građevinsko – arhitektonski fakultet u nišu nauka + praksa 12.

2 / 2009

PROGRAMSKE OSNOVE ODRŽIVE ARHITEKTURE- SLUČAJ SAVREMENIH

POSLOVNIH ZGRADA
Dragana Konstantinović 1

Rezime. Održiva arhitektura formalni je deo koncepta održivog razvoja globalnih razmera. Iako u svojoj
definiciji ostavlja vrlo široko polje tumačenja i interpretacije, najčešće je shvaćena kao model projektovanja
koji se racionalno odnosi prema potrošnji energije i suzdržava potrošnju ograničenih prirodnih resursa. U
domenu pluralizma postmoderne prakse postavlja se dilema da li je održiva arhitektura, ili pak neka njena
interpretacija legitimni savremeni smer arhitektonske teorije i prakse, ili samo dopunjeni metod projektovanja.
Ukoliko ovaj okvir posmatramo kao mogući teorijsko-folozofski diskurs savremenog projektovanja, onda u
središtu pažnje nisu modeli implementacije tehnoloških sistema, nego razvoj koherentne osnove za nove tipove
kuća, i to kroz njihovo „reprogramiranje” za savremeni trenutak. Poslovni objekti već doživljavaju svoju
transformaciju, i u sistemu novih pojava neophodne su i nove programske osnove, koje, kao takve, integrišu
rešenja za potrebe savremenog poslovanja, ali i savremenog korisnika.

Ključne reči: Održiva arhitektura; poslovne zgrade; arhitektonsko projektovanje; arhitektonski program.

Summary. Sustainable architecture is formal part of sustainable development concept comprehended on the
global scale. Its vague definition leaves the term open for numerous meanings and interpretations, but it is
usually understood as a design model that rationally manages energy consumption and restrains the use of
expendable natural resources. Set in the discourses of postmodern architectural practice, the major dilemma
occurs: is the sustainable architecture, or some of its modalities, a legitimate course of contemporary
architectural theory and practice, or is it just an advanced design method. If taken for plausible theoretical-
philosophical discourse of contemporary design, then the issues of implementation of new technological means
are not in centre of such development; instead, the development of coherent basis for new types of buildings is
foreseen, through its «reprogramming» for nowadays needs. Office buildings are already in the process of
transformation and new criteria of practice seeks for new programming, in such way that will anticipate design
solutions for contemporary business, as well as nowadays tenants.

Keywords. Sustainable architecture; office buildings; architectural design; architectural program

1. Postavke održivog arhitektonskog samu sebe. To je njena ideološka poruka: ne da

projektovanja
Održivi razvoj definisan je kao globalni
razvojni model koji dotiče sve sfere ljudskog
delovanja. Shvaćen kao sistem akcija i mera na koje
se razvojne politike oslanjaju, koncept i dalje ne daje
precizne upute daljeg razvoja arhitektonske prakse.
Suzan Hegan (Susannah Haggan) je mišljenja da
poruka arhitekture može biti mnogo više od dobrog
primera, te da u građenoj sredini prelazak na
«održivu» praksu može biti predvođen arhitektama,
«ne samo kao specifikacija i projektovanje omotača i
servisa kuće na određeni način, nego takođe
izražavanjem mogućnosti arhitekture da transformiše
arhitektura može transformisati društvo, nego da može
transformisati samu sebe, i u tom procesu možda
ostale oblike proizvodnje. «[1] Hajet (Peter Hyett)
takođe ističe da nakon zalaska Modernizma
«arhitektura treba novu ideologiju, a održivost može
biti ta ideologija». [2] U vakuumu nekoherentne
teorijske osnove i višekolosečnog razvoja
arhitektonske prakse, jasno je da su precizne postavke
gotovo neophodne za suštinsku implementaciju ideja
održivog projektovanja. Iako je delovanje mnogih
ideologija ocenjeno kao akutno stanje selektivnog
bavljenja stvarima, i dalje je opravdano zapitati se da

1
Mr Dragana Konstantinović, asistent, Fakultet tehničkih nauka- Departman za arhitekturu i urbanizam, Novi Sad
građevinsko – arhitektonski fakultet u nišu
li su upravo ideološke predispozicije neophodne za
ozbiljniju socijalnu akciju.
U savremenim postavkama održivog razvoja,
pitanje arhitekture, projektovanja i uopšte položaja
arhitekata ostaje dramatično po strani. Foster ističe da
«projektanti, bilo da su u pitanju arhitekte ili inženjeri,
mogu samo da postupaju u skladu sa inicijativama
političara koji zapravo postavljaju prioritete.» [3]
Osim toga, socijalno razumevanje i prihvatanje
određenih fenomena potpuno je u senci ekonomskog
interesa. Tako se stalno poteže pitanje može li
«održivo projektovanje» biti podsticajno, ili je zaista
pitanje suzdržavanja svega, pa i arhitektonske
kreativnosti ono što nas čeka u budućnosti. Meknejten
(Phil Macnaghtan) i Ari (John Urry) upozoravaju da
«isticanje ograničenja, zajedno sa mnoštvom 'ne radi',
ili 'radi manje', mogu promovisati uverenje da je
odgovornost prema okruženju u svojoj suštini krajnje
restriktivna i disciplinarna» [4].
Međutim, koliko je ekološki imperativ postao i
moralni imperativ projektanata govori činjenica da se
konstantno istražuju modeli kojim bi se održivo
projektovanje zapravo implementiralo u savremene
tokove arhitektonske prakse. Neki od modela, koji su
predočeni na evropskom tržištu zapravo u prvi plan
ističu marketinški potencijal «održivog» investiranja,
te je tako «zelena zgrada» više nego profitabilna
etiketa na tržištu nekretnina razvijenih zemalja.
Predložena je ekspertska saradnja na projektu i
definisani projektni program koji u najranijoj fazi
ističe ove aspekte u prvi plan. Na taj način, finalni
projektantski model postaje anticipiran još u
programskoj fazi, tražeći zajedničku platformu za
potrebe naručioca, korisnika i projektanta, kroz
integralna rešenja za pitanja unutrašnje i spoljne
sredine.
2. Programske osnove savremene
arhitektonske prakse
Program u arhitektonskom projektovanju,
definisan je kao osnovni dokument na osnovu kojeg se
pristupa procesu projektovanja. Program se najpre
definiše kao izraz prostornog sadržaja budućeg
objekta, ali su u njemu definisani i ostali ciljevi
projektantskog postupka.
Bilo da je program rezultat istraživanja
projektnog zadatka, ili projektni zadatak već jasno
definiše program buduće kuće, ovim dokumentom
jasno se utvrđuju projektantski problemi, njihovi
odnosi i, posredno, ciljevi samog projekta. Petrović
nauka + praksa 12.2 / 2009
izdvaja dva osnovna sistema problema s kojima se
susreću projektanti, i to probleme objekta, koji su
vezani za pitanja parametara budućeg objekta, i
projektantske probleme, koji se usmeravaju na pitanje
izbora pravog projektantskog postupka, i zapravo
samog projektantskog koncepta[5]. Ukoliko se
projektantski problemi zapravo suštinski i postavljaju
u prvu fazu projektantskog postupka – problemsku
fazu, kojoj pripada i programiranje kuće, jasno je da
pristup programu nikako nije odvojen od koncepta, i
da je značaj razvoja programa u ovoj fazi višestruk.
Iako je program neizostavni deo arhitektonskog
stvaralaštva, i to pre svega kao oblik preciziranja
zahteva naručioca, svoj značaj menja i kroz noviju
istoriju arhitektonske prakse. Radikalnije promene u
pristupu programu nastupile su u ranim godinama
modernizma, u proglasima «nove arhitekture», ali je
ubrzo težište prebačeno na formalistički i
funkcionalistički diskurs modernog pokreta.
Internacionalizacija ideja, ali i «univerzalizacija»
ciljeva sad već globalne arhitekture, kao posledicu
imali su udaljavanje od suštinskih potreba finalnih
korisnika samih kuća. Evidentna dehumanizacija
arhitekture u periodu 50-ih problematizovana je u
post-modernom periodu, ali najpre kroz istraživanje
komunikacionog sistema arhitekture koji kroz svoje
poruke i simbole treba da je približi korisniku. Pitanje
razvoja programa, u kontekstu razvoja tehnologije ali i
socijalno-kulturnih promena ostalo je nekako po
strani.
Vajdler (Vidler) ističe da su prve suštinske
promene u periodu 60-ih godina, kada je
funkcionalizam modernističkih kuća već ocenjen kao
jednostrano sagledavanje svih funkcija arhitekture,
zapravo došle kroz rad Arhigrama [6]. Futurističke
vizije Herona, Kuka i Kromptona za kuće i gradove
budućnosti zapravo su samo na prvi pogled predlozi
nove arhitekture tehnološki uznapredovalog i
logocentričnog društva druge polovine 20.veka.
Banam (Rayner Banham) je među prvima istakao
njihovo pionirsko bavljenje restitucijom ideje o
programu, i to novom programu kuća za savremeni
trenutak, koji razmatra suštinske potrebe korisnika i
uključuje pitanje odnosa prema sredini.
3. «Programiranje» održivih kuća
Upravo u takvim postavkama savremenog
programa arhitektonskih objekata leži i njegov značaj
za pitanja implementacije održive arhitektonske
prakse. Ako je Arhigram predočio mogućnosti
savremenog envajronmentalizma, onda novo
9
građevinsko – arhitektonski fakultet u nišu
programiranje kuća zapravo ne može biti shvaćeno
kao «usluživanje zelenih kuća, sputanih statičnim
odgovorom na postojeću ekonomiju i primitivnu
tehnologiju, niti može pratiti kontekstualizam novog
urbanizma svedenog na nostalgični odgovor na lažni
osećaj «dobre» prošlosti, niti, na kraju, prihvatiti
premise globalnog kasnog modernizma, sputanog
pogrešnom verom u tehnološki univerzalizam.
Umesto toga, on mora biti fleksibilan i prilagodljiv,
inventivan i mobilan u svom odgovoru na uslove
okruženja i tehnološke mogućnosti.» [7]. U svetlu
takvih promena, gde je program kuće zapravo rezultat
«tehnologije svakodnevnog života», program nije
ograničen na opis sadržaja prostora, nego na opšti
projektantski pristup, koji jednako razmatra probleme
objekta i projektantske probleme.
Iako su radovi Arhigrama već na određeni način
polemisali nad problemima odnosa prema okruženju,
tek je 80-ih godina projektovanje osetljivo na pitanja
životne sredine došlo u središte pažnje. Istovremeno,
sindromi bolesnih zgrada istakli su značaj unutrašnjeg
komfora korisnika prostora, čime je korisnički
orijentisano projektovanje definisano kao nova
strategija koja jednovremeno rešava pitanja smanjene
produktivnosti, ali i humanizuje radno okruženje.
Tako se u projektnim programima nekih tipova
objekata, kao što su poslovna sedišta, ističu u prvi
plan pitanja konzervacije energije i komfor
zaposlenih, pre svega za potrebe sopstvene
propagande kroz ekološku osvešćenost i bolje tržišne
pozicije. Naime, čini se da su marketinške strategije i
brendiranje zapravo istakli «zeleni» arhitektonski
pristup kao viziju uspeha, optimalnu kombinaciju
investiranja i poželjnog vizuelnog efekta. To se čak
može posmatrati kao pozitivna činjenica novonastale
situacije, sem u slučajevima kada su pitanja planskog
građenja poslovnog imidža u potpunosti zasenila
potrebe krajnjih korisnika, te tako nije redak slučaj da
se «eko-propaganda» primenjuje samo u javnim
prostorima objekta i korisničkim servisima.
Međutim, ono što i Dafi (Francis Duffy) često
ističe kao goruće pitanje savremenih poslovnih zgrada
jeste činjenica da se malo toga promenilo u
programskom smislu i da su zapravo savremene
poslovne zgrade zapravo još uvek recidivi prethodnih
tradicija. Projektovanje velikog broja poslovnih
zgrada ostalo je fizički, manje ili više na mestu gde je
i počelo projektovanje poslovnih objekata-na početku
20. veka. U tom smislu, menadžeri objekata dele sa
arhitektima dobar deo odgovornosti za ono što Dafi
naziva «zapanjujući slučaj konzervativizma» gde sve
10
nauka + praksa 12.2 / 2009
razvijene organizacione sheme i dalje s nedovoljno
pažnje razmatraju korisnika. [8]
Poslovanje na osnovama strateškog
menadžmenta zahteva aktivnog i motivisanog
pojedinca, čiji rad zahteva određene modele
interakcije sa ostalim članovima korporacije. Kako je
pojava informacionih tehnologija donela
revolucionarne promene u domen poslovanja, tako su
postavljene i nove odrednice budućeg razvoja
poslovnih objekata: fleksibilan prostor za uslove
promenljivog tržišta, bogata tipologija radnih prostora,
kvalitetna i stimulativna unutrašnja sredina. Kroz ove
ciljeve, uspostavljena su dodirna polja dodatnog
finansijskog ulaganja, unapređenja komfora korisnika
i novonastale ekološke paradigme. Graham ističe
glavne podsticaje za ovakvo razmatranje:
• ekonomisanje u računima za energente;
• prednost na tržištu, u smislu vrlo popularnih i
dobroprihvaćenih «zelenih» karakteristika, koje
odlično plasiraju proizvode, a samim tim
poboljšavaju imidž kompanije koja ih plasira;
• manja izloženost zaposlenih zdravstvenim
problemima na dugoročnom planu;
• bolja produktivnost radne snage. [9]
Istraživanje «afiniteta između radnih shema,
tipova zgrada i sistema unutrašnjeg komfora» jedna je
od mogućih linija istraživanja koje će voditi i
unapređenju programa poslovnih zgrada [10]. Prvi
primeri ovakvog pristupa, koji dolaze 90-ih godina,
zapravo su konačna realizacija koncepta
«climatroffice», novog razvojnog modela poslovnih
zgrada, gde su ideje Fulera i Fostera zapravo
sinergijski odgovor na pitanja novog poslovanja i
odnosa prema sredini. Fleksibilni prostor, energetska
efikasnost i maksimizacija upotrebnog prostora
dematerijalizacijom omotača objekta, lakoća, velika
količina prirodne svetlosti, i konačno «savršeni
prostor, u kojem su moguće izmene, elegantno i bez
mnogo muke», objedinjeni su novim predlozima za
poslovne objekte budućnosti, koji ne samo da
unapređuju građenje, nego se suštinski posvećuju
novom programiranju kuće, kroz radno i klimatsko
zoniranje. [11]
4. Zaključak
Ako je održivi razvoj prepoznat za jedini
mogući okvir globalne budućnosti, onda obavezivanje
na lokalnu akciju ne može biti prepušteno moralnoj
građevinsko – arhitektonski fakultet u nišu
komponenti pojedinca. Kako čitav socijalno-
ekonomski koncept prolazi kroz tranziciju, neki autori
su skloni da veruju da smo na pragu zelenog
kapitalizma, pomalo utopijske pretpostavke u
prilikama sadašnjih ekonomskih podela moći [12].
Istraživači socijalnog trenda ocenjuju da smo u
poslednjoj od tri faze kapitalističkog društva :
Faza 1: era ekonomskog rasta;
Faza 2: era ega;
Faza 3: era blagog individualizma, koji
podrazumeva angažovanje, iskrenost i odgovornost
pojedinca. [13] Ovakvo društvo postavlja i nove
standarde za razvoj i poslovanje. Sudbina poslovnih
zgrada u tom svetlu svakako nije neizvesna, ali je
pitanje modela njihovog razvoja i dalje posledica
usaglašavanja niza faktora. Odlučujuća promena u
njihovom razvoju jeste uvođenje informacionih
tehnologija, koje u savremenom trenutku nude
alternative za pitanja održivog urbanističkog i
arhitektonskog projektovanja. Trend «nomadskog
poslovanja», uveliko transformiše poslovne objekte u
«hotele za poslovanje», gde se radno mesto rezerviše,
ili jednostavno «okupira», u skladu sa dnevnom
prirodom posla. Eksperimentalni programi, kao što je
radna stanica, koje su odgovor na realizaciju gradova
malih distanci, i ekoloških saobraćajnih rešenja prve
su u nizu velikih promena koje nas očekuju. Markland
navodi da savremena informaciona tehnologija nije
samo donela promenu u sredstvima za rad, nego je
rezultovala u nizu socijalnih promena u poslovnim
zgradama. Kao takve, programske promene koje se
očekuju treba da teže uvođenju tipologije zona za
interakciju ljudi, kroz novo programiranje, jer «će se
osnovna svrha poslovnih objekata promeniti:
nekadašnje zgrade za odvijanje poslovanja razvijaće
se u mesta za interakciju ljudi i jačanje timskih
veza»[14].
Iako se nalazimo na svojevrsnoj prekretnici
razvoja, u najglobalnijem smislu reči, čini se da su
makar neki od ciljeva u arhitektonskoj delatnosti
predočeni. Ekološka paradigma koja se u savremenoj
praksi postavlja zapravo bi u tom smislu i mogla biti
katalizator poželjnih promena, odnosno, mesto
uspostavljanja integralnog rešenja, bar u nekim
tipološkim grupama. Iako su u prvi plan najčešće
ističu pitanja tehnologije i ekonomije, ono što apel za
održivim projektovanjem i građenjem zapravo zahteva
jeste integralna vizija nove arhitekture. U tom smislu,
ne može se govoriti o parcijalnim rešenjima, niti se
rešenja tražiti za kuće koje u svojoj osnovi, programu,
ne prepoznaju savremeni trenutak. Program je oduvek
nauka + praksa 12.2 / 2009
bio odraz socijalnih i kulturnih prilika društva i u
savremenom kontekstu nekako je nepravedno
marginalizovan zarad arhitektonskih ikona i modernih
civilizacijskih zaveštanja. Iako su ciljevi održive
arhitekture sadržani u programima savremenih
poslovnih projekata, kao potprogrami koji ističu
poželjne nivoe «ekološke posvećenosti» korporacije,
ipak, suštinska arhitektonska opredeljenja ostaju u
domenu forme i izraza, tehnološke superiornosti i
marketinškog potencijala.
5. Literatura
[1] Slessor, C. (2002). The Quest for Ecological Propriety,
The Architectural Review, str.33.
[2] Abbley, I. (2001) Introduction, u: Abbley I., Hartfield J.
Sustaining Architecture in the Anti-Machine Age, Wiley
Academy, Chichester, str. 19.
[3] Foster, N. (2000) Introduction, u: Behling, S., Behling,
S. Solar Power: The Evolution of Sustainable Architecture,
Prestel Publishing, New York, str. 9.
[4] Abley, 2001: str. 8.
[5] Petrović, I. (1977) O problemima i metodama
projektovanja, Arhitektonski fakultet- Poslediplomski
studije, kurs: Stanovanje, Beograd.
[6] Vidler, A. (2003) Toward a Theory of the Architectural
Program, October 106 – Fall 2003, October Magazine, Ltd.
And Massachusetts Institute of Technology, str. 59-74.
[7] Vidler, 2003: str. 59.
[8] Duffy, F. (2000) Design and Facilties Management in a
Time of Change, Facilities, Vol. 18, Nu 10/11/12, str. 372..
[9] Francis G. (2003) The Relevance of Green Building to
the Porcurement and Marketability of the Offices, u:
Edwards, Brian (ed). Green Buildings Pay. Spon Press,
London-New York, str: 46.
[10] Laing, A., Duffy, F., Jaunzens, D., Willis, S. (1998)
New Environments for Working: The Re-Design of Offices
and Enviornmental Systems for New Ways of Working,
Construction Research Comunication, str. 10.
[11] Treiber, D. (1992) Norman Foster, Spon Press,
London, str. 38.
[12] Hawken, P., Lovins, A., Lovins, L. H. (1999) Natural
Capitalism, Little, Brown and Company
[13] Daniels, K. (2000) Low Tech-Light Tech-High-Tech:
Building in the Information Age, Birkhauser, Basel, str. 76
[14] Markland M. (1998) The future of the office building,
Facilities, Vol.16, No 7/8, July-August 1998., str. 192-197.
11