Društvena stigmatizacija

Reč stigmatizacija  potiče od grčke reči stigma, koja je označavala proces urezivanja, tetoviranja ili
žigosanja određenih simbola na kožu osoba koje su smatrane za kriminalce, izdajnike ili robove. Svrha
tih žigova i tetovaža bila je da markiranu osobu označe kao opasnu, nemoralnu i da signalira ostalim
članovima društva da je treba izbegavati, da se od takvih treba distancirati i da je čak poželjno i
ismevati ih na javnim mestima. Upravo tako, društvena stigmatizacija označava proces “žigosanja”
pojedinaca na osnovu njihovih socijalno karakreističnih osnova po kojima se razlikuju od drugih
pripadnika društva. Društvena stigmatizacija se može javiti u više različitih oblika, na primer iz stigme
rođene na osnovu kulture, rase, seksualnosti, religioznih uverenja, fizičkog izgleda, intelekra,
nacionalnosti, raznih duševnih i fizičkih bolesti,... pojedinca. Pošto je društvena stigmatizacija logično
produkt društva, ona se može razlikovati od zajednice do zajednice; to jest određene karakteristike koje
mogu biti osuđivane i stigmatizovane u jednom društvu mogu biti prihvaćene u drugom, zavisi od
njihovih uverenja, kulture i tradicije. 
Društvena stigmatizacija dovodi do diskriminacije, osuđivanja i odbacivanja pojedinaca ili celih grupa
od strane društva. Pripadnici stigmatizovanih grupa često se osećaju odbačeno i smatraju sebe
drugačijim od ostatka društva, kao i da mu ne pripadaju. Zbog predrasuda sa kojima se nose, osobe
koje su žrtve stigmatizacije mogu patiti od depresije i niskog samopouzdanja. U najgorem slučaju,
društvena stigmatizacija može dovesti i do nasilja. Istraživanja su pokazala da deca od svoje desete
godine postaju svesna kultrnih stereotipa različitih grupa u društvu, a deca koja pripadaju
stigmatizovanim grupama razvijaju svest o društvenoj stigmatizaciji i mnogo ranije. Zakoni, političke,
religiozne i druge institucionalne strukture konstruisane su na načine koji odražavaju negativna
značenja vezana za stigmatizovane grupe i pojedince. Prava, slobode i resursi stigmatiziranih
ograničeni su u poređenju sa nestigmatiziranim. Strukturalne nejednakosti potiču od društvene stigme i
neguju je kontinuiranim jačanjem negativnih konotacija stigmatiziranih grupa ograničavanjem
njihovog učešća u društvu. Ako se određenim grupama onemogući da u potpunosti učestvuju u društvu,
njihov socijalni status ostaće „manji od“ nestigmatiziranih grupa, što se često doživljava kao
legitimisanje prevladavajuće društvene stigme. Oni kojima je dozvoljeno puno učešće u društvu postaju
normalni, a oni koji nisu ostali i marginalizovani. Stereotipi i predrasude postoje na psihološkom nivou
i često su proizvod društvene stigme. Stereotipi predstavljaju uobičajene generalizacije o kvalitetama
ljudi zasnovane na njihovom članstvu u stigmatiziranim grupama ili posedovanju stigmatiziranog
atributa. Stereotipi su poznati kod većine ljudi unutar date kulture zbog temeljne stigme iz koje potiču.
Iako je većina ljudi svesna datog stereotipa, oni ne moraju nužno lično verovati da je stereotip tačan.
Predrasude nastaju kada ljudi veruju da je stereotip istinit i primjenjuju njegove odgovarajuće
generalizacije u svojim stavovima i prosuđivanjima onih kojima stereotip odgovara . Dakle, stereotipi i
predrasude međusobno su povezani, iako različiti, psihološki procesi koji potiču iz društvene stigme.
Predrasude su složene: ne deluju uvijek na svjesnom nivou . S obzirom na to da je stigma ugrađena u
više aspekata društva, implicitni obrasci predrasuda deluju izvan svesti ljudi koji mogu oblikovati
njihovo ponašanje prema stigmatizovanju na nenamerne načine. Predrasude mogu, mada ne uvek,
rezultirati diskriminacijom. Diskriminacija se odnosi na slučajeve kada se ljudima ili grupama
uskraćuje jednakost i tretiraju različito zbog njihovog stigmatiziranog statusa. Diskriminacija se može
dogoditi na institucionalnom nivou, kao što je prethodno opisano, kao i na međuljudskom nivou.
Nadalje, kako postaje društveno neprihvatljivo delovati na krajnje diskriminatorski način, „moderni“
rasizam i seksizam uporno postoje u kojima se stigmatizirani ljudi izbjegavaju ili isključuju bez
izričitog podržavanja rasističkih ili seksističkih stavova pojedinca ili institucije. Diskriminacija
približava trenutnu raspravu iskustvima onih ljudi i grupa koji su meta stigme. Iako se prvi talas
socijalno-psihološkog rada na stigmi fokusirao uglavnom na vršenje stigme, došlo je do povećanja
istraživanja o tome kako ljudi i grupe koji su stigmatizovani doživljavaju efekte stigme. Nedavni napori
fokusirali su se na to kako iskustva stigme predstavljaju prevelik društveni stres za stigmatizovane
ljude, što može proizvesti bezbroj negativnih posledica. Socijalni stresori su faktori ili stanja koji
zahtevaju od pojedinca da se prilagodi promenama intrapersonalno, interpersonalno ili u svom
okruženju. Veliki deo rada na stresu koji je povezan sa stigmom urađen je u vezi sa iskustvom rasne
diskriminacije nad rasnim / etničkim manjinama i iskustvima seksualnog manjina o stresu seksualne
manjine . Prema Mejerov modelu manjinskog stresa  u odeljcima koji slede u pokušaju da se ovaj
model stresa u vezi sa stigmom proširi na iskustva višestrukih i različitih stigmatiziranih iskustava.
Stigmi stresni životni događaji su akutni stresori zato što se javljaju relativno retko (u poređenju s
drugim stresorima) i imaju tendenciju da potiču iz izolovanog događaja. Oni se manifestuju u
direktnom iskustvu diskriminacije ili drugih događaja nanetih predrasudama. Zločini mržnje
predstavljaju odličan primer stresnih životnih događaja povezanih sa stigmom, a događaju se kada je
osoba ili grupa na meti, obično zbog napada ili uznemiravanja, zbog stigmatiziranog statusa ili
identiteta. Stresni životni događaji u vezi sa stigmom uključuju otpuštanje s posla zbog rase / etničke
pripadnosti, pola i / ili seksualne orijentacije. Stigmati stresni životni događaji, kada se ponavljaju
tokom dužeg vremenskog perioda (npr. maltretiranje), mogu proizvesti hronični stres povezan sa
stigmom. Iako postoje zakoni koji zabranjuju mnoge vrste diskriminatornih životnih događaja vezanih
za neke stigmatizovane statuse (npr. rasa / etnička pripadnost, pol, starost), mnogi stigmatizovani
pojedinci (npr. seksualne manjine) nisu zaštićeni od višestrukih oblika diskriminatornih životnih
događaja, što podstiče društvenu nejednakost. Stigma stresa postoji i u svakodnevnim oblicima
diskriminacije. Oni uključuju dobijanje lošijih usluga u restoranima ili prodavnicama, tretiranje kao
preteće i / ili za koje se pretpostavlja da su neinteligentni kao rezultat nečijeg stigmatizovanog statusa.
Iako oblici svakodnevne diskriminacije mogu biti manjeg obima nego životni događaji povezani sa
stigmom, njihova hroničnost proizvodi kumulativni stresni efekat koji može biti podjednako
uznemirujući. Ne uključuju svi oblici stresa koji se odnose na stigmu prepoznatljive oblike
diskriminacije ili čak kontakt sa počiniocem stigme. Budući da stigmatizovani pojedinci i grupe žive u
društvima koja su strukturirana na način da održavaju društvenu stigmu, ljudi koji su stigmatizovani
mogu ući u društvene interakcije uz očekivanje da će ih drugi odbaciti zbog svog stigmatiziranog
društvenog statusa . Ovo očekivanje odbacivanja, bez obzira da li se odbacivanje zaista događa ili ne,
stvara kognitivni teret koji predstavlja stres povezan sa stigmom. Kao odgovor na potencijalno
odbacivanje i diskriminaciju, osobe koje su stigmatizirane suočavaju se sa dodatnim hroničnim stresom
u vezi sa prikrivanjem sopstvenog stigmatizovanog identiteta.. Ljudi sa stigmama koje mogu da se
prikriju (npr. seksualne manjine, ljudi sa mentalnim poremećajima), neprestano se suočavaju sa
odlukom da prikriju ili učine vidljivim svoje stigmatizovane statuse. Iako prikrivanje nečijeg
stigmatiziranog statusa od drugih može biti zaštitno, jer može dozvoliti da čovek izbegne
diskriminaciju, prikrivanje stigme je stresno jer stvara kognitivni teret koji proizilazi iz straha od
otkrića. Ljudi sa vidljivim stigmama (npr. rasne / etničke manjine, žene) nemaju mogućnost prikrivanja
svog stigmatiziranog društvenog statusa. Međutim, oni mogu upravljati reakcijama drugih na njihov
stigmatizovani status pomoću različitih tehnika upravljanja stigmom. Na primer, Cross (u štampi) je
opisao strategiju šifriranja kodova kojom pojedinci rasne / etničke manjine prelaze između obrazaca
govora, ponašanja i odevanja tokom interakcije sa članovima grupe (tj. ostalim rasnim / etničkim
manjinama) i pripadnicima dominantnih većina (belci). To je ponekad neophodno da bi se poboljšale
nečije potrebe i želje unutar dominantnih društvenih struktura (npr. zapošljavanje, obrazovanje), koje
su u velikoj meri oblikovane procesima koji se tiču stigme. Dakle, pokazivanje „bikulturne
kompetencije“) unutar glavnog ili dominantnog društvenog konteksta način je upravljanja
karakteristikama stigmatizovanog statusa, čime potencijalno smanjuje verovatnoću odbacivanja.
Međutim, kognitivni teret određivanja kada i kako izvršiti prebacivanje koda, poput prikrivanja stigme,
može proizvesti dodatni stres povezan sa stigmom. Internalizovana stigma odnosi se na primenu
negativnih društvenih značenja stigme na sopstveni koncept. Internalizovana stigma manifestuje se kao
internalizovana homofobija za seksualne manjine, internalizovani rasizam ili rasna lokalizacija samo-
mržnje za rasne / etničke manjine i internalizovani seksizam za žene . Stigma je društveno
konstruisana; nije svojstveno negativna karakteristika pojedinaca. Međutim, s obzirom da ljudi koji su
stigmatizovani žive svoj svakodnevni život u društvima koja su oblikovana socijalnom stigmom,
društveno generisana negativna značenja koja okružuju stigmatizovane karakteristike i identitete mogu
se lako internalizovati i povezati sa sobom. Rezultat je društveno generisana, ali interno nastavljena
samovrednovanja. Internalizovana stigma može da traje čak i u odsustvu direktnih izvršilaca stigme, a
neki smatraju da je nikada neće potpuno ugušiti. Negativne posledice stresa vezanog za stigmu na žene,
rasne / etničke manjine i seksualne manjine dobro su dokumentovane u raznim društvenim naučnim
telim. Međutim, vrste negativnih posledica stigme u velikoj meri zavise od stigmatizovane populacije
koja se istražuje; sugeriše da su negativne posledice stigme kontekstualno zavisne. Možda je jedno od
najkonkurentnijih otkrića posledica stresa povezanog sa stigmom to da povećana izloženost stresu
povezanog sa stigmom rezultira lošijim mentalnim zdravljem zbog niza ishoda. To važi za seksualne
manjine u pogledu poremećaja mentalnog zdravlja i samoubistva. Negativna povezanost stresa
povezanog sa stigmom i mentalnim zdravljem je takođe dobro prikazana među ženama i rasnim /
etničkim manjinskim grupama, posebno u pogledu percipirane diskriminacije i depresije. Neke studije
su nadalje pokazale da stres-povezani stresori u velikoj mjeri predstavljaju razlike u mentalnom
zdravlju između seksualnih manjina i heteroseksualaca. Ovo nije pokazano kod druge stigmatizovane
populacije i nije u potpunosti relevantno za rasne / etničke manjine. Istraživanja retko dokumentuju
nejednakosti u mentalnom zdravlju na osnovu rase. Rasne / etničke razlike su dokumentovane u
ishodima fizičkog zdravlja. Veliki deo istraživanja u ovoj oblasti pokazao je da povećana izloženost
stresorima povezanim sa stigmom dovodi do slabijeg kardiovaskularnog zdravlja . Iskustva stresa
povezanih sa stigmom takođe su povezana sa smanjenim pristupom medicinskoj nezi i samim tim
lošijim ishodima fizičkog zdravlja, posebno među rasnim / etničkim manjinama. Istraživanje je
uspostavilo vezu između stresa povezanog sa stigmom i ponašanja rizičnih po zdravlje kroz smanjenu
samoefikasnost i neprilagođene strategije suočavanja. Na primer, nedavne studije su pokazale vezu
između pojačanog iskustva stresa povezanog sa stigmom i pušenjem. Takođe, među raznovrsnom
populacijom seksualnih manjina, nekoliko studija pokazalo je vezu između različitih stresorskih stresa i
seksualnog zdravlja / HIV rizičnog ponašanja. Dakle, ne samo da je stres povezan sa stigmom direktno
povezan sa ishodima mentalnog i fizičkog zdravlja, već takođe stvara i povećani zdravstveni rizik, koji
jača veze između socijalne stigme i negativnih zdravstvenih ishoda za različite stigmatizovane
pojedince i grupe. Pored zdravlja, poslednjih nekoliko decenija istraživanja su pokazala vezu između
stresa koji se odnosi na stigmu i rezultata rada u raznim domenima. Diskriminacija se često pojavljuje u
zapošljavanju i intervjuiranju stigmatiziranih pojedinaca na osnovu rase / etničke pripadnosti, spola i
seksualne orijentacije. Međutim, negativni efekti stresa koji se odnose na stigmu i dalje traju izvan
procesa zapošljavanja. Tri decenije istraživanja seksualnog uznemiravanja na radnom mestu dosledno
su pokazala negativne efekte stigme povezane sa stresom na zadovoljstvo i rad žena. Stigme koji se
tiču stresa negativno su povezane sa različitim pokazateljima radnog odnosa među seksualnim
manjinama, kao i njihovim zadovoljstvom i percepcijom da se uklapaju u radno mesto. Seksualne
manjine u istopolnim vezama stigmatizovane su kao rezultat njihovog seksualnog manjinskog
identiteta, kao i zbog njihove romantične povezanosti sa partnerom istog pola. Pokazalo se da su
stresori povezani sa stigmom negativno uticali na više pokazatelja kvaliteta odnosa među istopolnim
parovima. Stigme povezane sa stresom koje doživljavaju istospolni parovi potiču kako iz međuljudskih
izvora predrasuda i diskriminacije, tako i iz strukturalnih nejednakosti u vidu nedostatka ravnopravnog
prepoznavanja odnosa u većini županija širom sveta . Istopolni parovi nisu jedini parovi koji dožive
relativnu stigmatizaciju. Postoji mnogo vrsta parova koji su stigmatizovani, uključujući ali ne
ograničavajući se na međurasne parove i parove koji se razlikuju po starosnoj dobi. Članovi ovih
marginalizovanih odnosa doživljavaju spektar stresova povezanih sa stigmom o kojima je gore govora.
Neki članovi marginalizovanih odnosa nisu stigmatizovani kao pojedinci, već poprimaju
stigmatizovane statuse relativno, članstvom u marginalizovanom paru. Na primer, beli heteroseksualni
muškarac možda neće doživeti bilo kakve stresove povezane sa stigmom kao pojedinac. Međutim,
nakon što se oženi crnkinjom, on i njegova supruga mogu doživeti diskriminaciju i očekivanja
odbacivanja zbog toga što su u međurasni vezi. Članovi marginalizovanih odnosa imaju zajednička
iskustva zbog stigmatiziranih statusa. Marginalizovani parovi obično doživljavaju više stresora
povezanih sa stigmom nego ne marginalizovani odnosi. Drugim rečima, iako se ove tri vrste
marginalizovanih odnosa podvrgavaju jedinstvenim stresorima, postoje neka pitanja koja prevazilaze
sve vrste marginalizovanih parova. Iako postoji ograničeno istraživanje sveobuhvatnih procesa stresa
povezanih sa stigmom kod marginalizovanih parova, postoje neki dokazi da stresori povezani sa
stigmom mogu imati značajan uticaj na njihovo zadovoljstvo i stabilnost u odnosima. Povezanost
socijalne stigme i njenih posledica nije univerzalna. Postoji ogromna varijabilnost u načinu na koji
stigmatizovani pojedinci i grupe reaguju na iskustva stresa koji su povezani sa stigmom . Razumevanje
načina na koji ljudi i grupe reaguju na stres povezan sa stigmom važan je poduhvat u psihološkom
istraživanju stigme. Ne samo da je potrebno razumeti štetne efekte društvene stigme, već je
podjednako, ako ne i važnije razumeti kako su stigmatizovani sposobni da se nose sa, odupiru se i
prevazilaze ograničavajuće posledice stigme.  Veći deo postojećih istraživanja suočavanja sa stresom
povezanim sa stigmom usredsređen je na strategije suočavanja na individualnom nivou i traženje
podrške. Na mnogo načina, ovo istraživanje u velikoj meri potiče iz klasičnih modela stresa i
suočavanja sa stresom. Strategije suočavanja i podrška na nivou pojedinca često se fokusiraju na
suočavanje sa emocionalnim aspektima iskustva sa stresom (npr. meditacija, ekspresivno pisanje) ili se
fokusiraju na promenu okolnosti izvora stresa (npr., trošenje manje vremena na poslu, pitati braću i
sestre da pomognu u nezi bolesnog roditelja). Neke strategije suočavanja mogu biti efikasne u
sprečavanju negativnih efekata stresa povezanih sa stigmom u jednom domenu, dok povećavaju štetu u
drugom. Konkretno, seksualna i druga brojčana manjinska stigmatizovana populacija često se oslanja
na manjinske zajednice da bi obezbedile sigurno i podržavajuće fizičko i psihološko okruženje.
Manjinske zajednice ne samo da pružaju prostor bezbedan od aspekata prevladavajuće društvene
stigme, već i osećaji psihološke povezanosti mogu biti stresno-ameliorativni. Pokazano je da uživanje i
uočavanje podrške sličnih drugih umanjuje negativne efekte stigme na zdravlje i blagostanje različitih
stigmatiziranih grupa i pojedinaca. Iako je provedeno manje istraživanja na suočavanju sa grupnim
nivoom u odnosu na suočavanje sa stresom povezanim sa stresom, neke studije su pokazale pozitivne
veze između povezanosti sa manjinskim zajednicama i mentalnog zdravlja i rizična ponašanja. Pored
toga, otkriveno je da podrška unutar vlastite rasne / etničke zajednice umanjuje efekat percipirane
diskriminacije na depresiju. Do sada se smatra da je stigma jednosmerno i negativno uticala na život
stigmatiziranih. U slučajevima kada su pojedinci ili grupe u stanju da se izbore sa iskustvom stresa
vezanog za stigmu, negativni efekti stigme mogu se umanjiti ili neutralizovati. Ispitivanjem mnogih
načina na koji iskustva stresa povezanih sa stigmom postaju manje ili više smislena u životima
stigmatiziranih pojedinaca, može se postići jasnije razumevanje efekata stigme u čoveku. 
Prvi sociolog koji se bavio proučavanjem pojma stigmatizacije bio je francuski sociolog Emil Dirkem
krajem devetnaestog veka. Nakon njega, jedan od najpoznatijih sociologa, amerikanac Ervin Gofman,
bavio se proučavanjem društvene stigmatizacije i prema njegovoj teoriji, stigma je atribut, ponašanje ili
reputacija koja uzrokuje da društvo stvori sliku pojedinca zasnovanu na stereotipima i da istog odbaci
bez obzira na njegov stvarni identitet. Gofman je u svom radu predstavio osnove stigme kao socijalne
teorije, uključujući i njegovu interpretaciju „stigme“ kao sredstva za kvarenje identiteta. Stigma je
definisana kao etiketa koja razlikuje pojednica ili grupu osoba. Kasnije definicije stigme posmatraju
stigmu kao pojam socijalne nejednakosti u kojoj privilegovane grupe diskriminiše grupe sa manjom
socijalnom moći.  Gofman razlikuje tri oblika stigmatizacije:

1. Vidljive ili spoljašnje deformacije tela, kao što su ožiljci, genetski deformiteti tela, fizičke
manifestacije anoreksije, gojaznost, 
2. Devilacije individualnog karaktera, poput  lošeg ponašanja, kriminala, neprihvatljivih interesa,
alkoholizma, narkomanije, napuštanja škole, samohranog roditeljstva, nezaposlenosti, loše
finansijske situacije, 
3. “Tribalna stigmatizacija” to jest osobine koje se prepisuju određenoj grupi bez obzira na to da li
su stvarne ili zamišljene. Pojedinci na udaru tribalne stigmatizacije su obično pripadnici rasnih,
religijskih ili nacionalnih manjina. 
 Međutim, ova tri oblika stigmatizacije se ne isključuju međusobno i često se preklapaju na osnovu
izbora pojedinaca, spoljnih faktora i slično. Takođe, pojedine vrste stigmatizacije se uopšte ne uklapaju
u ovaj model podele društvenih stigmatizacija.  U daljem tekstu biće navenedo nekoliko različitih vrsti
stigmatizacije. 

Stigmatizacija mentalnih bolesti 

Prema proceni, svaka četvrta odrasla osoba pati od nekog oblika mentalne bolesti. Međutim, i pored
toga, stigmatizacija je jedan od najvećih problema sa kojima se nose osobe sa mentalnim oboljenjima.
One utiču na svaki aspekt obolele osobe, od kućnog života, do posla, lečenja i učestvovanja u društvu.
Mentalne bolesti često nisu shvatane ozbiljno kao fizičke bolesti, i veliki broj ljudi smatra da mnoge
mentalne bolesti uopšte ne postoje i da su zamišljene od strane mentalno obolelih. Kroz istoriju, osobe
sa mentalnim poremećajima su često bile na meti stigmatizacije od strane društva, i mnogi su
prepisivali simptome mentalnih bolesti paranormalnim aktivnostima kao što je zaposednutost od strane
duhova, đavola i demona, kao i veštičarenju i satanizmu. U hrišćanstvu, mentalne bolesti su se smatrale
kaznom od boga što je opravdavalo nehuman tretman obolelih. U nekim manje razvijenim
zajednicama, ovo shvatanje mentalnih bolesti je još uvek prihvatljivo i kao rezultat toga mnogi
mentalno oboleli su podvrgnuti raznim oblicima torture i lišavanja lične slobode, i nije im pružena
adekvatna pomoć. Stigma je veliki teret za mentalno obolelog i njegovu porodicu, sa stigmom dolazi
do nerazumevanja i odbacivanja, što dovodi do izolacije i sramote pojedinca, kao i nasilja i odbacivanja
od strane društva. Stigma takođe sprečava ljude da potraže pomoć ili lečenje, i kao rezultat toga njihovi
simptomi postaju sve gori i teže se leče. I pored društvene stigmatizacije sa kojom se nose, mentalno
obolele osobe takođe pate i od samoponiženja. Osobe sa mentalnim bolestima se zbog odbacivanja od
strane društva osećaju depresivno i bezredno, počinju da veruju da su stvarno bezvredni, opasni i
nesposobni,  zbog čega se često izoluju od društva, što pogoršava simptome njihove bolesti. Na
mentalno obolele se često gleda kao na opasne i kriminalce, i mnogi ne žele da stupaju u kontakt sa
njima iz straha da će ih oni povrediti ili naneti im neke druge neprijatnosti. Medijski prikaz psihički
obolelih osoba takođe dovodi do dalje stigmatizacije zato što su mentalno oboleli fiktivni likovi često
zlikovci ili su predmet ismevanja. U medijima postoje tri stereotima vezana za psihijatrijske pacijente: 
1. Da su manijaci i da ih se treba bojati zato što su sposobni da povrede ili čak ubiju
2. Da su buntovnici koji ne žele da se uklope u društvo i žive po njegovim pravilima
3. 3. Da su detinjasti i da nemaju realnu sliku o svetu 
Zbog tih stereotipa. obolelima je teže da se zaposle ili imaju svoj stan ili kuću, i takođe ih je lakše
optužiti za krivična dela i ukinuti im pomoć. Stigmatizacija navodi obolele da zbog straha od
diskriminacije ne traže lečenje ili pričaju o svojim problemima, i ako to i urade to je najčešće u
poodmakloj fazi njihove bolesti u kojoj su njihovi simptomi daleko pogoršani i mogućnost uspešnog
izlečenja je drastično smanjena. 
Stigmatizacija mentalno obolelih često dolazi iz neznanja društva o psihičkim bolestima, i da bi se ona
smanjila potrebno je edukovati ljude o tome šta su mentalne bolesti, kako se one leče i tretiraju i kako
osobe koje pate od njih ne treba izolovati i tretirati negativno. 

Stigmatizacija bolesti zavisnosti

Pod bolestima zavisnosti najčešće se smatraju alkoholizam, narkomanija i pušenje, mada bolest
zavisnosti može obuhvatati bilo koju vrstu zavisnosti od određenih štetnih aktivnosti ili substanci.
Bolesti zavisnosi se često smatraju kao moralni propust ili slabost karaktera pojedinca umesto kao
bolest. Zavisnici su stigmatizovani od strane društva i često ne traže pomoć ili pričaju o svojim
problemima zbog predpostavke da je zavisnost loša karakterna osobina sa kojom se treba lično izboriti.
Zavisnicima koji su takođe siromašni, beskućnici, pripadnici manjina je još teže da potraže pomoć zbog
društvene stigmatizacije prema tim grupama. Ako se bolesti zavisnosti ne primete i izleče na vreme,
može doći do katastrofalnih rezultata zato što osoba pod uticajem droge ili alkohola može da bude
nasilna i pretnja za sebe ali i ljude u njihovoj blizini zbog pomućene sposobnosti da donosi racionalne
odluke. U zemljama Evropske Unije oko 15 miliona ljudi je zavisno od alkohola , dok 10%
stanovništva pati od zloupotrebe i zavisnosti od alkohola i droga. Upotreba droga i alkohola je često
povezana za prestupima i kriminalom, zato što su osobe pod dejstvom alkohola ili narkotika neretko
sklone nasilju i krimilalnim aktivnostima, do čega može doći ili kao posledica konzumacije alkohola ili
droge ili iz potrebe da se nabavi novac ili narkotici što može dovesti do kriminalnih ativnosti kao što su
pljačka ili čak i ubistvo. Žene koje konzumiraju alkohol često su žrtve fizičkog i seksualnog nasilja, od
strane stranaca kao i od svojih partnera. Razlog toga je verovanje da alkohol žene podstiče na blud i
promiskuitet, zbog čega se trivalizuje fizičko i seksualno nasilje vršeno nad ženom u alkoholisanom
stanju, i kazne za počinioca su često manje ili ih uopšte i nema. U Sjedinjenim Američkim Državama,
oko sto hiljada smrtnih slučajeva godišnje je direktno prouzrokovano upotrebom droga ili alkohola.
Skoro polovina svih saobraćajnih nesreća izazvana je od strane osoba u alkoholisanom stanju ili pod
dejstvom drugih substanci, a 50% svih slučajeva nasilja u porodici su takođe izazvani upotrebom
alkohola i narkotika. Skoro 20% adolescenata uzrasti od 13 do 17 godina ima problem zavisnosti od
alkohola, dok je samo jedna trećina njih lečena u trauma-centrima. Skoro da i nema razlike između
polova kada je u pitanju upotreba alkohola i narkotika, mada vredi napomenuti da su muškarci koji pate
od zavisnosti prema drogama ili alkoholu često nasilnici dok su žene zavisnice češće žrtve nasilja.
Evropa teži smanjenju zavisnika od narkotika, kao i svih štetnih posledica koje donosi konzumacija
droga, kao što su kriminal, ekonomske štete i korupcije, virusne bolesti (najčešće HIV), oštećenje
zdravlja a i prerana smrt uzrokovana upotrebom droga. Pošto je naučno dokazano da je zavisnost bolest
mozga, shodno tome zavisnost od droga i alkohola treba se posmatrati kao zdravstveni problem koji se
može rešiti adekvatnom terapijom. Međutim, to neće biti moguće sve dok ima stigmatizacije bolesti
zavisnosti, koja sprečava da zavisnici dobiju adekvatno lečenje i podršku od strane svojih prijatelja,
porodica, kolega a i samog društva. Uprkos potencijalno smrtonosnim posledicama bolesti zavisnosti,
procenjeno je da manje od jednog od šest pojedinaca u svetu prima tretman svake godine.U
Sjedinjenim Američkim Državama nacionalno epidemiološko istraživanje o alkoholu i srodnim
zavisnostima procenilo je da su stope traženja lečenja tokom prve godine pojave poremećaja bile 13%
za zavisnost od droga, 2% za zloupotrebu droga, 5% za zavisnost od alkohola i 1% za zloupotrebu
alkohola. Prethodni rad je identifikovao brojne prepreke u tretmanu koje doprinose ovim niskim
stopama korišćenja. Te barijere uključuju sistematske probleme kao što su visoki troškovi lečenja, loša
koordinacija među zdravstvenim radnicima, neprilagođeni servisni sati, kašnjenje u pristupu (tj.
dugotrajno čekanje da se vide pružaoci usluga i dugotrajno čekanje za prihvatanje u programe lečenja) i
nedostatak programa. Društvena stigma je jedna od najvećih sistematskih prepreka kada se oni kojima
se zavisnici od droge i alkohola obrate za pomoć reaguju s negativnim presudama i čak s gađenjem.
Postoje dokazi ne samo da se pružaoci primarne zdravstvene zaštite ne osećaju spremnim da pruže
odgovarajuću negu onima koji imaju problema sa korišćenjem supstanci, već i da zdravstveni radnici
uopšte mogu imati negativne poglede na to da su takve osobe nasilne, manipulativne i slabo motivisane
za promene. Ovi stavovi mogu direktno uticati i na ponašanje korisnika droga i alkohola, jer je
istraživanje pokazalo da su pojedinci koji doživljavaju diskriminaciju mnogo verovatniji da se uključe
u ponašanja štetna po njihovo zdravlje. Napokon, percipirana društvena stigma može postati
internalizovana i rezultirati u samo-stigmatizaciju (tj. lična potvrda stereotipa o sebi i rezultirajuće
predrasude i samodiskriminacija). Da bi izbegli stigmatizaciju, zavisnici najčešće prikrivaju problem i
ne traže pomoć, što dovodi do izolacije, marginalizacije, i otuđivanja i osude od strane društva. Od
ovog pristupa zapravo najviše profitira organizovani narko kriminal, zato što promoviše upotrebu
narkotika mladima, dok u isto vreme društvu nalaže stav da zavisnost nije bolest koja se može izlečiti i
da zavisnike treba ostracizati, čime sebi stvara idealne uslove za rad. Obolele od bolesti zavisnoti ne
treba stigmatizirati i odbacivati od društva, već im se treba pružiti adekvatna pomoć.

Stigmatizacija siromašnih i bekućnika

Društvo drugačije gleda na siromašne i bogate, i imati što više novca i kapitala je povezano sa
prestižnijim društvenim pozicijama. Priznati siromaštvo je iz tog razloga viđeno kao sramotno, i
društvo smatra da je siromašna osoba sama kriva za svoje stanje i da je uzrok njenog siromaštva
lenjost, nemar ili nedostatak pameti, dok su bogati smatrani vrednim, pametnim i uporni. Siromašnima
je često teško da poboljšaju svoje materijalno stanje, a ne dobijaju podršku od strane društva zbog
stigmatizacije prema siromašnim osobama i uverenja da su sami krivi za svoje siromaštvo. Prema
teoriji kulture siromaštva, smatra se da se život siromašnih razlikuje od života ostalih drštvenih slojeva,
da oni imaju svoje vrednosti, sličan način ponašanja i strategiju preživljavanja. Prema teoriji začaranog
kruga, siromaštvo rađa siromaštvo, što znači da će deca siromašnih roditelja najčešće i sami biti
siromašni zbog nedostatka uslova za više obrazovanje, nedovoljne pomoći roditelja i obaveze da kao
mladi preuzmu brigu o kući i članovima porodice.  Beskućnici su još više stigmatizirani, zato što isti
uslovi koji dovode do siromaštva dovode i do beskućništva. Beskućnici često vode problematične
živote pune nasilja, bolesti zavisnosti, nedostatka osnovnih životnih potrepština, kao i odbacivanja od
strane društva. Zbog ove stigmatizacije, beskućnicima je često teško da nađu normalne poslove, zato
što ih poslodavci ne smatraju za adekvatna lica sposobna za rad, a takođe često nemaju ni potrebna
dokumenta da bi stupili u radni odnos. Zbog toga, beskućnici se često bave problematičnim i ilegalnim
aktivnostima kao što je kriminal, dilovanje droge i prostitucija da bi mogli da prežive. Uprkos snažnoj
društvenoj stigmatizaciji kojom su suočeni beskućnici, ona je zenamerena tema u istraživačkoj
literaturi. Negativni stereotipi dovode do osećaja bezvrednosti, usamljenosti i samoubilačkih misli.
Mnogo beskućnika zbog toga boluje od bolesti zavisnosti. Društvena stigmatizacija kojom su izloženi
beskućnici varira od njihovog pola, rase, da li su zavisni od nekih substanci i koliko vremena su proveli
na ulici. Žene beskućnice su češće žrtve seksualnog uznemiravanja i nasilja, a žene i deca beskućnici su
pod najvećim rizikom da postanu žrtve trgovine robljem. 

Stigmatizacija LGBT osoba

Već decenijama znamo da lezbejke, gejevi, biseksualne i transrodne osobe doživljavaju niz socijalnih,
ekonomskih i zdravstvenih razlika, najčešće kao rezultat kulture i zakona koje ih tretiraju kao manje
ljudsko biće. Verovatnije je da će se boriti sa siromaštvom i socijalnom izolacijom. Imaju veći rizik od
problema sa mentalnim zdravljem, upotrebe supstanci i pušenja. Seksualne manjine žive u proseku
kraće, nego heteroseksualci, i LGBT mladi će tri puta veerovatnije razmišljati o samoubistvu i gotovo
pet puta je veerovatnije da će pokušati samoubistvo. Neke od tih razlika potču iz međuljudske odnosa:
socijalna isključenost, uznemiravanje, internalizovana homofobija. Ali često proizilaze iz izričitog
uskraćivanja prava: zabrane istopolnih brakova, diskriminacije pri zapošljavanju, uskraćivanja
osnovnih prava. Diskriminacija u bilo kojem obliku može imati ozbiljne zdravstvene posledic,:
seksualne manjine koje žive u zajednicama sa visokim nivoom predrasuda umiru više od decenije
ranije nego one u zajednicama sa manje predrasuda. Istraživanja su pokazala da su u državama gde je
istopolni brak legalizovan smanjeni pokušaji samoubistva kod LGBT osoba, kao i obolevanje od
mentalnih bolesti. Takođe, legalizacija istopolnih brakova povezana je sa povećanjem verovatnoće da
gej muškarci imaju zdravstveno osiguranje i redovnog lekara. S druge strane, u državama gde je
istopolni brak zabranjen, LGBT pojedinci su imali značajan porast problema sa mentalnim zdravljem,
uključujući anksioznost, zavisnost od alkohola i poremećaje raspoloženja. LGBT pojedinci koji žive u
državama gde je legalno da preduzeća uskraćuju usluge ljudima na osnovu njihove seksualne
orijentacije imaju veći rizik od problema mentalnog zdravlja. Diskriminacija je podeljena na tri
različite vrste, individualna diskriminacija, strukovna diskriminacija i diskriminacija koja postoji unutar
same stigmatizovane grupe. Strukovna diskriminacija je posebno izražena kod osoba koje nisu
heteroseksualne, one nemaju pravo da stupe u brak sa istopolnom osobom, nemaju pravo da posete
svog partnera u bolnici i budu ovlašćene za donošenje zdravstvenih odluka, a većina profesionalne
literature govori o njima u negativnom svetlu.  Smatra se da je uzrok strukovne seksualne stigme
heteroseksizam. Heteroseksizam je ideologija po kojoj seksualne manjine imaju inferioran status i
samim tim odobrava njihovu nejednakost. Stigma utiče na pojedinca u svim aspektima njegovogg
života. Postoji fenomen “očekivane stigme” po kojoj je pojedinac, čak i kada nije direktna žrtva nasilja
ili diskriminacije, pod utiskom te stigme zato što je svestan da jednog dana može postati žrtva stigme i
zbog toga modifikuje svoje ponašanje i prilagođava se većini. To se najčešće ispoljava tako što lgbt
osoba krije svoj identitet i seksualnost, ne priča javno o LGBT temama i pokušava da izbegava
učestvovanje u bilo kakvim stereotipima koji su povezani sa LGBT zajednicom. Nakon što LGBT
osoba spozna svoj identitet, oni najčešće imaju potrebu da ga podele sa svojom zajednicom. Ako je
zajednica prihvatljiva, ta osoba zadržava samopouzdanje i svoju pozitivnu sliku o sebi. Međutim, ako
je zajednica neprihvatljiva i dovede do odbacivanja, stigmatizacije, izolacije i nasilja, to dovodi do toga
da osoba razvije negativan stav o sebi, depresije, a često i samoubistva. Danas je odnos društva prema
LGBT osobama u većini bolji u odnosu na prethodni period, međutim oni većinski još uvek nemaju
jednaka prava kao heteroseksualci. Najbitniji događaj u istoriji LGBT pokreta bila je Stonewall
revolucija 27. Juna 1969. Zbog nje je većina zemalja ukinula kaznene zakone prema LGBT osobama i
zabranila je diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije. Tema LGBT prava se danas smatra opštim
ljudskim pravima. Umesto diskusije o tome kako promeniti pojedinca, danas se razmatra kako
prilagoditi društvo. Instituciona diskriminacija je diskriminacija koju različite institucije kao što su
obrazovne institucije, zdravstvene institucije, crkva,... vrše diskriminaciju nad LGBT osobama. Zbog
toga većina LGBT osoba ne prijavljuje ukoliko doživi nasilje ili diskriminaciju na odnosu svog
identiteta. Za razliku od individualne diskriminacije kod koje se pojedinac ili grupa pojedinaca ponaša
diskriminativno, kod institucionalne diskriminacije ovo ponašanje je ugrađeno u same društvene
institucje i sprovodi se u svim segmentima društva. Primer institucionalne diskriminacije je zabrana
homoseksualnim osobama da daju krv. LGBT osobe su često žrtve nasilja, i ono može biti verbalno,
seksualno ili psihološko. Mogu ga nanositi pojedinci, ali i grupe i institucije. Homofobno ponašanje
želi poniziti i povrediti LGBT osobe i smatra se zločinom iz mržnje. Skoro svaka LGBT osoba je
doživela neki vid nasilja, od strane nepoznatih osoba ali i od strane svoje porodice, prijatelja i kolega.
Zbog velikog nepoverenja u sve državne institucije koji bi trebale da pruže pomoć i podršku LGBT
osobama, većina slučajeva nasilja se ne prijavljuje. Mlade LGBT osobe često takođe nemaju podršku
porodice i okoline zbog čega nastavljaju da se osećaju izolovano.

Stigmatizacija Roma
Romi su marginalna skupina koja je u našem društvu žrtva društvene stigmatizacije. Postoje mnogi
stereotipi i predrasude vezane za Rome. Romi se smatraju kao prljavi, besposleni, prosjaci i kriminalci.
Ljudi ne žele da budu u kontaktu sa njima, ne žele da ih zaposle, govore svojoj deci da se drže podalje
od njih. Predrasudama i stereotipima prema romskom populacijom doprinosi njihov drugačiji fizički
izgled, različite legende, drugačiji način življenja (posebna zanimanja, nomadi), i kako romi većinski
nisu menjali te kulturne obrasce. Samim tim, to je pomoglo predrasudama da se zadrže i do danas.
Nastavnici koji predaju malim romima govore da se oni teško uklapaju u razred, imaju problema sa
savladavanjem gradiva i često ne dobijaju ocene veće od trojke. Tome doprinosi činjenica da većina
mladih Roma ne govori istim jezikom kao nastava koju slušaju, što im otežava da je razumeju i
savladaju. Često su među najslabijim učenicima. Neki od njih školu vide kao mesto gde mogu dobiti
besplatnu užinu, a ne kao ustanovu u kojoj trebaju da uče. Uzrok toga je takođe i u neodgovornosti
roditelja i davanja dobrog primera deci. Teški životni uslovi i nizak životni standard su velika prepreka
tome da mladi Romi dobiju adekvatno obrazovanje. Socijalna interakcija je najvažnija u integraciji
pojedinca u društvo. Škola je tu posebno bitna zato što je to institucija koja uvodi mlade osobe u
društvo i uči ih kako da se u njemu ponašaju. Romi su lesto izolovani od ostatka društva, što je razlog
zbog čega se jako sporo integrišu u njega. Diskriminacija je pokazatelj nepravednosti prema pojedinim
skupinama. Javlja se problem kada ta manjima sama učestvuje u svojoj marginalizaciji time što se ne
prilagođava ostatku društva zbog drugačije kulture i tradicije. Zbog stigmatizacije koja počnje u ranoj
mladosti, mnogi Romi su celog života žrtve rasizma, stereotipa i ugnjetavanja i nikada se u potpunosti
ne uključe u društvo.

Stigmatizacija žena koje čine kaznena dela

Žene čine mnogo manji broj kaznenih dela u odnosu na muškarce, naročito kada su u pitanju nasilni
zločini. Žene su smatrane za slabiji pol i samim tim to se odražava na različitu stigmatizaciju kada je u
pitanju činjenje kaznenih dela. U većini zemalja procenat ženskog kriminaliteta je između 10% - 20%.
Postoji mnogo objašnjenja za tako veliku razliku između kriminaliteta muškaraca i žena, od bioloških
razlika do razlika u odgajanju dečaka i devojčica. Socijalna i kulturna očekivanja između muškaraca i
žena se umnogome razlikuju, na primer od žena se očekuju da budu znatno submisivnije od muškaraca,
dok se od muškaraca očekuje da budu mnogo agresivniji od žena. Stigmatizacija prema ženama koje su
počinile kazneno delo jača je zato što su, osim prekršivanja zakona takođe odstupile i od svoje
tradicionalne rodne uloge. Sa druge strane, neki smatraju da su muškarci više stigmatizovani zato što se
smatraju opasnijim i agresivnijim od žena, zbog čega dobijaju teže kazne. Istraživanja pokazuju da
žene ređe vrše nasilna i agresivna kaznena dela, organizovani kriminal i seksualno nasilje. Žene su
skonije činjenu krivičnih dela nižeg rizika otkrivanja i za koje se dobijaju blaže kazne. Zlostavljanje,
siromaštvo i bolesti zavisnosti su najčešći uzrok kriminala kod žena. Prestupnice su često i same žrtve
zlostavljanja u odnosu na muškarce i znatno češće od njih imaju mentane probleme. Istraživanje navodi
šest faktora deprivacija osuđenih žena u zatvoru:
1. Deprivacija majčnstva
2. Deprivacija autonomije
3. Deprivacija individualnosti
4. Deprivacija ljudske pažnje
5. Deprivacija uloge žene
6. Deprivacija prijateljskih odnosa
Većina zatvorenica ima 31 do 40 godina, dok najmanji broj čine zatvorenice starije od 60 godina.
Najviše je onih sa srednom stručnom spremom, a najmanje je nepismenih. Većina zatvorenica nema
dovoljno razvijene veštine nošenja sa stresom, emocionalno su nezdrele i nestabilne, imaju nizak
stepen samokontrole i nedovoljno razvijene veštine suočavanja sa problemima i njihovog rešavanja.
Žene u zatvoru su često žrtve nasilja, kao i seksualnog zlostavljanja. 

Izvori:
https://books.google.rs/books?id=MyKoAgAAQBAJ&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false
https://books.google.rs/books?id=zuMFXuTMAqAC&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false
http://casopis.fasper.bg.ac.rs/izdanja/SEIR2011/2Spec_Edu_i_Reh_TEORIJSKI_KONCEPTUALNI_O
KVIRI/005-Ivona_Milacic_Vidojevic-Nada_Dragojevic.pdf
https://books.google.rs/books?hl=en&lr=&id=gmCxeAw7-
Z4C&oi=fnd&pg=PR7&dq=stigma+mental+illness&ots=3mHMBEeh5d&sig=8tAbCh_xhgIjRBukHX
riF0p_26E&redir_esc=y#v=onepage&q=stigma%20mental%20illness&f=false
http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0038-0318/2015/0038-03181502259D.pdf
http://www.ecpd.org.rs/pdf/2015/books/2004/2004_bolesti_zavisnosti.pdf#page=28
https://www.homelesshub.ca/sites/default/files/attachments/3.5%20Kidd%20-%20Social%20Stigma
%20and%20Homeless%20Youth.pdf
https://zir.nsk.hr/islandora/object/unin%3A1029
http://www.asocijacijaduga.org.rs/wp-content/uploads/2017/03/Stigmatizacija-mladih-LGBT-osoba-
B5-print-2-1.pdf
https://hrcak.srce.hr/7058
https://hrcak.srce.hr/131222