Приказ евхаристијске молитве код Св.

Иринеја Лионског

Свети Иринеј Лионски ( 150- 202 ) био је пореклом из Мале Азије и још као мали
запамтио је добро Св. Поликарпа Смирнског који је био ученик Св. Јована Богослова.
Заједно са Мелитоном Сардским и Аполинаријем Јерапољским, он припада групи
малоазијских богослова који чуваху предање Христових апостола Павла и Јована.
Поред Св. Игњатија Богоносца он је најистакнутији заступник евхаристијског
богословља ране Цркве. Преселивши се у Галију – касније је Галија, а путем ње и рана
енглеска Црква ( галско и ирско-шкотско монаштво, Мартин Турски, Касијан, ирско-
шкотски мисионари ) очуваше најближу сродност са Истоком, Св. Иринеј постаде
презвитер, а потом и Епископ Лионски ( 177 ). Време у коме је живио Св. Иринеј је било
врло тешко за Цркву која је била узнемирена лажним учењима јеретика гностика. Против
лажног учења, лажног „ тајног предања“ гностичког, он истиче истинско и аутентично
предање апостолско у свом делу „Против јереси“.
Евхаристија код Св. Иринеја представља саму срж црквеног предања и учења, и она
у себи концентрише и собом верификује све основне елементе правоверја и православља
Цркве. Иако Св. Иринеј није написао неко посебно дело о Св. Евхаристији, ипак у
поменутом делу , он посвећује одређена поглавља овом питању.
Евахаристијска молитва код Св. Иринеја у многоме се разликује од оне коју је
описао Св. Јустин, како по форми, тако и по садржају. Ипак, Иринеј нам даје важне
напомене о вршењу Евхаристије, која се састојала из благодарења:
„Саветујући ( Христос ) својим ученицима да Богу приносе првине од Његових сопствених
творевина, не као да Он потребује, него да они не буду бесплодни нити неблагодарни,
узео је хлеб од творевине и заблагодарио , говорећи: Ово је Тело моје ( Мт. 26,26 ), и
такође ( узевши ) чашу од наше творевине ( вина ), исповедио је да је то Крв Његова, крв
Новога Завета (Мт. 26, 28 ), те их је научио Новом Приносу, који је Црква од Апостола
примила и у целом свету приноси Богу, Који нам даје за храну првине Својих сопствених
дарова у Новом Завету... И Црква у сваком месту приноси ( литургију ) Сведржитљу
Богу кроз Исуса Христа... Дакле принос Цркве коју је Господ научио да приноси у целом
свету, сматран је од Бога за Жртву чисту, и она Му је пријемљива, не као да Он има
потребу за жртвом од нас, него онај који приноси сам бива прослављен ако му дар буде
примљен...“1
Побијајући заблуде јеретика Св. Иринеј кроз призму евхаристијског благодарења
потврђује да је један и исти Бог творац читаве творевине и човека, и да Он исти јесте
Господар оба Завета: Старог и Новог. Старозаветно приношење није укинуто, јер се и сада
приносе жртве у Цркви, већ је промењен начин приношења, јер не приносе више слуге,
него слободни синови Божји. Вера Цркве у једног Бога, који је творац целокупне
творевине од које се узимају Дарови за принос, по Св. Иринеју, је потврда вредности и
достојанства света и човека, који се кроз Евхаристијско приношење уздижу до самог
престола Божијег.
На другом месту Св. Иринеј настоји да још подробније изложи садржај
евхаристијског благодарења: „ Црква, дакле, приноси Богу са простотом, зато је с
правом њен Дар сматран код Бога као Жртва чиста... И овај Принос једино Црква
приноси чист Створитељу, приносећи са благодарношћу од Његове творевине. Јудеји већ
не приносе, јер нису прихватили Логоса ( Христа ), кроз којега се приноси Богу. Нити
приносе све јеретичке скупине...Како ће принети од њих ( Гностика ) хлеб као
Евхаристија постати телоГоспода њиховог, и чаша крв, ако не говоре да је Он Син
Творца света. То јест Логос Његов, кроз Којега дрво доноси плод и извори теку и земља
произраста најпре траву, затим клас, онда потпуно жито у класу ( Марк. 4, 27–28 )“2.
Из наведених места се види да „једино Црква приноси чист принос Створитељу“
кроз Евхаристију, исповедајући Тајну оваплоћења Христовог. Господ Исус Христос јесте
Јединородни Син и Логос Божји, Који је постао човек ради спасења човека. Св. Иринеј
наглашава реалност Оваплоћења Христовог насупрот гностицима и докетима који су
одбацивали реалност сједињења природа у Христу. Они су раздељивали Христа од Исуса,
и Сина од Логоса поричући тако истинитост и спасоносност Оваплоћења, као и реалност
тела Његовог. Зато Св. Иринеј и учи да Св. Евхаристија јесте истинско тело и истинска
крв истински оваплоћеног Логоса, Христа Који је „ Син Творца света“, и зато Евхаристија
Цркве потврђује истину оваплоћења и истину личног сједињења Бога и човека, из чега пак
резултира истинско спасење овог последњег. Другим речима, Оваплоћење лежи у основи

1
Contre les hérésies, IV, 17, 5-6.
2
Contre les hérésies, IV, 18,4
нашег свршавања Евхаристије, којом човек у реалном, физичком смислу постаје
причасник Божји.
Отац Јустин као да у неколико реченица сажима главне мисли Св. Иринеја о
Еваристији и о целокупном Домостроју спасења који се одвија у границама
евхаристијског сабрања. Он каже: „Света Литургија је врхунац богочовечанског реализма.
Од оваплоћења Бога Логоса Богочовек Господ Исус Христос је постао најочигледнија и
најбесмртнија и највечнија стварност свих светова... Томе најубедљивији сведок Црква,
Богочовечанско Тело Христово. Црква - тело Христово, Евхаристија - тело Христово.
Суштинска истоветност: Црква у Евхаристији, Евхаристија у Цркви. Где нема Богочовека
- нема ни Цркве, а где нема Цркве - нема ни Евхаристије“.

Епиклеза Логоса или Духа Светога

Следећи даље излагање Св. Иринеја о Евхаристији, долазимо до једног битног

момента који се код њега назива „ призивање“, а које је заокупило пажњу многих .
Погледајмо тај текст.
„ Како опет говоре (јеретици ) да тело одлази у трулеж, и неће имати удела у животу
који се храни од Тела Господњег и Крви Његове? Или нека промене своје зло веровање или
нека се откажу од приношења речених ( дарова ). А нама је Евхаристија сагласна са
вером и Евхаристија потврђује наше веровање. Приносимо Њему сопствене ( Његове )
творевине, с песмом, објављујући складну заједницу и сједињење тела и Духа. Јер као што
хлеб од земље, примајући призивање Бога, није више обичан хлеб, него Евхаристија
састављена из двеју стварности, земаљске и небеске, тако и тела наша, причешћујући се
од Евхаристије, више нису пропадљива, имајући наду вечног васкрсења“3.
Карабинов стоји на становишту да су Евхаристијски хлеб и вино постали Тело и
Крв Христова благодарењем које је извршено над њима. Св. Иринеј, по њему, нигде не
помиње επικλησις или εκκλησις του Πνευματος већ само εκκλησις του Θεου. Ови изрази
означавају просто „молитву“. Карабинов се позива на још једно место код Св. Иринеја :
„Када пак растворена Чаша и печени Хлеб примају Логоса ( τον Λογον του Θεου ), и бива
Евхаристија и Тело Христово, и од њих расте и састоји се састав тела нашег, како онда

3
Contre les hérésies, IV, 18, 5-6.
јеретици говоре да тело наше није пријемчиво за дар Божји, који је живот вечни, оно које
се причешћем управо храни од Тела и Крви Господње и јесте уд Његов“.
На другом месту Св. Иринеј назива επικλησις крштењску формулу. Дакле, сви поменути
изрази εκκλησις του Θεου, Λογος του Θεου, επικλησις према Карабинову представљају
просто Евхаристијску молитву која се као код Св. Јустина састоји из благодарења.
Други у овоме виде епиклезу Логоса на Св. Дарове која се среће код Св. Серапиона
Тмуитског ( IV век ). Керн сматра да епиклезу Логоса у Серапионовој анафори треба
довести у везу са догматским споровима тога времена. Епископ Серапион је узео учешћа у
богословским дискусијама о једносушности Бога Оца и Бога Сина, а са намером да
нагласи своје антиаријанско расположење; он покушава да нађе израза појачаноме
поштовању Божијег Логоса и у богослужбеној пракси, у литургијском богословљу...Из
полемичких разлога против аријанаца Серапион у литургијску употребу уводи молитву
призивања Слова уместо Светог Духа, сматрајући Логос за освећујућу силу. Епиклеза
Логоса је изум једино Серапионов, и ми немамо апсолутно никаквих доказа о томе да се
таква форма освећења Св. Дарова сачувала дуго времема као помесна Tмуитска пракса,
или да се раширила по целом александријском патријархату. Ово Серапионово учење
представља дефект његове пневматологије, али и погрешку у његовом христолошком
учењу. Даље, Керн наводи да код Св. Иринеја не треба тражити епиклезу Логоса и мешати
појмове Дух и Слово који се јасно разликују, те да Серапинов евхологион није имао
никаквог утицаја јер би оставио дубљи траг у историји Литургије тога времена. Логос-
епиклеза Серапиона је остала потпуно непримећена од стране његових савременика и
никако није тангирала црквену евхаристологију. Николај Успенски мисли да се код Св.
Иринеја први пут спомиње епиклеза. Генерализујући Иринејеве наводе, он изводи
закључак да је Св. Иринеј узневши благодарење, призвао Бога и да је том благодарењу
придавао веома велики значај, верујући да су са овим призивањем хлеб и вино примили
Логоса Божијег, односно Другу Ипостас Свете Тројице, и постајали Тело и Крв Исуса
Христа. Он каже, да из Иринејевих речи није могуће прецизно установити да ли је он
призивао Триипостасно Божанство, или, као што је случај у већини анафора – Духа
Светога. Остаје недоречено да ли је овакво призивање постојало и пре Иринејевог доба.
Дакле, Успенски сматра да је од Св. Иринеја потекла идеја увођења низлазне епиклезе
која ће бити преовлађујућа у готово свим типовима источних анафора. Ово значи да је већ
у првој половини III века епиклеза била распрострањена у свим Црквама Мале Азије,
Палестине, Египта па све до Лиона у Галији, на Западу.
Скоро сви западни литургичари и они који су се бавили овом проблематиком,
одбацују мишљење да се код Св. Иринеја , али и код Св. Иполита, ради о епиклези у
правом смислу те речи. Поред Јунгмана који је један од највећих западних литургичара, и
Jean de Watteville заступа овакво мишљење.
Борећи се против гностицизма Св. Иринеј исповеда веру Цркве да је целокупан
човек, и духом и телом, творевина Бога Оца кроз Сина у садејству Духа Светога, и да
према томе и тело човеково, будући да и оно представља саздање Божије, и улази у састав
бића човековог, учествује и оно у спасењу у Христу, и возглављењу, и у васкрсењу , и у
обожењу. Говорећи да је „ Евхаристија састављена из двеју стварности, земаљске и
небеске, тако и тела наша, причешћујући се од Евхаристије, више нису пропадљива ,
имајући наду вечног васкрсења“4, Св. Иринеј жели да нагласи пријемчивост тела
човечијег за бесмртност по дару Божјем насупрот гностицима, који су говорили да је тело
човечије створио Демијург, а не један исти Бог, те да оно ради тога не може да учествује у
спасењу и вечном животу. Не упуштајући се даље у догматско тумачење Евхаристијске
молитве код Св. Иринеја, како не бисмо изашли из оквира теме, покушајмо да из до сада
реченог изведемо одговарајуће закључке:

- Евхаристија је благодарење за стварање света.

- Кроз Евхаристију се освећује цела творевина.
- Дарови које Црква приноси кроз Евхаристију постају истинско Тело и Крв
Христова.
- Освећење Дарова се врши епиклезом, тј.призивом благодати Божје.
- Причешћујући се Евхаристијским даровима ми се освећујемо и долазимо у
непропадљивост, тј.имамо залог васкрсења.
- Евхаристија је сагласна са вером и Евхаристија потврђује наше веровање.

Анализирајући Иринејев евхаристијски опит и искуство, до сличних закључака је дошао и

Кипријан Керн.

4
Contre les hérésies, IV,6
 Богослужење дакле, није обичан спољашњи обред већ је то жива и животна
философија хришћанства. Литургија је молитвено доживљавање истина вере и њихово
богослужбено исповедање. Зато Св. Иринеј у заједници Тела и Крви Христове види и
доживљава ванвремено светотајинство у времену.