Slobodan Selenić 1

Kosančičev venac 7
LICA:
VLADAN HADŽISLAVKOVIĆ - govori beogradski čisto, namerno staromodno, pomalo afektirano

ISTREF VERI - od vrlo lošeg srpskog tokom predstave napreduje do vrlo dobrog srpskog sa jakim
šiptarskim akcentom
PUNIŠA MIRČETIĆ - čim otvori usta znamo da je Crnogorac
VASILIJA - njegova žena, takođe Crnogorka
MIJO ŠLJIVO - Bosanac, proguta sve suglasnike koje naće u reči, znoji se i briše vrat krpom koju drži u
nedrima
JOZO MIHALJEVIĆ - kajkavac, ali ne ortodoksni, govori više zagrebački
MILENA DREKALOV - njegova supruga, govori novosadski
BOŠTJAN ZUPANČIĆ - govori slovenački, psuje srpski
IŠTVAN MOLNAR - govori i psuje mađarski
MARA GLIGORIJEVIĆ - iz Rgotine kod Zaječara, tako i govori
DRAGI STANIVUKOVIĆ - iz okoline Beograda, tako i govori
LAMBRO PETKOVSKI - govori makedonski, vatrogasac
LEPŠA KOJADINOVIĆ - dobra bakica sa predratnih kutija sa medenjacima
MARIJA ĆUPURDIJA - Bosanka, tako i govori
MICA GARAŠANIN - u crno obučena, nema više od 45 kila
MARA GARAŠANIN - u crno obučena, ima više od 90 kila
VUKADIN PETKOVIĆ - naprasit čičica, krajnje nesiguran u upotrebi padeža
MILAN MITIĆ - nećak Mice i Mare, izgleda kao Pavle Bogatinčević u ulozi kućnog prijatelja Nevenke
Urbanove iz salonskog komada između dva rata
KUM JORDAN - šlogiran, govori sa pola usta
SAVKA - njegova žena, sjajno pravi slatko
SARKA - alapača
DŽAVID - Istrefov prijatelj, govori samo šiptarski
I
Vladan i Istref idu preko pozornice. Istref na ramenu nosi džak sa svom svojom ovozemaljskom
imovinom. Zvone zvona sa Saborne irkve. Vladan primeti da ih Istref os luškuje:
VLADAN: Saborna. Zvoni svakih petnaest minuta. U mojoj kući na Kosančićevom vencu sat vam neće
trebati.
Ulaze u Vladanovu sobu. Istref stoji na sred sobe, ne ski dajući džak sa ramena. Pažnju su mu privukli
porodični portreti Vladanovih predaka. Portreti natkriljuju scenu i živo su prisutni u vidnom polju i
svesti gledalaca to kom predstave.
VLADAN: Portreti mojih predaka. Ovo je Ćira Mana, praroditeljica nas Hadžislavkovića. O Ćira Mani se
malo zna da je rodila sina Branka, ne zna se s kim, da je bila vidarica glavnokomandujućeg vezira El
Hadži Mehmed Bahram paše negde 1754. godine u Niškoj tvrđavi. NJen unuk Slavko bio je na hadžiluku i
tako, krajem osamnaestog veka, postadosmo Hadžislavkovići. Bio je slavan i čestit u Pr vom ustanku,
ali njegovog portreta nemamo. Ovo je portret Hadži Slavkovog sina, zloglasnog Milića Hadžislavkovića.
Milić se proču i bogatstvo zgrnu kada bi postavljen za binemina, beogradskog nadglednika svih Miloševih
građevinskih kuluk poduhvata. Pa valjda tako, nabljudavajući dizanje jezgra buduće prestonice u
severozapadnom delu šanca oko tvrđave Novog konaka, Đumrukane, Velikog zdanja, Mitropolije,
Saborne crkve, čija se zvona maločas oglasiše, obuze ga strast da veću i lepšu od svih postojećih za
sebe kuću sagradi. I eto, Istrefe, tako nas tade, 1845. Milićevo zdanje, ova kuća u kojoj ćete i vi od
danas živeti. Ovo je moj deda Dimitrije, čovek stamenog karaktera i velike moralne lepote. Pamtim ga,
Istrefe, kao sveca i oca, jer otac mi beše vetropirast i nikakav, i umre mlad od tuberkuloze, posle
kratka i nedolična života. (Istref, sa džakom na ramenu, sluša, jedva da nešto razume.) Da pređemo
sad u vaš vilajet. Nekad je to bila devojačka soba. I nju mi ostaviše. Dakako, ni je sjajna i veličajna, ali
bolja je nego šupa kod tetka Lepše, zar ne? Slobodno se rasko motite, Istrefe.
Istref spušta džak na zemlju i počinje iz njega da vadi stvari: dugačke gaće i pamučnu košulju, asuru,
amalski konopac, sekirče, testeru, komad domaćeg sapuna, misvak za čišćenje zuba, mali mangal za
kuvanje. Vladan ga ljubopitljivo posmatra. Konačno, Istref vadi iz džaka i četiri knjige.
VLADAN: A šta vam je to?
ISTREF: Knjigi.
VLADAN (uzima prvo debelu knjigu luksuzno povezanu u zelenu kožu) Je li ovo piše Koran!
ISTREF: Da.
VLADAN: Znate arapski čitati?
ISTREF: Znam Kuran.
VLADAN: Oh, to mora da je teško naučiti!
ISTREF: Nije.
VLADAN: A ko vam ga je dao?
ISTREF: Kako se kaže brat na moj majka?
VLADAN: Mislite ujak?
ISTREF (pokazuje i drugedve knjige): Da. I ovo Ilmi-hal i ovo, Liber leximi.
VLADAN: Liber leximi... šta je to?
ISTREF: To se uči kako šipetarski jezik govori dobro. To iz Tirana.
VLADAN (uzima četvrtu knjigu) A ova knjiga?
ISTREF: Drukćija.
VLADAN: Kako drukčija?
ISTREF: Sasvim drukćija. LJudi drugi, obićaji drugi, Liber pa fillim dhe pa mbarim, ja je tako zovem.
Znači - viđiš (pokazuje da nema korica, i da fale stranice), knjiga bez poćetak i bez kraj, njema
početak i njema kraj.
VLADAN: Tačno, počinje: „... je sve u redu i da u samovarima vri voda, dečak zabi ruke u džepove i
prezrivo pogleda Pavku Korčagina...". A da vidimo kako završava: „Tri prva poglavlja koja je zamislio
bila su Gotova. Pavle ih po sla u..." i nema dalje. I samo se po tome razlikuje od Kurana, zato što nema
kraja, ili...
ISTREF: Nije samo to, i drugo. U Kuran sveta priča o Allah džele šanuhu...život na Muhamed
alejhisselam, pa o udovica Hajreti Hatidža koja se ženi sa svoj razavondžija, Muhamed, i o mnogi
drugi... još... ali svi mrtvi, odavno i... i, Kuran se, znaš, ne ćita, on se ući,... dobar čovek podeli Kuran
na (broji šapatom na albanskom i na prste) sedam i na... trideset deli i onda ući dobar čovek svaki dan
jedan del, tako do kraj, pa onda opet, i uvek opet, ceo život...
VLADAN: A ova knjiga bez korica, kako se ona čita?
ISTREF: Drugo, sasvim. On se zove Pavlje.
VLADAN: A cela knjiga? Ovo je, recimo, Koran. A ovo?
ISTREF: A, to misljiš! To nje znamo. Znamo da je knjiga o Pavlju, ime, prezime Korćagin. I taj Pavka je
živ, i Artem, i Tonja, i mnogo su ubijali u ti godini i Pavlje je... kako se kaže... muku imao... sve protiv
Pavka, ali on jak kao kamen i trpi... trpi i samo oće život da izmeni da bude pravda i da se poštuje reč i
svaki ćovek... Pavka je mnogo dobar ćovek, ali... kako se kaže... nije sveti ćovek, kao Muhamed... moj
hatib Muharem kaže, uvek, menji: „Bog govori" i „Knjiga kaže" ista stvar. A ovde nije takva knjiga ova.
VLADAN: Tek ne znate kuda je Pavka poslao prva tri poglavlja. Da li bi vas zanimalo da do znate?
ISTREF (usplahireno): Da? Možeš doznaš?
VLADAN: Kako da ne. Mogu li da je pogledam?
ISTREF (mahinalno trgne knjigu, ali onda je ipak pruži) Evo.
VLADAN: Ne brinite ništa, vratiću vam je, čim je pročitam. Ja imam mnogo knjiga o živim ljudima. Ako
volite da čitate, slobodno ih uzimajte.
ISTREF: Voljim ćitam.
VLADAN: A gde ste naučili čitati?
ISTREF: Tamo gore, u moje selo Tepići.
VLADAN: Sami?
ISTREF: Ne! Moj... kako se kaže... ujok?
VLADAN: Da, ujak.
ISTREF: Moj ujak Muharem bio mnogo ućen čovek, učio knjigu čak u Sarajevo, nije imao deca, a ja volio
ućim, i tako jedini u Tepići znao ćitam Kuran i pišem šiptarski.
VLADAN: A srpski, gde ste srpski naučili čitati?
ISTREF: Malo od moj ujak, malo u Beograd, sam.
VLADAN: Da mi pročitate štogod iz Korana! Zanima me kako zvuči.
ISTREF: Kuran da vas ćitam?
VLADAN: Ako vas ne mrzi.
ISTREF: Oćem, gospodinj, ako kažete. (prevrće stranice.) A šta oćeš ćitam?
VLADAN: Što je vama najdraže.
ISTREF (ne razume ga): Kako?
VLADAN: Mislim, što najviše volite.
ISTREF: A, tako. Pa, oćeš, kako je mlada žena Aješah, od stari Muhamed, kad on pravio po hod na
pljeme Banilj Mustaljike, kako je ona zaostala, pa je u Medina vratio mlad vojnik, i onda u sveti grad
nepraviljno pričali o mladi vojnik i Aješah...
VLADAN: Odlično, Istrefe, vrlo me zanima.
Istref seda na krevet i krajnje ozbiljan počinje naroči tim glasom da čita arapski. U jednom tenutku u
unjkavo Istrefovo čitanje probija se pesma. Nekoliko muških glasova, bez sluha, ali vrlo glasno, što ih
grlo nosi, pevaju „Oj svijetla majska zoro, majko naša Crna Goro". Istref prekine čitanje.
VLADAN: Alzo, poludeću od njih!
II
Osvetli se cela pozornica na kojoj traje simultana radnja: Mirčetić, Šljivo i Lambra piju rakiju i pevaju;
Jozo uvežbava neku ariju na trubi; radio „Kosmaj" svira koračnice; Mara pere kosu u lavoru; Milena
kuva kašicu za bebu Zdenka koji se dere u košari pored nje; Ištvan i Boštjan popravljaju tandem bicikl;
Istref je u svom sobičku prostro asuru i klanja prema propisima; Dragi i Vasilija uvlače ovcu u
predsoblje i vezuju joj nogu za radi jator. Ta ovca će, sve dok je ne zakolju pred kraj predstave,
slobodno živeti na pozornici, a pridružiće joj se, kasnije, još neke životinje.
VLADAN (prema Mirčetićevoj sobi) Molim vas, tiše, molim vas, uvažite, tako vam Boga, da možda kogod
vašu pesmu i ne voli! (Pevači se ne osvrću na njega. Vladan pođe u drugom praviu i vidi ovcu.) Bogo
moj, pa oni će opet buraziti ovcu! (Dragom) Ko vam je dozvolio da dovodite životinje u kuću? Zahtevam
da se životinja odmah izbaci!
DRAGI: Naredio Mirčetić. Vidi ti to s njega. Daj Vasilija taj konopac. Stoj, bre, kud ćeš tam' bre, jebem
ti ovcu ovcinu. (Vezuje je.)
Vladan upada kod Mirčetića u sobu, pevači prekidaju pesmu, opštežitije se okuplja da čuje svađu.
VLADAN: Meni je vrlo žao što opet moram protestovati, ali molim da mi se odgovori: šta radi ova
životinja u mojoj kući?
MIRČETIĆ: Prvo i prvo, kuća nije tvoja, no je narodna.
VLADAN: Kuća, moram vas podsetiti, pripada po rodici Hadžislavković. Već sto pedeset godina. A ja sam
jedini legitimni naslednik. Nije mi poznato da se pravni status ovog zdanja izmenio.
ŠLJIVO: Jebo te statut.
VLADAN: Prostakluk nije odgovor.
MIRČETIĆ: Vidi avetinju šta laprda. Ma čuste li vi njega ljudi. Evo mi ovde sjede ti tvoji Hadžislavkovići!
Nema toga više, prošlo je vaše, gotovo je, moj Hadžislavkoviću! Je li DUND nama dodelio sobe u ovu
kuću, a? A je li DUND Državna uprava narodnih dobara? A je li ovo narodno dobro? A nijesmo li mi narod
Hadžislavkoviću, a? Ko je narod ako mi nijesmo? E, pa onda čija je kuća?
VLADAN: Pa ako je vaša, pobogu, zašto u njoj ovcu burazite...
MIRČETIĆ: Ma nije ovca, kakva ovca, ne budali, čoče, koja ovca, čuš, ovca jagnje, jagnje, i to šavničko,
durmitorsko, kakvoga nema u cijelu zemlju, od Triglava do Đevđelije!
VLADAN: Potpuno mi je svejedno sa koje je planine i da li je ovca ili jagnje. Znam samo da ste onomad,
kad ste klali, drob ispod mog prozora bacili i da je „smrđelo" danima...
MIRČETIĆ (skoči i ratoborno krene prema Vladanu) Đe smrđelo, reakcijo buržujska, đeca ti smrđela! Čuš
ti njega, jagnje šavničko da smrdi, na grobu ti smrđelo!
Vladan se povlači unatraške, Mirčetić ga potiskuje, a za njim ide celo opštežitije.
MIRČETIĆ: A, bogumi, neću ja ovo trpjet, nek se čuje i nek se zna, jerbo nijesu Mirčetići ni boljima
dužni ostajali, a da će prdežu kakvom od čovjeka, guzičaru i nikogoviću!
Vladan pobegne u svoju sobu, uz opšti smeh i odobravanje opštežitija.
В
р
х
vuk
~ administrator ~
Поруке: 6363
Придружен: Нед Сеп 11, 2005 12:53 pm
Место: nigdina
Контакт:
Повежи се са vuk

Порукаод vuk » Уто Мар 18, 2008 10:42 am
III
Tetka Lepša sedi i plete. Vladan uzbuđeno kruži oko nje i priča.
VLADAN: Oh, tetka Lepšo, šta bih ja bez vas, šta bih bez naše veštice porodične i moje prijateljice
najbolje! (seda na zemlju i stavlja joj glavu u krilo. ona ga miluje.) tako sam umoran da vam to ni
ispričati ne mogu. Od one horde što mi zdanje Hadžislavkovića osvoji znate li da su danas opet dovukli
ovcu u kuću! Ne mogu više, ne mogu, (pritišće slepoočnice pesnicama), potpuno sam iznuren i samo je
pitanje dana kada ću, oh, Bogo moj, ne, ne bih umeo reći šta učiniti, ali nešto protiv sebe, svakako!
LEPŠA: Smiri se, mali moj, biće bolje. Imaš svoju studiju o Kromvelu, radi na njoj. A onda, kažeš i sam
da ti taj mali Arnautin unosi svetlost u tmurno opštežitije na tvom Kosančićevom vencu.
VLADAN: To je tačno, on je dao neki smisao mojim praznim danima. Vi ćete, tetko, reći da preterujem,
ali nije tako. Kada sam započeo svo ju studiju o Kromvelu, kao balavi student u Oksfordu, ja sam
verovao da otkrivam istoriju, a zapravo sam saznavao ne šta čovek mora učiniti da bi bio čovek, već pre
šta čovek ne sme učiniti da bi čovekom ostao. Razumete, tetka draga! Ako uvažite da je to jedno od
mojih najdubljih uverenja, uvidećete odmah kakvog sam se teškog i sjajnog nauma poduhvatio. Hoću
Istrefa čista kroz pogan prevrata da provedem. Hoću da udružim njegovu nevinost sa iskustvom mojim,
pa da preskočimo Beograd u kome bi sam stigao tek do predgrađa i tu se zaustavio zadovoljan nekom
potleušicom i palirskom uzdignutošću osvajača novog sveta. Tetko moja, na primeru Kromvela shvatio
sam kako je malo vremena potrebno da se raspadne asketizam revolucionarne etike nižih klasa. NJima
Istrefa ne dam! Istrefa treba netaknuta, treba ga čista, prispelog iz njegovih vrletnih Tepića, spasiti od
propovednika nove vere. Oh, tetko draga, tako je dosadno to uobraženo čovečanstvo, svaki čas iznova
uvereno da je promenilo svet kada za staru pojavu izmisli novo ime! A istina je porazna: samo jedan
put poznaje čovek, taj nervozni i neosvešćeni stvor: mukotrpan, dugotrajan uspon od prostote prema
plafonu ljudskih mogućnosti, a onda strmoglavan, revolucionaran povratak na početnu tačku. Vidite,
tetko moja, hteo bih Istrefa da dovedem do pročišćenja, i nove, više svesti. I znam šta mi je činiti: sam
ću ga učiti uljudnosti, velikodušnosti, ljubavi za istinu, poštovanju za druge. Hoću na vreme, pre nego
što mu čistu svest suze, srce ispune ubilačkom mržnjom poniženoga, kraćim putem, tetko, preko
istorijskog bezdana, da ga privedem u bezbednost ljudskosti. Stvaralačka strast me, tetko, sasvim
obuzela, želim da stvorim savršenstvo neukaljano životom, istorijom, društvenošću, prošlošću, svojim
rukama želim kao mladi Pigmalion iz slonovače, ja iz bregovskog kamena čoveka da stvorim!
LEPŠA: Dobro, mali moj. Hoćeš li da ti skuvam tej?
IV
Mirčetić sedi u Istrefovoj sobšš, vadi iz tašne upitnik i olovku, vrlo je važan i svečan. Opljune vrh
mastiljave olovke. Malo duže gleda u tekst svaki put pre nego što pročita pitanje iz upitnika. I Istref
ozbiljno shvata ovo upisivanje među građane Beograda.
MIRČETIĆ: Ime i prezime.
ISTREF: Istref Veri.
MIRČETIĆ (sriče dok piše): Is-tref Ve-ri.
MIRČETIĆ: Ime oca?
ISTREF: Dulj Veri.
MIRČETIĆ: Dulj Ve-ri. Ime majke?
ISTREF: Tulja.
MIRČETIĆ: Tu-lja. Tulja?
ISTREF: Tulja.
MIRČETIĆ: Mesto rođenja?
ISTREF: Mesto rođenja?
MIRČETIĆ: Jest, brate rođeni, kako ti se zove selo?
ISTREF: A, to. Tepići.
MIRČETIĆ: Te-pi-ći. Srez?
ISTREF: Peć.
MIRČETIĆ: Peć. Državljanstvo to ti je...
ISTREF: Znam Jugoslavija.
MIRČETIĆ: Ju-go-slo-ven. Juosloven se kaže, a ne Jugoslavija. Narodnost?
ISTREF: Šiptar.
MIRČETIĆ: Šip-tar. Zanimanje?
ISTREF (malo razmisli): Šiptar.
MIRČETIĆ (i on zastane, promisli, pa presudi da to jeste zanimanje): Šip-tar. Eto, tako. Sad će da te
upišu u knjigu u koju su upisani svi Beograđani. Pa ćeš i legitimaciju dobit, ka i svaki građanin naše
Feneraje.
V
Lambra i Mara se vašaju na krevetu. Lambra hoće da pređe na stvar.
MARA: Nemo, bre, Lambro, prolazna je soba, neko će da naiđe!
LAMBRA: Maro be, se sakame li nie ili ne. Pa neka i neko naiđe, seksot e prirodna potreba.
MARA: Ma znam, učila sam iz Biologije, ali neka ko mi nezgodno... Joj, Lambro, šta mi radiš...
LAMBRA: Te sakam, te ljubim, Maro moja, bidejki sum voshiten sa tebe, lele, Maro, mnogu si mi
debela, lele Maro, lud sum za tvojite dojki, kako dva brda se vozdignuvaat!
Nailazi Vladan, vidi gomilu na krevetu, vrisne.
VLADAN: Šta radite to! Ovo nije burdelj! Sram da vas bude! Usred bela dana! Na očigled sveta! Zdanje
Milićevo, šta si doživelo! Napolje, gubite se!
Mara beži iz prostorije, a za njom i Lambra, sakupljajući pantalone, gornji deo od vatrogasne uniforme,
sekirče, pojas, itd.
LAMBRA: Zašto besniš, be, što vikaš, seksot e prirodna rabota. A Mara i ja se sakame.
VLADAN: Lues ću od vas dobiti! Čankir ću na sebe navući kao trećerazredna bedinerka! Veneričnu
limfopatiju! Kao sifilističar ću skončati! Cela kuća smrdi na prčevinu, pod krovom pod kojim su ministri
i paše odsedali!
VI
Dragi donosi ćurana i vezuje ga pored jagnjeta. Od sada će i ćuran biti na pozornici. Saborna otkucava.
VII
Vladan u halatu od žute svile sedi na crvenoj beržeri i, ispod štelampe sa svetloplavim abažurom, čita
knjigu. Ulazi Istref sa kofom uglja na ramenu.
VLADAN: Oh, Istrefe! Vi ste! Ne čuh kad ste prispeli. (Istref spušta kofu i loži peć.) Šta ste radili danas?
ISTREF: Na ruševina rasćistavao. A onda, posle, kod tetka LJepša. Tepih tresao.
VLADAN: Sve dosad?
ISTREF: Do sada.
VLADAN: Sedite tu, Istrefe, skuvao sam tej, pravi ruski. Poslednje zalihe. Recite mi, od čega vi pravite
tej?
ISTREF: Mi?
VLADAN: Mislim, u vašem kraju. Pa ja ništa ne znam o vama i vašima. Hoćete li malo mleka u tej?
ISTREF: Može.
VLADAN: Sipajte sami, koliko želite. Imate li u Beogradu nekog od rodbine?
ISTREF: Ima zemljaci, njema rodbina.
VLADAN: A u Tepićima tako se zove vaše selo, zar ne?
ISTREF: Da. U Tepići njema rodbina isto.
VLADAN: Baš nikog?
ISTREF: Nikog. Imao sam mnogo rodbini. Otac, Dulj, ujak, Muharem, još dva brata na moj otac
i pet braći. Svi mrtvi sada.
VLADAN: Kako pobogu!
ISTREF: Krvna osveta. Ja sam poslednji Veri.
VLADAN: Poslednji Veri? Ja sam poslednji Hadžislavković. Stvarno poslednji. A za vas bih, Istrefe, pre
rekao da ste prvi Veri. Poslednji u Tepićima, ali prvi u Beogradu.
ISTREF: Da.
VLADAN: I, kako vam izgledaju Tepići, sada, iz beogradske perspektive?
ISTREF: Perspektine?
VLADAN: Mislim, Beograd i Tepići, gde je bolje?
ISTREF: NJe znamo gde je bolje. Drukćije je.
VLADAN: Šta je drukčije?
ISTREF: Sve je drukćije. Sve.
VLADAN: Recimo? Koje su najvažnije razlike?
ISTREF: Prvo jezik, kod nas šiptarski, ovde srbski. Onda obićaji... Ja, na primer, nje mogu ovde
klanjam...
VLADAN: Što?
ISTREF: Tako... nje znam... nekako nepraviljno. Drugo kraljevstvo... Napravljeno od kući, naše od
kamen, kod nas ljudi retki... ovde na gomilji, svi siti, bogati, u stanovi gde ne može ni mećava, ni vuk,
ni grom... ovde svi nosi pljitki cipeli, jer nema blato ni dubok sneg... Kod nas lako ubiju, a ovde dugo
umiru... Tako, sve drukćije... hrana... pa ženi, kod nas žena kriju i iz nje deca vade... što više deci iz
jedna ženi izvadi, to bolja žena... Ovde žena... kako se kaže obožavaju, i svima pokazuju, na trgovi, u
kafani, razgolićene...
VLADAN: Jeste li katkad nostalgični... hoću re ći želite li da se vratite u Tepiće?
ISTREF: Ne. Voljim idem na večernji kurs, završim školja. Jedva ćekam počne. Ja sam vas mnogo
zahvaljan za to...
VLADAN: Ostavite to, nije to ništa. Nego, znate li da sam doznao kako se zove vaša Knjiga bez početka i
kraja.
ISTREF (uzbuđeno): Da?
VLADAN: (donosi knjigu): Evo je, Kako se kalio čelik, autor je Nikolaj Ostrovski. I would’nt call it
exactly my piece of cake, hoću reći, ne spada u vrstu knjiga koju obožavam, ali, eto, sada će te znati
kako se završio život Pavke koji je pesnicama, u tri runde, hteo da preuredi svet.
ISTREF: Šta? Pavka bokser?
VLADAN (uhvati Istrefovu šaku među svoje, i takoje drži do kraja razgovora): Dečače čisti, htedoh reći
da se ne oduševljavam metodama vašeg Korčagina. Ne znam da li bih vam umeo to objasniti. Korčagin
veruje da će revolucija izmeniti svet tako da će u njemu ljudi biti bolji. Ali, ne biva tako. Istorija ga
demantuje.
ISTREF: Ne mogu kažem. Mislim, ipak, Pavka je na strani siromašnih i potlačenih.
VLADAN: A koliko će proći pre nego što posle pobede revolucije postane i sam tlačitelj?
ISTREF: Ne znam. Ne znam istorija.
VLADAN: Naučićete. Još malo teja?
VIII
Sastanak opštežiišja. Svi su oko ognjišta. Mirčetić predsedava. Vasilija plete čarapu. Milena ljulja bebu.
Dragi pravi espadrile. Vladan i Istref sede jedan pored drugog na maloj klupici. Boštjan i Ištvan
popravljauju tandem bicikl.
MIRČETIĆ: Evo me, pravo iz rejonskog. Zvalo me za savjet. Drug Seljo lično. No, nijesam vas za to zva'.
(Slavodobitno): Dobio sam dva metra drva i tonu kostolačkog uglja!
DRAGI: Alal ti vera, druže Mirčetiću! Kako bi mi brez tebe, druže Puniša.
MIRČETIĆ: Bogu mi ne znam. No, nemojte se za hvaljivat.
JOZO: Je, kak bi bez Mirčetića, kak i sav drugi narod, ne?
VASILIJA: E, nemoj tako, vjere ti. Nije sav narod u ratu krv lio, ka moj Puniša, a naša država umije to
cjenit. To drvo i ti ugalj je moj Puniša na rane dobio.
JOZO: Je, na rane, Puniša, ili pak na točkice?
MILENA: Je l' to dodeljeno sam' vama, ili za celu kuću?
MIRČETIĆ: Velju, ja sam za cijelu kuću dobio, ali ne bi kuća dobila da ja nijesam tražio. Ma, ljudi, sve
će biti kako priliči poštenim frontovcima i proleterima.
ŠLJIVO: Ja sam ti, rode moj, iz Druge proleterske.
MIRČETIĆ: Eto, čuješ li Jozo. Šljivo je iz Druge proleterske, ja sam iz Četvrte crnogorske, a bio sam i
vozar na skeli Smederevo Kovin u ratnijem uslovima. Viđi Ištvana i Boštjana, jedan Slovenac, drugi
Mađar, a potegli u prijestonicu da postanu graditelji prvog giganta prve petoljetke, fabrike... kako se
ono kaže, Ištvo?
IŠTVAN: Alatljika. Ivo Lola Ribar szorszamgepgyar.
MIRČETIĆ: Čuješ li ti to Jozo? Ovo ti je, moj Jozo, mali zimski dvorac Prvoga rejona, a ljudi, nije li
tako?
MARA: To ti je, ta' Zimski dvorac, u centru Moskve, čitali smo i prorađivali smo.
MIRČETIĆ (pogled mu se zaustavi na Vladanu) Dobro, ovi Hadžislavković je buržujskog porijekla,
ali postaće i on poštena inteligencija, prevaspitaće se.
VLADAN: Ja se radije ne bi menjao, ako dozvolite.
MIRČETIĆ: A ti si, Jozo, trubač. Ne kažem, kulturno prosvjetna djelatnost, vojno si lice, ama u miru...
JOZO: Prav za prav, Mirčetić, ja sam u ratu bil duže nek ti.
LAMBRO: A be, Joza, preteruvaš, mlogo preteruvaš.
JOZO: Je, za kaj, kaj ja to pretjerujem? Ja sam prešel iz domobrana u partizane u veljači četrdeset
četvrte, a i ti si tak nekak mobiliziran, kaj ne, Mirčetić?
MIRČETIĆ: Nijesam ja mobiliziran, no sam ka svjestan sipatizer sam otiša, i u prvu bitku bio ranjen.
MILAN: Ne razumem kakve veze sve to ima sa drvima i ugljem.
MIRČETIĆ: Ima, i te kako ima. Ček da vas Mirčetić nekaj priupita. Ko je u ovu kuću prvi izabran u ulični
odbor Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta?
DRAGI: Puniša, nemo se lažemo, zna se ko je.
MIRČETIĆ: Ko je bio dva puta biran u komisiju za oduzimanje ratne dobiti?
DRAGI: Opet Puniša.
MIRČETIĆ: A akcija Selo grad?
DRAGI: Drug Puniša uvek u prvim redovima.
MILENA: Ta otkud vi znate, ako smem pitati, kad ste tek juče ovde stigli i kad još ni kvartir ovdi niste
dobili?
DRAGI: Zna se to, sve se zna, nije ovo ovdena tvoja frizerska zadruga! Men' rekoše: Javi se drugu
Mirčetiću, povereniku DUND a u tu zgradu, on je najsvesniji drug u Kosančićev venac 7, i on će za tvoju
ostarelu majku palog borca, za tebe, naprednog ratnog vojnog zarobljenika, za tvoju noseću drugaricu
Vuku i odraslu ćerku Zagorku, najpravilnije da razreši stanbeni problemi.
MILENA: E, zdravo me zanima kako će ih razrešiti, jedva čekam to da vidim!
LAMBRO: Poleka, be, drugari, ne beše li stanbe niot problem na drugarot Dragi vtora tačka na dnevniot
red? Sega sme na drva i jaglen.
MARA: Ja se slažem sa druga Lambru, i konkretno podvlačim još da je drug Puniša najčuveniji
demonstrant u našu ulicu.
VASILIJA: U ulicu? Koju ulicu! Ma nema ga takvog u cijelome rejonu. Nema tog koji umije parolu izbačit
i pjesmu zapjevat ka moj Puniša!
MIRČETIĆ: Ostavi to, ženo.
VASILIJA: Šta da ostavim, crni Puniša! Nijesi li ti, ka niko drugi, od 23. oktobra do 18. novembra svaki
dan, ni jedan nijesi preskočio, pljuvao na ratne zločince kojima se sudilo u Vojnom sudu Prvog
korpusa?
MIRČETIĆ: Kad su dolazili u sudnicu, trojica su me morala držat da ih zubima ne prekoljem. Ama, pušti
to, tako ti Boga.
VASILIJA: Ama neću pušćat, đece mi!
MILENA: Ta vi i nemate dece.
VASILIJA: Nemam, no ću ih imat. Puniša, moj Puniša, jesi li zaboravio da si bio na čelu kolone koja je
dala plebiscitarnu podršku sporazumu Tito-Šubašić?
MIRČETIĆ: A kako ću to zaboravit, ženska gla vo, kad su me tad zapazili, na tribinu izveli da se, ko čo'ek
iz naroda, rukujem pred masom sa drugovima Radojem Dakićem, Milošem Moskovljevićem, pa sa
drugom Vasom Čubrilovićem i na kraju sa drugom Ratom Dugonjićem lično. No pušti to, ženo, nije
važno...
MARA: Što jes, jes, drugovi su se složili da su Mirčetić i Krsman iz broja 20 najbolji demonstranti u našu
uličnu organizaciju...
VASILIJA: Opet ona uličnu...
MIRČETIĆ: Ma kakav Krsman, ne avetaj, tako ti boga! I đeca znaju da ratnog zločinca niko ne može tako
pljunut ka Puniša Mirčetić!
MARA: Ne kažem, pljuješ ti, al' pljuje i Krsman.
MIRČETIĆ: Pljuje, dobar je drug, ne kažem, trudi se, al' mene ne može dostić. Još će ispast da se ja
sam hvalim!
LAMBRA: Ajde, be, drugar Puniša, vikni nekoja parola, da čueme.
MIRČETIĆ: Ma, đe ću sad vikat bez povoda.
MARA: Ajde druže Puniša, jednu onako, za naš kolektiv.
MIRČETIĆ: Ne mogu grlo trošit na prazno.
VASILIJA: Vikni im, sokole moj, neka čuju i ne ka viđu!
MIRČETIĆ: A koju bi?
VASILIJA: Čuš njega, on nas pita! Sam ti umiješ najbolje izabrat!
MIRČETIĆ (zauzima pozu)Živjeli Jedinstveni radničko nameštenički sindikati, moćan faktor društvenog i
ekonomskog razvitka!
SVI: Živeli!
VASILIJA: Tako, sokole!
MIRČETIĆ: Živjeo sovjetski čovjekkoji je pobedio fašističkog robota!
SVI: Živeo!
MIRČETIĆ: Živjeo praznik porobljenih naroda!
SVI: Živeo!
DRAGI: Uh, ta je dobra!
MIRČETIĆ: Živjeo narodni tužilac kapetan Miloš Jovanović!
SVI: Živeo!
VASILIJA: Ajd onu o Deržavinu!
MIRČETIĆ (raspomamio se): Živjeo N. S. Deržavin, ruski naučnik!
SVI: Živeo!
MIRČETIĆ: Živjelo 348 poslanika Savezne ustavotvorne skupštine!
SVI: Živelo!
MIRČETIĆ: Živjeo Staljin, odlučni pobornik slobode malijeh naroda i došljedni zaštitnik njihove
nezavisnosti!
SVI: Živeo!
MIRČETIĆ: Živjeo Vojni sanitet!
SVI: Živeo!
VASILIJA: Vikni im sada, snago moja, i neku sa „dolje"!
MIRČETIĆ: Dolje gubitnici nacionalne časti!
SVI: Dole!
MIRČETIĆ: Dolje Radio London!
SVI: Dole!
MIRČETIĆ: Dolje zabranjeni strip Tri ugursuza za vreme okupacije!
SVI: Dole!
MIRČETIĆ (izvan sebe): Nema borca bez Crnogorca!
JOZO: Dajte, ljudi, dost je bilo parola. Ajmo taj ugalj i ta drva podijeliti.
MIRČETIĆ (uvređeno): Ti bi da trubiš malo, a?
BOŠTJAN: Dajte, no, pa se ja ne bomo kregal. Zdaj moramo fasungo razdelit.
DRAGI: Drug Slovenac pravilno diskutuje.
MIRČETIĆ: Dobro, de... Druže Boštjane, daj prijedlog.
BOŠTJAN: Kakšern predlog pa?
MIRČETIĆ: Pa prijedlog kako da se dijeli.
BOŠTJAN: Ja kako pa, če na enake dele. Koliko družin, toliko delov.
MIRČETIĆ: Boštjane, Boštjane! E moj Boštjane! Đe će ti duša, moj Boštjane! Svijestan si drug,
perspektivan, ne kažem, iz bratske republike Slovenije, izgrađen, ali nemoj, moj Bošto, nemoj
zastranjevat!
BOŠTJAN: Mene prav tako zebe kakor tebe, a ne? Vsi smo enaki!
MIRČETIĆ: Kako jednaki? Đe jednaki? A zasluge?
MARA: Drug Mirčetić govori pravilno. U socijalizam važi princip, svaki da dobije po njegovu zaslugu.
Prorađivali smo.
LAMBRO: Tačno, Maro, no ete, na primer, ne e li deteto na Jozo i Milena bolno? Bi bilo pravilno za
deteto da dobie poveke.
MIRČETIĆ: A ko je za pravdu, ako nijesam ja? Nepravda bi bila, Lambro moj dobri, kada bi ovi ćelavi
trubač i ja dobili isto. Bi, poštenja mi. Ono, bolesno mu je dijete...
VASILIJA: A, vala, bolesno će mu i kmezavo vavek i bit...
MIRČETIĆ: ...ne kažem, ali nemojte zaboravit koliko je drugijeh stvari na moju bandu prevagnulo.
(Vasilija počne na glas da rida) Što ti je, ženo?
VASILIJA: Duša me boli, Puniša moj!
MIRČETIĆ: Što?
VASILIJA: Srce mi se kida na komade!
MIRČETIĆ: Ma, govori, ženetino, šta ti je!
VASILIJA: Uvrijeđena sam i ponižena, neću smjet ljudima od sramote u lice pogledat.
MIRČETIĆ: Ama govori što je?
VASILIJA: Kako što je! Da nijesi takav skroman i ponosit, pošten i pravedan, zaslužan...
JOZO: Isuse, ovo je za krepat!
VASILIJA: ...i ti bi kukao sad ka ženetina! Pa zar ja to moram reć! Šta smo, Puniša moj, dobroto moja,
šta smo dočekali, da se od svih ovijeh niko ne sjeti kod koga se svaki dan okupljamo. Zar ja moram
iznosit da smo sve materijale Partiske izgradnje uz Mirčetićevo ognjište proradili!
DRAGI, LAMBRA, MARA, IŠTVAN, BOŠTJAN (zagraje u glas): Što jeste, jeste! To je tačno. Svak treba da
da malo za zajedničke potrebe. Tako je.
MIRČETIĆ: Ama ljudi, nije to važno, neće se Mirčetić naturat nikome. Nijesu Mirčetići nikad gramzivi
bili. (Vasiliji) Ma prestani s kuknjavom, ženo!
Vasilija prestane da zapeva, i pribranim glasom, kaže:
VASILIJA: Pitajmo, lijepo, kolektiv, pa kako bude njegova volja. Neka narod presudi, vazda sam
govorila da preko narodne ne može.
BOŠTJAN: Pa dajmo tako: na stran bomo dali po dva polena in po dve kangle premoge za Mirčetića in
Mihaljeviča zarad majhnega otroka, ostalo pa bomo delili na enake dele, a ste za to?
SVI: Može.
MIRČETIĆ: Da se glasa, da ne bude posle. Ko je za prijedlog druga Boštjana neka digne ruku?
Svi dignu ruke osim Joze i Milene.
MIRČETIĆ: Ko je protiv? (Niko ne diže ruku.) Šta je s tobom, Jozo?
JOZO: Ja? Ja sam uzdržan.
MIRČETIĆ: E, Jozo, nikad ti dosta!
VLADAN: Neka mi bude dozvoljeno da za trenutak skrenem vašu pažnju, my dear fellow tenants. Želeo
bih, naime, da upozorim prisutne na moj, više puta ponavljani protest zbog držanja životinja pod ovim
krovom.
MIRČETIĆ: Čekaj, polako, zna se dnevni red, prvo ćemo o stanbenom prostoru za majku palog borca
koju zastupa njen sin Dragi.
MARA: Druže Dragi, ti nisi taj borac, jel tako?
DRAGI: Nisam, ali bi pao, ne pomerio se s ovog mesta, da me ratno zarobljeništvo nije omelo. MILENA:
Ta kako ćemo ih, ljudi, smestiti, kad već sedimo jedno drugom na glavi!
DRAGI: Imam ja konstruktivan predlog.
VASILIJA: Da čujemo.
DRAGI: Da se Boština i Ištvina soba šperpločom podeli na dva dela, pa da se u jednu polu uselim ja sa
moju unesrećenu majku, sa moju...
IŠTVAN: Lofasz seggedbe!
RAGI: Šta kaže?
MILENA: Jebo te konj!
JOZO: Milena!
MILENA: Ta ja sam' prevodim šta je Ištvan rek'o na madžarskom.
BOŠTJAN: To pa ne bo šlo ker je soba, v kateri sva Ištvan pa jaz, namenjena graditeljem prvega giganta
prve petletke in v njej ne more stanovat nobeden, ki ni član našega kolektiva.
DRAGI (pita Milenu): Je l nam i ovaj jebe majku?
MILENA: Ne znam slovenački.
DRAGI: Ondak, imam drugi predlog.
MIRČETIĆ: Da čujemo.
DRAGI: Da se pregradi sa šperploču Jozina soba...
JOZO: Ti to ne buš dočekal!
MIRČETIĆ: Zašto ne bu?
MILENA: Ta sam' preko mene mrtve će preći naš prag! Zaklaću prvog koji sam' pokuša ući, pa makar
robijala!
MIRČETIĆ: Imaš li ti Dragi još kakav prijedlog?
DRAGI: Ma, meni je, druže Puniša, svejedno, dajte mi šta mi date, samo da više ne pešačim svaki dan
od Mirijeva do Beograd, noge mi otpadoše!
MIRČETIĆ: Čuo si Dragi, ne nailaziš na razumevanje. Predlažem da i dalje spavaš u dvorištu, a čim se
ukaže prilika, smjestićemo te, nijesmo neljudi, mada nas (pogleda u Jozu) i takvijeh ima!
DRAGI: A ti, Druže Puniša, da li bi ti... tvoju sobu... ne mora po pola...
MIRČETIĆ: Drugovi, da se ne rasplinjavamo u diskusiji. Završavam sastanak.
VLADAN: Samo trenutak, molim vas. Mada sam impresioniran vašom solidarnošću i nesebičnošću
revolucionarnih egalitarista, ipak vas moram podsetiti na moj protest. Kada će, dakle, životinje biti
izbačene. Kuća smrdi.
MIRČETIĆ: Opet on da mu šavničko jagnje smrdi! Ma, drž te me ljudi, da ga ne satrem. Ma za vrnuću mu
šiju ka pjevcu, oću boga mi...
Prilazi Vladanu i gurne ga u trenutku kada se ovaj diže sa klupice, tako da Vladan izgubi ravnotežu i
padne. Istref skoči, ispreči se pred Mirčetića i mirnim glasom kaže:
ISTREF: Mirčetić, dirni još jednom Vljadan i mrtav si.
MIRČETIĆ: Šta reče? Vasilija, ču li ti ovo? Da čovjek ušima svojim ne vjeruje. Da će meni, Mirčetiću,
svako naređivat što ću činjet!
ISTREF: Ja kažem ubiću.
MIRČETIĆ (vidi da je gusto): Ma nemoj tako, đetiću, mlad si i svjestan omladinac, nemoj tako neljudski.
LJudi smo i susjedi, pomagat se i pazit treba u kolektivu, a ne mrzjet. Je li tako, drugovi?
Drugovi se mrmljajući razilaze. Shvatili su da je Mirčetić izgubio bitku. Mara je impresionirana
Istrefovim istupom. Gleda ga zadivljeno.
MARA: Oštro, druže Istrefe. Revolucionarno. Beskompromisno.
LAMBRA (vuče Maru za ruku): Ajde, be, Mara, ajde da ideme, as ne sakam tepanje i kavga...
VASILIJA: Dobro ti kaže Lambra, moj Puniša, nemoj momku za zlo uzet, pusti ga, zeleno je to,
naprasito...
MIRČETIĆ: Dobro, prijeći ću preko ispada. Da se više ne sporimo ruka ruci, a?
ISTREF: Rekao sam.
Istref odlazi sa Vladanom ne pruživši ruku Mirčetiću. Odlazeći, Vladan preko ramena trijumfalno gleda
u Mirčetića.
MIRČETIĆ: A kakav bi ja masovik bio da nijesam kadar uzdržat se. A i đe bi mi duša golobrado momče
da prekoljem!
В
р
х
vuk
~ administrator ~
Поруке: 6363
Место: nigdina
Контакт:

IX
Dragi dovodi par gusaka i vezuje ih pored jagnjeta i ćurana. Životinjska farma se uvećava. Kancelarija u
preduzeću „Progres". Kabinet načelnice Marije Ćupurdije. Ulazi Vladan. Marija, sva koncentrisana na
brojčanik, okreće neki broj na telefonu.
VLADAN: Drugarice načelnice, doneo sam...
MARIJA (zavaljena u stolicu paralelno sa pisaćim stolom, noge digla na sto, podbočena laktom, sva
koncentrisana na brojčanik telefona): Ček malo, moram telefonirat. Alo... Neđo... Neđo... jes to ti...
Ne đo... ovdje sam ja... Kako ko? ... Ćupurdija... ne poznaš mi glasa... Neđo... kako si... ma neb ja
tako... neb, bora mi! Ma nemoj! ... Ajde kruva ti... Ajde djece ti... Neđo... slušaš ti me ne? ... Čuješ li
me, oj Neđo... a, čuješ, dobro je, dobro je... slušam ja tebe, slušam, brate rođeni... Ama, Neđo, ne
budali, ama za kog ću ako za tebe neću, ama samo svrn, bolan, pa ć'mo to po parol' snađ' se druže...
ma za kog ću ako za pobru neću... Ma'jd kvragu, jeb'la te protekcija... kad je bilo na Kupresu, međedu
stari, nijesi... ma, stan', čekaj, vrag te odnija... a šta to? ... Ma kako ću to zaboravit (smeje se)...joj,
Neđo, prestan', bolan ja s' upiša!... ma sjećam se, sjećam... (smeje se još glasnije, u oduševljenju
čizmom raspali po fioš koja je bila izvučena, i ova se sa treskom zatvara) ...Joj, Neđo, eto, umrijeću, e
nijesam se vako smijala... ej, Neđo, nemoj prekidat, ček da ti kažem za našeg Kopriv'cu... a, već
znaš... onda dobro... kažem, dobro... Ma, Neđo, naljut' ću se, kruva mi... ma što ti je, ratni druže...
tako te volim... Zdravo Neđo, zdravo rode rođeni, pa dođ' mi što prije, nemoj da ne dođeš, ajd, u
zdravlju! (Spušta slušalicu, još se smeje sama sa sobom, vrti glavom, udara šakom o sto. Vladan se
nakašlje. Načelnica ga pogleda i naglo menja raspoloženje.) Kojim dobrom, drug?
VLADAN: Korespondencija, za potpis.
MARIJA: Dela, dela, daj to vamo, pa dođ' ope', jasno?
VLADAN: Kako vi kažete.
XI
Istref je sam u Vladanovoj sobi. Skida sa zida sablju i za divljeno je posmatra. Maše sa njom. Kada čuje
Vladanove korake, brzo je vraća na zid. Ulazi Vladan sa poslužavni kom. Postavlja čaj na stočić ispred
beržere. Kada konačno sedne pored Istrefa, uzme njegovu šaku među svoje.
VLADAN: Mislite li da je obratila pažnju na moje naglašeno „vi"? Ili da znam šta uistinu znači ono njeno:
„dela, dela"? Strašna žena, Istrefe, pošast, užas! Molim vas, viša je od mene, a ja baš nisam mali čovek,
zar ne?
ISTREF: Ne.
VLADAN: Glava kao u afričkog lafa. Cigar joj visi zalepljen za donju usnu, kao u našeg pokojnog sluge
Ilije... I ona me, ta moja načelnica, pušta da kao lakej čekam dok u mom prisustvu obavlja privatne
razgovore... „De la, dela..." ... Vidite, Istrefe, sve češće mi se čini da stvar nije u lošim manirima.
Bojim se da je dublja. Rogat si i kužan, sumnjiv, ali ne i opasan, presmešan, ono zlo bez koga, na
njihovu iskrenu žalost, još jedno kratko vreme ne mogu. I ne kriju to. Pa da, na ravno! Moja načelnica
Ćupurdija se mene gadi! Gade te se kao Amerikanci pečenog praseta. Ako nisi posvećen. Ako nisi bio
među onih četrdeset hiljada posvećenih koji negde na Sutjesci, Kozari, Neretvi, u ne znam kojoj
ofanzivi, pređoše za Mojsijem Crveno more... Pratite li me Istrefe?
ISTREF: Ne.
VLADAN: Kukam, zapomažem... Nedolično je to, moj Istrefe, znam. Ostavimo se Ćupurdije, šta ste
danas učili na kursu?
ISTREF: Prvo Geografija, opšta, mi učili Gvatemalja, Južna Amerika, sto osam iljadi kvadratni
kiljometri, na sever granica sa Meksiko, proizvodi banani, kiša pada šest meseci neprestano. A onda, iz
Fizička geografija, učilji smo horizont.
VLADAN: Horizont?
ISTREF: Da, krug u kome se seku nebeska sfera i ravnina okomita u odnosu na težišnu vertikalu u mestu
posmatranja.
VLADAN (prsne u smeh): Pobogu, dečače!
ISTREF: Nije tačno?
VLADAN: Tačno je, vi to, uostalom, sada sigurno bolje znate nego ja. I šta ste još učili?
ISTREF: Treći čas Srpski, ućili smo paljataljizacija. Srpski meni najteže. Reklja mi profesor da mešam lj
i lj.
VLADAN: LJ i l, vidite, ovako stavite jezik...
ISTREF: LJ...
VLADAN: Ne, gledajte l, l, l...
ISGREF: L, L, L...
VLADAN: Odlično, sjajno, Istrefe, ma vi ćete i tri, a ne dva razreda za godinu završiti!
ISTREF: Ja bi... ja b ih, volj... ja bih voleo. Ja bih voleo. Pogodbeni način.
VLADAN: Bravo, Istrefe, imate li kakav domaći rad?
ISTREF: Da moram proćitam... moram da proćitam o humanizam i renesansa, šest strani ima, i o
pauperizaciji seljaka, ćetiri strane...
VLADAN: Pročitam, četiri, č, č, č, a ne ć, pazi te č i ć, č i ć...
ISTREF: Da, dobro, to ću... sutra da vežbam.
VLADAN: Naravno, ne može se sve na jedan mah. Preterujete sa učenjem, svakako. Pa vi ne spavate
više od nekoliko sati, a to nije dobro za vaš mladi organizam koji još raste. Mene prosto strah uhvati
kada vas u neka doba noći zateknem gde se polivate vodom da biste budni ostali. Polako, za sve ima
vremena.
ISTREF: Pa, nema. Mnogo vremena sam izgubio. Ali izdržaću ja. Jak sam. Vrata otvara Mara i sa vrata
vikne, pa ode.
MARA: Istrefe, konferencija. Dolazi.
Istref se kao omađijan diže i polazi za Marom.
ISTREF: Moram da idem.
VLADAN: Šta, opet idete kod njih?
ISTREF: Zakazano je.
VLADAN: Pa dobro, šta radite tamo?
ISTREF: Prorađujemo.
VLADAN: Šta, pobogu, prorađujete?
ISTREF: Materijali.
VLADAN: Krucifiks, Istrefe!
ISTREF: Moram idem sada.
VLADAN (uvređeno): Pa kad morate idite!
XII
Kružok za prorađivanje. Milena naglas čita. Jozo sedi pored nje. Mara sedi na klupici sa Istrefom.
Lambri to nije pravo, i stalno motri na njih. Vasilija plete čarapu. Boštjan i Ištvan pažljivo slušaju.
Šljivo čisti revolver. Dragi pravi espadrile. Mirčetić predsedava.
MILENA (čita): „Marksovo učenje izaziva protiv sebe mržnju čitave buržoaske nauke koja vidi u
marksizmu nešto nalik na štetnu sektu. Marksovo učenje je svemoćno, jer je ono tačno. Ono je potpuno
i skladno, ono daje ljudima celovit pogled na svet, i zato je zako niti naslednik najboljeg što je
čovečanstvo stvorilo." Izvodi iz V. I. Lenjin: Tri izvora i tri sastavna dela marksizma.
MIRČETIĆ: Daj taj materijal da ga sjutra vratim u rejonski. Otvaram diskusiju.
Tišina.
MIRČETIĆ: Nemojte se drugovi skanjerat, slobo dno pitajte što nijeste razumjeli. Zato i prorađujemo
ovi materijali.
Tišina.
VASILIJA: O, Puniša, je li tačno što ljudi govore, da na Marksu ima ljudi?
MIRČETIĆ: Ćaše reć na Marsu.
VASILIJA: Ma, to. Reče mi to Milo Magić, sin Vuka Vaganara, onaj školovani od Musičića...
MIRČETIĆ: Ostavi to sad, ženo, drugi put ćemo o tome. Nego o Marksu i Lenjinu, ima li ko šta da pita,
doda, razjasni?
BOŠTJAN: Jaz bi morda le povzel osovne teze tovariša Lenina. Torej on je pokazal marksistično
znanstveno ugotovitev, da je ekonomska struktura podlaga nadsvadbe.
Niko ga ništa nije razumeo.
MIRČETIĆ: Slažem se sa diskusijom druga Boštjana. Ima li još ko?
IŠTVAN: Ja.
MIRČETIĆ: Izvoli, druže Ištvane.
IŠTVAN: Može mađarski?
MIRČETIĆ: Svi su jezici ravnopravni.
IŠTVAN: A kapitalizmusban a termelocszkozok kisszami nagybirtokos kozeben vannak, a szocializmusban
a termelocszkozok azok kozeben akik termelnek. Errol beszel Lenjin elvtars es Staljin elvtars is. Staljin
a demokratikus centalizmusz, hangsulyozza, kulonossen, ami azt jelenti hogy Staljin elvtars nem
engedelyez semmilyen elterest a part vonalatol.
DRAGI: Je l' Milena, je l' opet psuje?
MILENA: Ta šta vam je, vi mislite da se na mađarskom može samo psovati. Diskutuje.
MIRČETIĆ: Čuli smo i druga Ištvana. Istrefe, oš ti štogođ na arnautski?
ISTREF (prekinut u ćućorenju s Marom): Ne, nema šta da dodam.
LAMBRO: Druga rabota taj si ima.
ŠLJIVO: A ja, drugov' i drugar'ce, mogu samo reć da smo mi cijelu našu borbu na marksizmu i lenjinizmu
vod'li i da smo i u najtežim bor bama uvijek vremena nalaz'li za prorađivanje. Evo, tolko, drugovi, ne
zamjerte, men mo ralnopolit'ćko nije nikad bilo jaka strana, ali tolko znam da Marksa i Lenjina pošti
vam iznad svega.
VLADAN (uleće spolja u kružok): Samo vam ovo reći želim, za nauk i za pamet: kada politika svu vlast
za se zadrži, misao nacije i epohe distrofiju dobija. Zarad zdravlja čovečanstva carevi i kardinali
dosetiše se da vlast na dve pole raspole. Prvo znajte, susedi, pa on da zaključujte: Lenjin beše prvi
arhidiktator u istoriji, jer je pod skute svoje komesarske rubaške skupio vlast kardinala i careva. Bojte
se distrofije, građani! Slediti ideje ne znači i razumeti ih. Glavu upotre bite umesto ušiju. You have not
converted a man because you have silenced him. The people may be made to follow a path of action,
but may not be made to understand it!
DRAGI: Oće li ovde neko da progovori i srpski, pa da i ja nešto razumem!
ISTREF: Vljadan nepravilno diskutuje, Lenjin je protiv religije i opijuma za narod.
MARA: U potpunosti se slažem sa druga Istrefa.
VLADAN: Ni slučajno, dragi Istrefe, on je samo Boga zamenio Marksom, a kakav vam je svetac bio taj
Marks najbolje se vidi po tome što je godinama, pored zakonite žene, sa guvernantom svoje dece u
nedozvoljenim odnosima bio!
DRAGI: A ovoga ne razumem ni kad srpski govori. Kakvim odnosima, bre?
JOZO: Je, kak sam ja razumel, rekel je da mi sat vjerujemo u Marksa tak kak su naši stari vjerovali u
Boga, a taj Marks ni nikakav svetac, jer je fukal njegovateljicu svoje djece, ne, pored zakonite
supruge.
ŠLJIVO: A, ovako jel to protiv Marksa?
JOZO: A kaj ja znam!
VASILIJA: A što bi bilo. Muško je, muda je u gaćama nosio, ne valja ni svojoj ženi onaj koji ne valja
drugima. Evo, moj Puniša...
MIRČETIĆ: Ostavi, ženo mene! Đe ćeš ti mene s Marksom upoređivat!
MARA: Da malo porazmislimo šta Hadžislavković priča. Po meni, ima tu i zastranjivanja.
ISTREF: Po meni, nema zastranjivanja.
MARA: Nema zastranjivanja.
LAMBRO: Što e sega, ima zastranjivanje ili ne, Maro, izjasni se da znaeme, što sakaše da kaže
Hadžislavković?
MARA: Nema zastranjivanje.
MIRČETIĆ: A kako ćemo mi znat što šćavaše reć, kad ni on sam ne zna šta laprda. I careve i Lenjina i
Boga u jednu vreću trpa! Pušti avetinju, pomereno, pa nevraćeno.
Svi prsnu u smeh.
VASILIJA: Baš tako, pomereno pa nevraćeno!
ŠLJIVO: Drug Lenjin među carevima, čuj benu benastu.
MILENA: Pa to ispada da je i Bog marksist.
MARA: Što kažu kod mene u selo lud ki ludi Sekula!
MIRČETIĆ: Propalo je to, buržoazija. Šavničko jagnje mu smrdi!
Svi urlaju od smeha.
MIRČETIĆ: Dobro drugovi, šala, komika, i to treba, al' ne na sastanku. Da zaključimo sastanak...
DRAGI: Im'o bi ja još nešto.
MIRČETIĆ: Je l' pitanje tvog smještaja?
DRAGI: Da.
MIRČETIĆ: Žao mi je, Dragi, ali ne može. Sastanak je teoretski, a ne organizacioni. Ajd da se
razilazimo.
XIII
Vasilija hrani životinje.
XIV
Šljivo se uvija pred klozetskim vratima.
ŠLJIVO: Dragi, oćeš li skoro?
DRAGI: Neću.
ŠLJIVO: A što, bolan?
DRAGI: U Nemačku mi se stvrdla drob od kartofela.
ŠLJIVO: Joj, znam ja da s' i ti žrtva fašizma, ali požur', brate rođeni, usrah se.
DRAGI: Žurim. koliko mogu. (Nailazi Mara.)
MARA: Šta ti je, Šljivo?
ŠLJIVO: Dragi opet zaglavio ćenifu.
MARA: Od kada je unutra?
ŠLJIVO: Ima po sata.
MARA: Zar opet!
ŠLJIVO: Opet.
MARA: A još nije dobio ni useljenje! Koliko će sedeti kad postane punopravan član kolektiva. Ja bih to
na Kućnom.
ŠLJIVO: Ti iznes', ja ću podržat.
DRAGI: Nisam kriv. Okupacija.
ŠLJIVO: Tis' okupator, klozet s' okupir'o, ko da je samo tvoj!
MARA: Ako ti se drob stvrdla, što ne ideš iza kuće!
DRAGI: Drugovi, imajte razumevanja. Nisam ja kriv. Mi smo svi na ovaj jedan klozet, a Hadžislavković
se sam širi u celo kupatilo sa klozetom u njemu.
MARA: Nemoš' tu mošta. Tako je DUND dodelio. Piše u rešenju.
DRAGI: More, mož' rešenje i da se izmeni.
MARA: Kako?
DRAGI: Pa tako lepo, drugarice Maro, na taj sastanak ne mo d'iznosiš pitanje otvrdle drobi fašističke
žrtve koja je četiri godine robijala u selo Štal kod grad Viren, već pitanje klasne nepravde i
eksploatacije Hadžislavkovića po svima nama!
MARA: Da znaš i da oću.
Nailazi Mirčetić.
MARA: Je l', boga ti, druže Puniša, zašto mi u DUND ne postavimo pitanje Hadžislavkovićevog kupatila?
MIRČETIĆ: Šta je, da nije opet Dragi zaglavio?
ŠLJIVO: Ima po sata...
MIRČETIĆ: Čuj, Dragi, ako...
Dragi izleće kao tane i beži navlačeći pantalone. Šljivo uskače.
MIRČETIĆ: ...odma ne izađeš, nećeš nikad do bit ovđe smještaj, ja ti dobar stojim! Ma džudža vavjek
ostaje džudža! (Mari) A ti, drugarice Maro, ne brini. Prijavio sam gde treba. To sa kupatilom, to nije
nepravda, već bruka i sramota! To je neviđeno rasipništvo! Jedan čovjek sam na cijelo kupatilo i
klozet! Od kad zna za sebe, to se kupalo u posebnu kupa onu i pišalo u porculanski klozet, a nas
desetine koji smo se za ovu našu stvarnost borili, neki od nas i krv lili, da se stiskamo i na red čekamo.
Ništa ne brini, drugarice Maro, dobićemo i ovu bitku, ka i tolike prije!
MARA: „Mi nismo ništa, bićemo sve". Internacionala.
MIRČETIĆ: Baš tako, drugarice Maro, i nikako drukčije.
XV
Vladan se kupa u kadi, a Istref dodaje drva u ložište ispod kazana. Vladan se kikoće, viče „oh" i „ah",
okreće se u vodi kao riba devojka, dodaje hladne i tople vode, pljuska se, sapunja, sasvim je
egzaltiran. Istref izvršava sve Vladanove naloge, ali se trudi da ga ne gleda.
VLADAN: Nemojte se ženirati, Istrefe, ostanite, istrljajte mi leđa. (Istref mu trlja leđa, okrenute glave
prema vratima) Oh, bogo moj, divno je, divno, oh, ništa lepše od tople kupke ne postoji, Istrefe, jače,
uprite, oh kakvo blaženstvo, uživam, još malo, još samo malo, tako, divno, još... (Vladan odjedared
iskoči iz kade.) Dosta, dosta, ne mogu više!
Umota se u penjoar i izleti iz kupatila. Istref, sa mokrim sunđerom u spuštenoj ruii, zuri u vrata kroz
koja je Vladan izašao. Vladan ponovo uleće sa dve čaše.
VLADAN: Istrefe dragi, dečače mili, mogu li nešto da vas pitam?
ISTREF: Da.
VLADAN: Oh, kako ću, bojim se da vas ne dovedem u nepriliku. (Istref ćuti, čeka.) Pa eto, Istrefe, da li
biste hteli da budemo per tu?
ISTREF: Per tu?
VLADAN: Da jedan drugom govorimo „ti", a ne „vi"? „Pustoje vi, serdečnoje ti?"
ISTREF: Može.
VLADAN: Oh, Istrefe, reći vam ne umem koliko mi je drago! Da popijemo bruderšaft!
ISTREF: Kako?
VLADAN: Evo, ovako. (Ukrštaju ruke, isiijaju čaše. Istref se zagrcne.) Hvala ti, dečače mili, hvala,
hvala...
ISTREF: Nema na čemu.
VLADAN: Ima, veruj mi.
Vladan egzaltirano izleti iz kupatila.
XVI
Dragi uvodi kravu. Niko više ne obraća pažnju na životinje. Čak i Vladan prolazi pored njih pomiren sa
sudbinom. Ne smeta ništa što će se tokom nekih scena čupš blejanje ili mukanje. Akteri se ponašaju
kao da tih zvukova nema.
XVII
U Vladanovoj sobi, ispod svetloplavog abažura, Vladan kuca na predratnom ćiriličkom Remingtonu. On i
Istref prevode šiptarske balade.
ISTREF: „Lishoi gjali vjetat mi kullotë"... kako se kaže, momak, gjali, pustio svoje teliće na svoju
livadu...
VLADAN: Koje je to vreme? Da li ih je već pustio, ili ih baš sada isteruje?
ISTREF: Ne, to je već sve bilo.
VLADAN: Ali, mislim, šta sledi posle toga?
ISTREF: Pa onda će da ih čuva, pa naiđe devojka...
VLADAN: Aha, mislim da je tu najbolje upotrebi ti... da... Hoćemo li ovako: „Momak pusti telad na
livadu", i deseterac je i dobro zvuči, može li tako, Istrefe?
ISTREF: Može.
VLADAN (kuca) „Momak pusti telad na livadu" znaš li, Istrefe, da me je izučavanje Islama zaokupilo i da
sam do sasvim neslućenih otkrića došao. Pomisli, recimo, Istrefe, da mi u svojoj beskrajnoj evropskoj
uobraženosti već vekovima skrivamo da je na velikog Toskanca Dantea Aligijerija uticao jedan španski
sufiski mislilac, Ibn Arabi od Murcije. I ne samo to, još negde oko 1260. u školi na dvoru kralja Alfonsa
Mudrog, koja je na latinski prevela mnoštvo muslimanskih rukopisa, preveden je i Miradž priča o
Muhamedovom putovanju kroz Raj i Pakao pa kako onda ne videti da je Dante krao. Jer, u vreme
najživljeg bavljenja arabistikom, u Školi Alfonsa Mudrog boravio je šta misliš ko? Bruneto Latini!
Bruneto Latini, Danteov učitelj!
ISTREF: Vladan, ajde da prevodimo!
VLADAN: Zar te ne zanima Islam?
ISTREF: A tebe, zanima Hrišćanstvo?
VLADAN: Mi, srpski pravoslavci, zapravo, nismo religiozni, ako me to pitaš. Pa, pogledaj samo na šta
nam slave liče... Dok bejah dečak, još slava mirisa elite beogradske imađaše, ali sada je ona u nekakav
primitivni vlaški parastos prerasla.
ISTREF: Zašto?
VLADAN: Pa, ti koji još na slave dolaze, pa oni su svi već nagluvi. Svaka stvar izrečena na jednom kraju
sobe, mora biti glasnije ponovljena. Pa oni svi nose odela u kojima će biti sahranjeni. „Porodice, ja vas
mrzim", što reče Žid.
ISTREF: Nemoj grešiš dušu, Vladan. Šta si bez porodica? Porodica hrani, odeva, brani. I (pokaže glavom
na list u mašini) u pesmu meće. Nema čovek dva oca i dva majka. Samo ga je dna majka rodila. Jedna
krv u žile sa brat teče. Tako ja mislim.
VLADAN: Naravno, Istrefe, dakako, ali shvati da je to kod vas drukčije. Pa kod vas još poginuti hoće
zbog zadate reči. Promisli, Istrefe, na svetog Nikolu osamnaest kuća, osamnaest slava rasutih između
Župana Vlastimira na Topčiderskom brdu i Rige od Fere podno Kalimegdana obići tetka Lepša i ja
moramo! (Zastane, nešto mu je palo na pamet): Oh, pa da! Eureka! Moram iz ovih stopa do tetka Lepše
otići!
ISTREF: Šta si se dosetio, Vladan?
VLADAN: Oh, Istrefe, pa to je skoro genijalno!
ISTREF: Genijalno?
VLADAN: Videćeš, biće više nego zabavno, vi dećeš, dečače moj!
В
р
х
vuk
~ administrator ~
Поруке: 6363
Место: nigdina
Контакт:

XVIII
Svečani početak radova na izgradnji štale. Mirčetić čita referat. Prisutni su svi osim Vladana.
MIRČETIĆ: Drugovi i drugarice, članovi kolektiva Kosančićevog venca 7, danas, kada počinjemo
izgradnju ove štale, privrednog objekta jedinog te vrste u našoj zgradi, dozvolite mi da istaknem
njegovu važnost za razvijanje socijalističkog sektora u poljoprivredi i stočarstvu. Dobro je poznato da
je stočni fond Kosančićevog venca 7 odavno prerastao fazu kad se mogao uspješno razvijat po sobama i
hodnicima.
DRAGI: Živeo drug Puniša Mirčetić, poverenik DUND a u našu zgradu!
SVI: Živeo!
IŠTVAN: Eljen a szocialista epites boles vezesegunk iranvitasaval!
MILENA (sama): Eljen!
MIRČETIĆ: U kapitalističkoj privredi beda radničke klase dostiže neslućene razmjere, nezaposlenost je
tolika da zaposlenih uskoro neće ni bit. Planska privreda je najviša tačka ekonomskog razvitka
čovječanstva, ka ko je to rekao drug Andrija Hebrang, predsjednik Planske komisije Savezne vlade
FNRJ. A ta planska privreda omogućena je u našem Kosančićevom vencu 7, zato što je kod nas državni
sektor potisnuo privatni.
BOŠTJAN: Živel tovariš Vidmar, predsednik Izvršnega odbora Osvobodilne fronte slovenskega ljudstva!
IŠTVAN: Eljen!
MIRČETIĆ: Kao što smo uspjeli, posle natčovečanskih napora, odricanja i bespoštedne borbe da
preotmemo od dokazano buržoaskog elementa Hadžislavkovića, kupatilo, pa ga sada koriste široke
narodne mase, a ne samo nenarodni pojedinac, tako ćemo gigantskim koracima izgraditi i ovaj
veličanstveni objekt od velikog privrednog i istorijskog značaja.
Pojavljuje se Vladan na prozoru, iznad mitinga u dvorištu.
VLADAN: Vi ste na ostrvo s palmama stigli. Baija! Vi ste učesnici besprestanog simposiona! Gozbujete i
pirujete! Vi verujete da do življavate štogod jedinstveno samo zato što to doživljavate prvi put!
Bahanal vere i obnove! Sanktifikacija narodnih masa! (Nestaje sa prozora)
MIRČETIĆ (prema prozoru): Nije ti ovo bivša Jugoslavija Petra Karađorđevića i kraljice Majke, koju smo
s oružjem u ruci srušili!
VASILIJA: Živelo naše svijetlo oružje!
SVI: Živelo!
MIRČETIĆ: Izgradićemo ovaj objekat mnogo pre roka, za deset dana, a ne za deset mjeseci koliko bi ga
možda neđe drugde gradili. Po stići ćemo to koristeći tekovine naše revolucije, kao što su: odvajanje
crkve od drža ve, blagovremeno otkrivanje i pravedno streljanje ratnih dobitnika, bratska pomoć
velikog Sovjetskog Saveza i snalažljivost drugova Ištvana i Boštjana koji su dasku i eksere nabavili. Naići
ćemo na čitav niz ogromnih teškoća, crnu berzu i reakciju, špijunažu, ali ćemo sve teškoće prevazić.
Živjela zemlja radnika i seljaka!
SVI: Živela!
MIRČETIĆ: Živjelo Selo grad!
SVI: Živelo!
MIRČETIĆ: Živjeo drug Svetozar Vukmanović Tempo!
SVI: Živeo!
Počinju da rade, nose letve, daske, ukuiavaju eksere, dižu grede i pevaju: Drugarska se pesma ori,
pesma koja slavi rad. Na prozoru se opet pojavljuje Vladan.
VLADAN: Vi ste nauk naučili da magistralna carska cesta vodi čovečanstvo iz feudalizma u komunizam;
da pauperizacija seljaštva produbljuje krizu imperijalizma kao poslednju fazu u razvoju kapitalizma.
Aferim!
Radni narod radi i ne sluša Vladana.
XIX
Slava u salonu trpezariji Milice i Mare Garašanin. Tu su Vukadin Petković i njegova unuka u organdinskoj
haljinici, Milan Mitić, kum Jordan i njegova žena Savka, Mica i Mara. Mara poslužuje žitom Jordana i
Savku.
JORDAN: Sretna slava!
SAVKA: Sretna slava! Mi vas prekidosmo u razgovoru.
VUKADIN: Ma jok, onako, pričamo. Seti se ja da je pre rata pasulj s kobasicom u „Kasini" koštao dinar i
po! Ej, bre, dinar i po, i komad leba dobiješ još za džabe.
JORDAN: Nemoj meni da pričate. A par krenviršli i malo pivo kako padne kod Čeha Rosuleka dva
d'nara.
SAVKA: Par kokoški, na prag ti seljanka donese, četiri dinara, i to da biraš i izvoljevaš! A sad trpezariski
sto i šest mebliranih stolica dadosmo za tri para kokoški.
JORDAN: Ma, kakvi kokoški, ono su siročići, bre, nema zašta da i' uvatiš!
MILAN: Druga vremena, šta ćete. Koja vam je ovo slava, čika Jordane?
JORDAN: Koja beše, Savka? Već smo bili kod Filipovića, Gavrilovića, Arsića, Dimitrijevića. Ostalo nam je
još dosta. (Mica unosi kolačiće i redom nudi goste. Jordan uzima jedan.) Hvala, Mico.
SAVKA: Jaoj, osobiti su!
VUKADIN: A, pa gospođa Mica je poznati majstor.
MILAN: I žito vam je odlično!
MICA: E, to kod nas Mara pravi.
MILAN: Čestitam, kuma Maro.
MARA: Eh, žito, ko žito. Jedva sam oraje nabavila. A vanile, naravno, nigde nema. More, ničeg nema! A
ni nas neće uskoro biti.
SAVKA: Vala baš. Beše li to prošlog Nikole sa nama ovdena ministar Arsenijević, ili se on, bože mi
prosti, predstavi još o Đurđevudne?
JORDAN: Bio je, kako da nije bio. On je umro onomad, nema ni tri, možda četiri meseca. Sećam se ko
da je juče bilo, sedeo je, eto, tu, u tu stolicu u koju ti sada sediš.
Vukadin na koga je iskazao, pomeri se sujeverno na stolici.
MILAN: Mislim da grešiš čika Jordane. Prošlog Nikole je u toj stolici sedela gospođa Rada, udova
gospodina ministra Arsenijevića, i ti si joj, baš ti čika Jordane, izjavljivao saučešće.
JORDAN: Ja? Ni govora! Saučešće? Kakvo saučešće. Saučešće sam ja gospođi Radi izjavio ispred njihove
kapele na Novo groblje, kao i sav svet.
MILAN: Ali, čika Jordane, sećam se kao da je juče...
JORDAN: Ni saučešće ni daj bože...
MILAN: Možda si pobrko, čika Jordane, godine pritisle...
JORDAN: Za to će da me izviniš. Mene pamćenje odlično služi.
MILAN: Pa nisam valjda pošandrco...
JORDAN: Tebi svaka čast, Milane, ali nisam po šandrco ni ja. Uostalom, Milane, ne beše li ti za prošlog
Nikolu još u bajbokanu?
MILAN: Jok, čika Jordane, izašao sam, kako ti kažeš, iz bajbokane, ima tome već skoro dve godine,
manj ako ne znaš bolje od mene kad sam apšen i kad sam pušten.
VUKADIN: Pa ja nisam ni znao da su vas apsili, gospodine Mitiću!
SAVKA: Kako, pobogu, gosn Vukadine, niste znali! Ceo Beograd je znao.
VUKADIN: A zašta su vas hapsili?
MILAN: Ma, pustite, komunistička posla! Radio sam za vreme rata u DIRIS-u. Objašnjavao moj advokat,
gosn Matić, znate ga sigurno, da je to bila Direkcija za ishranu a ne politička organizacija, ali šta vredi.
I sami zna te kakvi su im sudovi.
VUKADIN: Pa, morali ste valda od nečeg da živite! I samo zbog toga godinu dana vas držaše?
MILAN: Skoro godinu. Ali eto, izdržalo se. Ni
ovo ne može za dugo. Svako čudo za tri dana.
VUKADIN: Traje ovo, kako kažete, čudo, već po
dugo. Teško će tu nešto da se menja.
JORDAN: Ma, propašće, di seljaci i nepismenja
ci mogu zemlju da vode! MARA: Kum Jordane, pomiri li se sa decom?
JORDAN: JOK.
MICA: A što, Jordane, greota je. Pogrešili jesu, ali nikog nisu ubili...
JORDAN: Gore nego da su ubili. Za mene su mrtvi. Gotovo.
VUKADIN: A što? Izvinite, opet nisam upućen.
MARA: Vi, gosn Vukadine, ko da ste s Marsa pali.
JORDAN: Ostavite to. Ne volim ni da ih pomenem.
VUKADIN: Izvinjavam se, ako sam...
MICA: Svo troje otišli u komuniste i Jordan to ne može da im oprosti, eto šta. Ja bih oprostila...
VUKADIN: Deca su to. Mlado, ludo...
JORDAN: Kakvo praštanje!
SAVKA (diskreto plače): Nesreća!
VUKADIN: Troje dece, i baš sve troje da... Jedno zlo, kako kažu, ne ide samo.
Stiže nova gošća, Sarka.
SARKA: Sretna slava, Mico, sretna slava Maro, dobar dan svima. (Svi joj otpozdravljaju.) Nećete mi
verovati kad vam ispričam! Da nisam svojim očima videla, ne bih ni ja verovala!
MARA: Govori Sarka!
MICA: Pričaj!
SARKA: Sedim ja kod Simića. Posluženje sam dobila... (uzima žito, pije vodu) - Sretna slava, Maro već
kafu pijem, spremam se polako da krenem, neću u kuću da im zasednem, kad... šta mislite ko ulazi?
SAVKA: Otkud da znamo, kaži nam?
SARKA: Vladan Hadžislavković i ona njegova tetka, Lepša, Kojadinovićeva!
MARA (vidno razočarana): A, pa znam, oni uvek čestitaju Simićima.
SARKA: Ma čekaj, Maro, čekaj! Ulaze Vladan i Lepša, ali nisu sami! Šta misliš koga Vladan dovodi sa
sobom?
MICA: Koga?
SARKA: I to na slavu.
MARA: Ajde, brate, govori!
SARKA: Srpsku pravoslavnu slavu!
MICA: Znam, bre, Sarka, da nije turska!
SARKA: Najveću srpsku svetinju!
MARA: Ako sad ne kažeš, ne mora više ni da nam pričaš!
SARKA: Dovodi onog svog Šiptara, sve s kečetom!
MARA: Ma nije moguće!
SARKA: Moguće je!
MICA: Lažeš, Sarka!
SARKA: Očiju mi!
JORDAN: Ludo to, bre, i trulo, ni otac mu nije valjao.
SAVKA: Pa di će i da bude bolji pored one šašave usedelice iz švapskog internata.
VUKADIN: Je l' to ona Kojadinovićeva koja je pre rata držala čuveni spiritistički salon?
MICA: Ona.
JORDAN: Ej, bože, ima li te, nesretni mu ded Dimitrije mora u grob da se prevrće, šta mu unuk ne radi!
Čuo sam ja to još onomad. Ne vodi on tog Šiptara samo na slave. U kuću ga je svoju doveo.
MICA: Čula sam i ja. Nesreća, pa to ti je.
VUKADIN: Kako u kuću?
JORDAN: Kako kako? Vi se samo nešto čudite, gosn Vukadine! Lepo, eto kako. Nije mu dosta što su u
kuću Hadžislavkovića ovi nagurali svu silu baraberije i džovana, nego eto, i sam od sebe, od bede koju
su mu ostavili, Vladan dade devojačku sobu tom Šiptaru!
MILAN: Slave ti?
JORDAN: Svetoga mi Jovana, znam iz prve ruke!
SAVKA: Dekadent.
JORDAN: Buzerant!
SAVKA: Ju, crni Jordane, šta to govoriš!
Zvono na ulaznim vratima. Mara odlazi da pusti goste.
MICA (prestravljena): Ovo je ko bog on.
SAVKA: Ko?
MICA: Buzerant sa Šiptarom.
SAVKA: Mico, pomeri se s mesta!
MICA: Pomeram se ja, ali ne vredi. Čuješ i sama!
Prepoznajemo glasove Vladana i Lepše, ulaze sve troje.
VLADAN i LEPŠA: Dobar dan svima, dobar dan.
ISTREF: Dobar dan.
Zavlada mrtva tišina. U susednoj sobi sašaptavaju se Mara i Mica, ali kako su nagluve, rade to tako
glasno da se sve čuje.
MICA: Posluži ih žitom.
MARA: Ček da ih ne poslužim! Na pamet mi ne pada! Di ću Arnautina koljivom da služim! Oćeš i ruku da
mu celivam? Kuku, šta doče kasmo!
VLADAN (koji je čuo sašaptavanje) Videćeš, Istrefe, tetka Mara pravi najbolje koljivo u Beogradu!
Mica ulazi sa žitom, i služi Lepšu, Vladana i Istrefa.
MICA: Izvolite.
LEPŠA: Sretna slava!
VLADAN: Sretna slava!
ISTREF: Sretna slava!
Dok služi Istrefa, Mica gleda prema drugim gostima i bespomoćno sleže ramenima. Zavlada tišina.
Konačno:
SARKA: Gosn Hadžislavković, kako se zove vaš... štićenik?
VLADAN: Reci gospođi Sarki, ona je jedna fina i vrlo znatiželjna dama.
ISTREF: Istref se zovem. Istref Veri.
Pauza.
SAVKA: Lepo ime.
Opet pauza.
MILAN: I odakle si ti?
ISTREF: Iz Tepići, selo kod Peći.
MILAN: Dakle, testeraš?
ISTREF: Da, Šiptar.
MILAN: I šta radiš u Beogradu? Mislim, od čega živiš?
ISTREF: Sve sam radio. Ruševina rašćišćavao, ugalj ubacivao, sve. A sad malo radim. Kod tetka Lepša i
kod Vladana, pomognem, naložim, tepihe lupam.
VLADAN: Moraćemo ga i toga osloboditi, zar ne tetka Lepša? Ima suviše školskih obaveza.
LEPŠA: Kako ti kažeš, nećačiću.
VUKADIN: A ti školu učiš?
ISTREF: Da, ućim.
VUKADIN: Koju?
ISTREF: Većernju.
MILAN: Kurs, znači.
ISTREF: Da. To se zove kurs za ratom ometene. Može dva, tri razreda, za jednu godinu, neki završe.
JORDAN: Je l' bre Istrefe, a što ti ne bi, kad si već tu, istesterisao ona drva u Micin i Marin podrum.
Jutros im stigla, pa još ne nađoše Šiptara.
VUKADIN: Što tako, gospodine Jordane?
ISTREF (spremno se diže, pogleda u Vladaia): Oću, odma. Može, Vladan?
LEPŠA: Ne dolazi u obzir! Na šta bi mu posle odelo ličilo! Zar ne, Savka?
SAVKA: Mene preskoči. Ništa ja ne znam.
Iz druge sobe opet čujemo šaptanje Mare i Mice.
MARA: Šta radi?
MICA: Ko?
MARA: Šiptar?
MICA: Ništa, šta bi radio. Pojeo žito, sad jede londoner štangle.
MARA: I njemu si dala žito?
MICA: Dala. A ti bi mogla kafu da im daš. Oćeš li?
MARA: E, to oću. Sikter kafu ću od srca da im poslužim!
Mica se vraća u sobu.
LEPŠA: Ovi tvoji kolači, Mico! Ipak ti kriješ neku tajnu.
MICA: Ma ne krijem, šta bi krila.
VUKADIN: A šta vi radite, Vladane? Čuh da ste dobili zaposlenje kod Engleza.
VLADAN: Ah, samo kad sam pobegao iz onog zaumnog „Progresa". Ali kad ste pre čuli?
VUKADIN: Sve se čuje. A šta radite kod Engleza, ako nije tajna?
VLADAN: Nikakva tajna, radim kao bibliotekar u British Council-u.
MILAN: To ti je, ko ja u DIRIS-u.
VLADAN: E pa sad, neće to biti isto.
MILAN: A u čemu je razlika?
VLADAN: Pa prva i dovoljna Englezi nas nisu okupirali.
VUKADIN: I kako gledaju ovi na to što radite za Engleze? Hoće li, ne daj bože, da vas uhapse?
VLADAN: Ali, molim vas, zašto bi me hapsili?
MILAN: A šta znaš, mene su apsili, tebe možda neće.
VLADAN: Ma kakvo hapšenje! Eto, prekjuče na jednom prijemu, upoznao sam se sa samim Mošom
Pijadeom.
JORDAN (skoči sa stolice): S njim si razgovarao!
VLADAN: Kao sada sa vama. Jedan vrlo, vrlo pa metan i fini drug.
JORDAN: Drug!
VLADAN: Obrazovan, predusretljiv...
JORDAN: Predusretljiv!
VLADAN: Seća se mog deda Dimitrija. Reče da je on bio jedan od retkih srpskih uglednika koji se nije
priključio trgovačko bankarskom ršumu „srpske buržoazije kojoj praziluk viri iz..." da ga baš ne citiram
do kraja.
JORDAN: Otkud da je baš tebi nezgodno da kažeš dupe? Savka, kupi prnje d'idemo!
SAVKA: Ju, Jordane, kafu nismo popili.
JORDAN: Diži se iz ovih stopa. Jes' čula šta sam rek'o!
Savka navrat nanos skuplja prnje i zbunjeno se pozdravlja izvinjavajućim pokretima.
SAVKA: Doviđenja, sretna slava. Do viđenja.
VLADAN: A što toliko žurite, čika Jordane. Ne plaču vam kod kuće deca. Odrasla su, fala bogu, i svo
troje su stali na svoje noge.
JORDAN: Sreće ne imao ni ti ni oni. (Mari) A ti drugi put da mi javiš, ako ovaj dolazi, da ti kuću
zaobiđem.
Besno izlazi, za njim trčka Savka.
LEPŠA (Vladanu tiho): Preterao si. Od kuda ti pade na pamet Moša Pijade!
VLADAN (smeje se ushićeno, sebi u nedra): Trenutna inspiracija. Znao sam da će Šiptara još izdržati, ali
da Mošu neće nikako! Veličajno se zabavljam!
VUKADIN: Gospodine Hadžislavkoviću, stariji sam od vas, pa mogu i savet da vam dam. Nije lepo kako
se gospodin Jordan ponaša prema ovom mladiću, ali nije lepo ni to što vi radite. Slava je, gospodine
Hadžislavkoviću, slava, i u ova teška vremena veća svetinja nego inače. Mogli biste se zabavljati
veličajno na neki dostojniji način, ako vam je baš do zabave.
VLADAN: Tako mislite.
VUKADIN: Tako, gospodine Hadžislavkoviću. Ni slava ni vi niste od juče.
LEPŠA: E, pa da se ide, mladići, kratak je dan, a slava, hvala bogu, po celom Beogradu. Do viđenja, do
viđenja, možda ćemo se sresti danas na još nekoj slavi.
Izlaze.
MILAN: Da ne da bog.
SARKA: Idem i ja.
MARA: Kud ćeš, čekaj kafu!
SARKA: Mani se kafe, idem da javljam da Dimitrijev vrtljuga vodi svog Arnautina po slave.
Odjuri.
MILAN: Svašta. Šiptara u kuću dovesti! Baš svašta! Na slave ga voditi! Ja sam baš svetski čovek, govorim
jezike, bio sam u srećna vremena po metropolama, ali ovo ne shvatam.
VUKADIN: Takva su vremena, moj gosn Milane. Ništa više ni ja ne shvatam.
MARA: Eto, rastera nam, Mico, tvoj Arnautin, goste.
MICA: Otkud moj Arnautin, Maro, kako možeš!
MARA: Pa ti si ga koljivom služila.
MICA: Bože me sakloni jesam!
XX
Istref testeriše drva, Jozo sedi pored njega i zanoveta.
JOZO: Ma nije vrag da te Hadžislavković vodi na slave?
ISTREF: Jeste.
JOZO: On je čist ponoril! Zakaj si pristal na to ponižavanje?
ISTREF: Koje ponižavanje?
JOZO: Kak koje ponižavanje? Mogu si zamislit kak su te gledali ti srbijanski pravoslavci! Kak da si
leprozan, ne?
ISTREF: Ne znam. Vladan se zabavljao.
JOZO: Vladan se zabavljao, pa kaj onda? Pa ti ni si njegov rob, ne? Ti si samostalan i ravnopravan u
našem kolektivu. Ne bi se ja dal eksploatirat, da sam na tvojemu mjestu.
ISTREF: Ne eksploatira mene Vladan. On me školuje. Dao mi je krov nad glavom...
JOZO: Ma daj, kaj ti je vraga on dal? Vraga ti on može nekaj dat, kat mu je sve oduzeto. Veliko-srpski
buržuj, on ti je razvlašten, bivši čovjek, žalosni ostatak prošlosti. Slušaj ti mene, Istrefe, ne daj se ti
ponižavat, na slavama i drugojačije. Ti si svoj čovjek.
ISTREF: Znam.
XXI
Opštežitije na poslu. Pevaju „Marjane, Marjane". Radi se vredno, gradi se štala.
MARA: Oćemo li drugovi?
SVI: Oćemo!
MARA: Za koga?
SVI: ZaTita!
MARA: Za koga?
SVI: Za narod!
MARA: Za koga?
SVI: Za partiju!
MIRČETIĆ (sedi i puši) E, ljepota je pogledat ih. Sve to trči, sve to oće da se istakne, da pretekne,
pravo socijalističko takmičenje! Drugovi, znate li koliko smo prebačili normu do sada?
JOZO: Koliko?
MIRČETIĆ: Osamsto sedamdeset i dva odsto!
DRAGI: Mnogo.
LAMBRA: More, ako sakame, ke je udvostručime.
Vladan se sve vreme muva okolo sa belim šiptarskim kečetom na glavi. Pokušava da se približi Istrefu,
ali mu ovaj stalno izmiče baš kad Vladan zausti da ga nešto pita.
VLADAN: Istrefe, da te pitam nešto...
ISTREF: Posle, Vladan, sad moram radim.
Na Vladana niko drugi ne obraća pažnju. Odgurnu ga ako im smeta. Boštjan ga skloni, da bi zakucao
ekser, a kada za vrši zakucavanje, vrati ga tamo gde je bio. Kao da je stvar.
MIRČETIĆ: Oj narode radni! Dosta je bilo gotovih pjesama. Ajmo jednu sami izmislit.
DRAGI: Može, Puniša, druže naš najuzdignutiji!
MIRČETIĆ: A ko će počet?
BOŠTJAN: Morali bi začet od Triglava, ki je najviši vrh v Sloveniji in v Jugoslaviji.
MIRČETIĆ: Ajd nek bude, kad je najviši, ali odma ćemo i prestonicu, naš Beograd, pomenut, jer je
najveći i najvažniji.
LAMBRO: Pa mutan Vardar.
ISTREF: I Prišćina.
VASILIJA: Durmitor.
MILENA: Novi Sad.
JOZO: Plavi Jadran.
MARA: A što ne i moja Rgotina.
ŠLJIVO: Sarajevo.
MIRČETIĆ: Titograd.
ŠLJIVO: Radni ljudi bitku biju.
DRAGI: Zemlju svoju izgrađuju.
IŠTVAN (sa jakim mađarskim akcentom): Novu Jugoslaviju.
SVI PEVAJU:
Od Triglava, Beograda,
Mutan Vardar i Prišćine,
Durmitora, Novog Sada,
Od Jadrana, Rgotine,
Sarajeva, Titograda,
Radni ljudi bitku biju,
Zemlju svoju izgrađuju,
Jugoslaviju,
Jugoslaviju!
MIRČETIĆ (peva): Porušenu svjetskim ratom,

VASILIJA: Iz pepela sad se diže,
IŠTVAN: Brat je Srbin sa Hrvatom,
MARA: Komunizam sve je bliže.
Svi zajedno ponavljaju još jednom refren „Od Triglava, Beograda... ". Vladan se pojavljuje sa knjigom
Engleish Social History u ruci. Kad prestane pesma on počinje da čita:
VLADAN: „That is one reason why there was never anything like the French Revolution in our country".
Evolucija, narode guravi, evolucija vodi napretku. Revolucija je povratak na početak.
MIRČETIĆ: Pu, jado jedan, ne može ga čovjek više ni mrzjet!
VLADAN: Urlik plemena. Tribalni Eden. Zakon krvi nasuprot zakona razuma. Osveta će ipak biti moja!
Odlazi.
MARA: Oćemo li drugovi?
SVI: Oćemo!
Istref se udari sekirčetom po ruci. Poteče krv. Mara mu pritrči.
MARA: Šta uradi?
ISTREF: Nije mnogo.
MARA:Daj da vidim. (Nežno i duže no što treba, drži njegovu šaku u svojoj) Moram da te previjem.
ISTREF: Ti to znaš. Za to ućiš.
MARA: Aha, imala sam i deset dana praksu u bolnici. Nemam materijal, ali parola snađi se. Otcepiću od
moje košulje.
ISTREF: Nemoj, odcepi od moje.
Sve vreme Mara nežno drži Istrefa za ruku i gledaju seuoči. To je, naravno, ljubavna scena, koju
Lambra napeto prati.
MARA: Ma jok, od svoje ću.
Otcepi krpu i previja Istrefovu ruku.
LAMBRA: A, taka, mislite deka jas ne gledam što se slučuva tuka! Mislite, Lambro e ćorav! Zašto taka
mu e držiš rakata, odgovori ako možeš? Odgovori koga te prašuvam?
MARA (pušta Istrefovu ruku): Moja stvar.
LAMBRA: Kako e tvoja stvar, kako? Da li si ti moja devojka?
MARA: E, pa da znaš, više nisam. Ja sam slobodna žena.
LAMBRA: Rospijo ženska! Nevernica edna! Što me izneveri? Toa li go zasluživ od tebe. Toa li priliči na
mladinka i medicinska sestra. Šiptar da ti bude sakanik! Sramota! Da znaeš deka e to za žal i prezir!
ISTREF: Lambra, da je ostaviš na miru!
LAMBRA: Ma, ke ti je ostavim! Usreki se!
MIRČETIĆ: Ajde, Lambro, ajde Istrefe, ljudi ste, ostavite se kavge, obnova i izgradnja vas čeka, na
posao, na posao...
SVI: Na posao, drugovi, nema odmora dok traje obnova!
В
р
х
vuk
~ administrator ~
Поруке: 6363
Место: nigdina
Контакт:

XXII
Večernji tej u Vladanovoj sobi; Vladan i Istref.
VLADAN: Sve te manje razumem, Istrefe. Pa mi ni jedan stih već danima nismo preveli. Za što sam
zurle kupovao kada ničemu ne služe? Ti sve slobodno vreme provodiš sa njima. (Istref ćupš i gleda u
zemlju.) Pa ti si i za oduzimanje našeg kupatila glasao!
ISTREF: Nisam. Ja sam se uzdržao.
VLADAN: Pa zar ne vidiš da će nam uši pojesti ti zulukaferi!
ISTREF: Nisu zulukaferi.
VLADAN: Nego šta su?
ISTREF: Radni narod, članovi koljektiva.
VLADAN: Bože, koji rečnik, počeo si i da govoriš kao ona bedevija rgotinska...
ISTREF: Nije bedevija rgotinska!
VLADAN: Nego šta je?
ISTREF (posle pauze, stidljivo): Ljepota devojka.
VLADAN: Ali, Istrefe... (hoćeda mu uzme ruku)
ISTREF: Ne dam ruku!
VLADAN: Oh, a što?
ISTREF: Ne voljim.
Diže se i polazi iz sobe.
VLADAN: Pa zar nećeš ni tej popiti?
ISTREF: Ni tej ne voljim. A pijem. Ne znam zaš to pijem kad ne voljim. Neću više da idem na slave.
Moram, Vladan, da ti kažem. Ti si, Vladan, učen čovek, bolje možda znaš, ja što i znam još ne znam
ljepo srpski da kažem, ali znam da čovek ne sme sebe da ponizi.
VLADAN: Istrefe, stani da se objasnimo!
ISTREF: Idem. Moram ućim.
XXIII
DŽavid i Istref čuče, prislonjeni lećima uza zid. DŽavid puši. Blaga, tiha šiptarska melodija pokriva ovu
sienu. Dugo ćute. Ceo razgovor je na šiptarskom jeziku. Dok govore, ne gledaju jedan u drugog, već
svaki pred sebe.
DŽAVID: Tu ngjat jeta, Istref.
ISTREF: Mire dita.
DŽAVID: Si po e qon?
ISTREF: Mire.
DŽAVID: A po meson ne shkolle?
ISTREF: Ro, ro tezoj.
DŽAVID: Ashtu, Istref. Duhesh te mesoshe, gjitha. Te mose jesh me “šiftar“, sharagahum hamail. Te u
tregoshe te gjitheve qe nuk jemi kafshe, qe nuk kemi vetem duar dhe shpinde, por kemi edhe mend.
Ke qene me i menguri ne fshat. Tregoju pra se kush jane Tepiqete c’fare jemi ne shqipetaret. As gje
s’guxon te vije veshtire. Meso sa me shume, meso perne te gjithe. Nje dite ate qe e ke mesuar, na
meson edhe neve. Istref, gjeerat e reja meso sa me shume, por ato te vjeterat mos i harro.
ISTREF: Mire, Hhavid.
Ćute. Nailazi Vladan, u predratnom odelu, gospodin iz predratnog modnog žurnala. DŽavid ga i ne
pogleda. Istref digne pogled prema njemu ali ga odmah i vrati. Šiptarska melodija se utišava. Vladan
vidi kečiće na Istrefovoj i DŽavidovoj glavi, vrpolji se, stavlja i sam keče, i čučne po red Istrefa. Istref
se u čudu okrene prema njemu, a zatim i on i DŽavid, bez dogovora, ustanu. Muzika sasvim prestane.
Vladan u neprilici čuči i iz žablje perspektive posmatra dvojicu Šiptara koji ga odozgo gledaju. DŽavid
pozdravi Istrefa, i njih dvojica odlaze, u suprotnim pravcima. Vladan ostaje sam. Čuči, Gleda u
zemlju.
XXIV
Tetka Lepša i Vladan (kod Tetka Lepše).
VLADAN: Oh, tetko draga, tako se izmenio! Odje dnom je postao grub, rezolutan, nepažljiv.
LEPŠA: Odjednom?
VLADAN: Pa, u poslednjih nekoliko meseci. Kao da je sve počelo posle Svetog Nikole. Sve mu smeta!
Pomislite onomad mi iz čista mira reče: “Da podnosim miris ljubinice ne mogu", a vi znate da ga ja od
vajkada upotrebljavam. Dobro, promenim, uzmem ružino ulje. Kaže i taj smrdi!
LEPŠA: A, uči li i dalje onako vredno?
VLADAN: Da. Ne tako ludački kao na početku, ali i dalje uči mnogo. Kaže, ne voli tej. Ja naučim kako
se spravlja flji, arbanaški specijalitet, ali on opet ne dođe.
LEPŠA: A šta ako ti sasvim okreneš list?
VLADAN: Kako to mislite, tetko?
LEPŠA: Ako lupiš rukom u sto?
VLADAN: Lupim?
LEPŠA: Ako podvikneš, ako kažeš da to više tako ne ide, da je meru prevršio? Da je to tvoja kuća?
VLADAN: Mislite da bih ja to umeo?
LEPŠA (kritički ga odmeri): Da, ne bi umeo. Čoveku je u prirodi da sledi sve što mu izmiče.
VLADAN: Avaj, bogovi hoće da mu izmiče sve što sledi.
LEPŠA: Ali, ipak, mora čovek, nećačiću moj, upoznati svoje osnovne želje i strahove.
VLADAN: Poznaj samoga sebe! Kako je to dosadno, tetko draga. „Gusenica koja upozna sebe kaže Žid,
božanstveni Francuz nikada neće postati leptir".
LEPŠA: Dobro, leptiru moj, a što se svome Kromvelu ne okreneš?
VLADAN: I jesam. Stari Petronijević mi je ponudio da kupim dve stranice pisma u kome Ser Kristofer
Harli opisuje ženi Elizabeti bitku kod Marston Mura.
LEPŠA: I koliko stari lihvar traži za to?
VLADAN: Naravno, neće njihove današnje dinare. Traži pet kilograma masti! Od istorije boljeg ironičara
nije! Kromvel bi bio ponosan. On koji je Karavađova, Rubensova i Van Dajkova dela za tutkalo trampio,
presrećan bi utvrdio da se znanje i duh čovekov, tri veka posle pobede njegovih niskočelih majstora i
trgovčića, sada za svinjsku mast menjaju!
LEPŠA: I šta ćeš učiniti? Hoćeš li kupiti to pismo?
VLADAN: Ne znam, nekako me i to mrzi. Sve mi, tetko draga, izgleda besmisleno. Čovek je biće velikog
prostakluka i pomoći mu se ne može.
LEPŠA: Jesi li im to rekao?
VLADAN: Nego šta! Rekao sam im da su ovi dani za njih dani sreće kakvu je Bog, ako je umeo da uživa,
morao osećati dok je od ponedeljka do subote stvarao svet. Danas još nije ništa, ali će već sutra biti
sve, život pojedinca je nešto potrošno, nekakav građevinski materijal, selestijalno brašno za pečenje
komu nizma. Nekritična zaljubljenost u sebe i mržnja bez priziva prema svim ostalim. Ba nalno i
opasno.
LEPŠA: I? Jesu li ti nešto odgovorili?
VLADAN: Ma kakvi, uopšte me ne primećuju. Vi še ni glupe viceve ne prave na moj račun. Više ih ne
zabavljam. Gledaju me kao nešto stidno i, možda, malo strašno. Razvlašćena sveta krava prošlosti,
hodajući dokaz njihove pobede. A najgore mi je što su u moje kupatilo provalili! Musavi grudnjak
obešen o kvaku na vratima, nekakav slinavi kombine preko mog halata, intimno rublje bezočno se suši
na konopcu iznad kade. Oh, Bogo moj, ti mirisi, nepodnošljivo! Evo, i sad osećam u nozdrvama taj
kiseli, vaginalni vonj, pomešan sa vonjem starog, užeglog znoja ispod pazuha, fuj, povratiću ako budem
mislio na to. U njihovu hodu, rečniku, mirisu, lukavosti, nesolidnosti otkrih, tetko draga, ukus prostote
naroda mojega.
LEPŠA: Naroda se odricati ne možeš. Kako god okreneš, i ti si njegov deo.
VLADAN: Da, svakako, u pravu ste, tetko. Znam ko sam i gde pripadam. Znam da sam ovde i odavde i
da iz svoje kože ne mogu nikuda. Mirčetić je iz Šavnika, Mara je iz Rgotine, Rgotina je pored Zajčara, a
ja znam da je Zajčar odmah pored Beograda, na čijem rubu prema Savi stoji Milićevo zdanje na vencu
lepog Kosančić Ivana. Znam to, čini mi se, oduvek. Sećam se, mladić sam bio, na obilaznom putu, posle
završene školske godine, iz Oksforda za Beograd, zatečen na klupi u jednom parku Štokholma, okupan
jedrom svežinom prohladnog severnjačkog vazduha, u njemu miris bleštavog sunca koje ne greje;
okružen travnjacima, pošljunčanim alejama, mnoštvom čistih, rumenih baka, uštogljenih guvernanti,
pristojne dece; sam i nujan, tetko, shvatih damari mi znaju, sve u meni zna za Milića i Šućura, Ćira
Manu i Hadžiju Slavka. Rgotina jeste moja domovina, tetko draga, ali se u njoj tuđinom osećam!
LEPŠA: Zašto ti, nečačiću, ne ostaviš sve to i ne pređeš kod mene? Lepo ćemo živeti, bez Mare u
kupatilu...
VLADAN: Ni govora! Ne predajem se! Boriću se. Zar da ga posle toliko truda tako lako njima pustim? Ne,
još nisam digao ruke, bitka, te tko, još u toku!
LEPŠA: Pobogu, Vladane, šta si naumio?
VLADAN: Videće se! Videće se i čuće se!
XXV
Istref uči. Vladan upada u njegov sobičak. Ima keče na glavi, svira u zurle.
ISTREF: Nemoj sada, Vladan, moram da učim.
VLADAN: Pa možeš malo odmoriti, dečače mili.
ISTREF: Znaš da ne volim da me tako zoveš.
VLADAN: Oh, izvini, opet sam zaboravio. Zar ne ćeš da balade malo prevodimo i pevamo? Koliko za
promenu.
ISTREF: Moram ućiti. Idi.
VLADAN: Dobro otići ću, kad kažeš. Ali evo samo ovo da ti predam minut dva možeš iz gubiti.
ISTREF: Šta je to?
VLADAN: Mali poklon. Jantar kutijica. Pomislih da će ti dobro doći za držanje sitnica.
ISTREF: Lepa je.
VLADAN: Tu jantar kutiju dobio je moj deda Dimitrije još 1923. godine na poklon od turskog ministra
trgovine, Lufti Joglua, kao pomen na izbor Kemal paše za prvog predsednika moderne, mlade Turske.
Vidiš, tu to i piše na francuskom.
ISTREF: Vidim. Fala.
VLADAN: Znao sam da će ti se dopasti. Ukrasi su iz tvoje, muslimanske likovne sfere. Ah, moram te za
toliko zadržati, da ti moje naj novije otkriće saopštim. Otkrih da su vladari i plemići na sicilijanskim i
španskim hrišćanskim dvorovima XII veka prihvatali čak i način života islamske, superiornije civilizacije.
U Kordobi se, recimo, već krajem devetog veka vrši obrezivanje dečaka. Sasanidska Persija i
čandraguptanska Indija...
ISTREF: Vladan, ništa te ne razumem.
VLADAN: Ne razumeš?
ISTREF: Niko te ništa ne razume. Idi. Moram ućim.
VLADAN: Odlazim, odlazim, ali tek pošto mi obećaš da kod njih ti nećeš tako često odlaziti.
ISTREF: Kod koga?
VLADAN: Znaš ti kod koga.
ISTREF: Zašto?
VLADAN: Znaš ti zašto.
ISTREF (posle pauze): Ne znam.
VLADAN Bog je, Istrefe, poseo sažaljenje pored očaja kao što je stavio izlečenje pored bolesti.
ISTREF: Opet te ne razumem.
VLADAN: Oh, Istrefe moj, obećaj mi barem da više nećeš za onom bedevijom...
ISTREF (skoči): Nije bedevija, čuješ li! Nije bedevija! Nije! Znaš! Ona, ona je, ona je svesna omladinka,
i... i...
VLADAN (histerično): Ona je poleguša! Ćoškaru ša najobičnija! U propast će te odvući! U Rgotinu će te
pokopati... (Istref se ustremljuje na Vladana i Vladan u strahu izmiče, a na vratima zasta ne i drekne)
Sifilis ćeš navući! Nos će ti kao homoljskom Vlahu otpasti!
XXVI
Štala je gotova. Na njoj parola: Elektrifikacija + industrijalizaiija = Socijalizam. Ištvan i Dragi uteruju
svaki po jednu svinju u dvorište. Dočekuje ih opšte žitije grajom i oduševljenim povicima.
DRAGI: Dur, dur, Dur...
MILENA: Prava šunkuša!
MIRČETIĆ: Viđi debelguze!
ŠLJIVO: Uh, kakva joj je njuška šiljata!
DRAGI: Kakav gronik ova bela ima!
LAMBRO: Lesno ke ja goime.
JOZO: Je, je, bit će paufleka...
IŠTVAN: Disnotor!
Slavodobitno uteruju svinje u završenu štalu.
MILENA: Prava životinjska farma!
MIRČETIĆ: Kolhoz, najnapredniji u cijeloj ulici. Štala je udarnički završena, a sa ove dvije kompletirali
smo i naš stočni fond. No, nećemo se na tom zaustavit. Razvijaćemo socijalističko stočarstvo na
dobrobit naši naroda...
ISTREF: I narodnosti.
MIRČETIĆ: Razumije se.
JOZO: A kak bi bilo da deblju sad zakoljemo?
MIRČETIĆ: Ne može. Bijelu ćemo kod nerasta vodit da prasna ostane, kako bi popunili novoizgrađene
kapacitete.
JOZO: A crnu?
LAMBRA: Crna ke ja gojime.
MIRČETIĆ: Tako je, pravilno, druže Lambro, gojićemo je, mast dobit...
MILENA: I čvarke, zdravo volem čvarke i vruća leba!
MARA (sa prozora): Milena, dolaz ovamo da mi po mogneš! Vasilija dobila trudove!
Milena otrči prema kući. Mirčetić pada u nesvest. Pomažu mu da se povrati.
JOZO: Ma, kaj ti je, Mirčetić, pa ni to ništa!
MIRČETIĆ: Joj, LJudi!
DRAGI: Ma, druže Puniša, nije to ništa. Sad će to naša drugarica Vasa, ko zečica!
MIRČETIĆ: Držte me ljudi, onesvestiću se, po magajte braćo, kumim vas bogom!
Svi ga hrabre i odvode prema kući.
XXVII
Slavlje kod Mirčetića: rodio mu se sin Vuk. Pije se, igra se crnogorski oro, šenluči, puca iz mašinki i
pištolja kroz prozor. Opšta Gužva, Vasilija je u centru. Na krevetu, kao na prestolju, beba Vuk na
velikoj goloj sisi. Mara i Istref su stalno zajedno, a na njih motri Vladan. Dragi okreće jagnje na ražnju
jagnjeća koža visi okačena o kvaku prozora. Jozo svira na trubu, Boštjan na usnu haromoniku. Šljivo
drugarski, u ushićenju, šopi Vladana po leđima. Ovaj se zanese, a kad povrati ravnotežu, Šljivo mu gura
čašu rakije u ruke.
ŠLJIVO: Pi, adžija! Tako, brajkoviću, do dna! LJu d'na si ti! Nijesi pop ako s' buržoazija!
DRAGI: A kako će se zvati, druže Puniša?
MIRČETIĆ: A kako će no Vuk, ka i moj dobri i slavni otac.
BOŠTJAN: Dajmo eno slovensko. Tudi slovenščina se mora slišat.
Počinje da peva nešto na slovenačkom. Pridružuje mu se samo Milena, koja, cvrcnuta, trzucka na
Boštjana.
VASILIJA (slabim glasom): Puniša!
Niko je ne čuje, jer je Šljivo dobio „partizansku bolest“. Ištvan i Jozo ga drže prikovanog za zemlju. On
se bacaka i viče.
ŠLJIVO: Veza! Veza! Ovdje Kosmaj! Ovdje Kosmaj! Ura! Naprijed drugovi! Zalom' desno! Treća naprijed!
Jebala te švapska majka! Prrrr! Prrrrr! Nijesmo braća da se milujemo!
Poliju Šljivu vodom. On se smiri. Dolazi sebi, vraća se u društvo, kao da ništa nije bilo.
DRAGI: Je l' druže Puniša, a šta bi, onako, voleo da ti sin bude? Ja bih, recimo, voleo da moja ćerka
Zagorka izuči za doktorku. A ti?
MIRČETIĆ: Biće političar.
DRAGI: Nije loše. Recimo, sekretar rejonskog komiteta.
MIRČETIĆ: Najmanje gradskog.
DRAGI: Visoko! (Posle pauze, priseti se): U Šavniku, ili u Beogradu?
MIRČETIĆ: Kom Šavniku, kukala ti majka! Ne pomeram ti se ja više iz prijestonice.
DRAGI: A i što bi, smeštaj imaš, penzija ti teče...
MIRČETIĆ: Ili, Prvi sekretar SKOJ a. Ka drug Rato Dugonjić. Drug Vuk Mirčetić, prvi sekretar Saveza
komunističke omladine Jugoslavije! Ajd svi u kolo. Ajd, jedno crnogorsko da odigramo, da mi sin već
prvog dana života pjesmu svoga naroda čuje!
Svi se hvataju u kolo, osim Vladana.
MIRČETIĆ: Slavkoviću, majkoviću, ajd u kolo, ma ne rađa se svaki dan ovakvi junak!
VASILIJA (iznemoglim glasom): Puniša!
MIRČETIĆ: Šta je, ženo, šta je kraljice!
VASILIJA: Nemoj da bude Prvi sekretar SKOJ a.
MIRČETIĆ: No što da bude?
VASILIJA: Ministar spoljnih poslova. Ka Kardelj.
MIRČETIĆ: Razmisliću, sinorodice moja! Ajd u kolo, narode!
Igraju crnogorsko kolo. U sredini kola skaču Mirčetić i Mara, pa ih smene Boštjan i Milena. Mara u
jednom času hvata Istrefa za ruku, i izvodi ga iz sobe, da to niko, ni Vladan, ne primeti. Dok điskanje i
dalje traje, u Marinoj sobi, Mara i Istref stoje jedno naspram drugog. Mara skine bluzu. Istref je
opčinjeno gleda. Mara skida Istrefu košulju. Mara skida suknju. Otkopčava Istrefu kaiš na pantalonama,
itd. Reditelj može da odluči kada će skidanje prekinuti, kada će se njih dvoje stropoštati na krevet i
koliko će publika videti od čina koji svesrdno obavljaju. Za to vreme, Vladan primeti da nema Istrefa i
Mare u kolu. Prikrada se Marinoj sobi. Osluškuje na vratima. Čuje škripu kreveta. Razjareno otvara
vrata. LJubavnici u negližeu skaču na noge.
VLADAN: Svinje! Svinje!
ISTREF (odgurne Vladana): Vladan, šta ti je!
VLADAN (Dohvata stolicu i ponovo se zaleće na Maru. Istref ga jače odgurne): Krmačo!
ISTREF: Rekao sam dosta!
VLADAN: Kopulira! Krmača!
Prevari Istrefa, dotrči do Mare i pljune je. Istref ga dohvata, podiže, odnosi do vrata dok se Vladan
koprca, i izbacuje ga kao džak iz sobe. Ne uspe da zatvori vrata i Vladan opet provaljuje u sobu.
VLADAN: Silovanje!
Opštežitije se sakupilo i gleda prizor. Istref počinje razjareno da bije Vladana. Ovaj pada na zemlju.
Istref ga bije nogama.
MARA: Bog me ubio, ako j' ovaj čitav!
ISTREF (bije Vladana): Na! Na! Na! Na!
LAMBRO (tiho, neutralno): Lele, ke go utepa čovekot.
Istref bije Vladana koji se ne brani. Mara pokušava da zaustavi Istrefa.
MARA: Istrefe, nemoj, će da ga ubiješ.
JOZO: Za kaj ga sprečavaš. To je njihova stvar, ne?
Mara uspeva da zaustavi Istrefa. Vladan se, međutim, ponovo zaleće na Maru. Pokušava da je bije, ali
šo radi ne spretno, tako da se Mara lako brani.
VLADAN: Pusti nas! Kobilo! Šta se mešaš, krmačo!
JOZO: Jesam ja rekel da se ne treba miješati.
Istref hvata Vladana, odiže ga od zemlje, odnosi do njego ve sobe, i tresne ga na pod. Lambro gleda
konačno umirenog Vladana na zemlji.
LAMBRO: E, moj Hadžislavkovik, moj Hadžislavkovik!
MIRČETIĆ: Ma ljudi, ostavte avetinju. Nećemo slavlje kvarit zbog te reakcije. Ajmo, ljudi, zapjevat,
ajmo onu...
Neko zapeva, svi prihvataju.
XXVIII
Dok se kod Mirčetića nastavlja slavlje, Vladan, šepajući, sav izubijan, pakuje kofer. Stavlja u njega
najnužnije. Uzi ma sablju sa zida. Odlazi krišom do štale. Ostavlja pri vremeno kofer. Kolje sve živo po
štali, besomučno mašući sabljom. Cika svinja, blejanje, kokodakanje. Vladan sav krvav izlazi iz štale.
VLADAN: Out, out! Palim sve mostove! Odlazim bez osvrta! Gotovo je!
Vladan odlazi. Opštežitije je konačno čulo ciku i buku, i dolazi do štale. Prvi uđe Lambro.
LAMBRO: Lele! Pokolj!
JOZO: A kat sam ja govoril da ih ljepo pokoljemo...
MILENA: Meni je muka!
DRAGI: Ko li nam to uradi, majku li mu na mrtvom ocu jebem!
MIRČETIĆ: Biće da su kapitalističke agenture umješale svoje prste.
LAMBRA: More ne. Sto posto su zarobeni Buga ri, so inaet i bezočnost!
MIRČETIĆ: Što ti misliš, Jozo?
JOZO: A, kaj ja znam. Možda su četniki, ne...
MARA: A ŠTO ne bi bile ustaše?
JOZO: Ma daj, Mara, otkud ustaše u Beogradu.
MARA: Svašta se u ovaj Beograd dovuklo.
ŠLJIVO: Šta ti misliš, Istrefe?
ISTREF: Ne znam.
MIRČETIĆ: Kontrarevolucija!
BOŠTJAN: Predlagam da zagremo vodo, ogaramo, raskosamo, in jutro prodamo meso v LJubljani. S tem
denarjem si kupimo nov živinski stalež in ga lahko celo povećamo glede na stanje na slovenskem trgu in
sadašnje cene mesa.
JOZO: Je, pa to je ingeniozno, ne. Bravo Boštjan!
MIRČETIĆ: A šta to?
JOZO: Pa to, da meso ovih strvina prodamo Kranjcima i da za te novce kupimo kravu, pa da pređemo
na proizvodnju mlijeka i mlječnih prerađevina koje imaju odličnu prođu.
MIRČETIĆ: Možda je momak u pravu, ali o tome ćemo pošlje. Daj sad da tu strv ošurimo, e da bi je neko
šćeo kupit sjutra na pijaci. Na posao, udarnici, neće nas banda obeshrabrit!
XXIX
Krvav, izubijan, sa koferom i sabljom u ruci, Vladan sti že kod tetka Lepše. Tetka ga skida, polaže u
krevet, po vija, ništa ne pita, a Vladan ništa ne govori o poreklu svojih povreda.
VLADAN: Zamislite, tetko draga, šta sam danas otkrio! Verovati nećete svojim ušima. Otkrih da je moj
princ Rupert od Palatinata, da je prelepi „princ visokog čela", koji se, naravno, nikad nije ženio, da je
moj najveći miljenik jeste li spremni, tetko, za veliko iznenađenje?
LEPŠA: Jesam, nećačiću.
VLADAN: Dakle, da je taj Rupert, ne jedno, nego čak dvoje vanbračne dece imao! Verujete li vi u to,
tetko draga?
LEPŠA: Ni govora! Nikad tvoj Rupert ne bi te bi to učinio.
VLADAN: I ja tako mislim.
LEPŠA: Nemoj ni misliti sada na to. To jednostavno ne može biti tačno.
VLADAN: Dobro, tetko, neću misliti na to.
LEPŠA: Da ti skuvam tej?
VLADAN: Hvala, tetko, kasnije.
LEPŠA: Dobro. Onda ću da te pitam, Vladane. Dugo nisam. Sada moram.
VLADAN: Pitajte.
LEPŠA: Zašto si Istrefa doveo u kuću?
VLADAN (ni na jedno od sledećih Lepšinih pitanja ne odgovara odmah, i na svako odgovori u drugoj
intonaciji, sa drugim značenjem, mada je odgovor uvek isti): Ne znam.
LEPŠA: Zašto si ga školovao i hranio?
VLADAN: Ne znam.
LEPŠA: Da li te je on ikad voleo?
VLADAN: Ne znam.
LEPŠA: Da li te sad mrzi?
VLADAN: Ne znam.
LEPŠA: Da li bi mogao da ga... ubiješ?
VLADAN: Ne znam.
LEPŠA: Da li bi mogao da te ubije?
VLADAN: Ne znam.
LEPŠA: Da li si dobro radio, Vladane?
VLADAN: Ne znam.
LEPŠA: Ima li izlaza?
VLADAN: Ne znam.
LEPŠA: Jesi li srećan, ili nesrećan, što si Milićevo zdanje napustio?
VLADAN: Ne znam. (Teška Lepša je isirila pitanja. Za vršila je i sa previjanjem. Vladan se uspravlja na
krevetu u sedeći položaj. Kaže zapanjeno): Pa ja - ništa ne znam! (Bespomoćno ponovo leže.) Hoćete
da mi date ruku? (Lepša seda na krevet i daje mu ruku.) Nećete otići?
LEPŠA: Neću, mali moj.
VLADAN: Ni kad zaspem?
LEPŠA: Naravski. Samo spavaj, nećačiću.
VLADAN: A ono za Ruperta, mislite da je izmišljotina?
LEPŠA: Uverena sam, mili moj.
VLADAN: Dobro.
Vladan spava, tetka Lepša ga miluje po kosi.
XXX
Dragi se useljava sa majkom, trudnom ženom i odraslom ćerkom u Istrefov sobičak. Mirčetić stoji iznad
Vasilijinog kreveta i drži Vuka u rukama, zadivljeno ga posmatra. Milena ljulja dete. Jozo vežba na
trubi. Boštjan i Ištvan popravljaju tandem. Šljivo čisti revolver i pevuši neku bosansku sevdalinku. Mara
i Istref, goli u Vladanovom krevetu, post koitum; Mara puši. Vladan spava, tetka Lepša ga miluje. Kada
se začuju zvona sa Saborne crkve, sve se utiša i svaka aktivnost prestane. Mirčetić sa Vukom u naručju
izlazi na rampu. Kaže publici:
MIRČETIĆ: Saborna. Zvoni. Za moga sina Vuka. Beograđanina.

Slobodan Selenić 1

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Slobodan Selenić 1

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Slobodan Selenić 1

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Kosančičev venac 7

VLADAN HADŽISLAVKOVIĆ - govori beogradski čisto, namerno staromodno, pomalo afektirano

MIRČETIĆ (peva): Porušenu svjetskim ratom,

You might also like