građevinsko – arhitektonski fakultet u nišu nauka + praksa 12.

1 / 2009

ODRŽIVI URBANI RAZVOJ I EKOLOŠKA RAVNOTEŽA

Nevena Grubić

Rezime. Rad razmatra potrebu održivog urbanog razvoja koji je preduslov za stvaranje održivog grada,
kao osnovne matrice grada potrebnog za život i grada budućnosti. Da bi se ova potreba zadovoljila treba
poznavati urbani razvoj, urbanu sredinu, ekološke probleme i socijalno-intelektualne norme u društvu
promenljivih finansijskih i političkih parametara. Zbog velikog broja zahtevnih parametara potrebni su
znanje, strpljivost, istrajnost i mudrost svih nas, a svaka greška je skupo kažnjiva.

Ključne reči: održivi urbani razvoj, ekološka ravnoteža, održivi grad, grad pogodan za život

Abstract. This paper discusses the need for sustainable urban development which is a prerequisite for the
creation of a sustainable city, as the basic matrix required for the life of the city and the city of the future.
In order to satisfy this need one ought to be well acquainted with urban development, urban environment,
environmental problems and socio-intellectual norms in the society of variable financial and political
parameters. Due to a large number of demanding parameters knowledge, patience, perseverance and
wisdom of all of us are required, and every mistake is costly.

Key words: sustainable urban development, ecological balance, sustainable city, a city suitable for living

1. UVOD 2. ODRŽIVI URBANI RAZVOJ

Obezbeđenje odgovarajućeg nivoa životne sredine Da bi se došlo do odgovora na složeno pitanje, da

u aktuelnim urbanim uslovima danas predstavlja
značajan problem. I pored razvoja nauke i tehnologije,
mnogi elementi životne sredine i danas predstavljaju
urbani problem.
U gradovima ranijih epoha ekološki problemi su
najčešće bili vezani za nedostatak odgovarajuće
infrastrukture, nedovoljno razvijeni higijenski nivo,
prenaseljenost, preizgrađenost i dr. U današnjim
uslovima problemi vezani za stanje životne sredine su
znatno brojniji i dosežu do vrlo složenih problema
tehnološke prirode i psihologije urbanog življenja.
Da bi se omogućio dalji napredak ljudske
populacije neophodno je usvajanje i primenjivanje
održivog razvoja. Osnovna ideja održivog razvoja
jeste zadovoljavanje potreba današnjih generacija, bez
uskraćivanja mogućnosti narednim generacijama da
zadovolje svoje potrebe.
li je urbanizacija održiv proces, treba prvo definisati
održivost i održivi razvoj, a tek posle toga videti
kakva je uloga u definisanju i sprovođenju strategije
održivosti.
Definicija koja se donekle najviše približava
operativnom pristupu u praksi i dozvoljava da se na
osnovu nje gradi strategija održivog razvoja jeste ona
koju su zajednički razvili IUCN (Međunarodna unija
za zaštitu prirode), UNEP ( Program zaštite životne
sredine Ujedinjenih Nacija) i WWF- I u poznatoj
knjizi ''Caring for The Earth'', a koja glasi : ''Održivi
razvoj u svom fokusu ima ljude i njegov cilj je da se
unapredi kvalitet ljudskog života. Održivi razvoj se
zasniva na zaštiti, tako da je uslovljen potrebom da se
uvažava koncept prirode kako bi se obezbedili resursi
i usluge potrebne za život. Iz ove perspektive, održivi
razvoj znači unapređenje kvaliteta ljudskog života u
granicama kapaciteta podnošenja ekosistema koji ga
podržavaju'' [1].
Ova definicija održivog razvoja predstavlja

35
građevinsko – arhitektonski fakultet u nišu
normativni koncept koji uključuje standarde
ponašanja koje treba ispoštovati ukoliko ljudska
zajednica teži ka zadovoljenju sopstvenih potreba
preživljavanja i blagostanja. Definicija uključuje tri
osnovne komponente, a to su: ekonomska, društvena i
komponenta zaštite životne sredine, koje čine temelj
održivog razvoja. Sve tri komponente su međusobno
povezane i međuzavisne i zbog toga zahtevaju da sve
što se preduzima na polju razvoja bude u skladu sa
svakom od njih posebno.
Tri međunarodna događaju obeležila su evoluciju
održivog razvoja u poslednje tri decenije:
• Stokholmska konferencija 1972. godine
• Konferencija u Rio de Žaneiru 1992. godine
• Konferencija u Johanesburgu 2002. godine
Značaj ovih konferencija na globalnom nivou je u
tome što one predstavljaju formalni
institucionalizovani rezultat zahteva javnosti koji su
bili upućeni vladama kao rezultat rastuće krize u
životnoj sredini.
Koncept urbane održivosti danas se uglavnom
definiše u rasponu dve divergente postavke [1]:
• Globalistička postavka- prema kojoj je urbana
održivost sinonim za održivi razvoj i upravljanje
njime, uključujući regulaciju tržišta, centralizovano
planiranje i nova naučna i tehnološka rešenja.
• Lokalistička postavka- prema kojoj je održivost
sinonim za održive životne stilove i prema kojoj
lokalni kontekst može voditi ka različitim i lokalno
prilagodljivim perspektivama, uslovima i značenjima
održivosti.
Elkin i saradnici definišu održivi urbani razvoj na
sledeći način: ''Održivi urbani razvoj mora težiti
stvaranju grada koji je pogodan za korisnika (''user-
friendly'') i sa dovoljnim brojem resursa, ne samo u
smislu forme i energetske efikasnosti, već i u smislu
funkcije, kao mesto za život'' [1].
Kada se govori o urbanoj održivosti, mora se imati
u vidu da gradovi nikada nisu bili samoodrživi kroz
istoriju, kao i da oni to verovatno nikada neće ni
postati u pravom smislu reči.
Grad, kao čovekova životna sredina, morao je da
zadovolji njegove biološke, ekološke, socijalne,
ekonomske, estetske i druge zahteve i potrebe, koje su
evoluirale sa razvojem civilizacije. Uz to, gradovi su
''proizvođači'' eksternih uticaja na okruženje, kako
pozitivnih, tako i negativnih.
Kako je rasla svest o aspektima zagađivanja
životne sredine povezanim sa urbanim načinom života
i kvalitetom života u gradovima, sve više su se javljala
pitanja o odnosu pozitivnih uticaja prema negativnim i
dokazivanja da je ovaj odnos narušen. Kao rezultat
36
nauka + praksa 12.1 / 2009
toga, sve više pažnje posvećivano je kapacitetu
podnošenja održivog grada. On se sastoji iz dva
aspekta: intra- urbanog i ekstra- urbanog. Intra- urbani
kapacitet podnošenja odnosi se na sposbnost grada da
se nosi sa uticajima na životnu sredinu unutar svojih
granica (urbano upravljanje otpadom, urbano
zagađenje vazduha i vode, problemi saobraćaja, buke i
dr.), dok se ekstra- urbani kapacitet podnošenja odnosi
na korišćenje zemljišta i drugih resursa neophodnih da
bi se osigurao kontinuitet života u gradu
(poljoprivredna proizvodnja, energija, šume i dr.).
Sveukupno područje potrebno kao sistem koji će
podržavati život u gradu, kroz proizvodnju dobara,
resurse i prihvatanje otpadnih materija iz grada često
se naziva ekološkom stopom grada. Može se
zaključiti, da održivi razvoj grada može biti postignut
samo ukoliko je uspostavljen sistem obnavljanja
njegovih energija, humanih, ekoloških i tehnoloških
potencijala.
3. ULOGA GRADOVA U ODRŽIVOM
RAZVOJU
Gradovi više nisu samo odraz društva unutar koga
se nalaze- oni su sve više odraz globalnog duštva. Ili,
kako je Mamford pisao još 1961. godine u svom delu
''Grad u istoriji'': ''... polako smo prešli put od grada
koji simboliše svet, ka svetu koji u mnogim
praktičnim aspektima postaje jedan globalni grad'' [1].
U Istambulu je 1996. godine održana Druga
konferencija Ujedinjenih Nacija o ljudskim naseljima-
''Habitat II'' ili ''Samit gradaova'' , na kojoj je usvojen
Akcioni plan poznatiji kao Habitat Agenda [UNCHS,
1996.], a nakon ove konferenciji je potom usledila
Konferencija Istanbul +5, održana 2001. godine.
Dva osnovna problema razmatrana na ovom
samitu, tj. konferenciji bila su ''stanovanje za sve'' i
''održiva urbana naselja u urbanizovanom svetu''.
Pored ovih osnovnih problema i mnogih drugih koji
su bili predmet rasprave na ovoj konferenciji, Habitat
II je istakao i veliki značaj uloge gradova u dostizanju
održivog razvoja.
Može se tvrditi da svaka generacija ima pravo da
uredi svoje okruženje prema svojim potrebama i
mogućnostima, međutim paralelno postoji i obaveza
ove generacije da svojim naslednicima, u narednim
generacijama, ostavi obogaćen, a ne upropašćen
prostor.
Priroda teško podnosi, a i skupo kažnjava
čovekove greške koje narušavaju globalnu prirodnu
građevinsko – arhitektonski fakultet u nišu
ravnotežu. Grad je jedna od veštačkih tvorevina i
njegov održivi razvoj u smislu ekološke ravnoteže
može biti postignut samo ukoliko se svi urbani procesi
drže pod kontrolom i usklađuju sa zakonitostima
prirodnog okruženja.
Da bi se dostigli ciljevi održivog razvoja,
neophodno je shvatiti da gradovi imaju značajnu
ulogu u tom procesu.
4. ODRŽIVI GRAD
Da bi se odgovorilo na pitanje šta je održivi grad,
potrebno je održivost posmatrati u širem kontekstu. To
znači da ne treba samo gledati i govoriti o okruženju u
samom gradu, već treba uzeti u obzir ulogu koju grad
ima u širem kontekstu. Takođe, ni održivi razvoj ne
treba posmatrati kao zatvoreni, apsolutni koncept.
Grad je otvoreni ekosistem, tako da nikada ne može
biti samoodrživ.
Model održivog grada, osim njegovih strogo
određenih fizičkih granica, odražava i društvenu
matricu grada. Ovaj model se manifestuje kroz
nebrojeno mnogo različitih oblika, zavisno od
istorijskog nasleđa, kulture, ekonomske baze,
klimatskih, geografskih i geopolitičkih karakteristika,
da bi se svi ti oblici na kraju sveli na samo nekoliko
promenjivih koji ga određuju. Održivi grad nema
''recept'' ponašanja ka održivosti, ali treba da ima
definisane elemente merenja dostignutog. Grad se
jedino može smatrati održivim ukoliko njegove
vladajuće strukture celu planetu sagledavaju kao
jedinstvenu.
Imajući u vidu ove i mnoge slične probleme u
funkcionisanju gradova, interesantan pristup održivog
grada razvijen je u sklopu političke studije ''ekološkog
grada'' koja je rađena za Vladu Holandije [1].
Strateška mreža ''Ekopolisa'', kako je nazvana ova
studija, uključuje tri međusobno povezane vizije
grada: odgovorni grad, grad pogodan za život i
participativni grad.
4.1. ODGOVORNI GRAD
Termin odgovorni grad odnosi se na odgovornost u
upravljanju tokovima unutar grada i izvan njega.
Osnovni problem odgovornosti svodi se na činjenicu
da se problemi u funkcionisanju prenose u budućnost
ili na druge lokacije.
nauka + praksa 12.1 / 2009
U stručnoj javnosti se veoma često koristi termin
''metabolizam grada'' kako bi se definisale pojave
ulaznih i izlaznih tokova, kao i funkcionisanje samog
grada kao sistema.
Uopšteno gledano, metabolizam se definiše kao
zbir hemijskih reakcija koje se dešavaju u živom
organizmu. Ovakva definicija, primenjena na grad kao
sistem, može se odnositi na fizičke tokove iz
okruženja u grad (voda, hrana, gorivo), transformaciju
ovih tokova kroz proizvodnju i potrošnju i fizičke
tokove iz grada u okruženje (otpadne vode, čvrst
otpad, zagađujuće materije). Skala uticaja koje
gradovi imaju na životnu sredinu razlikuje ih od
drugih sistema u globalnom ekosistemu i drugim
sistemima. Na primer, uzmimo koncept otpada. U
biološkim sistemima ne postoji akumulirani otpad, jer
se svi nuzproizvodi ponovo reintegrišu u biološke
procese. Za razliku od bioloških procesa, sistemi
gradova još uvek nisu dovoljno sofisticirani u
postupku sa tonama otpada u vidu aerozagađenja,
otpada iz proizvodnje ili pakovanja i dr. Velika
količina ovog otpada se ne vraća ponovo u prirodne
procese i predstavlja zagađujuće materije za sadašnje i
buduće vreme.
Nejednak balans tokova koji u grad dolaze i onih
koji iz njega izlaze stvara probleme u svim oblastima:
globalno zagrevanje, acidifikacija, erozija, atrofija i
dr. Zbog svega toga, buduće generacije će biti
izložene mnogobrojnim dodatnim rizicima.
4.2. GRAD POGODAN ZA ŽIVOT
Druga vizija ''Ekopolisa'' odnosi se na grad
pogodan za život. U samom centru ove vizije su
izgrađeno okruženje i upravljanje njime, kao i
stvaranje zdrave životne sredine.
Značajan aspekt ove vizije jeste napor da se
postojeći lokalni ekološki potencijal iskoristi na
optimalan način. Grad, naselje ili građevinski objekat
ne može i ne sme biti jednostavno ''ubačen'' u već
postojeće okruženje, već on mora biti u to okruženje
pažljivo integrisan [3].
Da bi se svi ovi problemi mogli da sagledaju i reše
potrebno je uspostaviti kriterijume koje bi planeri
trebalo da primenjuju i uvažavaju u procesu planiranja
gradova pogodnih za život. U ovom procesu
planiranja, planeri se ne smeju zadržati samo na
pitanjima i problemima makro i mikro planiranja
gradova, nego moraju imati u vidu i mnoge faktore
koji su od značaja, ali koji se pre svega šire i u
37
građevinsko – arhitektonski fakultet u nišu nauka + praksa 12.1 / 2009

mnogome određuju strateško planiranje (zagađenje
voda, aerozagađenje, buka izazvana motornim
vozilima i dr.).
Adekvatnim urbanim planiranjem, uz primenu
preciznih i primenljivih zakona i regulativa
(međunarodnih i domaćih) mogu se ostvariti različite
veze između mnogobrojnih gradskih sadržaja, koje će
ohrabriti njihovo korišćenje, tako da stanovnici mogu
da razviju svoju individualnost, ali i grupnu percepciju
grada.
servisa. Servisi se sve više obezbeđuju kroz:
udruženja potrošača, sindikata, društvenih
organizacija, regionalnih i državnih vlasti, pa čak i
međunarodnih organizacija za razvoj i finansijsku
pomoć. Samo onda kada se zainteresovane strane
slože da razviju i primene zajedničku strategiju,
izvesno je da će servisi biti održivi [2].
Iz svega navedenog se može slobodno zaključiti da
odgovorni grad, grad pogodan za život i participativni
grad nisu tri različita grada. Ove tri vizije moraju se
integrisati u jednu jedinstvenu viziju, kako bi se za
jedan grad moglo reći da je održiv.

4.3. PARTICIPATIVNI GRAD

Treći aspekt vizije održivog grada odnosi se na 5. ZAKLJUČAK

participativni grad. Osnovna ideja ove vizije grada
zasnovana je na stvaranju partnerstava i neophodnih
partnerskih odnosa.
Usklađivanje različitih interesa poslovnog sektora,
zaštite životne sredine i razvoja zajednice zahteva
stvaranje partnerstva. Tradicionalna uloga servisa, koji
se nude od strane vlasti, društvenih organizacija,
privatnog sektora, sindikata, verskih zajednica,
mesnih zajednica i porodice, sve brže se menja zbog
velikih finansijskih ograničenja, ustavnih rešenja,
zakonskih promena, smanjenja resursa, ekoloških
zahteva, globalizacije ekonomije, liberalizacije tržišta,
promenljivih vrednosti, novih društvenih normi, kao i
zbog demografskih pritisaka na gradove.
Kao rezultat svih ovih problema, lokalne zajednice
se odlučuju za partnerski pristup obezbeđivanju
''Kretanje ka održivosti'', kao širok pokret prisutan
danas u svetu, još uvek operiše istim analitičkim,
redukcionističkim, linearnim principima i pristupima
prisutnim u intelektualno- kulturnoj sferi neodržive
ekologije. Da bi se omogućilo ostvarivanje održivog
razvoja, zaštita životne sredine treba da bude
integralni deo razvojnog procesa. Iako su
mnogobrojna nastojanja pozitivna, ovaj pristup se i
dalje zasniva na krutim mehanicističkim principima.
Možda se zbog svega toga može reći da ni sam proces
kretanja ka održivosti nije u suštini održiv.
Stvaranje sveta koji je manje neodrživ, nije isto što
i stvaranje održivog sveta!

LITERATURA

[1] Đukanović, M. (1996) Životna sredina i održivi razvoj. Beograd: Elit

[2] Milutinović, S. (2004) Urbanizacija i održivi razvoj. Niš: Fakultet zaštite na radu
[3] Radosavljević, J. (2006) Urbana ekologija i prostorno planiranje.Niš: Fakultet zaštite na radu
[4] Trajković, S. (2008) Savremeni konteks graditeljsta i zaštite životne sredine, skripta za Doktorske studije, Niš
[5] www. omladina.info/wrappers/akcioni_plan/srp/srp_09.html-36k-, jun 2008. godina
[6] www. odrzivi-razvoj.sr.gov.yu, jun 2008. godina
[7] www.ekoforum.org.yu, jun 2008. godina

38