Sociologija sporta se odnosi na proucavanje sporta u odnosu na drustveni zivot.

Nauka koja
proucava sport sa drugim institucijama. Odnosi strebera igraca I rukovodioca.
sve sto cini prof sport za zadovoljenje masovnih potreba, nudi kompezaciju I beg od
svakodnevnih problema. Proizvodi pobednike. Sustina prof sporta je takmicenje. Nema
mesta igri zabavi I rekreaciji. Sport je privlacan za sociologe jer intrigira sport kao razvoja
fizicke snage, dobrovoljno druzenje, posao, prihod, kao spektakl, kao ritual kao verbalne I
neverbalne komunikacije, stvaranje idola. Tu ne treba dehumanizacija doping devijacije
nasilje. Ko su subjekti sportskih dogadjaja igrachi, navijaci, treneri. Objekti su sale I dvorane.
Dve funkcije sociologije, nisu naucne metode. Fizicka kultura je nacin zivota ostvarena na
kretanju. Fizicko vaspitanje primena metodickih postupaka vaspitaca I vezbanja na
poboljsanje motorickih sposobnosti ne takmicenja. Rekreacija da je namenja velikom broju
ljudi razonoda osvezanje jaca psihu volju I istrajnost. Sport I igra igra je cilj ona sama unutar
grupa. Sport zahteva trening I materijalnu dobit. Igra kao oblik kopmunikacije. Amaterski
profesionalni I vrhunski sport treba da omoguci najboljima da postanu vrhunski. A ne
odabranima. Sportska elita je definisana telesnom nadmoci pojedinca I misicima koji se
poboljsavaju mentalnom snagom I voljol za trening. Slichnost I razlike sporta I rada sport kao
shiri spoj delatnosti. Rad obezbedjuje egzistenciju. Postignuce je zajednicko, ciljevi. Sport je
process rada ako zaradjujemo sredstva za egzistenciju. Profezionalizacija u oba slucaja.
Otudjenje sportiste od samog sebe I dehumanizacija u procesu rada. Element ucinka vazniji
od procesa. Nema spontanosti I radosti. Uklanja improvizaciju.