ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS
NOV - DEC 2018.
BROJ 18

Sva prava zadržana © 2016 - 2018. Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Objavljivanje ovog časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja

SADRŽAJ
ECKERMANN ...................................................................................................................................... 1
MORNAR ILI PJESNIK ........................................................................................................................ 3
BOL JE UVEK BOL ............................................................................................................................ 13
SITO VREMENA ................................................................................................................................ 22
BAZEN ................................................................................................................................................ 27
DŽENAZA U JANUARU.................................................................................................................... 30
SMRT MRAVA ................................................................................................................................... 32
DUNAV ............................................................................................................................................... 35
OGLEDALO I PIANO ......................................................................................................................... 38
TRI KRATKE PRIČE .......................................................................................................................... 41
VERTIKALA DUŠKA KRSTEVA ..................................................................................................... 43
SVJETOVI ........................................................................................................................................... 50
SMRT NEKOG DRUGOG .................................................................................................................. 53
АБВГ… ............................................................................................................................................... 55
AOTEAROA ........................................................................................................................................ 58
PEKING – 北 京 .................................................................................................................................. 62
TRIPARTACIJA .................................................................................................................................. 77
POD TEPIHOM STVARNOSTI.......................................................................................................... 80
IDENTITET ......................................................................................................................................... 82
OLOVKA. PUNKT. ............................................................................................................................. 84
DRAMA O MIRJANI I OVIMA OKO NJE ........................................................................................ 87
TADEUŠ RUŽEVIČ I FRENSIS BEJKON NA ZUBARSKOJ STOLICI ........................................ 162
ZVUK ................................................................................................................................................ 176
PSSST! ............................................................................................................................................... 185
LOMLJENJE REČI ........................................................................................................................... 188
BRAT SIZIF ...................................................................................................................................... 198
ECKERMANN .................................................................................................................................. 204
2
Page
 ECKERMANN PITA

Balša Brković

MORNAR ILI PJESNIK

.
.
Balša Brković rođen 25. aprila 1966. u Titogradu (Podgorici). Objavio je šest knjige poezije
(Konji jedu breskve, Beograd, 1985; Filip boje srebra, Podgorica, 1991; Rt Svete Marije,
Zagreb, 1993; Contrapposto, Cetinje, 1998; Dvojenje, Podgorica, 2001; Crno igralište,
Podgorica, 2017), knjigu priča (Berlinski krug, Beograd, 2008) i romane Privatna
galerija (Zagreb, 2002), Paranoja u Podgorici (Podgorica, 2010), i Plaža Imelde
Markos (Podgorica, 2013). Prevodi Privatne galerije objavljeni su u Češkoj (2007), Sloveniji
(2006) i Albaniji (2007). Brkovićeva priča Oči Enropije Plamenac, objavljena je u prestižnom
američkom izdanju Najbolji evropski pripovjedači za godinu 2015. (prevod Vil Firt). Za
roman Privatna galerija Brković je dobio nagradu “Mirosavljevo jevanđelje” za najbolju
knjigu proze u Srbiji i Crnoj Gori 2001 – 2003. Isti roman bio je nominovan u najuži izbor (4
knjige) za prestižnu tuzlansku nagradu “Meša Selimović” za najbolji roman na ex-yu prostoru
u 2002. Dobitnik je Ratkovićeve nagrade za najbolju knjigu poezije u 2017. (zajedno sa
Tanjom Kragujević). Bavi i pozorišnom kritikom, kao i istorijom i idejama anarhizma. Bio je
prvi i dugogodišnji urednik rubrike za kulturu crnogorskog dnevnog lista Vijesti, a pokrenuo
je subotnji dodatak za kulturu Art.

.
.
Prva riječ koji ste izgovorili?
.
Majka mi je ispričala da sam prve riječi izgovarao vrlo osobeno, na svoj način. Jabuku sam
zvao apuko, jastuk jakutike, šipak ipuko. Njoj su bile zanimljive takve moje riječi, pa ih je
bilježila. Tako da sam odmah krenuo u poeziju, u pravljenje riječi…
.
.
Vaše prve igračke?
.
Kad danas sinovima pričam o igračkama iz moga djetinjstva gledaju me i pokušavaju da
odgonetnu da li ih “ložim”. Iako pričam suštu istinu. Prva igračka koju sam imao bio je jedan
3

crni plišani mačak. Kao iz Bulgakova, tako ga se danas sjećam…

Page
.
.
Vaše igre?
.
Naše igre su bile maštovite ali i surove. Ali, loptanje je bilo iznad svega… Igre su
podrazmijevale odsustvo iz kuće, bile su jedna vrsta stalnog istraživanja.
.
.
Kao dijete želeli ste da postanete?
.
Mornar ili pjesnik. Mislio sam kao dijete da su to jedina dva dostojna zanimanja za muškarca.
Nisam siguran da danas mislim drugačije…
.
.
Prvo slovo koje ste naučili?
.
Slovo B. Želio sam da se naučim potpisati, pa sam krenuo od početka.
.
.
Šta Vas je rastuživalo?
.
Bio sam vrlo empatično dijete. Rastuživale su me nedaće drugova, rastuživala me nepravda.
.
.
Društvo u najranijem djetinjstvu?
.
Ekipa iz kvarta i iz odjeljenja… Ali, zapravo sam se najviše družio sa bratom Damjanom, koji
je tek godinu i nešto mlađi od mene. Bili smo dobar tandem. On je danas sjajan slikar.
.
.
Prvi bicikl?
.
Nisam imao bicikl. Otac se bojao da ćemo se brat i ja polomiti, i bio je spreman svašta da nam
kupi, samo ne bicikl. Zato smo naučili da vozimo na tuđim biciklima, kad se drugarima traži
4
Page

“jedan krug”.
.
.
Prva lopta?
.
Fudbal. Kožni i bijeli, poklon iz Poljske.
.
.
Šta Vam beše najteže u školi?
.
Disciplina. I matematika.
.
.
Učiteljica?
.
Dragica Perišić i Marika Veković… Možda sam zaboravio neka imena koja nisam smio,
možda sam zabopravio i ime neke djevojke koja mi se sviđala, ali ime učiteljice se pamti za
cio život. U mom slučaju – njih dvije. Obje su bile u ozbiljnim godinama, stara škola, ali –
brižne i strpljive.
.
.
Predeli Vašeg djetinjstva?
.
– Dominantno gradski pejzaž. Titograd je u mom djetinjstvu bio ogromno gradilište. Igrali
smo se na tim gradilištima, popodne kad odu radnici… Nisam baš mnogo išao na selo, u očev
zavičaj, iako su boravci tamo, u Piperima, bili vrlo atraktivni.
.
.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
.
Mislio sam da je to najvažniji posao na svijetu. Ljubavna pisma su kao brodovi jedrenjaci –
neodoljiva, ali definitivno stvar prošlosti.
.
.
Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gde su, šta rade?
.
To je kao s učiteljicom. To se ne zaboravlja. Uvijek se obradujem kad sretnem neku od
5
Page

ljubavi iz toga vremena.

.
.
Vaš nadimak iz škole?
.
Baki, Bakero, Brko, po prezimenu, Njemac, bio sam plavušan, a to je tada bio obavezni
nadimak za svjetlokose…
.
.
Da li ste se tukli?
.
Odrastao sam u Crnoj Gori. Naravno da sam se tukao. Ali, nisam nikad uživao u tome…
.
.
Šta ste čuli o Vašim precima?
.
Odrastao sam u Crnoj Gori, ponavljam. Sa šest godina naučen sam da nabrojim šesnaest
pasova, generacija unazad… Možete misliti – to što ste mogli čuti o precima bilo je kao
najveći hitovi iz “Primjera čojstva i junaštva”, ali vjerujem da je tako bilo u većini
crnogorskih familija. Opasno je povjerovati, ali je grijeh – ne čuti.
.
.
Preci koje ste sreli?
.
Očevog oca nisam upoznao, umro je mnogo prije mog rođenja. Baba je bila klasična
Crnogorka, epska žena, izuzetno hrabra. Majčini roditelji bili su mlađi, partizani, puni priča i
trofejnog oružja koje nas je kao klince fasciniralo…
.
.
Slika oca?
.
Ogroman. Zaštitnik. Često na putu…
.
.
Šta bi danas poželjela Vaša majka?
.
6

Da se igra sa unucima. Umrla je 2011.

Page

.
Fudbal ili košarka?
.
Igrao sam košarku i bio dobar, ali fudbal je najljepša igra…
.
.
Gdje ste obukli uniformu?
.
Nikda nisam obukao niti jednu uniformu. Čak ni onu mladog saobraćajca u osnovnoj školi –
iako je bila lijepa i bijela i nije ličila na klasične uniforme. Kasnije sam oslobođen vojske,
tako da nisam morao u životu nikada da navučem uniformu, čime se, intimno, gordim. Uvijek
sam imao otpor prema uniformama. I ljudima u uniformama. Mi smo bili tako vaspitani –
nema priče sa uniformama, makar bio poštar ili šumar. Nama je sve to izgledalo – kao da su
neka vrsta policajca… A sa policijom nema priče. Vaspitanje iz sedamdesetih, socijalistička
republika Crna Gora, SFR Jugoslavija…
.
.
Ko Vam je došao na zakletvu?
.
Kako sam oslobođen vojske – zahvaljujući bolesti koju sam imao sa šesnaest godina, u mom
slučaju nije bilo zakletve. I inače sam rezervisan prema tom žanru…
.
.
Gdje je otišla Vaša prva plata?
.
Kupio sam gomilu igračaka sinu.
.
.
Gdje Vam beše ljepše, u danima ili u noćima?
.
Uvijek sam bio noćna ptica, ali volim i dane…
.
.
Da li ste ikada poželjeli da budete glumac?
.
To sam nedavno i postao. Ne vjerujem da sam ranije ikada razmišljao o tome da postanem
7

glumac. Međutim, ljetos su me dva mlada autora ubijedila da odigram jednu zahtjevnu, uz to i
Page

glavnu ulogu u njihovom filmu…

.
.
Da li ste poželjeli da odete?
.
Mnogo puta.
.
.
Odmor?
.
Volim da otputujem negdje. Ako ne, postoji jedna ponta u Boki gdje se čovjek može suštinski
odmoriti.
.
.
Grad?
.
Amsterdam, Barselona, Prag… Volim Beograd, osam godina je i to bio moj grad, volim
Zagreb, uvijek se dobro osjećam u Beču…
.
.
Selo?
.
Ako može kakvo ribarsko selo, samo da je uz more…
.
.
Planina?
.
Ne volim da idem na planine. Crnogorac s greškom.
.
.
Pustinja?
.
Kao plaža bez mora.
8

.
Page
.
Zašto se ljudi zaklinju?
.
Zato što ne vjeruju ni sebi samima.
.
.
A zašto proklinju?
.
Jer precjenjuju riječi…
.
.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
.
Stvar je jednostavna: što zakoni duži, sloboda kraća… Ne znam ko je to rekao, ali djeluje
sasvim tačno.
.
.
Kome vjerujete?
.
Vjerujem onima koji tragaju za nečim.
.
.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
.
Pred slikama Vermera Van Delfta u Amsterdamu, pred Van Gogovim irisima, takođe u
Amsterdamu, ali i pored jednom slikom Marka Rotka koju sam sreo u frankfurtskom Muzeju
moderne umjetosti.
.
.
Kurosava ili Bergman?
.
Bergman. Mislim da je mogao biti i veliki pisac…
.
9

.
Page
Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladost?
.
Skupo. Ali i šarmantno, dovraga…
.
.
O začinima
.
Miris cimeta je neodoljiv…
.
.
64? o šahu…. da li si igrao? Kako?
.
I danas volim da igram šah. Trudim se da naučim sinove. Danas djeluje tako daleko svijet
mog odrastanja kada su šahisti bili heroji, kao danas teniseri, recimo… Svaki moj drug iz
odjeljenja mogao je navesti prvih deset igrača sa Fidine rejting liste… Veliki mečevi,
rejkjavik. Manila… Robert Fišer, jedna od ključnih figura moga odrastanja. I danas, gdje god
da putujem, donesem kući šahovsku garnituru. Šahovska tabla je mapa vasione, veli Borhes.
.
.
Vaši strahovi?
.
Materijal za književnost. Pisanje ima i duboku terapeutsku dimenziju…
.
.
Šta čekate?
.
Pravu riječ, uvijek.
.
.
Čega se stidite?
.
Svega što želim da zaboravim. A onda se još i stidim zbog te želje za zaboravom.
.
10

.
Page

Praštate li?
.
Da. Svijet bi bio pakleno mjesto bez tog odvažnog umijeća.
.
.
Tražite li da Vam se prašta?
.
Ne. Komplikovano je to.
.
.
Čime se ponosite?
.
Samo onim za što sam ja zaslužan. Nikada nisam shvatao ljude koji se ponose, recimo svojom
nacijom, budući da je nisu birali… Ponosim se i kad neki od mojih sinova uradi nešto dobro
ili kaže nešto pametno.
.
.
Ko Vas je razočarao?
.
Argentina na svjetskom prvenstvu. Pisci koji su iznevjerili svoj dar. Sam sebe, kad god nisam
uspio da izuguram nešto što mi je važno.
.
.
Koga ste Vi razočarali?
.
Teško je to znati. A volio bih znati. Moje procjene su suviše surove.
.
.
Čemu uvijek dajete prednost?
.
Pravoj riječi. I onome što volim, uvijek.
.
.
Šta ste naučili od Vaših sinova / kćeri?
11
Page
.
Mnogo toga. Dok su osvajali jezik naučili su me mnogo o jeziku. Ako umijete da čujete djeca
vam imaju reći nevjerovatno velike i važne stvari.
.
.
Šta posvećujete supruzi?
.
Svaki dan. Zatim i jedan roman iz 2010. (Paranoja u Podgorici), a siguran sam da se
prepoznaje u mnogim mojim pjesmama.
.
.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
.
To je stanje koje sanjam, kao neku ličnu verziju raja. Ali, pretpostavljam, da umijem biti
bezbrižan, bavio bih se nekim drugim poslom…
.
.
Šta dalje?
.
Novi broj, nova knjiga, novi dan… Novi ushiti i nova razočarenja. Svijet koji ide u lošem
pravcu… Koncept pobune je svuda u velikoj krizi. Uh, dovoljno za nespokoj.

Razgovarao Enes Halilović

12
Page
Živorad Nedeljković

BOL JE UVEK BOL

Živorad Nedeljković rođen u Kraljevu 1959. godine. Pesnik i urednik pesničkih knjiga. Od
2002. godine radi kao urednik u izdavačkoj delatnosti Narodne biblioteke „Stefan
Prvovenčani“ u Kraljevu. Knjige pesama: Pogrešna prognoza (1991), Majka (1994), Tutin i
još pedeset pesama (1998), Jezik uveliko (2000), Tačni stihovi (2001), Sušti poslovi (izabrane
i nove pesme, 2002), Negde blizu (2003), Drugi neko (2005) i Ovaj svet (2009). „Zmajevu
nagradu“ Matice srpske i nagradu „Branko Miljković“ dobio je za knjigu Tačni stihovi, a
nagradu „Đura Jakšić“ za knjigu Negde blizu. Povodom „Zmajeve nagrade“ za knjigu Tačni
stihovi objavljen je zbornik radova Poezija Živorada Nedeljkovića (2003). Pesme Živorada
Nedeljkovića su prevođene na engleski i poljski jezik. Za zbirku pesama Ovaj svet (2009) je
dobio Nagradu „Meša Selimović“ za najbolju knjigu godine i Nagradu „Jefimijin vez“. Za
ukupno pesničko delo dobio je Disovu nagradu (2010). Živi u Čačku.
.
.
Najveći strah iz Vašeg detinjstva?
.
Sigurno je da u najveće strahove spadaju oni koji su pretrajali do danas. Čini mi se da je
najjači strah bio strah od smrti roditelja. Od malena smo svedoci nestajanja dragih i bliskih
osoba, od malena je smrt za mene bila nešto strašno, nedokučiva, obavijena tajnom. Nisam
želeo ništa da znam o njoj, a mogao sam da saznam. Samo sam se plašio, ponekad dajući joj
oblik, a češće je nisam zamišljao, opredmećivao, bila je ona za mene u ranim godinama veliko
strašno ništa, a kad se ne zna ono od čega se bojimo, tada je strah najjači, postojan, dugovek.
Kako sam samo brinuo za roditelje, znao sam i zbog čega, i sada znam da je samoća strašan
pratilac. Nisu, međutim, brižnost i strah proistekli iz sebičnosti, naprotiv. Želeo sam da žive
dugo, uveren da će njihov život biti sve lepši i sadržajniji. Ponekad je bio i lep i bogat, uistinu
ponekad. Od kad nema majke i oca, neprestano me prati osećanje da nisam učinio za njih ni
približno onoliko koliko su oni činili za mene. A činili su sve, oslobađali me strahova. Otac
straha od opasnih životinja, od reke, od šume, od noći, od groma, od nepoznatog, od
bahatosti, od vampira, od Nemaca, od četnika, od komunista, majka od nesamerljivog straha
od ljudi govoreći da su svi ljudi dobri, samo što ih okolnosti ponekad primoraju da budu
drugačiji. Verovao sam da su zaista dobri, i danas joj verujem, jer znam šta bi bilo kad bih
prihvatio ogoljenu istinu. Bio bi to najjači strah, a za strahove je sve manje vremena.
.
13

.
Page

Da li ste razmišljali o pojmovima pesnik i pisac onda kad niste pisali?

.
Ne sećam se tog zaista davnog vremena. Razmišljao sam kasnije, u višim razredima osnovne
škole, posebno onda kad su pesnici i pisci za decu dolazili u školu. Bio sam ushićen, kao i
većina đaka, naročito zato što su pesnici i pisci pričali sa nama i bili jednostavni, prisni,
obični. Kao da to što pišu i nije važno. A bilo je važno, i danas je. Upamtio sam i običnost i
prisnost, ponešto još, ne samo priče i pesme. I danas su ove osobine od velike važnosti za
mene, ne samo kad je o pesnicima i piscima reč.

.
Prva knjiga koju ste pročitali?
.
Bio je to udžbenik moje tetke, mamine sestre, koja je stanovala kod nas dok je pohađala
Šumarsku školu u Kraljevu. Pamtim lepo napisane tekstove o drveću koje raste u našim
šumama, o njihovim odlikama i posebno crteže i fotografije moćnih stabala bukve, jasena,
hrasta, bora, omorike, javora, kestena, lipe, i drugog drveća čija su imena ostavila duboke
tragove u poeziji, u predanju, u bajkovitim predelima odrastanja. Tada sam, bez sumnje,
zavoleo šumu, i trudio se godinama da što češće odlazim iz ove strašne naše šume u pravu
šumu, u društvu ili sam. Sticajem okolnosti, sada retko izlazim iz opšte džungle, a znam kako
je lekovito i dragoceno otići sredinom oktobra, recimo, na Goč i gledati zažareno more
krošnji, gledati i slušati. Uvek nadomak pesme, u srcu poezije. Čitao sam i druge tetkine
udžbenike. I pamtio. A prva prava knjiga bila je slikovnica, bogato ilustrovana, sa mnogo
teksta, o avanturama znamenitog barona Minhauzena. Koliko je smo lepote stalo u te čudesne
laži, koliko čuđenja. Danas su laži puko izrugivanje, najveće ruglo, zlo bez premca. Laž je
postala potreba, kao voda, hleb; ta nekada divna, danas unižena, laž, valja se u opštem blatu.
A kad sam bio mali, još ni osnovac, bila je najčudesnija estetička kategorija, ona koja
razgoreva maštu i duh i oplemenjuje ih.
.
.
Da li Vam je neko pričao bajke?
.
Majka mi je uvek pričala ono što je znala, ono što su njoj preneli, što je čula u dugim zimskim
večerima od svojih roditelja ili od bližnjih. Bile su to skaske iz mitologije, predanja, folklorni
motivi. Uglavnom, motivi sa dobrim vilama i njihovo smeštanje u realne situacije, u kojima
dobrota pobeđuje zlo. Od tada izraz dobra vila za mene ima posebno značenje. Ne samo zbog
toga što je majka bila dobra vila. Po polasku u školu, bajke sam otkrivao sam. Vrlo rano sam
sakupio kolekciju nacionalnih bajki, naručenih preko narudžbenica iz Politikinog zabavnika
od izdavačke kuće Narodna knjiga.
Uvek kad bi poštar doneo paketić sa tri ili četiri knjige čije su stranice nudile neprocenjivo
blago, radost bi zauzela sve moje prestole. Radost zbog predstojećeg čitanja i umnožavanja
snova. Bilo jednom jedno detinjstvo. I danas ga ima.
14

.
Page
.
Dominantni glagoli Vaše mladosti?
.
Sigurno je to glagol žuriti. Žuriti da se skupi i na sigurno mesto skloni letina, žuriti da se
nahrane naše životinje, da se biljke zaliju, sačuvaju pred najezdama korova. Žurba da se
obezbedi ono malo što je potrebno, ne žurba za sticanjem. Ako bih ovaj glagol trebalo da
razložim na delove, jedan deo bi bio glagol grabuljati. Od najmlađeg doba, pri sakupljanju
sena, stariji su mi davali grabulje da bi sa livade bilo sklonjeno i ono malo sena koje stariji
nisu pokupili vilama. Voleo sam taj uistinu nenaporan rad, bio ponosan što mogu da
pomognem. Da doprinesem u uređenju livade, kao i drugih poseda na kojima je žurba bila, u
krajnjem ishodu, od presudne važnosti. Ali i red, predanost, posvećenost. Kao što su sve ove
odlike važne kad se zapisuje pesma, misao sa velike nevidljive livade prevodi u reč, a naviljci
reči sabijaju u skladan jezički stog, oko koga se širi uređeni prostor značenja i smisla.
.
.
Životinje koje ste sretali?
.
Imali smo na našoj maloj okućnici brojne životinje. I kravu, i tele, i svinje, i kokoške,
povremeno ovce, ćurke, guske, uvek mačku, ponekad psa. Sretao sam i druge životinje,
komšija je imao konja, drugi koze. Najviše sam voleo mačke, jaganjce i prasiće, dok su još
sasvim mali. Ljupkost i lepotu malih životinja nije lako dočarati, baš kao ni ljupkost i dobrotu
malih ljudi. Uveren sam da druženje sa životinjama u detinjstvu ima blagotvorno dejstvo na
tananu dečju dušu, da obezbeđuje neophodne zalihe nežnosti i preko potrebnog bezazlenstva,
nužnih u vremenu koje sledi. Kad ćemo morati da se suočimo i sa svetom koji nam nije dom.
Ili je tek delimično sličan sanjanom našem svetu. Posebno poglavlje u ovoj priči o
životinjama pripada pticama, najpre vrapcima i gugutkama. Posebno ribama, jer je otac bio
posvećeni ribolovac, odan Moravi. Veliki njen deo i deo mojih dečačkih snova zauzimaju
životinje koje sam sretao samo u knjigama i časopisima.
.

Da li ste u detinjstvu poželeli da živite neki drugi život?

.
Ni u detinjstvu, ni kasnije. U detinjstvu nije ni bilo vremena prema kome bih mogao da imam
distancu. Nije bio zgušnjavanja, sažimanja. To što sam maštao da budem Tom Sojer ili neki
od junaka stripova, nije bilo u vezi sa eventualnom promenom životnih okolnosti. Bio sam
zadovoljan svojim detinjstvom, i sada sam, a prošlo je mnogo vremena podesnog za
relativizaciju i preoblikovanje proživljenog. Zadovoljstvo i punoća o kojima je reč prenosili
su se i na sve druge isečke vremena čiji sam gospodar bio, svestan da gospodareći u stvari
služim. Da oblikujem i ispunjavam nešto što istinski ne postoji, da je bez mene i mog
15

prihvatanja i razumevanja sveta, vreme nesaglediva praznina, ništa.

Page

.
.
Narodna pesma koja Vas je naježila?
.
Izdvajam pesmu Hasanaginica. Brojni su razlozi, neke od njih naveo sam u neobjavljenom
tekstu Stid kao srž trajanja, napisanom pre dve godine. Izdvojio bih delove tog teksta kao
odgovor na ovo i na pitanje o stidu Hasanaginice.
„Pesma Hasanaginica, jedna od najlepših narodnih balada, višestruko je osvetljavana,
tumačena i sa raznorodnih osnova sagledana. Desetak dramskih tekstova, nastalih na
predlošku ove pesme nude dodatni niz mogućnosti za njeno situiranje i nalaženje razrešnice
kojom bi se, bar delimično, razobručila složena struktura pesme i iznašao ključ za otvaranje
brojnih njenih značenja. U svim ovim nastojanjima osećanje stida se apostrofira kao osnovni
pokretač događaja u pesmi, stid je zamajac oko koga se okreću i jedan drugog ubrzavaju
motivacioni točkovi kao u nekom izrazito složenom mehanizmu, spuštenom i u mentalitetske
i u istorijske i u svekolike vremenske slojeve, u duboko fundirane društvene i porodične
norme i običaje. Stid je kao grudva snega; akcentovan je na početku pesme, da bi u
sumanutom ubrzanju izazvao lavinu koja ruši ustaljenosti poretka, ogoljava naravi. Grudva,
nagoveštena u belini i nevinosti slike snega i labudova kojom pevač stvara kontrast između
pitome lepote i bolnog urušavanja, spušta se kroz stihove i zasniva svoja ledna uporišta.
Skrajnuta su ili sasvim poništena druga osećanja koja bi mogla da je otope; umesto da vodi
smirenju i razlivanju narativnog toka, stid izaziva tragična nesaglasja i posledice. Zbog njega
nije moguće povući reč, učiniti da sve bude kao da nije izgovorena. Da je drugačije, ovakve
pesme ne bi ni bilo“.
.
.
Zašto prašta Banović Strahinja?
.
On samo naizgled prašta. Pokušajmo da zamislimo život žene kojoj je oprostio, koja će posle
svega živeti u zajedničkom domu. Teško je pomisliti da taj život može biti iole smislen,
dostojan ljudskog bića, teško je videti u njemu ma i trunku radosti i sreće. Uzmimo ipak da je
Banović Strahinja oprostio, jer nije oduzeo život nevernoj ljubi. Ne znamo razlog, ali možemo
pretpostavljati kojim je motivima vođen da ovako postupi. Uza svu složenost i neprozirnost
pesme, blisko mi je shatanje da Banović Strahinja zna da oproštaja nema, da samo naizgled
prašta.
.
.
Zašto se stidi Hasanaginica?
.
„Hasanaginica zna da njen gospodar, oličenje snage, možda i pohote, boluje. Stidi se da ga
vidi takvog kakvog ga nikada nije videla. Možda se boji da će, ako se uveri da i on može biti
16

fizički slomljen, biti narušen odnos između njih, odnos utvrđene hijerarhije u kome se zna gde
je mesto muškarca, a gde žene. Vidi li ga, bude li zamagljena slika koju je stvarala deleći i
Page
vreme i prostor sa nekim kome je, moguće, predstavljala i mnogo više od majke njegove dece
i domaćice, bude li umanjena slika posuta zlatnim prahom koja je uveliko postojala,
Hasanaginicu će možda okovati strah da više neće bespogovorno izvršavati sve što gospodar
kaže i naumi. Ako je ranjiv sada, biće ranjiv uvek, a slabom se i krhko žensko biće, stasavalo
u sterilnosti i u do tančina uređenom prostoru obaveza i običaja, može usprotiviti.
Hasanaginica se do same srži stidi i od samog nagoveštaja da bi nekada mogla da protivreči
svom mužu, makar da je i o najsitnijem neslaganju reč. Ona se zapravo suštinski lišava
istinskog uspostavljanja i uznesenja svoga bića. Kao što nikada, odana strepnji i zebnji svoje
duše, nije ni pomišljala da može postojati bez njih, svojih gospodarica i vodilja“.
„Uspostavljena je, čini se, uzajamnost različitih stidova. Muškog stida od nemoći i uniženja i
ženskog stida od uzdizanja i zaposedanja mesta koje bi bar prividno bilo ravnopravno
dominantnom mestu muškarca. I junak i junakinja ove pesme nepoštedno čuvaju svoja bića ne
želeći da prekorače linije koje su pred njih postavili nepisani kanoni o prirodnoj podeljenosti i
razvrstavanju. Čuvaju ih i štite bez obzira na cenu koja se namah ispostavlja. Cena je
previsoka; zapravo, ni jedan od likova pesme nije izuzet od plaćanja.“
.
.
Ko je tokom Vašeg školovanja bio nepravedan prema Vama?
.
Nije bilo naročitih nepravdi, dopuštam da je možda i zaborav učinio svoje. Bio sam odličan
đak i poslušno dete. Ipak, pamtim događaj s kraja prvog polugodišta petog razreda. Na
roditeljskom sastanku, razredni je kao ključni problem odeljenja označio to što se ja ne
družim, ne trčim na odmorima, ne igram fudbal s drugom decom, što se izdvajam. A nije bilo
tako, bio sam omiljen među decom, spreman da pomognem, uvažavajući i poštujući svako
dete i njegove talente više nego svoje darovitosti i sebe. Otac je te hladne večeri tek ponešto
razumeo od svega što je razredni izneo, ja nisam ništa, bio sam samo tužan, najtužniji. Na
odmorima sam ponekad ostajao u učionici, da bih čitao ili pisao, poezija me je već neodoljivo
privukla i prisvojila, fudbal me zaista nije zanimao, bila je to gruba igra za mene. Najgore od
svega bilo je saznanje da me neko prati, da samerava moje postupke, bezazlenstvo.
Svojevrsna je ironija da moja interesovanja nije prepoznao čovek koji se amaterski bavio
slikarstvom. Osećaj da me neko uhodi, pratio me je godinama. Ponekad se javi i danas, samo
što taj teret nije više nepodnošljiv za moja pleća i um. I tada sam se pitao, i danas me muči
isto pitanje: zašto moj nastavnik to što je imao nije rekao samo meni i mojim roditeljima?
Zašto pred svima? Činilo mi se da je mene, dete iz relativno siromašne radničke porodice,
hteo i da ponizi i da relativizuje moje uspehe u školi, favorizujući pojedine manje uspešne
učenike drugačijeg socijalnog porekla, podržavajući projektovane lidere odeljenja, njihova
znanja i sposobnosti. Posle tog roditeljskog sastanka, opet sam počeo da igram fudbal u
školskom dvorištu, da trčim za loptom, iako je to bilo zaista poslednje što sam mogao da
poželim.
Nedavno, nastavnici nisu prepoznali talente i preosetljivost mog sina, koji se takođe povlačio
pred grubim dečjim igrama, ne želeći da učestvuje. Ne znam da li je reč o nameri ili neznanju
ili pak o sticaju okolnosti u društvu čije je obeležje strmoglavi pad vrednosti, ili o zbiru svega
navedenog. Sve to, ukupno uzevši, nije za mene više ni važno. Važno je da jedno krhko dete
plaća ogromnu cenu zato što je njegovo unutrašnje ustrojstvo drugačije, zato što je, smem to
17

da kažem, pesnik.
Svog nastavnika sam, godinama posle, sretao, pričali smo povremeno o svemu i svačemu, o
Page

životu i umetnosti, bio je ponosan na mene. Nikada mu nisam pomenuo onaj roditeljski
sastanak, nisam pitao zašto. Već je u poodmaklim godinama, ostaje da mu poželim krepkost i
zdravlje. I da, nije mi bila namera da pričam o nepravdi, reč je o bolu. A bol je uvek bol. I kad
pomislimo da ga nema. Kad neko drugi ne zna da je naneo bol ili pomisli: dobro je, ne boli
mene.
.
.
Kada i kako su Vaši najbliži saznali da pišete poeziju?
.
Znali su kad sam napisao prvu pesmicu, u trećem razredu, čitao sam je pred njima, posle i
druge pesmice. Radovali su se tada, bili su srećni i mnogo kasnije, kad im je bilo jasno da je
pisanje poezije zapravo sreća.
.
.
Najveća čast koju ste doživeli?
.
Nedavno sam sreo bivšeg komšiju, bitno starijeg od mene, koji već nekoliko decenija ne živi
u Srbiji. Rekao mi je da prati sve što napišem, nabavlja moje knjige, da je srećan što je neko
naš napravio nešto. Česti su takvi ili slični susreti. Reči su iste ili slične. Te su reči velika čast
za mene. A najveća čast? Izdvojio bih prijem nagrade Žička hrisovulja u trpezariji manastira
Žiča. Zbog Žiče, najpre, zbog ljudi prisutnih na dodeli, zbog sestrinstva manastira, zbog
mladih ljudi koji su govorili o mom stvaralaštvu. Zbog reči koje tada gotovo da nisam čuo, ali
će njihov odjek ostati zauvek u meni.
.
.
Najveća uvreda koju ste doživeli?
.
Bilo ih je, za mene je svaka najveća, počev od onih koje proisteknu iz nečije pakosti,
ljubomore i zlobe, iz neostvarenosti, do onih koje koren imaju u nesavršenosti bića, u zlu,
naglo nabujalom poslednjih godina. Mnogo je zla oko nas. I kad razumem porive i kad znam
sve o okolnostima, o želji drugih da budu ono što nisu, ništa zapravo ne razumem, jer nikada
nikome nisam dao povod za kakav nepriličan postupak, delo ili reč. Nikada, i zaista nemam ni
najmanju nedoumicu u vezi sa postojanjem ili nepostojanjem povoda. Uprkos svemu, ostaje
vera u dobrotu.
.
.
Najveća uvreda koju ste izrekli?
18
Page

.
Možda je i tako neko razumeo neku moju reč kad sam se branio, kad sam odbijao napade.
Možda. Međutim, izgovorio sam u svakoj pojedinoj prilici, a na sreću nije ih bilo mnogo, tek
delić onoga što sam imao da kažem. Pametnije je što nisam sve kazao, jer sam uveren da
svako od nas zna kakav je, da najbolje poznaje sebe; zašto bih ja otkrivao i dokazivao da
znam. Strašno se bojim takvih znanja i mogućnosti za njihovu, makar i delimičnu, upotrebu.
.
.
Oktavio Paz?
.
Volim njegovu poeziju, posebno pesme redukovanog stiha u kojima do punog izraza dolaze i
pesnikova intuicija, i njegov racionalizam. Bliska mi je zavodljiva Pazova ideja o pretvaranju
svojih pesničkih iskustava u sveobuhvatno iskustvo sveta. Eseji Oktavija Paza ponudili su mi
odgovore na neke od zapitanosti nad sopstvenom poezijom.
.
.
Kavafi?
.
Bio mi je u mladosti jedan od omiljenih pesnika. Divio sam se pojedinim njegovim pesmama,
sate provodio nad njima. Sigurno je da sam tako i učio. O jednostavnosti, o mudrosti, o
skladu. Često se vraćam njegovoj poeziji, i uvek izgleda da ono divljenje jača.
.
.
Holan?
.
Ono što važi za Kavafija, u dobroj meri se odnosi na Holana. Naravno, faktografija nije ista,
sa Holanovom poezijom sreo sam se kasnije. Strogost koju su prema sebi i svojoj poeziji
imali ovi pesnici, mogla je biti, verujem da je i bila, važna pesnička mera; tako je i
doživljavam.
.
.
Ricos?
.
I biografija Janisa Ricosa je atipična, mučna. Mali deo njegove poezije koji sam čitao, pre
svega je potresno svedočanstvo o pesnikovom životu, ali u jednakoj meri i slika doba, data
modernim jezikom.
19

.
Page

.
Raičković?
.
Voleo sam njegovu poeziju još kao đačić, s Gurijem sam i maštao i kretao u pustolovine.
Kasnije, tokom gimnazijskog školovanja, otkrivao sam da je Raičković veliki pesnik, žudno
čitajući stare i nove njegove knjige. Svake godine ih čitam.
.
.
Krležina poezija?
.
Često u običnom govoru navedem poneki stih iz balada o Petrici Kerempuhu; ta je poezija
bila otkriće za mene, kao i ona druga, obična, nedijalekatska Krležina poezija. A Krležina
poezija je sve, samo nije obična. I poezija u njegovim proznim knjigama; na primer u romanu
Povratak Filipa Latinovića. Ovaj roman ima posebno mesto u mom čitalačkom iskustvu i
odrastanju.

Kad ste se poslednji put popeli na neko drvo?

.
Pre nekoliko godina brao sam jabuke na imanju u selu; rodile su i prerodile te godine. Tri
stabla ima tamo, reč je o starim, retkim sortama. Posadio ih je otac, davno. Nisu bile dovoljne
samo merdevine, bio sam prinuđen da se verem po granama da bih dospeo do najvećih
plodova. Bila je to velika radost, ta ponovna prisnost sa imanjem na kome sam odrastao.
Nikada jabuke nisu tako rodile, ni pre, ni posle te jeseni. I nije se ukazala prilika za neku
sličnu bliskost vezanu za branje plodova, za obilje. Za uspon uz sećanja ka najdubljim
tajnama bića, ka sve teže ostvarivim željama.
.
.
Prema kome ili čemu ste gajili najveće predrasude?
.
Prema svojoj poeziji, sigurno. Teško sam ih napuštao, teško se oslobađao njihovih okova, a
zapravo se nikada nisam oslobodio. One se ne tiču smisla poezije, vere, uverenja, ukupnog
njenog dejstva na biće. Ne, nije reč o tim najvećim, krupnim stvarima, ili nije isključivo o
njima. Reč je o manje važnim, ili najpre o njima, stvarima, a one su za mene imale i imaju
prvorazredni značaj, čim se moje predrasude tiču njih: shvatanja o zanatu, o motivima, o
načinima realizacije i otelovljenja, o dužini stiha, o interpunkciji, o slavljenju poezije u
autopoetičkim tekstovima i njenoj mogućoj obnovi; mahom o tome. I o svim tim
20

predrasudama, o trvenjima, ostao je trag. Volim svoje predrasude, bez njih ovaj trag ne bi bio
vidljiv u meri u kojoj je vidljiv sada.
Page
.
.
Šta je najukusnije u kuhinji Olivere Nedeljković?
.
Najviše volim Oliverinu poeziju, potrajalo bi kad bih obrazlagao ljubav. Ponekad sam to činio
u ponekoj pesmi, sigurno ću nastaviti. I Oliverino kuvanje doživljavam kao poeziju. Izdvojio
bih iz tog ukusnog lirskog ogranka supe i čorbe, pite i štrudle, kolač sa sirom.
.
.
Razgovarao Enes Halilović

21
Page
Nikola Vujčić

SITO VREMENA
.
.
Nikola Vujčić rođen 1956. godine u Velikoj Gradusi, na Baniji, Hrvatska. Osnovnu školu
završio je u Velikoj i Maloj Gradusi, a gimnaziju u Petrinji. Diplomirao je na Filološkom
fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Bio je
urednik časopisa Znak, glavni i odgovorni urednik Književne reči i urednik u izdavačkoj
kući Filip Višnjić. Objavio je dvanaest pesničkih knjiga za koje je dobio najznačajnije
pesničke nagrade u Srbiji. Prevodi sa ruskog jezika.
.
.
Kako je nastala tvoja prva pesma? O čemu si pevao prilikom prvog pevanja?
.
Mnoštvo mojih ranih pesama, a verujem da ih svaki pesnik ima, moglo bi se tretirati kao
poetski dokument moje mladosti, neiskustva i specifične emotivnosti u bujanju. Prve
napisane pesme sad se i ne sećam, bilo je to u dečjem dobu. Sećam se da sam ih ispisivao na
parčićima papira, tamo gde se moglo pisati jer u kući nije bilo hartije pa se štedelo. Pevao sam
o prirodi, dečje naivno i iskreno.To mi je ostalo i danas – pišem olovkom na hartiji koja se
može još iskoristiti.
.
.
Gde je ta pesma danas?
.
U pepelu. Sve te prve dečje pesme na malim papirićima, bila ih je puna kutija za cipele, spalio
sam. Želeo sam da se, i fizički, oslobodim te dečje sladunjavosti i naivnosti. Ja i inače ne
čuvam autografe svojih pesama. Mi sada i ne znamo kakvi su rukopisi naših savremenika, sve
su progutali folderi.
.
.
Ko je prvi prepoznao tvoj književni talenat?
.
Pesnik Miloš Kordić koji je u Sisku uređivao dečiji list Kurir a potom i časopis Riječi. On mi
22

je ulio to prvo neophodno samopouzdanje objavljujući mi pesme. Tad sam, da se slikovito

izrazim, zagrizao književni mamac i, evo, to još traje.
Page
.
.
Da li si nešto očekivao od književnosti na svom književnom početku?
.
Nisam ništa očekivao. Za mene je pisanje bilo uvek lična stvar i mala radost.. Puno sam čitao
a sve manje pisao. Čitanje je za mene bilo osvajanje novih svetova i sazrevanje. Objavljivao
sam pesme svuda, tada je bilo puno listova i časopisa, tako se, polako, ulazilo u svet
književnosti.
.
.
Šta danas očekuješ od književnosti?
.
Književnost treba da bude dobra, ništa više. Da se radujemo svakoj dobroj knjizi. Još se samo
u književnosti čuva reč. A reč, da bi opstali, moramo sačuvati.
.
.
Kako izgleda praznina o kojoj si pevao?
.
Više je praznina iz kojih sam pevao. Pevao sam da bi ih ispunio, govorim o svojim
prazninama. Možda se i ptica iz praznine kaveza više trudi da peva. Iz praznine se
bolje sagleda okolni svet. Peva se iz praznog stomaka, iz te egzistencijalne praznine. Nikada
nisam napisao pesmu, ni stih, kad sam sit. Glad praznine je kreativna.
.
.
Imajući u vidu da si seosko dete, šta u velegradskim uslovima znači tvoj stih nauči da
voliš daljinu,/ gledaj kroz prozor? Da li je daljina u netaknutoj prirodi isto što i daljina
među betonskim građevinama?
.
Naravno da nije. Snaga gledanja je i snaga prepoznavanja. Oči su brže od reči, jedan pogled
može da bude cela priča, roman. Daljina u mojim pesmama je, ponekad, i strasna težnja da se
izmaknem iz prostora gde sam u prostranstvo gde se sanjari. Daljina je dinamičan prostor, ona
u svom preobražavanju stalno nudi nova doživljavanja. Šuma i park, zemlja i beton, voda sa
izvora i voda iz flaše nisu isto. U toj čežnji za prirodnošću nastaju moje pesme. Kao što reče,
u jednoj pesmi Dušan Matić, neka ‘’laso pesme’’ ulovi ‘’divlju grivu nedogleda’’.
23

.
Page

.
Da li si umoran od književnog života?
.
Nisam. Ja mislim da našoj kulturi nedostaje književni život. Sad se on odvija virtuelno, ljudi
se više ne druže. Na tkz. društvenim mrežama (ko ih koristi, ja ne) možeš imati hiljade
prijatelja ali koje nikada u životu nisi video, nisi čuo njihov glas, nisi se sa njima rukovao,
popio piće. Jednosdtavno ih ne znaš pa kako da ti budu prijatelji. Ili je ta reč toliko postal
rastegljiva da u nju može svašta stati. Ja se sa nostalgijom sećam književnog života, recimo
osamdesetih godina.
.
.
Kad kažeš da je rđa i sam jezik zarđala čime si vođen?
.
To je ćutanje. Tišina. Kad si sam. Tišina čisti reči.
.
.
Najveća želja iz detinjstva? Da li si je pohranio u poeziju?
.
Svako od nas čuva svoju vlastitu malu istoriju. Ona je i u mojim pesmama, u njenim slikama.
Kad se iz ovih godina nadvirujem u tu dubinu sopstvenog vremena, u detinjstvo, te slike su
snažnije. Jednu od tih želja, da naučim da vozim bicikl, pretočio sam, pohranio kako kažeš, u
pesmi Detinjstvo. Slike iz detinjstva su upečatljive jer su iskrene I predstavljaju naš prvi sudar
sa realnošću. U pravu je Bašlar kad kaže da detinjstvo, u nekim svojim crtama, traje tokom
celog života. Helderlin je tu izričitiji – ‘’ne isterujte čoveka suviše rano iz kolibe u kojoj je
proteklo njegivo detinjstvo’’.
.
.
Da li ćeš zapisati uspomene iz redakcije Književne reči, političke trzavice, klanove,
uticaj partije i interesovanja službi bezbednosti? Da li si svestan da ćeš prećutati deo
istorije osamdesetih godina ako prećutiš uspomene?
.
Osamdesete godine su bile vrlo zanimljive i značajne za naš kulturni i politički život. Ja imam
svoje iskustvo iz tih godina jer sam bio akter nekih zbivanja. Ideološke bičeve osetio sam i na
svojoj koži. Neka zbivanja iz toga vremena sada izgledaju potpuno apsurdna, smešna ali to
onda nije bilo tako. Nadam se da ću te uspomene i artefakta koja posedujem jednom uspeti
objediniti.
24

.
Page

.
Imaš li prijatelje?
.
Naravno. Ali kako sve prolazi kroz sito vremena, tako prolaze i oni.
.
.
Veruješ li pesnicima?
.
Verujem njihovim pesmama. Pesma je zapravo ogledalo, ono kazuje kakav si.
.
.
Da li se plašiš medijske zabave koja vreba sa većine medija?
.
Naravno. Plašim se svega što je šljaštuće i nakinđureno jer to predstavlja kamuflažu i
neiskrenost. Mi živimo u vremenu varanja i nametanja. Vremenu marketinga i iluzija. I
zabave kojoj nema kraja. Ali čovek je voćka čudnovata. Da nije tako ne bi bilo ni ovakve
medijske agresivnosti.
.
.
Kuda ide svet?
.
U virtuelnost. Tamo je sve, a kad otuda izađeš nećeš prepoznati njegovu prirodnost. Kao u
cirkusu.
.
.
A kuda ide čovek?
.
Kako koji. Treba da uspori korak, da se ne spotakne i razbije glavu.
.
.
Tvoj najveći strah?
25

.
Page
Moj odgovor na ovo pitanje mogao bi biti i ovakav – kad su upitali Sol Beloua – ‘’Kako
zamišljate smrt?’’ on je odgovorio – ‘’Slike će prestati!’’
.
.
Kome se nikad nečeš odužiti?
.
Svojim roditeljima. Majci , koja je umrla mlada, imala je 44 godine, umrla je na mojim
rukama. Tad sam video smrt, shvatio šta znači disanje i reči. I ocu, na čiju sahranu nisam
mogao otići. Oni su sve svoje vreme ugradili u mene.
.
.
Razgovorao Enes Halilović
.

26
Page
 POEZIJA
Irena Plaović

BAZEN
.
.
Maline
.
Maline mi se dopadaju zato što liče na meso
Muljam ih, stiskam i zamišljam da stavljam prste u sebe
One se raspadaju slađe od ljudske brige
Padaju strašno u jogurt i nikad ne kukaju
Kada ih ubiju niske cene i mraz
Cedim ih jarke u belu kašu i maštam o razmnožavanju
Maline naše protesti preko drumova
Maline naše krvave među zubima
Maline meke kisele dugim kišama
Braće vas književnici
.
.
Trojeručica
.
U jednoj ruci čeri i rukola
U drugoj ruci knjige o Erosu
u trećoj ruci
Ne, čekaj, prvo
isceli nekoga
.
.
Bazen
.
Opet sam sanjala jedan bazen viška
Nezamislivo je, nezamislivo je pisati
27

Nije to naučni rad

(alooo)
Page

Nemoj da me vređaš
Opuštanje je oboljenje stiska
Ovde gde zatvaram cevčicu pera kojom se može disati
A sva sam nekada bila pernata
(alooo)
Cela sam bila međa
Ej
Pa ti ne znaš
Kakva sam bila matrica
Kakva sam bila apstrakcija u ovom suvišnom broju
Kakva sam sama sebi bila užasna granica
Neprevladana, mračna, a priznata za svoju
Voljena prepreka
Bezopasna po zdravlje
Kurtoazna opaska bačena samoj sebi
Ovo leto u meni nikada nije samlje
Nego krajem kičme
Zagradicu zagrebi
Naći ćeš ponor pojma nemislivog u pesmi
Korak po korak kroz metriku
Gospod ti je dao sveti diskurs, kresni!
i istripuj poetiku
.
Istorija
.
Mi sad baš dosta znamo i plačemo
Mi mnogo pričamo o ratu
Mnogo pevamo silujemo istoriju
Često redovno revnosno zanosno
Ko joj je kriv što se utegla u svoj kožni fašizam
Ko je terao da pokazuje levičarski dekolte prostakuša
Što nas je izazvala
Kako se njihala preko krvavog preko sveopšteg propadanja
Kako je toplo uzdisala
Po logorima po vrletima
Po sopstvenoj sramoti
Kako se podavala nemoćna
Tim unijama tim savezima
Tim razgranatim partijama
I kako smo je isprskali
Ključalim ideologijama
Kako je mala i meka
Izgledala na kolenima
Rasute po njoj one
Ništa neće oploditi
28

One su zauvek izgubljene u njenim bistrim očima

Nevinost ponovo zadobijena
Page

Umivena pod jakim pritiskom

Čista od sebe čista od sebe
I stalno joj se vraćamo
Samo još jednom progutaj me istorijo
Volim te tako si lepa
.
.
***
Svakog se jutra u novu ulogu budim
U nešto što mi nije istovetno
U neki drugi materijal
U sve što moj san nikad ne bi odobrio
U istovremenost cvrkuta prolećnih tela
Klavirenja Šopena
I davnog glasa Bate taksiste sa Slavujevog venca
Neki bogati letači
Kopaju nove svemire
Možda slađe od naših
Zbunjuju me portreti
Zamišljam lepe pejzaže
Duboke, duboke
Prazne od ljudskih očiju

29
Page
Adem Garić

DŽENAZA U JANUARU
.
.
Dženaza u januaru
.
Selo u kojem je dženaza
Udaljeno je petnaestak kilometara.
Od toga sedam ili osam
Strmi je makadamski put
Uz koji se i ljeti s mukom uspinje.
Toliko da auta stenju, kašlju, hropću
K’o da će svakog časa izdahnuti.
Žena, rahmet joj duši, na samrti
K’o svi prognani u bijeli svijet
Imala je samo jednu želju
Kosti da joj se smire u rodnoj grudi.
To je kao dugo očekivani, mukotrpni
stoput odsanjani povratak
prostranim livadama djetinjstva.
.
.
Selidbe
.
Godinama posmatram dženaze.
Te posljednje ispraćaje. Postrani.
Gledajući u dva metra pod zemljom.
Zvekeću lopate. Dobuju grumenčići.
Žamore glasovi. Raste Kuća.
Kaže se da umrli čuje
Topot ljudi u odlasku.
Ljudi koji ga zatrpaju
Brzinom lavine.
Isto tako odjekuju
Riječi, hodnicima sjećanja
Godinama nakon rastanka
.
.
30
Page
Dokoni dijalozi
.
neće šejtan na hodžu
kako će udarit na njegove
škole i fakultete
kako na ahmedije i diplome
kako ženo draga
kako neće, čovječe božiji
kako neće
pa neće valjda na pjanu
i njegove kafane
neće valjda na kockara
i njegove kladionice
neće valjda na katila
i njegove ratove
od njih je on digo ruke
tek ponekad, iz opreza
pogura kola im kad stanu
niz padinu
.
.
Mostarske žege
.
Na pauzama izmedu čitanja S. Mehmedinovića
uskočim na fejsbuk
Ili bacim pogled na ulicu dok ispijam kahvu
U caffe Intermezzo, u Mostaru na plus 40
Dok se pune bašte lokala poput šipka
Stranci ispod šešira škilje gore dolje
Drugi tegleći torbe na leđima
Sliče nomadima koji traže novi hlad
Po vrelim pustinjama uzavrelog popodneva
Treći su se u borbi sa čolopekom
opredjelili za kreativnost, na način da im sve služi
kao lepeza
Od cjenovnika, maramica, mobitela, knjiga,
do podvrnutih košulja
Tu i tamo, na tren, poput misli,
Naleti vjetrić koji se
Poput grma kotrlja na platnima
Američkih filmova o kaubojima
Kahva je ovdje više nego drugdje
tačka korisnog crnila na kraju
Rečenice svakodnevne dokolice.
31
Page
Spasoje Joksimović

SMRT MRAVA
.
.
Smrt mrava
.
Veliki niz
U kome je strašno
naše razlikovanje
Kao vetrovanje
Kao smrt mrava u bomboni
.
.
Sunce u konzervi
.
Gde su trenutno
kapi
tog podneva
(mada se malo toga
izmenilo)
Jesu li zvezda
gasovi automobila
tada okrenutog
da mutno svedoči radost,
pritisne pauzu na njenu prolaznost
Neko bi
(možda prijatelj)
dao objašnjenje o procesima
koji ipak nisu uteha
kao ni nada što nije
u odnosu na sigurnost
.
.
Iza zadnjeg prozora
32

.
Page
Kada si sasvim
Iza
Onda kad tama
obuzme
unutrašnji prostor
sredine
i prednju stranu
Ti živiš
Od svetlosti
kroz celinu
zadnjeg
prozora
.
.
Sjaj sa nekih ukrasa koji se krune
.
I ako pesmu ne pustiš
lako se tišina nastavlja
u večnost
Jer nije kamen
koji neko može da pomeri
Na mene
utiču i svi
zamišljani potresi
Nama se lakše ostvaruju čuda,
nego susret
Toliko uviđajnosti
koja će nas razdvojiti
na kraju
neko ko nije
uložio trud
pokupiće plodove
.
.
Municipium S
.
33

II
Page
.
Kao da vidiš sebe s treće strane
Oduvek miran
i ne oduvek čudesan sebi
Kroz svog prozora svojstvo
u odnosu na ostatke predaka
Ko će se budućih ostataka
koji oslobodiše leptira,
setiti
Ipak, nije to tuđa kost
I skupljači su pod prahom svojih peta zaboravljali
i na zamisli
Kao nama što dosade ili ne
poznati pravci
Začudiš se kako pokriveno
traje dok se ne otkopa
I koliko je izgubljeno stvari
s namerom da ih bolje sačuvaš
Ali eto ga mir u oblicima,
ukrasima koje ni osvajači nisu doticali
Kada u svemu postoji sačuvano
I bude novi pogled
mramornog lava
i okolina njegove grive
prestaje da bude okolina nekropole

34
Page
Nataša Sardžoska

DUNAV
.
.
Drveće zimi
.
Žestoka hladnoća u šumi
Sirove kore na ivici ovog prozora
Vidim, prepustila sam se bez razmišljanja
Ključajućem predelu
Koji me obnavlja i gori i savija do koske i do srži
I vrišti bez mog imena bez tvog priznanja
Riba sa severnog mora
Sam
Dok mi daje šaku žita i pljuješ mi vino u usta
Ti si moj soj, moj nespokoj,
Košpice plodova nabubrelih
Suvi plaštevi iz korena iščupani
Tvoja
Koža
Na mojim stopalima
.
.
Koža
.
Žuto lišće na tvojoj koži
Iskorenjene pore neke nerazumljive vrućine
Ispucale usne
Nabrekle bradavice
Koža
Kažem jesi li sama
Ili vreme otkucava na jednom mestu daleko od prihvatljivog sata
A čujem kako s bledih slojeva klize
Sekret suza vina
Ali to nije prvi put niti je jednom
Već je večito vraćanje
I zatvaranje očiju pred izborom koji ne želis da prihvatiš
Kad nadire ovo vreme, ova jesen
Na tvoju kožu
U jedan nanos
35

nepriličnih
Page

nedostojanstvenih
neugodnih
prostora.
.
.
Dunav
.
Stakleno nebo
Stakleno srce
Stakleni šećer
Sliveni ispod jedne
Svirepe surove zime
Naš korak
Miriše na kožu krzno biftek i loj
Ti i ja
Na ivici mraza
Iznad omraza
Nema toka
Nema veka
Koji bi znao zašto smo skupa
Sunce samo izlazi iz hladnoće naših pogleda
Vetar sam guta tišinu naših reči
Na horizontu
Vidi se
Naša daljina
I tamo visoko
Jako gori
Dodir naših dlanova
Vapaj naših samoća
Tako smo se i našli
Sami
Pored reke
Promašenog života
Obrnutog toka
Ipak smo se sreli
I koračamo
Ruka u ruci
Korak do koraka
Znajući da uvek
Moje srce silno obasjava
Iznad tvog plavetnila.
36
Page

..
Bez stalnog doma
.
Ako treba opisati horizont, daću ti konac koji me vuče
vozovi podzemni bez mašinovođe, bez voznog reda i smera.
Ako treba da ti kažem šta sam naučila od svih ovih lutanja
Chardonnay vino miriše na mačkine zadahe
A mažem se i ja ispod mosta Bir Hakeim
srebrni nož zaboden u fermentirani maslac
Mažem se i ja kao mačka na limenom krovu
Vrištim seme vraćam tragove
Ćuti!
Ćuti kad vidiš da tamna žena na ulici čita
Minus dvadeset je vreme van vremena
Asfalt prljav vazduh teža kod podzemnog voza
Voz
Kroz
Most
U mojim grudima
Ćuti!
Povukla je ona sa sobom čitav kontinent
I četiri strane sveta neće ti biti dovoljne da shvatiš
Kako se vučem i kmečim i skvičim
Zmija u kleštima
Ako me pitaš koji je zvuk aviona
Hijene pre oplođavanja
Ako me pitaš koji je ukus putnika
Nojevi guraju glavu u pesak
Ako me pitaš koja je boja zore slivena na cestama
simfonije su to ljubavi zalivene jutarnjom kafom i narandžastom nadom
Ako me pitaš šta me bodri da krenem iako ne znam kuda idem
Šta me tera da čekam da dođe učiteljica Joge skinutih cipela
Da vidim osmeh crne žene
I da zbog toga postanem
Vesela
Upravo zbog toga
Da zapisujem nebo morskim ulicama Monte Karla
Da se gubim bez straha kroz lica koja zure bez cilja
Da se vejem po snežnim dolinama dok mi stjuardesa prodaje anti-age kremu
Da tražim neumorno svoju reč, glagol svojih živaca
I tebi
Da pokažem svoj dom
Da ti pokažem dom
Da ti pokažem gde mi je dom
Dom koji sa sobom nosim
A nemam ga
A tebe nemam
A sebe nemam
37

Još
Page

Sa makedonskog: Marija Mandić i Nataša Sardžoska

Nadija Rebronja

OGLEDALO I PIANO
.
.
1.
bijela dirka
-sa jednog kraja svijeta jedan je kralj počeo da pravi najduži zid na svijetu. sa drugog kraja
svijeta drugi je kralj takođe počeo da pravi najduži zid na svijetu. kraljevi su se nadmetali u
dužini zida, robovi su umirali iscrpljeni od zidanja. jednoga dana dva zida su se srela a robovi
su pogledali jedni u druge. između zidova ostala je praznina dugačka tek jedan metar.
– da nije praznine to bi zaista bio najduži zid na svijetu.
.
.
2.
crna dirka
-sve spaljene knjige su vazduh koji udišemo. svi stradali su tlo ispod nas, tlo na kom gradimo
utočišta i kuće. svi zabranjeni i svi zaboravljeni pisci otkucavaju u nama svakog trena u kom
ih se nismo sjetili, rasipaju slova i riječi koja će neko jednom pronaći. slovo o može da se
otkotrlja kroz riječi do grla, da postane obruč, da postane omča oko vrata.
-tako obično umiru oni posve zaboravni.
.
.
3.
bijela dirka
-na zidu učionice nalazila se školska tabla sa ogromnom pukotinom. kroz nju se vidjela druga
učionica sa drugom pukotinom. kroz pukotinu se vidjela još jedna učionica sa još jednom
pukotinom. kroz treću pukotinu vidio se rat. učenici su u sve tri učionice na tablama pisali
matematičke jednačine. ,,neka svaka rupa od metka bude umjesto znaka za množenje“, rekle
su učitelјice, ,,neka svaka ogrebotina od gelera bude umjesto znaka za sabiranje“.
-u sve tri učionice koje kroz pukotine gledaju jedna na drugu učenici su rješavali jednačine
rata. sve što su im oduzeli, sabrali su i pomnožili.
.
38
Page

.
4.
bijela dirka
-došli su u lažnim uniformama i izveli neke ljude iz voza. postoje ljudi u vozovima sa
stotinama, hiljadama, milionima nepotrošenih kilometara pruge ispred njih. to su bili takvi
ljudi. došli su u lažnim uniformama, raspitali se za imena i odveli neke ljude iz voza.
-roman o tome trebalo je da napiše jedan pisac koji je umro nekoliko mjeseci nakon svog
rođenja. zločincima je trebalo da presudi njegov brat blizanac, sudija koji je umro nekoliko
dana prije svog brata.
.
.
5.
crna dirka
-ljudi koji gledaju ispred sebe, uvijek gledaju unutar sebe.
-budućnost je uvijek ogledalo.

6.
bijela dirka
-jedan je čovjek rekao da nema ni jedan razlog da se kaje i pogledao u streljački stroj. prije
toga je popio šolju gorke kafe i to je bila njegova posljednja želja.
-jedna je žena pomislila da nema ni jedan razlog da se kaje i kroz rešetke pogledala u leđa
streljačkom stroju. jedan dio smrti pomiješan sa mecima koji će se sručiti dolazio je iz otrova
koji je sipala u kafu. i to je bila njena osveta.
.
.
7.
crna dirka

-desi se tako posljednja rečenica u knjizi.

-desi se, kao nešto što čekaš oduvijek.
.
39
Page

.
8.
bijela dirka
-jedna je žena jednoga dana napustila sve i otišla da živi s jednim profesorom koji proučava
žabe i leptire. žena nikada nije vidjela narančino drvo i nikad nije stajala u hladu nara.
profesor nikad nije vidio snijeg i nikad nije kupio kaput a ni čizme.
-profesor je poricao da takva žena postoji i da je ikada postojala a žena mu je nagovještavala
svoje postojanje kuckajući lirsku sonatu o staklo njegovog prozora.
.
.
9.
bijela dirka
-tu sam kuću izdavao slijepom prodavcu cipela, kog nikada nisam svojim očima vidio.
smatrao sam da je to pravedno: on nikada nije vidio mene i ja nikada nisam vidio njega. kažu
da je dodirom umio da razlikuje sedamdeset i osam vrsta kože. kože za cipele. i da je dodirom
stopala umio da odredi veličinu cipela. kažu da je govorio da se stopala razlikuju po veličini, a
da je koža uvijek ista. ljudska koža. jedino što koža nekih žena ponekad miriše.
-jednom je prodao cipele jednoj ženi koja je imala hrapava stopala i prestao da dolazi u
prodavnicu cipela. izgubio je, kažu, povjerenje u ljude.
.

40
Page
 PROZA

Mira Popović

TRI KRATKE PRIČE

.
.
Dućan gospođe N.
.
U dućanu gospođe N. mogu se nabaviti svakojake đakonije, sve što zamislite i što ne
možete da zamislite da postoji. S vremenom, gospođa N. upoznala je dobro svoje mušterije, te
se snabdela svime što je potrebno i najmaštovitijim i najzahtevnijim među njima, čak i onim
za šta je tačno predvidela da će jednog dana u njenom dućanu tražiti. Roba joj je uvek sveža,
uredno spakovana s vrlo jasnim uputstvom za upotrebu. Na vratima dućana visi tablica sa
radnim vremenom i na njoj krupnim, nacifranim slovima ispisana poruka: REKLAMACIJE
NE PRIMAM.
Prošlog utorka u dućanu gospođe N. kupila sam malu kutiju sitnih mentol bombona. Kutija
je bila metalna, okrugla, sa slikom listova mente na poklopcu. Ličila je na kutije u kojima se
nekad prodavala mast za čišćenje obuće i čim sam je ugledala, shvatila sam da mi je potrebno
baš tako nešto – volim ukus mentola, a retro izgled kutije pravio je savršen kontrast sa
moderno dizajniranim predmetima drečavih boja kojima sam okružena. Samo, tek kad je
zadovoljstvo kupovinom ustupilo mesto nečem drugom, okrenula sam kutiju naopako. Na
zlatkastoj površini donjeg dela kutijice (samo je poklopac bio oslikan) stajalo je upozorenje:
PAŽNJA: VEGETARIJANCI NE TREBA DA STAVLJAJU BOMBONE U NOS.
Da li sam vam rekla da dućan gospođe N. ne prima reklamacije?
Ili se pitate da li sam vegetarijanac?
.
Ljubavna rasprava
.
U najprometnijoj ulici u gradu u četvrtak kasno popodne prisustvovala sam ljubavnoj sceni.
Evo ovakvoj.
Žena i muškarac stoje na pločniku nekoliko metara udaljeni jedno od drugog i dovikuju se.
Ulica je krcata prolaznicima. Ljudi se vraćaju sa posla, iz kupovine, žure svojim putem, kada
41

mlada žena u kratkoj, u struku stegnutoj, lepršavoj crnoj haljini, vrisne: „Ne voliš me više!“
Page
 Kao da je njen poklik precizno odapeta strela, reči uprkos slučajnim prolaznicima koji su se
u blizini zadesili, padaju pravo na muškarca ukipljenog malo dalje od žene. Elegantno
odeven, zbog prosedih zalizaka reklo bi se stariji od nje, sa akt tašnom u levoj ruci, muškarac
poviče koliko ga grlo nosi: „Nije tačno! Nije tačno!“
Svet se osvrće. Poneko, kao ja, zastaje.
Žena, ne pomerajući se sa mesta, zaurla: „Kako mogu da znam da govoriš istinu? Lažove!“
„Nikada nisam prestao da te volim“, zagrmi muškarac, i on kao skamenjen na svom
položaju.
Ženin glas probija zvučni zid: „A ona? Šta ćemo sa njom? Nju ti voliš“.
„Ne, neee, i: neeeee“, viče muškarac. Zastaje, otkopčava kaput i brzo, kao mađioničar, vadi
iz nedara belu gusku, a mogao je to biti i labud, teško je razaznati, vrat je tom pernatom
stvorenju vrlo dug, hvata ga za noge i okreće naglavačke. „Ne“, vikne još jednom ka ženi.
„Evo, vidi!“
U levoj ruci i dalje steže akt tašnu, a desnom, držeći labuda za noge (nek bude labud, zbog
simbolike), počinje energično da vitla ukrug i unazad, kao da tom rukom pliva leđni kraul.
Nekoliko časaka kasnije, kroz gust oblak belog perja i paperja, vidi se da u ruci, kojom i
dalje besomučno vitla, drži golo, naježeno telo labuda. Njegove ljubavi. Ili dokaza ljubavi
prema ženi s kojom se upustio u ljubavnu raspravu.
Žurno se udaljavam da ne bih videla rasplet scene. Mogu, kažem sebi, i sama da izmislim
kraj i iskoristim ga za novu priču, ali tek pošto rešim početak ove u kojoj sam sve verno
opisala, osim da se događaj zbio u četvrtak.
.
.
Slika koja govori
.
Na prozoru jedne višespratnice, na petom spratu, stoji Gabrijel Garsija Markes. Zgrada je
obična, svetla, bez ornamenata na fasadi, liči na soc-realističke građevine. Svi prozori na
zgradi su zatvoreni, osim njegovog, širom otvorenog. Odozdo, iz dvorišta, ne mogu videti
nijedan detalj njegove sobe utonule u pomrčinu. Vidim samo njega, Markesa, kako stoji pred
tom tamnom pozadinom u beloj, lanenoj košulji s dugim rukavima, pridržavajući se raširenim
rukama za ram prozora. Lice mu je mlado, a oštra, kudrava, kratko ošišana kosa i brkovi –
prosedi, skoro beli. Kazuje poeziju. Ili naglas piše prozu? Ne znam. Ne čujem šta kaže, vidim
samo kako mu se usta miču: slika koja govori. I vidim kako oko mene, u dvorištu gde stojim,
izbija, i lagano buja, neko neobično rastinje živih boja. Ne mogu reći da je egzotično, nekako
je više pitomo, pa i prisno, kao da ga prepoznajem, mada ga nikad dotad nisam videla.
Rastinje je gusto, kroz njega neverica ne može proći.
Opuštam se i čekam da Gabo završi opis bašte pod svojim prozorom.
42

.
Page
Tomislav Osmanli

VERTIKALA DUŠKA KRSTEVA

…..Duško Krstev gradi političku karijeru. On je već sredovečni čovek sa solidnim vitalnim,
pa svakako i urednim seksualnim funkcijama, a karijeru gradi već skoro dvadeset godina, od
samog početka nezavisnosti ove male države, dakle, još od onog vremena kada su mu već
pomenute funkcije uglavnom bile vrlo dobre, ponekad čak i primerne. Duško Krstev se uvek
nasmeši na ovu aluziju koju, katkad, zaverenički šapuće na jastuku svojoj rođenoj, nekada
tamnokosoj supruzi, pa se tako i sada smeši, dok mu misli, i pored ovakvih izleta, ipak teku u
glavnom smeru, dakle ka politici…
…..Malo je država, nepopustljivo smatra Duško Krstev, koje su kao stvorene za pravu
demokratiju, jer demokratija jeste proces koji se sprovodi jedino u manjim sredinama, tamo
gde se politika ogleda u ljudskom liku građanina. Kakva je to demokratija u mastodontskim
državnim uređenjima, kaže on, kada je u njima pojedinac izgubljen u bezbrojnom mnoštvu?
Drugačije je to ovde, gde čovek može čoveku da pogleda u lice i gde, jel’ te, svako poznaje
svakoga. Ovde pretpostavke o sreći proizilaze iz pretpostavki o bliskosti. Da li u jednoj
velikoj državi možeš nekom mlađem od sebe da se obratiš rečima „Dečko, čiji ti ono beše?”
Il’ nekom drugom: „Znam te, burazeru, iz viđenja”, a tek: „Kako se ne bi znali, juče sam u
kafani bio s Vašim sinom!”. To su te prednosti male države koja stvara bliskost među ljudima.
A velika sredina? Velika ti je sredina stvorena za manipulacije s nepoznatima. Osim toga,
samo je u manjoj sredini moguć izbor najboljih. Ta kod nas se zna ko šta danas ima za ručak,
a ne ko kol’ko uopšte vredi. A – tamo? Kako ti tamo uopšte možeš da znaš ko je za šta valjan?
I da li uopše nešto valja? Tamo se glasa na slepo; ovde se, brate, barem glasa zbog
poznanstva.
…..„Zato”, smatrao je Duško Krstev još na početku nezavisnosti, „ova državica ima lepe
šanse za uspeh”.
…..On inače veruje u moralnu vertikalu i na toj osnovi želi da izgradi uzornu karijeru. To je
uostalom i saopštio Lideru partije sa naglašenim demokratskim predznakom i nesumnjivom
harizmom, i tek pošto mu je ovaj to odobrio klimanjem glave, potapšao ga po ramenu i
srdačno mu se osmehnuo, Duško Krstev se upustio u politiku.
…..Prve godine nakon osamostaljenja države Duško Krstev je leteo kao nošen krilima.
Kontaktirao je sa narodom pre, pa čak i posle izbora i prenosio narodna gledišta, predloge, a
bogme i kritike partijskim timovima, organima i forumima, kao i samom Lideru lično.
Neumorno se kretao gore-dole u političkim strukturama kao da je hteo da tim svojim
kretanjem zacrta etičku vertikalu za koju je po prvi put čuo od neke strane parlamentarne
delegacije a koja mu se toliko uvrtela u glavu da nikako nije htela da izađe iz nje, posebno jer
je bio ubeđen da je baš ta vertikala veća i uzvišenija u našem malom društvu. Tu vertikalu je
Duško Krstev doživljavao kao zastavu na vrhu jarbola zabijenog na samom vrhu brda, iza
zidina stare gradske tvrđave. (A opet sa tom istom mišlju, dok su ležali u bračnoj postelji, on
je zaverenički očima pokazivao ženi na donji deo svoje prugaste pidžame kada je, s vremena
43

na vreme, sve uočljiviji na njoj postajao znak njegove ljubavne žudnje.)

Page
…..Tako je, u godinama posle proglašenja nezavisnosti, Duško Krstev leteo kao Hermes po
elastičnoj – katkad skupljenoj, katkad razvučenoj – vertikali tranzicionog perioda. Kao
praktičnog čoveka njega nimalo nije interesovala mitologija, ali je za Hermesa znao zbog
zaštitnog znaka firme za uvoz-izvoz u koju ga je, dakako još mnogo pre nezavisnosti, uz
pomoc starih prijatelja, zaposlio njegov otac Stefan. Tamo je Duško Krstev, uz malu pomoć
očevih prijatelja, a kasnije i sopstvenim snagama (posle jednog četvorogodišnjeg boravka u
trgovačkom predstavništvu u istočnoj Evropi), dogurao do mesta glavnog komercijaliste, a
zatim do jednog komfornog društvenog stana za življenje (i dva privatna, za izdavanje), sve to
neposredno pre proglašenja nezavisnosti, neposredno pre njegovog uključivanja u političku
vertikalu.
…..Duško Krstev je zadovoljan čovek, pre svega jer mu se sve događa u pravom trenutku, pa
mu je rastegljiva vertikala kroz vremena kojima brodi, udobna i nagoveštava mu neprekidni
napredak. Uostalom, kako je on to i sam zacrtao kada se iz trgovine prešaltovao u politiku,
njegov put je iscrtavao samo jedan smer: naviše. Tako su mu posao i prva ušteda u
inostranstvu (devizna, zbog povoljne razlike između našeg i istočnog kursa valuta) obezbedili
stanove, i sve se to dogodilo u pravom trenutku, jer mu je i otac koji je svojevremeno radio u
Službi državne bezbednosti, otišao – što zbog beneficiranog staža, a nešto više zbog
neočekivane promene političkog kursa – u prevremenu, ali zato benificiranu penziju. Na
samom početku nezavisnosti, međutim, Stefan Krstev je otišao sa ovog sveta, verovatno zato
što se osamostaljivanjem države on nije osećao niti samostalnim, niti srećnim kao ranije.
Kada mu je otac preminuo, Duško Krstev je osetio izvesno olakšanje, jer je, eto, on ipak znao
da novo vreme nije naklonjeno ljudima i profilima njegovog oca, niti je pak on sam, izanđao
u starom, bio po meri novog vremena… A, to novo vreme i te nove mogućnosti otvarale su se
iznad glave bivšeg komercijaliste, poput nebeskih kapija, kao još jedno nebo, kao novi prostor
za osvajanje, kao još jedna dimenzija, kao još jedna vertikala.
…..Tako se, kao što je bio slučaj i sa prethodnim događajima, i sam očev odlazak desio u
pravom trenutku. I iznenada, brate, kao što se ono kaže, kao grom iz vedra neba. Preminuo je,
tugaljivo je razmišljao Duško Krstev na prvoj zadušnici ocu Stefanu, kako i dolikuje velikom
ljubitelju kapljice – od kapi. I zbog svega toga, Duško je imao samo reči hvale za svog
pokojnog oca. „Moj stari je bio čovek od principa, ćutljiv, radišan, domaćin, mislio je samo
kako da zbrine porodicu. Uvek voljan da ti pomogne, nikad da ti zasmeta u nečemu”. Govorio
je Duško tako o pokojnom ocu, za stolom za vreme predjela, u retkim trenucima dokolice i
opuštanja, ali i kada je sedeo sa drugovima iz svoje partije sa naglašenim demokratskim
predznakom. Onda su se njegove oči vlažile zbog sopstvenih toplih reči i nije nikada mogao
da se uzdrži, pre nego što sune celu čašicu rakije u grlo, a da ne prospe iz nje malo i na
zemlju; što se kaže za dušu, ali pre svega za stroge i korisne principe pravovremeno
upokojenog oca. „A šta je radio tvoj otac?”, onda ga obično upita neko od naglašenih
demokrata, a Dušku Krstevu za tren usahnu suze i odgovara kratko, jasno i neodređeno: “…u
komercijali.”
…..U međuvremenu, nakon živahne aktivnosti u izvesnoj istočnoevropskoj zemlji, Duško
Krstev je upoznao svoju sadašnju suprugu Filimenu, onda kada je bila samo niža, u tom
trenutku plavokosa, komercijalistkinja koja se inače teško probijala u vertikali „Hermes
eksport-importa” i koja je, kako se ispostavilo, sve to vreme bila tu negde, oko, a tek kasnije i
pored njega. Sretao ju je u kancelariji ovog ili onog predstavnika ili uticajnog komercijaliste,
ponekad kod ovog ili onog rukovodioca sektora, jednom čak i kod generalnog direktora, i tek
onda je konačno pozvao i u svoju kancelariju; i onda su – nakon tog poziva, posle kog su
44

razmenili prve nežnosti, a ubrzo već i strasti – stupili u brak koji je tek posle dvanaest godina
Page

blagoslovljen jednim slatkim, ali ženskim detetom.

…..„Žensko… – žensko!…”, brzo se pomirio i uskoro iskreno obradovao Duško i dao joj ime
koje je sada uobičajeno – Stefani. Po pokojnom ocu. A srećna majka Filimena Krsteva je,
pak, nakon porođaja napustila posao i sva se posvetila detetu, pošto joj je „od Hermesa, preko
kancelarija referenata, do kabineta rukovodilaca, svega bilo preko glave”; što je pak s druge
strane Dušku Krstevu omogućilo da još energičnije počne da deluje i naviše i naniže, po
privrednoj i po političkoj vertikali, u ovoj drugoj postižući sve veće, i do tad neslućene visine.
…..Stvari su krenule na još bolje kada je njegova partija sa naglašenim demokratskim
predznakom dobila izbore, doduše ne sa apsolutnom većinom, već kao drugoplasirana
stranka, ali tu je bila i ponuda za koaliciju sa pobedničkom partijom, one sa naglašenim
socijalnim predznakom. E, onda je Lider predložio Duška Krsteva za ministra.
…..„Ministar čega?”, sva sretna ljubila je Filimena Krsteva svog muža ostavljajući mu trag od
karmina – koji je, po staroj navici, mazala na punačke usne i kad je bila kod kuće – po licu,
vratu, nešto kasnije i oko samog pupka, pevajući od radosti naziv novog resora svog muža:
„u-nu-tra-šnja tr-go-vi-na”, pri čemu se Stefani radovala, prihvatala igru svoje majke, i mada
ni sama nije znala šta to znači, pevala u istom stilu: „u-nu-tra-šnja tr-go-vi-na, u-nu-tra-šnja
tr-go-vi-na.”
…..„Dobro, ’bem ti sveca, kakav ti je to resor za unutrašnju trgovinu?!…” pitao ga je u tim
zanosnim, a zatim i u kasnijim, ključnim trenucima, praktično kad god su se sretali, Filimenin
otac kada je iz palanke dolazio sa gajbom grožđa i teretom sumnje, dodajući: „…kada smo
vi’š kako mali, po još i nikakvi, da nemamo čime da unutra trgujemo.”
…..„Ima, tajo, ima…” odgovarao je prigodno ali i sa izvesnom nelagodnošću ministar Duško
Krstev i jeo žurno, zbog obaveza u ministarstvu, a u stvari da bi izbegao tog buzdovana od
tasta koji je, eto, došao kod njih u kućnu vizitu, a ponekad bogami i u goste.
…..„Šio mi ga Đura”, odgovarao je na to sumnjičavi tast, a situaciju je hitno smirivala
Filimena koja je na isti način ućutkivala oca:
…..„Tata… ako nema, kog vraga tražiš posao u ministarstvu za batu?”
…..„To je drugo, tvoj burazer čitavog zivota traži pos’o, red je da mu ga sad njegov zet i
nađe”, odgovarao je njen otac, i opet govorio Dušku: „Stvarno, zete, ka’ će da bude to
zaposlenje?”
…..Onda je Duško brisao usta, ustajao i govorio tastu blagim glasom:
…..„Ne ide to tako, tajo, postoje principi, postoji procedura…”
„More, postoje samo veze, ’bem li ga…” secnuo bi ga deda, dok je mala Stefani, onako
naivna, krezuba i slatka prihvatala zadnje dedine reči i počela veselo da peva istom
intonacijom, „ ’bem li ga, ’bem li ga…”!
…..„Ovo je već nepodnošljivo – Duško Krstev je umeo da plane uveče pred ženom, kada je
već bio siguran da je tast otputovao zadnjim šinobusom za palanku, a Stefani spava umorna
od plača i batina koje je dobijala od Filimene kad god se posvađa s ocem, a čim bi Duško
izašao iz stana.
…..„Ja imam odgovornosti, imam obraz i čisto čelo!…” šamarao je sam sebe Duško Krstev
metaforično i grmeo bukvalno hodajući tamo-vamo po njihovoj dnevnoj sobi, tik ispred
45

televizora i Filimene koja se, iznurena danom, opuštala i gledala omiljenu ljubavnu seriju i
Page

povremeno ga umirivala.
…..„Ja imam moralnu vertikalu!” vikao je tako Duško Krstev, naglašeno izgovarajući taj izraz
sada već i kod kuće.
…..„Šta je to?”, pitala je iznenađena Filimena svog muža odmerivši ga od glave do pete i ne
primećujući ništa neobično u toj dužini, osim što je Duško malo penio u rubu usana, konačno
shvativši da od gledanja njene serije neće biti ništa, pa mu je – duboko uzdahnuvši i umirujući
ga – predložila: „’Ajmo, dušo, dođi ti kod tvoje Seke, da ti radi ,mili-mali’ u horizontali!…”
Tako je rekla Ona, pa se Duško Krstev ispružio i – legao na rudu.
…..Duško Krstev je zaposlio šuraka u ministarstvu, dao mu je mesto nižeg, a zatim i višeg
inspektora za unutrašnju razmenu i jedan angažman koji se uglavnom svodio na odlazak na
teren (koji je podrazumevao i obavezni ručak na račun domaćina), pisanje predloga za
unutrašnje trgovinsko povezivanje putem računara, a zatim i igranje igrice sa šarenim
lopticama na njemu. To se dogodilo odmah pošto je saznao da je i Lider zaposlio svog sina u
Komisiji za borbu protiv nepotizma i korupcije, pa je pomislio da su takvi popusti dozvoljeni
kao dodatna kompenzacija za ogromnu odgovornost koju ne može da pokrije ni ministarska, a
u slučaju Lidera, ni potpredsednička plata i privilegije. „To, svakako, ne narušava moralnu
vertikalu”, pomislio je Duško Krstev, izvadio partijsku knjižicu svom šuraku i lepo ga
zaposlio u svom ministarstvu. Šurak se, tako su mu rekli, na poslu snalazio kao riba u vodi; po
čitav dan, govorili su mu, radi na kompjuteru, te je Duško Krstev kao ministar od principa
odlučio da ga prekontroliše i da pred svima pokaže principijelnu strogoću prema svom
kadrovskom izboru i podređenom rođaku. Tako je, prilikom prve kontrole, iznenadio šuraka
uvaljenog u novu kožnu fotelju, i zatekao ga kako na kompjuteru igra onu igricu sa ređanjem
šarenih loptica, i kada ga je pred drugima pitao na šta to liči, šurak mu je mrzovoljno uzvratio:
„Na vežbu za unutrašnju razmenu. I tamo i ovde razmenjujemo – lopte”. To je dobacio viši
inspektor ne prekidajući igru i ne pogledavši u zeta. Ministar Duško Krstev se našao u
nebranom grožđu, te je, ne izustivši ni reč, žurno izašao iz šurakove kancelarije da ne bi
napravio porodični i, što bi bilo još gore, resorni skandal. Zatim, kod kuće, on opet drži govor
u salonu ispred ispružene Filimene Krsteve šetajući ispred televizora na kome je u toku bio
njen omiljeni kviz, i pominjući joj brata, oca, pokojnu majku i sopstvenu moralnu vertikalu.
…..Ako se izuzmu ti mali i takoreći porodični problemi, sama politička karijera Duška
Krsteva kretala se uzlaznom putanjom. Oko njega je lepršala njegova lična sekretarica sa
nežnim ružičastim karminom na usnama i jagodicama, u tesnim kompletićima i sa snažnim
listovima, vrcavo izgovarajući nevinim falsetom: „Kafica, gos’n ministre, sokić, nešto
drugo…”, a kad je on odgovarao: „Nešto drugo” ona je najprofesionalnije zaključavala vrata
i, dok je ministar Duško Krstev razgledao neki od spisa, svlačila ga uredno mu polažući sako i
košulju na visoki naslon ministarske fotelje. A zatim ga je, dok mu je prinosila kafu i treptala
kreonom oivičenim očima, i zaverenički hvalila: „Al’ vam je vertikala, gos’n ministre!”
…..S druge strane je Lider – koji je kao Potpredsednik na sednicama Vlade sedeo baš desno
od Predsednika Vlade – zadovoljno odobravao glavom kad god je Ministar Duško Krstev
izlagao pred Kabinetom. „Ovako, gospodo Ministri, to treba da rešimo, tako nam to valja…”,
žario je i palio Duško Krstev u svojim živim, i u svakom slučaju zapaženim diskusijama u
Vladi. U Ministarstvu je, pak, izdao nalog da se počne sa pripremom zakona za unutrašnju
trgovinu, a u skupštini se već uveliko glasalo o poverenju njegovim kolegama, ali njega niko
nije ni pominjao.
…..U opštinama su ga dočekivali kao da je šef države i toliko su ga hvalili i titrali mu da je u
46

tri maha nakon takvih poseta, sanjao kako dolazi u posetu palanci njegovog tasta, dok
unaokolo padaju šarene loptice iz igre njegovog šuraka, a predsednik opštine ga proglašava
Page

počasnim građaninom i narod viče „Živeo!”, pri čemu je jedino njegov tast, i u snu gunđalo
puno zlobe, bio namršten i ćutao. „San k’o san, maco”, rekao je Filimeni oduševljeno, kad joj
je ispričao sve što je sanjao. U svakom slučaju, tih se dana Duško Krstev budio sa prijatnim
osećanjem da dostiže sam vrh vertikale i da je car za politiku, bez obzira na to što je bio
ubeđeni republikanac, s obzirom da je deo tog ubeđenja nasledio od svog oca, Stefana
Krsteva, „komercijaliste”.
…..Ali avaj, stvari su u politici nepredvidive, pa je tako i pozicija u vladi partije sa
naglašenim demokratskim predznakom počela najpre da se drmusa poput rasklimatanog
stočića, pa se, praktično preko noći, stočić prelomio, te se u rekonstrukciji koju je Predsednik
Vlade proglasio kasno uveče, partija sa naglašenim demokratskim predznakom neočekivano
našla izvan vlade. A samim tim se i Duško Krstev našao izvan ministarske fotelje.
…..„To ne može da bude istina!”, uskliknuo je u sebi kada je čuo vest u ponoćnoj
informativnoj emisiji državne televizije na kojoj je uzalud očekivao da vidi snimak i reportažu
o njegovim dnevnim ministarskim aktivnostima po unutrašnjosti. Umesto toga objavili su vest
o rekonstrukciji Vlade. Nije verovao svojim ušima koje nije mogao da načuli osećajući kako
su mu se oklembesile, kao da su od voska, dok su mu se usta osušila, a usne lepile kao da je
upravo izlizao sve koverte sa dnevnom poštom svog resora, kada je među imenima
rekonstruisanih ministara čuo i sopstveno ime. Nije bilo nikog s kim je mogao da podeli tu
brigu i zbunjenost, jer je Filimena spavala dubokim snom ispunjenim doživljajajima sa
početka karijere u „Hermes eksport-importu”, duboko i glasno dišući i povremeno buncajući
ljubazne fraze, na časak prasnuvši u smeh, potom stenjući u njihovoj spavaćoj sobi, dok je
mala Stefani iz dečije sobe u snu vikala nekakvu pesmicu sačinjenu od finala vica o
plavušama na šipki za igranje koji je njena majka ispričala svom bratu preko telefona tokom
dana.
…..U tom očajno usamljenom trenutku zazvonio je telefon. „Konačno”, lepljivo je pomislio
Krstev i brzo podigao slušalicu. Bio je to njegov šurak.
…..„Jesil’ čuo…”, sav ga je onako zbunjen i razočaran, kao čoveka od poverenja, upitao
Duško Krstev.
…..„Jesam, pa šta?!”, odgovorio mu je šurak.
…..“Kako, pa šta?! Zar nisi video šta se desilo?”, panično je rekao eks ministar.
…..„Eh, otkad ja još znam za to”, mirno je odgovorio brat njegove žene.
…..„Kako si to mogao da znaš?”, ohladio se bivši ministar.
…..„Kaz’o mi kolega iz koalicione partije. Zato ti se i javljam.”
…..„I šta ćemo sad? Ovo je katastrofa!”
…..„Kako za koga, zete. Neprijatno jeste, al’ sam ja obezbedio izlaz iz situacije.”
…..„Da?…”, zaiskrila je nada u stuštenoj duši Krstevoj.
…..„Kolega mi dao pristupnicu za članstvo u njegovoj partiji…”
…..„I?”
…..„I ja potpis’o. A šta s’ ti mislio? Tek što sam dobio pos’o, pa opet da letim napolje? E, to
47

neće moći…”
Page
…..Duško Krstev je osetio kako mu krv udara u glavu.
…..„Sram te i stid bilo!”, eksplodirao je i počeo da viče u slušalicu tako glasno da se čuo sve
do spavaće sobe i promenio tok sna Filimene Krsteve, koja je sada sanjala slike i motive iz
kasnije karijere, a odande se začula serija porudžbina i naprasan, zvonki smeh kao eho jedne
sasvim različite stvarnosti. „Pa jel imaš ti, bre, stid i poštenje, obraz i ponos?! Je li, bre?! “
…..„Daj ne urlaj čoveče, ne može da se spava od tebe!”, začuo se utom i pospani glas
Filimene Krsteve iz spavaće sobe i to ga je sasvim prenulo.
…..„Jel’ imaš ti, bre, moralnu vertikalu?”, izručio je sav svoj gnev na šuraka s druge strane
žice i tresnuo mu slušalicu čim je taj prostak počeo da mu psuje tu njegovu najvišu vrednost.
…..„Idiot!”, uzbuđeno je procedio kroz zube Duško Krstev i osetio kako mu žmarci prolaze
telom. Šta sad da radi? Da uzme telefon, bio bi red da se javi Lideru.
…..A šta ako On spava?
…..Probudiće Ga.
…..I šta da Mu kaže?
…..Znate, ja više nisam Ministar.
…..Pa što ako nisi, odgovoriće mu Lider. Ni ja više nisam Potpredsednik Vlade.
…..U redu, ali ti i dalje ostajes Lider.
…..A ti? – reći će mu on – Ti ne ostaješ sa mnom? Hoćes da demisioniraš? Nas čeka nova
bitka, a ti padaš u malodušnost… Gde je tu – svakako će mu to reći – tvoja Moralna
Vertikala?…
…..Ipak, valjalo bi mu da okrene jedan telefonski broj. Samo što je pomislio na to, palcem je
pritisnuo dugme za automatsko pozivanje Lidera.
…..„’Aloo?”, čuo je poznati spokojni glas s druge strane.
…..„Halo, Predsedniče, Duško Krstev ovde.”
…..„Je li Krstev, jesi l’ ti čuo vesti?”, kazao je Lider iskrenijom, poverljivom i zabrinutom
intonacijom.
…..„Čuo sam, zato Ti se i javljam. Šta Ti je Premijer rekao?” – rekao je Krstev.
…..„Ništa!”
…..„Kako ništa?” – iznenadio se Krstev.
…..„Tako lepo. Ne javlja se, govno jedno!” – prasnuo je Lider, pa se brzo primirio i upitao –
„A ti? Kako ti na sve ovo gledaš?”
…..„Ja? Ja hoću da kažem da me baš briga što više nisam Ministar a Ti Potpredsednik Vlade,
pošto češ Ti i dalje biti Lider, a ja imam svoju moralnu ver…”
48

…..„Kako, bre, baš te briga?” – prenerazio se Lider.

Page
…..„Upravo sam to hteo da kažem…”, pokušao je da razjasni svoj moralno ispravni stav
Duško Krstev, ali uzalud…
…..„Je li, bre, jesil’ ti pri sebi!?”, prekinuo ga je Lider gušeći se emocijama i provaljujući
svoju zauzdavanu napetost, i uznemirenim glasom zaključio: “Budi Bog s nama!”
…..„Ja sam s Tobom…”, hteo je da izusti Duško Krstev, ali se s druge strane već čuo
ravnomerni signal prekinute linije.
…..Duško Krstev se nikad u životu nije osećao usamljenijim nego u tom trenutku. Osećao je
kako poput paučine pucaju neke svilene niti i kako se neki prišiti šav u njemu para kao pod
rukom krojača na prvoj probi svečanog odela. Te je noći bio tako ćutljiv, zurio je u crnu tačku
na zidu ostalu od smoždenog insekta i osećao se tako usamljenim, dok se Filimena kikotala
daljim reminiscencijama u snu, da usamljeniji nije mogao da bude. Osim, možda sledećeg
dana, kada ga je napustila, pošto joj je – upalih očiju i sa crnim podočnjacima – saopštio da je
izgubio funkciju i položaj, a ona je kratko razmislila, trepnula kreonom oivičenim očima i
saopštila mu – da već dugo zna da je vara sa ličnom sekretaricom („Aman, bre Menkice,
nemoj sad i ti da mi praviš probleme. Pa, ona je lična sekretarica; i da je nešto i bilo, to ti je
ko da sam popio kafu na poslu”), čvrsto, ali i intimno ostajući pri odluci da odlazi. I tako se
Filimena preselila kod svog brata saopštivši mu tu svoju odluku u poruci koju je ostavila za
sobom („…i, samo da znas, od sad ću i ja da pijem kafu. I to ne kratki espreso kao do sada,
nego samo velike frapee. Stoko jedna nesposobna!”). Pokušao je da joj se javi preko
službenog mobilnog telefona koji je našao u džepu, ali nije uspeo, jer ga je automatski glas iz
centrale obavestio da njegov broj nije više u upotrebi.
…..„Stefani! Filimena, ljubavi moja”, vapio je u sebi Duško Krstev za ćerkom i ženom,
najvrednijim stvarima koje čovek može da ima u životu, ali sve je bilo uzalud. Filimenin glas
i Stefanina pesma više nisu odjekivali u praznom domu eks ministra Duška Krsteva.
…..Te tople večeri izašao je na balkon da udahne malo vazduha jer mu je u stanu bilo tako
mučno, kao da mu je neko položio tešku ploču na grudi. Svež vazduh ga je malčice povratio i
njegov pogled je pao na brdo sa starom tvrđavom i visokim jarbolom sa zastavom na
njegovom vrhu. „Da”, prošla mu je misao kroz glavu. „Ipak mi je ostalo nešto važno u
životu…”. Sinula mu je ta ideja kao spasonosna munja i zaiskrila negde u uglovima svesti,
sve dok, ovoga puta odozdo, nije osetio još jednu, snažniju munju koja mu se pela uz telo sve
brže i brže, a onda je odjeknula u njemu snažno i prasnula konačno, poput zaglušujućeg
groma koji ga je pogodio u sam vrh njegove unutrašnje vertikale. Pre no sto mu se sasvim
smrklo, Duško Krstev je ugledao svoga oca Stefana kako se, kroz mećavu od bezbroj malih
šarenih loptica, s mukom probija prema njemu.

Sa makedonskog Zoran Ž. Paunović

49
Page
Sanja Pilić

SVJETOVI

…..Pruge, kolosijeci, rampe, svjetovi… Prvi razred, drugi razred, putnički i teretni vlakovi.
Biznis klasa, ekonomska klasa, naselje, rubno naselje, centar grada, stomatolog, veza u
bolnici…
…..Dosadno djetinjstvo ispunjeno krivicom: nedovoljno genijalna, bez oca, s ocem koji
luduje, previše lijepa, premalo lijepa, autentična, nedovoljno autentična, iskompleksirana,
nadmena, prodorna, neambiciozna. Glava zaboli od protuslovlja još dok se voziš u kolicima
ošamućena dolaskom na svijet, slažu se emocije straha, strepnje, očajanja i radosti, izmjenjuju
se sati sitosti i gladi, već počinje ono nešto. Nešto. Jednom će se to uzglobiti u priču za koju
misliš da je posebnija od ostalih, zanimljivija, strašnija, i da je, ah možda jednom, treba
ispripovijedati svijetu, kako si eto bila uhvaćena u zamke svih mogućih načina postojanja i
kako si bježala, preskakivala prepreke i granice, a opet vrtjela se poput ostalih u krugu, u
okviru vlastite imaginacije i zadanosti, u saću uvjerenja nastalog iz nataloženih utisaka,
emocija i dijagnoza, uprljana odavno raznim uvjerenjima, prolaznošću čija su sjećanja
iskrivljena u različitim zrcalima svojih i tuđih pričina, dogmi o slobodi i neuvjetovanoj ljubavi
– kao da to postoji, ali uvijek ima robe koja se bolje i lošije prodaje – i ako treba birati,
slobodu bih izabrala radije…
…..A ta, jedva postojeća sloboda je poput utega, što je više imaš više je i želiš, pokušavaš
kratke trenutke nezabrinutosti produžiti do u vječnost, jer jedino onda ne plešeš na žici, ne
padaš u provaliju, ne preskačeš letvicu svjetskog rekorda već miruješ prividno sretna, onako
kako bi trebalo biti kada bi te se pitalo. Umorna od vječne igre pomicanja granica i zidanja
zidova koji osiguravaju kakvu takvu autonomiju, znaš da su stvari itekako relativne iako s
fizikom loše stojiš i da svako uvjerenje ima svoju logiku, prilično uvjerljivu, barem
metaforički. I najradije bi ostala zaključana u samo jednu održivu istinu, ali one su brojne,
multiplicirane mnoštvom različitih iskustava i interpretacija, i nije čudo da ti je pomalo
dosadila vječna zauzetost duha običnim pitanjem: tko sam ja? I mogućim protupitanjem: A
zar je to važno?
…..Stojiš tako u kutijama iz kojih si iskoračila, u ladicama, u križaljkama i rebusima u
cijelom tom ornamentu rezolucija, amandmana, izmijenjenih zakona, novih vrijednosti,
promijenjenog smisla i različitih odluka koje su učinile da si sada i ovdje, baš takva, pomalo
začuđena vlastitom evolucijom, ako bi se to moglo tako nazvati. A opet, samo preživljavanje
je poput osvajanja teritorija, teritorija života, mogućnosti svjedočenja da si živjela u iluziji i
još uvijek živiš u njoj, a ona se mijenja i ispisuje ostavljajući trag koji blijedi poput
avionskog, rastače se u plavetnilu do nepostojanja. I što sad? Koju vještinu treba naučiti da
ne bi ispala iz igre? I treba li uopće ostati u igri propitkivanja i zauzetosti, i je li umor koji se
uvlači u tijelo i rasplinjuje se prirodan kraj želje za istraživanjem?
…..Pruge, kolosijeci, frekvencije, emocije… Nekoć davno emocije su bujale, bile
neprohodne, preplavljivale to isto tijelo koje se trzalo isprekidanih uzdaha, pa tonulo u
ništavilo i obamrlost: divovska prašuma neukrotivih osjećaja vitlala je mačem kojim se istom
trudila zauzdati vlastitu prirodu. I dok se u plamenu i vatri kalio čelik, duša je u raznim
50

činovima pokušavala pobjeći od nametnutih uloga, ali avaj, haljine su bile spremne, a uloge
Page

dodijeljene. Jer na kraju krajeva, ipak treba utjeloviti te razne predodžbe drugih u kojima
naša konstrukcija počesto čvršćom biva. Znala sam biti hrabra u tuđim očima, a slaba u svom
pogledu. U zrcalu. Slabost veličine ledenjaka potopila bi me poput Titanika, umjela sam
raskošno umirati drhteći na valovima koji su me potapali i vraćali obali, oživljavajući me u
zadnji čas polaganjem na zemlju. Trebalo je naučiti letjeti i sletjeti bez pretjeranih trauma u
začaranom svijetu iluzija, tuđih mišljena, vječnih zabuna, različitih svjetonazora.
…..Ipak, vježba čini majstora. U divljem borilištu gdje svaki dan je borba – ma kako to često
ne izgledalo tako – s vremenom ono što je bilo teško postane lako, a dostojanstvena i mudra
ravnodušnost zacijeli rane nastale u bitci, pa život postane podnošljiv, onda zabavan, na kraju,
uvjetno rečeno, i sretan. Istina, gorak okus razočaranja što je ovozemaljsko postojanje poput
holivudskih filmskih Z produkcija, jeftino i prepuno nasilja i dalje nas podsjeća kako smo, ah,
samo zrnca prašine nošena vjetrom koja uče jedriti u različitim uvjetima, treptaj oka u eonu
vremena, biljčica izrasla na neplodnu tlu vlastitih ograničenja.
…..Putovanja, tračnice, kolosijeci, peroni, postaje – neprestano biramo kamo krenuti i koju
misao prigrliti kad odlučimo nenastanjivati sebe tuđim slikama, hodajući na ivici između
pripadanja i nepripadanja, pa lukavost koristimo kao obranu, a ne napad: povlačeći se iz
arene, u tišini, možda nalikujemo gubitniku, ali džungla je pokorena, osjećaji se više ne
isprepliću u grčeviti čvor kosa divovskih lijana, već se pljeve i pale poput korova, stišavaju, a
ne nestaju nalik bonaci ili pustinjskom krajoliku koji se proteže do horizonta, do bezvučja.
…..Opuštenost napokon prekrije napetost mišićja koje je bježalo pred zvijerima, strahovima i
događajima, uvijek pripravno na borbu ili bijeg, na skrivanje u zastrašujućem grotlu prividno
mrtvog vulkana – ponižen poput roba i preplašen kao zec, jer eto, obično ljudsko biće si,
nezaštićeno krdom, odraslo između unakrsnih zahtjeva, u metežu pretjeranih očekivanja i
apsolutne ravnodušnosti. Granice slabosti mijenjale su se i ojačavale, brane pucale, polja se
natapala suzama i znojem, ah da bi, tobože, bila plodonosna. Ili iscrpljena.
…..Pruge, kolosijeci, rampe, putovanja: sve je ipak imalo smisla jer smisao dođe s godinama,
smisao nije biljka mladosti. Raste na čudnim mjestima, nevidljiv oku površnog promatrača, pa
sva ta kaotičnost zbivanja zadobije strukturu, a krta usamljenost melodioznost smirenosti, a za
njom si tragala. Smirenost te preplavljuje poput otkrivenja, rastvara nebo i strah nestaje, nisi
naviknuta da ga nema pa osjećaš laganu slabost, treba se priviknuti… Polako prestaješ biti
čedo izmoreno pitanjima i odgovorima koji se gomilaju i ne prestaju se ponavljati, a
proganjala su te stalno, gurala te u različita iskustva, mijenjala te, i istina je, iako si samo
zrnce prašine ti si i biće s pričom.
…..S pričom.
…..A treba li priču ispripovijedati, to je i tako nejasno i ostat će nejasno iako je cijeli svijet
nastao pripovijedanjem i zapisivanjem istih u kamenu, u materijalu, na papiru ili slici… Zapis
je učinio iluziju bolnom i stvarnom, ranjivom i prolaznom, potrošnom i trajnom. Riječi nas
drže u ropstvu, ali i oslobađaju.
…..Pruge, putovanja, vrijeme, odlasci, dolasci i prelasci. Rijeke, vode i mora. Susreti i
rastanci. Koraci.
…..Koraci te određuju, poput krila su, a opet zemaljski. Potrošila si ih da bi se našla, iz bitke
izašla da bi pobijedila, snagu otkrila u mirovanju. Riječi su izgovorene, uloge odigrane,
nekako ugodno osjećaš se u svome tijelu, dostojanstvo sazrijevanja čini te gipkom, a i ne
51

zanima te više odgovor na pitanje : Tko sam ja? Sićušnost vlastitog bitka postaje nevažna, a
ujedno i velika: iskradaš se iz tuđih procjena s lakoćom gazele i bivaš slobodna. Ne sasvim,
Page

ali ipak. I tada ti se čini da je sloboda slična ljubavi, a ljubav slobodi, i pomisliš kako stvari i
nisu tako komplicirane, i da treba samo dovoljno puta promijeniti prijevozno sredstvo, na
različite načine vježbati i trenirati misli, igrati se s njima, a onda opet, pustiti ih da plove…
…..Vjetrovi neka ih otpušu.
…..Jedrenjaci, brodovi, pruge, ceste, puteljci… Koraci, koraci. Rampe, pruge i kolosijeci.
Ravnoteža. Tračnice. Trebalo je samo izdržati. A što?
…..To vječno nešto.

52
Page
Maša Seničić

SMRT NEKOG DRUGOG

.
.
…..Moja supruga nekad ima čak četrnaest ženstvenih prstiju na levoj ruci, recimo – dok
posvećeno sprema doručak. Zadivljuje me način na koji uspeva sve da ih uposli istovremeno,
bez nekog većeg napora. Ponekad joj između usana raste cveće koje postaje sve veće dok ona
oduševljeno govori, da bi je naposletku celu uvilo u olistalo granje izuzetnog kvaliteta. Kada
se njen monolog završi, cveće umorno splasne. Naša deca, naprotiv, uvek su istih, dosadnih
dimenzija, a njihove želje i potrebe su krajnje predvidive.
…..Danas sam ispred ulaza ugledao mrlju od prosute kafe, tako veličanstvenu da nisam
mogao da se odvojim od nje ni jednom od dve nog koje posedujem. Uglavnom ih je samo
toliko, mojih nogu, premda ne prestajem da se radujem boljitku. Jedno od dece pitalo me je –
u nedostatku zabavnih pejzaža tokom dugačke vožnje kolima – kako bih nadalje uopšte bio u
stanju da vozim ukoliko bi mi se pojavio taj dodatni ud o kojem maštam; zaključilo je još i da
su moji prohtevi neskromni i nepromišljeni, budući da neparan broj bilo čega znači
polovičnost. Tu poslednju reč je naglasilo ponosno: bila je to najnovija građanska uvreda koju
je naučilo. Oboje su predložili da se u budućnosti radujem jednostavnijim idejama koje
zahtevaju manje promena, a više prilagođavanja.
U 16.56h sam i dalje opčinjeno stajao ispred mrlje, u njoj naslućujući: bicikl koji mi je
nasilno otet ispred zgrade osnovne škole, burmu koju nikada nisam aktivno nosio – a sada mi
je mala, dvadeset i sedam pisama vraćenih od uprave grada, kojoj sam pokušavao da skrenem
pažnju na rupu veličine cipele nasred pešačkog prelaza. Stvar je osetljive prirode, zbog
specifičnih dimenzija ove provalije, i neophodno je prići joj sa strpljenjem: dvadeset osmo
pismo trebalo je poslati u oktobru. U 18.50h shvatam da niko nije primetio moj izostanak sa
posla. Kratak toplotni talas mi je prostrujao niz telo, a zadovoljstvo je po intenzitetu bilo
jednako onom koje se javlja pri očuvanju čitave planine kristal-šećera u prenošenju kašičice
sa jednog mesta na drugo, najčešće iz zdele u šolju. Supruga mi često predlaže da dva suda
približim, ali to bi uništilo jedini rizik koji sam u stanju da preduzmem.
U 22.45 h sam napokon bio kod kuće, a tokom emisije čija je svrha da obavesti kako u
pravilnim slojevima okrečiti svoj dom i dalje sam razmišljao o mrlji od kafe, koja je mogla da
bude i mrlja od raznih drugih stvari, što svakako ne bi umanjilo njen značaj. Hronološki,
navodim listu mogućnosti koje su mi pale na pamet dok je na ekranu od 2974mm po
dijagonali ženska ruka prelazila specijalnom četkom preko zida odabrane, natprosečne kuće:
nekvalitetna obuća koja se otopila na vrućini; ptica kojoj je bilo dosadno; izbledeli katran sa
obližnjeg gradilišta; umoran, sasvim mali čovek.
Pre svitanja shvatio sam da je moje jecanje probudilo čitavu porodicu, čija lica su prvi
put otkad ih poznajem delovala zbunjeno. Nisam znao o čemu je reč: pažljivo sam ih
posmatrao, da bi mi supruga napokon priznala da sam plakao u snu. Nisam mogao da nađem
53

objašnjenje za ovakvo ponašanje te sam, u naletu prvostepenih emocija i banalnih asocijacija,

rekao da je u pitanju smrt bliskog prijatelja koju nisam želeo da prijavim da me niko ne bi
Page

sažaljevao. Na ovu poslednju reč moja su se deca naučeno trgla; mlađe dete se, prirodno, i
naježilo. Čim sam ustao, supruga je tražila ime mog prijatelja da bi u novinama proverila
koliko je ljudi žalilo za njegovim iznenadnim odlaskom. Rekao sam da će umrlica izaći
verovatno tek sutra, ali da ne znam ko bi uopšte mogao da je objavi. Pribrano sam tvrdio da je
moj prijatelj siroče, veoma povučen i svestran naučnik, između ostalog posvećen istraživanju
gotovo istrebljenih ptica pevačica manjih od šest kubnih centimetara. Znali smo se još iz
školskih dana, podsetio sam je. Klimnula je glavom, puna razumevanja, kao što čine ljudi koji
se ne sećaju.
Pisao sam umrlicu čitava dva sata. Dopadao mi se taj čovek, moj bliski prijatelj –
napustio nas je iznenada, u četrdeset devetoj godini, usled veoma važne studije o otrovnoj
paprati. Nemili događaj se odigrao u nimalo turističkom nacionalnom parku, dovoljno
udaljenom da malobrojni rođaci i ne pomišljaju na sahranu; po kulturi naroda sa kojim je
živeo, glavu su zakopali sa nogama, a beskorisni ostatak tela bacilli lavovima ili nekoj drugoj
lokalnoj divljači. Moje ograničeno obrazovanje mi je nažalost onemogućilo da budem
upoznat sa detaljnom florom i faunom tako uzvišenih predela. Narednog dana iznenadio sam
se kada sam ugledao vest u novinama i ponovo počeo da plačem usred obroka. Nekoliko
časova kasnije, tokom popodnevne dremke, zaista sam preterao, tiho i naprasno preminuvši
od tuge za ovom izvanrednom prijateljskom figurom: od mene je ispod noćnog stočića ostala
mrlja u obliku zgažene borovnice.
Moja supruga bila je više nego iznenađena ovakvom nepažnjom, pogotovo kada se
uzme u obzir to da nikada nismo jeli bobičasto voće. Društvo za očuvanje sklada, institucija
sa kojom sam dugo i rado sarađivao, pobrinulo se da nemar sanira pre nego što su se deca
vratila sa iscrpljujućih vannastavnih aktivnosti, te je ostatak dana moja porodica provela
mirno: nakon večere igrali su badminton i smejali se, svako po paran broj puta. Iza ušiju moje
supruge postepeno je počelo da se pomalja zimzeleno paperje.

54
Page
 ESEJ

Mirjana Mitrović

АБВГ…
.
.
А – Арсеније и Софија, моја деца, људи. Моја најчвршћа веза са светом. И доказ да би
свет могао, само кад би хтео, да буде добар и леп.
.
Б – Барили Павловић Милена, сликарка, кључна кота мог одрастања. Обе смо рођене у
Пожаревцу. Мада се мимоилазимо у времену, она је, с оне стране, упорно подстицала
моју младалачку опсесију. Тако је настао роман „Аутопортрет са Миленом“, моја прва
књига.
.
В – Велики град – Непосредно пре него што сам дошла у Београд, видела сам Лондон.
Сасвим на кратко, са крова дуплог аутобуса, али довољно да ме Београд не уплаши, да
могу да га заволим.
.
Г – Године – Не знам одакле надиру, али продуктивност им је импресивна!
.
Д – Драгољуб, мој деда, из села крај Велике Мораве, свирао је у фрулу и знао напамет
песме о Краљевићу Марку. Рођен је 1900, па је био премлад за Први светски рат, а
престар за Други. Редак случај.
.
Ђ – Ђердап, митско место, лепше до сад још нисам видела. Отуда дува кошава и стижу
древна знања која ми понекад искрсну из несвесног.
.
Е – Емилија Лета, јунакиња мог истоименог романа, римљанка која је живела где и ми,
само крајем трећег века наше ере, када се антички свет ломио, а млади бог се тек
назирао, жена ни тамо-ни тамо. Пишући је, користила сам сва наша транзициона
искуства.
.
Ж– Живот – је вредност по себи, а тако га глупо расипамо на неважне ствари. Зашто то
нисам схватила раније? Зашто то не могу да пренесем својој деци? Покушавам са
55

читаоцима.
Page
.
З – Заноси и заблуде, као шампите: не требају, али како човек да одлоли?
.
И – Историја, моја туристичка агенција. Не путујем колико бих волела, али кад идем,
не идем тамо где нема ’ископина’ или музеја.
.
Ј – Јавност, божанство савременог света. Уздиже или прождире, као баал, по мени
тешко схватљивим критеријумима.
.
К – Карамазови. Јел срамота да кажем да сам још заљубљена у сву ту браћу?
.
Л – Лето – волим.
.
Љ – Љубав – колико је била прецењена у романтизму, толико је потцењена у
постмодерни. Сила је то, не бих се ја с њом замерала.
.
М – Медитеран, простор у коме се осећам код куће, мора која ме обнављају, уметност
са којом се разумем. Зашто, не знам, биолошко порекло ми је дубоко копнено.
.
Н – Немаштина, најтврђе табуисана тема данашњице. Увек је било тешко бити
сиромашан, било је и срамота, али данас, убеђују вас да сте криви ако сте сиромашни.
Као што је у средњем веку човек морао на коленима да окајава што осећа сексуалну
жељу, тако данас мора да се кажњава ако је сиромашан.
.
Њ – Речи на њ једва има и за буквар, али зато ’њушкање’ има задивљујући спектар
значења, од оног полицијског, до узбудљивог љубавног. Зато волим речи.
.
О – Оскар Вајлд о опраштању: ’Непријатељима треба непрекидно опраштати, јер је то
управо оно што их највише љути’.
.
П – Паре – Кад бих имала неке паре, отворила бих сигурну кућу за писце, да могу да се
склоне на месец два, кад почну да их прогањају допола састављени ликови, заогрнутуи
у беле странице.
.
Р – Рим – међусобно смо се освајали годинама. Време је да се растанемо.
.
С – Сарказам, не волим, нарочито у књижевности. А опет, некад просто немаш избора.
.
Т – Троножац, стоји ми код врата, исти какав је у кући мог деде стајао крај шпорета.
56
Page
.
У – Утеха увек мало касни, али ипак стигне. Говорим ово из искуства, не из
приручника за самопомoћ.
.
Ф – фриволне књиге (претежно) жена – тзв. списатељица. Не волим, али ме не плаше.
Флертовања је било од кад је света и века.
.
Х – Хуманост – Што је више прича о мањинским и људским правима, то је мање
стварне љубави према другим људима. Пси и мачке, међутим, напредују на тој
лествици. Што ми је драго, али ми није довољно.
.
Ц – Цитирам своје бабе кад хоћу да кажем, а нећу да се замерам.
.
Ћ – Ћопић Бранко и Јовновић Биљана, два тако различита писца, са заједничким
именитељем – на пркосима. Зато волим што сам добила награде са њиховим именима.
.
Ч – Чуда – још верујем у њих. Значи, добро сам.
.
Џ – Џем Сулатан – Једног лета, тражила сам га по Родосу и пронашла прозор иза кога
је био заточен. Супротни зид разваљен, птице пролећу, Џем сад можео да оде, али мени
се чинило да и даље налакћен гледа ка својој обали. Углавном, зидови падну прекасно.
.
Ш – Шекспир или шума? Дубина пред којом се клања и куварица и краљица.
.

57
Page
Predrag Radak

AOTEAROA
.
.
Kratak pregled kulture Novog Zelanda

…..Kada su Maori u svojim dugim drvenim čamcima po prvi put ugledali Novi Zeland
izgovorili su AOTEAROA ili u prevodu Dugački Beli Oblak. Da li se kopno na koje su naišli
reflektovalo na nebu poput gomile dugih belih oblaka pa se u umornoj svesti stvorila misao
koja je bila glasno izgovorena!?, ili su možda baš tada vetrovi pogurali skupine oblaka
formirajući jednu liniju!? u svakom slučaju to ime je ostalo do danas.
…..Ostrva Markiza su grupa vulkanskih ostrva u Francuskoj Polineziji. Istorija kaže da su
odatle u 13. veku skupine Maora krenule u različitim pravcima tražeći kopno. Jedna od tih
grupa je naišla na Novi Zeland i tu se i nastanila, donoseći sa sobom svoju jedinstvenu
kulturu, svoj jezik, bogatu mitologiju i sklonost ka prefinjenom ručnom radu i u gradnji i u
umetnosti.
…..Sa njihovim spiritualizmom se susrećemo i danas, i to se očituje u samoj izgradnji
njihovih kuća.Tada se Maori obraćaju duhu tog mesta i od njega, blagosiljajući tu lokaciju,
traže zaštitu. Tokom rituala vrši se komunikacija sa dušama koje su nekada tu boravile I traži
se njihov blagoslov. Narod veoma sklon legendama, i u svojoj Polinežanskoj mitologiji ima
puno različitih priča o samom naseljavanju mnogobrojnih ostrva.
…..Abel Tasman je prvi belac koji otkriva ovo ostrvo 1643., iako nikada nije svojom nogom
stupio na njegovo tlo, a James Cook 1749. ga i zvanično otkriva. Maori i Britanska Kruna
potpisuju 1840. ugovor po kome Maori imaju puno pravo posedovanja zemlje, a Britanci
vladavinu nad zemljom.
…..Danas se nacionalna himna Novog Zelanda peva pola na maorskom a pola na engleskom
jeziku. Maorski se uči u prvim razredima osnovne škole, a kako je ovo ostrvo toliko daleko i
izolovano od ostatka sveta, pre bi se moglo reći da je domaća životinja plava tuna nego
recimo vuk ili medved. U svakom slučaju Polinežanska kultura je kulturna zaostavština
Novog Zelanda.
…..Možemo reći da postoji jedan ozbiljan i lep sklad različitih kultura u ovoj zemlji.
…..Prva Visoka škola je otvorena 1857. godine. Iz Engleske dolazi John Kinder, anglikanski
sveštenik, koji je svoje obrazovanje stekao na Kembridžu. U kući, sazidanoj od vulkanskog
kamena za njega i njegovu porodicu, počinje da radi muška gimnazija. Kasnijih godina đaci
ove škole se ponovo sastaju i formiraju veliki broj viših škola. Za ovog čoveka velike
puritanske discipline, koju je zahtevao i od svojih đaka, može se reći da je i najvažniji
umetnik 19. veka. Njegovih 250 akvarela i veliki broj fotografija predstavljaju izuzetno
svedočanstvo kako je ova zemlja izgledala. Posle mnogobrojnih erupcija vulkana i tektonskih
58

poremećaja, Kinderova umetnost je danas pravo blago koje nam daje sliku života i prirode tog
vremena.
Page
…..Kada govorimo o književnosti onda primećujemo da dominira izuzetno veliki broj žena
pisaca. To je možda i normalno za zemlju koja je prva zakonom zagarantovala ista prava za
žene i muškarce, i ženama dala pravo da glasaju. Aktom iz 1893. žene su dobile pravo glasa.
Danas sa nekom vrstom ponosa mogu da kažu da su od poslednjih pet predsednika države tri
bile žene. Među najznačajnijim piscima treba spomenuti Katherine Mansfield, spisateljicu
kratkih priča. Tematika njenih dela kao prvog moderniste je vrlo ozbiljna, i kreće se od
ubistava i mentalnih bolesti do nesrećnih sudbina.
…..Druga, takođe značajna spisateljica romana, poezije i kratkih priča je Keri Hulme.
…..Ona je bila prva spisateljica koja je dobila neku značajniju književnu nagradu. Za svoj
roman The Bone People 1984. godine dobila je nagradu Booker Prize koja se daje u Engleskoj
za najbolji roman napisan na engleskom jeziku. Roman govori o troje ljudi koji prolazeći kroz
mnoge patnje pokušavaju da nađu i definišu ljubav. Simboličan naziv romana je veza sa
maorskim običajem da se ljudske kosti koriste u umetničke svrhe i kao oruđe za rad.
…..Treća ali ne i manje značajna je Janet Frame, takođe pisac romana, kratkih priča i poezije.
U svom turbulentnom životu sa šizofrenom ličnošću putuje svetom, piše i sreće zanimljive
ljude. Dobitnik je mnogih nagrada, a najbolje umetničko delo proizišlo iz njenog pera je njena
autobiografija u tri toma koja se smatra malim remek delom.
…..Detektivski roman je vrlo popularan i takvi pisci mnogo lakše i brže dolazili do priznanja i
nagrada. Takva je i bila Ngao March koja se sa svojih 32 romana stavlja u istu grupu sa
Agatom Kristi.
…..Da budemo iskreni, pisac, slikar, umetnik na Novom Zelandu nije mogao da živi samo od
svoje umetnosti. Ni danas nije bolja situacija. Malobrojni su oni koji mogu da dobro naplate
svoj trud.
…..Postoje fondovi koji stimulišu pisanje tema o Maorima, Pacifiku ili Azijskim zajednicama
i njihov fond ide do 100 000 novozelanskih dolara, ( 1 eur = 1.7 dolara ). Postoje preko
dvadeset fondova a zajedničko im je promovisanje lokalne kulture. Neki od tih fondova su
samo za mlade pisce i slikare, za one koji još nisu publikovali svoje radove. Takođe, već 18
godina postoji Oklandski Festival pisaca koji je do sada ugostio 200 najpoznatijih svetskih
književnika, i koji svake godine na pozornici ostvari mnogobrojne manifestacije pisaca svih
rodova književnosti, naučnika, ekonomista, novinara i intelektualaca koji deluju u javnim
medijima.
…..Novi Zeland poseduje oko 55 književnih nagrada za već izdate knjige i one su podeljene
na nagrade za različite žanrove. Udruženje Kreativni NZ ima godišnju nagradu za oblast koja
se zove Maorska umetnost. Ockham New Zealand Book Awards je skupina literalnih nagrada
koje se daju za knjige beletristike, naučne fantastike i poezije. Imućne porodice u ovoj zemlji
same promovišu određene književne nagrade koje su u visini od 10.000 dolara i nose ime
svojih donatora, kao recimo nagrada Peter and Dianne Beatson.
…..Vlada godišnje odvoji oko 17 miliona za nove projekte u oblasti izdavaštva ali najčešće taj
novac završi u mnogobrojnim organizacijama bliskim vladi koje organizuju kurseve pisanja.
Većina pisaca koji pohađaju te kurseve imaju priliku da svoje radove i odštampaju.
…..Na Novom Zelandu živi 4.6 miliona ljudi. Oko 80 izdavača se bavi izdavanjem. Treba
napomenuti da su tu uračunati Univerziteti koji po pravilu imaju delatnost štampanja i
59

izdavanja. Da ne bi stekli pogrešnu sliku, većina izdavača će vam tražiti da sami snosite
Page

troškove štampe. Prosečan tiraž je nekoliko stotina kopija, a za jednu knjigu od sto strana i
150 kopija učestvujete sa 1500 dolara. Nećete naići na razumevanje izdavača ako se tematika
vaše knjige kosi sa njegovim shvatanjima te tematike. Reklama izdate knjige je već druga
priča. Tu ćete biti iznenađeni spremnošću da Vas prihvate. Sem klasičnih knjižara za Vas će
biti otvorena vrata biblioteka, umetničkih galerija i javnih mesta.
Od savremenih pisaca treba svakako spomenuti Eleanor Catton koja je sa svojim
romanom The Luminaries 2013. godine dobila prestižnu nagradu Man Booker Price.Ona je
najmlađi autor koji je ikada dobio ( 28 godina ). U delu od 832 strane govori o kopačima
zlata, o misterijama koje se oko njih događaju i neotkrivenom kriminalu. Eleanor optužuje
vlade Kanade, Australije i Novog Zelanda da su vođene neo–liberalnim političarima
opsednuti profitom, zaintresovanih samo za novac i koji nimalo ne brinu za kulturu. Njihovi
ciljevi su kratkotrajni i spremni su da unište planetu da bi postigli ono što žele. Javno mnjenje
i institucije vlasti su burno reagovali ali je njeno mišljenje ostalo kao stalna opomena.
…..Pip Adams 2017. godine za roman The New Animals dobija nagradu Nova Generacija. U
zbirci priča ljudi okruženi kriminalom u zatvorima i zajednicama pričaju sa piscem o svojim
sudbinama. Književnica Dame Anne Salmond dobija od Engleske kraljice plemićku titulu za
pisanje posvećeno maorskoj kulturi. The Trial of Hannibal Dog joj donosi nagradu najboljeg
pisca istorijskih romana.
…..Najznačajniji magazin posvećen pisanju je Poetry NZ Year Book koji već dugo godina
objavljuje domaću i stranu poeziju. Časopis Listener NZ se bavi kulturnim temama i rado je
čitan.
…..Savremenije teme poput beznađa mladih u svetu, njihovo otuđenje kroz virtualni svet,
slabosti da se uhvate u koštac sa neizvesnom budućnošću su teme pre prepoznatljive u
biltenima eseja poput The Journal of Urgent Writing nego u delima savremenih pisaca Novog
Zelanda. To nas dovodi do zaključka da će mlad čovek današnjice radije svoje slobodno
vreme provesti uz jedan detektivski roman, nego uz recimo Džojsov Portret umetnika u
mladosti.
…..Cena knjige je pristupačna i iznosi oko 30 dolara.
…..Slikari i vajari imaju mogućnost izlaganja u mnogobrojnim privatnim galerijama.
Galeriste zahtevaju i do 50 % od prodajne cene.Takodje postoje ogromne razlike u cenama
slika. Ako za ulje iole poznatog slikara trebate da date od 10 000 do 12 000 dolara, onda za
umetnika sa reputacijom budite spremni da platite i 200 000 dolara. Mladi umetnici se sporo
afirmišu iako imaju šansu da izlažu. Još dok su na studijama, galerije, i javni prostori su mesta
njihovog eksponiranja.
…..Svaki veći grad ima dva – tri pozorišta i veliki broj teatara.Pozorišta su moderna izdanja
koja mogu da obave funkciju i za jednu operu a i za jedan pop-koncert. Opereta je dugo
godina bila omiljena predstava Novozelanđana. Postoji Simfonijski orkestar još od 1946.
godine i priličan broj kamernih okestara.U toku godine oni obilaze unutrašnjost i daju
koncerte u prostorima koji mogu da ih prime. Slično je i sa Kraljevskom Akademijom Baleta.
Mnogo je lakše sa dramskim grupama i izvođačima moderne umetnosti. Za njih je i često
skučeni prostor ili čak neka velika terasa dovoljna za izvođenje.
…..Kao po pravilu, sve kreće kao amaterizam praćen entuzijazmom dok se ne otvore neka
vrata.
60

…..Filmska industrija je zamršena priča. Iako se godišnje snimi oko desetak filmova,
Page

uglavnom sa lokalnom tematikom, porez koji građani ove zemlje plaćaju godišnje za filmske
projekte je oko 600 miliona. Holivudski producenti sve više koriste bogatu prirodu i neobišne
predele tako da je adaptacija i korišćenje te prirode za snimanje inostranih flmova postala
značajna grana privrede.Koliko od toga ima koristi za budžet zemlje, to je već druga tema.
…..Okland, koji je najveći grad na Novom Zelandu, poseduje oko četrdesetak muzeja, od
kojih sva dva posebno značajna. Jedan je Auckland War Memorial Museum sa bogatom
kolekcijom kulturno–istorijskog blaga, u njemu možete videte originalne maorske čamce ili
skelete praistorijskih životinja. Drugi muzej je Auckland Art Gallery i on uvek poseduje sem
dela domaćih umetnika i izložbe iz inostranstva. U glavnom gradu Velingtonu impozantan
muzej Te Papa, on poseduje nacionalnu umetničku kolekciju.
…..Sport je značajan deo savremene kulture na Novom Zelandu. Ragbi je toliko dominantan
da se često mnogo toga njemu prilagođava. Slično je i sa jedriličarstvom.
…..Ovu kratku reportažu završićemo prvom rečenicom iz najnovijeg tridesetogodišnjeg plana
razvoja ove zemlje: Proslavljati naše kolektivne priče, naša istorijska mesta i njihov značaj za
naš identitet.
…..Ova ostrvska zemlja ima svoj jedinstveni način života. Svakome su dostupne
mnogobrojne plaže bez obzira na njihovo imovinsko stanje. Ljudi još uvek nisu izgubili onaj
lepi običaj da se javljaju jedni drugima na ulici. Miran i sređen život omogućava deci da rastu
u stalnom kontaktu sa prirodom.
…..Nadajmo se da će i buduće generacije sačuvati autentičnost Novog Zelanda.

61
Page
.
Nenad Šaponja

PEKING – 北 京
.
.
Peking se ne dâ prehodati,
ni lako, ni brzo

Sreda, 22. avgust 2018.

…..Veseli beli oblaci obitavaju nad Švajcarskom. Alpi su uvek misteriozno lepi, posebno
kada ih čovek gleda iz aviona, i to u avgustu, sa neočekivano navučenim šubarama od snega.
Pre nego što sletimo u osunčani Cirih, posmatram zanosno Bodensko jezero iz pozicije iz koje
su Fridrihshafen, grad grofa Cepelina koji upravo blista ispod nas, besomučno bombardovali
engleski avioni u Drugom svetskom ratu, skoro isto kao i nas u Srbiji pre evo već skoro dve
decenije. A kao da je to bilo juče. Čak i kada se negde ide prvi put, čovek ne moće da se
negde ne vraća. Makar i u zanosnu tuđinu Bodenskog jezera koju evo gledam na putu za
Peking.
…..Tkanina talasa ljeska se na perfektnom suncu, kao i zimus kada smo ga Vlada, Stefan i ja
prelazili brodom sve do Konstanca, koga sada gledam kao na dlanu, kao na geografskoj karti,
u celini. Osim nas nedavno, i Zorana Đinđića, koji je tu doktorirao pre tri decenije, jedan
drugi
…..Stefan, onaj Visoki, Lazarević, srpski despot, pre ravno šest vekova je cela tri meseca
šetao njegovim ulicama u vreme čuvenog crkvenog sabora. Onog na kome su 1415. godine
osudili Jana Husa na lomaču. Ulice su skoro i dalje iste. Konstanc nije bombardovan. Nema
Stefana Lazarevića da ih vidi, ali bili smo moj Stefan, Vlada i ja. Zaista je sve isto. Mnoge
kuće iz toga vremena su iste, barem spolja. Duboki, ni slučajno mračni, srednji vek. Skoro da
to i sada vidim iz vazduha. Šalim se, naravno – ko će još izdržati ovaj svet bez šale! – ali taj
svet je prepun izvrsnih mesta. Tada sam imao utisak, iako smo cvokotali na minus 25 stepeni,
verovatno sve u nedostatku uličnih lomača, da bih u Konstancu mogao da ćivim. Kao i na
nekim drugim mestima.
…..Skoro da mi je neprijatno na aerodromu u Cirihu, kada shvatim da ću da sedim u biznis
klasi, a Saša Jerkov, Vlada Kecmanović i Dragan Bošković u ekonomskoj. Meni kartu plaća
Kina, njima Srbija. Očito je reč o merama i proporcijama velike i male zemlje, i to će uvek
tako biti. A zasmeta jedino nama odraslim u egalitarizmu socijalizma. Sreo sam ih na
aerodromu, idu u ime Srbije da predstave našu knjićevnost na Sajmu knjiga u Pekingu. Ja,
pak, idem na osmodnevnu stipendiju kineskog programa za izdavače. Pozvali su tačno deset
62

izdavača iz celog sveta. Saša mi predusretljivo nudi da predstavi i mene na našem štandu u
petak, kada budem dolazio na Sajam… Ne mogu da ne primetim da ovaj poziv, usput izrečen,
Page

skoro sa iznuđenom kurtoazijom, jeste prvi put da me neko zvaničan iz Srbije poziva da
predstavim nešto iz Srbije. Uglavnom me na sva ova poslovna putovanja zovu organizatori, ili
idem na njih o svom sopstvenom trošku. U ovom slučaju, oni sada ne bi imali nikakvog troška
oko mene, ali teško da ću ja imati vremena za njih, s obzirom da je program mog boravka u
Pekingu više nego prenatrpan. Treba da se sretnem sa ni manje ni više nego stotinak ljudi.
Zaista.
…..U svakom slučaju, hvala Saša, nije loše da čovek ponekad dobije poruku da zanima i
sopstvenu zemlju, iako se promocijom njene kulture bavi ceo ćivot, istina na svoju ruku, kako
već zna i ume… Saša se slaće sa mnom da taj posao u našoj državi niko ne radi, čak ni ne zna
za njega, a to je posao dubinske propagande i suštinske promocije ove kulture. Kao da neko
ćeli da je i ne bude…. A Sašu inače znam od sredine osamdesetih, od pre tridesetak godina,
on tada još nije imao ni tih tridesetak godina, i sećam ga se kao čuda od deteta u našoj
tadašnjoj kritici. Ne treba biti psihijatar, da odmah proceniš da mu je koeficijent inteligencije
viši od 150. Godinama se pitam, kako li mu je da funkcioniše u ovom svetu koji baš i nije
saobrazan sa njegovim potencijalom… Čim ga čovek pusti da priča, sigurno će reći nešto
pametno. No, ja se često baš pitam, koja je u ovom konkretnom slučaju svrha tolike moći i
tolikog znanja… I need another world, kaće Džoan Bajz na novom albumu koji upravo
preslušavam u avionu.
…..Razmatram u udobnoj pametnoj fotelji prve klase savremenu kinesku literaturu, ogroman
prelom od Kulturne revolucije do sadašnjeg stanja, pratim uvid u svet i ulogu pisca i poredim
ga, neznano zašto, sa beznađem smisla savremenog srpskog društva. Lelujamo se na
pogrešnim talasima jer ne znamo šta nam je cilj. Novi, surovo besmisleni kapitalizam kod nas
određuje skoro sve. A let je bio dovoljno dugačak, preko Berlina i Sćećina, preko Sankt
Petersburga i Moskve, preko bezmalo cele Rusije, da savladam kratku istoriju savremene
kineske literature koju su mi predusretljivi domaćni unapred poslali. Posle sam spavao do
Pekinga sve sanjajući čudna kineska imena u glavolomnoj engleskoj kombinaciji. Obično ono
što čitam, određuje oblik mojih snova. Tako je i sada.
…..Peking. Ili Beijing, Bejžing… Ko je u pravu što se tiče izgovora. Mi ili Englezi? Meni se
prva asocijacija rimuje sa Tao Te King. Kakogod, naoružan Središnom harmonijom, letim ka
Pekingu. Davne 1984, u biblioteci trebinjske kasarne, sa pogledom na možni Leotar, vodio
sam paralelne razgovore sa Džordžom Orvelom, koji je baš te godine ponovo ušao kod nas u
intelektualnu modu, i sa Konfučijem, koji iz mode nikada nije ni izlazio… Sve je u vezi, nema
ni 20 dana kako smo tamo u amfiteatru pored Dučićeve Hercegovačke Gračanice, iznad
Trebinja, vladika Grigorije i moja malenkost besedili o knjizi koja je obeležila proteklo leto,
o Suncu ovog dana, a ja upravo letim ka prostorima koje je oblikovala Središna harmonija.
…..Biznis klasa je čista milina, još nisi ni valjano seo, avion nije ni upalio motore, a već su ti
preljubazne koketne stjuardese ugurale šampanjac dobrodošlice u ruke… Inače, prevoznik je
Er Čajna, znači, onaj koji uzima pare, a šljakeri su oni koji voze, u ovom slučaju, Er Svis… A
zatim, kao u nekoj od epizoda No reservations Entoni Burdena, ispred nas iznose specijalitete
Lorenca Abricija, velikog savremenog kuvara iz Belinzona. Fensi restoran Lacanda Orico iz
švajcarskog Ticina kuvao je za nas prisutne. Saputnik mi je ljubazni bankar iz Kameruna koji
radi u Pekingu, centru najnovijeg sveta, to je već sasvim očito. A ja u egalitarizmu u svojoj
glavi se i dalje osećam nelagodno zbog zemljaka u ekonomskoj klasi koji ne mogu ni zamisliti
šta mi ovde probamo. Sedište me masira u tri varijante, kako god poćelim.
…..Dok sa saputnikom iz Kameruna tamanim švajcarske specijalite, jela i predjela, iskreno se
63

pitam šta li rade moji zemljaci koje je naše ministarstvo kulture spakovalo u ovaj avion. Da li
ljudi iz male zemlje kao što je Srbija nemaju pravo na biznis klasu, moglo bi se pomisliti.
Page

Biznis klasa na dugačkim putovanjima nije hir, nego mogućnost da se stigne negde daleko
relativno odmoran i da može čovek odmah da počne da radi, došaptava nam putna logika.
Zašto naša država ne poštuje pisce, a kineskoj nije teško da ispoštuje svoje goste, neko bi se
zapitao. Zna li u njoj iko, kada ne bude ni pisaca ni jezika, da neće biti ni države. Neće istina
biti ni tih koji danas misle da određuju pravila, ali to i nije neka uteha. Kamerunac mi
nazdravlja sa odličnim francuskim širazom. Slušamo i dalje novi, nadajmo se ipak ne i
poslednji, album Džoan Bajz…
…..A u Pekingu, čekaju me moji ljudi. Ko bi rekao da sam sakupio toliko poznanika,
izdavača i agenata, Kler sa Tajvana se već pitala što nisam došao na parti njene kuće
prethodne večeri, Nensi i Sani iz Pekinga su u organizaciji ovog fellowship-a, Jumin iz
Šangaja je na sajmu, tu je i Oja iz Mongolije, konačno sam u njihovom parčetu sveta, a evo i
kolega stipendista, Rebeke iz Londona, Klaudije iz Ciriha… Ako pridodam i zemljake iz
ekonomske klase, ispada da skoro nikada nisam sam. A svi se sećamo nečega.
.
.
Četvrtak, 23. avgust 2018.

…..Prvi korak u realno, kao da je korak u privid. Jutro se pojavljuje ispred pekinškog
aerodroma koji je nalik na ogromnu školjku. U cik zore stigao sam u drugu civilizaciju, jer
gdegod se micah po Mediteranu i Evropi, sve to beše u osnovi grčko-rimski stil, ne u rvanju,
naravno. Čak i Turska, sa svojom velikom kulturom i književnošću, mora se prepoznati kao
izdanak Rima i Grčke.O nama na Balkanu da i ne govorimo. Ovo je nešto drugo. Samosvojni
izdanak ideje društva.
…..Peking. Dvadeset miliona sudbina se obrće u ovom poletnom prostoru, određenom i
označenom danas smelom, intenzivnom, futurističkom arhitekturom i povremenim žestokim
zagađenjem vazduha. Vozeći se u rano jutro kroz ovu, istinsku mega-metropolu, kroz šumu
umereno visokih i sasvim raznobojnih nebodera, ne mogu da se ne upitam, kao i uvek kada ih
gledam u takvoj koncentraciji, da li u njima iko živi. Iz daljine, gledano sa autostrade
budućnosti, izgleda kao da nema ni jednog znaka života. A varam se, iza svega vidljivog, huji
pritajeni vulkan. Ma zašto pritajeni, u pitanju je zemlja zmaj.
Na ultramodernom aerodromu ste mogli već videti, pored najnovijih digitalnih čudesa za
različite nivoe identifikacije i da, za razliku od nekih nama bliskih zemalja, ovde službena lica
reaguju veoma pozitivno na pomen da ste iz Srbije. Lepo. I prijatno. A što se taksija tiče, u
ovom gradu vlada hjundai elantra. Za razliku od naših balkanskih zemalja, gde na ulicama
vlada otpad automobila iz Evrope, ovde se voze nova kola. U ogromnim količinama i
veličinama. Nije to više ona Kina u kojoj su vladali biciklisti.
…..U hotel stižem rano, pre šest, sve računajući da ću onih šest sati koje sam izgubio leteći uz
vreme, na istok, nadoknaditi prepodnevnim spavanjem, kad mi na recepciji ljubazno saopštiše
da ne mogu pre deset u sobu. Šta da radim? Idite na bazen. Upravo se otvorio. Znao sam da
ima neka mala sitna kazna za onu biznis klasu. No, ni jutarnje plivanje, umesto spavanja, u
bazenu hotela Swissotel u Pekingu, nije baš najgora stvar koja vam se može desiti.
…..Sastanak je već oko podne, tu su svi predviđeni, pored Rebeke i Klaudije, i Piter iz
64

Njujorka, Kejt iz Melburna, Elena iz Meksiko Sitija, Dijana iz Barselone, Šarlot iz Pariza,
Veda iz Džakarte i Ornit iz Tel Aviva. Svi orni i spremni da se sretnemo sa kineskim
Page
urednicima i agentima, da upoznamo kinesko izdavaštvo i da im pokažemo svoj rad. Da
napravimo po koji most do nekog posla. Ili do nekog novog smisla. Glavni domaćini su nam
Erik i Lirong, a tu su i, uverićemo se ovih dana, svakodnevni dobri duhovi, Jaja, Li, Nensi,
Julieta.
…..Erik nam objašnjava čitavu paletu izgovora kineskih suglasnika. Pet godina mu je trebalo
da se usudi samo da ih izgovara. Petnaest godina je živeo u Kini i danas je jedan od najboljih
mlađih prevodilaca na engleski. Erik je iz Sijetla, i u ime Kine on je domaćin jednog ovakvog
promotivnog skupa. Hm, možemo li mi zamisliti da stranac strancima predstavlja našu
kulturu… Baš kao što Vlada u Bostonu predaje američku istoriju Amerikancima. Takav
luksuz očito samo veliki mogu da si priušte.
…..Posle sastanka u knjižari-cvećari-kafeu, u kojem, uzgred, vladaju moja omiljena belgijska
piva, plus škotski brudog, vozikamo se metroom do Tjenanmena, Trga nebeskog mira. Da
odmah vidimo taj artefakt, najveći svetski trg, pa da krenemo da se bavimo ljudima. Ovde su,
to je više no očitio, ulice istovremeno i najduže i najuže, šire no igde, a isto važi i za trgove.
Pogotovo za ovaj koji te vodi do više od osam hiljada soba Zabranjenog grada. Uvek sam
osećao da je svet mnogo bliži kada ga ne gledaš iz taksija. Šetnja bi bila verovatno bolja, no
ovdašnje relacije su ustvari giga- i tera- relacije. Peking se ne dâ prehodati, ni lako, ni brzo.
Ma, nikako.
…..Koračati Tjenanmenom, izgleda kao zaputiti se u beskraj, pa mi to nismo ni pokušali,
odmah smo krenuli ka Tihausu Lao Še, gde nas je pored uvek začudne i uvek drugačije
kineske hrane čekalo i Kinesko pozorište senki. Skoro dve hiljade godina ove prefinjene i
ljupke slike na platnu kao da su čekale da nam osvetle dubinu istine o prolaznosti ovoga sveta.
Jin i jan ovde su prisutni svaki dan! Sve uz laku hranu pekinške kuhinje, jer u Kini nema
kineske hrane u našem smislu poimanja, u pitanju su sasvim različite kuhinje, sečuanska,
honkoška, pekinška…, i uz priče o čaju sa Jaja i Lijem. I priče o čaju u Kini imaju drugačiji
okvir i kontekst od onoga koji se u Evropi podrazumeva, čak i među dokazanim znalcima.
Kao da dobijete još neku perspektivu za koju niste imali ni pojma da postoji. Ovde sam,
naime, probao i zelene čajeve drugačijih ukusa od onih nama dostupnih u Evropi.
Japanski mača zeleni čaj, recimo.
…..Navike su čudo. Sprovodite ih gdegod da ste. Ako to možete. Mi ovog puta sledimo moju
naviku, pa posle večere nas Erik vodi u hipsterski bar Peking A sa kraft pivima isti je
novosadski Toster, i šta tu reći do ponoviti da je globalizacija ne uzela maha, nego
podivljala… Pijemo Flaying fist ipu, Leteću gozbu, dakle, sasvim kinesko i tačno ime za pivo,
pa Mandarinsku ipu, sve lokalna zanatska piva. Kao u Novom Sadu, Beogradu, Beču,
Varšavi, Njujorku i bilo gde drugde.
…..Ulice su pune i oko ponoći, a kada se vraćate kući peške, čak i u ovom zagađenom gradu,
po kome neki ljudi pored vas šetaju s maskama, možete ponegde, na nekom od trgova, sresti
neke druge ljude kojima ni takav vazduh ne smeta da zaplešu na ulici, poput onih što plešu
tango u ulici Florida u Buenos Ajresu. Ma, život je čudo.
..
Petak, 24. avgust 2018.
65

…..Usred jutarnje gužve i dalje tražim ovdašnju SIM karticu, koju neoprezno nisam kupio
Page

juče. Jedino je ja u grupi još legendarno nemam. A u Kini ne moćete baš najbolje, ne, ne
možete uopšte, komunicirati ako nemate njihov broj i ako niste povezani sa aplikacijom za
mobilne WeChat. Ako pak imate sve to, možete šta hoćete. Ogromne količine informacija su
vam dostupne u veoma kratkom roku. Možete da šaljete i primate šta hoćete, da se čujete sa
prijateljima kad hoćete. Jedini je problem što je obližnja poslovnica Čajna mobajla još uvek
zatvorena, pošto radi od devet do pet, u vreme kada smo mi uvek negde uplanirano daleko.
…..Sada je osam i ja se, neobavljena posla, vraćam u hotel na doručak. Na ulicama okolo
paralelni životi huje. Mlade dame, doterane na isti način i u isto vreme kao u Frankfurtu, voze
se biciklom na posao. Neke starije žene sa mačevima mašu na trotoaru, u skoro pa
samurajskim kretnjama. Zanemaruju apsolutnu gužvu i ljude koji u rekama teku pored njih.
Kuda ustvari svi ovi ljudi hrle, zapitao bi se dokoni stranac. Na groblje? Ma ne, nije danas dan
mrtvih.
…..Dok hodam, gledam kako se svuda okolo rasprostiru saobraćajne Ešerove petlje. Kina je
zemlja koja vrlo otvoreno pokazuje da je promena moguća. Samo mora da postoji unutrašnji
potencijal. Uvek imam na umu Srbiju kada se u vlastitoj glavi dotaknem ovakvih stvari. Koji
su naši potencijali? A koje perspektive? U percepciji drugih, u ponašanju nas samih, u
nerazumevanju sveta, nije teško videti da smo deceniju i po bili prinudno, a još deceniju i po
skoro pa namerno izopšteni iz sveta. Unutrašnžji kohezivni smisao koji bi elita mogla da
proizvodi ne postoji. Ta elita skoro da ne postoji. Životne kontekste nam, to je više nego
očigledno, određuju uglavnom neki reciklirani likovi.
…..Mi idemo danas na Sajam knjiga, koji nije ni daleko ni blizu, oko tridesetak minuta
autobusom. Ulazimo u, da li je to potrebno ovde reći, ogromnu halu pekinškog sajma. Oči iz
Meksiko Sitija, Džakarte, Njujorka i Ciriha, Pariza, Londona i Novog Sada, Barselone,
Sidneja i Tel Aviva posmatraju svet kineskih očiju. I proveravaju, koliko mogu, da li vide
isto.
…..A ja pak tradicionalnu kinesku građevinu sa Tjenanmen trga, pored koje smo upravo
prošli pre dolaska na sajam, još uvek upoređujem sa sećanjem na dosledno napravljenu
tradicionalnu kinesku kuću u Novom Sadu, na Telepu, pored Dunavca, koju sam kao
trogodišnjak gledao iz korpe očevog bicikla pre priličnog broja godina. Ta setna
građevinarska dosetka lokalnog penzionisanog mornara bila je intrigantna bomba u mojoj
tadašnjoj percepciji prostora. Dečije naporno sam oca svako malo gnjavio da me odvede da
ponovo vidim tu kuću koja pokazuje i zrači drugačije.
…..Sada vidim da današnji Peking menja percepciju na drugi način, ne toliko tradicionalnom
arhitekturom, koliko izražajnom i probojnom hipermodernošću. Iza ovih kulisa se sluti da
dramatične promene kineskog društva u poslednje tri decenije pokazuju na pojavnom nivou
kako se konzumerizam i materijalizam stapaju sa vrednostima socijalizma. Kako to stoji
suštinski, negde usred budućnosti, videćemo.
…..A sam Sajam knjiga, kao i svugde, biva užurbanom monumentalnošću privremene slike.
Knjige, poput kineskih jela, svakodnevno menjaju kontekste, a sajmovi su tu da ozvaniče
promenu. Mi posećujemo nekoliko najvećih izdavača i pamtimo ovaj, za nas, prvi kontekst,
tek uspostavljenu sliku. Naša mala grupa od desetak ljudi postaje brzo kompaktna i
interaktivna. Vrlo lako oko nas lete iskustva sa svake strane globusa. Usredsređeni na
ogroman protok informacija, hrabro plivamo u njima.
…..Pored knjiga savremene kineske knjićevnosti, na koje smo sami, a i od strane različitih
66

domaćina usmereni, promiču pored mene prevodi koji integrišu u kinesku kulturnu mapu i sve
ono lebdi po policama sa knjigama u Zapadnom svetu… Od Markesovih Sto godina samoće i
Page
Hokingove Kratke istorije vremena pa do nekog od brojnih Roditeljstava s ljubavlju
mudrošću… Skoro svi stihovi kao da su tu sabrani, od Bodlera i Ezre Paunda do Mahmuda
Derviša i Andradea. Kina kao da je ćedna sveta i njegove poezije.
…..Posmatram sagovornike Kineze kako vešto koriste mobilne telefone za simbolički transfer
zapadnih u kineske simbole, u njihove pojmove, znanja i ukupan spoznajni svet. Mobilni im
dođe kao pomoćna personalna memorija, a i kao pomoćni komunikativni organ. Čini mi se,
daleko više nego nama na Zapadu.
…..Listam simpatičnu knjigu o mačkama. Tiraž? Sitnica, samo 3 milona. Za sada. Listam
i Rečnik Maćao, knjigu inspirisanu Hazarskim rečnikom, i prisećam se društvene polemike
koju je ovde ta knjiga pre nekoliko godina izazvala. Objavljena je u Kini pre Pavićeve knjige
koju je kineski autor Han Šaogong imao prilike da čita na engleskom. Inače, ovde je Pavić
toliko popularan da, čak i najpopularniji pevači sa respektom misije izvode pesme inspirisane
ovom knjigom. Pomen ovog pisca jeste šifra prepoznavanja vrednosti i uspostavljanja
bliskosti. Reč Srbija, odjednom zadobija tećinu. Milorad Pavić, očitio je, ćivi sve dublje u
kineskoj kulturi, a kod nas je, meni se čini, skoro pa zaboravljen.
…..A na našem štandu, kao da je vreme stalo pre mnogo godina. Kao i na bilo kom drugom
sajmu u svetu. Nemam utisak da se događa išta. Samo retkim muvama možda nije dosadno.
Život je negde drugde. Kao i posao uostalom. Zaista je bolno posmatrati to pomanjkanje
smisla. I pored više neospornih knjićevnih vrednosti, kao da nam kulturno, i na svaki drugi
način, izmiče smisao. Hoćemo li imati vremena da nadoknadimo ovo, u kojem uludo
zaostajemo za svetom. Ponašamo se kao da smo još uvek pod sankcijama. Koje smo ovog
puta sami sebi nametnuli.
…..Posete u pet izdavačkih kuća na sajmu su proizvele još četiri ili pet puta toliko susreta.
Teško je baš biti uvek i sasvim u svemu. Ali, recimo, nekada i u daljini susretnete blizinu.
Beilin se bavi studijama naše kulture, piše tekstove za ovdašnje novine, pre koji mesec se
vratila iz Beograda, a u oktobru će nam ponovo doći u goste. Zna štošta o pravdi i pretežno
stereotipnoj nepravdi za Srbiju u globalno koncipiranom pogledu zapadnog sveta. Zna razloge
zbog kojih je Peter Handke izopšten iz percepcije savremene nemačke literature. Oduševljena
je idejom da je u Beogradu upoznam sa Milisavom Savićem i romanom Hleb i strah, koga
ovde imam na engleskom. I koga ću joj poslati zajedno sa njegovim La Sans Pareille.
…..A mi radimo, šta drugo do do bussiness, make money, ako je moguće, naravno. Začudno,
van posla, skoro da svi, uključujući i domaćine Kineze, imamo sličan književni ukus. To već
postaje opasno. Šalim se, tako i treba, ukus nam niko ne nameće, to je prostor slobode koji
biramo sami. Rebeka, i ovoga puta bez tetoviranih istanbulskih čarapa, kao što i priliči
londonskom agentu i skautu, kao iz rukava sipa najčudnije tračeve o engleskim izdavačima,
Klaudija pak nemački precizno provaljuje političku strategiju kineskih izdavača i strukturu
sajma, Elena je ozarena što je srela svog omiljenog pisca koga je prevodila i učinila vidljivim
u Meksiku, a španski izdavači su svet za sebe, potvrđuje Dijana iz Venecuele, koja radi, a gde
bi, nego u Španiji, na stalnoj relaciji između Madrida i Barselone. Ona se ipak čudi kako to da
sam otkrio Isidora Blajstena čija genijalnost nije još ni tamo dovoljno primećena. Čitalački
ukus, naravno, potraga za bitnim, ključno, i, kao i uvek, mala pomoć prijatelja, skromno
odgovaram.
…..Posle idemo na večeru. Negde daleko. Ili možda blizu? Relacije ovog grada su mi još
uvek neuhvatljive. Restoran u koji idemo se nalazi u ulici k’o iz naših siromašnih pedesetih,
67

sve redom udžerice sa beogradske periferije iz ranih filmova Žike Pavlovića, ili sa Dušanovca
Page

iz romana Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihajlovića. U dvorištu, na terasi upriličenoj nad
garažom, tik kod komšijskih krovova, služe nas najboljom svetskom hranom, pijemo aperol
špric i ono holandsko rošfor 10 pivo, a tu je i njujorški bruklin. Sve za uživanje, sve po ukusu
Zapadnog sveta… Jedem salatu od škampa i rukole sa avokadom i prženim azijskim orasima.
U Pekingu su svi ukusi blagi. Ostali jedu dijametralno različite stvari, koje sve deluju kao da
su iznesene iz kuhinje nekog restorana iz Firence ili Milana. Razgovaramo i o uposlenicima –
zaključak je jednoglasan – lenjost nikada ne umire. Lazi-ness never dies. Prisećam se jednog
svog bivšeg zaposlenog. Sve je teško, i ništa se ne može. Sve kod njega skoro pa dođe kao
prizemna varijacija na temu Jesen je, i život bez smisla…
…..Nakon najboljih pića, usred ponoći lutamo pekinškim uličicama. Sloboda nema cenu. Ne,
ne odlazimo još u hotel, tu je i bar The Other Place. Sasvim atipično kineski. Ali, unutra su
gosti i potencijalni japanski prijatelji, koje nismo ni sreli na sajmu, ali s kojima imamo da
razmenimo različite književne informacije. Pravi ljudi, kuća iz Japana, slična Agori,
uglavnom takve srećem po sajmovima i okolo njih, verovatno po jungijanskim zakonima
sinhroniciteta. Pijemo, dakako kraft piva, i bavimo se i ovde, gle čuda, izdavačkim poslom, a
u nekom momentu me gazda, upadljivo crvenkasti Škot, koji zaista zna šta su prava piva,
nakon što sam mu rekao odakle sam, upoznaje sa dvojicom svojih važnih ljudi. Iz
Majdanpeka su i iz Beograda. Hoće da me časte specijalnim pićem ovde u Kini, specijalnim
jer je potpuno nepoznata ovdašnjem stanovništvu, rakijom og ananasa (koju oni sami prave
verovatno u nedostatku šljive). Pitam ih mogu li da pozovem prijatelje iz Amerike, iz Sijetla i
Njujorka. Amerikancima godi to što ih pozivam na sasvim egzotično piće, a Srbi se u sebi
pitaju, koji će nam ovi Ameri. Za njih sam i ja praktično stranac. Svi na kraju uživaju. Našu
rakiju proba i Dijana. Svi se pitaju, otkuda u Srbiji tradicija pravljenja rakije od ananasa. A ja
znam odgovor, naši ljudi znaju sve, ako im to znanje ne pokvari država. Hm, pitam se, kako
bi ih ove naše birokrate našle u Pekingu. A i zašto? Sami su sebi dovoljni.
.
.
Subota, 25. avgust 2018.

…..Kao iz akvarijuma, iz izloga hotelskog restorana posmatram užurbana lica, koja još i
iznenadno skretanje na ovom mestu, ispred samog hotela, tera na posebnu vrstu opreza.
Promiču u blistavo rano jutro lepe žene kineske, gracilne i nestvarne, a lica Kineskinja, nežna
i setna, vesela i tužna u isto vreme su kao ona naša slatkokisela ili slatkoljuta prehrambena
kombinacija. Posmatram i tražim, a šta drugo do odsjaj unutrašnje svetlosti bića, dok
štapićima već mahinalno skupljam komadiće raznorazne hrane sa ovog za mene švedskog i
kineskog stola u isto vreme.
…..Pre toga sam gledao spektar mogućih doručkova – kontinentalnih evropskih, kineskih,
japanskih. Različiti egzotični plodovi su izgledali kao da gledaju u nas. Mi smo traćili
kombinacije. Povezati drugačije, mahom nepoznate, ukuse u smislene nizove. Mi smo bili
slučajni jutarnji šetači kroz ovu Alibabinu pećinu hrane. Jedina blesava ponuda u ovom
švajcarskom hotelu bila je piti Liptonov čaj od jasmina, umesto kineskog domaćeg koga tu
nema neznano zašto.
…..Posle doručka, uz neprocenjivu pomoć Lirong, postao sam korisnik kartice Čajna mobajla.
68

Odjednom mi se otvoriše informativni vidici. Kontakti krenuše sami da lete, WeChat postade
svet. Ovde nema zapadnih brauzera, Gugla, nema Vibera i Skajpa, nema skidanja mapa
Page

gradova. Svet je očito već informaciono i bezbednosno podeljen. Ja konačno postah domaći
čovek, i beskraj sitnih dogovora i razmena poruka preko ove aplikacije poče tako da mi
popunjava pekinšku stvarnost.
…..Danas je pred nama nekoliko opasno velikih knjižara. Kvadrati su od hiljadu, pa naviše.
Naslovi, novi i stari, savremeni i klasični, mahom poznati, za razliku od ideograma koji su mi
potpuno nerazumljivi. U zaista velikom moru prevoda, od naših ljudi smeši nam se, a ko bi
drugi do Novak Đoković sa svojim likom mladog Tesle. Čudi me da to niko do sada nije
primetio. Čak ni ja sve do ovog odlaska u pekinšku knjižaru Sanlian. Tu je naravno
Pavićev Hazarski rečnik, čitan i uticajan, ali i Drugo telo, njegovo u Srbiji dosledno
neprimećeno remek-delo.
…..Ono što mi se dopada u pekinškim knjižarama jeste da u njima nema mesta za literarno
smeće. Barem ne u prvim redovima. U njima se nalaze knjige, koje određuju moj ukus, za
koje bih stavio ruku u vatru. Ma, nije u pitanju ukus, već osećaj za vrednost. Za smisao.
Toliko o Kini. A o Srbiji? Šta moćete da očekujete od zemlje u kojoj se u prvim redovima
knjižara nalaze prividne knjige? Ne toliko ni pogrešne knjige, koliko prividi, nešto što u
svojoj biti i nisu knjige. Osim, po obliku.
…..Posle podne Erik organizuje promociju Dža Pingva, jednog od najvećih živih kineskih
pisaca. Ne samo za nas, već i za brojnu publiku. Mi smo specijalni gosti ovog programa.
Elena je prevela i njegovu knjigu na španski i objavila je u Meksiku, tu je i američki
prevodilac, a živa reč autora otvara pred nama do tada nepoznate svetove. Tako je to uvek,
pravi autor lako, nepretenciozno, i kao, nenamerno, oda slušaocu neku prečicu do smisla.
…..A nakon svega, odlazimo na jedan od najvećih likovnih događaja u Pekingu ovog leta, na
izložbu kineskog konceptualnog umetnika Siu Binga. U brojnim prostorijama gledamo
monumentalne radove ovog umetnika koji je karijeru započeo slikanjem jednostavnih
ideograma u selendri u koju je prognan za vreme Kulturne revolucije. Iz jednostavnih sličica,
nalik stripu, razvila se totalna umetnost koja bi da nas vodi kroz neravnine smisla od početka
do kraja sveta. Kroz likovnom apstrakcijom sažetu istoriju ideja i progresa. Imam utisak da je
u ovom slučaju veličina umetnikovog dela posledica veličine zemlje. Baš onako kao što
Džonatan Frenzen mora da piše voluminozne knjige saobrazne veličini svoje zemlje. Meni
naša neoavangarda deluje skromno i sićušno naspram Bingove moćne vizije sveta. A koreni
su im isti. Otpor totalitarno zacementiranom ustrojstvu sveta.
…..U hotel kao i obično već, stižem dovoljno kasno da bih se opet zamislio nad stalna dva
pitanja koja mi povremeno ovde bljesnu ispred svesti – Imam li ja dovoljno samoće? I, da li
me ovo pisanje leči od samoće, ili od svakodnevice?

Nedelja, 26. avgust 2018.

…..Četvrti dan, a kao da je četrnaesti. Toliko je mnogo ispred mene do sada promilelo slika,
informacija, ljudi, poslova i planova, da imam utisak da sam preseljen prilično daleko od
sopstvenog života. Dobro, Peking jeste prostorno daleko, ali ja sam i mentalno veoma daleko.
A iz daljine gledano, štošta postaje puno jasnije. Pored ostalog i zbog toga su putovanja
69

dragocena i u onom delu našeg života koji je suštinski stacionaran i repetitivan. I dalje imam
utisak da mi je potrebna određena količina samoće, da dopunim svoje energetsko polje.
Page
…..Danas prepodne imamo „težak kulturološki eksperiment”, pravimo dumplings, podučava
nas okretna Koko, kuvarica skrovitog restorana Mua Fa. Počinjemo sa mešenjem testa, svi u
keceljama, ruku zamazanih brašnom, ponavljamo hiljadugodišnje pokrete naših baka i
prabaka. Pred nama su poznati i nepoznati začini, đumbir, cimet, muskatni orah, sečuanski
mirišljavi biber, korijander, susamovo ulje, a od narendisane bundeve i neobičnog zelenog
bilja, nastaje mešavina kojom punimo dablinge. To su one kuglice od testa, potencijalno
napunjene svim i svačim, a najviše egzotičnim ukusom Kine. Ili onoga što mi zamišljamo
Kinom.
…..Pripremamo nekoliko drugih mešavina za punjenje. Svinjetina i bundeva, bundeva i
šargarepa, šitaki pečurke. A ima i dve vrste spremanja, u tiganju sa susamovim uljem i
vodom, i u ključaloj vodi. Oba su perfektna, služe se sa nekoliko vrsta sosova i italijanskim
vinegarom. Pravljenje damblinga, jeste kao pripremanje knjige. Piter je primetio i razradio
ovu priču. Naš usud je što i ovde prolazimo kroz sve faze koje od umetničkog impulsa, od
onog nematerijalnog, prave robu. Sve što smo ovde napravili, pojeli smo začas, to je izgleda
bila dosetka organizatora da nas ne vodi na ručak, sami smo ga spremili.
…..Koliko znam za dambling ne postoji srpska reč, niti sam ih jeo u srpskim kineskim
restoranima, samo jednom, prošle godine, ali u Tel Avivu. Što ih ne bi ovako zvali i nadalje.
A znam i da ih pravim, sada. Kuvarici sam odmah predložio da dodamo i pečene slaninice i
šunke unutra, društvo je odmah počelo da me zeza, jesu li to srpski damblinzi, samo me je
Koko značajno pogledala, pa što da ne, valjalo bi probati. Dok mazimo čupave i šarene
kineske mačiće u pastoralnom dvorištu restorana, Veda razneženo otkriva svoju tajnu, kod
kuće u Džakarti ima dve mačke, i neprijatno joj je da prizna, ali ponekad sasvim iskreno
pomisli kako ih možda više voli od svog muža.
…..Putovati Pekingom je kao putovati svemirom, no ubrzo ipak stićemo u Kulturni centar u
kome ćemo mi celo popodne podučavati druge o našem radu i predstavljati važne knjige
svojih zemalja. Bavimo se uspostavljanjem veza između različitih realnosti, jezika, država,
književnih i interesnih svetova. Sve je tu na jednom mestu. Atmosfera je naoko opuštena, a
ustvari visoko koncentrisana na more informacija koje smo ovde doneli. Treba reći sve i
zainteresovati druge za svoju priču. Nikada se ne može reći sve, a interes je uvek relativan.
Kao i zavođenje, uostalom.
…..Pričao sam im o fenomenima knjige, pisca i izdavača na malom tržištu kao što je srpsko, a
usred globalnog sveta, o velikim piscima koje treba za druge učiniti važnim. Nije baš
jednostavno govoriti na engleskom na moj način, poznato je da ne mogu dva puta pričati isto,
ta se zato i ne usuđujem spremati govor unapred da ne potrošim spontanost izvornih ideja, pa
govorim iz glave, a publika me inspiriše ili ne inspiriše. Kada mrtav ozbiljan uspem da
izazovem smeh kod publike tamo gde ja to hoću, a publika ne očekuje, to znak je da sam
uspeo. Da, i danas su se smejali tamo gde sam to hteo. Uz pomoć mnoštva informacija, za njih
novih a intrigantnih, uspeo sam da zamaskiram da mi engleski i nije baš maternji jezik i da im
okupiram četrdesetak minuta pažnje.
…..Posle promocije dolazi na red još jedan, i ovoga puta drugačiji, sečuanski restoran. Ispred
nas se na stolu okreće neverovatna vrteška sa skoro svim neobičnim ukusima koji su nam, gle
čuda, postali uobičajeni. Večerašnja razdaljina do hotela i nije preterana za nožnu šetnju, k’o
recimo da idemo Novim Beogradom od Ušća do Arene, pa ne koristimo taksi, već se šetamo
po osetno zagađenom gradu. Posle na televiziji, dok obnevideo od umora mogu još samo da
70

okrećem kanale, vidim da lokalne vesti obavezno sadrže i procenu zagađenosti, prepisanu k’o
iz futurističkog filma. A na televiziji, inače, pored ostalog, globalnog i očekivanog, pažnju mi
Page
privlači kanal na kome se emituje novi kineski rok, muzika meni slična onome što su nekada
u Mađarskoj svirali Lokomotiv GTili Omega. K’o iz vremena dinosaurusa.
…..Spavam duboko, i u snu mi se mešaju jezici koji suzvučna kulisa inscenacije ovog puta.
Otkad sam stigao, zalepljen sam za engleski i za kineski jezik kao za veliku nepoznanicu. Kao
da se slike oblikuju iz jezika, a ja se prema njima odnosim nevezano od znanja ili neznanja.
Čudni i duboki snovi. Neprepričljivi.

Ponedeljak, 27. avgust 2018.

…..O, da, zaista se osećam kao da sam hiljadama kilometara daleko. Još samo da saznam, od
čega. Stalno prisustvo zgrada od tridesetak spratova, stvara mi i mentalnu kulisu prostora,
baždari me na drugačije oblike od onih na koje sam se navikao u svome gradu. Vreme je
ispunjeno poslom, razgovorima sa nepoznatim ljudima.
…..Nalazimo se u baš najvećoj izdavačkoj kući, koja ima svojih dvadesetak drugih izdavačkih
kuća. Ceo dan vodimo razgovore jedan na jedan. Imamo po dvadeset minuta da vidimo i
budemo viđeni. Danas sam razgovarao sa skoro petnaest urednika ili agenata. Najveći je
problem, a i mudrost, kako organizovati sve te informacije, znati s kim si razgovarao i o
čemu, šta si nudio a šta ti je nuđeno. Kome posle da šalješ mejl i sa kojim sadržajem, a kome
ne. Trebaće mi kod kuće barem nedelju dana da sistematizujem današnje i ranije informacije.
Otvorio sam mnoga vrata, i mnoga su nam otvorena. Rezultati će se valjda videti u narednim
godinama.
…..Kina je danas ogromno tržište knjiga čiju logiku, čak i kada izgleda opšterazumljivom, i
nije baš jednostavno uvek shvatiti. Prava za knjige su ovde, kao i mahom svugde, skuplja
nego kod nas, i shodno tome, obrti su neuporedivo veći, pa se i izdavaštvo ovde, kao i na
drugim velikim tržištima, u biznisu smatra daleko ozbiljnijim poslom nego kod nas.
…..To jeste činjenica, ali s obzirom na važnost izdavaštva, i knjige uostalom, za opštu
kulturu, zemljama kao što je Srbija, ne preostaje ništa drugo nego da stanu, iskreno i pametno,
iza svoje knjige. Inače, ako se nastavi sa ovakvom kulturnom ne-politikom, neće biti naše
knjige u budućem svetu. To je tako. A druga važna stvar koju treba znati jeste da u budućem
svetu, podjednako kao i na engleskom, biće važno da imate i knjige na kineskom. Ako želite
da vaša kultura postoji kao vidljiva. Ko to shvati, shvatio je.
…..Ovde se poslovne stvari rade jedna po jedna, korak po korak, to znaju Kinezi, a znam i ja.
Raduje njihova uglavnom dobra i tačna percepcija Srbije i njene pozicije u savremenom
svetu. Pogled razumevanja i dubljeg podrazumevanja kada pomenem svoju zemlju.
Pomen Hazarskog rečnika i Novaka Đokovića, proizvodi momentalno i manifestno
dopadanje, a Tesla kao dodatak, zacementira stvar. Kinezi na raspad Jugoslavije gledaju
drugačije od stereotipa koji je nametnut sa Zapada. Za nas literatura je most. Primećujem da je
dosta važnih knjiga savremenih kineskih pisaca poslednjih godina već objavljeno u Srbiji. A
imam i utisak da su te knjige nedovoljno primećene u našoj kulturnoj javnosti, da nedostaje
još taj mali korak.
71

…..Ispijanje čaja zahteva jednu vrstu mira, za koje Zapadni svet, a izgleda, sve više i
Page

savremeni Kinezi, nisu više spremni. Danas pijem zeleni čaj od ekstremno mladih listova. Šta
moje ime znači, povremeno me poneko zapita. Bezveze je bukvalno prevesti Ne-nad, kao
suprotno muško od ženskog imena Nada. Možda je najbolje reći Neočekivan čovek, po knjizi
Voje Despotova, a i po samoj suštini. The Unexpected Man. Od kuće do kuće, izdavačke, još
jedan dan protutnjasmo kroz ovaj grad.

Utorak 28. avgust 2018.

…..Svet je prepun pitanja, a mi plivamo u bazenu sa odgovorima. Danas, na moju žalost,

hotelski bazen ne radi, pa ništa od plivanja pred doručak. Brzo sam ovde stekao naviku da
plivam pred doručak i pred spavanje po petnaestak minuta.
…..Kada smo već kod navika, čak sam se i ja, koji ujutru baš i nisam pričljiv, kao ni većina
mojih sunarodnika uostalom, prinudno navikao na povišeni stepen jutarnje ljubaznosti koji
diktiraju anglosaksonci, a svi ostali ga slede. Uz podrazumevane moje specijalne pahuljice
koje spremam u Srbiji i kojima dopunjavam samo meni znane praznine doručaka najboljih
hotela, preko celog sveta, od Buenos Ajresa, preko Evrope i Srednjeg do Dalekog istoka.
Ovde doručkujem i specijalnu supu za koju biram sastojke, pa mi je ubrzano spremaju,
specijalan omlet, specijalne salate… Više je nego jasno, doručak se ovde zove – kombinacija.
Barem za mene.
…..Ceo dan poznati urednici iz celog sveta obilaze velike kineske izdavače. Slušaju,
postavljaju pitanja, odgovaraju na pitanja. Nakon posete najpre Sajmu knjiga, zatim velikim
knjižarama, već dva dana smo u samom centru kineske izdavačke industrije, srećemo brojne
važne ovdašnje pisce, urednike i agente. Njihovi izdavački parametri su, naravno, neuporedivi
sa onima koji su meni nabaždareni u glavi u Srbiji. Knjige prodate u 200 izdanja ili u 17
miliona primeraka, skoro da su ovde rutinska stvar.
…..Recimo, ultra brzim liftom stižemo u redakciju jedne od kuća, na 19. spratu jednog od
bezbrojnih nebodera. Ovde je prosečna prodaja knjiga oko 200 hiljada primeraka po naslovu,
a neke se prodaju i po 70 hiljada nedeljno. Šta štampaju? Krimiće, filmske i istorijske hitove,
biografije selebritija… Meni ništa zanimljivo, osim fenomena ovih brojeva. U jednoj drugoj
kući, pak, saznajemo da na njihovih 300 knjiga, koliko ih izdaju godišnje, radi čak 70
urednika. Na Agorinih 20 do 30 knjiga godišnje, ja urednički radim sam, a radim i još niz
drugih poslova. Pa sada ti vidi, ko radi k’o Kinez.
…..Meni je zanimljivo da posmatram lica na ovim prezentacijama, pre svega Kineza iz tih
izdavačkih kuća. Pokušavam da ispratim šta se ustvari ispod njih dešava, koji su univerzumi
negde daleko u vremenu pokrenuti da bi oni danas bili na ovom mestu. Iako naoko slična,
beskraj različitosti caruje na njima. Šta li se sve moralo dogoditi da bi ona sedela ovde? Lica
su nekada maskirana u bezbrižnost, nekada u običajnost socijalne grupe, nekada u mehanizam
prikrivanja emotivnog stanja, a ja se uvek pitam šta je to što ustvari stoji iza njih, gde je,
precizno i tačno, to biće koje ga nosi i kako ga identifikovati.
…..Na ulazu u svaki od ovih nebodera je ozbiljno obezbeđenje. Gledam i njihova lica,
identična su kao u ma kog obezbeđenja, ma gde u svetu. Inače, u mnoge od prostorija ovih
izdavača ulazi se samo uz pomoć otiska prsta. Obezbeđenje mu dođe kao dekor. K’o oni
odreda prekopirani krupni crnci u milanskim buticima iz uličica kvarta Quadrilatero della
72

moda.
Page
…..Ručamo u jednoj od izdavačkih kuća, doneli su nam pet-šest vrsta pica. Kineskih. Nije baš
sasvim neobična ideja staviti domaće sastojke i pomešati ukuse, to rade i kod nas, no kineska
hrana i začini na picama deluju za mene baš nespojivo. Posle tri različita parčeta pice prestao
sam da ih testiram, jednostavno, previše je sasvim različitih ukusa. I šta sam zaključio?
Definitivno, pica je pica, samo ona italijanska, sa definisanim italijanskim ukusima i
sastojcima. A na kutijama svih ostalih, ne bi smela da stoji napisana ta magična reč naše
mladosti – pizza.
…..Idemo dalje, usred dana je saobraćaj u Pekingu nesnosno gust. Udaljavamo se od centra.
Peking ima sedam saobraćajnih prstenova. Naš hotel je na obodu prvog. Mi sada idemo negde
sasvim daleko, u carstvo elektronskog izdavaštva. Mislim da je treći saobraćajni prsten u
pitanju. Sa zidova u holu (treba li reći, futurističke) zgrade, gledaju nas naizmenično kineski
pisci i Servantes, Mom, Dira, Stendal… A unutra pratimo najveću kinesku e-
platformu iReader. Izgled i način rada su fascinantni.Uovom futurističkom okruženju više od
700 ljudi sedi za računarima. Za deset godina rada izgleda da su ostvarili svoju i viziju i
misiju – imaju pola miliona knjiga i 200 miliona aktivnih pratilaca, a i svoju platformu, poput
Kindla, koju godišnje prodaju u više od pola miliona komada, i to već šestu verziju.
…..I taman sam mislio da sam shvatio mere kineskih knjižara, kada smo u povratku posetili
baš pored trga Tjenanmen giga-knjižaru Pejdž van koja radi svih 24 sata sedam dana u
nedelji, veća je od čudesne knjižare Ateneo u Buenos Ajresu, a na njenom 4. spratu primio nas
je izdavač visokosofisticirane literature veoma slične mom pogledu na izdavački svet. Brojevi
koji su ovde pridruženi uz moje omiljene autore i knjige izazivaju vrtoglavicu. Uopšte, ovo je
knjižara iz koje se izlazi ošamućen.
…..Gledam nas na večeri u obližnjem restoranu. Još jednom, drugačijem od svih prethodnih.
Možda za Peking i najtipičnijem. Pekinška patka je ovde broj jedan mere i umeća. A mi
štapićima mašemo k’o gudalima, niko ni ne primećuje da već danima, nigde na stolu, nema ni
noža ni viljuške. Pred nama Evropljanima i drugim, iskrsavaju smeli oblici hrane, smele
kombinacije i ukusi. Rubikova kocka kao da je nastala po ideji kineske hrane. Ukombinuj
sve! Naravno, kožura od pekinške patke je neuporediva, kad smo već kod hrane. Hrskavi ukus
se još dugo, dugo rastapa na vašem nepcu. A sve to u relativno maloj prostoriji, u kojoj se
nestvarno mešaju i odjekuju sasvim opušteni glasovi dvadesetak ljudi na engleskom i
kineskom, u kojoj se pije i kineska rakija pai džio.
.
.
Sreda, 29. avgust 2018.

…..Poslednji je dan fellowship-a. Danas idemo na virtualni sajam knjiga, koji se za nas i neke
od urednika i agenata održava u jednoj od specijalnih virtualnih biblioteka- knjižara na
drugom kraju grada. Koračamo duboko u budućnost, tamo su ekrani koji prepoznaju
korisnike, koji znaju sve o njihovim navikama, a i drugi uređaji koji znaju sve o knjigama
koje izmere (recimo, pametne vage), a zatim prilazimo i pametnom ormaru… Na ovom mestu
mi imamo svoje stolove i razgovaramo. Stolovi su, inače, obični. Tako barem izgledaju.
Nismo kod njih primetili neke posebne znake pameti. Niti nam je neko od domaćih na to
73

skrenuo pažnju. Ovaj virtualni sajam traje, bogami, ceo dan.

Page
…..Kinezi imaju običaj da daju male poklone, da od rastanka kao tačke u vremenu naprave
opipljivu tačku u prostoru. Jaja meni i Klaudiji poklanja deo svog sveta, mirisnu kinesku
ogrlicu. Jaja i Li su neočekivani prijatelji od prvog dana, šire pozitivnu energiju gdegod da
odem. Njihovi mali pokloni, s obzirom da su iz drugog sveta, imaju veliku specifičnu težinu
za mene.
…..Sedmi je dan, opasno me spopada umor nakon svakodnevnog 12-i-višesatnog angažmana.
Bukvalno, ne stižem da se naspavam. Stefan me je od kuće pitao, šta smo obilazili od
znamenitosti Pekinga? Ništa, zaista ništa turistički, no zato smo svi duboko ušli u srce kineske
izdavačke industrije. Pred nama je iskrslo mnogo dogovora, mnogo sitnih detalja, pre svega,
mnogo ljudi sa svojim svetovima, u koje se mora pažljivo ući da bi posao imao smisla.
…..I bio je oproštajni parti na kraju dana, sa kineskom tradicionalnom muzikom i
neočekivanim ukusima australijskih vina i japanske hrane. A zabava k’o zabava. Tu su svi.
…..Vraćam se taksijem, Galerija 1920 u kojoj je bila zabava je u drugom prstenu, hotel je na
obodu prvog, ali sa druge strane, pa da bi se stiglo pešice, treba barem dva sata. Ili promeniti
dve linije metroa. Peking se definitivno ne dâ tako lako prehodati. Grad od 20 miliona ljudi je
baš veliki zalogaj za mere naše percepcije… Dakle, čak i militantni pešak, ovde bira taksi. Šta
mari, nije ovde taksi tako ni skup, 30 juana ili, za nas, 230 dinara. A jedini pravi gubitak se
krije iza činjenice da čovek ne pešači.
.
.
Četvrtak, 30. avgust 2018.

…..Prvi dan u kojem pokušavam osvojiti virtualni prostor samoće. Bazen, pisanje,
doručak. My last day in Beijing, počinjem i za sebe, a bez ikakvog razloga, da mislim na
engleskom. Lije kiša, ustao sam malo kasnije no obično, oko 9 sati, i dok za doručkom
okretah u glavi, k’o
…..Rubikovu kocku, kombinacije kako da što opuštenije provedem današnji dan bez ikakvih
posebnih obaveza, stiže mi poziv od urednika najveće izdavačke kuće da ih posetim. Ako mi
nije popunjen raspored za danas. Šta ću, nisam baš svaki dan u Pekingu. Izgleda da za mene
nema odmora ni nakon sedam napornih radnih dana… Svi su se raspršili negde. Meni laska
ovaj poziv. Da li je to priznanje mojoj zemlji ili meni, sasvim je svejedno. Dakle, jedino ja,
nakon sedam radnih dana i dalje radim. Dobro, i Erik u hotelskom lobiju ispisuje kilometarske
redove na laptopu. A pojavljuje se i Lirong.
…..Podseća me na obavezu na koju sam sasvim zaboravio. Moram da odem da vratim
famoznu SIM karticu. Teško je postati, a još teže prestati biti korisnik Čajna mobajla.
Vraćanje kartice je beskrajno komplikovan i dugotrajan proces skoro jednako kao i uzimanje
iste. Vraćaju vam usput i neke sitne pare, ali i uzimaju more podataka. Zadržavanje broja bilo
bi ozbiljan prekršaj. Ukratko, uz pomoć Lirong, nakon šest dana više nisam pretplatnik Čajna
mobajla, i žurim na sastanak u obližnji restoran. Nagodili smo se da je to jednostavnije nego
ići u izdavačku kuću na drugom kraju grada.
74

…..Radni ručak sa Luiom je obostrano koristan. Kako? Nije to za javni dnevnik. No ono što
je očito, jeste da i pored decenija konzumiranja i spravljanja kineske hrane, i pored
Page

svakodnevnih poseta totalno različitim kuvarskim filozofijama ovde u Pekingu, umalo da

preskočim da naučim neke stvari o kojima nemam pojma. Na stolu-istovremenom- šporetu, iz
dve različite čorbe, ljute i manje ljute, jeli smo, opet različite, kombinacije loptica od mesa, te
tanko rezanog mesa i povrća, koje smo najpre stavljali u te čorbe da se skuvaju, a zatim ih
vadili i stavljali u činiju sa prelivom koji smo sami kreirali pre toga od preko tridesetak
potencijalnih sastojaka. Ova kuvarska ideja, koju dosad nikad nisam konzumirao, jeste u biti
varijacija one stalne kineske ideje kombinacija na više nivoa. A kreator je gost, onaj koji bira
sastojke. Dakle, više od tri sata smo kuvali i jeli, pili dobro benediktansko pivo iz Nemačke. I
ovaj dan mi je prošao brzo, uradio sam nešto. Kao što rekoh, važni su živi ljudi, a ne prostor.
…..Nisam sinoć imao snage da nakon oproštajne zabave odem još i na afterparti. Lirong mi
kaže da su zaginuli do dva sata. Pozdravljam se sa Erikom, koji se i pored svega dobro drži, i
koji je ustvari ove sedmice i diktirao taj semisuicidalni ritam afterpartija, nešto k’o u Srbiji
Vlada Kecmanović što ponekad radi svojim prijateljima (mada, Vladine sedeljke u kafani
traju bar do sedam, ko zna, zna o čemu pričam). Kecko je bio u Pekingu, ali se nigde po
kafanama nismo sreli. Moraću njega i Jerkova jednom da vodim na popravni ispit. Na
aerodromu u Cirihu me je oduševilo kada sam ga video kako u šorcu i papučama za plaću
putuje u Peking. Opuštencija.
…..Najluđa stvar u svemu je što niko iz Srbije, osim mojih najbližih prijatelja, ni ne zna da
sam u Kini i da udarnički radim za svoju zemlju i kulturu. Kao totalno nezavisnu osobu, kao
slobodnog čoveka, pre svega, nijedan državni organ ne želi da primeti, ni mene, a ni to što
radim. Šta da im radim. Očito, uvek smo imali dovoljno prirodnih resursa da možemo da se
razbacujemo. Bojim se da će takav stav u budućnosti veoma skupo Srbiju da košta.
…..Jaja mi pre neki dan skrenula pažnju na fantastičnu knjigu karikatura i parodija Gradimira
Smuđe, slikara i karikaturiste iz moga grada u čijim sam dovitljivim, likovno ekspresivnim
ličnim notama i pre svega ironičnim karikaturama uživao u novosadskom Dnevniku
osamdesetih. Devedesetih je otišao u inostranstvo i u Srbiji niko više i ne zna ni gde je on niti
šta radi. Valjda je negde u Francuskoj ili Švajcarskoj. A knjiga njegovih ingenioznih likovnih
i opštekulturnih dosetki jedna je od najpopularnijih u Kini. U Srbiji, gde u kulturnom
establišmentu već decenijama vladaju mediokriteti, za takve stvari niko ne mari. A Kinezi baš
uživaju u njegovoj parodičnoj percepciji sveta.
…..U isto vreme i prastara i ultramoderna Kina i daljestremi ka boljoj budućnosti. Koja je
nekada davno zacrtana, i u koju mi danas, kao na ideju-značku jedne ideologije, gledamo sa
podsmehom. U Kini su stvari drugačije postavljene. Budućnost kao da je opipljiva.
Jednostavnost se otkriva u mnoštvu. A mogući su, istovremeno, i najveći i najmanji brojevi
svega. Ima u svemu tome nečega.
…..Spremam se za jutarnji let. Sabiram utiske. Da, nisam baš preterano obilazio znamenitosti,
moglo bi se i tako reći. Zabranjeni grad je za mene ostao samo strana reč, Forbidden City,
strogo engleski izgovorena u nekom od brojnih prolaza pored dotične građevine. Nisam ulazio
u njega, niti brojao njegove sobe. Nisam išao ni do Velikog zida. Ono što nosim sa sobom u
budućnost jesu oči i lica skoro pa trideset ljudi sa imenom i prezimenom. Dalje susrete nisam
mogao da percipiram, toliko ih je mnogo bilo.
…..A ovo je bilo jedno od onih putovanja koje je brzo prošlo, a dugo trajalo. Čega bih mogao
da se sećam?
…..Recimo, pijemo čaj od sveže ubranih listova. Kineski porcelan diskretno zvecka u sali
75

tapaciranoj tradicijom jedne od velikih kineskih kuća. Nestvarno zelena boja zacementirana je
za rub idealno toplih šoljica tik ispred nas. Grejemo se smislom. Znamo već odavno da poenta
Page
svega jeste jednostavnost. Španske oči gledaju francuske, francuske indonežanske,
indonežanske srpske, srpske izraelske, izraelske američke, američke australijske, australijske
nemačke, a sve zajedno igraju ping pong sa kineskim očima. To je slika ovog grada koju
želim da zapamtim.
…..Žive oči ljudi s kojima sam proveo osam uobičajeno-neobičnih dana. Svako od ovih lica
vratilo je svoju lepotu u deo sveta kome pripada. Vidimo se svakako na putu ka
našoj Središnoj harmoniji, najpre već u Frankfurtu u oktobru, pa u Šarži, možda i u Beogradu,
što da ne…
…..Svako putovanje je, pre svega, odlazak u ostvarivu budućnost, jer tamo daleko, smrti
definitivno nema.
…..Meni preostaje da u avionu nastavim da čitam Pesoinu Knjigu nespokoja, koju sam nosio
čak do Pekinga. U Lisabon, dakle, odoh.
.

76
Page
 KRITIKA

Nenad Trajković

TRIPARTACIJA
.
.
(Đorđe D. Sibinović, Nizvodno, Agora, 2018)
.
…..Roman Đorđa D. Sibinovića Nizvodno (Agora, 2018.) od samog početka drži čitaoca u
stalnom i neprekidnom traganju za novim redom, plašeći ga da će ostavljanjem knjige i
odlaganjem čitanja nestati svi naredni redovi onako mistično, kako je i, čini se, nastajala ova
knjiga. Očigledna i opštepoznata pesnička priroda romanopisca čini ovu knjigu višestruko
zanimljivom upravo zbog čiste poezije koja se pojavljuje u rečenicama stalno iznova. Pisac
nas ovom knjigom ne iznenađuje svojim umećem tumačenja i rezignativnim zanosom. U tom
kontekstu definitivno je najjači. Ali je nemoguće ne istaći nepostojanost, već konstantnu
promenu ka višem. Kako se to ogleda u Nizvodno (naslov je paradoks kritičkom tekstu)?
Zasigurno, Sibinović nam radnju romana smešta u tri države (koja je jedna), u tri vremena
(koja inače ne postoje), među tri porodice (koje prestaju to da budu) i sve vreme – od početka
do kraja romana – sigurno vodi fabulu, dajući joj veću napetost na svakoj novoj stranici,
ispisujući istoriju kao neko ko se usudio da kritikuje sve poretke, sve zablude i sve mitove,
pritom ne rušeći njihove koncepte (jer bolji nije smišljen), već ukazujući na fanatizam
doslednog prihvatanja bilo koje ideje ne preispitujući širu sliku. Ovo je svakako realističan
roman, koji obuhvata prikaz društveno-političkih prilika u periodu monarhije, komunizma i
socijalizma, a uporedo kroz pisma u romanu sagledavamo još jedan društveni poredak –
demokratiju. Radnja u romanu eskalira do takvog vrhunca da nijedan čitalac ne može biti
ostavljen ravnodušnim.
…..U romanu Nizvodno predstavljena nam je geneza triju porodica: Cerović, Grujić i Mandić.
Pisac nas vraća kroz vreme i prostor, dajući nam pregledniju sliku svih događaja i junaka. Na
pijadestalu razigranih dešavanja stoji sin Matije Cerovića, Stevan Cerović, koji ostaje ratno
siroče, jer Matija gine u Krvavom maršu, a Stevanovu majku Milicu romanopisac je već na
početku proglasio umrlom. O Matiji saznajemo da je Solunac, seljak od koga se, kao po
običaju, uvek očekuje da bude prvi koji će braniti otadžbinu od spoljašnjih neprijatelja. Zato
ne iznenađuje što on nije ni za kralja, ni za komunistički pokret koji jača u zemlji. Njegova
glavna preokupacija je Stevan, koga ne uspeva da othrani i izvede na „putˮ. Pored Matije
upoznajemo i Gojka Mandića, apotekara i Matijinog pobratima, duboko preobraćenog u
komunizmu, kao novoj i „boljojˮ ideji, za koju će se ispostaviti da i neće biti tako dobra za
njega. I pored toga, njegova snalažljivost i prilagodljivost novom poretku pokazuje koliko
samopožrtvovanja, davanja sebe, gubitka ličnosti je neophodno da bi u takvoj društvenoj
77

sredini preživeo čovek. Gojko, kao budući hranitelj i staratelj Stevanov ima i najznačajniji
Page

uticaj na formiranje njegovog lika.

…..Među likovima starije generacije tu je i Konstantin Koča Grujić, bogati predratni
preduzetnik, komšija Gojka Mandića, koji će imati nesvakidašnju i, rekli bismo, bizarnu
ulogu u spašavanju od sigurne smrti Gojka u Krvavom maršu. Koča je atipičan lik
neoliberalizma, gde je samo nebo granica uspešnim i snalažljivim ljudima, i naravno
komunistički poredak kao antiteza kapitalizmu. Dakle, Matija gine od strane Nemaca ili
Hrvata u Krvavom maršu, Konstantin od komunista presudom prekog suda, a Gojko ostaje
kao jedini zagovornik komunizma da živi do svoje starosti, gledajući svu lepotu samoobmane.
Iako se ovi likovi sasvim malo spominju, oni su od presudnog značaja za likove mlađe
generacije, njihovu decu: Stevana Cerovića, Đorđa Mandića, Maru Mandić, Olgu Grujić i
Angelinu Grujić. Od likova starije generacije veoma značajnu ulogu ima i Sofija Grujić, sestra
Konstantina Grujića, osakaćena od rođenja, pokazujući koliko je fizički hendikep ništa
naspram duhovnog i koliko je značajna snaga uma. Stevanu i Olgi nadalje u romanu Sibinović
gotovo sve podređuje. Oni postaju i bračni par, samo zato jer su isuviše mladi da bi razmišljali
koliko ideologija može da razdvoji i one koji se vole. Sasvim je jasno da Stevan ne može biti
ništa drugo do predani komunista, a Olga omraženi protivnik ideje koja joj je oduzela oca, a
kasnije je razdvojila i od majke i sestre. Na početku romana radnja je smeštena u Šapcu sa
okolinom, a kasnije se svi događaji uglavnom odvijaju u Beogradu.
…..Ako pogledamo protagoniste romana i ostale likove u njemu, gde Stevan Cerović ipak ima
najviše mesta, onda vidimo obične ljude, zatečene u vrtlogu vremena, koji se shodno jačini
spoljašnje sile opiru ili pristaju na promene, trudeći se da zauzmu što bolje položaje za
opstanak, i one koje je taj vrtlog izbegao, ali ne i sistem i okruženje u kome se pojedinac
nalazi. Prepoznavanje istine je cilj i to je zadatak svakog čoveka. Kada je istina razaznata,
onda je čoveku lakše da se kreće kroz život, ma koju stranu odabrao. Tako u
romanu Nizvodno upravo imamo svesne zablude, nepripremljene ljude za sukob sa svetom,
gde ništa nije onako kako bi „trebaloˮ biti. Iako izgleda da se sve kreće jednim dobrim
pravcem, upravo naslov romana još na početku ukazuje da je nizvodno siguran i lagan put
naniže (što svakako nije naviše), ali gde, ako nisi ranije bio, ne znaš šta te čeka i, ako reku ne
poznaješ, ne shvataš ni njenu snagu. Proživljavanje kolektivnog raspada često dovodi i do
individualnog. U takvim trenucima moral se gubi kao odraz nepostojanja pravde, pravičnosti i
države. Likovi romana nam to na najbeskrupulozniji način pokazuju i uvode nas u centar
samog pucanja čoveka, ostavljajući nas razotkrivene i nemoćne da išta promenimo, jer smo
samo čitaoci.
…..Veoma je interesantna hronologija koja tačno opisuje istorijske događaje. Pisac pokazuje
time svu svoju ozbiljnost, jer je on pre svega istraživač, a onda i narator. Kako je veristički
pristup očigledan, razumljiva je simbioza ovakvog delanja. Zanimljivo je i to da nijednu
pogrešku pisac ne osuđuje, niti brani, kada njegovi likovi iznose međusobne optužbe.
Zanimljivo je, ako imamo na umu da je Sibinović doktor pravnih nauka, sa bogatom i
značajnom karijerom i advokata i javnog beležnika. Stvara se pomisao da je upravo nas
čitaoce postavio na mesto porote iz anglosaksonskog pravnog sistema, dajući nam priliku da
sami većamo i razmišljamo dokle se nizvodno može ići i da li je moguće zaustaviti čamac pre
ulaska u rečne brzake i vrtloge.
…..Iako pripovedač često govori o društvenom uređenju, svetlo u ovom romanu ipak je
bačeno na porodicu kao mini-državu, čime ona postaje lajtmotiv. Porodica koja nastaje na
ruševinama nepočišćenih zgarišta, za koje pisac ističe da je trenutna slabost zanosa, zapravo
nam ukazuje na podsvesnu privlačnost napuštenih (Stevan i Olga) od onih koji su im oduzeti,
a bili su im najbitniji. Da li u jednom takvom kontekstu ljudi mogu spoznati reč za koju nisu
78

čuli, ili je bar mogu dosanjati, osmisliti i stvoriti? Da li je pisac namerno odabrao ovakav
Page

romantičan trenutak za stvaranje drugog motiva koji isijava kroz celu knjigu – motiva straha?
Ako uzmemo Sibinovićeve reči sa početka knjige da je sve stvarno u ovoj knjizi, onda bi smo
pali u zamku i ne bismo razumeli da je zapravo sve postavljeno u knjizi onako kako je to
pripovedač i želeo. „Slabost trenutnog zanosaˮ je invertovano slikanje ljubavi gde nam
pripovedač pokazuje da je i pesnik, lišavajući nas suvišnih opisa, izbegavajući reči ljubav,
zaljubljenost i voljenje kao nešto što se pretpostavlja na osnovu celoživotnog poznanstva
likova. Postavljanjem reči u rečenici na ovakav način, čitaocu nameće nekoliko puta veći broj
stranica od stvarno zapisanih, jer se on mora upustiti u tumačenje istih.
…..U romanu vidimo često filozofske sentence različitih sadržina. One nisu proizvod
usiljenosti i želje za dokazivanjem mudrosti, već predstavljaju „opravdanjeˮ za nastanak
ovakve knjige. Iako isplivavaju često, ne znači da se radi o knjizi filozofije, već o
inovativnom romanu gde se zapažanjima ublažavaju različiti opisi u cilju što potpunijeg
doživljaja. U savremenom romanu očigledna je težnja da se pisci služe što kraćom rečenicom.
Taj pomodarski duh Sibinović ne prati, pokazujući nam kolika je njegova snaga koncentracije
da uvede reči u kompoziciju složenih rečenica.
…..Kao što je već pomenuto, lik Stevana Cerovića ima najviše prostora kod pripovedača, ali
su i svi ostali likovi glavni junaci, jer su upućeni jedni na druge, jer su tri porodice – jedna; jer
su dve ideologije u stalnom umrtvljenom sukobu – primorane na primirje. Lik Stevana
Cerovića nam govori da je sve u životu pogrešno (naslov prve od zamišljene trilogije
Sibinovića) kada je čovek usmeren isključivo na veličanje bez samospoznaje, bez mogućnosti
preispitivanja sebe i drugih oko sebe.
…..Kroz ovu nadahnutu lirsku fabulu dolazimo do zaključka da pogrešna učenja uvode
čoveka nespremnog da odreaguje na izazove van postojećeg ideološkog pravca i on biva
prepušten sudbini da ga nosi. Ne postoji u takvom slučaju gubitak kontrole, jer kontrola
nikada nije ni postojala, već gubitak imaginacije o zamišljenom svetu, koji stvara pobunu i
destruktivnost sa namerom da se poruše svi relikti prošlosti, da se pogazi svaka norma, i
zakonska i običajna. Iako nam „nametljivoˮ pisac postavlja dva velikana srpske književnosti u
samoj fabuli, Andrića i Ćosića, na kraju romana izbija Borisav Stanković kao „pobednikˮ,
mada o kraju i ne možemo govoriti, jer se roman ne završava. On je ostavljen čitaocu na
zapitanost i dopisivanje budućih događaja. Nizvodno se možda otvara lako, ali se teško
zatvara.

79
Page
Anastasija Čupić

POD TEPIHOM STVARNOSTI

.
.
(Vojislav Vukomanović, Ispovest crne kutije, Svet stripa, Kragujevac , 2018, 178 str.)
.
…..Pred nama je jedna sveža zbirka, toplih stranica tek izašlih iz štampe, samo što priče nisu
tople – hladne su kao vazduh u javnom toaletu kojim autor otvara zbirku ispovešću zida. Zid u
jednom trenutku zaključuje da se ljudi najgore ponašaju kada misle da ih niko ne gleda; ali šta
ako su oni možda baš tada ono što zaista jesu?
…..Svojom prvom zbirkom kratkih priča pod nazivom „Ispovest crne kutije” predstavlja nam
se Vojislav Vukomanović, mladi pisac iz Kragujevca. Sa njegovim radovima čitalačka
publika se mogla sresti na portalu blacksheep.rs, gde je objavljena i jedna od priča koja je
ušla u ovu zbirku. Knjiga se sastoji od trideset međusobno nepovezanih kratkih priča.
…..Ovo su priče onih sa kojima se sudaramo u žurbi na pešačkim prelazima, pored
kojih nekada sedimo u gradskom prevozu, koji stoje ispred nas u redu za kasom u
supermarketu. Naš pisac baca svetlo na mračne podrume u koje se ne zalazi, dajući reč onima
o kojima se ćuti, na čiji pomen se odmahuje glavom, onima koje viđamo na vestima, o kojima
ponekad nešto čujemo, ali nam ostaju daleki, apstraktni kao ilustracije za primere kako ne
treba. Čest motiv je nesrećno detinjstvo koje sa sobom povlači i motive raskalašne devojke
(bila ona srednjoškolka, prostitutka ili porno-glumica), konzumacije alkohola i narkotika, kao
i motiv nasilja. Ove teme su danas zastupljene više nego ikad pre: mediji skoro svakodnevno
ukazuju na ove probleme, navodeći razne statističke podatke i brojke. Prostim ciframa sa
neadekvatnom frekvencijom za bubne opne slušaoca, pisac navlači kožu, cementira
pršljenove i upumpava im galon krvi, ne bi li nas progonile kao kakvi zombiji iz
postapokaliptičnih filmova.
…..Porodica je vrlo važna za razvoj pojedinca i zato njenim urušavanjem pati celo društvo.
Ovde su likovi mahom lišeni takve vrste ljubavi, na šta autor svojim delom skreće
pažnju. Jedna od njih je i Milica iz priče Povezi me. Milica nam kaže da je njena
majka „devojka za provod”. Izdržavane su od strane majčinog „menadžera”. Iz ćerkine priče
saznajemo o bludnom načinu života majke, čiji je Milica svedok svakoga dana. Odnos sa
majkom, koja je uz to često pod dejstvom narkotika, daleko je od prirodnog i zdravog. Kada
majka tragično skonča, naša junakinja će ostati prepuštena samoj sebi, a njena budućnost je
nagoveštena izjavom da će od sutra krenuti istim putem. Prelazeći iz jedne priče u drugu, čini
nam se da lutamo gradskim ulicama i zavlačimo se u zabačene delove grada, kafane, škole,
zgrade, kladionice, skučene stanove, zatvore, bolničke sobe, pa čak i javni WC. Tamo
ispovesti počinju iznenada; jednostavnom i neopterećenom naracijom pripoveda se o
80

zamršenim životima i tragičnim sudbinama. Pitko za čitanje, ali teško za gutanje. Žrtve
sopstvenih izbora zaglavljene su u vrzinom kolu poroka koje se prekida jedino smrću.
Page
…..Ono što se može primetiti kod autora je dar za stvaranje likova i njihovih ličnih istorija i
sudbina, ali i strpljenje i pažnja sa kojom je ovaj mladi pisac posmatrao i osluškivao oko sebe.
Shodno vremenima u kojima je sve, čini se, naopako, prljavština i mulj isplivavaju na
površinu, preteći da progutaju i ono malo čistote i nevinosti što je ostalo. Sve je izvrgnuto
ruglu.
…..Tako bajka o Crvenkapi poprima novi oblik. Ljupka devojčica zamenjena je po svemu
neuzornom devojkom sa crvenim kačketom na glavi. Tu je i luckasta, ali u isto vreme gorka
priča pijanog Deda Mraza na krovu jedne kuće. Nema irvasa i patuljaka, pa tako ni toplog
prazničnog duha. Baba Mrazica radi na kineskoj pijaci, a naš Deda Mraz odlazi u
kafanu, ostavljajući decu bez poklona. Svi pamtimo i bajku o hajduku koji otima od bogatih
kako bi dao siromašnima, pa tako otac džeparoš, koji krade novčanike u gradskom prevozu
ne bi li prehranio sebe i sina, poprima lik Robina Huda u očima svoga deteta. Nove “heroine”
i novi “heroji” za novo doba oblikovaće decu u ljude čije će se sudbine nalaziti na stranicama
neke nove zbirke.
…..Po zaklapanju poslednje stranice knjige, ostaje gorak ukus u ustima i mnogo pitanja koja
čekaju na odgovore. Priče su napisane 2012. godine, ali se autor ohrabrio da ih podeli sa
svetom tek sada, tako da sam sigurna da crna kutija ima još mnogo toga da nam kaže i da ovo
nije sve.

81
Page
Selma Hasanović

IDENTITET
.
.
(Ljudi bez adrese, Faiz Softić, Dobra knjiga, Sarajevo 2017)
.
.
…..Roman Ljudi bez adrese koncipiran je na osnovama tri različite priče, od kojih je prva
naslovljena kao Ters familija. Drugi dio nosi naziv Razgovor na kiši, a treći dio je Lijepa
smrt.
…..U prvom dijelu knjige autor nam oslikava rezultate rata kao najveće pošasti koja može da
zadesi čovječanstvo kroz sliku prosječne sarajevske porodice, koja je izgubljena i neshvaćena.
Jedna od posebnosti ovog romana je činjenica da je autor odabrao baš porodicu kao simbol
očuvanja čovječanstva da bi prikazao koliko je rat porušio temelje i smisao poimanja života
uopšte. Porodica koja se nastanila u kući Ismaila Bjelokose, nakon prodaje kuće u Sarajevu,
iznajmljuje kuće za stanovanje, ne plativši dugovanja nestajući misteriozno svaki put. Na
zgarištu kuće, kao i doma, imamo ostatke zidova, dok se sve urušava, oni koji su preživeli
ostaju zajedno; ali primetno je odsustvo zajedništva u osnovi, kao i harmonije i svega onog
što porodicu drži na okupu. Autor vrlo vešto kroz kuću, koju glavni junak izdaje
podstanarima, ulicu, pa i cijelo naselje, prikazuje rezultate rata u Bosni, kao i način na koji to
posmatraju okolne zemlje i ostatak svijeta. Nagli prekid priče i poistovjećivanje glavnog
junaka sa autorom romana ostavlja prostora čitaocu da sam kreira put kojim će nadalje ići
ljudi bez adrese. Primetno je odsustvo kopče, odnosno, vezivnog tijela između prvog i drugog
dijela, te nas autor podsjeća da je priča koja slijedi najavljena u osmom poglavlju prvog dijela.
…..Drugi dio, vremenski i prostorno izmješten, donosi nam priču o naravi i ukrštanju puteva
ljudi iz Sandžaka i ljudi iz Bosne. Junaci drugog dijela romana nose porijeklo iz Bihora i u
karakteru im je utkana surovost i oštrina planina iz kojih potiču. Vrijeme i uslovi u kojima su
mladi naraštaji odrastali uticali su na ublažavanje osvjetoljubivog poriva kakav su imali
njihovi roditelji, pa se sin ubice i sin ubijenog zagrle, dokazajući time da je biološka veza jača
od starih sukoba.
…..Između drugog i trećeg dijela također, ne postoji nikakva vezivna kopula, već imamo još
jedno podsjećanje da je priča koja se nalazi u posljednjem poglavlju, najavljena u prethodnoj
priči. Autor nas na kraju romana, kazujući nam priču o smrti, podsjeća na porodicu sa
početka, kazujući nam da smo svi ljudi bez adrese. Roman ostavlja utisak nedovršenih zamisli
autora, čija namjera na početku obećava mnogo više. Premalo prostora je dato junacima, pa
djeluju neostvareno kao ideja da se oslika određeno društvo koje u prijelomnom periodu
pokušava da iznova pronađe svoje mjesto pod Suncem. Koncepcija pripovijedanja je veoma
lijepo osmišljena, pa sve djeluje kao da se pripovjedač koristi tehnikama zamagljenih detalja,
čime se recipijentu daje za pravo da uđe u priču kroz sopstveni doživljaj, što u roman unosi
element kamernog pozorišta. Autor tretira problematiku gubljenja smisla života na Balkanu,
82

što potkrepljuje kroz nekoliko sudbina junaka u tri započete priče. Svako vrijeme ima svoje
Page

dželate, pa je u jednom momentu to bio Bajram Pazar, u nekom narednom su to bili rat, bolest
ili siromaštvo. Autor, kao ključni svjedok svih nedaća svog naroda kojem ni mir, politička
stabilnost, ni demokratija nisu donijeli bolji život, postavlja retoričko pitanje o sudbini onih
koji ostaju i onih koji se vraćaju. Zahtjev koji je sebi zadao na početku, ostvaruje se na kraju
kroz priznanje da je čovjek samo žrtva koja ne uspjeva da se odbrani od porobljivača i
gramzivaca.
…..Roman Ljudi bez adrese tek načinje priču naše surove realnosti, daje nam samo naznake
koje bi morale da djeluju otrežnjujuće na vjerskom i nacionalnom nivou buđenja svijesti o
tome kako se gubi identitet, ime i na kraju adresa.

83
Page
Sofija Živković

OLOVKA. PUNKT.
.
.
(Hana Gadomski, Olovka, BKG, 2017 i Bojan Savić Ostojić, Punkt, Metella, 2017)
.
.
…..O poeziji i prozi, o nemirima i šetnjama, o mešanjima poezije i proze, o nonšalanciji
spram očekivanja i efekta, o pisanju. Tako bi glasio podnaslov ovog teksta, da sam želela da
ima podnaslov.
…..Nenaviknutost čitalaca na određenu vrstu atmosfere, slike ili tona, omeđuje u znatnoj meri
i uspeh knjige kao takve, pa i spremnost stručne javnosti da je prepozna. No, nakon jednog
zanimljivog predavanja povodom, čini mi se, Šekspirove neke godišnjice smrti (ili rođenja, ne
sećam se), jedna opaska o životu kao pozorišnoj sceni (svima dobro poznata) i ljudima koji
uvek igraju neku ulogu (galerija mogućnosti: lik dvorskog spletkaroša, lik ulizice, lik ludaka,
lik sabotera, lik dušebrižnika, itd.) profesora psihologije Aleksandra Dimitrijevića, opet, kroz
maglu govorim, nagnala me je da odjednom poverujem da je zaista sve što se dešava, dok
pišemo tekstove, dok razgovaramo o svim temama, određeno ulogom koju imamo jedni s
drugima. Pa tako je neko maverik, neko peče hleb, neko prenosi pogrešne informacije, neko je
medijator, neko se leči kroz masku socijalne angažovanosti, neko se leči preko socijalne
neangažovanosti koja je, ili bar može biti shvaćena, takođe jedan oblik bunta.
…..Biti nesocijalan, nebuntovan, neopterećen efektom, može se shvatiti kao pobuna, ali to je
onda neka druga sfera književne misli, neka melanholična ali ne apatična, već vrlo živa i
živahna svest o svetu. Pitanje je samo koliko je lepota cilj, a koliko sredstvo, u kojoj meri je
važna atmosfera (ta misteriozna, skoro pa ezoterična kategorija našeg uživanja u tekstu), u
kom procentu je uopšte neophodna lepota radi sebe same, a koliko je ona pretpostavljena
svrsi. Svakako da ima brilijantnih primera kritičke i socijalno nabijene misli, ali ne govorim o
tome. Uvek se setim Kiša i onog eseja „Pažnja – angažovana književnost”, zaista pažnja,
oprez, veliki saobraćajni znak za klizav teren i opasne krivine. Predugačka tema, ali čini mi se
sve više da postoji, da se vratimo na onaj Šekspirov jubilej smrti/rođenja, i tipski junak pisca.
I to nije toliko ni loše, samo je dosadno, ponekad, i ostavlja utisak razblažene turske kafe
(ponovo o gastronomiji).
…..Umetnost, baš i Kortasar govori o tome u svojim predavanjima o književnosti koja sam
imala čast da prevodim, postaje skupa stvar, ali ne dragocenost, jednostavno podseća na one
male, premale porcije u fensi restoranu na obali Abudabija dok ne smem da pitam drugu
stranu da li mogu da probam njenu hranu, jer je premalo, a preskupo, i onda halapljivo i
sebično jedemo te premale a preskupe porcije, dok ne ostanemo ipak skroz gladne/i na kraju.
Često se setim tog restorana, sa nekom salsa muzikom u pozadini (sve vrlo uklopljeno, jer
salsa muzika nekako zahteva uznojenu strast ’na dugme’, instant-žar, prema nepoznatom
partneru za igru), tog obroka posle koga se mora ostati gladan a plaćen je papreno,
84

reklamiran, proglašen za a must. Tako se često osećam dok čitam respektabilan broj naših
Page

autora mejnstrima. Isto važi za mejnstrim koji je kvazi-oponent mejnstrimu, a u stvari je u

dalje mejnstrim oponenta mejnstrima. Začarani krug, nemamo mnogo izbora, nema mnogo
vrata, ni izlaza, hrana je skupa a nedovoljna. Doduše, možda grešim, možda bi nekom ona tri
parčeta piletine sa malo priloga sa strane na ogrooomnom tanjiru poprskanog nekim aćeite
balzamikom, recimo, bilo sasvim potaman, jer je ukupni kontekst i efekat bio jak: reklama,
svetla, odeća konobarica, cene, ime, sve. Osim suštine. Paraleni primeri književnost-
gastronomija naizgled su banalni, ali nisu ni malo naivni. Često književnost koja se piše, kod
nas, takozvana savremena, takozvana prepoznata, ima odlike loše izmešanih stilskih registara.
Mešanje stilema je dopušteno, naravno, i poželjno, ali često ne teče, nema flow (opet
misteriozni termin) koji nas kupuje, nezgrapne su slike, neubedljive, kao kada film pokušava
da montažom nadomesti tenziju i naboj koji realno nema. Ali mislim da me najviše odbija
mešavina ulja i vode, odnosno lične melanholije i socijalno angažovanog humora. Sve to
predstavlja vapaj za efektom. Efekat je drugačiji od atmosfere, jer atmosferu ne zanima
efekat, ona bi prosto samo da se iskaže i podeli sa vama. Efekat bi da vas načini njegovim
fanom, podanikom, potencijalnom publikom koja u horu peva podugački panegirik.
Atmosferu sve to zaista ne zanima.
…..Ponekad se pitam, zapravo, ne pitam se već bojim da li se od kulture (čit. naše kulture)
koja se u svojoj većinskoj potrebi i domašaju nije oslobodila patrijarhata, epike, tabua, fobija,
palanačke zaključanosti u sebe, može da odneguje odnosno da prihvati, uvaži i procesuira
različitosti bilo koje (književne ili svake druge) vrste? Često mi padne u oči da oko nas sve
srećne knjige liče jedne na drugu. Kad kažem srećne, mislim na srećno primljene, opisivane
po časopisima, novinama, plakatima, promocijama, i slično. Jednom rečju: srećno udate
knjige. To je neka linija ofanzive prema svetu i društvu, najčešće, koja me neodoljivo podseti
na osećaj kada vidim da u streljani neko, ne znam kako uspeva, ali promaši ne metu nego ceo
papir sa metom. Svadbarsko pucanje oko mete, ali sa samouverenim nišanom. Tako nekako.
…..Čemu ovi pasusi o teoretskim razglabanjima na temu pisanja, ako u zagradi stoje dva
naslova knjiga, autora Hane Gadomski i Bojana Savića Ostojića? Zato što ovo i nije prikaz
knjiga, na način koji ima cilj da valorizuje ta dela, već samo da ih načini vidljivijim. Svakako
su dostojna vidljivosti, zbog sijaset razloga; najpre zbog nonšalancije prema očekivanjima i
efektu, a uverljivim tokom (ili flow-om!) koji osvaja čitaoca vrlo brzo. Najpre imam potrebu
da kažem da su to knjige koje ne pate. Ne pate od grozničavog drhtanja nad recepcijom, od
svih onih sitnica koje autori „u areniˮ podsvesno ili svesno emituju. A opet, natopljeno je
senzacijama, zapažanjima o svetu koji nas okružuje, promišljanju tog sveta i njegovom
reinterpretiranju. To je, valjda, i jedino važno da knjiga ima. Kao što je u Abudabiju bilo
važnije da porcija bude veća, a tanjir manji.
…..Hanina knjiga, Olovka, svojevrsna je oda olovci, pisanju u smislu kontakta olovke i
hartije, autorovih nervnih impulsa koji se prenose direktno, samim tim taj papir nije ma koji.
Bojanov Punkt je pak oda svesci, ili sveskama, tom najtežem prtljagu koji može da stane u
mali džep, krcat slikama i prostorima. Otuda se ova dva autora susreću ovde, u ovom tekstu, a
ne samo na Vračaru – gde im je oboma mesto življenja. Taj susret je višestruk. Poezija
iz Olovke istražuje jezičke mogućnosti okamanjenih izraza, recimo, međumolekularne
hodnike međuljudskih odnosa, dok je Punkt malo drugačije orijentisan, ka pomalo čak i
samodovoljnom autoru koji šeta gradom u potrazi sa sveskom i olovkom. Bojanova proza
sadrži izbrušenost kojom bi se retko koji pisac „u areniˮ mogao pohvaliti, on je sintaksički
vrlo šarolik, a precizan u izrazu, sa dosta kurziva koji pozivaju posebnu pažnju čitaoca da u
njima sagleda neku poetsku dimenziju, i cela konstrukcija je istkana pažljivom merom.
Hanina poezija je u biti narativna, ali lirski i baletski laka u pokretu, saopštava nam sve samo
85

ne poruku koju treba da dobro zapamtimo, jer ni Punkt ni Olovka nemaju jednu poruku, već
Page

više zamršenih vesti, kodova između redova, i tu leži njihova (egzistencijalistički?)

uznemirena atmosfera. Nešto je tu srednjeevropski. Nešto, neka specifična elegancija
čitalačkog erosa. Erotski odnos prema svetu, epštejnovski, onaj koji je tako redak, a tako
potreban, jer erotički pristup stvarima radikalno je drugačiji od pornografskog, on želi da
izmami u nama san, nežnost, inspiraciju, igru, beskonačnost. U Olovci, ljubav se spominje
kao kategorija smisla, kao refleksija o svetu, celovitost, pa se zato ne može govoriti o
ljubavnim pesmama, već više o refleksivnim koje kao bekgraund ili podsticaj imaju neku
emotivnu situaciju. Tu je i sloboda kao najveći princip, koji se ponekad kosi čak i sa ljubavlju,
a ostavlja prostora da razmislimo gde se ta dva pojma seku, a gde sasvim razilaze. Punkt je
pak slobodna šetnja po kraju, potraga za sveskom i olovkom, koja je ujedno i potraga za
samosmislom, za preživljavanjem čak, a knjiga je napisana u jednoj rečenici, tačnije, rešena
sintakstički tako da sve to može biti jedna rečenica (uz mnoštvo tački-zareza, naravno), jer
drži pažnju i smisao kao jedna celina, uz digresije toka svesti; tekst koji je uspeo da se samo
verbalnim sredstvima – kurzivima, zagradama, caps lock-om, itd, izbori sa slikama koje ga
opsedaju. U Olovci ima i elemenata pripovedanja bajki, diskursa koji je blizak storitelingu, ali
nigde se ne izmiče atmosfera lirskog sveta i nema greške da je to poezija koja priča. Hodanje
kroz jezički spektar ove dve knjige zaista je bilo putovanje puno iznenađenja, gde je samo to i
bio cilj: putovanje, iznenađenje, zanimljivo provedeno vreme. Olovka nije zadihana, tu lirsko
ja sedi i svašta se dešava unutar, posebno u pariškom ciklusu pesama, a Punkt jeste, u njemu
se čitav tok odvija kao po nekom finom, pravilnom disanju naracije, dok se na kraju ne završi
rečju: punkt. Tačka.
.

86
Page
 DRAMA

Ivor Martinić

DRAMA O MIRJANI I OVIMA OKO NJE

LIKOVI

MIRJANA, 40 godina
VERONIKA, Mirjanina kći, 15 godina
VIOLETA, Mirjanina majka, 70 godina
SIMON, Mirjanin bivši muž, 50 godina
GROZDANA, Mirjanina prijateljica, 35 godina
JAKOV, 50 godina
ANKICA, Jakovljeva žena, 45 godina
LUCIO, Mirjanin i Jakovljev kolega, 30 godina
.
.

Ulazi Mirjana. Sjeda za stol. Popije gutljaj kave iz šalice. Potom doda malo mlijeka. Uzima
kutiju cigareta i zapali jednu. Puši. U pozadini svira neka lagana glazba.

MIRJANA: Ja sam Mirjana. Sjedim za stolom. Popila sam gutljaj kave iz šalice.
Potom sam dodala mlijeko. Uzela sam kutiju cigareta i zapalila jednu. Pušim. U pozadini
svira neka lagana glazba.
Puši.

MIRJANA: Pušim.
Puši.
87
Page
MIRJANA: Živim.
Živi.

Iza nje prolaze ljudi. Žive.

MIRJANA: Umorna sam.

VERONIKA: Umorna si?
MIRJANA: Bole me leđa, nikako da odem do doktora. To je od posla, radim kao
tajnica. Stolac mi star, nema novca za uredsku opremu, srezali budžet.
SIMON: Budale.
MIRJANA: Tamo na zidu…
VIOLETA: Gdje?
MIRJANA: Ispod slike Krista Kralja skupila se paučina, ne znam kako to ranije
nisam vidjela. Lažem, vidjela sam, stalno se tamo skuplja, nemam volje to svako malo skidati.
Volim kavu.
LUCIO: Da?
MIRJANA: Popijem ih do 5 na dan. Četvrtkom i petkom mi se tresu ruke jer ih
popijem previše. Volim ovu našu kavu, tursku. Nikad ne ispadne ista.
ANKICA: Baš nikad?
MIRJANA: Nikad. Ja je dobro radim. Mislim da ću uskoro poludjeti.

Tišina.

MIRJANA: Jesam rekla da se zovem Mirjana? Jesam.

Živi.

MIRJANA: Jutros sam bila na poslu. Rano se ustajem već godinama. Maloprije
sam se vratila. Ne volim ovaj stan. Star je i nikakav. Veronika će ubrzo doći iz neke škole.
VERONIKA: Voliš li me, mama?
MIRJANA: Naravno.
88
Page
VERONIKA: Dobila sam jedinicu danas. Neću ti reći jer me voliš.

MIRJANA: Danas je bilo oblačno, ponijela sam kišobran, ali ga nisam koristila.
Moj kišobran je svjetlo plave boje. Obično kad kiši, nosim svjetloplavi pulover. Kako ti muž?
GROZDANA: Moj muž je jako dobro. Sinoć je rano zaspao, ali se rano i ustao. Ujutro
zna kašljati što me živcira.
MIRJANA: Muškarci često kašlju ujutro.
GROZDANA: Dvaput je jače zalupio vratima kad je odlazio. Mislim da mi tako daje
do znanja da je on taj koji u ovoj kući zarađuje. Nazvala sam ga poslije na posao i rekla mu: u
pičku materinu zašto si lupao vratima, no on je rekao da se toga ne sjeća.
MIRJANA: Možda je zaboravio.

GROZDANA: (veliki smiješak) Moj muž ponekad zaboravlja.

MIRJANA: Da. Ponekad zaboravljaju.

Tišina.

MIRJANA: Ugasit ću prvu cigaretu a potom ću zapaliti još jednu. Pušit ću tu drugu
cigaretu. Otpit ću gutljaj kave iz šalice.

Mirjana ugasi prvu cigaretu, potom zapali još jednu cigaretu. Puši. Otpije gutljaj kave iz
šalice.

MIRJANA: I tako sjedim i šutim.

ANKICA: Što?

MIRJANA: Pušim, pijem kavu, razmišljam. Bojim se te svoje šutnje. Oni koji šute
su sumnjivi.
89

JAKOV: Što sad?

Page
MIRJANA: Treba pričati. Ne znam više što je normalno. Imam kćer, imam godine,
sjećanja i ovaj stan. To je sve.

VIOLETA: Baš sve?

MIRJANA: Kažu da je svijet veliki, ja sam bila jednom u Švicarskoj i to je to.

Morat ću im vjerovati.

LUCIO: Morat ćeš.

MIRJANA: Kao i ovima što kažu da kad umreš odeš na nebo. To bi baš bilo lijepo.
Otići na nebo… Volim plavu boju.

Mrak.

Mirjana je sama. Puši.

MIRJANA: (pjeva, tiho) Svijet je lopta šarena, lopta šarena, lopta šarena…

Do Mirjana dolazi Grozdana. Sjeda do nje. Neko vrijeme šute.

GROZDANA: Bok, Mirjana.

MIRJANA: Bok, Grozdana.

GROZDANA: Kako si?

MIRJANA: Evo, ide.

GROZDANA: Da. Ide…

90
Page
Tišina.

MIRJANA: Neko čudno vrijeme. Ti?

GROZDANA: Jutros nisam baš dobro. Nekako sam se teško ustala.

MIRJANA: Možda je tlak pao.

GROZDANA: Sinoć sam radila kolače do kasno, bilo je oko 2 kad sam zaspala. Prve
sam bacila, gledala sam seriju, ubacili su jednog novog zgodnog glumca, vidjela mu se gola
guzica, pa su mi zagorjeli. Baš sam bila živčana. Radim dobre kolače iako se moj muž žali da
stalno radim iste. Maloprije, dok sam se umivala, pomislila sam kako bih se mogla ubiti.

MIRJANA: Ali to nećeš učiniti, zar ne?

GROZDANA: Ne, neću. Tek za dvije godine, ali nemoj nikome reći.

MIRJANA: Ja sam tvoja prijateljica i znam čuvati tajne.

GROZDANA: Neću ostaviti poruku.

MIRJANA: Nema veze, susjedi će znati zašto.

GROZDANA: Hoće li mu biti žao?

MIRJANA: Nisam sigurna.

GROZDANA: Ni ja. Danas je nekako oblačno, cijeli dan…

MIRJANA: Da.
91
Page
GROZDANA: Nisam izlazila. Imala sam kruha od jučer.

MIRJANA: I ja tako znam ostaviti, samo ga malo stavim u pećnicu.

GROZDANA: Ja ga znam i zalediti. Zna tako stajati nekoliko dana i onda opet bude
kao svjež, samo ga treba jesti toplog.

MIRJANA: Da. Toplog.

GROZDANA: A ti? Što si ti kuhala?

MIRJANA: Ništa još, kasnije.

GROZDANA: Da, tebi se ne žuri.

MIRJANA: Veronika je sigurno jela nešto u gradu, kasnije ćemo nas dvije nešto na
brzinu.

GROZDANA: Da.

MIRJANA: A baš neko blesavo vrijeme.

GROZDANA: Da.

Neko vrijeme tišina. Grozdana odlazi.

SIMON: Žuriš?

LUCIO: Idem na posao.

92
Page

SIMON: Je, da… Treba raditi.

LUCIO: Nešto si me trebao?

SIMON: Ništa, ništa. Samo tako…

LUCIO: Imam malo vremena, ako nešto trebaš…

SIMON: Ne trebam ništa. Samo sam te tako htio pozdraviti. Vrijedan si, vidim.

LUCIO: Kapitalizam voli mlade ljude. Nama dobro stoji odijelo.

SIMON: Čuo sam da će te uskoro promaknuti.

LUCIO: Mislim da hoće. Tajnica šefa me počela pozdravljati. Zaslužio sam.

SIMON: Vjerujem.

LUCIO: Sad stvarno trebam ići.

SIMON: Da, naravno, vrijeme je novac.

LUCIO: Novac je vrijeme.

SIMON: Oprosti što te ovako… Ništa… Vidimo se.

LUCIO: Vidimo se, bok.

Do Mirjane sjeda Ankica obučena u spavačicu.

93
Page

MIRJANA: Ankice, tebe nisam dugo vidjela. Kako si?

ANKICA: Dobro.

Tišina.

ANKICA: Ti?

MIRJANA: Dobro.

ANKICA: Drago mi je.

Tišina.

MIRJANA: Lijepo izgledaš.

ANKICA: Da?

MIRJANA: Sviđa mi se frizura. To je nova?

ANKICA: Frizura? Nije.

MIRJANA: Onda mi se samo učinilo.

ANKICA: Da.

Tišina.

ANKICA: Kupila sam naušnice, možda zbog toga.

MIRJANA: Da? Da vidim?

94
Page
Ankica nespretno povlači kosu i pokazuje sitne naušnice.

MIRJANA: Jako su lijepe.

ANKICA: Bile su skupe, ali eto…

MIRJANA: Baš su lijepe.

ANKICA: Hvala. Muž mi je tu?

Jakov kreće leći u krevet.

MIRJANA: Da, upravo namjerava leći u krevet.

ANKICA: Hvala.

Ankica odlazi prema krevetu. Razgovaraju okrenuti leđima.

ANKICA: Ti si moj muž.

JAKOV: Da.

ANKICA: Ja sam tvoja žena.

JAKOV: Drago mi je.

ANKICA: Kako si?

JAKOV: Vruće je.

95
Page
ANKICA: Otvorila sam prozor.

JAKOV: Trebali smo klimu ugraditi.

ANKICA: Trebali smo.

JAKOV: Jel’ me voliš?

ANKICA: Zaboravila sam.

JAKOV: Imaš li najdražu boju?

ANKICA: Imam.

JAKOV: Koja je moja najdraža boja?

ANKICA: Plava.

JAKOV: Dobro. Plava. I tvoja isto?

ANKICA: Nije. Ja mrzim plavu iz dna duše.

Tišina.

JAKOV: Jel’ naše dijete Josip, koji ima 20 godina, zvalo?

ANKICA: Nije danas.

JAKOV: Zašto?
96
Page
ANKICA: Ne znam.
JAKOV: Trebala si ga zvati.

ANKICA: Ne trebamo se svaki dan čuti. Vjerojatno cijeli dan radi.

JAKOV: Treba ga zvati.

ANKICA: Zvat ću ga ujutro.

JAKOV: Nazovi.

ANKICA: Hoću. Laku noć.

JAKOV: Čekaj.

ANKICA: Što je?

JAKOV: Jesi se umorila danas?

ANKICA: Onako.

JAKOV: Jesi se umorila ili nisi?

ANKICA: Pa, onako.

JAKOV: Ajde mi ga onda popuši.

ANKICA: Ne mogu sada.

JAKOV: Ajde daj.

97
Page
Tišina.

ANKICA: Dobro.

Sa putnom torbom u rukama dolazi Violeta.

MIRJANA: Bok, došla si.

VIOLETA: Evo.

Mirjana se ustaje i zagrle se nespretno.

MIRJANA: Kako si?

VIOLETA: Dobro, vlak je malo kasnio, što se može.

MIRJANA: Trebala si mi javiti, izašla bi na cestu po tebe.

VIOLETA: Torba nije teška. I tako živiš na prvom katu.

MIRJANA: Da. Uđi, ajde.

VIOLETA: Mala nije tu?

MIRJANA: Nije. Uskoro će doći.

VIOLETA: Dobro.

MIRJANA: Sjedni.
98
Page

Violeta sjedne.
VIOLETA: Dobro je.

MIRJANA: Što?

VIOLETA: Stan.

MIRJANA: Znam da ima prašine, nisam stigla ništa srediti, imala sam puno posla.

VIOLETA: Ja ću ti malo pomoći.

MIRJANA: Kad ujutro moraš ići na preglede?

VIOLETA: Ustat ću se u 6, moraš mi reći koji tramvaji idu, taksi je previše skup,
stajalo me 80 kuna s kolodvora do ovamo. Moram stići oko 7, moram biti oprezna zbog broja,
vjerojatno ću biti na redu oko 8.

MIRJANA: Kad si se mislila vratiti?

VIOLETA: Mogu i sutra. Mislila sam…

MIRJANA: Ja imam sutra ludnicu na poslu.

VIOLETA: Dobro, mogu se sutra vratiti.

MIRJANA: Mislila si ostajati?

VIOLETA: Mislila sam… Ali mogu sutra ići.

MIRJANA: Ako želiš ostati, nema problema. Veronika će biti tu negdje, a i susjedi
imaju ključ…
99
Page
VIOLETA: Ma, ne… Ići ću.

MIRJANA: Kako hoćeš.

Tišina.

VIOLETA: Odlučit ću sutra.

Tišina.

Mirjana pali cigaretu.

VIOLETA: U kupeu je jedan stari pušio cijelim putem. Mislim da je popušio čak
dvije kutije. A, kako je smrdio! Strašno nešto.

Mirjana gasi cigaretu.

VIOLETA: Ne, nemoj ti zbog mene. Nisam mislila da zbog toga ti ne moraš, samo
si me sjetila.

MIRJANA: Nije važno.

Tišina.

ANKICA: Znaš…

Tišina.

JAKOV: Šta?
100
Page

ANKICA: Budan si? Mislila sam da si zaspao.

JAKOV: Reci.

ANKICA: Ništa, samo sam tako razmišljala da bi mogao sutra do mesnice otići.

JAKOV: Nemaš više mesa?

ANKICA: Imam nešto ali brzo mi je rođendan, pa sam htjela uzeti malo janjetine.
A ti se razumiješ u to, tebi mesar uvijek da bolje meso.

JAKOV: Opet te zeznuo?

ANKICA: Nije, nije. Samo bi bilo bolje da odeš ti. Ti uvijek bolje doneseš.

JAKOV: Kad ti je rođendan?

ANKICA: Za dva dana.

JAKOV: Mislila si koga zvati?

ANKICA: Ma, ne…Susjedi će doći na kolače, ali mislila sam da bi ja i ti mogli

ručati janjetinu. Nismo to dugo jeli.

JAKOV: Dobro, ići ću.

ANKICA: Dobro. Samo sam to htjela.

JAKOV: Dobro.
101

Tišina.
Page
VIOLETA: Imat ćemo 50 godina braka sljedeći mjesec. Slavit ćemo u crkvi.

MIRJANA: Već?

VIOLETA: Da, godine lete. I ja sam se iznenadila. Bit će misa i onda ćemo kasnije
ići na ručak u restoran.

MIRJANA: Zvala si puno ljudi?

VIOLETA: Ne. Samo tebe i ove s tatine strane koji još nisu pomrli, znaš da bi se
oni naljutili da ih ne zovemo na takve stvari. Moraš doći.

MIRJANA: Da, naravno, doći ću.

VIOLETA: Don Jerko će voditi misu, znaš. Zvao me neki dan. Rekao mi je da je
čuo da si razvedena.

MIRJANA: Koji kurac je njemu to bitno?

VIOLETA: Nemoj psovati, molim te. Pričestila si se za Božić, zato je pitao.

Tišina.

MIRJANA: Zaboravila sam. Nisam dugo išla na misu, zaboravila sam.

VIOLETA: Zato me zvao. Da ne odeš na pričest kad budemo slavili. Rastavljeni se

ne smiju pričešćivati.

MIRJANA: Dobro, oprosti, zaboravila sam.

102

VIOLETA: A zašto ovdje ne ideš na misu? Šteta je to tako, neuredno…

Page
MIRJANA: Ne idem, ne znam.

VIOLETA: A Veronika? Jel’ bar ona?

MIRJANA: Ne ide.

VIOLETA: Trebala bi ići, ima svega na tom svijetu, pogotovo droge. Trebala bi ići
na misu.

MIRJANA: Dobro, mama, reći ću joj!

VIOLETA: Ne moraš odmah… Dobro, ništa. Tvoj tata je često znao govoriti da od
tebe neće biti ništa. Jesi to znala?

MIRJANA: Znala sam, naravno. Govorio je: „od tebe nikad neće biti ništa“ i ja sam
mu vjerovala.

VIOLETA: Nisi se isticala u školi i nisi bila lijepa. Bila si ružno dijete, nedavno
sam gledala slike, baš ružno dijete. Sjećam se, jednom smo išli u goste kod Bečićevih, a ti si
tek bila ušla u pubertet, bila si puna bubuljica, crvenih, gnojnih. Kosa ti je bila stalno masna,
što ćeš, jače si se znojila, pubertet je gadna stvar. Dok smo hodali prema njihovoj kući otac
me stalno tiho pitao što smo te baš morali voditi. Za večerom ti je stalno govorio da se
uspraviš, stalno te gledao, stalno te se sramio. Ja sam te noći malo plakala, i ja sam te se
pomalo sramila, vikala sam na tebe te večeri jer nisi bila napravila krevet. Ja i otac nismo
pričali sutradan o tome, bilo nas je sram jedno drugog. Ali, dani su sporo prolazili, a ti si
pomalo postajala ljepša. Uskoro si imala najveće sise u cijelom razredu, dečki su te pratili
kući. Bili smo možda i zadovoljni, iako su tvoje ocjene postajale sve lošije. Mislila sam: ajde
bar će biti seksi, sve će doći na svoje mjesto.

Tišina.

VIOLETA: Jako sam ostarila.

103

MIRJANA: Dobro izgledaš.

Page
VIOLETA: Ma koga zavaravaš?

MIRJANA: Dobro izgledaš za svoje godine. Hoćeš kave?

VIOLETA: Neću, hvala.

MIRJANA: Kolača?

VIOLETA: Ne, ne. Jela sam u vlaku.

MIRJANA: Znaš, kad mi je profesorica zaključila jedinicu, a grudi mi još nisu bile
počele, nisi ništa rekla. Potužila si se kolegicama s posla, zapazila sam poglede kad bih došla
u gostionicu do tebe. Plakala si ponekad, ali mi ništa nisi rekla. Za večerom bi mi lijeno sipala
na tanjur jaje i meso. Deserte od jednom nismo imali, a telefon je često zvonio. Zatvarala bi
vrata dok bi se žalila svojoj sestri. Otac me htio tući, ali je već bio umoran od obitelji. Rekao
bi mi tu i tamo da odem u sobu učiti i ja bih mu bila zahvalna. Znaš, ja sam tih dana bila u
strahu i nisam ni jednu noć mogla zaspati sve do jutra. Bilo mi je teško, nisam prošla predmet,
a nisam se smatrala glupom. Čemu imati život, ako će biti bezvrijedan. Ti nisi ulazila u moju
sobu, a ja sam prestrašeno stavljala svoju odjeću u košaru za pranje, postala si stranac. Voljela
bih da si me tukla, da nisi digla ruke od mene.

VIOLETA: Oprosti.

MIRJANA: Nema veze. Ja ti od onda ne kupujem rođendanske darove. Kad te

nazovem da ti čestitam ti uvijek kažeš: evo, došlo je puno ljudi, dobila sam puno darova,
lijepih darova… A ja nikad ne pitam kakvih. Ti meni nisi nikad kupila dar. Napravila bi
tortu, kupila soka, to je sve.

VIOLETA: Udaljila si se.

MIRJANA: Otišla sam u drugi grad.

VIOLETA. Da.
104

MIRJANA: Kako je tata?

Page
VIOLETA: Ne znam. Dugo ga to nisam pitala.

MIRJANA: Ima tamo robe za glačat’, pa možeš to…

VIOLETA: Naravno.

Violeta se ustaje i odlazi glačati odjeću. Ulazi Grozdana.

GROZDANA: Smetam?

MIRJANA: Ne, ostani.

GROZDANA: Oprosti, nisam znala da je ona tu. Došla sam jer mi je postalo
zagušljivo u kuhinji. Ova peć u kojoj ću se ubiti za dvije godine je neispravna. Pušta plin.
Morat ćemo je što prije popraviti. Kako ću praviti kolače za Božić? Kako ću se ubiti za
Uskrs?

MIRJANA: Imam ti ja jednog dobrog majstora.

GROZDANA: Hvala. Dat ćeš mi broj.

MIRJANA: Nema problema.

GROZDANA: Kad radiš?

MIRJANA: Uskoro.

GROZDANA: Sad ću ja otići. Evo, samo što nisam.

105

MIRJANA: Dobro.
Page
Grozdana i Mirjana neko vrijeme sjede i šute. Zatim se Grozdana ustaje.

GROZDANA: Idem.

MIRJANA: Bok.

Simon i Lucio se susretnu na križanju Dalmatinske i Frankopanske.

SIMON: Opet ti.

LUCIO: U prolazu sam.

SIMON: Bio sam ti u stanu, znaš?

LUCIO: Ozbiljno, kad?

SIMON: Maloprije. Jako je mali.

LUCIO: Oprosti, malo je neuredan, nisam spremao danima. Kupio sam ga prije
pet godina, moji su prodali vikendicu. Uskoro ću ga prodati i uzeti kredit pa ću kupiti novi.

SIMON: Dobro da je tako. Ovaj je baš mali. U Njemačkoj samo najgori socijalni
slučajevi žive u tako malom stanu.

LUCIO: Ovaj mi je dovoljan za sada. A i u dobrom je kvartu.

SIMON: A ako što bude s Mirjanom?

LUCIO: Ne znam. Nisam tako daleko razmišljao.

106
Page

SIMON: Vidim da nisi.

LUCIO: Zašto tebe to zanima?

SIMON: Vidio sam u kupaonici da koristiš kapsule protiv ispadanja kose.

LUCIO: Moj otac je rano oćelavio.

SIMON: Kosa ti je dobra za sada.

LUCIO: Malo mi je tu rijetka, vidi.

Lucio pokazuje Simonu glavu.

SIMON: Mirjana ne voli ćelavce.

LUCIO: Imat ću to na pameti.

SIMON: Dobro.

LUCIO: Zakasnit ću na posao.

SIMON: Da, da, razumijem. Idi.

LUCIO: Bok.

SIMON: Bok.

Tišina.
107

MIRJANA: Kako ide?

Page
VIOLETA: Evo, ide.

MIRJANA: Jel’ ti puno?

VIOLETA: Nije, brzo sam gotova.

MIRJANA: Hoćeš da ti donesem soka?

VIOLETA: Ne treba.
Tišina.

ANKICA: Spavaš?

JAKOV: Da.

ANKICA: Zašto ne spavaš?

JAKOV: Vruće mi je, šta je?

ANKICA: Ništa, vidim da ne spavaš, pa samo tako…

JAKOV: Šta je tebi?

ANKICA: Ne mogu spavat’, ne znam.

JAKOV: Ni ja. Mislim da je pun mjesec.

ANKICA: Nije, bio je prošli tjedan.

108

Možda je opet.
Page

JAKOV:
ANKICA: Pusti, ajde spavaj.

JAKOV: Laku noć.

Mirjana uzima sredstvo za čišćenje i čisti stol.

VIOLETA: To ti sredstvo nije baš najbolje.

MIRJANA: Nije?

VIOLETA: Ne. Jeftino je, ali ostanu na kraju mrlje.

MIRJANA: Meni je dobro.

Violeta se približava.

VIOLETA: Ostanu mrlje, vidi.

Mirjana gleda u stol.

MIRJANA: Ne vidim, meni je dobro.

VIOLETA: Evo tu, vidi, mrlja.

MIRJANA: Ne, ne vidim. Jesi gladna? Mogla bi skuhati ručak.

VIOLETA: Nisam.
109
Page

MIRJANA: Ajde, sigurno si gladna.

VIOLETA: Što imaš?

MIRJANA: Imam piletine, mislila sam to ispeći.

VIOLETA: Dobro. Kad dolazi Veronika?

MIRJANA: Evo sad će.

Mirjana i Veronika sjednu i čekaju da uđe Veronika. Nakon nekog vremena

Veronika ulazi.

VERONIKA: Bok!

VIOLETA: Ej, sunce.

Ljube se.

VERONIKA: Bako, stigla si.

VIOLETA: Maloprije.

VERONIKA: Super.

VIOLETA: Narasla si.

VERONIKA: Joj, pa uvijek to kažeš.

110

VIOLETA: Kad je istina.

Page
VERONIKA: Jesam se promijenila?

VIOLETA: Jesi. Svakim danom si sve ljepša.

VERONIKA: Stvarno to misliš?

VIOLETA: Bake lažu. Nikad to nemoj zaboraviti. Pravimo se nevine i blage prema
unucima. Naš život je u vašim rukama. Borba za opstanak.

MIRJANA: Ajde, sjednite za stol. Ručak je gotov.

VIOLETA: Već?

MIRJANA: Brzo kuham.

Veronika i Violeta sjedaju za stol, a Mirjana donosi piletinu i neki prilog. Postavljaju stol.

VIOLETA: I što mi ima s tobom? Kako u školi?

VERONIKA: Znaš da pjevam? Sigurno ti mama to nije rekla.

VIOLETA: Nije, ne.

VERONIKA: Znala sam. E, pa pjevam. Imam jedan bend i pjevamo super stvari,
većinom strane.

MIRJANA: Sad je u fazi kad želi biti pjevačica.

111

VERONIKA: To nije samo faza.

Page
MIRJANA: Vidjet ćemo.

VERONIKA: Super mi ide, znaš, bako. Baš super. Neki dan su neki dečki slušali
ispred podruma gdje sviramo i rekli su kasnije da smo baš bili odlični. A ti dečki isto sviraju i
to u jednom poznatom bendu Rastrig. Jesi čula za taj bend, bako?

VIOLETA: Nisam.

VERONIKA: Nema veze, to ti je jedan super bend. Jedan spot im se vrti i na

televiziji. Svakako, rekli su mi da imam bolji glas od 90% estrade!

VIOLETA: Super.

VERONIKA: Znam, samo mama mi baš nije zadovoljna. Ona ne voli moj glas.

MIRJANA: Volim kad normalno pjevaš, sad samo rastežeš.

VERONIKA: To se tako radi kad pjevaš soul. Ništa ne znaš.

MIRJANA: Eto.

VERONIKA: Super pjevam i da imamo novaca mogli bi snimiti CD, sigurno bi se

odlično prodavao. Poslala sam jednu pjesmu što smo snimili, onako amaterski, u Ameriku
mojim prijateljima preko My space-a, znaš što je to?

VIOLETA: Ne.

VERONIKA: Ma, nije važno, Internet. Oni su bili oduševljeni, rekli su mi da pjevam
super! Da imam novca sigurno bih uspjela u Americi. Sigurno! Tamo je lako snimiti CD.
Samo treba platiti, malo dolara, ne trebaš nikoga poznavati. Samo platiš malo dolara i oni ti
daju studio i sve. Čak ima i popis izdavačkih kuća kojima možeš poslati snimku. Samo
snimka mora bit profesionalna. A ja to nemam. Nemamo novaca. Mama mi ništa ne da.
112
Page

MIRJANA: Jer nemam.

VERONIKA: A ja bih sigurno uspjela. Osjećam da sam talentirana. To baš znam.
Ponekad kad idem spavati zamišljam da sam bogata, da imam bogate roditelje koji su mi
snimili CD i da pjevam u Americi na nekom njihovom velikom stadionu. Uvijek to sanjam. I
svi mi govore da super pjevam.

MIRJANA: Ajde, jedi.

VERONIKA: Bako, ja sam jako talentirana. Ja sam veliki talent.

VIOLETA: Drago mi je. I ja sam pjevala, prije.

VERONIKA: Da?

VIOLETA: Mama ti nije pričala?

VERONIKA: Nije. Mama, zašto mi to nisi pričala?

VIOLETA: Ma, nije važno. Nekoliko puta, u gostinonici. Dobro sam pjevala. I ja
sam bila talentirana, kao ti.

VERONIKA: Ja sam više.

VIOLETA: Naravno.

VERONIKA: Znaš, bako, ja bih htjela biti slavna. Ja znam da bih ja to mogla.

VIOLETA: Da?

VERONIKA: Da. Ja dobro pjevam, ja stvarno dobro pjevam.

113
Page

MIRJANA: Jedi.
VERONIKA: Ne! Bako, svi to kažu, baš svi. Ja mislim da ne lažu. Ne, ja znam da ne
lažu. Ja bih htjela biti slavna pjevačica. Slavna, bako. (pjeva):
Ja bih htjela biti slavna
I ja bih htjela biti divna
I sretna i sjajna
Ja bih htjela biti zvijezda
Najveća zvijezda
Najsjajnija zvijezda

Veronika pjeva sve tiše i tiše.

MIRJANA: Bila je kod jednog menadžera, nije uspjelo. Treba malo sreće. Talent
nije dovoljan. Dobro pjeva, nisam glupa. I ja dobro pjevam, samo nikad ne pjevam. Ne
govorim joj često da dobro pjeva, mora misliti na školu i život. Često odleti u nebesa. Ljudi
ne mogu letjeti. Da mogu, stvorio bi nam Bog krila.

VERONIKA: Mama, što je to život?

MIRJANA: Život je šalica kave.

VERONIKA: Mama, što je to ljubav?

MIRJANA: Ljubav je daljinski od televizora.

VERONIKA: Mama, što sam to ja?

MIRJANA: Ti si moje dijete.

114

VERONIKA: Mama, što je to dijete?

Page
MIRJANA: To je moja ljubav.

VERONIKA: Mama, što je to ljubav?

MIRJANA: Ništa.

Iz kreveta ustaje Ankica.

JAKOV: Di ćeš?

ANKICA: U zahod. Probudila sam te?

JAKOV: E. Koliko je sati?

ANKICA: Ubrzo ćemo se ustati.

JAKOV: Dobro.

ANKICA: Što je bilo?

JAKOV: Ružno sam sanjao.

ANKICA: Opet.

JAKOV: Da.

ANKICA: Da ti skuham čaja?

JAKOV: Ne treba.
115
Page

ANKICA: Moram u zahod.

JAKOV: Samo idi.

Ankica odlazi prema Mirjani. Gledaju se u ogledalu u WC-u, u uredu.

MIRJANA: Nemoj ovaj lijevi koristiti. Ne radi.

ANKICA: Vidi ti se grudnjak.

MIRJANA: Što?

ANKICA: Nemoj se praviti blesava. Zakopčaj se.

MIRJANA: Oprosti, ali… Ne razumijem.

ANKICA: Imam ja tu prijatelje, sve znam.

Tišina.

MIRJANA: Što znaš?

ANKICA: Znaš ti dobro.

Tišina.

MIRJANA: Oprosti.

ANKICA: Nemoj. To je sve.

116

Nisam nikad mislila… To je samo tako ispalo.

Page

MIRJANA:
ANKICA: Koji si rekla da ne radi?

MIRJANA: Lijevi.

ANKICA: Hvala.

Ankica se vraća u krevet.

Lucio i Simon se gledaju u ogledalu.

SIMON: Dobro ti stoji ta košulja. Ja sam jednom kad sam imao novaca kupio
jednu u Zari, nije bila skupa, a trajala mi je deset godina.

LUCIO: Misliš da nije previše svečana?

SIMON: I ona će se fino urediti.

LUCIO: Vjerojatno. Tek zadnjih par godina nosim košulje. Mislim da mi

pristaju.

SIMON: Kako si?

LUCIO: Malo nervozno.

SIMON: I ja.

LUCIO: Misliš da će biti dobro?

117

SIMON: Ne znam.
Page
LUCIO: Znam da ne znaš, samo pitam misliš li da će sve biti u redu?

SIMON: Ne znam.

LUCIO: Poželi mi sreću.

SIMON: Neću.

Mirjana se šminka i razgovara sa Simonom.

MIRJANA: Reci…

SIMON: Kako je mala?

MIRJANA: Dobro je.

SIMON: Može doć’ do mene ovo ljeto ako hoće.

MIRJANA: Neće.

SIMON: Nisi je ni pitala.

MIRJANA: A što ti misliš što će ona reći?

Tišina.

SIMON: Treba je bar pitat’.

MIRJANA: Dobro, pitat ću je.

118
Page

SIMON: Dobro.
Tišina.

SIMON: Poslat ću ti sljedeći mjesec.

MIRJANA: Aha.

SIMON: Ne, stvarno, hoću. Krenulo mi je.

MIRJANA: Drago mi je. Zbog tebe.

SIMON: Kako si ti?

MIRJANA: Dobro.

SIMON: I meni je drago zbog tebe. Jel’ još radiš u firmi?

MIRJANA: Radim.

SIMON: Znao sam da ćeš uspjet’.

MIRJANA: Aha.

SIMON: Imaš koga?

MIRJANA: Ajde, nemoj o tome.

SIMON: Šta? Uvijek si bila zgodna ženska.

119
Page

MIRJANA: Nemam nikoga. Dobro?

SIMON: Dobro, oprosti, nisam te trebo pitat’.

Tišina.

MIRJANA: Ti si još s onom?

SIMON: Jesam.
MIRJANA: Kako ona?

SIMON: Dobro. Evo, pozdravlja te.

MIRJANA: Što, ona sluša ovaj razgovor?

SIMON: Pa, da.

MIRJANA: Joj, Simone, joj…

SIMON: Nismo ništa krivo rekli.

MIRJANA: Dobro, svejedno.

SIMON: Mogu joj reć’ da ode iz prostorije. Fani, ajde…

MIRJANA: Nemoj joj ništa govorit’, što ti je!?!

SIMON: Fani, ajde izađi, moram još nešto…

120

MIRJANA: Nemoj je tjerat’ kad ti kažem. I tako smo gotovi.

Page
SIMON: Dobro.

Tišina.

MIRJANA: Pozdravi je.

SIMON: Fani, evo i tebe pozdravlja…. E, kurac, sad je izašla.

MIRJANA: Dobro, ništa, pozdravi je kasnije.

SIMON: Valjda neću zaboravit’.

MIRJANA: Svejedno.

SIMON: Kad se mala vraća iz škole?

MIRJANA: Za pola sata.

SIMON: Možda da je nazovem onda?

MIRJANA: Nemoj. Ima sutra ujutro rano iz matematike napredni, pa ne želim da se

uzruja.

Tišina.

SIMON: Šta? Još uvijek…

MIRJANA: A što misliš Simon?

121

SIMON: Pa, ne znam.

Page
MIRJANA: Da, rasplače se.

SIMON: Uvijek se dobro drži, kad razgovaramo. Prošli put me i pitala nešto gdje
točno živim i tako.

MIRJANA: Dobro, Simon, dobro. Svejedno, plače.

SIMON: Nemoj tako. Nije to istina.

MIRJANA: Dobro, nije.

SIMON: Nemoj mi lagat, nisam ja glup.

MIRJANA: Ma, jebem ti, Simon. Ko te laže!? Plače mi mala svaki put kad nazoveš,
šta si ti očekivao? 5 godina se uopće ne javljaš, a onda si počeo slat čestitke za Božić. I to ih ti
ni ne napišeš, nego ova tvoja.

SIMON: Opet se dereš.

MIRJANA: Simon, odi. Ne želim čut tvoj glas, odi. Samo odi. Molim te, odi. Samo
odi.

Tišina

MIRJANA: Čujemo se.

SIMON: Pitaj je ako me hoće nazvat’.

MIRJANA: Ajde, Simon, ajde, bok.

SIMON: Bok.
122
Page

Mirjana sjeda na stolac.

VIOLETA: Tko je on?

MIRJANA: Kolega s posla.

VIOLETA: Nisam ga nikad vidjela?

MIRJANA: Ne budi blesava, gdje bi ga ti vidjela?

VIOLETA: Ne znam. Možda na televiziji.

MIRJANA: Ne. Nisi.

VIOLETA: Je li vidio Veroniku?

MIRJANA: Još je rano.

VIOLETA: Ali zna za nju?

MIRJANA: Naravno, mama. Nisam dijete.

VIOLETA: I nema ništa protiv?

MIRJANA: Neću se udati, mama.

VIOLETA: Znači, ništa ozbiljno.

MIRJANA: Ništa ozbiljno.

123

Mirjana, imaš ti već i godina.

Page

VIOLETA:
MIRJANA: Moram ići.

VIOLETA: Bit će ti zima. Hoćeš jedan moj crni šal? Nije starinski, mogu ga nositi i
mlađe žene, kupila sam ga u finoj trgovini.

MIRJANA: Ne treba. Kasnim. Napravila sam ti kauč, neću doći kasno.

Mirjana bježi do Lucia. Ubacuje se u zagrljaj. Plešu. Pretjerano našminkana Veronika

počinje pjevati neku soul pjesmu na bini.

LUCIO: Ej, polako…

MIRJANA: Oprosti, malo mi je vino udarilo u glavu. Dobro plešeš.

LUCIO: Misliš?

MIRJANA: Nisi mi još nijednom stao na nogu.

LUCIO: To je pravi uspjeh.

MIRJANA: I je. S kakvim sam sve izlazila…

LUCIO: S puno njih?

MIRJANA: Bilo bi ti krivo da ih je puno?

LUCIO: Nije, nego…

124

MIRJANA: Ne boj se. Nisam… Bila sam u fazi kad sam se htjela zaljubiti pa sam
izlazila. Kreteni. Kao da sam kurva ako sam razvedena. Svi misle da da mi fali… znaš već…
Page

da moramo odmah iste noći… Sranje.

LUCIO: Budale.

MIRJANA: Da, budale.

LUCIO: A zašto si sa mnom?

Tišina.

LUCIO: Ozbiljno pitam…

MIRJANA: Ne znam.

Tišina.

LUCIO: Je li ti bilo dobro večeras?

MIRJANA: Je, Lucio, je…

LUCIO: Ne zvučiš tako.

MIRJANA: Bilo mi je stvarno dobro, rekla sam ti.

LUCIO: Ne bi htjela da ponovimo?

MIRJANA: Htjela bi.

LUCIO: Ozbiljno?
125
Page

MIRJANA: Ti?
LUCIO: Naravno, odmah sutra.

MIRJANA: Ne mogu sutra.

LUCIO: Neki drugi put, naravno.

MIRJANA: Draga sam ti, je l’ tako?

LUCIO: Da, draga si mi.

MIRJANA: Koliko dugo?

LUCIO: Gledao sam te na poslu. Zgodna si. Ljudi te vole.

MIRJANA: Voliš me?

LUCIO: Mislim da da.

MIRJANA: Ja tebe ne volim.

LUCIO: Znam, nemoj to govoriti.

MIRJANA: Želim da to znaš.

LUCIO: Znam, ali nemoj to ponavljati.

MIRJANA: Neću. Želim da me ti voliš više, to mi odgovara. Hoće li ti to pretjerano

126

smetati?
Page
LUCIO: Neće.

MIRJANA: A kasnije? Kad ostarim još više?

LUCIO: Kasnije? Ne razmišljam o tada.

MIRJANA: Nisi primjetio kako nas ljudi gledaju kad ulazimo u restoran?

LUCIO: Ne smeta mi.

MIRJANA: A kad ti isti ljudi budu tvoji roditelji?

LUCIO: Bit će im bitno da si ti dobra prema meni.

MIRJANA: Vraga, nemaš pojma o životu.

LUCIO: Dobro. Pravit ću se da mi to ništa ne znači, a onda će se moj brat

možda oženiti i mama će možda biti sretnija s njom. Imat će možda dobro vjenčanje, a ti
nećeš htjeti plesati jer će te boljeti noge i pit ćeš puno vina i pušiti.

MIRJANA: Ali me nećeš ostaviti?

LUCIO: Ne znam.

MIRJANA: Moraš mi obećati da me nećeš ostaviti.

LUCIO: Nikada te neću ostaviti.

MIRJANA: A ja tebe?
127
Page

LUCIO: Ne razmišljam o tada.

MIRJANA: Nećeš puno plakati za mnom?

LUCIO: Mislim da neću.

MIRJANA: To mi odgovara. Ali, zapamti…

LUCIO: …Da?

MIRJANA: Ne smiješ me ostaviti. To ću ja napraviti. Imam više iskustva. Znam

kako to treba raditi. Ostavit ću te trenutak prije nego ti ostaviš mene. To je, nadam se, u redu.

Veronika završava pjesmu. Mirjana i Lucio se okreću.

VERONIKA: Mama?

MIRJANA: Zlato, odi spavati. Baka je na kauču u dnevnoj sobi. Nemoj je

probuditi. Imaš jogurt u frižideru…

VERONIKA: Neću spavati, mama!

MIRJANA: Kasno je, zlato, odi spavati. Ako si gladna, imaš i od večere…

VERONIKA: Ne, mama, ja te neću slušati. Ti ništa ne znaš. Neću spavati.

MIRJANA: Ajde, nemoj tako… Sutra je škola, moraš se rano ustati, nadam se da si
sve napisala…

VERONIKA: Šuti! Molim te, umukni, mama! Ti baš ništa, ništa ne znaš! Da, obukla
sam tvoje cipele i večeras dok si ti tu, ja šetam. Šetam po gradu. Imam dobru guzu, rekle su
128

mi to prijateljice u školi. I dečki me u razredu često udare po guzi, često, mama! I ja se šetam,
gledam u zvijezde, mama.
Page
MIRJANA: Veronika…

VERONIKA: Umukni, mama! (Plače.) Mama… Znaš, mama… Znaš li mama da do

Amerike ima samo 7 sati leta? Da, mama. Do Amerike ima samo 7 sati leta. To nije puno. To
je kao kad smo išli na more vlakom. Vlak se bio pokvario, ali avioni se ne kvare. Oni samo
padnu. Ništa ne osjetiš. Mama, do Amerike ima samo 7 sati leta. Možeš se vratiti i u istom
danu. Otići tamo na ručak, i vratiti se tu na večeru. Mama, to je tako blizu. Ja nekad
zamišljam da si ti bogata. Nemoj se ljutiti, ali još ponekad zamislim da ti nisi moja mama, da
će jednog dana moja prava mama pokucati na vrata u nekom skupom kaputu sa nekim skupim
naglaskom i reći: ti si moja kći i da će me odvesti daleko. U Ameriku. Mama… Oprosti,
mama. Ja te volim, ali ti mene ne razumiješ. Ja stvarno lijepo pjevam. Svi mi kažu da pjevam
bolje od mnogih pjevačica. Znam i glumiti. Ja bih mogla biti slavna, mama. Ja bih to mogla.
Nema veze što mi je on rekao. Mnoge su uspjele, a nisu bile mršave. Ja ću biti mršava kad
prođe pubertet, ja to znam, ti to uvijek kažeš. I bit ću lijepa. Danas se sve to može. Samo treba
malo novaca. Čak i ne toliko novaca, koliko sreće. Ići ću na ulicu i auto će stati. Reći će mi:
lijepa si i dat će mi novaca. Ja ću biti bogata mama. To nije teško. To se može. Nemoj mi
govoriti da spavam. Nitko nije spavajući uspio. Moram biti na prozoru što dulje. Možda netko
pogleda prema meni. Moram pjevušti, možda me netko čuje. Moram hodati u tvojim
cipelama, kao da ne znam zašto si ih kupila!
Ne, mama ti ne voliš kako ja pjevam. Ali, mnogi vole, to moraš znati. Poslala sam svoju
pjesmu preko interneta u Ameriku. Znaš da je njima sada dan, dok je nama tu noć. Tamo je 23
stupnja majko. To je baš ugodno, za kratke rukave… Mama, ja već dugo ne mogu spavati.
Stalno se tresem i gledam u mjesec. Svi vide mjesec, čak i po danu. I Amerikanci. Mjesec je
blizu. Sve je blizu. Zamisli, samo 7 sati leta.
Ne, mama. Ne treba spavati. Treba živjeti. Obući ću sutra svoju najdražu majicu i šetati ću se.
Svi će me gledati, tu i tamo ću zapjevati. Da. Zapjevat ću pjesmu i svi će čuti kako divan glas
imam. I ti, iako nemaš novaca. I onda će doći moje mame i moji tate do mene i govorit će mi
kako sam odlična. Govoriti će mi kako sam divna… (Pjeva.)

Govoriti će mi kako sam krasna.

I divna…
Kako sam sjajna.
I divna…

Tišina.
129

Ankica je na rubu kreveta.

Page
ANKICA: 7 je sati.

JAKOV: Koliko?

ANKICA: 7.

JAKOV: Evo sad ću.

Tišina.

ANKICA: Da stavim kavu?

JAKOV: Popit ću je u uredu… Zapravo, stavi.

ANKICA: Ako hoćeš mogu otići po koje pecivo, to mi je za čas…

JAKOV: Ne treba, samo kavu.

ANKICA: Dobro.

Ankica se ustaje i odlazi za stol. Grozdana joj donosi šalice. Ankica uređuje stol, a Grozdana
baci jednu šalicu jako u pod.

GROZDANA: Joj… Vidi, pala mi je šalica kave jako u pod… Baš tužno što mi je
palo. Tužno, a ne plačem. Obično plačem zbog stvari kao što su ove. Čak neću ni živčaniti,
niti ću izreći ovo: Bože, mili, dragi, to mi je najdraži komplet, dala mi ih je njegova mama!
Dugo su u obitelji te šalice, sigurno su bile jako skupe, te su došle iz neke egzotične zemlje,
kako sam nespretna, Isuse Bože. Vidi što sam napravila, njegova majka koja bi neočekivano
trebala doći sljedeći tjedan će sigurno to primjetiti, te će govoriti kako je to trebala dati
njegovom bratu i njegovoj ženi sa čak dva fakulteta koja stigne čuvati dvoje djece, a uz to i
slati e-mailove sa ekološkim porukama.’ Čak neću ni to.
130

ANKICA: Nespretna si.

Page
GROZDANA: Da. Znam. To mi često kažu. Njegovoj mami je to najdraži komplet,
već desetljećima u njegovoj obitelji, poludjet će, morat ću joj kupiti luđačku košulju u
najboljem dućanu. Možda imaju u crnoj boji, morat će imati u crnoj boji, ona je uvijek u crnoj
boji otkad je njezin muž umro, već deset godina.

ANKICA: Nisam sigurna da imaju u crnoj boji.

GROZDANA: Znaš, Ankice, i on uživa pijuckati baš iz ove šalice, osjeća se važno. Iz
ovakve šalice je pio i njegov djed. Važnost je u tradiciji. Važnost je u trajanju. Ja sam suha
biljka, uskoro će me zamijeniti.

ANKICA: Sve u redu?

GROZDANA: Da, sitnica. Jedna mala sitnica.

ANKICA: Mislila sam da ćeš zaplakati.

GROZDANA: Joj, pa što to pričaš. Ne plačem pred ljudima.

ANKICA: Jesi li gotova, muž će mi svaki tren…

GROZDANA: Sad ću ja.

ANKICA: Ne, ne, ne smetaš.

GROZDANA: Ja ću samo pokupiti. Pravi se da nisam ovdje.

ANKICA: Ja to ne znam.
131

GROZDANA: Bit ću brza.

Page
Grozdana kupi komadiće šalice u kantu za smeće. Nakon toga sjedne na stolac.

Mirjana i Jakov su u krevetu. Oblače se nakon seksa.

JAKOV: Nemoj plakat’, molim te.

MIRJANA: Ne plačem, šta ti je?

JAKOV: Mislio sam da jesi. Sama si ovo htjela, jel’ tako? Sama si me pozvala.

MIRJANA: Jesam, da, dobro. Ništa nisam rekla.

JAKOV: Učinilo mi se da žališ.

MIRJANA: Žalim, stalno žalim, pa što. Pusti me, molim te.

JAKOV: Jesam bio dobar prema tebi na poslu? Nisam ti ništa radio.

MIRJANA: Znam da nisi, oprosti Jakove, ja sam kriva.

JAKOV: Nitko nije kriv. Nemoj to govorit’. Nitko nije kriv, jel’ tako?

MIRJANA: Nitko nije kriv.

JAKOV: Mislio sam da nećeš više… nisi mogla odoljet, ha?

MIRJANA: Joj, Jakove, molim te, šuti.

Ajde, reci…
132

JAKOV:
Page
MIRJANA: Ne znam što mi je bilo. Neće se ponoviti.

JAKOV: Ti baš voliš jebačinu, jel’ da?

MIRJANA: Jakove, prekini, dosadan si.

JAKOV: Vi ženske ste stvarno čudne.

MIRJANA: Imaš sastanak u 2.

JAKOV: Znam.
MIRJANA: Kravata ti se zamrljala, kupit ću ti ja novu, ne možeš takav na sastanak.

JAKOV: Stavi na račun firme.

MIRJANA: Dobro. Kakve voliš?

JAKOV: Ne znam.

MIRJANA: Dobro, ja ću onda odabrati. Idem.

JAKOV: Ankica je spremila kavu, pa ako hoćeš…

MIRJANA: Neću, hvala.

Jakov se ustaje i odlazi do Ankice. Sjeda.

ANKICA: Skuhala sam gorku. Ne znam više s koliko šećera voliš pa stavi sam.
133

Jel’ dijete Josip koji ima 20 godina zvao?

Page

JAKOV:
ANKICA: Nije.

JAKOV: Treba ga nazvati kasnije.

ANKICA: Hoću.

JAKOV: Pitaj ga je li mu nešto treba.

ANKICA: Pitat ću.

Tišina.

ANKICA: Nazvala sam ja Mirjanu da ti ne treba kuhati kavu jutros.

JAKOV: Zašto si je zvala?

ANKICA: Samo da joj kažem da ne treba kuhati kavu, zašto bi se žena mučila ako
si je popio doma?

JAKOV: Ti nisi normalna.

ANKICA: Zašto bi trošili uredsku kavu bez veze?

Tišina.

JAKOV: Što je rekla?

Ništa. Da neće.
134

ANKICA:
Page
JAKOV: Nemoj je više zvat’.

ANKICA: Zašto?

JAKOV: Nemoj je više zvat’.

ANKICA: Dobro, neću.

Tišina.

VIOLETA: Jutro.

MIRJANA: Jutro. Dobro si spavala?

VIOLETA: Jesam. Evo sam se obukla pa ću krenuti polako u bolnicu.

MIRJANA: Dobro. Danas je malo bolje vrijeme. Bitno je da nije kiša.

VIOLETA: Da. Nije toliko hladno. Mala još spava?

MIRJANA: Da. Nema prvi sat danas.

VIOLETA: Lijepa je.

MIRJANA: Sad je u pubertetu, pa je malo… mijenja se…

VIOLETA: Jel’ imaš kakvih problema s njom?

135

MIRJANA: Kakvih?
Page
VIOLETA: Ne znam. Pitam. U pubertetu je…

MIRJANA: Nemam nikakvih problema… Samo to što je u pubertetu.

VIOLETA: Dobro. Nisam ništa mislila. Vidim da se dobro slažete, ne priča o

o cu više tako često. Nije ga ni spomenula.

MIRJANA: Ne spominje ga više na glas. Ali vidim joj u očima kad misli na sve to.

VIOLETA: Jel’ se javi?

MIRJANA: Javi se, tako…

VIOLETA: Nije ni njemu lako. U stranom svijetu…

MIRJANA: Ma…

VIOLETA: A još je s onom?

MIRJANA: Je. Još su skupa.

VIOLETA: To je već duga veza.

MIRJANA: A je…

VIOLETA: Ma, možda je bolje tako. On je našao nekog za sebe, ti ćeš za sebe.

MIRJANA: Zakasnit ćeš.

136

VIOLETA: Idem. Kad ćeš ti na posao?

Page
MIRJANA: Za jedan sat.

VIOLETA: Aha…

MIRJANA: Hoćeš da te ja odvezem? Nije mi problem…

VIOLETA: Ne, ne… Ne mogu te čekati.

MIRJANA: Nisam se ranije sjetila, baš sam blesava…

VIOLETA: Ma, ne treba. Idem.

MIRJANA: Dobro, ajde.

VIOLETA: Bok.

MIRJANA: Bok.

Tišina.

LUCIO: Mirjana ima dijete.

SIMON: Da.

LUCIO: Lijepo ime, Veronika.

SIMON: Hvala.
137

LUCIO: Jel’ voliš malu?

Page
Tišina.

SIMON: Da.

LUCIO: Uskoro ću ja sjediti za stolom s Mirjanom i s njom. Ja ću je pitati kako

joj je bilo u školi i zafrkavati oko dečkiju u koje će se zaljubljivati.

Tišina.

MIRJANA: Ej, probudi se.

VERONIKA: Mh…

MIRJANA: Doručak je u kuhinji.

VERONIKA: Što radiš tu na krevetu?

MIRJANA: Nešto razmišljam.

VERONIKA: Di je baka?

MIRJANA: Otišla kod doktora.

VERONIKA: Aha… Što je bilo?

MIRJANA: Ništa, što ne smijem ja biti tu?

VERONIKA: Smiješ, dobro, svejedno.

138

MIRJANA: Htjela sam ti nešto reći.

Page
VERONIKA: Aha, evo je.

MIRJANA: Samo neke stvari. Znam da je rano, ali…našla sam ti prezervative u

jakni.

VERONIKA: Zašto mi kopaš po jakni?!

MIRJANA: Slučajno sam. Nemoj sad, molim te, živčanit. Nije to ništa čudno.

VERONIKA: Dobro, što? Sad slijedi lekcija iz seksualnog odgoja?

MIRJANA: Ne, samo sam ti htjela reći… Ne znam ni sama. Koliko dugo?

VERONIKA: Se seksam?

MIRJANA: Da.

VERONIKA: Što te briga. To je moja stvar.

MIRJANA: Veronika, molim te. Imaš samo mene, sve smo si pričali, zašto si
takva?

VERONIKA: Pusti me na miru.

MIRJANA: Ja sam ti mama!

VERONIKA: Što?
139

MIRJANA: Ja sam ti mama, moraš mi….

Page
VERONIKA: Mama? To si ti?

Tišina.

MIRJANA: Da.

VERONIKA: Da, vidim, to si ti, moja mama. Daj mi ruku. Da. Sad se sjećam. Ti si mi
mama.

MIRJANA: Imaš oči kao ja, usne, kosu…Kako si mogla zaboraviti?

VERONIKA: Da. Imam tvoje oči, usne, kosu. Sad sam se svega sjetila. Zašto sam
zaboravila?

MIRJANA: Nisi htjela biti slična meni?

VERONIKA: Možda jer znaš, da mogu birati mame u nekom domu za mame, nikad
tebe ne bi odabrala.

MIRJANA: Mame se ne mogu birati.

VERONIKA: Ne mogu se ni kćeri.

MIRJANA: Ne mogu se ni kćeri.

VERONIKA: Tko si ti, mama? Zašto sam ti ja kćer?

MIRJANA: Ne znam. Tko si ti?

VERONIKA: Ne znam. Zašto sam ti ja kćer?
140

MIRJANA: Ne znam.
Page
VERONIKA: Ne znam. Dojila si me, toga se ne sjećam, ali sam čula kako si
susjedima pričala kako sam te grizla. Uspavljivala si me, hranila si me, vikala na mene i tukla
me, mrzila me i voljela u isto vrijeme nekoliko puta na dan… Sve to, a ne znam zašto.
Sinoć sam bila prvi put s dečkom. Rekao mi je da lijepo pjevam. I da sam zgodna. Ljubio me
oko ušiju… Nisam znala za tu stvar oko ušiju… Nitko ti ne kaže. Znaš da često putuje
avionom? Jednom je bio i u prvom razredu. Točili su mu šampanjac. I zgodan je, ne bih ja sa
starijima, mama. Ne bih. Ali s njim je bilo lako. Bilo je lijepo, mama. Nisam ti to mogla reći.
Nije važno. Nemoj se bojati. Ja ću uskoro otići, govorit ću stranim jezikom i ti me više ništa
nećeš moći razumjeti.

MIRJANA: Imaš samo jedan jezik, dušo. Tanak je i hrapav, poput mog. Samo
jedan jezik dušo. Samo jedan.

VERONIKA: Mama.

Tišina.

MIRJANA: Ajde, ustani, zakasnit ćeš u školu. Ja idem na posao.

VERONIKA: Evo, sad ću, još samo 5 minuta.

MIRJANA: Nemoj zaspati.

VERONIKA: Neću. Sat će mi zvoniti tada.

MIRJANA: Dobro.

VERONIKA: Vidimo se popodne.

MIRJANA: Bok.
141

Tišina.
Page
Ankica donosi Jakovu bijelu košulju.

ANKICA: Ispeglala sam ti ovu košulju.

JAKOV: Ta mi je svečana.

ANKICA: Rekao si da ti je domjenak navečer, moraš malo…

JAKOV: Da, vidiš, zaboravio sam.

Jakov oblači košulju.

ANKICA: Jučer sam kupila jednu lijepu crnu suknju u dućanu kod Anje. Nije
nešto skupa, a uskoro će mi i rođendan.

JAKOV: Ako hoćeš što novaca, samo reci.

ANKICA: Ma, ne, nije potrebno. Kaže Anja da će ona svratit na taj domjenak.

JAKOV: Hoće?

ANKICA: Tako mi je rekla, da mogu doći i žene, ako hoće. Ako hoćeš, ja mogu
doći.

JAKOV: Nije potrebno.

ANKICA: Mislila sam da bi mogla napravit tortu, znaš kako su je prošli put pojeli,
odjednom. Podijelila sam toliko recepata, prošli put.
142

JAKOV: Ne treba, neću se ja dugo zadržavati.

Page
ANKICA: Ići ću i kod frizera popodne, obukla bi tu crnu suknju i nešto gore,
šareno. Lijepo bi se obukla i ta torta.

JAKOV: Što ti je?

ANKICA: Ništa mi nije. Ti me ne želiš tamo, jel’ tako?

JAKOV: Nije potrebno da dolaziš.

ANKICA: Jel’ to zato što sam glupa?

Tišina.

JAKOV: Nisi glupa.

ANKICA: Ne znam ja… Tako si mi ti rekao prošli put.

JAKOV: Pričala si o stvarima koje ne razumiješ.

ANKICA: Rekao si da sam ružna i stara.

JAKOV: Bio sam pijan, nemoj više o tome.

ANKICA: Ja bih se dobro uredila ovaj put i ta torta. To uvijek dobro radim.

JAKOV: Ajde, Ankice, boga ti, nisam raspoložen za svađu odmah ujutro. Idem.

Jakove, čekaj.
143

ANKICA:
Page
JAKOV: Što je?

ANKICA: Samo me pokušaj ostaviti, znaš. Samo se pokušaj prestati svađati sa

mnom. Samo pokušaj i ubit ću te, majke mi.

JAKOV: O čemu ti pričaš?

ANKICA: Da me se nisi usudio ostaviti. Ja ću večeras doći na taj domjenak, a ti

ćeš me, kad dođem, poljubiti i zagrliti, jel’ ti jasno. Ja sam majka tvog djeteta, već smo
dvadeset i pet godina u braku, ne volim te više, kao što ni ti mene ne voliš. Ali smo u braku.
Tako ćemo se i ponašat, u redu?

JAKOV: U redu.

ANKICA: Ajde, odi sad. Ja ću tu kuhati, srediti stan, onda ću napraviti tortu i
frizuru. Odjenut ću se lijepo i doći onamo. Ti si direktor tvrtke, ja sam direktorova žena. Tvoji
će podređeni gledati u moj zlatni sat i pitati se koliko veliku plaću imaš kad kupuješ ženi
takav sat. Neki će me gledati drugačije, jer znaju da me varaš sa svakom drugom tajnicom na
poslu, ali ja sam ti žena, ti si samo moj i one će me se bojati. Hodat ću uspravno, ja sam ti
rodila jedinog sina, ja te oblačim i ja te hranim. Ja sam tvoja žena. Ja sam direktorova žena. Ti
ćeš me poljubit, ja ću pričat s ljudima i puno ću se smijati. Vidimo se.

JAKOV: Vidimo se.

Tišina.

GROZDANA: Ah, tako je lijepo biti u velikoj kući i živjeti na ovom svijetu još samo
dvije godine. Gledati televiziju, slušati radio, ne otvarati vrata. Uvijek se nešto događa u
životu. Evo mi čekamo bebu već nekoliko godina, moj trbuh tako sporo raste! Rasti, rasti!
Nema veze! U dječjoj sobi odlažem robu za peglanje, nekim popodnevima tamo i spavam.
Baš fino! Spavam u dječjoj sobi. Njegova mama nam je poklonila prekrasnog prokletog
drvenog konja. To je od njezina tate. Zeznula se! Ja ne mogu imati djece! Ali, ja se pravim
blesava i ne dam tog prekrasnog, prokletog konjića! Njezina greška! To je njezina greška.
Znate što, mislim da bi me mogao pokušati ostaviti večeras. Da, baš večeras. Nekako to
osjećam u zraku. Zato treba biti veseo, zavodljiv, nasmijan, i tužan povremeno. Samo malo,
ne previše. Treba skloniti magistarsku radnju, ne čitati knjige, ne odgovarati prijateljicama na
144

poruke! Joj, kad će proći te dvije godine da se konačno ubijem! Ha!

Page
Tišina.

LUCIO: Lijepa si danas. To zbog domjenka?

MIRJANA: Ovo mi je već godinama u ormaru.

LUCIO: Znaju za nas, znaš…

MIRJANA: Nisam znala da ne smijem govoriti.

LUCIO: Aha… ti si rekla.

MIRJANA: To je problem?

LUCIO: Ne, ne… Nije.

MIRJANA: Rekao si da sam ti draga, mislila sam…

LUCIO: Ne, to je sve normalno. Već smo nekoliko tjedana zajedno, zato…

MIRJANA: Dobro onda.

Tišina.

MIRJANA: To između mene i Jakova, to su sve izmišljotine.

LUCIO: Da?
145

MIRJANA: Da. Tako se priča za svaku njegovu tajnicu.

Page
LUCIO: Jakov je zgodan muškarac.

Tišina.

LUCIO: Večeras na zabavi… Ja ću već biti tamo. Neće ti smetati što nećemo
doći zajedno?

MIRJANA: Ne moramo doći zajedno. U redu je.

LUCIO: Dobro onda.

Tišina.

MIRJANA: Htio si mi još nešto reći?

Tišina.

LUCIO: Da. Jučer me pogledala recepcionarka.

MIRJANA: Ona mala?

LUCIO: Da. Slatka.

MIRJANA: Je.

LUCIO: Ja sam prošao ponovno danas pokraj recepcije i ponovno me pogledala.

MIRJANA: Lijepo.
146

LUCIO: Da. Nisam mogao vjerovati.

Page
MIRJANA: Zašto mi to govoriš?

LUCIO: Nije me dugo nitko pogledao. Godilo mi je, lagao bih kad bih rekao da
nije.

MIRJANA: Što hoćeš?

LUCIO: Ja sam sve zgodniji. Valjda zbog odijela.

MIRJANA: Jesi.

LUCIO: Dobro mi stoji. I ti imaš dobru odjeću, ali ta mala….

MIRJANA: Kad hoćeš da te ostavim?

LUCIO: Ne znam. Ti odluči. Ja ću se maloj sutra početi udvarati, dobra je,

pametna. Morat ću se jako potruditi. Neće mi biti lako. Mislit ću na tebe. Bit će mi žao.

MIRJANA: Do kraja tjedna?

LUCIO: Može tako, četvrtak, petak. Bilo mi je drago.

MIRJANA: Lucio?

LUCIO: Da?

MIRJANA: Glup si i bio si loš ljubavnik. A sad odjebi. Naravno, ostavit ću te do

kraja tjedna. Hvala što si mi rekao.
147

LUCIO: Nema na čemu.

SIMON: Ostavljaš ga?
Page
MIRJANA: Dobro, što to tebe briga?

SIMON: Pa, pitam. Bila si mi žena, bitno mi je da si sretna. Majka si moje kćeri.

MIRJANA: Ajde ne seri Simon, što hoćeš?

SIMON: Ništa, htio sam te čuti.

MIRJANA: Mene?

SIMON: Pa da.

MIRJANA: Di je ova tvoja?

SIMON: Izašla je. Na fitness.

MIRJANA: Aha.

SIMON: Šta tu ima loše? Žena hoće bit u formi.

MIRJANA: Jel’ je varaš?

SIMON: Malo.

MIRJANA: Svinjo.

SIMON: Samo par puta, nekako mi se posrećilo.

148
Page

MIRJANA: I ne sumnja?
SIMON: Ne. Dobra je, puno radi, pa… Dobro nam je.

MIRJANA: Ajde, drago mi je. Moram ići, molim te, nemoj me više zvati.

SIMON: Samo sam htio znati jesi dobila novce?

MIRJANA: Ne, nisam još.

SIMON: Poslao sam već prije tjedan dana. Prokleta pošta.

MIRJANA: Da, prokleta pošta.

SIMON: Ovdje u Njemačkoj to za čas. Tamo još na konjima nose poštu.

MIRJANA: Da, na konjima. Što zapravo hoćeš, Simon?

Tišina.

SIMON: Jesi rekla Veroniki za ovog što sam mu postavljao pločice?

MIRJANA: Jesam.

SIMON: I?

MIRJANA: Ništa. Ne želi.

SIMON: Sigurno si joj rekla kako se točno zove. Neka upiše na Internet, radio je
čovjek svašta.
149
Page
MIRJANA: Ne želi. Simone, moram ići.

SIMON: Čekaj.

MIRJANA: Zašto me zoveš, Simon?

SIMON: Ništa, oprosti. Htio sam čut nekoga, nije meni lako u stranoj zemlji.

MIRJANA: Pa si mene našao zajebavat’?

SIMON: Samo sam htio provjerit’.

MIRJANA: Provjerio si, ajde.

SIMON: Pa kako si takva? Ti misliš da je meni jeftino zvat’ ovako od ovamo.

MIRJANA: Nedjelja je, imaš besplatno, već si rekao.

SIMON: Dobro, da. Ali prošli put kad sam zvao nije bila nedjelja i nije bilo
besplatno.

MIRJANA: Onda poklopi. Ako nećeš, ja ću.

SIMON: Dobro, dobro. Samo sam htio pitat još kako je ona?

MIRJANA: Dobro.

SIMON: To je sve?
150

MIRJANA: Dobila je jučer peticu.

Page
SIMON: Super. Iz čega.

MIRJANA: Iz hrvatskog.

SIMON: Ja sam dobre sastavke pisao. Jedan sastavak su mi bili objavili.

MIRJANA: Iz gramatike.

SIMON: E, jebiga, to nisam bio dobar. To je vjerojatno na tebe.

MIRJANA: Vjerojatno.

SIMON: Evo je Fani taman ušla.

MIRJANA: Pozdravi je.

SIMON: Dobro, kasnije.

Tišina

MIRJANA: Ne zna s kim pričaš?

SIMON: Išla je u sobu. Šta bi se bez veze živcirala.

MIRJANA: Koji si ti jadnik. Žalim te, Simon. Stvarno mi je žao.

Tišina.
151

Koliko je dugo ne voliš?

Page

MIRJANA:
SIMON: Neko vrijeme.

MIRJANA: Nemoj me više zvati, molim te.

SIMON: Mirjana….

MIRJANA: Molim te, Simon. Molim te.

Tišina.

SIMON: U redu.

Tišina.

ANKICA: Evo, ja sam došla.

MIRJANA: Bok, Ankice.

ANKICA: Je li počeo domjenak?

MIRJANA: Nije još.

ANKICA: Donijela sam tortu. Ima mjesta u hladnjaku?

MIRJANA: Naći ćemo.

ANKICA: Baš si zlatna.

152

Lijepo izgledaš.
Page

MIRJANA:
ANKICA: Hvala.

Tišina.

ANKICA: Muž mi još nije došao?

MIRJANA: Nije još gotov sa sastankom.

ANKICA: Dobro onda. Da ti pomognem što?

MIRJANA: Možeš složiti salvete.

ANKICA: Dobro.

Ankica sjedne. Ulazi Grozdana.

MIRJANA: Ej, Grozdana, što ti radiš tu?

GROZDANA: Ne znam. Došla sam.

MIRJANA: Ankice, ovo je Grozdana.

ANKICA: Drago mi je.

GROZDANA: I meni.

MIRJANA: Sjednite.
153

Tri žene sjedaju.

Page
ANKICA: Grozdana, imaš jako lijepe cipele.

GROZDANA: E, baš ti hvala, jako ih rijetko nosim. Anatomske.

MIRJANA: Mene moje žuljaju.

GROZDANA: Kako ti sin?

ANKICA: Dobro je. Znaš, nije lako kad živi tako daleko. Sam. Ali, nekako, bolje
da je tako. On ima svoj život, mi svoj.

GROZDANA: A ja svoj. Moj će kratko trajat. Šteta života.

MIRJANA: Ma, ne brini se za život, bitno je da si ti dobro.

ANKICA: To i ja kažem.

MIRJANA: Ankice, ova torta ti je super.

ANKICA: Jel’ da?

GROZDANA: Meni kolači baš ne uspijevaju.

ANKICA: Mlada si. Treba ti prakse.

GROZDANA: Da, ali ja imam još samo dvije godine. Neću se uspjeti upraksirati.
Šteta.
154

MIRJANA: Kolači se mogu kupiti. Ima vrlo ukusnih i jako jeftinih.

Page
GROZDANA: Danas mi je muž došao doma. Ja sam se bojala da će me pokušati
ostaviti, ali bio je dobar. Čak sam mu malo psovala majku, ali nije pretjerano zamjerio. Volim
ga, jesam to rekla?

MIRJANA: Nisi.

GROZDANA: Baš ga volim. Ništa mi više ne treba u životu osim njega. I on mene
voli. Malo manje nego ja njega, ali i on mene voli. Problem je jedino što on voli i svoju
mamu. Staru nedojebenu kuju. I što ću ja početi njega sve više voljeti.

ANKICA: Treba znati stati.

GROZDANA: Da, ja, glupača, to ne znam.

MIRJANA: Ajde, bit će sve u redu.

ANKICA: A što ćeš ti Mirjana dalje?

MIRJANA: Ja? Ja neću ništa. Ja ću samo živjeti. Kažu da je život dar, ali dar ti prije
ili kasnije dosadi. Ne znaš više što ćeš s njim, spremiš ga u ormar… znaš kako se kaže…

ANKICA: Treba stalno razvjetravati ormare.

GROZDANA: Je. Svašta se tamo nađe.

ANKICA: I moljaca.
GROZDANA: Da. I moljaca.

MIRJANA: Baš smo lijepo razgovarale.

155

ANKICA: Da, baš lijepo.

Page
GROZDANA: Šteta, Ankice, što se ne znamo.

ANKICA: Šteta, da. Baš si dobra. Kako si ono rekla da se zoveš?

GROZDANA: Grozdana.

ANKICA: Grozdana. Bilo mi je drago.

Tišina.

VIOLETA: Mirjana?

MIRJANA: Što ti radiš tu?

VIOLETA: Neću dugo. Došla sam ti samo reći da ću danas oko 6 umrjeti.

MIRJANA: Molim?

VIOLETA: Da. Moždani. Tamo u bolnici.

Tišina.

MIRJANA: Neće te moći spasiti?

VIOLETA: Nažalost, neće. Jadni, a tako su me dugo oživljavali.

MIRJANA: Kad si rekla? U 6?

156

VIOLETA: Da.
Page
MIRJANA: To je odmah poslije ovog domjenka. Neće mi se isplatiti ići do stana,
krenut ću odmah do bolnice.

VIOLETA: Ne trebaš žuriti, oni će se brinuti za mene.

MIRJANA: Imaju moj broj?

VIOLETA: Da. Ne brini. Naći će tvoj broj u mom kaputu. Nemoj žuriti, molim te.

MIRJANA: Ma, dobro je. Nije mi teško.

Tišina.

VIOLETA: I tako.

MIRJANA: Žao mi je.

VIOLETA: I meni. Moja sućut.

MIRJANA: Hvala.

VIOLETA: Javiš tati?

MIRJANA: Da, naravno. Čim saznam da si mrtva.

VIOLETA: On će sigurno htjet doći ovamo.

MIRJANA: Da, sigurno. Neka dođe. Ja ću spavat na kauču.

Kad bude sprovod… molim te, lijepo se obuci.

157

VIOLETA:
Page
MIRJANA: Hoću.

VIOLETA: I nemoj se pričestiti, molim te.

MIRJANA: Znam.

VIOLETA: Znaš kakvi su ljudi…

MIRJANA: Da.
VIOLETA: Ništa, moram ići…

MIRJANA: Dobro. Hvala ti.

VIOLETA: Na čemu?

MIRJANA: Što si me rodila.

VIOLETA: Ništa, ništa…

MIRJANA: Volim te, to znaš…

VIOLETA: Ne.

MIRJANA: Volim te, mama. Plakat ću kad saznam.

VIOLETA: Jako?

MIRJANA: Jako. Prolaznici će mi pomagati da ustanem sa ceste.

158

VIOLETA: Hvala. Idem.

Page
MIRJANA: Ajde, bok.

VIOLETA: Bok.

Mirjana sjeda na stolac. Dolazi Veronika.

MIRJANA: Ej.

VERONIKA: Ej. Znači, istina je.

MIRJANA: Da.

VERONIKA: Grozdana mi je rekla.

MIRJANA: Umrla je prije tri sata. Djed je krenuo, tu će prespavat dok se tijelo ne
odnese.

VERONIKA: Dobro. Ti si plakala?

MIRJANA: Jesam, da.

VERONIKA: Ja nisam kad sam saznala.

MIRJANA: Nema veze.

VERONIKA: Vjerojatno hoću kasnije.

MIRJANA: Nemoj se forsirati, kad ti dođe.

159

VERONIKA: O.K.
Page
MIRJANA: Jesi jela šta?

VERONIKA: Jesam, u gradu. Ja bih išla u krevet. Je l’ to O.K.?

MIRJANA: Umorna si?

VERONIKA: Da.

MIRJANA: Idi.

VERONIKA: Ti nećeš dugo?

MIRJANA: Mislim da neću.

Tišina.

MIRJANA: Veronika…

VERONIKA: Da?

MIRJANA: Tata je zvao. Kaže da je radio pločice u kupatilu jednom poznatom

njemačkom glazbenom producentu. Kaže da je čovjek jako dobar i da mnogi snimaju kod
njega. Jednom su on i Fani valjda bili kod njega i na ručak. Ako hoćeš… Njemačka nije
Amerika, ali… Simon ima sobu, praznici su brzo…

Tišina.

VERONIKA: Idem spavati. Vidimo se ujutro. Sutra neću u školu, jel’ tako?
160
Page

Tišina.
MIRJANA: Nećeš, naravno.

VERONIKA: Laku noć.

MIRJANA: Laku noć, zlato.

Mirjana sjedi sama. Popije gutljaj kave iz šalice. Potom doda malo mlijeka. Uzima kutiju
cigareta i zapali jednu. Puši. U pozadini svira neka lagana glazba.

Živi.

KRAJ
.

161
Page
Vladimir Kolarić

TADEUŠ RUŽEVIČ I FRENSIS BEJKON

NA ZUBARSKOJ STOLICI
pozorišna drama

Lica:
TADEUŠ RUŽEVIČ
FRENSIS BEJKON
NOVINAR
LUJ FERDINAND SELIN

Sirena objavljujue prestanak ratne opasnosti.

RUŽEVIČ: Tadeušu. Tadeušu. Probudi se, Tadeušu. Kako da ne čujem da to furgoni prolaze?
Kamioni u kolonama, nepreglednim, nečujnim. Gume zmijolike ostavljaju blatnjav trag na
mesu. Oči zaklanih obećavaju da će biti bolje. Tadeušu. Dva čoveka, Tadeušu. Ne, tri čoveka.
Slušaj. Čovek vidi izdaleka čoveka koji ubija drugog čoveka. Ne vidi promenu na licu, u boji
lica, onog koga kolju i divi se njegovom mesu, svežem, netaknutom, kao sapun prohodnom.
Piši, Tadeušu. Piši. Tadeušu.
BEJKON: Mislim da je to bilo negde oko hiljadu devetsto četrdeset i pete. Kao što znate,
zbog astme i svega ostalog nisam bio primljen u vojsku. Mislim da je to bilo negde oko
hiljadu devetsto četrdeset i pete. Kao što znate…
Naglo ga prekida neka što sentimentalnija pesma Edit Pjaf, presecana zvukom marša stotina,
hiljada nogu u čizmama. Onda tišina koja iritira.
162

RUŽEVIČ: Vama se obraćam sveštenici

Učitelji sudije umetnici
Page
Obućari lekari referenti
I tebi moj oče
Saslušajte me.
Nisam mlad
neka vas vitkost mog tela
ne zavarava
ni nežna belina vrata
ni vedrina otvorenog čela
ni malje nad slatkom usnom
ni smeh anđeoski
ni korak gipki
nisam mlad
neka vas moja nevinost
ne uzbuđuje
ni moja čistota
ni moja slabost
krhkost i jednostavnost
dvadeset mi je godina
ja sam ubica
ja sam oruđe
slepo kao mač
u ruci dželata
ubio sam čoveka
i crvenim prstima
milovao bele grudi žene
Unakažen nisam video
ni nebo ni ružu
pticu gnezdo drvo
163

Svetog Franju
Page

Ahila i Hektora
 Punih šest godina
iz nozdrva je izbijalo isparenje krvi
ne verujem u pretvaranje vode u vino
ne verujem u oproštaj greha
ne verujem u vaskrsenje tela.
NOVINAR: Znači, uprkos svesti da je život u krajnjem zbiru uzaludan, pojedinac ipak
pronalazi energiju da čini ono u šta veruje.
BEJKON: Upravo tako. Veruje ni zbog čega, ali ipak veruje. Znam da je ovo protivrečna
izjava, no ipak je tako. Jer mi smo rođeni i mi umiremo, ali između toga dajemo ovoj
beskorisnoj egzistenciji smisao zahvaljujući našim nagonima.
NOVINAR: Kada ste shvatili da i Vas očekuje smrt?
BEJKON: Shvatio sam kada sam imao sedamnaest godina. Sećam se toga vrlo, vrlo jasno.
Sećam se da sam posmatrao pseće govno na pločniku i iznenada shvatio: eto, to je život.
Začudo, to me je opsedalo mesecima, dok nisam tako reći prihvatio činjenicu da, eto tu si,
postojiš samo jedan tren, i na kraju si zbrisan kao muva na zidu.
NOVINAR: Uf, mi baš krenusmo s visoka. Mislim, sa kraja… Shvatate ironiju, zar ne? Ali
ipak, to – muva na zidu, pa pseći… izmet, to bi moglo da uznemiri naše gledaoce. Hajte da
pričamo o nečem drugom, da, kako bi to rekli, jel da, da promenimo temu. Hajde, hajde da
pričamo o…
Naglo i niotkuda prijatan zvuk satare, kao kad kasapin u praskozorje, pred samo otvaranje
radnje, mrvi kost odavno mrtve životinje, ubijene i razapete baš po Brejkonovom ukusu.

RUŽEVIČ: To sam ja – Tadeuš. Tadeuš Ruževič. Hiljadu devetsto četrdeset i pete napisao
sam:
’Čoveka ubijaju kao zver
video sam furgone sa masakriranim ljudima
koji neće biti spaseni’
Hiljadu devetsto četrdeset i sedme napisao sam,
i na to sam jako ponosan:
’ružičasti ideali
raščerečeni
vise u klanicama’
Godine hiljadu devetsto pedeset i sedme napisao sam:
164

’Još dišući meso

Page

ispunjeno krvlju
hrana je
savršenim formama
zbijeni u gomilu nad plenom
da ni ćutnja ne može da prodre
spolja’
To sam ja – Tadeuš Ruževič. A napisao sam i ovo, ne sećam se kad:
’i zemlja
ona azurnoplava
nezemaljski lepa
u praskozorju jutra
crni prišt u krilu
mlečnog puta
pljuje krv i spermu’
To sam ja – Tadeuš Ruževič. Stvarao sam poeziju za preplašene i usamljene. Debitovao sam
zbirkom ’Nemir’, a da zemlja još nije upila svu krv poljske i nemačke dece. Učio sam da
govorim iz početka, da učim i otkrivam reči, zaboravljene, zabranjene, baš kao da pre mene
nikada i ničega nije bilo. I nikoga. Da nije bilo.
Pričaću vam o Frensisu Bejkonu. Počećemo od početka. Od samog početka.
Ponovo Edit Pjaf, nešto o ljubavi. Neka se ta reč što češće čuje.

BEJKON: Nikada se nisam slagao ni sa majkom ni sa ocem. Nisu želeli da budem slikar,
smatrali su da sam običan skitnica, naročito moja majka. Otac je bio vrlo skučenog mišljenja.
Uvek se sukobljavao sa ljudima. A pogotovo se nije slagao sa svojom decom. Mene je mrzeo.
RUŽEVIČ: Vodim dijalog sa Saturnom koji je bio zauzet proždiranjem vlastite dece i pišem:
’Mrzeo sam te
dovoljno dugo
dolazim Ti
kao odraslo dete
koje je imalo tvrdokornog oca’
I pišem, to je već hiljadu devetsto devedeset šesta:
165

’Naći će mamica
drugog taticu
Page
 tihog taticu
u staklenoj čvrsto zatvorenoj cevčici’
NOVINAR: A ljubav? Mislim, mora da je bilo malo ljubavi tada, mislim, kad ste bili mladi.
BEJKON: Ne. Nisam bio mlad. Nikad.
NOVINAR: Dobro, a ljubav?
BEJKON: Ne znam.
NOVINAR; Molim vas, gospodine Bejkon, molim vas da sarađujete. Našim gledaocima je
stalo do ljubavi. Oni, da se poetski izrazim, vole ljubav. Oni, kako da kažem…
BEJKON: Moj otac me je seksualno privlačio. Kada sam prvi put tako nešto osetio, jedva da
sam znao da je seksualne prirode. Tek kasnije, preko slugu i ljudi koji su radili u štalama, sa
kojima sam… imao odnose, shvatio sam da je to seksualna privlačnost prema ocu.
RUŽEVIČ: Gledajući ga
on se seća detinjstva
suseda što je hvatao pacove
u železnu klopku
Jedva operušeni klinac
žutokljunc
giovine di primo pele
pekarčić sa vatrenim očima
pekarice Fornarine
tako je zategao guzove
obraze
debelo crevo raja
amorino
u staji
još nedorastao za konopac
za smrtnu presudu
koji jede govno sveta
BEJKON: Razmišljam o životu kao besmislenom, ali mi mu dajemo smisao tokom našeg
bivstvovanja. Stvaramo određene stavove koji mu daju značenje dok postojimo, iako su oni, u
166

suštini, besmisleni.
Zvuk muzičke kutije, sentimentalan, nostalgičan, za nekog pametnog slušaoca ironičan.
Page
RUŽEVIČ: Negde daleko tutnjao je voz. U sobi je bilo vidno, moglo je biti oko jedan
popodne. Osetio sam da moram da odlučim, da moram nešto da učinim, odmah. Izašao sma
na peron. Drugi ljudi su se kretali živo pored mene, rađali se i umirali u žurbi. Tako je, pre
trideset godina, počela moja potraga za Frensisom Bejkonom. Za tobom, Frensise. Tražio sam
ga po pabovima, galerijama, mesarama, po novinama, albumima, na fotografijama.
BEJKON: Da, ali to su bili ljudi koje poznajem vrlo dobro, a fotografije su tu samo da bi me
podsetile na njihove crte lica, da bi mi osvežile pamćenje na način kao što bi neko, recimo,
koristio rečnik. Ne bih mogao da slikam ljude koje ne poznajem. Ne bih ni želeo.
RUŽEVIČ: Putujem, zgađen. Vreme poda mnom tutnji, menjaju se lica, stvari izvuci,
promiču mode i epohe. Kao da sve, svaki predmet, svaki komad mesa, ide nekud u samo
njemu znanom, zadatom pravcu, kao da svaki točak, svako krvni zrnce bezglavo, bez pitanja i
čuđenja ispunjava zacrtanu putanju, sudbinu, misiju. Kao da svi znaju gde se nalazi, sledeća
blatnjava bara, sledeća… sledeća smrt na drumu. Kao da se sve gubi i nestaje, kao da se sve
prošlo pretvara u san i utapa u beskrajno more moje brbljivosti, lakorekosti, ravnodušnosti.
BEJKON: Mislim da se analitički deo moga mozga razvio relativno kasno, kada sam imao
dvadeset sedam ili dvadeset osam godina. Kada sam bio vrlo mlad, vidite, bio sam
neverovatno stidljiv, a kasnije sam smatrao da je to besmisleno, i svesno sam se trudio da se
toga oslobodim, jer mislim da su stidljivi ljudi smešni. Kad sam napunio trideset i neku,
postepeno sam počeo da se otvaram. Ali većina ljudi to čini u mlađem dobu. Stoga osećam da
sam protraćio mnogo godina svoga života. Mislim da sam kasnio u svemu. Pripadam vrsti
zakasnelih. O da, postoje takvi ljudi. Kao ja.
Žamor mnogobrojnih ljudskih glasova.

RUŽEVIČ: Putujem, zgađen. Tražim ga u odrazima izloga, očima muških lutaka, na dnu
vinskih čaša, u dimu fabrika. Zašto se kriješ, Frensise? Zašto se kriješ od svog Tađa, Frensise?
Sreo sam ga u Kunst Historische Museum. U Beču je stajao ispred portreta Infantkinje
Margarite. Moj je, pomislio sam. Staviću ga ispod zvona, pomislio sam, imajući u vidu
njegovu prirodnu sklonost ka bekstvu, ka nestajanju, ka piću, ka premeštanju u vremenu i
prostoru, od paba do paba. Ali ti si se provukao, Frensise. Izvukao se kroz pukotinu u mome
glasu, kroz belinu u mom tekstu, kroz večnu ranu na mom telu. Stajao sam tako, stajao na sred
ulice, dok su sirene vrištale i vozači mi psovali majku komunističku. Stajao sam tako i gledao
kako nestaješ. Morao sam se smiriti nekoliko nedelja. Kao da su se počeli pojavljivati prvi
simptomi astme. Da li je to moguće, Frensise? I dalje sam bio miran. Osetio sam hladnu vodu
Kanala. Odlazio u Tejt galeriju. Da li si video Direrov crtež? Ruke sklopljene za molitvu.
Očigledno je da su pili, jeli, ubijali, silovali i mučili, ali su verovali u vaskrsenje tela i večni
život.
NOVINAR: Kada ste počeli da se bavite dizajniranjem nameštaja i draperija u kasnim
dvadesetim, odmah ste to počeli da radite izuzetno dobro, a tako su i smatrali u to vreme.
BEJKON: Da, ali je to uglavnom bilo preuzeto od drugih ljudi, i bilo je pod velikim uticajem
167

francuskog dizajna tog vremena. Ne verujem da je bilo šta od toga bilo originalno.
NOVINAR: Da li je originalnost važna?
Page
BEJKON: Možda.
NOVINAR: Šta znači to možda? Eto govore nam o kraju umetnosti, da smo upali u začarani
krug, sve je post, neo, retro i šta ja znam, jer kraj je kao blizu. Ili, kako kaže jedan pesnik, on
kaže, samo trenutak… Evo, neću vam sve čitati, dosadno je, ali na primer ovo:
’Nestvorene stvari
još čekaju pesnika…’
A onda, evo, ide ovako:
’Svi imamo iste šanse
da pišemo i govorimo
od stvari do stvari
i dalje
posle 2000 godina’
Pa, šta vi mislite, gospodine Bejkon, da li to znači da smo na dobitku? Ili možda
nismo? I čega se od toga više plašimo? Užas ipak ostaje, tako kažu. A šta vi kažete, gospodine
Bejkon?
BEJKON: Ne znam. Nisam čitao.
RUŽEVIČ: To sam ja – Tadeuš. Gledao sam tvoje slike pod staklom, onako kako si ti voleo
da gledaš Rembranta i Velaskeza, kada se u staklu odražavaju slučajna lica, glupa lica, lica
svetine i dama. U tom metežu jedva se naziru crte lica na jednom od tvojih autoportreta, crte
koje kao da kažu: ’Umirući, nadam se da umireš i ti’. I još nešto, još nečega ima u tom
metežu. Gledam tvoju sliku i tvoj odraz u staklu tvoje slike. Frensise. Hodam i tvoj odraz me
prati. Zubima kidam i žderem tvoje rane nagrižene glave, kompozicijski i koloristički veoma
efektne, i tvoju glavu među njima, Frensise, u odrazu. Žderem slike i žderem slikara, žderem
meso raščerečeno koje ubija mesara. Frensise. Ali kada sam se okrenuo, iza mene je bila samo
dama psećeg lica, i jedan Crnac, i jedan plavokosi, pegavi Engleščić koji je došao da se
prepozna u mesu tvojih slika, Frensise. Svideo bi ti se taj Engleščić. Da li bi ga pozvao na
kafu ili na čaj u pet? Da li i Irci imaju čaj u pet? Ali ti nisi Irac, Frensise. Šta si ti, Frensise?
Da li bi i mene pozvao, Frensise? Da li bi me naslikao, Frensise?
BEJKON: Ali većina tih slika načinjena je rukom onog koji je uvek bio u stanju teskobe, a da
li je to izraženo u slikama, ne znam. Ipak pretpostavljam da je, u pokušaju da uhvatim ovakvu
predstavu, kako je taj čovek bio neurotičan i skoro histeričan, to, može biti, isplivalo i na
platnu.
NOVINAR: Isplivalo, kako?
BEJKON: Kao leš.
RUŽEVIČ: U lovu na Bejkona pomagao mi je moj prijatelj Adam, Adam Eg iz Londona i
Noriča. Rekao mi je da te je sreo kada je išao u Pariz da prevodi Selina. Adame, rekao sam
168

mu, ne mogu da se obratim Bejkonu. On ne zna poljski, ja ne znam engleski. Reci mu… Reci
mu da sam debitovao ’Nemirom’ hiljadu devetsto četrdeset i sedme. Reci mi, reci mu,
Page

Adame, da sam napisao:

 ’ružičasti ideali
raščerečeni
vise u klanicama’
Prevedi to, Adame. Izrecituj mu to, Adame, gde god da ga nađeš, na zubarskoj
stolici ili na klozetskoj šolji.
Adam se nasmejao.
’Tadeušu’, rekao je, ’to ti je već treća krigla, a ’Ginis’ je jak’.
Da, Adame, skoro sam vrisnuo. Gosti su me odmerili od glave do pete, mrskog
stranca, besklasnog… (Možda radi za IRA? Dragi, da li još postoje Crvene brigade?) Da,
Adame, kažu da Bejkon uz kriglu piva postaje topao, druželjubiv, štedar, gostoljubiv, da se
pretvara u anđela s krilom umočenim u kriglu piva.
Tako je, Adame, dobri moj Adame, odnesi mu ovu kriglu piva, ili kupi limenku,
lakše je do Pariza sa limenkom nego sa kriglom, Adame. Odnesi mu, odričem se mamurnog
jutra i pune bešike za njegovo dobro, Adame. Neka ’Ginis’ bude vesnik njegove anđeoske
prirode i preporuka za večno spasenje.
BEJKON: Nisam siguran da razumem na šta mislite?
NOVINAR: Verujem vam, gospodine Bejkon. Najzad, to vam je već treća krigla. Upozorio
sam vas da je ’Hajneken’ jak. Dakle, pošto ste već počeli da slikate…
BEJKON: Kamo sreće da nisam.
Svima poznata melodija – ’Pod krovovima Pariza’.

RUŽEVIČ: Putujem, zgađen. Vidim tvoje lice u osmehu carinika, u strogom pogledu
prodavačice cigareta, u umornim pokretima pekara i mesara. Jedino nigde ne vidim crvene
fenjere, ni mansarde, ni budoare. Svi misle da sam turista, pokazuju mi Ajfela i Trijumfalnu
kapiju i mesto na kom je besmisleno stradao fon Horvat, ali šta se to mene tiče. Vode me
okolo, vuku me za rukav, dodijavaju mi. Nikako ne mogu da im objasnim da tražim slikara sa
kriglom ’Ginisa’ u ruci. Ali oni me ne razumeju, misle da ne govorim dovoljno dobro
francuski i opet mi pokazuju Ajfelov toranj. Zašto svi pokazuju samo ono što se vidi, što svi
vide, što se vidi nadaleko, ono što stoji uspravno i zakonom zaštićeno? Kako mi samo
dosađuju, Frensise. Ali prestaće i ovaj metež, završiće se. Ostaćemo onda samo ti i ja.
Konačno sami, Frensise. Sami i večnost pred nama. Čuješ li, Frensise?
BEJKON: Pretpostavimo da čovek živi negde u kolibi i da uopšte nije imao nikakvih
iskustava tokom čitavog života. Da li bi on stvorio ista dela, ili čak bolja?
RUŽEVIČ: Zašto pesnici piju votkicu
169

Piju jer znaju

šta u njima čuči
Page
 i šta još može
iz njih izaći
piju jer ne mogu da slušaju
ono što im drugi govore
i ono što sami sebi govore
NOVINAR: Onda, da nazdravimo?
BEJKON: Živeli.
NOVINAR: Živeli.
RUŽEVIČ: Govori, Frensise. Zašto nećeš da govoriš sa mnom, Frensise? Naslikaj me,
Frensise.
BEJKON: Oduvek sam težio da stvari predstavim što direktnije i grublje…
RUŽEVIČ: Frensise?
BEJKON: …i ako se oblik predstavi direktno…
RUŽEVIČ: To si ti, Frensise?
BEJKON: …ljudi verovatno osećaju da je to zastrašujuće. Ljudi bivaju uvređeni činjenicama,
ili onim što se obično naziva istinom.
RUŽEVIČ: Da, Frensise. Tako je, Frensise. Da li si se ikada pitao kako neko pomoću biranih
slika može opisivati ’lepotu’, dok nam pred očima umire istina? Kako neko može slikati ili
opisivati cvetove višnje, pun mesec, paune u vrtu? Kako, kako Frensise može postojati
poezija kada je ubijen čovek? Reci mi, Frensise.
BEJKON: Moglo bi se reći da je krik zastrašujuća predstava. U stvari, želeo sam da slikam
krik, krik a ne užas.
RUŽEVIČ: Tako je, tako je, Frensise. Vidiš, vidiš, Frensise, ja sam vikao ili ćutao ne misleći
o estetici. Takav je izvor moje poezije i poetike. Krik, krik se ne mora učiti. A ćutanje dolazi
posle krika kao smrt posle jurnjave života.
Tišina.

RUŽEVIČ: Frensise, gde si, Frensise? Ne ćuti, Frensise. Gde si? Molim te, Frensise…
Dve čaše se dodiruju u zdravici.

NOVINAR: Dakle, još jednom.

170

BEJKON: Živeli.
NOVINAR: I te kako. Živeli.
Page
Satara ponovo udara. Dva-tri puta.

RUŽEVIČ: I kako sad, kako sad da mu objasnim, da mu kažem… Da mu kažem da sa

velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnička ostvarenja. I kako sa velikim nepoverenjem
ta dela slušam. Da je poezija postala bezbedna i dosadna avantura. Da su za mene zatvorena
usta najlepši krajolik.
NOVINAR: Otvorena usta – mora li to uvek da bude krik?
BEJKON: Mnoga usta, ali ne sva. Znate kako usta menjaju oblik. Oduvek sam bio dirnut
njihovim pokretima i oblikom usana i zuba. Može se reći da volim sjaj i boju koja se nalazi u
ustima i uvek sam se nadao, na neki način, da ću moći da naslikam usta kao što je Mone
slikao zalazak sunca.
RUŽEVIČ: Pesnik je zverka
zagnjurena u svetu
zbog toga je tako nesigurna
u svet
NOVINAR: Reci aaa… Ha, ha, ha… Šala šalu stiže, čisto, da se stručno izrazim, da
promenimo rakurs. No priče nikad dosta. Da mi ovo privodimo kraju, gospodine Bejkon?
RUŽEVIČ: Zašto si me pustio da govorim, Frensise? Zašto si pustio da moja usta iseru i
jednu jedinu reč? Zašto mi odmah nisi iščupao brbljivi jezik, kao što mesar jednim trzajem
čupa srce ubijene ovce i kroz dušnik ga izvlači napolje, na slobodu, na svetu slobodu? Zašto
mi pesnicom nisi razbio jebene zube, a onda me onako ležećeg, naslađujući se, slikao? Zašto
mi zube nisi čupao, jedan po jedan, da bismo duže bili zajedno, nasamo? Zašto, Frensise?
Zašto si me pustio u ovaj svet, svet pun tela, i taksista, i bajoneta, i U2 i raketa… U svet… O
Frensise, zašto me puštaš da brbljam, da serem? Zar nisam mogao da napišem samo tri stiha?
Tri stiha – čitavo delo. Zar to nije dosta? Tri stiha Tadeušova i ’Autoportret’ Bejkona. Zar
vam to nije dovoljno, vampiri? Šta hoćete, hoćete da kožu prostremo pred štikle vaših dama,
da kožu prostremo preko sedišta vaših automobila, da od nje napravimo platna vaših bioskopa
i zavese zagušljivih teatara?
Tri stiha:
’ružičasti ideali
raščerečeni
vise u klanicama’
Tri stiha i tvoj ’Autoportret’, Frensise.
BEJKON: Imao sam vrlo nesrećan život. Svi oni koje sam istinski voleo su umrli. A čovek ne
prestaje da misli na njih, vreme ne leči.
171

NOVINAR: Da li za nečim žalite?

BEJKON: Ne znam. Možda. Žaliti… Da, ima nekih stvari za kojima žalim.
Page
NOVINAR: Kao na primer?
BEJKON: Kao, na primer, što nisam naučio starogrčki jezik.
RUŽEVIČ: Da li voliš klanice, Frensise? Zar ti se nikad ne čini neverovatnim što sam ne visiš
na kuki? Da li o tome razmišljaš kao o slučajnosti? Slučajnosti se dešavaju. Ali znam, znam
šta ćeš mi ti reći, Frensise, znam. ’Sve što smo ikad razapeli, bilo je meso palih životinja’.
Anđeoske tvoje reči, Frensise.
NOVINAR: Ali ipak, na kraju krajeva, treba misliti pozitivno. Zar ne?
RUŽEVIČ: Da li ćeš me ikad pitati zašto sam pisao drame, kada pozorište nikada nisam
razumeo? I zašto sam pisao o Kafki pokvarenih zuba, ili o Paundu Ezri, mahnitom starcu, što
stoji u gaćama i slavi hitlerističke masakre? Ili o Pjeru Paolu, ucmekanom, i svim danima
Sodome? I zašto sam pisao o tebi, Frensise.
NOVINAR: A ljubav? Gde je u svemu tome ljubav?
BEJKON: Jedna od najstrašnijih stvari vezanih za takozvanu ljubav, pogotovu za jednog
umetnika, jeste, čini mi se, destrukcija. Ali mislim da bez nje nikad ne bi… Nisam siguran.
NOVINAR: Bez koje ’nje’? Ljubavi ili destrukcije?
BEJKON: Ljubavi. Destrukcije.
RUŽEVIČ: Ali to nije kraj. Putovanje se nastavlja. Nadam se da ću tamo naći nešto za tebe,
Frensise, nešto što bih mogao da ti poklonim, da ti ostavim. Tako je – Amerika.
Naravno, sledi ’My way’ i Sinatra.

RUŽEVIČ: Sa Adamom na Menhetnu. Kip slobode. World Trade Center, Saint Patrick’s
Cathedral. Amerika. Spoj anđela i betona, satelita i stalaktita. Od reportera Glasa Amerike čuo
sam da svaki čovek ima pravo na slobodu i sreću, i začudio sam se. Da je sve počelo s čajnim
ratom i čajnom zabavom, s bostonskim čajčićem. Da su, eto, jednog četvrtog jula bacili sav
tovar čaja u vodu. I eto, tako je počelo. Vidite šta sve može čaj. Da li i oni piju čaj u pet? Ne,
oni svoj čaj piju u ponoć, onda kada sve počinje.
Utočište od stare, prljave Evrope, od negovanih travnjaka i ponosnih loza,
vinovih.
Zahvaljujući Adamu, i tebi Frensise, nisam se pretvorio u devojčicu sa šibicama
ispred Metropolitena.
Bio je decembar, duvao je ledeni vetar. Muzej zatvoren, ja odsečen od umetnosti,
bifea i WC-a, a ’Ginisa’ ima i u Americi, i tamo je jak ’Ginis’, traži da izravnamo račune, ja i
’Ginis’.
Ljudi pričaju o nekom bombašu, poštaru, šta li. Toliko i toliko mrtvih. Amerika
172

uzgaja serijske ubice i holivudske zvezde, kaže momak obučen u crno. Pa šta mu bi, tom
bombašu, razmišljam i cvokoćem. Valjda mu se nije svideo čaj. Mora da je to.
Page
 Adam je veseo, ničeg se ne boji. Nikakve sete, nikakvog svetskog bola. Samo se
povremeno trgne, valjda se seti smrti i mahnito počne da kupuje kondome. Dobri moj Adam. I
onda jednog dana šetam i – Selin. Adam me uverava da to nikako ne može biti siroti doktor
Detuš, da je ovaj odavno crknuta lešina, čak priča kako je posetio njegov grob, valjda u
Medonu.
Ali ne, ja sam uveren da je to bio Selin. Poznao sam ga po zadahu i neobrijanosti,
po pogledu i po kašlju, po prljavim noktima.
Sedeo je taj ludi starac ispred smrdljive japijevske birtije, izbačen, bačen prosto.
Eto tako je sedeo. Čuj Frensise. Čuj novi glas u našoj priči. Čuj Selina.
SELIN: Samo hrabro, hrabro… Šta me gledaš, mladiću? To ja pričam sam sa sobom, da se
osokolim. Pošto te odasvud izbacuju, valjda ćeš konačno naći trik koji zastrašuje sve njih, sve
te gadove, koliko god ih ima. Bogamu, hladno ovde… Šta, ti si i dalje tu? Ti si iz Evrope, jel
tako? Vidim ja. Ne dam se ja prevariti. Ne. Bogamu… Veruj mi, znam ja šta govorim. Znam
ja šta je meso, i kad je meso leš i kad je meso pevačica. Znam ja sve te leševe i pevačice, sve
je to ista bagra, kažem ti ja. Bogamu… Šta je pederčiću evropski? Šta gledaš? Lako je tako
stajati i gledati. Bogamu… Jeste… Daj mi za vino. Ajde, ne tražim ti krv, samo za vino, da se
ogrejem. I ja sam nekakva životinja. Šta kažeš na to,a? He, he… Jeste, smešno je. Bogamu…
I meni treba krv. Znaš to treba da struji, onako, onako, kako da ti objasnim… Ja sam bio
lekar, znaš. Bogamu… Pederčiću evropski. Ne, ne-ne, neću u Evropu, nećeš me prevariti.
Ne… Bio sam tamo i znaš šta? Ne sviđa mi se. Ne sviđa mi se. Bogamu… Jeste…
Znaš, sve je to isto, neka te ne plaši ako si srećan. Sad ću ja da ti kažem. Sad, iz
ovih stopa. Da ti kažem. Kada bih mogao da umrem. Eto tako… Da skiknem, onako iz čista
mira. Samo da ne učestvujem. Ne, ne želim da učestvujem. Neću da slušam tvoje evropske
papazjanije, govna šarena… Nećeš me ubediti. Serem se na vaše egzistencijalizme. Sve je to
jedan veliki… egzistencijalizam. Ne, ne, ostavite vi sirotog Ferdinanda. Naslušao sam se ja.
Bogamu.
I da, to… Ako si srećan, znači da učestvuješ. E, toga se treba plašiti. Kurac…
Serem… Sve je to isto… Radi kao hoćeš, dečko, volja ti… Bogamu… Evropa, Amerika,
Kanada, pa… Ko će to podneti. Stalno se množe. Svet. Zamisli, svet. Još treba da mislim o
svetu. Bogamu… Ajde daj mi to već jednom, za vino, da ti više ne serem, ne propovedam.
Bogamu… Počeo sam da smrdim na euharistiju i na sve svece što prde na nebesima. A ljudi,
ljudi, eto, eto vam demokrate… Eto ko vam uništava ozon. Jebo vas ozon. Treba, treba jedne
večeri uistinu završiti sa tim srećnim ljudima, dosta je bilo… Pa dok budu spavali,onako,
bogamu, svršiti s njima jednom za svagda. Jašta… Ja vam kažem. I gotovo… gotovo… Kako
’kako’? Gotovo. Sutradan se više neće govoriti o njihovoj sreći, o sreći tih srećnih ljudi…
Govno… kažem ja… Jašta.
Uostalom, stvarno… Zar vam nije dosta? Da završimo s tim damama, dobrim
kolima, brzom hranom, pekinezerima… Šta kažeš – pekinezerima? E jeste, bogami, baš
pekinezerima. I tih žutaća i crnčuga, belčuga, i ružičastih i svih njih… Bogamu… Bogamu
valjda sam zaradio za to vino, šta kažeš mladiću… Proroke i ludake su nekad dobro plaćali…
Boga mi, meso su jeli, prežderavali, a bogamu, žderanje ne uči hrabrosti. Kažem ja… Jašta…
RUŽEVIČ: Ćutim. Isplaćujem starca koji halapljivo liže novčanice, klečeći, baš kao pseto.
173

Adama sam ostavio. Ostavio sam ga u bioskopima, u mjuzikholovima, u neonima,

tastaturama i ekranima. Njemu će tamo biti dobro.
Page
 Ja se vraćam u Evropu. Vraćam se tebi, Frensise. Nosim sa sobom samo reči
ludog halapljivog starca. To je moja Amerika. I to ti poklanjam, Frensise. Sve svoje ti
poklanjam, Frensise. Sve reči, sve te divne reči koje vređaju lisice oko vratova svih naših
dama, što vređaju uspomenu na njihove crknute muževe i utopljenu decu. Što vređaju
uspomenu na mlade dane, prštanje sperme i brzu vožnju. Što vređaju ideju o demokratiji i
snove o svetskom miru. Sve to, sve te reči, i nešto ironije među njima.
Sve to nosim, Frensise. Tebi, Frensise. Tebi u Medon, u Pariz, u London, tebi u
Beč, Berlin i Dablin. Tebi u Madrid, Frensise.
Čaše se glasno sudaraju u zdravici.

NOVINAR: U Madridu, dvadeset osmog aprila hiljadu devetsto devedeset druge, umro je
Frensis Bejkon.
BEJKON: Živeli.
NOVINAR: Živeli.
Duga tišina.

RUŽEVIČ: To sam ja – Tadeuš Ruževič. Slušajte me. Nije mi još mnogo ostalo.
Frensis Bejkon već čeka na strašni sud.
Luj Ferdinand čeka na strašni sud.
Tadeuš Ruževič čeka na strašni sud.
Da vidim, da vidim čega bi mi bilo žao? Da vidim… da. Govoriću u stihovima. Ja
sam pesnik, zar ste zaboravili? Dužnost zove. Dakle – čega bi mi bilo žao:
’tišine između naših lica
i reči koje nisu
izgovorene
jer ono što je božansko
između ljudskih bića
stalno traži
svoj izraz
čega bi mi bilo žao
’čitavog života’
174

i još nečeg
predivnog
Page
van reči
van tela’
Za tebe, prijatelju moj.
Na kraju, kako je red, Edit Pjaf peva o ljubavi.
NAPOMENA: Kao osnova za dramu poslužila je pesma „Frensis Bejkon i Dijego Velaskez
na zubarskoj stolici“, kao i druge pesme iz zbirke „Uvek fragment“ Tadeuša Ruževiča
(časopis „Reč“, broj 27, 1996, prevod Biserka Rajčić). Korišćen je i izbor Ruževičevih
pesama, koje je u prevodu Petra Vujičića objavio časopis „Pismo“, broj 50, 1997, kao i
Vujičićev prevod zbirke „Nemir“ (Nolit, 1970).
Što se Bejkona tiče, korišćen je njegov intervju sa Dejvidom Silvesterom, kod nas objavljen u
časopisu „Eterna“, broj 5, 1995/1996, pod naslovom „Brutalne činjenice“. Ovim se
intervjuom očigledno služio i Ruževič pri pisanju pomenute pesme. Bejkonovi odgovori su u
velikoj meri citati iz ovog teksta, dok lik Novinara nikako ne treba poistovećivati sa Dejvidom
Silvesterom, iako postavljaju neka identična pitanja.
Selin je Selin. Tekst koji taj lik izgovara nije citat iz bilo kog dela Luja Ferdinanda Selina, već
je pre pokušaj rekonstrukcije, čak bez mnogo ironije i prenaglašavanja, Selinovog
specifičnog, naročito govornog, stila.

175
Page
 ZA ANTOLOGIJU
Nikola Vujčić

ZVUK
.
.
Naš jezik
.
Naše telo se sastoji od glave, trupa, ruku i nogu.
Od mesa i pet-šest litara tople, crvene krvi
koja struji telom.
Od kostura sa dvesta jedanaest, i više, kostiju i koščica.
Od žila, žilica i živaca.
Od očiju, ušiju, nosa i usta.
Od obraza u koje se svi kunu.
Od kože iz koje, kao iz zemlјe, rastu dlake
i kao kandže, tvrdi, oštri nokti.
Od srca koje se za sve pita.
Od tačnih brojeva.
Od boli.
(Prepući će mi srce, kažem.
Boli me duša, šapućem ti.)
Od posuda koje presipaju,
jedna u drugu, svoju tečnost.
Od organa koji rade u telu kao u rudniku.
Od mišića koji podižu taj teret.
Jezik je najsnažniji mišić u telu.
Najsnažnija kost je donja vilica koja čuva usta.
Tu, crven zeko, po pećini skače
i hvališe se:
Što god si čuo ja sam ti kazao.
Sve što si rekao od mene si čuo.
.
.
176
Page
Tkanje reči
.
Dovoljne su mi dve-tri reči
koje hvataju trenutke.
Ti trenuci, treperavi, pamte se.
(Što niko nije upamtio
ti si upamtio.
Što nikome nije važno
tebi je najvažnije.)
Te dve-tri reči
u kojima se koprca sećanje
dovoljne su mi,
pa da se u jednoj, kao u snu,
učaurim i ujutro iz nje izletim
u svetao i prostran dan.
.
.
U zvuku
.
Sve ima svoj zvuk,
u padu je tup,
u visini je fijuk,
u kretanju je plašiv,
tišinast i krckav.
A najtiši je kad raste trava,
tu se sav pretvori u tišinu,
a u tišini (slušaj)
najviše ga ima.
.
.
Opis
.
tišina je ptica koju hvatam na ulici.
gle! u granama se meškolji
i dole,
pada.
hvataju je očima.
177

dugo se govorilo o tome

da je plašiva i da se ne da
Page

opisati.
.
.
Svedočenje
U svakom od nas postoji ćutanje,
sagorelo, tvrdo i crno, gde je, misliš,
sve.
Kao što od naraslih grana
nastaje ugalј, tako od reči
nastaje tišina.
Ali, te naoko, mrtve stvari,
znaju da zagreju tvoje srce.
Ako se ugalј zapali, ako se tišina
rastišini, plane vatra i od pepela
i smeha nastaje novo prisustvo.
.
.
Zidanje
.
Parcelisanje praznine.
Podizanje, pogledom.
Pukla je visina pred očima,
visak opkolјen tišinom,
njiše se. Razmahuje krila visini.
Sukti praznina.
Kamenje zaraslo u travu
traži svoju dubinu.
Iscrplјuje me ta nevidlјivost.
Opire se majstor
i zviždukom je meri.
Nagnut u šaputanju,
poravnavam ono
što tišina otkriva.
.
.
Zatvaranje vrata
.
to gledati!
ali ja zatvaram vrata ali ja zatvaram vrata
178

P.S.
homer je zatvaranje vrata opisao u četiri stiha.
Page

isto koliko i smrt hektorovu

.
.
(Vrata)
.
od stabla ću napraviti vrata. pokucaću.
otvoriću ih: dobar dan!
oni će odleteti u visine,
govoreći, odozgo padaće.
užasnut sporošću – zaspaću: otići ću
daleko, ostariću.
vratiću se kao Telemah
istopiću se kao sneg u vodi, ujutro
istrčaću iz mraka u šumu,
gde se najbrže raste.
doneću stablo. napraviću vrata.
pokucaću. otvoriću ih.
ući ću.
.
.
Svedok
.
Svetlost stvara. Istiskuje iz sebe
blešteće stvari.
Iskri se, raspirujući
radost.
Sjaj jača ogledala vodoležna. Ogledam se
u vodi stajaćici, svetlucavo-zaronjenoj
između dva busena.
Travke palacaju na vetru, grane se napinju na krošnji.
Odozgo, umesto strela, leti
lišće. Osećam ga, hrskavo,
pod nogama. Trčeći, da mu priskočim
u pomoć.
.
.
Potop
.
Evo me, na zaraslom šumskom putu! Odazivam se,
179

pazeći na svaki korak, ali zakoračih

u klizavu dubinu lišća i videh, kraj stopala,
Page

na dnu, kao na dlanu, na blatnjavoj-srebrnastoj pozadini

ko pedalј prostranoj, mirnu lokvu vode. Ogledalce šumsko.
Mrtva svetlost na njegovoj površini plivala je, hoteći
pogled da mi potopi. Gusta, od ustajalosti, troma.
Jedna grančica nad nju se nadvila i svojim njihanjem
želi je pokrenuti. Bar da joj namreška lice.
Odjednom, sleteo je list i nasukao se na plićak.
Sudarile su se dve tišine,
uz ogroman prasak.
.
.
Rane
.
Puno je znakova, još uvek učim da ih razaznam
i rastumačim. Pokušavao sam neke da shvatim, da ih
otvorim – uđem u njihove tajne, ali reči mi
ništa ne govore. Kao u snu, sve je brzo i daleko.
Kad napišem neku reč shvatim da nemam njeno iskustvo,
da ne mogu ispričati ni svoj život, ono što je već
odavno prošlo, što se, negde u meni, zbilo i tako
zbijeno pretvorilo u ožilјke i žulјeve. Recimo,
sparušena koža od vrele vode na mojoj levoj ruci,
vrh brade čiji ožilјak često oživi u krvi…
Da li me iskušavaju? Živi i
živlјi što su stariji. Sva sećanja su se sakrila
u njih. Kao krompir u zemlјu, zakopaš jedan a iskopaš
mnoštvo.
Puno je znakova, oni nose teret vremena.
Kao što ugalј, ponovo, sagorevajući nosi teret
vatre i svetlosti, tako
vreme nestaje i
nastaje bol.
.
.
Privrženost
.
Našao sam kamen, go, skriven u travi, malo ukopan
u zemlju, kao da je hteo sakriti svoju golotinju.
Razbijen davno, gde li je sad njegova majka-stena,
pomislih,
koja je izrodila hiljade kamenčića?
180

Taj kamen u sebi sardži drugi kamen, a on drugi kamen,

sve sitniji, sve do zrnaca kamene prašine, do tišine
koja je u njemu zapečaćena, koja se skamenila
Page
i sve to čvrsto drži na okupu
pa ga, evo, mogu prevrtati po dlanu
i bacati uvis,
diveći se njegovoj starosti i samoći.
.
.
Bliskost
.
U dugim zimskim noćima kad sećanja ožive
naše mlado doba, priče se odmrznu kao ledenice,
prosuze reči, poskočimo umrtvlјeni od iščekivanja.
Sad nas zanima samo kraj jer je početak daleko,
gotovo da je iščezao, pa sve misliš,
da li je to tako ili je drugačije.
Povezani rečima i ćutanjem, stisnuti u glasu,
u njegovoj poverlјivosti, dok reči menjaju mesta
menjajući i nas, dok se kreću u dugoj rečenici, osećam
da su mi se neke reči zaglavile duboko u grlu,
odjekuju u jecaju, u dubini dlanova, u talasima
bora na čelu, u drhtajima moje glave
na tvom ramenu.
.
.
Detinjstvo
.
Kad sam prvi put vozio bicikl mislio sam
da sam brži od vetra. Točkovi su
drhtali u kotrlјanju, punio se njihov krug.
I odjednom, dve brze kružnice, pune vazduha, loptaste,
zabelele su se od okretanja. Uživao sam
posmatrajući kako prostor pored mene
promiče. Bio sam sâm. Zviždalo je okolo u silnoj želјi
da me brzina negde odnese. Jureći, održavajući
ravnotežu između krupnog šlјunka i dubokih
lokvi, uplašen, da bi me pad prikovao za vrelo,
krvavo kamenje (a to će se jednom i desiti),
svom snagom zadržavao sam se na uskim točkovima
i tupim udarcima guma. Žbice zbijene
u mesu vazduha, koji se sklupčao u kotrlјanju
poput lepeza, hladile su mi noge. Cevi, šuplјe
kao ptičje kosti, podizale su me uvis. Bio sam sâm.
Zvekću pedala, i sad čujem, landara nezategnuti lanac
181

dok pridignut, sa uskog, tvrdog sica, snažnim zamasima nogu,

kao da koračam kroz vazduh, pomalo teturajući,
Page

levo, pa desno, desno, pa levo, u brzim nagibima,

skoro vijorim.
Dalјina me je osvajala, a ja sam
osvajao dalјinu.
.
.
Strepnja
.
Nije udalјenost uvek u dalјini već je, najčešće, u blizini.
Tako je i za ovim stolom.
Ispod noža, u udublјenju kašike, u kriškama hleba,
u njegovim mrvama.
U licima obraslim u bore.
U rečima, i smehu, koji ih trese.
.
.
Umor
.
Sve je manje nežnosti. Ostale su samo
oštrice reči.
Ništa se više ne lepi za prste,
dodiri su šuplјi i šuštavi.
Život se, svakodnevno, premara
pokazujući se.
Ono što čujem ne može da dobije svoje telo
da mi uzvrati.
Kao kad se ubodeš na trn, tako je svaki susret bolan.
Osećanja postaju ravna
i hladna, poput žice.
Želјeno izmigolјi kao voda iz snega.
Tako bih i ja da izvučem
svoju živu dušu
kroz ovo zamaglјeno jutro.
.
.
Potpaljivanje vatre
.
Dok potpirujem vatru, dim ujeda za oči,
182

(Tamo dime, lјuti dime, tamo su ti vrata!)

grančice se grče, mada su već suve i osećaju
pepeo u sebi.
Page

Sad će, nedostaje samo nekoliko reči, da planu,

dok ih gurkam ka iskrama koje poskakuju
po tankoj smežuranoj kori.
Vatro, vatro, vatrice, probudi se!
Gori, vatro, gori gorcem!
Skrivena duboko, izađi kao zver,
svojim mekim, vrućim šapama
propni se i pogledaj okolo.
Raspiri svoju snagu,
da iza tebe ne ostane ni jedan ugarak
već samo pepeo,
samo meki pepeo
i poneki, sitni, žeravak
kao oči koje me znatiželјno gledaju.
Zagrej mi ruke
dok te dodirujem čađavu.
Vatro, vatro, vatrice,
izađi u plamenu vrućem!
Ako nećeš, vatro, vatrice,
evo, u ovoj kutijici,
spava ogromna vatra,
palidrvca želјna buktinje,
mole me da ih probudim.
.
.
Vreme
.
Idući,
spazih, u travi,
puzi puž bez kućice,
puž golać,
zadihan i sluzav,
mokar od rose,
uspuzi se uz travku,
pripne se,
pa se propne,
pogleda dalјinu.
Prevrne se,
tražeći pravac.
Oba se vraćamo
kući.
Ja žurim,
on ima vremena.
.
183

.
Page
Osoj
.
Daleko od sunca, u senci,
od studeni, utrnula trava.
Govoreći isto, dosadno zeleno,
gluvonemom i gojaznom kamenju,
naginje se i ispruža.
Nјeni zeleni,
oštri jezici, molećivo
privijaju se uz moje cipele,
da iznesu te zelene ožilјke,
da se na suncu zasjaje.
.
.
Izbor sačinila Danijela Jovanović
.

184
Page
Olivera Nedeljković

PSSST!
.
.
Dani koji se meškolje u utrobi noći
.
Ako zatvorim oči, vidim dane koji se meškolje u utrobi ove noći. Vidim svaki krstić
izvezen na jastučetu i knjigu koja se, ispuštena na pod, sama otvara. I onaj grumen soli
otopljen u jednoj jedinoj suzi, sve vidim. I neke visoke kule sazidane od utrnulog vazduha. I
maslačke čije se seme seli iz našeg u tuđa dvorišta. I riblje jato ulovljeno u mrežu od
raspredenog sunca. I vidim: prvi mraz zastao pred šljivinom grančicom. Svaka latica tanki je
svitak svetlosti. A zatim ugledam lampion na najnižoj grani jelke i dva osmehnuta lica u
njemu. Umesto reči, pahulje provejavaju između njih. Vidim i mrvice hleba koje za nama
zobaju zebe, znajući da postoje putevi prohodniji i od ovog, jer su dalji. I vetar povijen u
pelene koje se vijore u dnu jednog dvorišta, i njega osećam na licu. I svoju ruku na naraslom
trbuhu, tu ružu koja se lagano svija u pupoljak kakav je nekada bila.
Jer drevne priče, iz knjige sklopljene pod mojim uzglavljem, kažu: dok smo u utrobi,
sanjamo sve u šta gleda žena koja nas nosi pod svojim srcem. A majčine želje, upravo sam
pročitala, ostavljaju ožiljke na detinjoj koži. Zato se bojim, eto, zato se, sine, bojim da
otvorim oči i unapred znam: imaćeš belege posvuda gde sam te još nerođenog, u mislima
ljubila.
.
.
Kao kaplja mleka niz tvoj razljubak
.
Još otkad se moje vreme odbrojava tvojim danima, preslana je senka koju ne mogu otrti sa
lica. Kao kaplja mleka niz tvoj razljubak, niz moje čelo sliva se prvi strah, a za njim onaj od
koga sve pređašnje zebnje zaboravljam. Kroz neprohodne tišine, probijaju se okasnele suđaje.
Sve što ti je namenjeno, primam u svoj ustavljeni dah. Hemangiomi, te ružice procvetale pod
tvojom kožom, mesta su na kojima smo se privijali jedno uz drugo. Svaki od njih, pečat je:
ograda kroz koju si se otud provukao zaista je živa, i te tako živa.
Pevušim, jer slutim: pripitomim li horovođu, lako ću i zveri po odjecima. I drhtim: čemu li
se bliži niz moj prepunjen pogled tvoja puštena kolevka? A suze, one o budućem ne znaju
ništa, samo klize niz moje lice, svaka sledeći neki vidljiv, davno osušeni trag.
.
185

.
Page
 Dok njišeš sve što se ikad zacenilo u meni
.
Ovaj poljubac spušten na tvoje još nesraslo teme preplašeni je anđeo. Onaj koji se, znojav
od straha, neprestano hladi svojim krilima. Onaj koji će se sklupčati u loptu pred tvojim
stopalom i poleteti pod prečku. Onaj koji će za čas postati minus pred zagradom od koga se
menja vrednost svega u njoj. Onaj koji će ti šapnuti da jesmo biberovo zrno i da treba odseći
komad vlastitog mesa kako bi se umirile zveri. On je anđeo koji će načiniti prvi korak,
pridržavajući se za mog anđela. Zato bi svaki stih kao i ljubav ova: da bude, da bude.
Privijam te uz sebe, jer srce je mala njihaljka za bolove. I dok njišem te, i dalje tiho
pevušim, jer najzad znam: poezija je šapat zbog kog se, blago, kao da sve već slutiš,
osmehuješ u nevinom snu.
.
.
Pssst!
.
Još od jutra radujemo se času kad svetlost počinje da se zgušnjava, kad senke steknu i
junaci koji su se tek iskrali iz knjiga, i kad kažiprstima prekrižimo usne. To je znak da će
utihnuti sve, sve, sem naših srca. To je znak da priča može da počne. − Bio jednom jedan ti,
bila jednom jedna ja…
.
.
Kroz lišće i njegove senke
.
Već mnogo puta doživeli smo: pucne li suva grančica pod nečijom čizmom, Bambi
nestaje u tamnom lišću čije su senke vlažne i toliko teške da ne zatrepere čak ni kada vetar
svojim najdubljim uzdahom zanjiše grane. Uzalud posle čekamo da se lane vrati na ovu
čistinu nad kojom se sunce s mukom održava gore, visoko, u ovom plavičastom vazduhu.
Zato i ne dišemo. Jedino tako ova priča može da traje još koji, još samo ovaj, jedan jedini
tren.
..
Mirisi koji otud dopiru
.
Pogled nam ponovo odluta među stabla, tamo u šumu u koju je odskakutala neposlušna
devojčica, noseći o podlaktici korpicu. Pod snežnobelom kuhinjskom krpom, u njoj su nekad
jagode, nekad je uzvareno mleko, a nekad topao, prepečen hleb. Znamo to po mirisu koji
186

dopire otud, iz priče. Od njega čak i siti ogladnimo, zagledani u šumski puteljak koji vodi u
priču, još dalje, i još dublje, tamo gde se može živeti od reči koje su hranljive i prepečene, kao
korica hleba. Od kojih ćemo porasti, veći od vlastitog straha, i ova šuma, i ovaj dečak, i ova
Page

ja.
.
.
A sna niotkud
.
Nema knjige u kojoj nisam tražila priču da uspavam naše rasanjene strahove. Tragala sam
za pričom kojom je Marija uljuljkivala rasplakanog Isusa, list po list iščitavala čitav
prekoričeni svet. Ali, dogodi se i to ponekad: priča se završi, a sna niotkud. – Mama, plašim
se da zažmurim… – prošapuće. − Polako, polako, trepavice se same spletu, a san se prišunja
da ga i ne opaziš – tešim ga, a čim sklopim oči, vidim krtičnjak iz koga će se pomoliti
mladoženja za Palčicu. Opazim zatim sklopljene oči Bambijeve mame. Vidim načete slatkiše
na veštičinom pragu. Začujem: pod čašom se guši Zvončica. Ukaže mi se sve ono što sam,
milujući detinju glavu, u priči preskočila i prenem se. A nikog nema da mi kaže jesam li i nas,
i ovu postelju koja se njiše, i onaj Mesec koji odozgo u nju zuri, jesam li uistinu, sve ovo,
zaista samo izmislila.
.
.
Izbor sačinila Danijela Jovanović
.

187
Page
Petar Miloradović

LOMLJENJE REČI
.
.
Šaputanje
.
Noću uvek šapućem mada me niko ne može čuti.
Trudim se da ne povredim nežnu patinu mraka,
stvari sa police iznad kreveta,
pepeljaru – poklon Indijca iz Кalkute,
bronzano zvono bez klatna.
Ti to ne razumeš i često govoriš glasno,
iako znaš da će te sustići uzdah:
ponoć je.
.
.
Šuma
.
Posle šesnaest godina
Šetao sam u proleće kroz šumu.
Razvijanje listova i trava.
Zvončići šumski,
bledi, ljubičasti, lila.
Nervi što žive u parnom ritmu.
I svaki taj trzaj pod kožom
sam imao.
Ushićenje tim nečim,
u njihovom i mom postojanju.
Čaplje,
lastin rep,
dim iz dalekog izletišta.
Automobil u ravnici,
brujanje motora.
Napredovanje zelenog lišća.
Oplodnja žutih cvetova.
188

Кretao sam se dalje.

Paukove mreže između grana,
Page
zapuštena staza,
let topolovog semena.
Lak i uvećan.
Potrčao sam, prepoznavši:
život se prenosi velikom brzinom
u nepostojanje.
U tom smeru.
Usamljenost mi je delila ponešto.
To nije bila odluka,
već neznatno nastojanje.
Mnogo puta ponovio sam to.
Nalazio suve šumske jabuke
debele, grube kože,
pocrnele od nestajanja.
Vikao sam
i glas mi se
prijateljski vraćao.
.
.
Poslepodne
.
Očekivao sam taj trenutak
posle ručka,
stizanje sa posla
umornih radnika iz klanice.
Platu su trošili, ogromnu zaradu,
vadeći ispresavijan, ovlažen novac
iz džepova košulja.
Osećao sam miris krvi
sa njihovih odela i kože;
miris konja, štale.
To što su psovali i govorili nepristojno
o mladoj kuvarici,
bilo je slično onome
što je vezom ispisivano
na kuhinjskim krpama.
Sedali bi na visoku, sivu podzidu,
i nervozno o poslu govorili.
189

O šarenim kravama,
stočarima na obližnjoj planini.
Page
Gumene čizme su blatnjave tragove
ostavljale na vlažnom betonu.
Fudbalsko prvenstvo je trajalo,
utakmice sredinom nedelje.
Sredom sa visoke police
radio-prenos je odjekivao;
talasi oduševljenja gledalaca,
tu, među nama, zadirkivanje
onih čiji je tim gubio…
Stari trgovac je zatvarao radnju
na poziv žene na kasni ručak.
U papirnim kesama veliki pazar
je nosio u kuću,
unutra čekao
da se radnici raziđu,
u miru, bez tuče.
Promašaji i ništa;
90 minuta jurnjave; insistiranja na pijanstvu.
Flaše bi svuda po stepeništu ostajale,
kiša ih je ispirala i davala im sjaj.
Mušema, plastificirano platno na stolu
sa naštampanim, hiperrealnim voćem, lepilo se
od soka;
talog kafe se sušio u zaboravljenoj šolji dugo,
potom pucao,
teritorija male, puste zemlje sa putevima.
Visila je reklama za pivo sa osmehnutim dedom
i pena se iz čaše prelivala.
Zapušači od pivskih flaša
odletali su u rešetkast slivnik
i svetlucali odozdo, iz dubine,
podsećali na minulo vreme,
gde sam sutradan zavirivao.
.
.
Film
.
Priča O životu u šumi nastavljala se
uvek kao rimejk nekog filma
u novoj sezoni.
190

Isti pejzaži, neznatne varijante.

Likovi koji traže lek za dušu…
Page
komadić života,
trenutak novog početka.
Poznatost i sigurnost okvira,
iznenađenja koja su donosili slučajni prolaznici.
Moji naivni beskućnici
i nevini ludaci iz prodavnice,
nosili su poniženost kao ordenje,
malo, nejasno sazvežđe
vezano za sopstveni život.
Jedan je bio gubitnik,
drugi trgovac sa prokockanim imetkom.
Po ko zna koji put poraženi,
očekivali su nemoguće.
Nežni Bunjuelov film Viridijana
u sećanju mi je tekao,
uklapao se,
govoreći o nečemu sličnom.
Atmosfera samostana,
bela lica sestara koje bdiju
iznad života
i prizora koje sam gledao…
Razaranje nežnostima.
Distanca prema svetu povećavala se.
Ravnodušnost se širila
i, negde, pretvarala u pustoš.
Mešalo se crno, belo,
stvari koje će dalje, i uprkos, postojati
u jasnosti i oštrini.
.
.
Putem
.
Otišli smo nekim putem
uz jutarnju svetlost
koja je izduživala senku oca.
Razilazio se negativ i stvarni lik,
ako se o senkama na taj način može govoriti.
191

Nekoliko trenutaka je to trajalo

a onda je senka nestala,
ugasila se, povukla u telo.
Page
Išli smo istim putem još neko vreme.
Narandžaste uniforme radnika
koji popravljaju put
iako blede, bile su najjača boja na horizontu.
Videli smo polomljene krošnje jabuka,
srušen brest;
prazna gnezda.
Pričali smo o rečnom toku,
o mešanju i uzbudljivosti postojanja,
vodi koja nekud odlazi…
individualnosti kao jedinoj meri;
o vrednosti pojedinačnih napora;
dobroti; jednom.
Razišli smo se.
Sveži asfalt u rupama hladio se,
i krunio na ivicama tih rupa…
Кada sam se okrenuo
a on zamicao na krivini,
dok je odlazio,
prisetio sam se:
moj otac nije video more…
Imao je pojednostavljene i svedene boje života…
konture, praznine…
Pitao sam se:
ali šta je to ,,moj otac“?
.
.
Dubrava
.
U rano jutro vozimo se kroz šume
teške od letnjih pljuskova.
Voda se sliva i kaplje po lišću.
Na vlažnom limu zelenog kamiona,
poigravaju tamne senke.
Mimoilazimo se sa već viđenim prostorima,
tu gde smo kružili, nešto označavali i znali.
Slomljena stabla, sada već trula;
192

olupine;
krivine i pravci.
Page
Saobraćajni znak:
divljač na putu (silueta srndaća)
oštećen je od kuglica sačme.
Zastao je i zatvorio prolaz
autobus dubrava
poklopljenog motora,
onde, među putnicima.
Iako davnog godišta proizvodnje
prisutan je još uvek u selima.
Vozač sa šapkom, za volanom se vidi.
Uniforma i službena distanca posvećenika u tajne vožnje.
Spori pokreti, blagi gestovi.
Nalazimo se u šumi, ponavljam u sebi,
prevozimo se, pitamo,
za ime sveta,
dokle ćemo stići,
dok poznata imena
iskrsavaju.
Zaustavljamo se,
posmatram profile u oknima prozora,
slutim nepoznate biografije likova.
Slede kadrovi jedan po jedan:
čovek sa šeširom,
drugi sa kačketom…
sa praznim rukavom,
i kožnom torbom okačenom o rame.
,,Pokvareni smo!” onaj sa šapkom objavljuje,
,,Ne znam da li nastaviti dalje.”
Razbiti staklo u slučaju opasnosti,
čitam zapovesti na limenim tablicama.
Čekić bi mogao da razlupa ta okna
ili da ukine distancu prema drugom,
i da učini da se slijemo u jedan okvir.
Napustite svaku nadu, mislim, sedim.
Naša mašina na prazno radi,
samo njen zvuk
i podrhtavanje čini smisao,
smešta nas precizno na svoje mesto.
Ako gledaš,
vidiš nas dvodimenzionalno, tačno.
193

.
Page
.
Rečenice
.
Izlazim na terase,
četkam odela,
sunđerom brišem
prašinu sa šešira.
Gledam divlje trešnje pored puta.
Listove iz sveske
kao hiljade prozorčića;
margine nevidljive,
crvenim slovima prenatrpane.
Prolaze ljudi, drže se za ruke.
Čujem komšija kaže:
„Ubijali smo i klali konje:
Nije teško ubiti konja,
meka mu je lobanja…
Propinjao se,
posrnuo i pao.”
Imaš li sreće, mislim.
Obojilo te je to jače od svih zakona,
prekrivalo ti zajapureno lice
i topot kopita neprestano čuješ.
Pravim spisak imena svojih konja:
Putko, Dolar, Vihor.
Trojka u neprekidnom kasu,
kroz rečenice
i dane.
Čitam na nekom listu:
„Poznajemo se u starim i novim odelima.“
.
.
Кao iz stare japanske poezije
.
U krošnjama trule grančice,
iz udubljenja vire travke.
Pokreće se bunarski točak.
U kući zaljuljan je drveni konjić.
194

Mokar kesten
kotrlja se niz
Page

crvenkast put.
Napukla cigla,
još uvek je deo zida.
Vrtovi se šire,
u dvorištima
lome zelene flaše.
Javorov jesenji list
stabilno u vrtu stoji,
kao odštampan
u botanici.
Pojavljujem se na ovom razmeđu,
tamna mrlja,
prostirem se nedeljama,
krst na raskrsnici.
Tako sam u tesnoj, mokroj, kožnoj cipeli;
sa žuljem na nozi,
na planu tela;
u svesci sa nečitkim zapisom.
Svestan
potom rastrojen,
hiljadu i jedan isti list.
Srećem se nespreman, neprepoznat,
umoran, debelih stakala naočara,
zatvoren iza tog paravana.
Češljam se samo još slovom „š”, ćiriličnim.
Oglasim se jer ne znam da li si to Ti.
Dobar dan!
Progovorim.
Opusti se opruga,
pročita lozinka,
samoća.
Grafit olovke usred pisanja uleti u dršku.
Istrošile su se i, odjednom, polomile reči.
Prestaće zvuk,
jezik detlića u stablu trešnje.
.
.
Planina
195

.
U Dnevniku Ernsta Jingera piše
Page

da je video oborena stabla na Кavkazu za vreme rata,

i da je u njihovim granama visio obešen konj,
„Sićušan kao udavljena mačka”.
Naglašavao je veličinu porušenih
železničkih mostova
i tih stabala zaglavljenih međusobno.
Napušteni rudnici
iz kojih poslednji ugalj već gori
i gasi se i postaje pepeo,
zbirka su tih sećanja.
Skriveni rodoslovi,
reke ponornice, rudne žice, čine Planinu jezika: Кavkaz,
kako sam pročitao.
Moji konji i konjanici
na čelu karavana reči, opreme,
sa nogama u uzengijama, da.
Bisage, klinci, kočijaši, kefir,
zvezdaste mamuze, kindžal,
razgranavaju se u rečnicima
na različitim stranama.
Iznenađuju imena konja na marginama dnevnika.
Ponekad zagrlim veliko stablo i kažem:
Кavkaz.
.
.
25 °C
.
Zima izostaje,
sneg se u nevidljivim rezervoarima skuplja;
životinje drhture u svom skloništu.
Napreduje svetlo,
okreće se nerazumljiva planeta – sitan bod po površini
u jedinici vremena.
Gobleni na zidu ka sobama komšija,
nasuprot njihovih goblena:
Balerine i konje gledamo,
godišnja doba.
Spavaće i dnevne tople sobe.
Niše pegla greje
i kao lokomotiva plovi zavejanim poljima
196

beline tkanina
ili žmiri žiža,
to duboko plavo u očima irvasa.
Page
Svetlost trenutaka.
Pamet porodičnog kruga.
Vrebaju incidenti u tekstu i uopšte,
dostižu se stepeni Celzijusa;
lebde kružnice
i ispostavljaju kao omče,
a čine se kao milost doma, kuće.
.
.
.
………Izbor sačinila Danijela Jovanović
.

197
Page
Tanja Stupar Trifunović

BRAT SIZIF
.
.
Zaziv
.
Volim nesigurne rečenice koje počinju sa ako možda ali
klimave rečenice koje se sapliću i lome same od sebe
koje ne znaju smiju li
ni kud su krenule
ko ima hrabrosti biti toliko drzak
da ne ublaži oštricu jednog strašnog zaziva sa jednim ako
ili možda
ako te pozovem nijemim unutarnjim glasom djeteta
koje ne umije odrasti
ako te pozovem jako da se razmiču planine
i lome gradski trotoari
ako te pozovem duboko kao što drvo kroz korijenje zove život
ako te pozovem silinom bika
u kojem nema nimalo razuma ni svijesti o smrti
dok udara glavom u krhko tijelo matadora
ako te pozovem hoćeš li se odazvati
ili ćeš možda pobjeći nesigurnim rečenicama
ali ja to razumijem
.
.
S onu stranu
ocu
Kad umreš ništa ti više ne treba
čak i ljubav bližnjih postaje teret koji isparava na vrelom suncu
zar su me ove krhke stabljike držale
u ovom bodljikavom šipražju
zar su me oči varale da postoji ljubav među slabima
koja će me probuditi ujutro
zar sam vama vjerovao i vama i pticama
koje sada svoja gnijezda jednako pažljivo sastavljaju
i suncu koje je obećavalo vječnost dječijim igrama
među mravima i bubama
198

zar sam svemu tome davao sebe

i usnama i dlanovima pipao površine
hrapavog mekog užasnog
Page
ispunjavajući sobom zapreminu ove male podmornice
(lagan sam nose me moji sinovi u rukama ali ja sam već tuđi)
samo sam zaspao samo sam jutru razbio čelo osmijehom
je li ovako bog na dah spasavao jedno po jedno
i selio iz mašte u zbilju sve nas
baš kao što ja sad obrnutim putem putujem
i kao da sam vanzemaljac
ništa zemaljsko ne služi ničemu na ovom letu
smiješne su igračke oko mene
lopate plastično cvijeće i drvena kapsula za nigdje
ovdje se opraštamo
jer niko od vas više ne razumije moj jezik palih svetaca
koji su opet uzdignuti na svoje mjesto
i lišeni srodnosti sa stvarima
gubeći zapreminu bivajući lakši
u nekom kosmosu koji drhti nježno
kao posljednji otkucaji mog srca
nježno toliko tiho
da niko nije čuo
kada je preskočilo
s onu stranu
.
.
Sudbina Pitije
.
Starica sjedi u ćošku raspreda vunu i mrmlja
ova nit je za početak svijeta
vidi po liniji dlake još curi krv rođenja
i mriješćenje ribe u meku stjenku utrobe
nekog dalekog mora
vidi glave zriju i vrijeme ih bere i čaške se pune i prazne
i sat kuca na zidu
Muve svoje tragove kače
umjetnost dodavanja žutih mrlja po staklu zidu i stvarima
Ona ne vidi dobro ali njen vid zahvata s onu stranu
priča tečno i dugo u uši svijeta
koji neće da stari i ništa o sebi da sazna
pun infantilnih staraca sa kožama zategnutim
i očima zakrvavljenim
ka mladicama
koje plivaju po površini vode
naivno misleći da je u mračnoj dubini tama
a pri vrhu svjetlo
Dok lažne proročice zadižu haljine
199

i preseljavaju lica u svježe odštampane novine

dok lažni proroci oblače mantije
Page

i propovijedaju suzdržanje od nezrelog voća

i materijalnih dobara
sa otežalim džepovima do poda
(teška je preteška služba tebi Gospode)
dok djeca sanjaju bolji svijet
lomeći noge na njegovim previsokim pragovima
koje su im postavili očevi
dok se sve to odvija po nekom nedokučivom planu
starica razgovara sa nitima prediva hineći ludilo i govoreći istinu
jer samo ludi još smiju
sebi dopustiti da upadnu u nemilost zaludnih istina
o ovom svijetu
u kojem ljudi nježno klize ka sopstvenim prazninama
usput pospremajući sobe izbjeljujući zube
tupo se smješkajući mekom pamuku novog vremena
trpaju grudvice vate u uši da ne čuju
da ih u popodnevnom dremežu ne ometa
dosadno drobljenje starice
Kao televizor koji ne možeš ugasiti
užasna Pitija na koju više niko ne obraća pažnju
ne želi da umukne
Smiješna babo u odjeći djevojke što visi na smežuranom tijelu
više ne postoje zaduženja za mudre starice
tvoja proroštva ni vizije nikome ne trebaju
napušeni proroci
sjede iza svakog ćoška
nepristojno je konzumirati opojna sredstva u tim godinama
poruge pljušte
Nijedan vladar više ne ide pognute glave k njoj u pohode
sada kod drugog boga traže milost misleći da je i ovaj potkupljiv
kao njegovi službenici
Neko se osmjeli pa je gurne s drvenog tronošca
koji nosi svud sa sobom
Pitija se pridiže i otresa prašinu
sjaj njenih očiju plaši sve osim djecu
ona se upliću u haljine vesele šarenilu njene odjeće i raduje ih
strašni ton kojim oslobađa nova proroštva
svakom od njih dodajući po nit prediva
i šapćući u uho
djeco spasite svijet
od pokvarenih i gramzivih staraca
.
.
Prvi sabor u Nikeji
.
200

Teolozi raspravljaju kakvog boga da skroje

Neki se red mora znati
Page

nije jednako da li su oni isti

ili sin iz oca proizlazi
Raspeti je otišao i ostavio uznemirenu neurotičnu masu
još uvijek nas bole rane njegove i naše
ali sada se mora pospremiti kuću
konačno smo pobijedili jeretike i pagane
Dođe jedan sav odrpan skoro do vrata i viče
Bog je jedan umata sirotinju u ljubav ne mari za zakone
ide k nama jadnima i podiže nas
on nije pisao nove zakone on nas je spašavao
Odvuku ga niz ulicu i izbiju iza prvog ćoška
Neko dobaci jeres se širi kao šuga
Moramo raditi brže
Jedna se mota oko trga i priča kako je on bio čista ljubav
i kako su naše rasprave okretanje od njega
Ćuti bludnice
do juče sam vam valjala dobacuje za njima
Spalite sva pogrešna učenja
kaže najpreduzimljiviji
Učenici stoje zbunjeni sa papirima u rukama
Pomiješaju i pogube pola ne sjećajući se više baš sigurno
koji je od otaca šta tvrdio
Poslije ono što su u prvi mah
proglasili istinom proglase pogrešnim
I kasnije još puno puta se posvađaju oko svega
Ipak oni su bili vrlo učeni
i nije bilo svejedno u što će prost puk vjerovati
trebalo je preduprijediti svaku mogućnost
da neka neuka budala osmisli boga mimo onoga
kakav su se teškom mukom uspjeli dogovoriti da je
Po kafanama se žustro raspravljalo
da li je sin niži od oca
očevi su ovom učenju bili bliži gledajući
u tupe face svojih sinova
neko nekog izbi čašom ubijeđen da je razlika
tako očigledna da onog ko to ne uviđa treba zveknuti
Đavo zamoli Boga za samo još nekoliko sabora
Isus se prisjeti brata Sizifa pogleda tužno ka dolje
Ka beskrajnim svojim raspinjanjima
zaplaka kao dijete
i tiho promrmlja
niži sam niži sam od najnižeg
da bih vas uzvisio
.
201

.
Page
Život se odvija na rubovima
.
Život se odvija na rubovima grada
među musavom djecom koja za prolaznicima viču tata
i taru usta o majčinu poderanu suknju
Život se odvija na rubovima suknje
jer ruke djece rastu a objekat žudnje jednako titra
pred njihovim očima
i razdraženim živcima
Život se odvija na rubovima živaca
u posrtanjima u nevidljivim lomovima
gdje kosti srastu pravilno
a srce nepravilno
i jedan izdajnički prst
uporno pokazuje obmanu u ogledalu
Život se odvija na rubovima tvog prsta
koji slučajno susreće moj
na rubovima knjige
koja prelazi iz jedne u drugu ruku
ovi rubovi nikad neće srasti
u njima pulsira život žestinom infekcije u otvorenoj rani
Život se odvija upravo tu
na rubovima otvorene rane
.
.
Razmnožavanje domaćih životinja
.
Surov je to zvuk kada lopata zarije svoj kljun u šljunak
u zemlju u tijelo gliste
koje se lomi i savija živo a svedeno na patrljke
Surov je to zvuk koji oštro ulazi u tkivo zemlje
Presijeca jasnu liniju kržljavo busenje trave
naseobinu poludjelih mrava
I sve se strmoglavljuje ka dolje
Ka tebi
I dan je surov i vjetar je prejak
i prehladno je za ovaj ljetni dan
Pa nisi ti bila neka meka
Neka krhka
202

Da odeš nekog mirnog dana bez bure

I bez kletvi
I bez zazivanja predaka i psovanja svih životinja u štali
Page

Nisi ti bila neka koja bi nas ostavila

bez pozdrava bez da nam se jeza hladnog dana zavuče u kosti
Nisi ti bila toliko plodna
koliko si željela
Ni toliko sinova
nisi imala koliko ti je trebalo
da pokažeš komšijama da s tobom nema šale
Nisi ti bila neka bezveze
znala si više nego sve žene u selu
ali koga je to tvoje znanje zanimalo
od ovih tvojih pokunjenih
od troje dvoje
preostalih
Ni da kriknu ne znaju kao ti
Kada su ti javili da tvog najstarijeg sina više nema
umrla si s tim jaukom
i počelo je vrijeme čekanja odlaska
Nisi ti ničeg imala dovoljno
Ni djece ni hrane ni ljubavi
Samo te oči užagrene
koje su se nama potomcima kotrljale kroz san
Ko će sad to sve
Tu muku
Tu zemlju pustu
Te prazne štale
To muklo blejanje ovaca koje se pare po nebeskim livadama
Taj čemer kamena i lopate koji vode ljubav
Ko će to da naslijedi od tebe
dok ključ kruži iz ruke u ruku niko ne smije
vatru da upali na ognjištu kraj kojeg ste se zimi
i ti i sve domaće životinje porađale trajni sklopivši savez
među vašom mladunčadi
oni su blagi kao jagnjad mislila si gledajući svoju djecu
načetu zubima vukova
Surov je to zvuk kada tupo odjekne kamen o sanduk
jer je ovdje više
kamenja nego zemlje
I kako da ti bude laka kada odlaziš sa svim tim teškim spoznajama
kako u nikom od nas nemaš dostojnog nasljednika
.
.
.
Izbor sačinila Danijela Jovanović
203
Page
 ECKERMANN
WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST
WWW.ECKERMANN.ORG.RS

NOV - DEC 2018.

BROJ 18
204

Autor fotografije: Miljan Nedeljković

Page

Sva prava zadržana © 2016 – 2018. Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Page
205