ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

JAN - FEB 2019.

BROJ 19
Sva prava zadržana © 2016 - 2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja

SADRŽAJ
ECKERMANN ...................................................................................................................................... 1
AMBASADOR SLOVENAČKE KNJIŽEVNOSTI .............................................................................. 3
NE O LITERATURI ............................................................................................................................ 10
GERANIJUM....................................................................................................................................... 21
SRETNEŠ LI GOLUBA ...................................................................................................................... 24
DEČAK ................................................................................................................................................ 29
NAŠA DOMOVINA ............................................................................................................................ 32
OGLEDI IZ POETIKE ......................................................................................................................... 35
PUTOVANJE BRODOM .................................................................................................................... 39
VOSAK ................................................................................................................................................ 42
PET KRATKIH PRIČA ....................................................................................................................... 46
TRI PRIČE ........................................................................................................................................... 49
OHRIDSKI FANTOM ......................................................................................................................... 52
BULKA U GLAVI ............................................................................................................................... 55
ABECEDA FILMA ............................................................................................................................. 59
ROBERT FISHER ............................................................................................................................... 64
UMRIJETI PRIJE SMRTI ................................................................................................................... 76
O HADŽEMU HAJDAREVIĆU ......................................................................................................... 87
O DANILU LUČIĆU ........................................................................................................................... 90
O SLOBODANU VLADUŠIĆU.......................................................................................................... 93
O LIDIJI DIMKOVSKOJ .................................................................................................................... 95
JA OD JUTRA NISAM STAO ............................................................................................................ 97
JERIHONSKA RUŽA ....................................................................................................................... 161
TEST .................................................................................................................................................. 181
POEMA KRAJA ................................................................................................................................ 184
ODJAVA............................................................................................................................................ 188
KAMEN ............................................................................................................................................. 194
ECKERMANN .................................................................................................................................. 206
 ECKERMANN PITA

Nikola Berišaj

AMBASADOR SLOVENAČKE
KNJIŽEVNOSTI
.
.
Nikollë Berishaj rođen je 1958. u Tuzima. Piše poeziju i romane. Od 1977. Do 1989. Živio u
Sloveniji. Preveo više od osamdeset knjiga, najviše sa slovenačkog na albanski jezik.
Dobitnik Pretnareve nagrade. Živi u Crnoj Gori.
.
.
Vaše najranije sećanje?
.
Možda ne najranije, ali veoma upečatljivo. Prve cipele. Vjerovatno sam bio negdje u petom
razredu. Pred katolički Uskrs dolazi u mom gradiću kamion dječjih cipela, rasprodaja,
razumije se. Kupuju nam za Uskrs. Do tada sam sa mlađom braćom nosio samo tuške opanke
(kasnije su ih nazvali podgorički!). Koje ushićenje! A kasnije je uslijedilo malo razočarenje:
svi smo imali iste cipele!
.

Vaši preci?

Odrasti u Crnoj Gori, kao Albanac (a po mome i bez obzira na bilo koje nacionalne i druge
atribute!), značilo je odrasti u legendama o svojim precima: hrabrim, čestitim, pametnim…
Znači i kao dijete „živjeti“ u ratovima, bez obzira na mir. Kao djetetu bilo mi je čudno, jer se
sve svodilo na njihovu borbu protiv Turaka. Mojih predaka nije bilo u „novijim“ ratovima,
koji su se izučavali u školi. O novijem dobu se u mojoj porodici ćutalo! Otac i majka – heroji,
doslovce! Otac polupismen (miješao latinično i ćirilično pismo), penziju je zaradio kao obični
građevinski radnik; majka nepismena. Devetoro djece, od kojih sedmoro sa fakultetom i više.
Tim tempom nastavljaju danas i njihova unučad, naša djeca.
Igre u detinjstvu?
.
Pošto nismo imali igračaka, dolazila je do izražaja naša inovativnost. Inače igre su bile one
klasične, koje su nam učili stariji, petkaša – igralo se sa pet kamenčića (mada je to bila igra
više za djevojčice), hanovi, klikeri, a u tome je moj mlađi brat bio nepobjediv … Fudbal mi
nije bio nikad bolja strana. Igrao sam jedino ako je falilo igrača. Uglavnom branio. U
stilu, ajde stani na gol, možda će se koja lopta odbiti od tebe. Ah, da… šah. Jednoga ljeta su
me zbog ´slabog zdravlja´ poslali na planinu kod tetke. Uzeo sam šah sa sobom. U početku
djeca nisu znala kako se igra, a ni šta je to, a nakon sedam sedmica koliko je trajalo to
ljetovanje, bilo je onih koji su me olako pobjeđivali.
.
.
Kakvo je nasleđe narodne književnosti u Vašoj porodici, da li ste kao dete slušali
narodne priče ili pesme, legende?
.
Priče i legende su bile neodvojivi dio djetinjstva. Jedna mi se legenda posebno urezala u
sjećanje. Legenda o Arapu hodži u Tuzima čiji je duh, kako smo bili svi ubijeđeni, „živio“ u
nekoj napola razrušenoj staroj kući, gdje nije mogao niko živjeti. Pjesme, da… Sjećam se da
je jednom neki rođak izrecitovao mojoj majci neku zanimljivu satirističku „narodnu“ pjesmu
o svekrvi i snahi. Moj se stariji brat tada oženio. Godinama poslije toga sam shvatio, da se
radi o stihovima najvećeg albanskog pjesnika Gjergja Fishte, koji je u to vrijeme bio
zabranjen. Njegove knjige su bile pod indeksom. Zbog njegovih knjiga ljudi su i krivično
odgovarali. Ali, njegove pjesme su se čuvale kao narodna poezija, kao tradicija usmene
književnosti.
.
.
Da li se dominantno osećate kao pesnik, prozni pisac ili prevodilac? Kako se slažu te tri
ličnosti u jednoj koži? Ili su u srodstvu?
.
Počeo sam sa poezijom i dugo vidio sebe na tom polju. Proza mi više leži, a prevod
preokupira toliko, da često nemam vremena za moja autorska ostvarenja. Čekaju neko bolje
vrijeme! Mislim da imam što ponuditi čitaocu.
.
.
Smatrate li sebe mostom između albanske i slovenačke kulture? Ili šire gledano između
albanske i slovenskih kultura?
.
Građenje mostova među kulturama je, nekako, misija koju sam zadao sebi. Na žalost, po mom
dubokom uvjerenje mnogo toga se izdešavalo na našem prostoru baš zbog nepoznavanja
kulture drugih. Tokom studija i života u Ljubljani upoznao sam izuzetne vrijednosti
slovenačke književnosti, koja je, usput, bila čista nepoznanica za Albance, prije svega u
Albaniji. U bivšoj Jugi bilo je nekih prevoda sa slovenačkog i na slovenački, ali je kriterij
izbora djela često bio više politički nego književni. To svakako pokušavam preokrenuti. Imam
sreću da su albanski izdavači otvoreni za takvu književnost. Uopšte, slovenske književnosti
(ne samo slovenačka!) znaju biti izuzetno zanimljive za albanskog čitaoca, a bogami i
obratno.
.
.
Šta Vi kao imenovani ambasador slovenačke književnosti možete posavetovati kulturne
delatnike u Crnoj Gori, ili bilo kojoj zemlji, koliko je efikasna kulturna politika u
Sloveniji prema slovenačkim građanima i spolja prema inostranstvu?
.
Posebno sam privilegovan i počastvovan Pretnarevom nagradom (2013), koja nosi i počasni
naziv Ambasadora slovenačkog jezika i književnosti te slovenskih kultura. Naročito
činjenicom da sam Tuzi (mali gradić u Crnoj Gori sa pretežno albanskim stanovništvom gdje
živim) upisao u geografiju slovenačke kulture i književnosti. Crna Gora posebno (ali i ostali
djelovi bivše nam zemlje) ne iskorišćava dovoljno bilingvizam svojih građana – Albanaca,
konkretno u prevođenju. Moglo bi se mnogo toga uraditi u poznavanju (tj. zbližavanju)
kultura susjeda. Slovenija ima prilično razrađenu kulturnu politiku. Nije ni čudno, pošto po
mnogim istraživanjima to je narod sa najvišom čitalačkom kulturom, ne samo u regiji.
Njihova Javna agencija za knjigu, svojim godišnjim javnim konkursima, podržava prevode
reprezentativne književnosti na druge jezike. Zadnjih desetak godina su me podržali na
svakom mom prijavljenom projektu. Još jedna je stvar jedinstvena u Sloveniji: Čitalačka
značka, koju svake godine dodjeljuju učenicima osnovnih i srednjih škola, kako bi još više
unaprijedili čitalačku kulturu među mladima. Predložio bih kulturnim djelatnicima ostalih
zemalja da upoznaju taj projekat i pokušavaju da ga implementiraju i u njihovim državama.
.

Šta nam možete reći o romanu Nekropola Borisa Pahora?

.
U poplavi knjiga o holokaustu pojavljenih osamdesetih godina prošlog vijeka naletio sam i na
knjigu „Zašto se niste ubili“ jevrejskog psihijatra, osnivača logoterapije – Viktora Frankla. To
je knjiga kojoj sam se najčešće vraćao kako bih stvarno otkrio zašto se čovjek u takvim
prilikama ne odluči na samoubistvo. Ali kada sam pročitao Nekropolu Borisa Pahora (autor je
ove godine napunio 105 godina i još uvijek je izuzetno oštrouman), taj naslov mi se prikazao
u svoj svojoj veličini. Prevodilac je najprecizniji čitalac, kojemu ne smije promaći ni najmanji
detalj. Dok sam čitao roman (a posebno dok sam ga prevodio!), imao sam izuzetno jak – čak
fizički osjećaj – nesnosnog mirisa njihovih (ne)previjenih rana i dehidriranih tijela u
nacističkim kampovima od Natzweiler-Struthofa, Harzungenua, do Dachaua i Bergen-
Belsena. „Plašio“ sam se u jednom trenutku, da će, zbog činjenice da u Albaniji nije bilo
nacističkih logora tokom Drugog svjetskog rata te da je to jedina zemlja, koja je imala veći
broj Jevreja nakon rata nego prije, interesovanje za takav roman biti neznatno, a onda sam se
otrijeznio. Sjetio sam da je Enver Hoxha svojom vladavinom praktično cijelu
Albaniju pretvorio u užasni konc-logor, te da je takvo štivo pisano na kožu tih čitalaca. I
nisam pogriješio!

.
Kocbek?
.
Osamdesete godine u Ljubljani su za jednog mladog čovjeka iz tako ideologizirane sredine iz
kakve sam dolazio bile prije svega prelomne. Lično, doživio sam čistu katarzu. Jedan od
uzroka je svakako upoznavanje sa Kocbekovom poezijom – sa Kocbekom uopšte. Dugo sam
imao strahopoštovanje do njega, do čovjeka koji nije libio da se suprostavi komunističkom
jednoumlju, pa ipak ostao uspravan. Takva je i njegova poezija.
.
Na kojem jeziku Vi sanjate? Na albanskom ili na slovenačkom?
.
Svakako na albanskom, ali dosta često Sloveniju.

.
Preveli ste više od osamdeset knjiga, pa koja beše najteža za prevod?
.
Da, ta famozna brojka se ispunila. Prevodi nisu samo sa slovenačkog na albanski i obratno.
Ima dosta i prevoda sa albanskog na južnoslovenske jezike, kako god ih neko nazvao. Ako je
suditi po mjestu izdanja, onda su na hrvatskom, srpskom, crnogorskom, bosanskom. Izdvojio
bih romane Balše Brkovića (Privatna galerija – na albanskom), Ridvana Dibre (Vučje doba –
na crnogorskom), autor je ove godine kandidat Albanije za nagradu Balkanika, a u štampi je i
psihološko – filozofski roman „Bijeg od smrti“ mladog albanskog pisca Zekerijaja Idrizija,
inače imama u Berlinu, na hrvatskom. A što se konkretno vašeg pitanja tiče, Nekropolu sam
već pomenuo, a svakako moram potencirati i Kadarejev Slomljeni April. Znate, kod mene kao
prevodioca je dosta jak „strah od originala“. To nije nepoznata stvar ni kod drugih umjetnika,
ali ko danas zna ko je pozirao Leonardu, ili pak Mikelanđelu za njihove radove. „Scripta
manent“ rekli su stari Latini. A zapisan ostaje i original i prevod. A raditi sa tekstovima dva
kolosa, kakvi su nedvojbeno i Kadare i Pahor, koji su a propo nominirani za Nobelovu
nagradu ipak je odgovornost i „strah“ da li ću uspjeti da uspješno prenosim njihova
razmišljanja kod nekog drugog čitaoca.

.
Kao Kadareov prevodilac, moram Vas pitati koji njegov roman smatrate najboljim?
Možete li se izjasniti?
.
Na slovenački sam preveo dva njegova romana: Slomljeni april (2006, Tuma, Ljubljana) i Ko
je doveo Doruntinu (još uvijek neobjavljen!) a i nekoliko njegovih pripovjedaka. Veoma teško
bih se mogao izjasniti o njegovom najboljem romanu. On piše izvanredno, šta god pisao. Ipak
ako bih već morao, odlučio bih se za njegova djela prije devedesete, gdje bi bez sumnje, po
mome, spadala oba gore navedena romana. I Generala mrtve vojske svakako bih tu uvrstio. A
redosljed, možda bih ipak dao prednost romanu Ko je doveo Doruntinu. Ne znam…

.
Otišao je Basri Čaprići…
.
Za mene je Basri bio ne samo poeta, već i prijatelj. Čak smo bili dodobra utanačili jedan
zajednički poduhvat – Antologiju nove albanske poezije, čiji bi izbor napravio on, a ja prevod
na slovenački. To je bila moja velika želja, pošto sam Antologiju slovenačke poezije na
albanskom već bio objavio. Ostavio nas je i ostavio prazninu ne samo za nas koji smo ga
poznavali, već i za one koji su ga čitali i što ga nesumnjivo još uvijek čitaju.

Koliko je vlast Envera Hodže sa svim svojim odlikama uticala na književnost današnjice
u Albaniji? Da li je taj period sada inspiracija prozaistima?
.
Naravno da je uticala, ali po mome izuzetno negativno. A i kako ne bi!? Kada je poubijao,
hapsio i masakrirao sve što je bilo pozitivno u „njegovoj“ Albaniji. Svakim danom pojavljuju
se novi dokazi njegovih nepočinstava. Uzmimo samo primjer njegovog odnosa do katoličkog
sveštenstva nakon dolaska na vlast. Kada bi pretvorili u godine studiranja u najprestižnijim
tadašnjim evropskim univerzitetima, on je ubio oko pola milenijuma godina studija, i više od
900 godina zatvora po albanskim kazamatima. Na žalost, još uvijek nisam pročitao ONO što
bi trebalo da bude prava inspiracija albanske proze za taj period. Ovdje bih izdvojio knjigu
„Živi da bi pričao“, koja se može pročitati i kao visoka književnost, albanskog svještenika
Zefa Pllumija, koji je preživio sva njegova zlodjela.
.
.
Koliko su ulcinjski gusari bili tema u književnosti? Ima li ih pesamam ili romanima?
.
Ko bi danas rekao da je Ulcinj imao flotu koja je svojedobno bila nadaleko poznata, kada
Ulcinj nema ni luku, ni brodove, ni jahte… Ostalo je sve to samo u kolektivnom sjećanju
ulcinjana koji brižljivo čuvaju kao svoju nikad dovoljno izrečenu istinu. S vremena na vrijeme
ti „strašni“ (zanimljivo kako nam se često imponuje negativno mišljenje o nečemu što nam je
sveto!) gusari nađu se u pripovjetkama i romanima pretežno ulcinjskih autora, koje čitam sa
izuzetnim zadovoljstvom. Lično bih želio da ih bude puno više. Ipak su to bili ljudi koji su
prije svih nas vidjeli daleki bijeli svijet. A sve patnje njihovih Penelopa… Ne, ne ipak ih
nema ni približno dovoljno u književnosti.
.
.
Koliko Albanci u Francuskoj, Nemačkoj, SAD čine za promovišu albansku književnost
u zemljama gde žive? Sećam se kako mi je Ali Podrimja 2010. u Lajpcigu pričao za
izdavačku kuću Gjonlekaj koja je objavila njegove pesme u SAD… Da li albansku
književnost prevode pretežno Albanci koji žive u zapadnim zemljama gde su se školovali
ili to nije slučaj?
.
.
Naša dijaspora je bila oduvijek pokretač kulturnih projekata. Konačno, skoro sve što je u
početku urađeno za albansku kulturu uradila su kulturna društva iz dijaspore, počevši od
Bukurešta, Instambula pa sve do Bostona. A i kako bi drugačije, kada je, ako je vjerovati
francuskom naučniku Serge Metaisu (Histoire des Albanais: des Illyriens à l’indépendance du
Kosovo, Pariz, 2006), „1887. u Albaniji je bilo oko 3000 javnih škola, od kojih 1200 turskih,
isto toliko grčkih, oko 300 bugarskih, srpskih i vlaških… i samo jedna škola na albanskom
jeziku.“ Tu tradiciju dijaspora i dalje nastavlja preuzimajući ulogu najboljeg ambasadora naše
kulture. Naši iseljenici pomažu materijalno i objavljivanje značajnih djela albanske istorije i
književnosti u zemlji.Što se prevoda tiče, tu nema nekog pravila. Prevode i jedni i drugi! Baš
zbog toga što naš jezik nema dodirnih tačaka sa drugim jezicima, mi smo primorani, a ja to
cijenim kao izuzetnu prednost, da naučimo jezike drugih.
.
.
Koji je najbolji albanski film?

Filmska produkcija u Albaniji bila je razvijena. Na žalost, ni film nije se mogao oduprijeti
totalnoj ideologizaciji društva. Bilo je tu dobrih priča, koje, kada bi se oslobodile
realsocijalističkog, bile bi opšte prihvaćene. Bili bi to dobri filmovi… Ipak, film „Veliki
albanski ratnik -Skenderbeg“ rusko-albanske koprodukcije u režiji Sergeja Jutkeviča je
nadživio svoje vrijeme. Film je rađen 1953., a na Kanskom festivalu 1954 je dobio
Međunarodnu nagradu.
.
.
Šta je najbolje rađa u Tuzima? Smokva, grožđe ili lubenica?
.
Smokva u okolnim selima. Lubenicom smo sedamdesetih i osamdesetih godina snadbijevali
tržište cijele Jugoslavije, a grožđe… Vjerovatno ste čuli za Plantaže „13. Jul“. Negdje sam
čitao da je to najveća plantaža grožđa na jednom mjestu u Evropi. Oko 90 odsto tih plantaža
je na teritoriji najmlađe novoosnovane opštine u Crnoj Gori – Tuzi.
.
.
Plivate li u Skadarskom jezeru?
.
Dok smo bili djeca, Skadarsko jezero nas nije privlačilo za plivanje. Ličilo nam je na ustajalu
vodu. Odlučili smo se radije za plivanje na Cijevni (Cemi), to je jedna od najčistijih rijeka
Balkana. Izuzetno hladna, pošto izvire na planinama sjeverne Albanije, ali ipak nam je ona
bila izbor. U ovim godinama ljudi moje generacije smatramo da je jedan od uzroka čestih
reumatskih oboljenja baš ta rijeka. Ali, ko nas sluša? Današnja djeca i omladina ipak
nastavljaju plivanje u Cijevni.
.
.
Šta je Vaša najveća nada?
.
Pošto kažu da nada umire zadnja, da umrem samo par trenutaka prije nje!
.
.
Razgovarao Enes Halilović
Sonja Atanasijević

NE O LITERATURI
.
.
Sonja Atanasijević rođena je 1962. u Lebanu. Diplomirala na Ekonomskom fakultetu u
Beogradu. Objavila je sedam romana i zbirku priča. Dobitnica je nagrade Branko
ĆopićSrpske akademije nauka i umetnosti i dva puta nagrade Zlatni hit Liber Redakcije za
kulturu RTS-a. Njene knjige bile su u užem ili najužem izboru za brojne nagrade, dva puta za
NIN-ovu, više puta za nagradu Žensko pero, kao i za nagrade Isidorinim stazama, Miroslav
Dereta i Stevan Sremac. Njena proza zastupljena je u nekoliko antologija, a prevođena je na
francuski, engleski, bugarski, rumunski i makedonski jezik. Radila u Tanjugu. Sada radi kao
slobodni novinar. Živi u Beogradu.
.
.
Prva reč koju ste izgovorili?
.
Nepoznata. Moji roditelji bili su učitelji i naša kuća bila je prepuna reči, prepričavale su se
i anegdote iz učionica, odrastala sam zajedno sa svom tom decom. Bili su jako posvećeni
roditelji, ali, eto, nisu zapisali moju prvu reč. Zato ja jesam – prve reči svoje dece, i čitave
rečenice, naročito one koje je trebalo dešifrovati poput dragocenih zagonetki.
.
.
Vaše prve igračke?
.
Velika lutka s plavim očima. Nešto kasnije Steva, krpeni lutak koga sam sama napravila, u
kariranim pantalonicama na tregere. Bacila sam ga tek kad sam se udala i malo otplakala za
njim.
.
.
Vaše igre?
.
Sa svojim malim psom u dvorištu. Zvao se Luks, neki mešanac… Evo jedne sličice: krišom
iznosim iz kuće veliko ogledalo i stavljam ga pred njega, a on laje i laje… na sebe. Da
zaključimo da je bio vrlo samokritičan.
.
.
Kao dete želeli ste da postanete?
.
Balerina.
.
.
Prvo slovo koje ste naučili?
.
Redosled je bio školski, dakle A. Drugo je verovatno bilo M.
.
.
Šta Vas je rastuživalo?
.
Nepravada.
.
.
Društvo u najranijem detinjstvu?
.
Deca naših prijatelja, kasnije iz razreda, i deca iz ulice: Jedna Zorica koja je postala učiteljica,
jedan Mile koji je postao nastavnik fizike, Suzana koja je postala profesorka fiskulture, i jedna
Mica, debeljuškasta i dobroćudna. Nije volela školu i ne znam čime se bavila. Umrla je oko
svoje četrdesete.
.
,
Prvi bicikl?
.
Zeleni. Pomoćni točkovi su tek skinuti. Vozim se našom ulicom kojom su tada retko prolazili
automobili. Ushićena sam što uspešno održavam ravnotežu. Iznenada čujem zvuk sirene,
okrenem se i spazim oca kako se novim autom lagano približava našoj kapiji. I padam. Ali,
brzo se podižem, sada oduševljena novokupljenim vozilom.
.
.
Prva lopta?
.
Velika gumena, žuta, kao sunce. Nestala je iz sećanja, ali ostala na nekoliko fotografija, crno-
belih. Tako da i ne znam da li je bila žuta, ali je tako zamišljam.
.
.
Šta Vam beše najteže u školi?
.
Ništa mi nije bilo teško, verovatno bi me današnja deca proglasila štreberom. Omiljeni
predmet bila mi je matematika, tokom celog školovanja.
.
.
Učitelj?
.
Aleksandar-Aca Milentijević. Visok, ogroman, do plafona, dubokog, prijatnog glasa, s
naočarima na nosu. Po blagosti i po tome što nikada nije vikao, podsećao je na moju majku.
Kakvi smo ispali, brat i ja, ne znam, ali znam da nikada nije povisila ton na nas. U učionici
sam sedela u prvoj klupi. Ne sećam se osećaja povlašćenosti, zato što sam bila kćer njegovih
kolega, ali pamtim da je znao da sedne na svoj sto, uzme mi ruku u svoju, i predaje.
.
.
Predeli Vašeg detinjstva?
.
Skromno gradsko naselje. Male prodavnice i zanatske radnje načičkane duž glavne ulice,
Ulice Cara Dušana. Reka i njene obale, i obližnje brdo gde ću jednom u krošnji drveta prvi
put videti zmiju. I gde ću s proleća brati visibabe i ljubičice. Odrastanje u malom mestu ima
nekih prednosti, pogotovu ako imaš brdo u blizini. Vrlo rano možeš da se popneš na njega,
sagledaš svoj grad u celini i kažeš, evo, tu sam rođen.
.
.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
.
Nisam. Pisala sam ljubavne pesme, neke su i objavljivane u lokalnim listovima. A kad su na
red došle prave ljubavi, i kad se život uozbiljio, prestala sam. I okrenula se prozi.
.
.
Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gde su, šta rade?
.
Svirala sam klavir u učionici muzičke škole, pred početak javnog časa, i odjednom čula da me
neko prati na gitari. Okrenula sam se i videla nepoznatog mladića duge kose i lepih šaka,
dugačkih prstiju. Ostali smo zajedno dve godine. Nikada ga nisam srela i ne znam ništa o
njemu.
.
.
Vaš nadimak iz škole?
.
Moje ime je kratko, verovatno sam se zato nekako provukla kroz čitavu školu bez nadimka, i
malo mi je žao zbog toga, jer je nadimak donekle odraz onoga kako vas drugi vide.
.
.
Da li ste se tukli?
.
Pa, bilo je i toga. Stojim na terasi na spratu, u kući moje drugarice, i bacam kamenčiće na
neke dečake s kojima smo se svađale. Posle ću zaraditi prvi kamen u glavu. I kopče i flaster.
Eto, mi njih kamenčićima, oni nas kamenjem.
.
.
.Šta ste čuli o Vašim precima?
.
Moji preci su sa Stare planine, a o njima sam slušala iz očevih priča. Vrcavog duha, krotki,
vredni. Taj kraj će me tek kasnije snažno privući, te će se naći i u nekim mojim romanima.
.
.
Preci koje ste sreli?
.
Nažalost, nisam odrastala okružena babama i dedovima. Ni jednu ni drugu babu nisam
upoznala, umrle su mlade. Dedovi, bez obzira na to što sam ih retko viđala, drže se dobro u
mom sećanju. Jedan sitan, bistrih plavih očiju, tih, ćutljiv, ali bi se ponekad brecnuo i kratko
zagalamio, iznenadivši sve oko sebe. Drugi visok preko 190, malo klempavih ušiju, takođe
plavih očiju. Prvom sam bila omiljena unuka, najmlađa. Drugi mi je delovao pomalo
nepristupačno, ostao mi je nekako stran.
.
.
Slika oca?
.
Pun priča. Iz prošlosti, sa putovanja, sa pijace, iz prodavnice. Njega su događaji čekali na
ulici, da u njih uskoči, i da nam ih po povratku prepričava. Najviše je bilo humorističnih priča.
Imao je mnogo harizme… Preminuo je 2016.
.
.
Šta bi danas poželela Vaša majka?
.
Da čita moje knjige koje nije stigla da pročita, napustivši ovaj svet, 2012. I da gleda svoje
unuke kako polako postaju ljudi.
.
.
Sport?
.
Nisam volela kolektivne sportove. Vožnja bicikla, trčanje, plivanje, odlasci u prirodu.
.
.
Gde je otišla Vaša prva plata?
.
Pošto sam izašla iz Tanjuga, negde u Carice Milice prišla mi je mala Romkinja i tražila neki
dinar. Pružila sam joj neku krupnu novčanicu (možda kao sada dve hiljade), zgrabila je i
pobegla, misleći da sam pogrešila. Kupila sam i poklone roditeljima, bratu, nekim
prijateljima…
.
.
Gdje Vam beše lepše, u danima ili u noćima?
.
Najlepše na prelazu dana u noć, u sumrak, to je doba dana najpogodnije za introspekciju, za
rezimea, za suočavanja i preispitivanja… I za inspiraciju.

Da li ste ikada poželeli da budete glumica?

.
Igrala sam neko vreme kao dete u lutkarskom pozorištu, a često sam bila i na bini svirajući
klavir, recutujući… Tada jesam to poželela, verovatno, ali nije bilo ozbiljnih planova… To
lutkarsko pozorište… možda je u tome bilo nekog predskazanja. Lutke su danas moje knjige,
njih isturam, dok ja ostajem u pozadini.
.
.
Da li ste poželeli da odete?
.
Od zlobe, pakosti, od nepravde, malograđanštine… Da, mnogo puta.
.
.
Odmor?
.
More, uvek. Ne samo zbog plivanja i fizičkog užitka, već i kao prostranstvo koga ću se
nagutati svim čulima, popuniti postojeće praznine i još obezbedeti zalihe za celu godinu.
.
.
Grad?
.
Svi primorski gradovi i gradići. I Venecija, Pariz i Sankt Peterubrg. I Beograd, posebno kad
mu se vratim sa putovanja.
.
.
Selo?
.
Planinsko, zbijenog tipa, ušuškano u visoke planine, kao univerzum za sebe.

Planina?
.
Vidlič, Stara Planina. Kad se popneš na vrh i izađeš iz vozila da predahneš, zapahne te snažni
miris lekovitog bilja. Onda pronađeš Maričinu česmu i utoliš žeđ ledenom vodom koja iz nje
teče neprekidno, stotine godina.
.
.
Pustinja?
.
Pečat na zemaljskoj kugli. Negde je morao biti stavljen.

Zašto se ljudi zaklinju?

.
Zbog slabosti.
.
.
A zašto proklinju?
.
Takođe zbog slabosti. I primitivizma.
.
.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
.
Da urede život koji se tome neprekidno otima.
.
.
Kome verujete?
.
Prijateljima koji sa mnom dele moje radosti i uspehe.
.
.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
.
Imam dve velike opsesije – impresionisti i Šopen. S vremena na vreme, gledam njihova platna
na netu, slušajući Šopenove valcere i nokturna. Za ovu priliku, neka to bude Moneov „Snežni
put u Onfleru“ – ljubičasti odsjaj snega i kočija koja nekud odlazi…
.
.
Kurosava ili Bergman?
.
Bergman, ne samo zbog filmova, već i zbog odličnih romana – „Najbolje namere“, „Rođeni u
nedelju“, „Razgovori u četiri oka“, u kojima je majstorski ugradio dramu u roman.
.
.
Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti?
.
Moja najveća zabluda potiče iz one generacijske, kolektivne: dovoljno je završiti školu, biti
odličan đak, student, steći diplomu, biti vredan, radan, kreativan – ostalo će odraditi okruženje
i institucije. Nisam računala na amaterizam, indolenciju, ignoraciju, zavist, muški šovinizam,
bahatost. Ni na lobije i klanove, ni na poltronstvo.
.
.
O začinima?
.
Nezaobilazni origano, bosiljak, timijan, kurkuma. Cimet i biber u toplom kakaou. Karanfilić
u kuvanom vinu sa narandžom.
.
.
64?
.
Igrala šah samo tokom osnovne škole, išla čak i na takmičenja, ali odavno nemam vremena za
to.
.
.
Vaši strahovi?
.
S godinama, čini mi se, postajem sve hrabrija, svesno eliminišući područja gde su se ranije
javljali, potpuno suvišni. Drugim rečima, učim da delujem preventivno. Ako se ipak dese,
pokrećem mehanizme za njihovo prevazilaženje – uz dobro društvo i dobro vino.
.
.
Šta čekate?
.
Na jednom mestu u nekom romanu Džon Banvil, odnosno, njegov glavni junak, opisuje svoju
majku kao osobu koja je čitavog života čekala neko veliko izvinjenje s neba, koje nikako ne
stiže. Ne čekam izvinjenje, ali čekam pravedniji svet u kome je dobro konačno uspostvilo
kontrolu nad zlom, a pamet vlast nad glupošću i osrednjošću. Dotle svojim romanima upirem
prstom u ono što je loše. Ne štedeći nikoga i ne povlađujući nikome. Ni sebi, ni čitaocima, ni
kritičarima.
.
.
Čega se stidite?
.
Teško se nosim sa sopstvenim stidom. Zato se svim silama trudim da uvek postupam po
savesti, ako mi i isklizne neka reč, gest, postupak – istrpim stid, ali s mukom, naučivši kako
da ga sledeći put izbegnem. Uostalom, učimo dok smo živi.
.
.
Praštate li?
.
Uglavnom lako. Ono što je teško oprostivo, arhiviram sa oznakom „oprostiti“. Na sreću, nema
toga mnogo. Odradiću i to kad-tad. Valjda.
.
.
Tražite li da Vam se prašta?
.
Ne tražim. Jako sam stroga prema sebi, tako da najteže sama sebi opraštam.
.
.
Čime se ponosite?
.
Onim što sam ostvarila zahvaljujući svom radu, znanju i talentu, bez ičije pomoći, i bez
ikakvih povlastica i privilegija. I na svoju decu, na njihove ličnosti i uspehe.
.
.
Ko Vas je razočarao?
.
Svet koji okreće leđa moralu i humanosti.
.
.
Koga ste Vi razočarali?
.
Volela bih to da znam. Možda bi se nešto moglo popraviti…
.
.
Čemu uvek dajete prednost?
.
Iskrenosti i istini – u životu. U svojim knjigama – književnoj istini. Ne da uverim čitaoca da
se ono o čemu pišem – dogodilo, već da je moguće.
.
.
Šta ste naučili od Vaše dece?
.
Verovatno mnogo toga, ali nesvesno. Kako da razum prizna da učimo od dece koju smo
stvorili? Ali UZ decu, i na svesnom nivou – dosta, projektujući se u njihove male glave i
posmatrajući svet njihovim očima. To su putovanja na mesta na kojima smo bili, a kao da
nismo. Toliko toga je novo i drugačije. Ono što je lepo, još je lepše, ono što je loše, još je
gore.
.
.
Šta posvećujete suprugu?
.
Svaku priču, svaki roman. Zato što je moj prvi i najverniji čitalac. I zato što duboko razume
deo mog bića iz kojeg stvaram.
.
.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
.
Samo kao dete. Tada potpuno, danas u retkim trenucima. Mnogo informacija… Svet je sve
nesigurnije mesto za život…
.
.
Šta dalje?
.
Putovanja, fizička i duhovna, u susret inspiraciji.
.
. Burhan Sonmez

GERANIJUM
.
.
Burhan Sonmez (1965) diplomirao pravo na Univerzitetu Istanbul. Radio kao advokat. Živeo
u Velikoj Britaniji. Dobitnik nagrada: Sedat Semavi i Izmir St. Joseph. Romani su mu
prevedeni na dvadesetak jezika. Živi u istanbulu i Kembridžu.
.
Uz koju uspavanka Vas je uspavljivala majka? O čemu govori ta uspavanka?
Nije me uspavljivala pesmom već bajkama. Zaspao bih pre nego što bi se bajka završila.
.
Bajka koja je obeležila Vaše detinjstvo?
U pitanju je kurdska bajka koja se zove “Hrabri čovek sa planine.”
.
Opišite nam Vaše roditelje?
Jednostavna, seljačka porodica. Zauzeta poljoprivrednim radovima i svakodnevnim seoskim
poslovima.
.
Kao dete želeli ste da budete?
Pevač – iako sam imao veoma loš glas. I jedno vreme sam želeo da budem vlasnik kafića.
.
Istorijska ličnost sa kojom se identifikujete?
Spartak.
.
Šta je dominantnije u Vašoj literaturi, prošlost ili sadašnjost?
Ne mogu da odvojim jedno od drugog.
.
Koji je najbolji roman Karaosmanogluov?
Moj omiljeni je “Tuđinac.”
.
Najlepša pesma Nazima Hikmeta?
Ima ih više od jedne. Morao bih da napišem naslove desetine njegovih pesama kako bih vam
odgovorio na to pitanje.
.
Da li se plašite da ste Vašu najbolju knjigu već napisali? Ili ste sigurni da će uslediti
neka bolja?
Ko to zna?
.
Koliko Vas brine elektronizacija knjiga i svega? Da li to možda može ugroziti
knjževnost kao umetnost?
Ne brinem se zbog toga. Književnost je fleksibilno stvorenje. Prilagodiće se svemu novom.
.
Fokner ili Hemingvej?
Obojica.
.
Zapisi iz podzemlja ili Zapisi iz mrtvog doma?
I jedno i drugo.
.
Prema kome ste Vi imali predrasude u životu?
Prema rasistima.
.
Kome dugujete najveću zahvalnost?
Mnogim ljudima.
.
Da li nekome dugujete izvinjenje?
Siguran sam da postoje ljudi kojima dugujem izvinjenje.
.
Da li ste nekada zasadili voćku?
Prošle godine sam zasadio oko pedeset stabala u svojoj bašti u rodnom selu.
.
Zalivate li cveće?
Da, moje omiljeno cveće je geranijum.
.
.
Razgovarali Enes Halilović i Danijela Jovanović

……………Razgovarao Enes Halilović

 POEZIJA
Žorž Šeade

SRETNEŠ LI GOLUBA
.
.
I
.
Sretneš li goluba
U šumi tako mladog životom na snegu
Kada oči požele reći večernja gnezda
Odmori se sa svim što on u sebi nosi
Šumsko doba ljubavi moja san je
.
.
II
.
U snu ponekad
Zrna razbude senke
Pristižu deca sa njihovim svetovima
Nežna poput ostataka cveća
Tada u dalekoj zemlji tako bliskoj bolom duše
Da bi se sklopio mak nevinih očnih kapaka
Tela noći postaju more
.
.
III
.
Da bi se iznova otkrili telo i duša detinjstva
U tihoj sobi koju su kradljivci zapalili
Ruke su mi slabe dok mislim
Godina prispeva iz domovine slika
Zvuci tada nisu imali uspomene
Kao što su bili predmeti milosti
Šećerna ptica sa njenom romantikom i plavo nebo ništavila
.
.
IV
.
Kada se pred spavanje pričaju snovi
Tu su prinčevi viteškog reda štićenici i zakletve
Poput senki na svili putovanja
Stari vrtovi očarani su njihovim strpljenjem
Vratiće se kada bude prestala udaljenost
– Trava ih sitnim šljivama skriva
.
.
V
.
Ruža koja na kecelji spava
Diše još trajanja svoje duše radi
– Ko snove nastanjuje nikada ne umire
Poput mene i vode na dnu vode
Nad jedno jezero se nadvijam
Ne čujem više zvuke
Osim starog gvožđa jedne slike
.
.
VI
.
Život životinja poput elegije
O dokle istrajavaju pastiri
Ljubičice u Hristovim očima
– Cvet je manje nevin
Sanjamo putovanja i snovi su u našim rukama
.
.
VII
.
Posebno zagasitocrvena indijanska planina
I taj miris bronze koji imaju ponekad konji
Ravnodušni smo prema mrtvom lišću
Postoje tuge koje naše nisu
Moje srce moje je dete
Da bi se dodirnulo sve što smo voleli
Kao na stranama knjige koju mesečina tvori
Ići ćemo u jednu seosku kuću
I anđeo na zidu biće naš stariji
.
.
VIII
.
Za Sen-Džon Persa
.
Dajte mu koren lovora
Ne cveće dana što se spepelilo
Pesnik snega i peščanika
Kada ono što je belo ponos je smrti
.
.
IX
.
Kada sve spava u vernoj kući
I ormari u starosti grožđa
Zakači se list senke pri dnu vrata
Moja majka srećna da se pogne
Lepa poput hiljadu zora
.
.
X
.
Pesma krčaga voda je groba
Voleli smo selo bez prijatelja
I belog orla hladne mesečine
U rosi koju ne vidi više –
Kada počnu da pire snovi po našoj odeći
Velike šumske vatre biće nam prijatelji
Radi blagostanja naše kraljevine
.
.
XI
.
Postoje crkve čiji su Sveci napolju
Iz ljubavi prema samoći
– Ljubavi moja ne govorimo to
Daleko su zbog pokornosti
Imaju plavo oko putovanja
Poput onih Pastira što spavaju uz smešak
Na nebu jednolikom poput sobe
Tužni mesec sa svojom porodicom
.
.
XII
.
U zemljama koje imaju zvezde i prijatelje
Dok živi hodaju s njihovim senkama
Poučavam ptice gubitku života
– Ljubav
Slika sna na pločniku
Zvezda koja sija i koja ranjava
Mala stvar poput Božjeg cveta
.
.
XIII
.
Nežna molitva
– Jednaka devojci
Što zna za svoje godine samo po sećanjima
Zamišljajući ih jedino kao visoku crkvu u Padovi
.
.
XIV
.
U tom polju u kojem sunce mre
Poput hromog konja
I trava i vreme jednako su kažnjeni
Violina razgoni senke njegovom rukom
Sećaš li se ribnjaka daleke zemlje
Kada ćeš spavati u zemlji što deca je nastanjuju
.
.
XV
.
Potom javiće se šum u nepokretnosti anđela
Sunce koje zapada i ne vraća se više –
Sada prolaziš u beloj haljini
O prva tugo senki
O varke tvoje odeće
.
.
XVI
.
Gavran koji ometa studenta
Pijući svežu vodu sa stabala u zemlji moje majke
Nema crno perje brige
Pratilac zdenaca u svetlosti
I jare tek zaspalo
Nisu ono što se imenuje kao smrt
Krila su mu poluotvorena
Samo dok ne zacrni kolica
.
.
………………………..Sa francuskog Dušan Stojković
Dragan Bošković

DEČAK
.
.
Dečak sam,
dečak sam bio,
polupan, polupan dečak,
da, to,
i nisam živeo kako je trebalo,
Gospod me je hvatao sa sladoledom u ustima,
i vikao: „Budi dobar, mali! Jasno!“,
a pošto sam to uporno ponavlјao,
u ćošak me je terao,
odsekao mi prste,
i na euharistijskoj trpezi pričesnike služio njima…
.
Gospod me je razvalio, ubio me od darova svojih,
a moja porodica je bila uplašena
(otac je išao po sobi sa rukama na leđima),
a drugari su tugovali, na ulici, ispod platana,
na uglu naše ulice,
i Smilјa, Peđa, Peki Gumeni,
i imali smo hardkor bend,
Stress, pa Codex of Death,
i urlao sam:
………….„Krici bola, nemoći,
…………..odjek u pustoši,
…………..tišina ubija,
…………..snaga odjeka…“,
i Dule je postao profesor u Britaniji,
i Paja je postao sveštenik, Sirijac,
i Vuk je otišao od sebe u London,
i Tošina majka Mirjana se molila sazvežđu u svojoj glavi
(vrištala je, lajala na Vlašiće),
i ja sam molio,
Bog je režao mojim ustima, mojim glasom:
……………….„Ti mali, nevalјali, Gale!“,
a zatim umilnim:
………………„Mir tebi, polupano dete Božije!“
.
I grizla me je savest,
u ćaletovom Vartburgu, belom,
u Nisanu, crnom,
i bilo mi je zlo od odžeparenih dana,
gajbi i gajbi jogurta, flaša pića, novina iz trafike,
zbog sladoleda koji sam krao
gazdi prodavnice koji je bankrotirao zbog žene:
celu noć nam je, sitnim lopovima,
pričao o svojim mukama,
častio nas pivom i nutkao smokijem.
Ništa nisam razumeo, terao sam po svome:
zlo mi je bilo…
.
A taj sanduk sladoleda,
u kome više nije bilo sladoleda nego zamrznutog povrća,
obijao sam bez prstiju toliko puta,
i davao ga devojčicama,
koje su onda sa mnom odlazile daleko,
predaleko od sebe….
.
Išao sam do Venecije,
Novog Sada,
išao i do Temišvara,
spuštao se do Atine,
vozio na autodromu u Monci,
i, uz bijele krijeste valova, od Pule do Ankone,
a lјudi su bili lјuti, bili su lјudi,
upirali prstom na mene,
i ćerkama govorili: „Bežʼte od njega!“,
i: „Trebalo bi ga obesiti!“,
a njihove majke su me volele,
kao da su žalile što u životu nisu krenule pogrešnim putem…
Da, bio sam skrhan,
Gospod me je polupao,
u gepeku sam imao 350g hašiša,
vozio 160km/h,
žalili su me porodica, prijatelјi….
.
Oni su plakali nada mnom,
ja nad njima,
a samo sam se lupao dalјe i dalјe,
na automobilskim krilima kao krilima heruvima,
o knjige, lјude sam se lupao,
i samo ubrzavao, sve brže i luđe,
vrištao uz muziku,
slušao rege, nosio rasta kapu,
a voleli su me i kriminalci, i ulјudan svet,
i sveštenici i prostitutke
(Mada svoju nikada nisam imao!),
ali oni, svi oni, iako nisu mogli bez mene,
na kraju krajeva ipak me nisu voleli,
zvali su me: „Mamina maza!“,
Gospode, Gospode, Gospode…
.
Tog utorka, u ponoć,
pa do srede, u pet izjutra,
bio sam na alkoholu,
u adidas trenerci, naravno, kao Marli,
slušao 7 Seconds,
i konačno te dozvao, Gospode:
Nisam vozio, ne umem da vozim, nikada nisam umeo,
još jednom sam se razbio o sebe,
i postao umetnost, ruku tvojih delo,
Dečak sa sačmom u glavi,
gledao sam tvoje lice na svom dlanu,
na dnu sebe, iza zatvorenih prozora, na uglu svoga srca,
u meni je bilo 100 stepeni,
i sve je vrištalo: 7 Seconds, gume, lјudi, dvocevka, sve,
odjekivala je pustoš,
i svi su bili srećni jer stradam,
zavidni jer sam tvojih ruku delo.
.
Nisam više video ništa,
zagrejan preko svake mere
ubrzavao sam na hardkor užarenoj trasi za večnost,
držao flašu, volan, patrlјcima,
rulao u plamenu, u ćošku sebe,
na stolu gledao svoje prste…
.
Tamo sam i ostao, tamo…
A možda sam mogao i da ustanem,
mangupski naručim još jedno piće,
da stavim sladoled u usta…
Ne, nisam to želeo,
ništa nisam želeo,
tako lepa mrtva priroda sam postao,
moji prsti hrana za pričesnike.
.
Zvonko Taneski

NAŠA DOMOVINA
.
.
Soba
.
Zašto mi nisu dozvolili da zamenim svoju sobu –
kako bih se osećao udobnije,
kada i kritičari menjaju svoj metod
da bi bili aktuelniji u periodici?!
Svi su se odlučili za svetle i prostrane sobe
sa provereno prilagodljivim nameštajem
ja sam za jednu novu, ali tvrdu fotelju prećutao,
iako druge uopšte nije bilo, a trebalo je da su neodvojive,
kao što je književnost neodvojiva od nauke.
Zašto sam bio nestandardan u izboru intimne postelje
i nisam insistirao na eksperimentisanju?
Književnost traži sveže ljubavne maske za poziranje:
vodeni krevet, egzotičnu partnerku, drugačiju boju kože, religiju,
nepredvidivu avanturu…
I ne zavisi sve od to, mislim, na kojoj strani
gleda prozor
važno je i gde je okrenuta Ona, kada gleda
i u čemu se prepoznaje?!
„U svakoj sobi se nalazi ogledalo“, pa valjda i u mojoj,
jer i ona, koja ni po jednom pravilu, nije morala
da bude izuzetak.
Zašto onda moja glava sliči sintagmatskoj osi
kada je lako opružena na jastuk
a postaje hipertekst kada san propada duboko u nju?
Da li je, zaista, bila potrebna zamena sobe?!
.
.
Vraćajući se radosno kući
.
Vraćaš se kući sa letovanja:
neopljačkan stan, nameštaj ceo,
pesme na rafovima neprecrtane
slovački roman, nepreveden, na radnom stolu.
Da li će te obradovati činjenica
da se ništa nije desilo
da nije gore
da se svi ministri drže u foteljama
da su samo neprijatelji ostareli
da u poštanskom sandučetu nema nikakvih pisama
da novine imaju iste naslovne strane
da ćeš u njima pročitati da je ovde dobro
da ne treba ništa menjati
da su se svi promenili
i razmišljaju moderno, moderno
naređuju i slušaju
da disidenti stalno izmišljaju nešto,
a spasioci stalno spasavaju,
tako da i stari pesnici moraju pisati moderno
i deca da se igraju (tradicionalno)
Štaviše – i vazduh još uvek može da se diše
i voda može da se pije nekuvana
i đubre po ulicama još uvek ti pada pravo u oči
i da se iz bolnice ne ide na groblja
osim u izuzetnim slučajevima,
da je sve izuzetno,
zato kada nađeš sve po starom
kada se vraćaš sa letovanja
srećna je činjenica.
Ili uvredljiva.
.
.
Sveži ostaci
.
Ustaješ nakon duge i burne noći
dišeš od zagušljivosti i gustog vazduha
u hotelskoj sobi
gde su se nekada širili mirisi lala i orhideja
iz inostranstva.
Šta ti ostaje sada? Čega se sećaš?
Ostaje ti pesma pročitana iz jučerašnje Ars poetike.
Objaviće ti je, možda, i na Fejsbuku. Možeš
da je proslediš i Skajpom.
Pročitaćeš je ipak ti, Ti i Ti
Ti sa beličastom tangom od svile pod letnjom haljinom
Ti sa svežom kolor asocijacijom – kao boja cvetova
u majskoj poljani.
I pesma ti je još uvek sveža kao duge vlasi kose
na tebi
koje se sakrivaju, otkrivaju
sakrivaju, otkrivaju pod jorganom
spojenog bračnog kreveta
čuvaju u sebi, zaobljuju, odlažu, produžavaju…
Ah, koliko posla za sutra, sutra,
A, zašto ne i za danas?
.
.
Kičma
.
Svi govore
da tvoj pradeda nije imao kičmu
izgubio je
dok je kao mali napasao krave
Dosađivao se
i tako bacao svoju kičmu
poput diska u vazduhu
Jednom mu se nije vratila
A kada je stigao kući
i video oca
pijanog dok spava u gomili gnoja
shvatio je da mu nije ni potrebna
.
.
Naša domovina
.
U medijskoj tišini naokolo
reči su prinuđene na šum u saksijskom cveću
naša tela od reklamnih bilborda ne muči
ništa TOLIKO
kao prazni zagrljaji
naša domovina je tamo gde je istorija krenula
pogrešnim putem
gde je srce postalo organ vida: pećina
koja prima sve oglase da traju dugo
jer plata je premala za sve želje
……………………..Sa makednoskog Nenad Trajković
Aleksandar B. Laković

OGLEDI IZ POETIKE
.
.
Pesma bez odgovora
.
svest pesnika
skriva se
u duši pesme
zato bi on
da iz samoga sebe
uzme sebe
nesiguran u ono
što je ostalo u stihovima
na dalekom horizontu svesti
traži
skriveno pesme
u sebi
i po sebi
uvek je bez odgovora
ko je koga našao
i bez ostavljenog dela pesme
za koji
još uvek
niko
ne zna da postoji
,
.
O poreklu pesme
.
dvojniče
zašto oklevaš
da svedočiš
sebe
dok
ne znaš odgovor
koji stihovi
ne potiču
iz sebe
.
.
Neodlučna reč
.
ko sme
da prelomi stih
i uzme
jednu od reči
sa zebnjom
šta je
ko je
i otkuda ona
iz sna
ili nesna
može li i ona ući u svoju istinu
ili beži tamo
gde oseća da nije
znajući da ne sme
stih da prevari
koji uplašen
beži od nje
u neodlučno vreme
koje se neće dogoditi
.
.
Život reči
ko može preliti
jednu zemnu
u nadzemnu reč
da li je to prokletstvo
za koje još ne znamo
pa svedočimo
ono što nismo
dok se
ne izgubimo
u rečima
koje su otišle iz sebe
.
.
Čvor pesma
.
metafora pesme
do kraja
vezuje i razvezuje
dok iz nje
na belom papiru
ne iscuri
i poslednja kap
iluzije
u aluziju

Ko koga uzima
.
da li je pesma nemoćna
da uzme
od sebe
sve ono
što ima
za razliku od života
i praznine u meni
iz kojih crpi
samo ono
što misli da nema
.
.
Raskršće u sebi
.
dok pesnik
prelama i lomi
i briše
sebe
da li i pesma
prekida
svoju dušu
kao i ja svoj stih
u čekanju reči
koje mi
zaplašene
nisu naklonjene
.
Pitanje
.
šta sa pesmom
koja nije onakva
kakvu sam hteo
može li
makar ona
ostati živa
Milica Špadijer

PUTOVANJE BRODOM
.
.
.
ženu koja je kao jako mlada videla skadarsko jezero
.
ti ne možeš fascinirati.
ženu koja je kao jako mlada saznala šta znači dekubitus
ti ne možeš uplašiti.
ženu koja je kao jako mlada upala u ružičnjak
i odatle nosi ožiljak na usni
možeš samo puno ljubiti.
.
.
Putovanje brodom
.
Sevastopolj je jedino meso na svetu na kom želim da budem.
Dovoljno sam potrošila želja na Isfahan,
Ani već vekovima leži napušten ispod Ararata,
Rimom tumaraju lutalice i pijanci (što nije ni loše).
U Bagdad su me zvali, ali je najbolje kad te zovu, a ti ne odeš.
U Jerevanu sam previše plakala,
u Jerusalimu sam zaboravila ogrlicu, i našla je, tako da je i to gotovo.
U Atini sam odrasla, u Kabul se više ne može ići, ni po pse.
I dalje vidim tvog leoparda sa Ein Gedija, kako me gleda svojim, sticajem okolnosti, zlim
očima, večno vrebajući sa obale Mrtvog mora.
Moja mačka Zulejha i ja idemo prvim brodom za Sevastopolj,
nismo lude više da te čekamo, ni dana, ni časa.
Samo, ja nemam ni mačku, ni brod.
Posle svih tih godina koje moraju da prođu,
moja duša će se vratiti na Skadarsko jezero,
na naše lepo porodično groblje,
sahraniće me sa mojim dedom,
pod lepim velikim drvetom,
u grobu sa pogledom na brda.
U Crmnici, gde sam prvi put videla škorpiju, dok sam se igrala ciglama kod kuće Rade i
Marka.
Blizu te obale, gde sam provela najlepšu noć.
Strašno se plašim da moj otac neće biti tu da mi polomi sanduk.
Ali do tad će sigurno izmisliti drugačije sanduke za one koji umru u tuđini,
recimo Sevastopolju.
.
.
Ide mi se u Egipat, u pustinju,
.
u Kairo,
da sam svima lepa i da hoće da me kupe
za 100 kamila.
Da mi miriše bazar, da me vuku za rukav.
Da me savetuju da ne ulazim
u mračne uličice.
Da sa čuđenjem gledam žene
u crnim burkama dok se znojim
u svojoj providnoj košulji.
Znaš li koliko je Kairo sparan?
I da ima mesta gde ćeš pogledati kroz prozor i videti piramide.
Setićeš se Kavafija i Aleksandrije
kada Arapin bude prošao kroz treće crveno svetlo.
I videćeš lepog Kopta sa malim krstom istetoviranim na ruci,
tamo gde se seku vene.
A ja cu slušati Um Kultum dok sedim u poslastičarnici na trgu,
jesti nesto jako malo i slatko i zaključiti
da se ipak trebalo cenjkati još za ovu ogrlicu.
.
.
I (meče)
.
gledala sam skidanja sa rivotirila
i heroina
antidepresiva
nikotina
lepih momaka
plaže kokosova stabla i rum
volim kod sebe
što sam žena
imam
lepu kožu i lice
ali najviše volim to što
bih kad bih htela
mogla da podojim medveda
.
.
II (cc muva)
.
kad sam bila mala
jela sam špagete samo s maslinovim uljem
sad sam porasla
uglavnom jedem isto s još par začina
kad sam bila mala
strašno sam se plašila da me ne ugrize cc muva
da ne zaspim zauvek ni
ne znajući da umirem
sinoć sam spavala 16 sati
jer sam se plašila da se ne probudim
i odem da radim
za 141 dinar
po satu
.
.
ispred naše stare kuće srušene u zemljotresu 1979.
.
nalazi se veliko drvo čudesne biljke koja raste samo u indiji
i ima velike ružičaste cvetove
u našoj staroj kući nalazi se veliki krevet od kovanog gvožđa
u kome spavaju samo popovi
o našoj staroj kući kruže glasine
kažu da smo ostavili sve unutra da propadne
Kalia Dimitrovna

VOSAK
.
.
Devojko
.
Ti koja koračaš muškim ulicama u gradu
i stojiš u strogoj hladovini gvozdenih spomenika
ti koja ne budiš onog koji ti je u snu
i deliš orgazme kao šećernu vunu
(a svoje ostavljaš pod tušem i pod babinom jambolijom),
preskoči ogradu i odmori na travi
u dvorištu koje miriše na hleb, med, dunje i divlje ruže.
Pomiriši, lizni, jedi prstima, isflekaj se, dremni
po mraku izađi u izvidnicu
pronađi prkosne pukotine u betonu
i tu zasadi opasno semenje oleandra.
počni da voziš rolere
kreni da zidaš svoje prostore
da rečima gradiš slobodne svetove.
Devojko, ti koja zevaš i prevrćeš mi očima
– ………..znam da sam živa dosada.
Danas prestajem da ti pišem
seti se da možeš i sama.
.
.
Orce Nikolov nedeljom
.
Nema nijedne ovakve ulice u Skoplju ujutru.
zraci igraju ping-pong s ogledalima u toaletima
lelujave majice vuku se za rukave po tesnim balkonima
sa sladoledom od vanile od deset dinara
nemo posmatram ispred dragstora „Koki“
mrznu mi usne i grlo, ali se ne pomeram
tiho je nedeljom, a ovo je moje mesto
lepa je zlatna boja, pomešana sa sivom i roze
nad nečujnim spojem Orce Nikolova i Ruzveltove.
U nedelju mi je uginula bolesna kornjača
iako sam joj danima mazala oči čajem od kamilice
niko nije primetio.
Sahranila sam je baš ovde, na raskrsnici.
na poslednjem parčetu zemlje
koje nije pojeo asfalt.
Kupila sam novu kornjaču
i krišom je stavila u stari akvarijum.
Opet nije niko primetio.
Iz kornjačinog groba izrastao je semafor.
Boje na semaforu menjaju se poslušno i u ritmu.
Imala sam opsesivni ritual: da stignem do semafora
pre nego što tresnu ulazna vrata: prvi, drugi, treći pokušaj…
U sred rituala sam prvi put dobila i prekinula tu igru
Niko nije znao.
I niko se ne seća slika.
Možda prašnjava svetlost,
vetar i ja.
Sad na raskrsnici ima manje saobraćajki,
ali ima drugačijih nesreća:
tri bilborda umesto tri javora,
kladionica umesto piljare,
sigurnosni zidovi koji nas gnječe,
piskavi glasovi i preglasni pozdravi,
rakija koja isparava iz kanalizacije.
Kakva li će ulica biti sutra?
Pokušavam da krenem negde,
ali prečice su uvek preduge
i vraćaju me nazad
tamo gde mi smrdi na ustajalu vodu i čaj od kamilice.
U zbunjujuće prostor-vreme
Orce Nikolov liči na lavirint
ili neku ludu slagalicu.
.
.
Vosak
.
Otac je
povremeno izgledao kao podmetač
u stanu preplavljen brushalterima i gaćama.
Od milja me je zvao davež
– ………..postavljala sam mnogo pitanja.
Ceo stan je smrdeo na vosak
– ………..rekao je ljutito i nastavio da jede.
Baba, majka i sestra
zgurane pred jednim ogledalom
čupale su dlake iznad usana:
auč!
auč!
auč!
Moj mozak u grču
levo oko s tikom u ritmu
treptalo je na svaki nov krik
koji dopire iz kuhinje.
Otac i ja
nepozvani na bizarne zabave
nismo ipak smislili svoje.
I dalje sam se trzala na svaki zvuk
on je jeo, a da ne trepne.
A njih tri
došle bi za tren s crvenilom nad usnama
i dok je poslednji trag voska iščezavao
one bi pričale pričale pričale.
.
.
Zaboravi majku
.
Pismo poslato
na Titogradsku broj 2
koje nije nikad stiglo
(više ništa ne stiže
na tu adresu).
Sve istrošene ćelije
pretvorene u priču.
Zgužvane rese na tepihčetu
koje je zaspalo prljavo
pred mojim ulaznim vratima.
Pogled na raskrsnicu
i svi mi na terasi
koja nije nikad odlučila
na koju ulicu hoće da gleda.
Ukus rovitog jajeta
i leci koje smo jurili
po gradskom parku
kao golubove koji nose svet.
Fleke svih ljubavi
u savršenom sazvežđu
koje beži od horoskopa.
Svaki polomljen zrak
popodnevnog stakla.
U daljini zvuk klik-klak
koji se odbija od jednog do drugog kvarta
kroz mrak usijanog grada.
Ukus Tik-taka
pred muvanje u školskom.
Prvi orgazam koji je upao nenajavljen
kao promaja u stan
u kom je sve zatvoreno.
Otvori sve – otvori se!
Zaboravi na majku
Ubaci sve to
upotrebi ga
igraj se!
Priče pusti napolje
da prošetaju.
one ne pripadaju tebi.
.
.
Krštenje
.
Treba da počneš da se depiliraš
– ………..prosvetlile su me drugarice.
Bilo je pretoplo skopsko leto
imala sam trinaest, žega mi se lepila
po retkim dlakama na nogama.
Ograda školskog dvorišta me već stezala.
Bacila sam loptu i otrčala u kozmetički salon.
Traka po traka, novi vreli pečati
vrišteći gutam bol
gledajući u časopisima
punačke glatke žene
koje mi klimaju i namiguju.
Najzad, raščerečena
nešto između očupane kokoške
i novopečene dame
–………… nisam znala kuda da krenem.
Ponekad osećam kao da nikad
nisam uspela da stignem kući
iz tog vrelog leta
kad sam imala trinaest.
Previše glatka da se igram napolju
previše mlada da se tome oduprem.
.
 PROZA
Ranko Pavlović

PET KRATKIH PRIČA

.
.
Harms u priči
.
Ja sam Harms. Hoću u priču koju pišeš.
Pisac je pogledao prema polici s koje je dolazio prigušen glas. Prednja korica izdvojene knjige
brzo se priljubila uz listove koje je čuvala od vanjskih pogleda.
Iznenađen i uplašen, Pisac je na papiru pred sobom drhtavom rukom napisao: HARMS U
PRIČI.
To je to.
Pisac je pokušao da pogledom isprati glas u odlaženju i vidio je samo kako se na istoj onoj
knjizi prednja korica načas otvara pa naglo zatvara.
.
.
Grad njegovog djetinjstva
.
U petak su ga sahranili, a u subotu, oko podneva, odjeven u prozračno plavetnilo, šetao je
centrom grada.
Svratio je u poslastičarnicu Bakin kolač, sjeo za sto kraj prozora i naručio čaj od majčine dušice.
Ovo je grad moga djetinjstva i ne želim da ga napustim.
To je rekao kada su ga zasuli upitnim pogledima i, miran kao da nema ništa čudno u tome što
cvijeće u vijencima na njegovom grobu još nije uvenulo, šolju s čajem prinio ustima.
.
.
Potraga za istinom
.
Riješio sam da se bavim preduzetništvom. To je danas moderno kao u davna vremena uvoz
bibera sa Dalekog istoka.
Otvorio sam Prodavnicu iluzija.
Danima niko nije ulazio u moju prodavnicu, pa sam odlučio da budem prvi kupac. Izabrao sam
ogledalo s imitacijom rama iz doba neoromantizma i platio ga dubokim uzdahom.
Odnio sam ogledalo u svoj stan, prošao kroz njega i postao Pinokio. Pogledao sam se u jednom
drugom ogledalu i začudio što nemam nosa. To je zato što govoriš samo istinu, šapnulo mi je
staklo ogledala kojeg sam kupio u svojoj Prodavnici iluzija.
Otišao sam u Etnografski muzej i tamo se slučajno ubo na vreteno, postao Uspavana ljepotica
i pao u dubok san. U snu sam se, ni sam ne znam kako, prometnuo u Princa na bijelom konju i
spasio onaj dio svoje duše koji je bio ostao u Uspavanoj ljepotici.
Zaključivši da uzalud tragam za Alisom, vratio sam se kroz ogledalo u svoj stan. Čim sam
Gradskoj upravi podnio zahtjev za zatvaranje Prodavnice iluzija, ništa mi drugo nije preostalo
nego da napišem ovu priču.
.
.
Nađena knjiga

Za M. T.
Pisac je preturio sve police u radnoj sobi. Onda je razgrnuo gomilu nepročitanih knjiga u
spavaćoj sobi, preko koje je jedva dolazio do kreveta. Otišao je zatim u dnevni boravak,
pootvarao i pogledom pretražo unutrašnjost svake vitrine. Svratio je i u kuhinju, zavirio čak i u
frižider, poslije toga ispreturao peškire u kupatilu.
Njegove knjige kratkih priča, objavljene prije nekoliko godina, nigdje nije bilo.
Zavirio je u sebe, prosvrdlao pregrtke svijesti i podsvijesti.
Knjige ni tamo nije bilo, čak ni tragova priča koje je u nju uvrstio.
Poslije podne odšetao je do antikvarnice. (Dok su drugi završavali ručak kolačem, on je volio
da se zasladi ponekim stihom. Dok su neki dremuckali poslije ručka, on je volio da prelistava
stare knjige i udiše prašinu koju su davno dodirivali tuđi prsti.)
U rukama mu se, kao da mu ga je pružio neko nevidljiv, našao časopis za koji je mislio da je
prestao da izlazi. Otvorio ga je nasumce i – gle! – pred njegovim očima razlistao se kritički
tekst o njegovoj knjizi kratkih priča koju je uzalud tražio po stanu i u sebi.
Sve što se dotad oko njega nalazilo, nestalo je, utihnuli su i svi zvuci.
Čitao je tekst, kao što drugi komadiće kolača stavljaju u usta, i u njemu su se otvarale, jedna za
drugom, njegove priče.
Sam sebi je rekao da ponovo ima svoju knjigu i zadovoljan izišao iz antikvarnnice.
.
.
Spoznaja
.
Djetlić je čekićao po kori starog hrasta, vrana je graktala na vrhu jasike. U meni je čekićala
neka crna slutnja i graktala misao koju nikako nisam mogao da odagnam: Da li se u samrtnom
času čovjek prisjeća najsrećnijih ili najtužnijih događaja u životu, najljepših ili najsumornijih
trenutaka?
Ležao sam na travi, pod krošnjom jasena. Na nekom žutom cvijetu, na korak od mene, brundao
je bumbar. Buba zlatastih krila ispitivala je može li krhka travka izdržati njenu težinu. Jedan
zeleni skakavac je preskočio preko mog nosa.
U šumu sam bio pobjegao od sebe, ali me i tu stigla moja misao.
Djetlić je iščekićao svog crva i smirio se. Vrana je odgraktala na drugi kraj šume.
Spoznaja je najpotpunija kada je iskusiš, istovremeno je i začekićala i zagraktala moja misao, i
poput krpelja, svoje rilce zarila još dublje u moj mozak.
Jasmina Hanjalić

TRI PRIČE
.
.
Samosamka
.
Rat me zatekao u rodnoj kući, u rodnom gradu. Inače, jedino sam dijete oca Samonca i majke
Tasamke.
I, kao što biva kad se dogovori rješavaju preko optičkog nišana, za samo jednu noć grad je
podijeljen između ova dva naroda. Naš dom se nalazio u dijelu gdje su očevi Samonci zauzeli
vlast, pa smo mislili da smo sigurni. To se pokazalo kao netačno. Tačnije, promjenjivo!
Otac je ubrzo poginuo u borbi sa Tasamcima, pa majka i ja ostadosmo same u dijelu grada koji
je bio napola moj. Samonska policija poče dolaziti noću, pretresati nam kuću i tražiti dokaze
neprijateljskog rada. Kad ne bi našli ništa sumnjivo, vodili bi nas u svoju zgradu i držali po dan
ili dva u pritvoru!
Moju majku, koja nije njihova, i mene, koja napola nisam njihova, ispitivali su o rodbini s druge
strane, zove li nas ko, imamo li kontakte, šaljemo li informacije? U početku su me udarali po
tijelu, kasnije više po glavi, prijetili da će nas poslati u logor, ali uvijek bi se našao drugi
policajac koji bi, s teškom mukom, spriječio najgore. Kad ne bi dobili priznanje o
neprijateljskom djelovanju još su jače vikali, nazivali me tasamskom kurvom, a zbog udaraca
na jedno oko ostadoh slijepa. Najzad, pustiše nas s riječima da će motriti na svaki naš korak!
Kao i svaki rat, i ovaj je stao, mada ne i svršio. Dio grada u kojem smo živjele, prema
Sporazumu o primirju, tad zauzeše majčini Tasamci. Napola moji!
Još prve noći tasamski policajci su došli u našu kuću i preturili je tražeći dokaze neprijateljskog,
izdajničkog djelovanja. Kad nisu našli ništa sumnjivo, odvedoše nas na ispitivanje u onu istu
zgradu policije u kojoj smo već bile više puta.
Pitali su nas šta smo radile na samonskoj teritoriji četiri godine i zašto nismo otišle na kraju rata
kad su svi ostali pobjegli? U početku su me udarali po tijelu, kasnije više po glavi, prijetili da
će nas poslati u zatvor, ali uvijek bi se našao drugi policajac koji bi, s teškom mukom,spriječio
najgore. Kad ne bi dobili priznanje o neprijateljskom djelovanju još su jače vikali, nazivali me
samonskom kurvom, pitali čime sam zaslužila da mi jedno oko ostane čitavo i udarali sve jače.
Na kraju postadoh potpuno slijepa. Zaprijetiše da će motriti na nas i naše kretanje! Majka je,
nedugo zatim, umrla.
Ja, evo, putujem vozom, gledam kroz prozor i ništa ne vidim. Dobila sam preko međunarodne
humanitarne organizacije useljeničku vizu za hiljadama kilometara daleku zemlju. Čula sam da
u njoj žive različiti ljudi, govore više jezika, ali da se stoljećima nije ratovalo.
Ako me na granici budu pitali ko sam, šta da kažem? Samonka ili Tasamka? Kćer Samonca i
Tasamke je Samosamka, jer nije odabrala stranu!
A, ko zna, možda tamo postavljaju neka druga pitanja!?
.
.
Snažni dlanovi
.
Jedna je ljubav, a ljudi je mnogo.
Upoznali smo se pri ulasku u veliki lift. Ustvari, sudarili smo se i počeli smijati. Upita me da li
žurim, baš mu se pije kafa. Godinama nigdje ne žurim. Ipak, volim da sve stignem, no ono što
ne stignem danas bez problema ostavim za sutra. Nemam toliko života da bih ga trošila u
praznom hodu, ali praznina ga katkad zna ispuniti.
Poznanstvo se produbilo. Previše stvari nas vezuje: dob, interesi, aktivnosti, slični poslovi (ja
radim u opštini, a on u poreznoj upravi). Brzo se razvila i hemija i fizika. I kad bih znala opisati
tu nevjerovatnu strast, ne bi mi vjerovali!!
Ono što nas jako dopunjava je sport. Čudno za djevojku, ali u mom slučaju sport je imperativ.
Volim odbojku, plivanje i ronjenje. Jedino se nisam usudila spustiti padobranom.
Moj voljeni ima stan u prizemlju, a roditelji su mu gotovo uvijek u vikendici. To se pokazalo
vrlo praktičnim, ljubav se razvijala, krupnjala, baš kao i ja nakon pola godine. Bože, koliko smo
bili sretni! Naši su plakali od radosti kad su čuli novinu.
Angažovali smo agenciju koja će do najsitnijih detalja preuzeti brigu oko ceremonije vjenčanja.
Odabrali smo hotel Panoramu, onako nasumice i na neviđeno.
Na dan vjenčanja iz njegove kuće otišli smo dosta ranije autom da utanačimo na licu mjesta još
par detalja oko svadbe. Hotel je lijepo izgledao, iako bez ikakvih raskošnih dodataka, pravi
socijalistički.
Krenusmo ka ulazu. Stadosmo u čudu. Nemoguće!!! Ispred nas se proteglo petnaestak
nemilosrdnih stepenica. Osvrnuh se okolo, ne bi li ugledala pomoćni ulaz, ali nije ga bilo.
– Šta su stepenice za dva paraplegičara! Imamo ruke! – on se prvi snađe.
Baš kao i onda pri ulasku u veliki lift, naša se kolica sudariše, metal zveknu, a mi se počesmo
grohotom smijati. Poljubi me i podiže svoje, a potom i moje snažne dlanove.
.
.
Čekajući zemljotres
.
Kroz prašnjavo, izgrebano staklo montažne limene prodavnice prehrambenih proizvoda gledam
starog komšiju Hajra kako se s blijedim cekerom u ruci besciljno i tromo vrti po trotoaru lijevo
– desno. Zastajkuje po nekoliko minuta, pogledom prati dolazak automobila iz pravca Ilidže,
kao da očekuje važnog gosta, zatim pravi pet, šest koraka, zastane i okrene se na drugu stranu
prema Kiseljaku.
Pogrbljen i mršav, u sivim hlačama od čohe, crvenocrnoj kockastoj košulji i maslinastožutom
prsluku, koji je postavljen vunom sa unutrašnje strane, Hajro već pola sata svako malo gleda
svoj požutjeli ručni sat. Dobio ga je na poklon kad je odlazio u penziju nakon trideset i pet
godina rada u metalnoj industriji Famos. Sa ženom gotovo cijeli život stanuje u jednoj, od
ukupno četiri garsonjere, u maloj zgradi – socijalnom smještaju za četiri porodice. Tu je proveo
život, odgojio dvoje djece (koja sada žive u Americi), preživio ratna granatiranja i snajpersku
vatru, glad i hladne zime tokom četiri godine. –
– Šta ima komšija, što to nisi malo prilegao poslije ručka? – zadirkujem ga veselo. – Ma, đavo
odnio i spavanje! Zvao me sin iz Amerike, kaže čitao na Internetu za ova dva zemljotresa juče
i jutros, pa veli da će treći, najjači, biti danas u pola četiri! – jada mi se sedamdesetosmogodišnji
Hajro.
– Ma pusti, bolan, Hajro, ko će to znati! – tješim ga.
– I žena je izašla, a lijekove i penziju sam stavio u ovaj ceker!

Sporo prolazi vrijeme, a Hajro se i dalje vrti ispred prodavnice, pomalo posustaje i sve češće se
oslanja na željeznu ogradu. Povremeno prilazi izlogu prodavnice i gleda mušterije u
unutrašnjosti.
– Hajro, bolan, prođe ti davno pola četiri, sad će pola pet!
– Ma je l’ prošlo??!!
Pogleda u sat, mahnu mi i nevoljko krenu prema kući.
Stefan Basarić

OHRIDSKI FANTOM
.
.
…..Prešavši granicu mi nismo, zapravo, znali na kakvo smo mesto došli. Znali smo samo da su
tu liniju ucrtali neki ljudi pobadajući kočiće kojekude i razvlačeći konce među njima, da obeleže
ovde i tamo, naše i vaše i slično. Sve se činilo posve uobičajeno, nikakvih naznaka da smo na
fantomskom tlu, u zemlji utvara, nije bilo; da ćemo, bez znanja i pristanka, biti infiltirani, kao
nemi posmatrači, u razdorni perfidni ples neumornih sila dana i noći. No, bilo kako bilo, poriv
za oktrivanjem kod ljudi razleže se u dim izmaglice tek u kontaku sa neistraženim – činom
spoznaje, najviše. Nesvesno se prepuštajući piru uskovitlanih, a istodobno prigušenih,
fantomskih zavera bili smo nasmejani i pomalo kao blaženi, tako opaljeni lažnim letnjim
suncem, skočanjeni znojem proputovanih kilometara.
…. Prvo njegovo namigivanje, šeretski skriveno u prećutnosti, osetili smo u sunovratu dana
raspršenog po ustalasanoj oblaskoj vodi. Sve je u čaršiji, svi govoraše nama turistima, kao da
je krivnja naša što takvo jedno opšte mesto, pre samog putovanja, nismo pronašli. Sve je u
čaršiji. Tu je već počeo da kezi trule zube šireći zadah ustajalasti, viševekovne slabo ili loše
svarene hrane. Nekako, kao nekakav šapat donosio je vetar kraj vode, šapat prevareni ste, a sve
u cilju uvlačenja dvoje mladih pod svoje skute straha i nemira.
…..Na povratku kući čvrstog stiska znojavih šaka jasno smo mu videli senke, jasno su obrisi po
zidovima ili ispod uličnih svetiljki prerastali u bezličnu svepristunost, obznani se duh noći. Tada
se suočavamo sa činjenicom da on deluje jedino u mraku, jer mrak je njegov idealan prostor,
jer se ne vidi jasno, krije se pod strehama, nazire po poluraspalim kokošinjicima gde, odavno,
ništa pernato ne diše, sliva nam se sa senom stopa, utkiva se u zvuk pešačenja; tu je, za okukom,
u isušenoj piljevini, uz prastare drvene ograde; šeta se preko grmlja šušteći do kasno u noć;
skače pred ofucane mačke lutalice – tera ih u beg; sliva se niz čađave dimljake; plaši decu
isprane odeće dva broja veće, pa im izleće ispod prljavog potočića i šutira im krpenjaču dok
deca, navikla, trčkaraju dezorijentisano – njemu u hladni zagrljaj; lepi se za polusnene zenice
meštana; vrišti im kroz uši reči na dva jezika, psuje im mrtve majke, zavađa ih, gadi jedne
drugima, kudi korene poreklo i slično; ruši izlizane krstove, jaše minarete kao da su bedevije
za rasplod, pljuje po sred šestokrake zvezde kao da ju je četvorogodišnja ćerka nekog,
prekomorskog, doseljenika na pesku štapom iscrtala; ne poštuje nikoga i ništa; cvokoće po
semaforima šireći samo crveno svetlo – svi neka stanu i neka stoje tako dok god traje noć; plače
iz zumbula, miris se njegov truje lipovim cvetom, pa puzi po betonu, po kreču, po pootpadalom
malteru starinskih zemunica, po neuzoranim poljima, po brdima; talasa iz vode, prevrće i buši
barke ribolovaca i putnika, plaši sitnu ribu; raspevava se do zore na tamburama, na usnim
harmonikama, na radiju što krči, na televizijskim ekranima od mnogo inča iz dalekih zemalja,
raspevava se, dabome, i kroz mrljava slova dnevne štampe na svim jezicima, čak i u knjigama
peva o noževima bakljama vešalima; on laže, ali tako iskusno, kao da ga je sam đavo školovao,
laže ove da su oni njima, vazda, bili pre drugih krivi, laže čije meso gore smrdi kad truli u
neznanim gorskim jamama, laž mu raste kao brci kod varoškog pekara, kao imamov nećak sa
severa, laž mu cveta kao drveće isklijalo iz čaršijskih pločnika, izlizanih godinama u lagarijama;
videsmo ga kako siluje sve odreda – kako im se uvuče kroz guzicu i kako, pentrajući im se uz
pršljenove, pljucka svoje seme koje se, potom, lepi te rastapa kičmenu moždinu kao da je saće
izumrlih pčela – pa im diktira razne crte i reze sa nekim, njemu samo, očitim smislom, pa se
najstarijoj časnoj sestri popne u mozak i tu se raskiseljava dok joj krv ne poplavi tako jako da
njeno plavo bude drugačije plavo nego njenoj komšinici, doseljenici iz nekog, sasvim
drugačijeg, veka; zatim urla na iskidane ribarske mreže, na raspuštene zastave ovih i onih boja
i dezena, na poplašene devojčice i dečake, na zbunjene žene i muškarce, na izdane starice i
starce, na ove i na one, jednako; pa izvadi jedan prut i mlati ih, sve, po tabanima dok im koža
ne ispuca – da se zakunu, da slažu, da prevare, da prebiju ubiju zakolju, da ukradu, da se dive
tuđoj muci, da nemaju posla ni sa kim i ni sa čim ko se njihovim ne zove, da ne vole da ne
klanjaju ne mole, ne služe nikome do njemu; pa im se o jezike poseče i tankim mlazovima krvi
crta i bira njihove reči; prlja im snove, prlja im savesti i svesti, prlja im prošlost kao da nije
dovoljno uprljana, onda uzme i isprlja im pragove svojim izmetom razmazujući ga po
plafonima, po stolovima gde ovi obeduju, po kupaonicama, po pismima iz inostranstva, po
olovkama, po kolevkama, po automobilima, po nadama, po flašama mleka i rakije, po zubima
njihovim, po jastucima i čaršavima, po ponosu praiskonskom, po svemu što ima smisla u
stradanjima tih ljudi ta im prikaza uprlja, zagadi, uništi tako da oni, budeći se, šireći nozdrve
svoje, sve misle znaju ko su i šta su i šta im i kako valja činiti kad na noge stanu.
…..A kad pobesneli ulični psi počnu penu pljuvati kroz zube, kad golubice napuste gnezda
svoja u lovu na crve lešinare, kad sveštenik navuče ustajalu rizu i krene zvoniku, kad ona tri
preživela petla promole svoje guše, kad smrežurana starica krene u bašču krastavce da prebira,
kad lokalni poštar zajaše svoj bicikl, kad hodža pritisne pocepano gumeno dugme i pošalje zvuk
u nebesa, kad majka izvuče oteklu dojku i dadne je odojčetu, kad zadrigli narkoman zavuče u
poslednju neokrnjenu žilu, kad se sitni sreski činovnik, pri brijanju, poseče, kad bumbari
pobenave, kad seoski traktorista prikači berač na traktor, kad apotekarov ljubavnik navuče svoju
zgužvanu belu košulju što bazdi na loše vino i izjuri na vrata, kad dva starca u kafani iz
sedamdesetih rasporede šahovske figure, kad rabin poljubi drevnu knjigu u čelo za početak
novog dana, kad sa jezera krenu zveri da balave tada ova obmana noći skida svoj ogrtač i u prah
se premetne. Zagrli brata svog, blizanca, od iste majke, svih zala, rođenog, i kaže mu moja ja
smena gotova, tad na ulice, iz podruma, još nerasanjen i besan na sve, izlazi drugi fantom –
fantom dana.
…..Taj nam beše lakše dolijao – poznasmo ga čim smo prag prekoračili; kad se obelodani eto
njega na svakom ćošku, vreba laje i začikava ljude i njihove iskolačene umove. Kao i njegov
brat, on gospodari zlom i mukom narodnom, ali on je gospodin – u sakou i kravati skrojenim
za njega samo; i cipele ima lakovane od ustreljenog aligatora iz tropskih voda, nosi svoju kožnu
tašnu i iz nje vadi hartije neke gde su komande za njega, kopitama onog rogatog stvora, ispisane.
Izjutra on, najpre, sedne u lokal kod jednog gasterbajtera, uvali se u fotelju zapali tompus, pa
se njegovoj izoperisanoj kćeri dodvorava, pipka je ispod stola i laska joj srčući hladni nes, baš
kao što i ona srče, pa se prošeta prekoputa i zaviri iza zavesa, pa mazi po proćelavoj sedoj glavi
izbeglicu, udovicu nekog ubogog pobunjenika koji pogibe na preseku vekova, umiljatim
glasom frflja o boljim danima i njihovoj, neminovnoj, pojavi, dok sirotica mumla očenaš s onih
svojih sedam zuba sve zureći, utučeno, u ambise hladnjaka. Kao i svaki gradski gospodin ode,
potom, na pijacu pa se cenka sa preplanulim seljacima, kudi im krompir, krade od njih, zavađa
ih oko trulog svinjskog mesa, laže ih kako je video veće jabuke za manje denara, tu tri tezge
pored, razgaljuje mačke da jedu ribu, od preključe, pecarošima, zapiša im se na muku pa čupne
nekoiko limuna iz pletene korpe, i strpa ih u svoju crnu tašnu. Kad se toga zasiti uzme jedan
malj i trči po varoši obijajući prozore, kršeći crepove, podbijajući zidove, lomi stakla sa
porodičnih slika ili ikona i grohotom se smeje, hoće da pukne koliko mu je smešna slika tog
raspadanja koje se dešava i ne prestaje, ni na jedan dan u godini nasušnoj. Da se rashladi, pošto
se najeo ukradenih dinja, baklava i sira, zaroni duboko pod vodu te, svojim maljem, drmusa
čamce ribarima, prska slatkom vodom po prsima posetilaca, pa im dobacuje pogrdne reči da im
bude žao što su dolazili, lomi noge dečacima što gnjure šareno kamenje, davi ove što se uče
plivati i plaši pegave babe u jednodelnim kupaćim kostimima koje je starački dom doveo tu, po
ceni od četiri penzije. Ukrašava se, navuče po sedam prstenova na svoje fantomske ugojene
prste, što zlatnih što od srebra, prebaci lance od bisera, ide čaršijom uzima brojanice, cepa
šaniranu odeću, kida razglednice, pevuši molitve moćnim bogovima u koje ne veruje, laje na
prolaznike, rže na radnike, ciči na one što peku ćevape, stenje na šalterske radnice u bankama,
baljezga koještarije zaljubljenim mladićima i devojkama, grokće kao prase na šizofreničare,
nazdravlja sa pijancima jedanaesti put, a ni podne nije, baca falsifikovane novčanice na klošare,
zviždi damama ispod šešira širokih oboda – u suknje im se uvlači, stiska im meso dole, cedi
neki nemir pa ih ostavi, unezverene, da troše oči po čaršijskim zlatarama, restoranima i
poslastičarnicama i kunu muža, državu, boga, narod, koga god što nemaju što ima on. Zatim,
sve igrajući se matematičara dobrotvora, otči do banke, sedne za računar, šljapne sekretaricu
po zadnjici ištući kafu, te udara u one tipke i blene u ekran dok mu oči ne pobele – skače sa
računa na račun, ukršta devize sa narkoticima, prekraja račune sa plaćenih na neplaćene, gomila
izdatak za struju pet godina unazad; digne slušalicu pozove inspekciju, policiju, kaže hodži da
mu dete nije njegovo, starici sa brda javi da joj se unuče utopilo, proda traktore i kombajne
budzašto strancima, pošalje dopise gde ne treba slaže izmulja unakazi dovede do prosjačkog
štapa; ustane, popravi kravatu namigne sekretarici i ode da ruča. Ruča kod sirotinje jer kaže s
njima mu slađe padne jelo. Uzme stavi žutu kacigu, zaposli bogalje, unajmi bubuljičave dečake
mlečnih brkova, kupi brodolomce, epileptičare, nejač, i pošalje ih na kuluk – da zidaju kule i
gradove, vile i bazene, garaže i trospratnice uglednijim ljudima, od jutra do sutra, do krvi znoja
sunčanice gladi nemoći pa ih, s osmehom, slaže kako čeka uplatu od gazde, da se strpe, da ne
budu alavi, stiće im na ruke, dogodine sigurno. Pa prevari harmonikaša izlomi mu dirke da ne
može ni da prosi; izbuši gume na zarđalim kolima trudnici što živi u zabitima nekim; zavadi
dva brata čiji je mobilni telefon bolji; otpusti kasirku sa sedmoro dece jer je tražila bolovanje;
išutira i polupa ogradu i vrata na apartmanima jednog skorojevića; optuži komšiju da je ovom
drugom metar bašte prekopao; pokvari šporete svima u ulici i nestane im svetla. Ode na
večernju službu ukrade svima cipele, upadne pokškraba sve ikone, svima ukrade crne kapice sa
štrika i pobaca u jezero. Kad se još izdivlja po varoši počne zevajući širiti sifilis, tumore, dlake
ljudima počnu opadati, izlome se išijasima i reumama, viruse zakače, razboli se narod načisto,
a leka nema. Kad i poslednju hartiju iz svoje tašne zgužva i baci na ulicu krene bratu
fantomskom predati smenu pa se zavuče u podrum, obično vinski, pa pije dok u nesevest ne
padne, taman dok se ne smrkne.
…..Prebegosmo preko onih kočeva i kontrolnih punktova, pasoša, pečata, carinika, autoputeva,
njiva i reka i stigavši u prestonicu, u otadžbinu, zgledasmo se u čudu i strahu – vidi utvare što i
ovde, jednako, kolo vode, zavađaju, pustoše, nanose bol i rugobu životu ljudi.
Nenad Joldeski

BULKA U GLAVI
.
.
Magla

Skopje. Korigiran diskurs.

Napolju pada sitna kiša. Jedna polovina grada je pod vodom, a druga ranjena plovi po
gradskom jezeru. Jedna ptica udara u poluotvorenu roletnu. Treća danas. Do mene stoji knjiga
o Brueghelu koju sam pozajmio. Prisjećam se „Ikarovog pada“. Čudno je, ali ne mogu da
spomenem Brueghela, a da mi se na njegovo ime ne zakači kao asocijacija i Williams.
„According to Brueghel
when Icarus fell
it was spring.“
Unutra tražim sliku. Nema je. Umjesto nje gledam u „Lovce u snijegu”. Ovo je možda deseti
put kako je slučajno gledam. Nekoliko puta sa Olivijom, nekoliko puta sam. Počinjem da
vjerujem da najavljuje nešto apokaliptično. Zimu možda. Svejedno…
Kiša prestaje. Izlazim napolje. Grad, s nadvijenim oblacima i maglom, šeta svoje utvare
po muklim maglovitim bulevarima. Miriše na zimu. Ledeni sjeverni vjetar odbija se od zgrade.
Na ivicama trotoara nabrzinu se hvata led.
Izlazim na ulicu što se spušta strmo nadole u srce grada. Nisam baš siguran gdje će me
odvesti ovog puta. Osjećam kako me kroz teške draperije smoga i magle slijedi čopor umornih
i pregladnjelih pasa. Drhtim od straha i zastajem u mjestu. Psi me ne primjećuju kroz maglu i
prolaze pokraj mene. Primjećujem da ih slijede tri lovca sa puškama. Nebom prelijeću
gavranovi. Ljudi nišane i ispucavaju nekoliko metaka. Jedan od metaka probija kroz staklo. Na
zemlju ništa ne pada. Mene, na sreću, ne primjećuju. Odlučujem da produžim kroz gustu maglu
i da se sakrijem na sigurno. Nalazim najbližu prodavnicu i krijem se u njoj. Kroz izlog gledam
kako lovci i pregladnjeli psi iščezavaju u magli. Prodavač leži mrtav. Hitajući se vraćam svojoj
kući.
Gavran, sigurno izgubljen u gustoj magli, udara u prozor i polumrtav lomi okno i ulijeće
u sobu. Bjelina počinje da puni unutrašnjost. Na gavranovoj nozi primjećujem poruku.
Ne izlazi napolje, sanjam lovce, zadovoljavaju glad, prevazilaze poraz…
Olivija
Zaključavam vrata. Knjiga o Brueghelu još uvijek
 stoji na stolu. U sobu se naseljavaju gavranovi. Pravim čaj i udobno sjedam u fotelju. Srećan
što sam živ. Čekam da se probudi.

Neplaćeni hotelski računi

.
Jutros me je ustrijelila hotelska soba. Sitan, skoro nevidiljiv metak zabio se u moju petu
i ukotvio me kao brod pred raspadanje. Poželjeh sobu za sebe i vratih se u krevet. Zaspao sam
mirno i sanjao tebe kao kružnu beskonačnu izbjeglicu što krije dijametar. Razbudila me
sobarica. Čuo sam njezin glas kako odjekuje iza vrata. Tražila je da napustim sobu da mi ne bi
naplatila još jedan dan.
Sjetih se da mi peta krvari. Čaršafi su bili crveni. Kroz otvoreni prozor ulazio je miris
zagorenog šećera. Prevezao sam nogu natopljenim čaršafom i izišao kroz prozor. Ali nikada
stvarno i iz sobe.[1]
.
.
Putovanja

Izlazio je u jutra i ne znajući sa sobom uzimao je sve: knjige, najmještaj, gitaru, vrata,
prozore, sva prošla sjećanja, miris naranče i ukus kruške što je zasjeo na usnama, svo vrijeme i
jednu fotografija na kojoj, u duploj ekspoziciji, mi plivamo u tamnoplavom moru.
Vraćao se uvijek poslije nekoliko dana, sa sobom koju bi natovario na veliki brod. Na
gitari je redovno nedostajala po neka žica. Gubili smo sate vraćajući sve na pravo mjesto.
Pažljivo i da ne me primijeti, knjige u kojim se govorilo o dalekim zemljama, velikim plavetima
i tajnim putevima prepunim pijeska pustinja, krio sam ih po najneprivlačnijim mjestima na
policama. Htio sam da vjerujem da tako jednog dana neće ponovo otputovati.
A ona je najčešće čitala do kasno u noć i vjerovala da samo tada postojimo. Otkako bih
zaspao, ulazila mi je u krevet i plela svoju sjenku sa mojom, a kada bi se dvije sjenke zbližile,
počinjala je igra kojoj nismo mogli da odgonetnemo pravila. Zamršen čvor. I tada smo
zamišljali kao plivamo u Mediteranu zajedno sa velikim kornjačama i kako širom otvorenih
očiju jasno gledamo kroz beskonačnu plavet.
Pred zoru me najčešče budila iz dubokog sna. Isprepleteni sa sjenkama naših tijela,
provodili smo sate otplićući se, poslije čega je sve iščezavalo, a upravo kada bi izblijedio
posljednji miris noći, kao iz tunela se pojavljivao njen glas, tih, nježan i odsutan:
„Moram ići“, govorila je i odlazila ostavljajući me samog.
Nikad nisam doznao kuda je lutala dok je nije bilo, a umjesto toga, u mislima sam je gledao
kako dolazi po uskim ulicama osvjetljenim mjesečinom, s novim i novim pričama. I zaista,
uvijek se tako vraćala. Kucala je na vrata i borila se da uzme dah. Izvinjavala se zbog sobe i
ulijetala unutra.
„Uvijek je nalazim… ne znam kako“, govorila je.
A onda sve iznova. Mimoilazili smo se i ponovo presretali. Plivali i sanjali. Sjedinjavali
smo se, i znali: slijedećeg jutra opet je neće biti i samo velike kornjače će ostat da se batrgaju u
sjećanju.
.
.
Spirala

Skopje. Čija je ovo priča?

Na zaprašenim policama iznajmljenog stana presrete me nekoliko knjiga: Kamijev„Stranac“,
„Bolni Dojčin“ Stalevog, Strinbergov „Izbor drama“, „Odabrane drame“ Černodrinskog,
„Uputstva za ponašanje građana u vanrednim situacijama (izdata pet godina poslije zemljotresa
63. sa njegovom fotografijom na koricama). „Savršena pitanja, savršeni odgovori“ Šri Šrimada,
dva toma „Uradi sam“, „Ručni radovi“ (sa podnaslovom: pletenje, vezenje, šivenje, makrame i
druge stvari za spretne ruke), „Tajna historija“ Duracovskog i jedna stara sveska sa
dijagonalnim linijama, u plavo-bijelim i ružičastim. Prepoznatljiva esetika prosječne
makedonske porodice osamdesetih. Kuhinja, spavaća soba, kupatilo i jedan mali zatvoreni
balkon. Ništa originalano. Trebalo mi je tri sata da se raspodredim. Zatim sam si skuhao kafu i
sjeo na trosjed. So obzirom da je moja lična biblioteka trebala stići za neki dan, uzeh da
razgledam knjige. Uzeh „Tajnu historiju“. Otvori se tačno na 21. stranici. Čitao sam beskonačno
petnaesto poglavlje Duracovskog osjećajući da se vrtim u krug. Bio je to dio priče „Noćna
straža“. Odjednom ga ugledah jasno kako piše priču u polusvijetloj sobi njegove kuće. Godina
je 1986. Još uvijek nisam rođen, a on je razbacao knjige naokolo, otvara navodnike i
piše: „Vidio sam:: katastrofu aviona, potapanje jednog broda, sebe kako idem po nekom veoma
blatnjavom putu, pa s vremena na vrijeme tonem do koljena.“ Zatim ga vidjeh kako između
redova zapisuje nešto nečitko sitnim slovima. Plaši se da neće biti pročitano kao što treba i
počinje ispočetka. Zatim jasna slika kako piše mi se izgubi. Ispred mene ostade samo njegova
knjiga. Sjeto sam se kada sam ga vidio posljednji put. Pio je kafu na terasi „Sineme“ u Strugi.
Ćutao je. U njemu se u beskraj obrtala tišina. Zvuk kompjutera mi prekide sjećanje. Ustadoh da
provjerim mejl. U fidu knizevnost.org pristigao je novi zapis – intervju s Milenkom Pajićem:
Priča je moneta za razmjenu osjećanja. Tada sam osjetio kako u meni klija priča kao unutrašnja
temperatura što se pojavljuje neočekivano i omekšava tijelo. Na stolu nađoh olovku. Uzeh
svesku sa dijagonalnim linijama i nabrzinu napisah:
Skopje. Čija je ovo priča?
.
.
 Bulka u glavi
.
Scena je bila skoro apokaliptična. Majka zatrubi u trubu da oraspoloži mog bratanca, poslije
čega je otac, koji je spavao na trosjedu u dnevnoj sobi, izletjeo iz oštre krivine popodnevnog
sna i rascijepio glavu od bankinu realnosti. Nije ništa, reče mi otkako sam istrčao sa doljnjeg
kata nagore da vidim šta se desilo i našao ga pred ogledalom kako se pribire od udara i stavlja
rakiju na ranu, posadit ću buklu u rupu, proći će… Gledao sam ga zaprepašten i u šoku dok me
je rupa pokraj nevidljivog desnog roga obuzimala kao što visina uzima akrofoba. Ništa ti nećeš
saditi, rekoh mu pošto se otkačih od zanosa, posadit će hirurzi, a onda ga uhvatih za ruku i
unesoh u automobil. Na radiju je vrtio Strajk. Osjeti hladnoću, šta da ti drugo kažem, ubija
bolest, ali ubija i ljubav… Niz desni očev obraz šikljala je krv i slijevala mu se niz vrat, a put u
bolnicu izgledao je vječan u grad-negrad.
Na hirugiji, doktori, zasadili su mu bulku rutinskim postupkom, dok su pili popodnevnu kafu
i bezbrižno nas ispratili od tamo. Otišli smo u muk.
Kada je pala noć u užem krugu porodice, ponovo, po ko zna koji put, kao Kenoove stilske
vježbe, vježbali smo suživot i ljubav. Ponavljale su se osnovne stvari, obične i jednostavne,
kako da se artikulira i kako da se komunicira, razmijenjivali su se zagrljaji i poljupci, ocrtavale
tanke linije između i slušalo strpljivo. I to je trajalo satima, možda bi trajalo i danima da mom
dvogodišnjem bratancu nije palo na pamet da otkine bulku sa očeve glave, možda bi trajalo i
cijelu vječnost. Otac se osmijehnu i poljubi malog u čelo, i potom smo svi otišli na spavanje.

.
_____________________________________________________________
[1] Ova bilješka pronađena je u hotelskoj sobi u Đevđeliji i za nju doznajemo od sobarice.
Pokraj zapisa pronađena je i iskidana knjiga. Dio nesrećnog rukopisa koji nije uspio da preživi
u cjelini, broji četrdeset stranica. Počinje sa 148-om. Na marginama prve stranice ispisano je
olovkom: A šta će ostati od nas, gospodo? Ljubavna pisma… i neplaćeni hotelski
računi. Autor i jednog i drugog zapisa je nepoznat.

…………………………………………………..Sa makednoskog Seida Beganović

 ESEJ
Srđan Vučinić

ABECEDA FILMA
.
.
A
Anđeo uništenja, Bunjuel u jednom od najduhovitijih izdanja. Danas u toj grupici buržuja koja
kao omađijana danima ne može da izađe iz salona ogromne vile, prepoznajemo i onaj jedan
posto svetske “elite” koji u svojim rukama drži preko 50% svetskog bogtastva. Autor izvodi
na scenu tu kleptokratsku elitu koja gubi kako vezu sa opipljivom realnošću va sebe, tako i sa
izbledelim prauzorom homo sapiensa u sebi.
.
B
Brazil, ta svojevrsna teratologija Terija Gilijama, ali i vrhunska distopija modrnog
tehnologizovanog društva, i arhetipska ljubavna priča i onirička vizija
Boja raja ili Boja Boga Madžida Madžidija, film o slepom dečaku i njegovom
svetu, film koji bih voleo ponovo da pogledam
Bulevar sumraka Bilija Vajldera
.
C
Crni Petar Miloša Formana
.
Č
Čovek iz hrastove šume Miće Popovića, o poslednjim danima četničkog koljača Maksima
(Mija Aleksić) na briljantan način anticipira poetiku crnog talasa u jugoslovenskom filmu
Čovek bez prošlosti Akija Kaurismakija
Čovek od mramora Andžeja Vajde
.
D
Dekalog Koncept po kojem već samom numeracijom i tematikom svaki od filmova serije
stupa u živi dijalog sa jednom od 10 Božijih zapšovesti, ipak nije ono najimpresivnije u delu
Kješlovskog. Daleko značajnija je forma, svedenost u raskoši narativnih i vizuelnih sredstava
sa kojim autor do detalja realizuje svoju zamisao.
.
Đ
Đekna još nije umrla, a kad će ne znamo, Tv serija Živka Nikolića
.
E
Evropa Boja koja poput plime emocija prodire u kadar Larsa fon Trira u ovom delu koje je i
preokrenuta, travestirana verzija Kafkine Amerike
.
F
Farenhajt 451 Trifoovo poetizovano čitanje Bredberijevog romana
.
G
Gori, moja gospođice, nikada duhovitiji, slobodniji, groteskniji Miloš Forman
Glava za brisanje, savršeni film-košmar iz kojeg se kao sa skice razvija sva kasnija poetika
Dejvida Linča
.
H
Hurdi ili Zemlja bez hleba, surovi, angažovani dokumentarac Bunjuela iz 1932,

I
In continuo Vlatka Gilića. Ovaj poetski dokumentarac u svega 12 minuta sažima sve
genocide, revolucije i bartolomejske noći modernog doba – kroz eliptični prikaz ubijanja
stoke u jednoj klanici, Sam čin ubijanja ni tela životinja ni u jednom kadru nisu prikazani, već
samo potoci krvi koji šikljaju po zidovima i teku odvodnim kanalima klanice
Idi i gledaj Elena Klimova, najsuroviji film o ratu koji sam video

J
Jovana Lukina Živka Nikolića, posvećeni mikrosmos koji gubi sebe, vlastito središte i smisao.
Trenutak čoveka koji već iskoračuje iz sjaja mita i primordijalne tmine, ali koji još uvek nije
prizemljen u modernom, profanom svetu. Trenutak desakralizacije, raščaravanja.
.
K
Koyanoisqatsi Godfri Ređa, jedinstveni esej- dokument-eksperimnet o savremenom svetu koji
se našao van kontrole
.
L
Lisice Krste Papića
.
LJ
Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT Dušana Makavejeva
.
M
Muva antroploški horor Dejvida Kronenberga
Metropolis Frica Langa
Mali vojnici Bate Čengića
Miris poljskog cveća Srđana Karanovića
.
N
Nula iz vladanja. Sin baskijskog anarhiste i martira Miguela Alemereide, Žan Vigo izveo je
pravi prevrat u umetnosti pokretnih slika, strgnuvši sa zvučnog filma ruho lažnih građanskih
konvencija, predavši ga u potpunosti detinjoj vizuri, mašti i instinktu.
Nebo nad Berlinom V. Vendersa
.
O
Otac na službenom putu Život što pulsira u kadrovima koji se odvijaju u tri plana
istovremeno, susret istorijskog, intimističkog i kosmičkog, “svet drugačiji od dotadašnjeg ali
savršeno jasan”, “svet po Kusturici” (D. Kiš)
Okupacija u 26 slika, “sunčani inferno” Zafranovića i Kovača
.
P
Potera za zlatom (Golden Rush). Oživljeni su i “antropomorfizovani” u ovoj Čaplinovoj
pesničko-komičarskoj fantaziji i koliba koja se njiše nad provalijom u ritmu kretanja junaka
po njoj, kao i na viljuške nabodene zemičke od kojih Šarlo izvodi plesnu i lutkarsku bravuru u
svojoj usamljeničkoj mašti.
Persona I. Bergmana
.
R
Ruska barka Aleksandra Sokurova ili dva veka ruske istorije objedinjena u jednom 100-
minutnom kadru snimljenom kamerom u neprekidnom pokretu u prostoru Ermitaža
Rane Srđana Dragojevića
.
S
Stalker Tajnoviti prostor Zone kod Tarkovskog svako može tumačiti drugačije, vođen
vlastitim iskustvom, fantazijama i podsvešću. Za mene, taj je predeo najbliži tajnovitom biću
prave umetnosti, koja odbija koristoljubive kalkulante, a prima u sebe posvećenike, patnike
detinjeg lika kakav je Vodič kroz Zabranjenu Zonu
Salo ili 120 dana Sodome Pjerpaola Pazolinija
Skupljači perja Saše Petrovića
.
Š
Širom zatvorenih očiju labudova pesma Stenlija Kjubrika
.
T
Tri majmuna Nuri Bilge Džejlana, zbog neponovljive fotografije u boji ljudske kože
Tri Saše Petrovića
.
U
Ukus trešanja “O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati”, kaže Vitgenštajn – iz tog
ćutanja i dubokog pijeteta spram neizrecivog čini se da i
Abas Kjarostami sačinjava svoj filmski traktat o pitanju života i samovoljne smrti
Underground E. Kusturice
.
V
Vrtoglavica Kompleks najbitnijih tema frojdovske psihologije u sažetoj, vrhunski stilizovanoj
formi donosi nam Hičkokov snoliki triler
.
Z
Zaseda, Živojin Pavlović na vrhuncu rediteljskog majstorstva
Zemaljski dani teku Gorana Paskaljevića
Zbogom, moja konkubino Čena Kajgea
.
Ž
Živeti Junak Kurosavinog filma započinje svoj istinski život tek pošto, tokom lekarskog
pregleda shvati da boluje od kancera, te da će živeti još svega nekoliko meseci. Sagledan iz
ove perspective, Živeti je bez sumnje jedna od najsugestivnijh pohvala čovekovoj prolaznosti,
njegovoj zemnoj konačnosti kada je reč o modernoj naraciji uopšte
Život je lep Bore Draškovića
.
W
WR. Misterije ogra(ni)zma, ili na Makov osoben način montaže atrakcija kao da je
konkretizovana, otelovljena ona uvek zavodljiva Batajeva misao “Nasilje je duša erotizma”
.
Tomislav Krsmanović

ROBERT FISHER
.
.
……Za Roberta Fišera sam čuo prvi put još sredinom 1950-ih godina, kada je i u Jugoslaviji
odjeknulo da je neki mlađani Bobi pobedio na američkom juniorskom šahovskom šampionatu
u julu 1956. Pročitao sam tada impresioniran da je njegov QI 180, da je on genije ravan
Ajnštajnu.
Za vreme Turnira kandidata u Jugoslaviji 1959.godine Fišer se susreo licem u lice sa
sovjetskim šahistima. Očekivao sam da mladi genije Fišer ubedljivo trijumfuje, ali je na moje
iznenađenje završio u sredini , izgubio je četiri partije od pobednika turnira Mihaila Talja, koji
je kasnije pobedio Botvinika, i postao svetski šampion.
Još od tih dana sam sa velikom znatiželjom pratio sve šta se sa njim dešavalo, sve do
njegove smrti.17 januara 2008.godine. On je za mene dugi niz godina bio velika enigma,
pogotovu odkada je počeo da .ostrašćeno kritikuje Ameriku. Sa sve prisutnijim čuđenjem sam
se pitao: kako je moguće da takav genije, ovako opako napada svoju domovinu, svetsku
supersilu broj 1 Ameriku? Umesto da bude sretan i ponosan?
Da li on za to ima opravdane razloge? trudio sam se da otkrijem o čemu se radi.
Još sam više bio zaprepašćen njegovom, sa godinama sve prisutnijom odbojnošću prema
njegovom, kako Jevreje nazivaju“ od Boga izabranom narodu?“
Kada sam se bolje upoznao sa uzrocima njegovog gneva, shvatio sam da
pojedini postupci njegove države i zvaničnih šahovskih organizacija prema njemu, možda
nisu bili potpuno na svome mestu, ali da ipak nije bilo nimalo stvarnog osnova da tako
ostrašćeno i frontalno vređa i napada svoju zemlju i svoj narod.
Sve mi je to počinjalo da liči na neodmerene izlive nesputanih emocija? Pitao sam se, zar
takav genije može sebi dozvoliti tako nekontrolisano i nedovoljno odmereno ponašanje?
To je za mene pogrešna procena stvarnosti? Kako je moguće da genije čiji je koeficijent
inteligencije ravan Ajnštajnovom, toliko zastrani?
Ipak, čudni su putevi logike ljudskog razuma? Poznajem pojedince izuzetno inteligentne,
koji bi znali ponekad da me zaprepaste njihovom iracionalnošću?
Da li su uzroci njegovih krajnje pregrejanih postupaka u njegovoj porodici? Zna se ko je
njegova majka, poljska Jevrejka, koja je studirala medicinu u SSSR-u. Članak u Filadelfija
Inkvajeru navodi da dokumenti FBI-ja pokazuju da je njegova majka bila tajno praćena. Za
njegovog oca neki tvrde da je bio Nemac, drugi smatraju da je Fišerov otac ustvari čuveni
mađarski Jevrejin Nemanji, za koga kažu da je bio jedan od tvoraca atomske bombe.Prema
Vikipediji: Iako je Nemac Hans-Gerhard Fišer bio upisan kao otac u Robertovom rodnom
listu, u jednom članku iz 2002. godine u Filadelfija Inkvajeru tvrdi se da je Fišerov biološki
otac bio Pol Feliks Nemanji, mađarski fizičar jevrejskog porekla, koji je radio na Menhetn
projektu na razvoju atomske bombe . Nemenji je plaćao izdržavanje za Roberta za vreme
detinjstva i dečaštva. Kasnija istraživanja FBI-ja su otkrila da, iako se Fišerova majka vratila
u Sjedinjene Američke Države iz Sovjetskog Saveza 1939. godine, njen prvi muž nikad nije
ušao u zemlju posle toga, tako da je nemoguće da je Bobi Fišer (rođen 1943.godine) bio sin
Hans-Gerharda Fišera?
Fišer je u nekoliko intervjua počeo da se energično odriče Jevreja, da bi sve češće
spominjao jevrejsku zaveru i klevete. Šta to dubinski potresa njegov ego?
Zatekao sam se u Beogradu 1970.godine u kratkom boravku došavši iz Brisela, saznao
sam da je baš tada u Beograd stigao Bobi Fišer. Odlučio sam se da ga po svaku cenu vidim
izbliza. Nešto sam načuo iz njegovih razgovora u hotelskom foajeu, a čuo sam i od prisutnih
naših šahista, prepoznao sam među prisutnima i markantnog Svetozara
Gligorića. Novinar i šahista Karaklajić je bio u društu Bobija Fišera. On je Užičanin.
Iskoristih trenutak kada stade malo u stranu, priđoh mu i rekoh.veselo nekoliko lepih reči o
Užičanima i Erama. On me skoro zagrli, Užičani su takvi, kada im neko godi srcu, oni to ne
kriju .,, Bobi je neobičan mladić, “, potpaša me srdačno po ramenu pogledavši veselo u
velikog šahistu. ,,Takvi su svi geniji, čudaci“.dodade. nasmejavši se zbog nečega radostan kao
malo dete.
Zapazio sam da su tada svi prisutni Beograđani, ostrašćeni šahisti, ili znatiželjci, bili
uzbuđeni, doživljavali su Fišerov boravak u Beogradu, susret i žive razgovore sa njim- kao
veliku počast, ponašali su se prema njemu prijateljski, toplo, kao da je naše gore list. U
prostranoj prostoriji je vladalo posebno praznično raspoloženje, neki prisutni su se prosto
utrkivali oblećući oko njega, tapšali su ga
po ramenu kao do su stari znanci, obraćajući mu se sa “ Bobi“. Srbi i Jevreji, to je is torija
viševekovnog prijateljstva, i ovde to uvideh, Srbi vole Jevreje, osećaju se tako bliski sa njima.
Odakle mi se javi misao da je Beograd mesto gde je se začeo moderni cionizam?,
,, Zašto je on čudak?“obratih se radoznalo Karaklajiću.“
,, On bi trebao da bude najsretniji mladi čovek na svetu, a on je tako uvek zabrinut, muče ga
crne misli“.nešto hoće da mi pojasni. Dok sam slušao ove Karaklajićeve reči, prepoznajući
radostan u njima rastegnutu, skoro raspevanu ersku ijekavicu, pažljivo sam motrio svaki
pokret velikog šahiste Bobija Fišera. On je tako sličan našim ljudima, i po izgledu,
neposredan je i ima korektan nastup, verovatno je takav zbog njegovog srednjeevropskog
porekla.
,,Bobi je još pre skoro deset godina tvrdio da ima neke lične probleme,
ubili su njegovog bosa, onda se obratio Veri u Boga “, čuh tada od prisutnih..
Setih se da sam negde pročitao da je Fišer postao zagriženi čitalac Čiste istine (The
Plain Truth), časopisa koga je izdavao Ambasador koledž za Sve-svetsku Crkvu Božju
(Worldwide Church of God), koja je takođe sponzorisala radio programe koje je Fišer
slušao.,,Krajem 1963. je bio na jednom šahovskom turniru, kada je doneo odluku da prestane
da šalje sitne dobrotvorne priloge crkvi, i da od tada crkvi daje desetinu svojih prihoda. Bila je
to velika odluka, rekao je.tada Fišer“. rekoh to ukratko Karaklajiću.
,, Zanimljivo da tebe to interesuje, mlađani Bobi je tamo pao pod njihov uticaj ,
zhvatila ga je paranoja da će izbiti Treći svetski rat, i da će Evropska zajednica
uništiti SAD i Veliku Britaniju.“
Bio sam zbunjen i začuđen ovim novim saznanjem.
,,On uobražava da ga neko stalno nadzorava, da je žrtva zavere “, zagonetan postade i
Karaklajić.
..Ko i zašto ga prati?“ pitam, iako imam svoje koliko toliko izgrađeno objašnjenje..
.. Bobi je ubeđen da je nevina žrtva, povremeno je van sebe, polumrtav, neispavan,
spas nalazi u njegovoj veri koja slavi jevrejski praznik sabat“, saznah od ljubaznog
sagovornika.
,, A kako je moguće da napada Jevreje, a u isto vreme slavi sabat? Verovatno u to
vreme još nije bio rasčistio sa svojim ubeđenjima?“
Nisam tada dobio odgovor.
Ipak, kada je Fišer dobio kao nagradu za pobedu na jednom turniru 200.000,00 dolara
koje je zaradio 1972. godine, od toga je dao 61.200 dolara Sve-svetskoj Crkvi Božjoj. Tek
negde u to vreme je nastupilo njegovo razočarenje u Crkvu, jer se proročanstvo te crkve nije
ostvarilo, a njegov partner iz crkve, Garner Ted Armstrong, je bio optužen za učestvovanje u
seriji seksualnih skandala, pa je zbog toga smenjen kao glavni voditelj programa Svet
sutra.Fišer je tada definitivno izgubio iluzije o ovoj organizaciji i napustio je.
Pitam se, da li je njegov antisemitizam tada uzimao maha?
Išao sam dalje, njegova šahovska karijera otkriva dosta delova ove vrlo zanimljive
slagalice. Puna je uspona do vrha svetske lestvice, ali i još mnogo više neobičnih padova. Da
li je politika u pitanju? Koja, kakva, zašto? Ako je danas sve politizovano dokaz je i šah.?,
pitam se.
Robert Fišer je vrlo zanimljiva ličnost, da li je zbog svoje genijalnosti, i neobičnosti
poimanja činjenica možda postao još od ranih dana vrlo zanimljiva osoba za one koji se bave
politikom?.
On je septembra 1972. godine postao prvi američki šahista koji je osvojio svetski
šampionat u organizaciji Svetske šahovske federacije.Godine 1975.zvanično je izgubio titulu
kada je Svetska šahovska federacija odbila njegove uslove za odbranu titule. Gari Kasparov je
napisao da je od svih svetskih šampiona u šahu, između Fišera i njegovih savremenika bio
najveći jaz u istoriji. Fišerova pobeda nad sovjetskim šampionom Borisom Spaskim za
svetsku titulu u „meču stoleća“ posmatrana je kao simbolična pobeda Zapada, koja je
podstakla međunarodnu popularnost šaha. Njegov protivnik je portretisan, posebno u
Sjedinjenim Državama, kao proizvod bezličnog, mehaničkog i represivnog sistema državne
kontrole, dok je Fišer bio usamljeni genije, koji je pobedio sovjetsku dominaciju.
Kao nacionalnom heroju, Amerikanci su bili spremni da mu oproste neobično
ponašanje i poglede. Ipak, u popularnoj kulturi on je postao simbol genija čija briljantnost je
bila tako velika da ga je na kraju uništila. Jer nije branio svoju titulu 1975. ne mogavši da
postigne dogovor s međunarodnom šahovskom federacijom FIDE oko uslova meča.
 Tada je postao još povučeniji i nije igrao takmičarske mečeve sve do 1992, kada je
pobedio u ponovnom meču protiv Spaskog.Takmičenje je održano u Jugoslaviji, koja je tada
bila pod strogim embargom Ujedinjenih nacija. Ovo je dovelo do Fišerovog konflikta sa
vladom Sjedinjenih Država, zbog čega se nikada nije vratio u svoju rodnu zemlju.
Nakon toga je živeo u Mađarskoj, Nemačkoj,na Filipinima i u Japanu.Tokom ovog
perioda davao je sve žešće antiameričke i antisemitske izjave, uprkos svom jevrejskom
poreklu.
U periodu između 2004. i 2005. nakon što je njegov američki pasoš povučen, japanske
vlasti su ga držale devet meseci pod pretnjom izručenja. Nakon što mu je Island zagarantovao
državljanstvo, japanske vlasti su ga pustile u tu zemlju, gde je živeo sve do svoje smrti 17
januara 2008.godine.
Na skupu Azbukovčana koji žive u Beogradu, održanom u Beogradu 3 marta
2006.godine u hotelu na Adi Ciganliji za istim stolom sam sedeo sa šahovskom legendom,
slavnim, ali već ostarelim Svetozarom Gligorićem, kojom prilikom sam sa njim dugo
razgovarao. “ Sreo sam Vas 1951 godine u šahovskom klubu Zemun“, sa uvažavanjem mu se
obratih preko stola, nagnuvši mu se bliže jer ima teškoća sa sluhom.
On me zagleda sa simpatijama:,,A čime se vi bavite?“ Posle kratke pauze mi se obrati:,,
Moji su poreklom od Ljubovije otselili se Valjevu, zato sam ovde“.
Stari velemajstor je delovao setno i na iskraju života. Svet se menja, surovo zbriše
prošlost. Dok smo nas dvojica razgovarali, na vrsti bine tamo na iskraju velike sale gde je
obično hotelski kafanski orkestar, se odvijao zanimljiv prigodan program. Ipak, nije sve to
bilo tako bučno, mogli smo smireno da menjamo misli.
Život je surov i nemilosrdan, razmišljao sam, vreme i događaji gaze, sve mrve pred
sobom, ko je gore, sad je dole. Pored mene je sedela šhovska legenda prohujalih decenija.
Svojevremeno, slavljen i od svih uvažavan i poštovan čovek. Preda mnom je sada bio stariji
setan gospodin, izgledao je ipak mlađi nego što jeste, on je još pragmatičan i poletan za
njegove godine, ali tužan smešak na njegovom licu odaje da se miri sa neminovnostima. Kao
da su ga svi gurnuli u zapećak, niko nije došao do nas od organizatora da porazgovaramo, da
mu koliko toliko odamo počast? Kaže da je još uvek aktivan, ima zanimljive hobije, odan je
muzici..
Prisetih se, evo prilike da porazgovaramo o Robertu Fišeru, da saznam iz prve ruke,
nešto više o tome neobičnom šahovskom vitezu tužnog lika. Neko ga je tako negde nazvao-
:Don Kihot, bori se sa vetrenjačama.
,, Nije mi jasno to sve što se dogodilo sa Fišerom, Amerikanac protiv Amerike, protiv
svoga plemena, to sve ne liči na genija kakav je on?“, zapitah ga učtivo.

Legenda jugoslovenskog šaha me smireno pogleda:,, Od malena se zaljubio u šahovsku

tablu, gutao je knjige o teoriji i praksi šaha, sve je pobeđivao, imao je izuzetno pamćenje, a
koeficient inteligencije 180.“
,, Otkud da se tako genijalan čovek tako neobično ponaša“, uporan sam u mojoj želji da
saznam nešto više o slavnom šahisti, upravo od onoga ko bi to trebao da zna.
,, Fišer je oduvek bio nepredvidiv, 1957. je osvojio Otvoreno prvenstvo SAD u
šahu u doigravanju s Arturom Bizgajerom. Zbog ovog rezultata Fišeru je otvoren put na
američki pozivni šampionat. Mnogi su verovali da je Fišer još uvek slab igrač i da će završiti
kao poslednji. Umesto toga, završio je kao prvi“, saznajem još jedan zanimljiv podatak.
,,U januaru 1958, sa 14 godina, Fišer je postao američki šampion. Zajedno s titulom,
kvalifikovao se na međuzonski turnir, sledeću stepenicu ka izazivanju svetskog šampiona.
Niko nije mladom Fišeru davao mnogo šansi da se kvalifikuje dalje, pa je bilo iznenađenje
kada je Fišer, posle dobre igre u finišu, završio na deobi petog mesta. Ovi rezultati su mu
doneli i titulu velemajstora.U to vreme, on je bio najmlađi velemajstor u istoriji, i njegov
rekord se držao, dok 1991. godine mađarska šahistkinja Judit Polgar nije postala najmlađi
velemajstor.“, održa mi pravo predavanje.
,,U Jugoslaviji 1959. godine Fišer se sreo licem u lice sa sovjetskim šahovskim
„parnim valjkom“, Fišer je turnir završio u sredini, izgubio je četiri partije od pobednika
turnira Mihaila Talja, koji je kasnije pobedio Botvinika i postao svetski šampion.“, reče dok
mu je mutan i umoran pogled lutao po sali.
,, I Talj je jevrejske nacionalnosti“, upitah ga
,,Većina šahovskih velemajstora su Jevreji, oni su biblijski mudraci“, on slegnu
ramenima..
,,Mnogo godina Fišer je bio jedan od najjačih ne-sovjetskih igrača, zajedno sa Lajošem
Portišom, sa Vama i Larsenom, ali nije uspeo da se kvalifikuje za meč za svetskog
prvaka?“, tražim odgovore od sagovornika.
Potstaknut, Gligorić se nasmeši drago:,, U narednom ciklusu 1962. godine, on je
ubedljivo pobedio na međuzonskom turniru u Stokholmu, ali je na turniru kandidata u
Kurasau završio na četvrtom mestu. To je bilo za njega veliko razočarenje, budući da je
prethodnih godina igrao izvanredno.“
Gligorić nastavi tiho i polako:,, U sledećem ciklusu Fišer nije učestvovao, imao je
paranaoičan strah od sovjetskih igrača, da su se svi okrenuli protiv njega. Zato je odlučio da
ne učestvuje na međuzonskom turniru uAmsterdamu 1964. U sledećem ciklusu, na
međuzonskom turiru u Susu (1967), Fišer nije uspeo da se kvalifikuje zahvaljujući vrlo
kontroverznoj kazni, zbog koje nije igrao partiju sa sovjetskim inter- majstorom Gipslisom.
Smatra se da se Fišer nije pojavio zato što je smatrao nepoštenim da mora da igra mnogo
partija zaredom, ali prema njegovoj biografiji autora Bila Volsa, to je bio logičan rezultat, jer
su organizatori turnira stalno menjali vreme igranja njegovih partija zbog verskih praznika i
subote (Fišer je u to vreme bio pristalica Sve-svetske Crkve Božje)“. saznajem pojedine
novosti koje nisam znao.
,,Fišer se osećao proganjanim, to su ustvari bili sukobi između dve strane njegovog
života: strane posvećene šahu i strane posvećene veri. U intervjuu s Len Zolom tvrdio je da
ako je iko pokušavao da živi po slovu zakona, to sam bio ja. Iskreno sam pokušavao da
budem pokoran. Što sam više pokušavao, sve više sam ludeo… Sećam se trenutaka kada sam
se vraćao iz šahovskog kluba kući u četiri sata izjutra. Neispavan,polumrtav, i pokušavao da
prisilim sebe da se molim jedan sat. Bio sam gotovo van sebe“, izlažem moje saznanje o
izjavama Bobija Fišera.
 ,,Fišer je tada smatrao da se njegov život pocepao na dva dela: na jednoj strani je bila
njegova šahovska karijera, na drugoj strani bila su njegova verska uverenja. Takva je bila
suština Fišerovog verovanja kada je otišao na „Meč stoleća“, Gligorić me ustvari podučava.
Moj sagovornik , iako je već star čovek, brzo zapaža, i brzo reaguje, iz mudrog sjaktaja
njegovog pogleda otkrih da je on prepoznao da to mene jako zanima.
,,Fišer je pobedio na međuzonskom turniru završivši sa sedam uzastopnih pobeda.
Nastavio je istom snagom u mečevima kandidata, pobedivši svoje protivnike u seriji rezultata
kakva do tada nije bila viđena. I Mark Tajmanov (SSSR) i Bent Larsen iz Danske, drugi
najbolji ne-sovjetski šahista posle Fišera, prosto su razneseni rezultatom 6:0.. Godine 1971.
Fišer je konačno zaslužio pravo da izazove svetskog šampiona, Borisa Spaskog, koga nikada
ranije nije pobedio“, slušam pažljivo .
Gligorić je nastavio .da mi postepeno razjašnjava enigmu, predosećao sam da ću tek
saznati ono što me interesuje: ,,Fišerova dugogodišnja tvrdoglavost u vezi s mečevima i
uslovima igranja manifestovala se i u pripremi meča sa Spaskim. Od mogućih mesta, Fišer je
preferirao Jugoslaviju, dok je Spaski želeo Island. Jedno vreme je pokušavano da se spor reši
tako, da se po deo meča odigra na obe lokacije, ali je taj aranžman propao. U jednom trenutku
Fišer je izjavio da neće igrati meč. Henri Kisindžer je telefonirao Fišeru, apelujući na njegov
patriotizam i zamolio ga da igra.Kako god razlog bio, Fišer je odlučio da igra.“,
Ovo što sam čuo od Gligorića dalje sam manje više znao:,, Meč između Spaskog i
Fišera održan je u Rejkjaviku, Island, od jula do septembra 1972. godine. Fišer je izgubio prve
dve partije; prvu zbog grubog previda, a drugu kontumacijom, jer nije hteo da igra partiju.
Izgledalo je da će Fišer izgubiti čitav meč kontumacijom, dok Spaski nije iznenada prihvatio
Fišerov zahtev da se sledeća partija odigra u sporednoj sobi, bez kamera. Posle tog
kontroverznog događaja, Fišer je u sledećih 19 partija dobio sedam, izgubivši samo jednu, uz
11 remija. Konačni rezultat bio je 12½:8½ za Fišera.“.
,,Zar ovaj trijumf , ishod Meča stoleća nije postao dvostruka prekretnica u Fišerovoj
karijeri – postao je svetski šampion, a postao je i najbolje rangirani šahista do tada po sistemu
rangiranja profesora Eloa “ postavljam pitanje
,,Pobeda nad Spaskim je smatrana svojevrsnom propagandnom pobedom Sjedinjenih
Država u Hladnom ratu, koja je potvrdila da je sada najjači šahista na svetu Amerikanac, u
sportu kojim su dominirali Sovjeti od Drugog svetskog rata“, čujem reči Gligorića.
Saznah još zanimljivih detalja: ,, Fišer se osećao izdanim od crkve koja je poštovala
Sabat, nije slavila Uskrs ni Božić, ali je proslavljala mnoge dane koji su sveti Jevrejima, Fišer
se zbog nečega ljutio na njemu nedovoljno jasan etnicitet Jevreja, kada se radi o Anglo
Saksoncima i Izraelu. To je možda podstaklo Fišerov antisemitizam i njegovo verovanje u
svetsku zaveru protiv njega.“
U nepovezanom razgovoru sam saznao da je bilo predviđeno da Fišer brani titulu protiv
izazivača Anatolija Karpova 1975. Fišer nije igrao ni na jednom turniru otkad je osvojio
titulu, pa je postavio mnogo uslova za održavanje meča. FIDE se saglasila sa svim njegovim
zahtevima, izuzev dva, odbacivši Fišerov zahtev kako meč treba da se okonča. Fišer je tvrdio
da je uobičajeni sistem (24 partije u kojima prvi igrač koji osvoji 12½ poena pobeđuje)
ohrabruje igrača koji povede da ide na remije, što po njemu nije bilo dobro za šah. Umesto
toga Fišer je želeo meč s neograničenim brojem partija, a da prvi igrač koji osvoji deset
pobeda dobija meč; remiji se ne bi računali.
 Čuh od sagovornika:,, Mnogi zlobnici su smatrali da je ovaj predlog nerealan, i da će se
meč pretvoriti u testiranje izdržljivosti, a ne veštine. Po ovim kritičarima, napušteni sistem
„prvi koji dobije šest partija“u meču Karpov-Kasparov 1984. je kasnije služio kao potvrda
njihovih stavova“.
Čitao sam da je najkontroverzniji od svih Fišerovih uslova, međutim, bio njegov zahtev
da, u slučaju da oba igrača osvoje po devet partija, šampion (u ovom slučaju Fišer) bi zadržao
titulu. To je značilo da Fišer treba da dobije samo devet partija, da bi zadržao titulu, dok bi
Karpov morao da pobedi sa 10:8. Pošto FIDE nije promenila pravila da bi dala Fišeru
prednost koju prethodni šampioni nisu imali, Fišer se odrekao titule u telegramu koji je poslao
predsedniku FIDE Maksu Eveu juna 1974. Značajno je da je u svom telegramu Fišer naglasio
da se odriče titule šampiona u organizaciji FIDE. Ovaj detalj će se kasnije manifestovati u
Fišerovoj primedbi za vreme ponovnog meča sa Spaskim 1992. u kojoj je Fišer tvrdio da je on
i dalje svetski šampion.
Ovaj Fišerov komentar izazvao je značajnu nelagodnost u ostatku šahovskog sveta,
kada je organizacija svetskog šampionata od strane FIDE žestoko kritikovana i kulminirala
istupanjem iz FIDE Garija Kasparova i Najdžela Šorta 1993.
Bez obzira na sve, uskoro posle sukoba sa FIDE, Fišer je nestao i nije igrao
takmičarski šah gotovo dvadeset godina. Niko nije znao gde se on nalazi, jer je često menjao
mesta boravka.
Gligorić nastavi: ,,Fišer je 1982. objavio pamflet (pod imenom Robert D. Džejms)
“Mučili su me u zatvoru u Pasadeni!“, u kome je detaljno opisao svoje iskustvo u vezi sa
hapšenjem 1981. godine kada je pogrešno zamenjen za jednog pljačkaša banke. Tvrdio je da
ga je policija „brutalno mučila“. Kasnije je optužen za oštećenje zatvorske imovine
(konkretno, u pitanju je bio jedan madrac!?“
Znam od ranije, da je 1984. godine Fišer pisao urednicima Jevrejske enciklopedije
(Encyclopedia Judaica), tražeći da se njegovo ime izbaci iz publikacije jer je tvrdio da on nije
Jevrejin.Bio sam zaprepašćen kada sam saznao i ove neobične podatke.
,, Ima tu nešto u njemu što je nejasno, ili barem tako izgleda na prvi pogled. Ali kako
kaže naš mudri narod-Svako dašto ima svoje zašto“, prosto me podstiče da dalje razgovaramo.
“ Vlast ima svoju logiku koja je poptpuno tuđa neupućenima, a to je ogromna većina. Rešenje
enigme se nalazi u objašnjenju relacija POREDAK USA- Robert Fišer“, iznosim moja
razmišljanja.
Posle 20 godina nepojavljivanja u javnosti, Fišer je izašao iz izolacije da bi izazvao
Spaskog (koji je tada bio na 96-102. mestu rejting liste) u „Osvetničkom meču 20. veka“1992.
godine, uz posredovanje i organizaciju kontroverznog jugoslovenskog biznismena Jezdimira
Vasiljevića. Ovaj meč koji je odigran uz korišćenje njegovog novog šahovskog sata, održan je
na Svetom Stefanu u Crnoj Gori, uprkos oštrog embarga UN, koji je uključivao i zabranu
održavanja sportskih takmičenja u tadašnjoj SR Jugoslaviji.
Fišer, koji je do smrti tvrdio da je svetski šampion, jer nikada nije izgubio meč za
titulu, zahtevao je da organizatori objave meč kao „Svetski šampionat u šahu“ iako je u to
vreme Gari Kasparov bio priznati FIDE šampion. Objavljeno je da je nagradni fond za ovaj
meč 5 miliona dolara, a da dve trećine pripada pobedniku. Poreska uprava Sjedinjenih Država
je obavestila Fišera, pre meča, da je njegovo učešće protiv zakona, i posle meča je izdala
poternicu za njegovo hapšenje.Fišeru, pritisnutom sa svih strana, je bio preko potreban novac,
dobio je meč s 10 pobeda, 5 poraza, uz 15 remija.
 ,, Amerika je svemoćna, da je htela mogla je zabraniti njegov meč sa Spaskim, a zbog
nečega to nije učinila?“ hoću da čujem šta na to kaže Gligorić.
On se prenu iz zamišljenosti: ,, To nikako nije slučajno, verovatno su se sažalili, da
mu daju novac da preživi.“ Zastade, pa uzdahnu:,, U politici nema sažaljenja, samo postoje
interesi, Fišer je Americi zbog nečega bio potreban, takav kakav je, buntovan. “.
Moj sagovornik zastade:,, Hoću da kažem da je on napravljen takvim, buntovnim, ali
se dodatno nečim zamerio svemoćnim vladarima Amerike. oni umeju biti surovi“.
Mnogi velemajstori koji su posmatrali meč rekli su da Fišer nije igrao kao u najboljim
danima. U knjizi „Smrtne partije“Gari Kasparov je napisao: „On je igrao dobro.Bilo bi tesno
u našem međusobnom meču.“
Od 1992. Fišer više nije igrao takmičarski šah, od tada je povremeno davao intervjue,
ali samo ako su prenošeni uživo. Godine 1999. Fišer je dao telefonski intervju jednoj radio-
stanici u Budimpešti, Mađarska u kome je sebe opisao kao „žrtvu jevrejske zavere“.Stanica je
prekinula intervju, ali se slična epizoda ponovila posle terorističkog napada na Ameriku11.
septembra 2001. Fišer je dao intervju Pablu Merkadu i velemajstoru Toreu na filipinskoj
radio-stanici Radio Bombo, u kojem je potvrdio svoj žestoki antisemitizam, između ostalog,
govorio je o svetskoj jevrejskoj zaveri , i negirao da se Holokaust ikada dogodio. U jednoj
drugoj emisiji, aplaudirao je terorističkom napadu od 11. septembra. „To je divna vest“,rekao
je Fišer. „Aplaudiram tom činu. Sjedinjene Države i Izrael su masakrirale Palestince mnogo
godina. Pljačkale ih i masakrirale Sada im se sve vraća.“
Slične antisemitske istupe Fišer je imao i na jednoj radio-stanici na Islandu. Fišer
je dao potcenjivačke primedbe o političkoj situaciji u šahu, tvrdeći da šah kontrolišu Jevreji, i
da je svaki meč za svetskog šahovskog šampiona od kad je on napustio scenu 1975. bio
namešten. Novi povod za njegove izjave desio se kad je vlasnik stana u Pasadeni, Kalifornija,
u kome je stanovao, prodao neke njegove stvari jer nije platio kiriju. Tvrdio je da je to novi
dokaz o svetskoj jevrejskoj zaveri i zločinački čin „Američke vlade koju kontrolišu Jevreji,da
bi ga oklevetali i uništili“. Godine 2005. neke Fišerove stvari su prodate na aukciji na eBay-u.
Zbog ovih čudnih i krajnje emotivnih izjava Američka šahovska federacija je 2003.
isključila Fišera iz članstva, iako je ostalo nejasno da li je Fišer išta znao o detaljima napada,
jer je tu izjavu dao istog dana, 11. septembra.
Fišer je nastavio da provocira svoju zemlju. 13. jula 2004. uhapšen je na
međunarodnom aerodromu u Nariti, Japan, u blizini Tokija, zbog namerne upotrebe
poništenog američkog pasoša, prilikom pokušaja ukrcavanja na let Japan Airlines-a do
aerodroma Ninoj Akino u Manili,Filipini. Tražila ga je američka vlada od 1992. godine kada
je igrao šahovski meč sa Borisom Spaskim u Jugoslaviji, čime je prekršio predsedničku
naredbu broj 12810 Džordža Buša izdatu u vezi sankcija UN za učestvovanje u privrednom
životu Jugoslavije (Vlada SAD mu je 1992. godine zapretila čak i kaznom zatvora u trajanju
od 10 godina, te se Fišer posle meča sa Spaskijem više nije vraćao u SAD).
Kako je javila agencija Frans Pres Bobi Fišer se odrekao američkog državljanstva.
Sledećeg meseca javljeno je da se Fišer ženi s Mijoko Vatai, predsednicom Japanske
šahovske asocijacije, s kojom je živeo od 2000. godine. Spekulisalo se da je taj potez
napravljen da bi se omogućilo Fišeru da ostane u Japanu. On se takođe obratio američkom
državnom sekretaru Kolinu Pauelu, da mu pomogne da se odrekne američkog državljanstva.
Ipak, pod pritiskom Sjedinjenih Država, japanski ministar pravde odbio je Fišerov zahtev da
mu se dozvoli da ostane u Japanu i naredio je njegovu deportaciju.
 Tražeći način da izbegne deportaciju u Sjedinjene Države, Fišer je početkom januara
2005. napisao pismo vladi Islanda tražeći islandsko državljanstvo. Islandski parlament
(Alting) je krajem marta jednoglasno odlučio da Fišeru dodeli puno državljanstvo iz humanih
razloga, jer su smatrali da su ga nepravično proganjale američka i japanska vlada.
U međuvremenu, američka vlada podigla je optužnicu protiv Fišera zbog izbegavanja
plaćanja poreza, kako bi ga sprečila da otputuje na Island. Kada je do japanskih vlasti došla
potvrda o Fišerovom novom državljanstvu, one su se saglasile da mu dozvole da odleti u
svoju novu zemlju. Neposredno pre odlaska za Island, 23. marta, 2005. Bobi Fišer i njegov
portparol i branilac Džon Bosnić pojavili su se nakratko na svetskom servisu BiBiSi-ja, preko
telefonske veze sa tokijskog aerodroma. Bosnić je izjavio da Fišer više nikada neće igrati šah,
a Fišer je počeo da optužuje predsednika Buša da je kriminalac. Optužio je Japan da je
marioneta SAD. Bosnić je dodao da Fišer sada svojim domom smatra Island. U maju,
delegacija u kojoj je bio i Boris Spaski posetila je Island s namerom da Fišera vrati za
šahovsku tablu“, Fišer je rekao da je zainteresovan da igra meč s „dostojnim protivnikom“u
Fišerovom nasumičnom šahu (takođe zvan i Šah960 –zbog 960 mogućih početnih pozicija,
koji je Fišer izmislio 1996. godine). Spaski je odgovorio da nema nameru da više igra protiv
Fišera.
,,Američka vlast je sveznajuća i svemoćna, ona nije mogla pogrešiti, zbog nečega ga je
kaznila“?, postavih pitanje zadremalom sagovorniku.,, Otkud njemu Jevrejinu takav zadrti
antgisemitizam?“, želim da saznam šta on misli o tome. ,,Zanimljivo je da se Fišer tako
neprimereno raduje 11 septembru 2001.godine. Čudno je sve u svemu da takav genije ne
prepoznaje ko vlada svetom, kako on može da se preganja sa svemoćnom Amerikom, od čega
samo može da ima štete, a nema nikakve šanse da bilo šta postigne?“ Nastavih: ,,Neobično je
da je on takav navodno zadrti antisemita, za vreme dok je nekoliko godina živeo u
Budimpešti, se družio sa porodicom sestara Polgar, koja je takođe jevrejskog porekla, i da ih
je trenirao, a kasnije je otišao u Japan?“ hoću da sa našom šahovskom legendom isčeprkam
još neke deliće slagalice.
,,Svetski šampion Anatolij Karpov i Polgarove su tvrdile da postoje dve strane Bobija
Fišera. Karpov je izjavio da su se i Sjedinjene Države i Fišer loše ponašali.“ pojašnjava
Gligorić
,,Da li je to aluzija na Fišerovo duševno zdravlje?“, zapitah ga direktno. Produbljujem
moje razmišljanje:,, Lično imam stav da Bobi u dubini njegove duše uopšte nije antisemita,
nikako ne mogu da prihvatim da takav genije može da pogrešno proceni posledice njegovih
iskrivljenih viđenja Amerike, Jevreja i Izraela, pre bih shvatio da su to njegove preterano
emotivne reakcije na pojedine postupke njegovog okruženja prema njemu, koje su mu na neki
način bile neprijatne i štetne. On je verovatno razmažen vunderkind, od malena uzdizan
visoko kao genije, navikao na otsjaj divljenja i prihvatanja, svako društvo pogotovu američko,
iako je Amerika demokratska država, zahteva konformizam. Rekao bih da njegove pojedine
reakcije nisu bile dovoljno smirene, pomalo su prkosne, čak i detinjaste?“, pitam Gligorića.
,,Pogotovu kada se radi o intelektualcima, možda se genijalni Fišer nekome zbog nečega
zamerio`?, nadopuni me Gligorić.
Tokom daljeg razgovora sa Gligorićem, šahovskim genijem, sam bio iznenađen kada
sam uvideo koliko je on vrstan psiholog, da ne kažem psihijatar: ,,Mihail Talj se jednom
blago potsmehnuo Fišeru nazvavši ga “ kukavica?“
 ,, Jeli mislio da je Fišer plašljivko, ili da se stalno žali i kuka kao ptica kukavica na neke
progonitelje?“, nasmeših mu se.
..Bobi Fišer je stalno bio zabrinut, sa razlogom, on se zamerio planetarnoj sili Americi“,
replicira Gligorić.
,, Malopre ste kazali da ga je možda nečija svemoć namerno takvim napravila?“
,,Možda je Bobi pomislio da je to Sovjetski savez, jer je on imao isginsku paranoju od
zavere sovjetskih šahista, iako su mnogi do njih bili takođe Jevreji?“,
Upitah ga:,, Zar je Fišer mogao biti tako naivan da ne uvidi činjenice?“’
,,Tačno je to, SSSR se raspao bez zrnca baruta, da ne kažem kao kula od karata, ali je
Bob nastavio da huli na Ameriku i Jevreje, i posle raspada komunizma i SSSR-a, čak se
radovao 11. septembru?“, to je moje pitanje
Umesto direktnog odgovora čuh smirene reči:,, Šahisti koji su igrali sa njim, su mislili
da je on ne samo ekscentrik nego i neosnovan zabrinut, Robert Berns mu je savetovao da ode
kod psihijatra, neki su smatrali da Fišer nije normalan, i rekli su mu da je paranoičan. Fišer im
je na to odgovorio da paranoičari mogu ponekad biti u pravu.“
,, Fišer je u pravu, ako neko ima duge neprilike sa nekim, on počinje da generalizuje,
svugde vidi zlonamerne, iako to nije uvek slučaj“, iznosim moja saznanja
Nastavih:,, U pravu su sa njegovim duševnim problemima, po svemu sudeći sjajan
um, Fišer je možda najviše vizionar šahista od Jose Raul Kapablanke do danas, on je
inovativan, -ali on pokušava da svoju inovativnost projecira van šaha, i da iskazuje hrabro
neke vrlo nekonvencionalne ideje, što pomalo liči na uznemirene i ivitoperene emocije, ili čak
na maniju pronalazaštva?“
Nastavih; ,,Šta naprimer? On je paranoičan, opravdano ili ne, sada to nije bitno. Ali
njegove potpuno neosnovane tvrdnje da će Evropska zajednica uništiti SAD i Veliku
Britaniju, su čudne, i mogu se interpretirati kao njegova potsvesna težnja da otkrije nešto
novo, neobično, što drugi nisu, a drugo je šahovska tabla na stolu, a sasvim drugo
vanšahovska planeta u kojoj ima toliko država i milijardi ljudskih bića“
Gligorić me je slušao pažljivo, klimajući glavom, potstičući me da se do kraja
izjasnim: ,,.Tada je postojao strah od Trećeg svetskog raga između SAD i SSSR-a?“
Nastavih ohrabren: ,, Njegove krajnje pregrejane izjave su nedostojne vrhunskog
intelektualca i genija, govorio je o svetskoj jevrejskoj zaveri i negirao da se Holokaust ikada
dogodio. aplaudirao je terorističkom napadu od 11. septembra. su dokaz podsvesne želje da
stalno potvrđuje svoju inovativnost bombastičnim i orignalnim izjavama. Moguće je da su
kroz njega progovorile ranljive emocije, ranije uzdizanog i maženog vunderkinda, a sada
odbačenog i ponižavanog, možda on priča ono što ne misli stvarno, progovara infantilna
sujeta razmaženog deteta. On tvrdi da Jevreji vladaju svetom, da kontrolišu i šah, a on
Jevrejin se bori protiv njih? Kako ih on pojedinac može pobediti? A onda kaže da ga
Sovjetski savez i sovjetski šahisti opstruiraju? A poznato je da su sovjetski šahisti mahom
jevrejske nacionalnosti? “.
Moj stari mudri sagovornik me pogleda:,, Kako on sam pojedinac. a bori se i provocira
vodeću silu na planeti SAD?“
 “ Nešto je davno kvrcnulo u njegovoj ličnosti, on pogrešno precenjuje svoju moć, to
pomalo asocira na prediomenziran ego, ili na maniju veličine“, bio je moj odgovor.
Upoznao sam Gligorića sa podacima, koje pretpostavljam on nije znao:,, Zbog niza
ranijih antisemitskih javnih izgovaranja i njegove pohvale na radiju 11.septembra 2001.
napada na Svetski trgovinski centar, koje je je videlo mnogo sveta, američka javnost ga
je ocenila kao razmaženog i arogantnog.
U poslednjih nekoliko godina, međutim, istraživači su došli da shvatanja da je Bobi
Fišer bio psihički uznemiren od ranog detinjstva“
Gligorić se doseti ,, Pa da, pažljivo ispitivanje njegovog života i porodice pokazuje da
je verovatno trpeo od mentalnih bolesti, koje možda nikada neće biti pravilno
dijagnostikovane, ili tretirane. Kakvo je bilo stvarno njegovo duševno zdravlje? Pokušaj
analize njegovog duševnog zdravlja, zahteva uvid i razumevanje njegove lične biografije koja
je počela 9. marta 1943. godine, kada je rođen u Čikagu, život u njegovoj rasturenoj porodici,
nejasnosti ko mu je uopšte otac, svakojaka sumnjičenja u vrlo uzburkanom okruženju
Hladnog rata.“
Simptomatično je da on takav genije se godinama , decenijama, uporno preganja i sudi
sa svetskom supersilom broj 1? Veliki sam kritičar sovjetske represivne psihijatrije , prisetih
se načela sovjetskih psihijatara- Onaj ko se otvoreno i uporno bori protiv svemoćnog
Sovjetskog saveza, je očigledno duševno oboleo, jer pogrešno procenjuje stvarnost. Nije
tačno, mnogi su se borili protiv boljševika da bi se izborili za demokratizaciju. Ali drugo je
SSSR, a drugo Amerika.umesto da racionalno prihvati ponuđenu maslinovu grančicu
pomirenja, posle simpatične reakcije američke javnosti , koja je u njemu svojevremeno videla
nacionalnog heroja, pobednika nad SSSR-om u Hladnom ratu, on krajnje
iracionalno nastavlja konfrontacije. A onda kontradikcija, kaže: nadzoravaju me! On
nebulozno tvrdi da nije bilo Holokausta, itd, itd.
Gde je tu njegova ispravna zasnovanost na činjenicama? On mi tako zaliči na one
kverulatore što se vijaju po hodnicima naših sudova isterujući pravdu, a da je nikada ne
ostvare? On je premoren i iznuren čovek, izgubio je kompas u vremenu u kome živi, fiksirao
se za ranije decenije.
Posle 20 godina nepojavljivanja, Fišer je izazvao Spaskog (koji je tada bio na 96-102.
mestu rejting liste) u „Osvetničkom meču 20. veka“1992. godine, tada je tvrdio da je svetski
šampion, jer nikada nije izgubio meč za titulu, zahtevao je da organizatori objave meč kao
„Svetski šampionat u šahu“ .iako je u to vreme Gari Kasparov bio priznati FIDE šampion.
Povremeno izjavi da je žrtva svetske zavere, SAD, Jevreja, sovjetskih šahista, Japana
koji je marioneta SAD, medija. Tačno je da je on genijalan šahista, ali da li je toliko važan da
cela planeta ustane protiv njega?
U njegovim postupcima ima bezbroj kontradikcija, napadao je Jevreje a u to vreme je
slavio Sabat, u Budimpeši se družio sa sestrama Polgar, koje su takođe kao i on Jevr ejke.
Pravdao se da neko ko je paranoičan, može biti stvarno žrtva progona? A zašto se onda nije
izmirio sa progoniteljima? Čas je napadao svemoćne vladare sveta, čas odbijao pomirenje, da
bi izjavljivao neispavan i izmučen stresovima, da je sve činio da se sa njima izmiri, da učini
sve što oni žele, a da na kraju od toga nije bilo ništa, jer oni njegovo kajanje nisu
prihvatili? A on im uporno gura prst u oči? Da nije mazohista?, skoro da se zapitah.
 Njega su neki šahisti, čini mi se i Talj nazivali “kukavica, stalno se žali da ga neko
nadzorava, opstruira. Verovatno su hteli da kažu da je on suviše osetljiv, da svi mi živimo u
surovom svetu, mnogima surovi moćnici stanu na žulj, ali oni ne reaguju tako emotivno i
povređeno kao on?
Fišer je kroz ceo život ispoljavao hirovitost i nepredvidljivost, u vezi sa uslovima
igranja mečeva, mestima, propozcijama, svojim političkim stavovima, bio bi povremeno
tvrdoglav i nepopustiv.
Nepriznati, odbačeni ili iznureni ljudi teže ponekad da bi se istakli, za idejama
reformatorstva, da izriču neobične stavove. Zar nisu bile pomalo ekscentrične njegove izjave
da će Evropska zajednica uništiti SAD i Veliku Britaniju?.Čudno da takav genije ispoljava
toliku površnost i zapada u političku i svaku drugu nekorektnost?. Fišer se zbog nečega
detinje ljutio na njemu nedovoljno jasan etnicitet Jevreja, kada se radi o Anglo Saksoncima i
Izraelu. Ispoljavao je neobičnu inova tivnost i pokušaje refomisanja šahovskih naticanja. Što
je FIDA povremeno odbacivala.
O njegovoj nategnutoj i impulsivnoj ličnosti govori podatak da je posle sukoba s FIDE,
Fišer nestao i nije igrao takmičarski šah gotovo dvadeset godina.
“Talmud je sveta knjiga za Jevreje. On sadržava ne samo religioznu nauku Jevreja, nego
i građanske zakone: privatno pravo, porodično pravo i kazneno pravo, po Talmudu gde god da
je bio, Jevrejin je prvo Jevrejin, a onda državljann države u kojoj živi“, moj sagovornik naša
šahovska legenda stavi pred mene na sto ruke sa dubokim plavim venama. Svetozar Gligorić,
kao da je zabrinut, nastavi smireno me gledajući pravo u oči:,, Živimo u svetu gde je sve
politizovano, tako i život i sudbina Bobija Fišera, on se duboko ogrešio o svetu jevrejsku
knjigu Talmud, njegovim primerom su slate poruke svetu, kako se treba, i kako ne treba
ponašati“.
,, Kako je takav genije mogao sebi dozvoliti da upadne u takvu zamku, da je ne shvati?“
Svetozar Gligorić mi se nasmeši:,,Čudni su putevi ljudskog razuma. I kada se radi o
genijima, emocije ponekada pobede logiku?
.
Jasna Šamić

UMRIJETI PRIJE SMRTI

.
.
FILOZOFIJA SUFIZMA

Sufije razlikuju fizičku smrt od duhovne – metafizičke, iako te dvije imaju sličnosti i nekad
se miješaju jedna s drugom. Nezaboravna je Gazalijeva izreka da « smrt ubrzava susret sufije
sa Voljenim »[1] O smrti, kao nevjesti, pjeva Džalaludin Rumî, a slične opise « smrti »
nalazimo kod svih sufijskih pjesnika.
Za specijalistu za sufizam, Evu de Vitry-Meyerovitch (Mejerovič), sufijska smrt znači
« podizanje koprene iza koje se krije krajnja Realnost », dok je « san, taj brat smrti, već dao
naslutiti da izvan prividne ralnosti postoji jedan drugi život ».[2] Ne zaboravimo na prorokovu
tradiciju po kojoj je postojanje san, a smrt buđenje. Dž. Rûmî, za koga fizička smrt nije nikad
« stvarna smrt », u svojim stihovima poziva prijatelje da napuste ovaj život i svijet jer ih
bubanj nebeski zove.[3]
U umiranju prije smrti bude se sva sufijeva čula ; derviš tek tad istinski osjeća Ljubav.
Ovu mističku smrt sufijski pjesnici upoređuju sa vrstom pravog sna u kome su njihovi
doživljaji («snovi ») sufijske senzacije. Na kraju rituala – zikra- derviši prelaze rukama preko
lica, kao da se bude, mada po tradiciji oni prelaze iz « stvarnog života », iz kontakta sa
Realnošću u san.
San, odnosno senzacije, snoviđenja koja mu se ukazuju, igraju značajnu ulogu na mističkom
putu, u prelaženju sufijskih etapa. Zavisno od toga šta je derviš sanjao, odnosno koje simbole,
zavisiće i sufijsko « napredovanje »; o tome sudi glavni derviš, vođa, šejh, koji može
promovisati derviša simpatizera u učenika, a učenika potom u stvarnog derviša.
Moglo bi se u stvari reći da postoje dvije vrste te iste, sufijske smrti : jedna je smrt za vrijeme
zikra, rituala, kad sufi samo na trenutke može « vidjeti » Boga (to jest osjetiti Ga u sebi), a
druga je ona smrt (fizička smrt) koja će sufiju odvesti do vječne Ljubavi, vječnog sastanka S
njim. Obje smrti, sufi ne doživljava kao stvarnu smrt/stvarne smrti ; jedina stvarna smrt za
njega je ona, vječna smrt, Vječnost, to jest smrt kada on fizički nestaje i kada se kao takav za
sva vremena spaja s Vječnošću, postavši i sâm Vječnost/Bog (a ne samo na trenutke, kako je
to bivalo na « ovome svijetu »).
Junus Emre (13.v.) o toj, sufijevoj smrti ovako pjeva :
Dušu ću kao žrtvu predati, ako On moju dušu prihvati
A kad umrem, moj život će i dalje trajati.

U radosti će moja duša izdahnuti, sa Prijateljem umrijeću;

Umrijeti treba, a čemu će poslije smrti (duša) krenuti?

Riječi znanja i znanosti to nisu, to, Junuse, srce progovara

Srce zna za vijesti od Dragog,
Sa Dragim jedno sam (postao).[4]
O toj smrti, koja je za nas smrtnike stvarna, o toj, dakle, fizičkoj smrti kojoj teže u ovom
životu, u ovom “snu”, kao što teže i za Njim, sufijski velikani mnogo češće pjevaju. Halladž
će, recimo, na sljedeći način u Diwanu prizivati svoju smrt:
“Neka padne noć počinka, sada, tiha i kratka, ako je to On, moj Dragi, to je nada, nad kom će
noć bdjeti … Pristao sam na svoju smrt, prihvatam je, o mila ubice, sve što od Tebe stiže, i
moj izbor je.”
U jednoj drugoj pjesmi u Diwanu, Halladž uzvikuje: ”Ubijte me vijerni drugovi, život moj
počinje u mojoj pogibiji”.
Može se zbog rečenog primijetiti da sufijska Ljubav, kao i njen vrhunac, naliči na
kratkotrajnu smrt ispunjenu radošću i slašću. Prisjetimo se da i u djelu Narcis i Zlatousti,
Hese upoređuje smrt sa nasladom, rekavši da su « smrt i čulna naslada, jedno isto ».
O toj mističkoj smrti, možda je čak naviše pjevao Džalaludin Rûmî. Sjetimo se tek nekih
stihova iz njegove duge poeme, Masnawî:

Ne nariči na mom grobu :« Oh, otišao si » !

Za mene je to trenutak izuzetnog susreta !
Ne reci mi Zbogom, kad me u grob spuste :
Prešao sam s onu stranu vječne milosti.
Daleko smo od pomisli da su se velike sufije bojale istinske smrti. Naprotiv, kao i za Rumî-a,
to je bila prilika da joj se raduju, ako ništa, a ono u svojim stihovima. Budući da je za sufije
« fizička smrt », ne obećanje, nego izvjesnost da će se jednom za svagda spojiti s Bogom,
nakon što ga « gore » susretnu, s Bogom koga jedino vole i kome jedino teže na ovom svijetu,
takva radost i ne čudi. A o strahu od « obične » smrti, isti pjesnik, Rûmî, u pomenutom djelu,
zapisao je:
Svak se boji smrti
Samo se istinske sufije njoj smiju.
Ništa ne može rastužiti njihovo srce,
Ono što pogađa oklop školjke, ne dotiče perlu.
Može se, najzad, zaključiti da u običnom životu, sufija teži za doživljajem « male smrti », za
spajanjem koje će se desiti na trenutke, za vrijeme zajedničkog rituala, prizivajući skupa s
Božijim atributima u sebi tu « smrt prije smrti », a da izvan tekije, čezne za onom « pravom »
smrću, u kojoj će za uvijek nestati, što za njega znači ipak samo prividno nestati, jer takva
smrt znači novi život, besmrtnost i neprolazni susret s Vječnim.

« Kad umrem, ako poželiš me posjetiti, Ne dolazi na moj grob bez bubnjeva, Jer na Božijem
banketu, nema mjesta za plačljivce », poručuje svakom smrtniku Rûmî, upozoravajući ga
potom da je ovaj svijet samo san, ali da se njemu, usnulom, pričinja da je on stvarnost.
« Zemlja je vijerna svom zadatku : sve što je posijano, ti ćes pobrati. No prije nego što
proljeće ne donese svjedočanstvo o Bogu, zemlja tajnu neće otkriti » (Rûmî). Pjesnik nadalje
tvrdi da je ljudsko tijelo poput majke, jer nosi u sebi svoje dijete, a to je duh. Rûmî zato smrt
upoređuje sa kontrakcijama rodilje, koje su isto tako bolne kao i one kod majke pri porođaju.
Sve duše koje su prešle u « onaj život », čekaju po njemu sa zebnjom da se opet rodi taj
« ponosni duh ». Zašto ovaj mistik tako razmišlja ? Zato što je za njega sasvim očigledno da
je Bog čovjeku podario svoje atribute, ali da se na kraju čovjek obavezno vraća Bogu. Ovo
shvatanje je prilično različito od onog biblijskog : « bio si prah, u prah će se
pretvoriti/vratiti », iako podsjeća na njega. Za sufiju, smrt je u stvarnosti samo rođenje,
duhovno rođenje, oslobađanje duha iz zatvora čula, njegovo puštanje na slobodu, koja je
Božija, bezgranična, neprestana sloboda, kao što je i fizičko rađanje oslobađanje djeteta iz
zatvora materice i puštanje na slobodu svijeta (ovoga svijeta). I dok rođenje predstavlja muku
i bol, i patnju za majku, za novorođenče je ono oslobođenje. Rûmî će takođe savjetovati
svakom čovjeku da odustane od prividnih ljepota ovoga svijeta, ne shvatajući kako taj uopšte
može do te mjere biti zaslijepljen iskušenjima ovozemaljskog života i svijeta. Pjesnik je
ubijeđen da smrt, fizička smrt, nije « ogorčena » (ovo je Rumijev izraz) na takve osobe, jer je
ona pravo utočite za svakog čovjeka ; prelazak na onaj svijet biće kao kad iz zatvorske ćelije u
kojoj je živio na « ovome svijetu », čovjek pređe na slobodu. Poredeći, dakle, ovaj život, na
ovome svijetu sa zatvorskom ćelijom, pjesnik vjeruje da će mrtvac ubuduće stalno « živjeti »
samo u predivnim božanskim vrtovima. O smrti kao oslobađanju Rûmî će, kao i mnogi drugi
mistici često pjevati, i to na razne načine, u svojim stihovima, napominjući da je nemoguće
jecati nad gubitkom takve jedne ništarije kao što je ovozemaljski život. «Smrt ne može biti
ogorčena na onoga koji je dobio šećer u zamjenu za otrov », zaključuje Rûmî.
Mnogi poznavaoci Rumijeve poetske misli mogu takođe izvući zaključak da se kod ovog
pjesnika, kad je o smrti riječ, prilično osjeća uticaj budizma, odnosno da se može primijetiti
bliskost sa budističkim shvatanjem, pogovotovo u stihovima u kojima se prepoznaje
inkarnacija/ lanac inkarnacija, svojstveni budizmu, ali ne i islamu, ni sufizmu. Takvi su i
sljedeći stihovi : « Umro sam kao minireal i postao biljka, umro sam kao biljka i rodio se kao
konj, umro sam kao životinja i postao čovjek, pa zašto bih se bojao smrti ? … Idući put (u
sljedećoj etapi) umrijeću samo zato da bih se vinuo među anđele, i pretovrio u njih. Ali i kao
anđeo, znaću : sve je prolazno osim Njega (sve nestaje osim Njega). I još jednom žrtvovaću
svoje anđeosko stanje, da bih postao nešto što ne možeš ni zamisliti ! Postaću
nepostojanje. Uistinu, samo Njemu svi se mi vraćamo ». (Rûmî).
Uz « nepostojanje », ovaj pjesnik pominje u svojim djelima i « nebiće ». On pri tome misli na
ogledalo Boga, koje nije Bog, ali koje će to postati, kad se konačno, nakon ljubavi koju mu je
posvetio na ovome svijetu, umre. Zato će i nebiće postati « pravi poklon, koji čovjek treba da
primi otvorenog srca, ako nije lud », odnosno ako nije budala (jer se tu ne misli na mističku
ludost).
U « erotskoj » vezi dvoje ljubavnika, mistika i Istine, postoji još jedan element koji igra važnu
ulogu u ljubavnoj nasladi, a to je ljepota. Ljepota je ogledalo Božije, a Bog – ogledalo svih
stvari i bića. On je u stvari jedina stvarna Ljepota. Rûmî će tu ljepotu definisati na sljedeći
način:
« Znaj da je Božija ljepota sadržana u svim stvarima jer Bog je stvorio svijet po svojoj slici, a
On je lijep. Zato je i svijet lijep ; On voli ljepotu, a onaj ko voli ljepotu, voli i lijepoga ».
Komentarišući ogledalo i hadis kudsi koji kaže « Bio sam skriveno blago i želio sam da me
otkriju », Rûmî, koji na više mjesta citira pomenuti hadis u svojim pjesmama, reći će da je
Bog stvorio svijet skovan od mraka, da bi omogućio svjetlu da se pojavi, jer « stvari postaju
svijetle, vidljive, zahvaljujući svojim suprotnostima ; ništa se ne može spoznati », ali Bog se
može spoznati putem njega samog: « Samo Bog je posmatrao Božiju ljepotu » (Rumi u
svom Diwanu).
Isti pjesnik je ispisao brojne redove o Ljepoti, pa i ove :
« O Dragi, duhovna ljepota blistava je, ali samo se Tvoja ljepota i milost od svega razlikuju.
Zapanjen sam tom ljepotom, slaveći je: « Bog je Velik » netremice lebdi na usnama mog
srca. »
Sintagma “Bog je velik” direktan je citat iz Kurana, a na to aludira i sâm pjesnik: Allahu
ekber.
Ljudsku ljepotu u sufizmu personalizira mladi i lijepi dječak, koji stoji između duše
ljubavnika (ašika) i Ljubljenog. Bombaci će reći da je putem epifanije, preko materijalnih
crta, moguće diviti se estetski lijepoj osobi, približavajući se istovremeno svevišnjoj realnosti,
pa tako ljudska ljepota služi kao posrednik pomoću kojeg se stiže iznad svijeta čula – do
« smrti ». U tom slučaju se ponovo ljubavni vokabular primijenjuje na osjećanje obožavanja
Boga, a eterični izrazi javljaju iz posmatranja ljudske ljepote, gledanja nebeskih vrijednosti i
instrumenta gnose.[5] I sufizam i hrišćanstvo posuđuju isti vokabular, profani, da bi izrazili
svoju strast prema predmetu voljenja, a iracionalni emotivni odnos prema Bogu, kao jedinoj
realnosti – doživljenoj u smrti prije smrti -, stoji u vezi sa božanskom ljepotom na
neoplatonističan način. Za Bombacija, pak, neminovna privlačnost kojom božanska ljepota
djeluje na individuu, isključuje elan i pobjedu duhovnih vrijednosti i kvaliteta koji karakterišu
hrišćansku mistiku.[6] Kad je riječ o binomu « ljubav – ljepota », ljubav prema ljudskom biću
miješa se sa ljubavlju prema Bogu, ali se i ljubav prema Bogu miješa sa ljubavlju prema
lijepom dječaku, efebu, koji je odsjaj božanske ljepote, pa je teško povući granicu između
profanog i mističkog doživljaja ljepote. Ljudska ljepota, veoma važna u erotskom doživljaju
ljubavi i spajanju s Voljenim (što se doživljava kao umiranje), ta ljepota kao motiv, vrlo je
zastupljena u islamskoj orijentalnoj poeziji, ljepota koja za sufiju predstavlja apoteozu strasne
ljubavi. Dvosmislenost, ili eventualna višesloženost mističke poezije leži upravo u
nemogućnosti određivanja granica između profane i trancedentne ljubavi. Poznato je koliko
je, na primjer, bilo različitih interpretacija poezije perzijskog pjesnika Hafiza, za koga jedni
tvrde da je pisao isključivo profanu ljubavnu poeziju, a drugi da je pisao isključivo o ljubavi
prema Bogu. Ima i onih koji zastupaju srednje rješenje, pa tvrde da je Hafez (Hafiz, persijski
pjesnik 14.v.) pisao istovremeno i mističku i profanu ljubavnu poeziju. Zbog već pomenute
ambivalentnosti koja dolazi od persijskog jezika, mnogi su i stihove jednog drugog velikog
persijskog autora stihova, Omera Hajjama (čuvenog pjesnika Rubaija, 11.-12.v.), tumačili
kao profane ljubavne, dok su u njegovim pjesmama o vinu, na primjer, vidjeli pobunu protiv
dogmi islama. Iz istog razloga, neki komentatori poezije Junusa Emrea (13.v.), turskog
sufijskog pjesnika, tvrde da je ovaj pjesnik pisao ljubavnu poeziju ženi, drugi nalaze da se tu
miješaju obje ljubavi, dok Bombaci tvrdi da se kod Junusa Emrea, kao i kod mnogih drugih
pjesnika ove vrste, miješaju divljenje prema ovozemaljskoj ljepoti, predavanje učitelju, i
obožavanje Boga.
« Voljeli smo, ljubavnici postali, postali smo voljeno biće za kojim žude
Ko će odustati od tog … ?[7]
Bilo je i onih ekstremnih pokušaja da se pjesnici Omar Hajjam i Hafez proglase
materijalističkim misliocima u čijim djelima nema ni govora o mističkoj ljubavnoj
komponenti, pa čak ni o islamskim uvjerenjima, nego da se tu upravo radi o svojevrsnoj
kritici islama, što se naročito ispoljava u pjesmama o vinu, koje je, kao i ostala fermentirana
pića, bilo zabranjeno u islamu. Ovakve stavove zastupali su neki sovjetski i neki
jugoslovenski orijentalisti.
Prof. Vančo Boškov, koji u ljubavnoj vezi zaljubljenog (ašika) i Ljubljenog (Mašuka), poput
savremnog islamologa Meddeba, nalazi postojanje sado-mazohističkog odnosa, vidjevši u toj
poeziji samo profanu ljubav između onog što naziva Subjektom i Objektom ljubavi, smatra da
je vino često sredstvo pomoću koga nesrećni zaljubljenik pada u pijanstvo u kome nalazi
zaborav.
A i za ovo mističko pijanstvo, neophodno je umrijeti prije smrti. Drugim riječima, to pijanstvo
ravno je smrti (u mističkom smislu riječi).

VINO VATRA LUDOST

Iako je, kao i sva druga alkohlona pića, kao i droga, zabranjeno u islamu, vino su opjevali
gotovi svi sufijski pjesnici; ono je motiv uopšte kod gotovo svih orijentalnih pjesnika,
arapskih i persijskih, i u predislamskom periodu, kada je pojam ljepote i kao predmet ljubavi
bila, međutim, žena. Norme ljepote iz ove poezije posuđene su i u sufijskoj poeziji: usne kao
rubin, obrazi poput ruže, stas kao u ćempresa, lice mjesecoliko, i slično. Specijalisti za poeziju
predislamskog doba, ovoj vrsti poezije dali su ime vinska poezija. O vinu su nastavili pjevati
orijentalni pjesnici u islamskom periodu, kad izrazito nisu bili sufije.
Za Bašara Ibn Burda, 8.-9.v, koga su smatrali zindikom (zindiq=heretik), a njegovo
vjerovanje blisko mazdeizmu, vino je « čar mladosti uskiptjelo u čašama »; ono je rođeno iz
iste noći kao i ljubav i pjesnik će ih zajedno u grob ponijeti. Drugi islamski, arapski pjesnik,
Abu Nuvas, 8-9.v, pjevaće ovako:
« Ne tuguj za lepom Hind, ne plači noćima/Već se napij sred ružičnjaka/
Poput ruže rumenog/ … Vino je rubin, a kupa biserje/ U ruci vitkostase lepotice … »[8]
Funkcija vina u sufijskoj poeziji drukčija je od one koju je ova leksema imala na primjer u
poeziji predislamskih ili nesufijskih pjesnika. Vino u sufizmu simbolizira opojno sredstvo
koje će pomoći zaljubljenom (u Njega) da doživi (božansko) pijanstvo i da dopre do Njega.
Metaforom « vino » pjesnici insistiraju na iracionalnom karakteru njihovog iskustva, odričući
se intelekta koji, po riječima Bombacija, predstavlja prepreku svevišnjoj formi gnostičke
spoznaje i religijskog života; sufije se tako proglašavaju pijanim, ili ludim, što je u stvari
jedno isto u sufizmu.
Pjesnik će pomiješati piće sa strašću, ludošću, i božanskim plamenima koje samo srce može
spoznati. To potvrđuju i stihovi već pomenutog, slavnog mističkog pjesnika, Junusa Emrea :
« Kod krčmara sam vina popio
Krčma je bila veća od palače
Pijanice mi smo krčmareve
A naše duše su njegov pehar
Dom naš je dom jedinstven
U njemu će srce izgarati
Ono je svijećnjak koji daje plamene
Sunce je njegov noćni leptir

U vatri ljubavi će tijela

Svih što izgaraju svjetlost postati
Ta vatra na običnu ne liči
I niko njen govor ne može poznavati … »[9]
U jednoj drugoj pjesmi, Junus će uzviknuti :

« Vina ljubavi ću se napiti

Postaću lud, u planine se povući
Ti si moje vječno uzbuđenje
O kako mi samo trebaš! »[10]

Uz « vino », u sufijskom vokabularu, posebno u poeziji, javlja se, dakle, i riječ « krčma »,
mjesto gdje se toči i pije vino i gdje se postiže pijanstvo. Krčma simbolično predstavlja tekiju,
odnosno mjesto gdje se derviši okupljaju da bi doživjeli božansko pijanstvo i spajanje s
Božanskim. Čaša, ili pehar, simbolizira « božanska djela », ali može označavati i
ovozemaljski užitak. Tu se gotovo obavezno javlja i krčmar (sâki), točonoša vina, ili
peharnik, kako ga nalazimo u prevodima Fehima Bajraktarevića (jednog od prvih prevodilaca,
ako ne i jedinog, Omera Hajjama, i njegovih katrena na Balkanu). Točonoša vina ovdje, opet,
simbolizuje dragog, učitelja koji vodi sufiju do doživljaja pijanstva, a može simoblizirati i
lijepog mladića, « efeba », koji je most koji veže zaljubljenog sa Voljenim. Kako božanskom
ushićenju prethodi božanska spoznaja, prethodno stečeno znanje iz svete nauke – « ilm
ledunn » –, kao i duhovno- duševne vježbe, može se zaključiti da se božanska spoznaja i
božansko nadahnuće i pijanstvo miješaju.
Ovdje treba dodati i to da kod nekih derviša i derviških redova, upotreba alkoholnih pića nije
zabranjena, naročito kod Bektašija, zbog čega ortodoksni islam gleda na njih sa još većim
podozrenjem nego na druge redove koji upotrebaljvaju « samo« muziku i muzičke
instrumente za vrijeme svog rituala. Postoji vjerovanje da ovaj red praktikuje i promiskuitet
na posebnim svečanostima zvanim « mum söndü » (što doslovno znači: « ugasi se svijeća »)
koje se organizuju noću kada se, dakle, pogase svijeće. O ovome je pisao turski književnik K.
Karaosmanoglu[11] u svom čuvenom romanu « Nur Baba », koji je izazvao veliki skandal kada
se pojavio u Turskoj. S druge strane, ova knjiga je naišla na osude i drugih derviša i derviških
redova, pa čak i na osudu bektašijskog reda. Među naučnicima postoje različita mišljenja o
bektašijskom promiskuitetu, i upotrebi alkoholnih pića, a ona su iznesena i na naučnom
skupu, posvećenom ovom redu, u Strasbourgu, 1986. godine.
Prof. Nedim Filipović je u svojoj knjizi Šejh Musa i Princ Bedreddin, objavljenoj u
Sarajevu sedamdesetih godina, pisao o praktikovanju promiskuiteta i kod drugih sufijskih
redova, naročito u Aziji.[12]
Bombaci, koji međutim ne pominje upražnjavanje « grupnog seksa », govori o vinu i
upotrebi vina kod derviša, smatrajući da vino u ovoj poeziji ima specifičnu ulogu u tom
smislu što se upotrebljava alegorijski zbog zabrane koja je vladala u islamskom svijetu, ali
koja ipak nije spriječavala upotrebu tog pića, naročito na dvorovima islamskog Orijenta. [13]
Nije nemoguće naći potvrdu njegovih riječi u Rubaijama Omera Hajjama koji stalno
poziva čitaoca da se opija vinom, koje je za njeg sinonim za radost, dok ovaj život nije ništa
drugo do patnja, gdje je jedina izvjsnost smrt : « Svako naše boravište je privremeno, osim
posljednjeg. Zato pij vina ! Odustani od suvišnih riječi !»
U jednom drugom katrenu, reći će slično :
« Pošto ne znaš šta ti sutra donosi
Trudi se da budeš sretan danas
Uzmi krčag vina i pij na mjesečini
Jer mjesec će te sutra možda uzalud tražiti. »
Ni ostali stihovi nisu mnogo drukčiji :
« Pij vina i zaradićeš vječni život !… Uživaj u ovom prolaznom trenu : životu !»…. « Pij
vina, imaš cijelu vječnost pred sobom da se naspavaš !»
Za ovog pjesnika, koji je mnogo prije Sartra primijetio da je pakao u nama, ali i nebesa, vino
je i riznica, i palata, i vjerni drug. U vinu i s vinom, vraća se mladost i ljubav, a u vinu je
utisnuta i posljednja tajna mudrosti :
« Više ništa me ne zanima
Diži se natoči mi vina
Večeras su ti usta ljepša od ruže nebeske
Vina ! Neka je rumeno kao i tvoji obrazi
I nek mi savjest bude laka poput tvog uvojka”.
Svjestan da je Bog sveznajući, Hajjam, ne bez humora, za Svevišnjeg veli : “Kad me je
stvorio, znao je da ću piti. Ako prestanem, sav Njegov nauk doći će u pitanje”.
Ako je sve predodređeno sudbinom i Bog znao sve o čovjeku prije nego što ga je stvorio,
Hajjam hedonista je bio svjestan da je čovjek slabić, da niko neće svojoj Sudbini umaći; i sam
je često bio lud, tačnije, “pijan od ljubavi”.
Sufije svoju ljubav prema Bogu ne osjećaju, dakle, samo kao pijanstvo, nego i kao ludost (to
dvoje se miješa). Stoga se u rječniku sufijskih pjesnika gotovo redovno pominje leksema
lud (medžnun/madžnun), i ludost[14]. Otud česte reference na mitsku ličnost Medžnuna,
opjevanog u poemi Medžnun i Leyla, gdje se govori o mladiću koji poludi od ljubavi i
postaje medžnun /magnun (na arapskom, ili mecnun, turskom načinu pisanja i izgovoru
arapske riječi), što u prevodu znači doslovno « lud ». Kada sretne Leylu (Lejlu), u koju je bio
zaljubljen, i za kojom traga, odustaje od ljubavi prema njoj, shvativši da je zaljubljen samo u
Boga. Ova legendarna ličnost, Madžnun, korištena je neprestano kao simbol mističke ludosti i
pijanstva, i često pominjana u sufijskoj poeziji, pa će se i Junus Emre sjetiti tog « luđaka » i
poistovjetiti se s njim, u svojoj ljubavi prema Bogu :

Da bih vidio njegovo lice/Dušu sam spreman pokloniti ….Taj Luđak za Lejlom ja
sam/Medžnun Milostivog sam/Lice Lejle bih vidio/I odmah Medžnun postao.

Ma kako lud i pijan od ljubavi bio dok žudi za ljubavnim spajanjem, sufi uz sve to i
izgara. Vatra, veliki plamenovi, oganj, i slično, metafore su ljubavi jednog sufijskog autora
koji je nerijetko figurativno predstavljen u obliku noćnog leptira koji kruži oko plamena
svijeće – Boga, a ove lekseme su opet u najužoj vezi i sa vinom i ludosti. Uz vatru, tu je i
svjetlost, koja simbolizira božanstvo, prikazano gotovo redovito fontanom svjetlosti. Svjetlost
se u ovoj poeziji pominje kao kontrast mrakovima, ona uništava mrakove kao što se sufijsko
izgaranje i plamenovi sufijske ljubavi sučeljavaju s vatrama pakla (lazâ) u kojima će izgarati
nevjernici. S tim u vezi, nalaze se i opisi pakla, odnosno sudnjeg dana, kao i opisi raja, rajskih
perivoja i rajskih djevica – hurija, obećanih za prave vjernike, istinske muškarce (u turskoj
poeziji oni se označavaju izrazom «gerçek er » – koji u ovom slučaju predstavlja « zrelog
sufiju »).
Poput svakog pravog ljubavnika, i pjesnik Junus će gorjeti u vatri, koja je i za njega, kao i
za sakog drugog sufiju, ili natopljena u « vino », ili izvire iz vina – sredstva koje vodi
mističkom uzbuđenju -, ili je opet isto što i vino :
« Goreći ja ću koračati
Ljubav me je u krv obojila
Nisam razuman više, niti sam lud,
Ah, šta je ljubav od mene načila !
….
Lud ću postati i koračati
Dragog ću u snima vidjeti
Probudiću se i tužan ostati
Ah, šta je ljubav od mene načinila !”[15]
Ma kako paradoksalno izgledalo, i vino i vatra našli su se u zagrljaju i u harmoniji žive u
sufijskom poimanju božanske ljubavi. I dok je vino « sredstvo », « put » za postizanje
pijanstva koje vodi do unije s Voljenim Bićem, vatra je ne samo conditio sine qua non, nego i
logična posljedica vina, to jest posljedica « puta » i ljubavnog spajanja.
Podsjetimo se da je i za neke evropske filozofe, kao na primjer za Gastona Bachelarda, vatra
važan dio čovjekovog života, ne samo u smislu da mu je ona potrebna radi održavanja
neophodne toplote tijela, nego u smislu da je ona put do užitka. U tom pogledu, vatra, tvrdi
isti autor, ima dvostruku rezonancu: to je intimni fenomen jer služi čovjeku kao sredstvo da
dosegne svoj “plaisir du luxe” (užitak u luksuzu, luksuzni užitak), ali je ona i društveni
fenomen koji ga odvodi do kolektivnog užitka, kao što je zabava, praznik, to jest svetkovina
bilo koje vrste. Bachelard, za koga je čovjek inače « création du désir », « kreacija
želje/žudnje », odnosno stvorenje od želje, stvorenje želje, istovremeno i biće kao rezultat
želje i biće koji žudi, posvetio je vatri cijelo jedno djelo : « Psihoanaliza vatre »[16]. Tu autor
svijetu racija suprotstavlja svijet poetske imaginacije date u simobilima : prirodnim
elementima (vazduh, vatra, zemlja i voda). Moglo bi se reći da je po ovom filozofu, vatra,
odnosno želja, čovjekova suština.
Kod mistika, fenomen vatra, kao jedan od koncepata, ima nešto drukčije značenje. Čovjek –
sufi – jeste biće koje žudi, vatra jeste dio njegovog bića, ali ona je i posljedica, pa i potreba, u
smislu što je plamen nešto imanentno spajanju s Voljenim, i imanentno njegovoj ljubavi. Ako
je kod Bachelarda « čovjek stvorenje /kreacija želje, on međutim nije i kreacija potrebe ».
Čovjek dakle želi, ide ka svojoj želji, teži predmetu želje, a ne žudi za onim što mu je prijeko
potrebno. Dok Bachlard insistira na ovozemaljskom, profanom užitku, na želji/vatri za
luksuzom, i svakojakim prolaznim užicima ovoga svijeta, sufi se odriče svega toga, jer se
odriče ovostranog, jer odustaje od svih blagodeti i uživanja na ovom svijetu, a svoju
unutrašnju vatru čuva za Njega, osjeća samo za Vječnim, žudeći samo za Njim. Ponekad se,
međutim, čini da ni Bacheladrov pogled na vatru nije mnogo udaljen od mističkog, posebno
kad veli da « vatra tinja u duši mnogo više nego u pepelu ».
Iako Bachelard ne pominje vino (Bachelard, znamo, mnogo govori o snima, pa i u ovom
djelu), njegova vatra nije u suprotnosti s ovim « fenomenom », budući da je vatra inače izvor
užitka, i luksuza, i da vino potpada pod ovo posljednje.
I Omar Ibn al-Fârid (12.v.), biće jedan od onih kome je vino nešto neophodno, i koji će mu
biti zahvalan, budući da mu ono pomaže da dođe do krčme u kojoj će se spojiti s Višnjim, i
doprijeti ne samo do Njega, nego i do poezije. Zato će u svojim stihovima kliktati:
« U spomen Voljenog, vina smo pili / Opijali se prije nego su postali vinogradi./ Pun mjesec
mu je pehar, a ono je poput sunca… »
I evropski pjesnici su pisali o vinu, a među njima možda ćemo najviše kod Charlesa
Baudelaire (Cvijeće zla) uočiti da se vino, motiv, približava vinu, konceptu, sufijske poezije:
« Zar nisi oaza u kojoj sanjam, … gdje dugim gutljajima srčem vino uspomene ? »
Za razliku od profane, u istinskoj mističkoj, sufijskoj poeziji, nikad se ne pominje uspomena.
I san je kod Baudlerea sličan vinu, a kod njeg gotovo da nailazimo i na umiranje prije smrti ;
tu srećemo i okean, to « neizmjerno blago », koje « čovjek nikad neće spoznati ». I dok
osjeća svoju ogromnu želju, dok je njegovo srce, « opustošeno plamenom, bilo uvijek
rezervoar suza », pjesnik poziva da se uzjaše na vino (kao na konja) i otputuje u raj,
uzvikujući : «Dođite, osjetite svi smrt » ![17]
Na jednom drugom mjestu, Beaudleaire, koji je cijeli svoj život « osjećao užas života i
ekstazu života », reći će da « smrt tješi, ali, avaj, tjera na (podstiče) život »[18].
Teško je u ovim djelićima stihova francuskog pjesnika ne prepoznati odjek mističke poezije,
sličnost sa mističkim simbolima – konceptima, pa i « umiranje prije smrti », koji će udahnuti
pjesniku osjećaj istinskog života, probuditi mu čulnost, dopustiti mu da primi u sebe Vječnost,
nestane u njoj, gledajući Lijepo, neprestano se opijajući njime.

::::::::::::::::::_________________________________________________________________
_____
[1]
Cf. Eva de Vitray- Meyerocitch, Anthologie du soufisme, Sindbad, Paris, 1978, p.226.
[2] Ibid.
[3] Ibid, p. 22. (vidi citat Rumijeve pjesme u ranijim poglavljima).
[4] Jasna Samic, Junus Emre, Mistički eros, kritičko izdanje i prevod Junuse poezije, Glas,
Banjaluka, 1990.
[5]
Cf. Bombaci, op.cit.
[6] Ibid.
[7] J.Samic, Junus Emre, op.cit.
[8] U prevodu D. Tanaskovića, Arapska poezija, Reč i misao, Beograd, 1977.
[9] J.Samic, Junus Emre, op.cit.
[10] Ibid.
Yakub Kadri Karaosmanoglu je čuveni turski pisac koji je rođen u Kairu, 1889, a umro u
[11]

Ankari, 1974; njegovo najpoznatije djelo je roman Nur Baba (Baba Svjetlost), gdje je opisao
razvratan život bektašijskog derviškog reda.
[12] Nedim Filipovic, Šejh Musa i Princ Bedreddin, Svjetlost, Sarajevo, 1971.
Kad je riječ o orgijanju, odnosno o « grupnom seksu », Erich Fromm ovu vrstu ljubavi dovodi
u vezu sa najprimitivnijim društvima i ritualima primitivnih plemena; u vezi s tim, autor veli :
«U kratkotrajnom stanju zanosa (egzaltacije) spoljašni svet iščezava, a sa njim i osećanje
izdvojenosti iz njega. Budući da se ti rituali izvode zajednički, doživljaj sjedinjenja sa grupom
je dodatak koji to rešenje čini delotvornijim. Seksualno iskustvo je u uskoj vezi sa
orgijastičkim rešenjem, a često je prožeto njime. Seksualni orgazam može da proizvede stanje
slično onome koje izaziva trans ili delovanje nekih halucinogenih droga. Obredi zajedničkih
seksualnih orgija bili su sastavni deo mnogih primitivnih rituala ». Kad je riječ o modernim
društvima, autor smatra da se pribjegava ovakvom obliku « spajanja » sa željom da se
oslobodi tjeskobe, da se zaboravi na svakodnevnicu, stres i brigu, jer sjedinjavanje s grupom
predstavlja dominanatan način prevazilaženja izdvojenosti. U tom sjedinjenju, u kome vlada
želja za pripadanjem gomili, individualno « ja » iščezava. Cf. E. From, Umeće ljubavi,
Feniks Libris, Beograd, 2006, p.19.
[13] Bombaci, op. cit.
[14] I Fromm poredi zaljubljenost, koju razlikuje od zrele ljubavi, sa ludošću. Cf. E.From,
op.cit.
[15] Cf. Jasna Samic, Junus Emre, op.cit
[16] G. Bachelard, Psychanalyse du feu, objavljeno u Parizu prvi put 1947. godine.
[17] Charles Baudelaire, Fleurs du mal, Larousse, Paris, 2001.
[18] Charles Baudelaire, op. cit. .
 KRITIKA

Milenković Milica

O HADŽEMU HAJDAREVIĆU
.
.
SMRT AUTORA I JUNAK NAŠEG DOBA
U ROMANU GDJE SI TI OVIH GODINA HADŽEMA HAJDAREVIĆA
.
(Hadžem Hajdarević: Gdje si ti ovih godina, drugo izdanje, „Dobra knjigaˮ, Sarajevo, 2018)
.
…..Dve su sintagme kojima se mogu odrediti tematski blok i glavni muški likovi romana Gde
je si ti ovih godina Hadžema Hajdarevića. Prva je postmodernistička, a druga
(post)ljermontovska; prva se tiče situiranja ideje o smrti autora u samu strukturu romana, a
druga je noseća slika o junaku (nama) bliskog (ratnog) doba – može se slobodno reći o
oksimoronu koji varira između heroja i zločinca. Na taj način definisana su dva antipodna
lika: pisac Halim Hajdarević i lik njegovog budućeg romana, Ibrahim Barlov.
…..Osnovna strukturalna referenca ove knjige jeste proces pisanja i nastanka romana sa
predloškom pinčonovske smrti autora. Ovim je, pored glavnog zapleta o poslednjem
građanskom ratu u Jugoslaviji, postavljeno univerzalno pitanje o odnosu pisca, autora i dela, o
odnosu lika i njegovog kreatora, slobodi pisanja i značaju knjige.
…..Roman se sastoji od trideset naslovljenih glava i epiloga. Dominira klasično pripovedanje
u prvom licu sa mešavinom žanrova: ovo je roman hibrid. Čitalac zapravo čita „paralelni
romanˮ koji Halim Hajdarević piše o Ibrahimu Barlovu. Taj roman, kao konačni produkt u
čitaočevoj stvarnosti, jeste autorizovano delo Hadžema Hajdarevića. U fiktivnoj stvarnosti
samog romana, taj roman će „izgubitiˮ autora, a paralelni biti objavljen u engleskoj
verziji Where am I these years na čijim koricama „ime autora bijaše prikriveno, ili nije bilo ni
uneseno na korice izdanjaˮ.
…..Motivator radnje u romanu jeste knjiga koju nakon proslave nove 2004. godine, Ibrahim
naručuje od Halima: „Ne mora biti izrazito velik roman. Ni epohalan roman. Neću roman za
nagrade, ni za veliku buku i publiku. Za to bi platio nekog boljeg pisca nego što si ti. Hoću
samo svoju životnu priču u formi romana. Redom, od rođenja pa do, umalo ne rekoh… do
smrti. Vidjet ćeš da će najviše građe biti vezano za rat. Tako ću najbolje rat pamtiti i najlakše
ga početi zaboravljati. A čim roman bude gotov, i ja sam, prijatelju moj dragi, gotov… Nestat
ću, vidjet ćeš, i prije nego što roman bude objavljen.ˮ Sve počinje naizgled bezazleno. Barlov
indirektno potkupljuje Halima kako bi ovaj pristao na pisanje romana (okidač pristanka jeste
postavljanje bašluka na grobu Hazima, Halimovog rođenog brata). Pričom o rano poginulom
Hazimu uveden je još jedan rukopis u roman – izgubljena Hazimova zbirka pesama. Pored
ovde nabrojanog, povezanost epizodnih likova sa Ibrahimom jeste još jedna tačka romana
koja dovodi do zagonetke kao osnovne teme. Rešenje te zagonetke (Ko je Ibrahim Barlov?)
jeste ključni segment romana koji vodi do zaokružene priče o ratu, položaju čoveka u ratu,
žrtvama i zločincima.
…..Neobičnim žanrovskim rešenjem sedme glave romana, Hadžem Hajdarević je povukao
crtu između uvoda i zapleta knjige. U ovoj glavi naslovljenoj Podsjetnik za pisanje, situirano
je osnovno načelo postmodernizma – mešavina žanrova (ovde imamo navod Ibrahimove lične
beleške i opšti podsetnik Halima Hajdarevića o pisanju u trinaest tačaka). Ovakvim formalnim
rešenjem napravljen je presek između prvog i drugog dela knjige, ali nije ostvarena
autonomnost budućeg romana niti je on, sem u naznakama, dat čitaocu na uvid. Taj
hipotetički roman u funkciji je predloška knjige koja je pred nama čime je čitalac uvučen u
svojevrsno aktivno sudelovanje u „stvaranjuˮ dok dva glavna lika, Halim i Ibrahim, menjaju
svoje uloge kreatora – koliko god se Halim trudio da održi izvesni privid slobode stvaranja,
toliko Ibrahim, iako samo lik, ocrtava kružnicu oko pisca dovodeći ga do tačke, slobodno
rečeno, nestanka.
…..Kod ovakve vrste romana, mesta uranjanja, okidači i procepi osnovne su spojnice između
hipotetičke i realne knjige u funkciji stvaranja prividne stvarnosti u kojoj se, vremenski, sve
upravo sada dešava. Na taj način proces pisanja u mnogim tačkama poklapa se sa procesom
čitanja. Kao najdominantniji okidač možemo navesti navode iz beležaka Ibrahima Barlova,
Halimova razmišljanja o Ibrahimu, naslov knjige koji se poklapa sa naslovom hipotetičkog
romana ili pak kao osnovni i poslednji piščev argument – Epilog romana.
…..Siže je sledeći: Ibrahim Barlov, borac armije RBiH, naručuje roman o svom životu kod ne
toliko poznatog sarajevskog pisca Halima Hajdarevića. Halim počinje pisanje romana na
osnovu beležaka koje mu dostavlja Ibrahim, a koje su, i kada su dokumentovane, valjano
usmerene na konačan pozitivan ishod po Ibrahima. Halim u međuvremenu, posredstvom
drugih epizodnih likova, otkriva mnoge istine o Ibrahimu, o njegovom pravom licu u ratu koje
ga uvodi u red zločinaca. Zbog toga odlučuje da ujedno piše paralelan roman koji će otkriti
pravo lice Ibrahima Barlova. Halim na kraju podleže povredama koje mu nanosi Barlov (1), a
ovaj se ženi njegovom bivšom ženom (2). Ovo su dva završetka knjige. Prvi je osnovni, a
drugi nadgradnja, onaj koji Halim (pošto je mrtav) ne može da zna, ali je poznat nekom
drugom pripovedaču, autoru knjige koja je pred nama.
…..Granica između Barlova kao lika romana i „oživotvorenogˮ lika stilski je gotovo
izbrisana. Statični pisac Halim, koji je za vreme rata bio čuvar na groblju kućnih ljubimaca u
Nemačkoj, i dinamični lik Barlova, koji je za vreme rata „odlučivaoˮ o životu i smrti
pojedinaca u svojoj zemlji, odličan su romaneskni par koji se pamti poput Volanda i
Margarite. Svi ostali likovi, počev od Halimove porodice, preko njegovih kolega i prijatelja,
do Ibrahimovih saradnika, drže radnju romana upotpunjujući je stepenicama u službi
karakterizacije kako Barlova tako i Halima. Iako potpuno indiferentan, Halim kao lik-pisac
postoji i on je zapravo antipod Ibrahimu Barlovu. No ovo samo do momenta uvođenja
reference „smrt autoraˮ, jer se njome otvara dublje filozofsko pitanje iz teorije književnosti i
„brišeˮ bilo koja moguća poredba (u ovom sličaju) dva glavna lika. Stiče se utisak da se radi o
postupku kojim se nepotpisana istina nudi čitaocu kao kontekst u odnosu na „istinuˮ jednog
doba kao podtekst.
…..Okvirno vreme romana obuhvata jednu godinu, ali prožeto reminiscencijama produbljeno
je i generacijski raslojeno. Sa jedne strane ovo je priča o vremenima kroz koja je prolazila i
prolazi porodica Hajdarević, sa druge priča o usamljenom Ibrahimu Barlovu. Čak i kada
Barlov na kraju ostvari porodični život, neće moći da se odupre „navali dremežaˮ. Čovekova
prolaznost tako je iscrtana pažljivim stilskim potezima pripovedača sa indirektnim
sugerisanjem trajanja knjige kao jednog od mogućih svedočanstava o onome što je prošlo.
…..Stiče se utisak da je ovo delo ispisano vešto podeljenim ulogama koje svaka sa sobom
nose neku potencijalnu istinu, ali je univerzalnim književnim jezikom iskazana jedna istina
koju će čitaoci visokog literarnog senzibiliteta lako osetiti. Roman Gdje si ti ovih
godinaotvorena je knjiga, traži prevashodno aktivno čitanje i kao da sama sebe preporučuje
čitaocu: pokazujući se kao hibrid sa dva lica – jednim postmodernističkim i drugim klasičnim.
U tome je vrednost ovog romana i umeća samog pisca. Nesumnjivo, Hadžem Hajdarević se
svojim romanom priključio osnovnim tokovima postmodernističkih načina pripovedanja
ostajući u njima kao novo, originalno i značajno ime.
.
Selena Ratković

O DANILU LUČIĆU
.
.
Pustoš logoreje
.
(Danilo Lučić, Šrapneli – pejzaži od baruta, Areté, Beograd, 2017)
.
U kakvo oružje smestiti šrapnele misli, poetskih slika, zvukova? Ova zbirka poezije
Danila Lučića je eksperiment sa šrapnelima poezije. Svi lirski glasovi u ovoj zbirci, a i
njen programer, postavljaju pitanje – kuda više sa poetskim fragmentima? Odmah ću reći –
Lučićevi jezički eksperimenti su namenjeni isključivo onima koji pišu poeziju ili promišljaju
o njoj. Drugačija publika neće pročitati ni ovaj prikaz. Kome god od takvih ekscentrika u ruke
dopadne ova zanimljiva knjižica, videće odmah da u njoj ima tri ciklusa specifična po
formalnim odlikama pesama koje obuhvataju.
Isprva je fragmente Lučić kalupio u rešetke od četiri katrena bez naslova – šesnaest
rezova sam sebi dao kao šesnaest šansi. Međutim, njegovi „rezovi” nisu skladni, i na
grafičkom, a i na semantičkom planu ima više od šesnaest fragmenata. Grafički su izdvojeni
tačkama podignitim na sredinu reda, poput srednjevekovne interpunkcije, ili poput olovnih
kuglica unutar šrapnela. I na semantičkom planu autor ruši drevne ograde katrena,
opkoračenja su konstanta, smislene celine se kače za rešetke i klize po njima kao krvavi
komadi mesa rasutog u eksploziji. Međutim, svih dvanaest rešetaka ovog ciklusa su dvanaest
tematski skladnih celina, dvanaest interesantnih pesničkih slika. Lirski glasovi iz ovog ciklusa
promišljaju o poetskom jeziku i postavljaju večita i dobro poznata poetička pitanja o poziciji
pesnika i smislu poezije kroz alegorijske slike žmurki, samoubistva, BDSM-a; kao i kroz
pounutrašnjene dijaloge sa artificijelnom inteligencijom i kompjuterskim softverima. Nekad
glas lirskog subjekta govori sasvim jasno i direktno, glasom mladog pesnika koji promišlja o
svom ocu i dedi koji su mu ostavili spisateljski „zanat” : otac je od mene bio bolji pesnik ·
njegov otac bio je od /mene bolji pripovedač · zašto su se okomili · u tekstu /zaplet od
kompozicionih elemenata · taman pomislim / da znam šta je strah · kad mi bude jasno da
nisam shvatio / i da ne znam šta je · šta može biti srž spisateljskog / povlačenja · licemerno
podvižništvo · samo da ne moraš / biti omasovljen · da držiš nečija leđa u svojim dlanovima · /
da priznaš da ti štošta ne pripada · da kupiš najlepše čarape.
Nakon dvanaest rešetaka koje idealno mazohističnom čitaocu pružaju makar optičku
iluziju da čita klasičnu poeziju, sledi ciklus koji je najavljen fotografijom pečurke koja se
javlja usled eksplozije atomske bombe. Sledećih trideset pesama su tako konstruisane da su
centripetalnim silama poravnate ka spoljnim ivicama stranica kako bi grafički podražavale
navedenu fotografiju. Fragmenti su sada rasuti posvuda, a naslovi pesama drugog ciklusa
ironizuju svaki pokušaj uspostavljanja smislene veze između rasutih elemenata jezika.
Naslovi koji se javljaju su poput književno-teorijskih aforizama (Naslov, Zajednički imenitelj
redova, Formatirano obaveštenje o sadržaju, Sirovine za versifikacijsku destilaciju)
ili parodiraju leksiku intelektualnih snobova (Artističke konfabulacije u režnjevima govora,
Liricopuzzle za sekvencionalno modelovanje, Puč rezilijentnih didaskalija). Fragmenti ovog
ciklusa su najčešće apsurdni, i neretko duhoviti sklopovi; mnogi su poput kratkih usmenih
formi – brzalica, zagonetki, pitalica – bogatih aluzijama i kao stvorenih za ono razigrano dete
u teoretičaru književnosti (jer književni teoretičar je tip osobe koja bi jedina, pored pesnika,
možda mogla iskreno da uživa u ovoj knjizi). I dalje se promišlja o smislu poezije, ali sasvim
iskidano i raspršeno svuda, jer slabo ćemo bilo šta sa stihom ako nije fitilj bombe. Upotrebom
groteske, neologizama, internet slenga i drugim igrama reči, pisac nastoji da prikaže
apsurdnoparadoksalni spoj poezije i egzistencije u doba twitter ilijada #KOSMET.
Sledeći ciklus najavljuje jedna roršahovska mrlja od neizbrojivo mnogo puta
ponovljenih i jedno preko drugog prelepljenih univerzalnih oznaka za fusnote „Ibid.”, koje
kao da svojim sleganjem stvaraju crnu rupu na belom listu papira. Gospodin Hawking rekao
je da crnih rupa nema jer nema više ni horizonta događaja ali jasno je da katkad onome što
pređe granice melanholije nema povratka već samo nestajanja – ovim rečima počinje pesma-
fusnota Ibid,53. koja je jedna od šesnaest fusnota, koje se sve odnose na istu stranicu sa crnom
mrljom. Neke su pesme-fusnote poput mini-eseja ili začetaka teorijske misli, druge su
deskriptivne, iskustvene i nabijene melanholičnim i nostalgičnim emocijama, a sve reči ovih
fusnota su se savršeno pravilno slegle na dnu stranice poput zrna kukuruza u silosima. Stihove
u ovim „silosima” odvaja samo poneko veliko slovo, zareza nema, a tačka se nalazi u donjem
desnom uglu stranice, na kraju. Ovakva forma pomalo podseća na Tabaševićev roman „Tiho
teče Misisipi” i njegov stil pisanja „iz jednog daha”, budući da je Tabašević poznat po tome
da mu je nagon za poezijom toliko jak da ga mora oblačiti kao vuka u jagnjeće krzno i skrivati
među proznim ovčicama. Pravi Del Boj za trgovinu poezijom! Lučić oseća taj „ribrending”
poezije, oseća ga dok stoji na granici pesničke melanholije, ali zato njegovo delo sluti i
mnogo više od toga. Poslednja Ibid,53, ujedno i poslednja pesma u zbirci kaže: Dogodi se
ponekad da kao što je cement pronađen mnogo pre nego što je stvorena tehnologija za
proizvodnju cigli u meni dođe do stvaranja rečenice za koju još uvek nema konteksta u koji bi
se kako treba uzglobila i relativno brzo ta se rečenica pretvorila u bombu koja bi svakog časa
mogla da eksplodira ostavljajući za sobom pustoš logoreje.
Pitam se sad zašto ja sebe smatram jednim od srećnika koji poseduju jedan od 200
kolekcionarskih primeraka ove knjižice? Nazivam je knjižicom jer mi je draga, iako je u
svojoj fizičkoj pojavnosti nestandardnog formata i uvek mi štrči iz police i ispada kada
uzimam druge knjige jer je polažem horizontalno iznad drugih knjižica poezije. Takođe, nema
ni naslov na prednjim koricama i uvek razmišljam da li da je poklonim nekom svom kolegi i
na korici napišem posvetu. Međutim, neću to učiniti jer smatram da zaista jeste vredna retkost
zbog toga što je, kao što i pesnik i profesor književnosti Goran Korunović primećuje, puna
vedrog duha, humora i lakoće. Liričnost zaplesala u pihtijama od jezičkih kostiju, i tako plešu
svi elementi ove poezije u veseloj rableovskoj groteski i piju irski viski i tok misli / ili je po
volji rakija ratara. Čak i fragment poput – čovek na letnjoj terasi pijucka bevandu / i puca iz
puške na svoju ženu – nije nimalo čudan generacijama odgajenim na Kusturičinim filmovima,
pričama Dušana Kovačevića, aforizmima Dušana Radovića i sličnim delima autora sa ovih
prostora koji sasvim prirodno istaču iz svog jezika crni humor. Ovim generacijama nirvana
nije metafizika / nirvana je sladoled , i to najukusniji sladoled! I mnogi stihovi me nateraju da
se pošteno zamislim baš zato što su tako ukusno duhoviti.
Drugi razlog zbog kog ću ovu zbirku poezije sebično zadržati, ali nesebično pozajmiti
svakome ko želi da je pročita, jeste ona moja književno-kritičarska i pesnička priroda zbog
koje obožavam da maštam o budućoj književnosti. Vidimo već da nam sledi doba kiborga ili
makar sinergije artificijelne i prirodne inteligencije. Lučić zna da poezija ide u tom pravcu
– oduvek sam bio stran / svemu što duplja puna palacanja porodi · a teško / je ne spoznavati
sopstveno dijete · moguće je / da ovde ležim lenj i nem kao nepokrenut pesnički / softver · u
kojem istovremeno postoje sve pesme / na svetu i nijedna · možda je prvi put govor bio / kada
je govor video da je policajčeva brada polu / konstruisana · a onda opet tako je teško sa
nemuštom / decom i robotima – i on ovde stavlja hiperlink na zbirku poezije kompjuterskog
softvera zvanog Racter. Još uvek ljudska, umetnička misao se kreće u pravcu raznoraznih
objava na društvenim mrežama, ljudski duh ka meme-ovima, ali prava poezija nikada neće
biti masovna. Zato smatram da je instagram i twitter poezija samo jedan od stadijuma ka
budućoj poeziji koja nije „sve što vole mladi” i nije pustoš logoreje psiha sa raznoraznim
anksioznostima i poremećajima pažnje. Autor ove bombastične zbirke namerno (kompozicija
bi bila drugačija da nije tako) eksperimentiše dupljom punom palacanja, kako bi iscrpeo sve
„staro” u poeziji, a onda, predosećam i iskreno se nadam, krenuo u novom pravcu. Pod
pojmom „staro” podrazumevam sve avangardno i postmoderno, svaku diktat(uru)
fragmenata. Proučavajući poeziju avangarde u trenutku kada je ona i nastajala, Marko Ristić
je govorio da je svaka poezija revolt u trenutku kada nastaje, inače nije poezija uopšte; jer ono
što se ma i virtuozno ponavlja – nije poezija. Danilo Lučić je izuzetno talentovan i vešt
pesnik, i upravo će njegova buduća poezija biti takav jedan – BUM!
.
Krinka Vojvodić

O SLOBODANU VLADUŠIĆU
.
.
U zoni „Velikog jurišaˮ

(Slobodan Vladušić, Veliki juriš, Laguna, Beograd 2018.)

.
Treći roman Slobodana Vladušića različit je od prethodna dva romana (Forward iz
2009. i Mi, izbrisani iz 2013) i obimniji je. Roman iz 2013. poručuje da je „za one koji se
razlikujuˮ, dok za roman iz 2018. možemo reći da je za one koji se ne tek razlikuju, već koji
treba da prepoznaju i razliku i izvanrednost pojedinih likova. Što se obima tiče, mnogi bi se
složili da je podatak o broju stranica nebitan, međutim, možda 481 stranica sugeriše nešto što
i nema veze sa samim piscem. Radi se, naime, o uobičajenoj praksi da se danas ne štampaju
„preopširneˮ knjige, kako ne bi opteretile vreme savremenih čitalaca, ali svedoči i o lenjosti
mnogih savremenih domaćih pisaca koji uobičavaju da objavljuju romane od stotinak stranica
svake sezone, ne pružajući im priliku da, kao dobro vino, odleže nekoliko godina u podrumu
piščeve svesti. Veliki juriš, pak, ima 481 stranicu, ali niti jedna rečenica se ne može smatrati
suvišnom i, takođe, roman se ne može „progutatiˮ u jednom dahu i tek tako svariti (mada se
čita lako), već je nužno „degustiratiˮ ga barem par dana, ne bi li se prihvatile njegove
umetnička i životna veritas.
Prvi svetski rat, Krf, vrhovi Kajmakčalana, Solunski front, ključni su hronotopi
romana, a likovi koji ga „vajajuˮ čine likovi istorije i likovi književnosti, kao što komentare o
delu na koricama ostavljaju jedan pisac, jedan istoričar i jedan glumac. Glavni junak Velikog
juriša je Miloš Vojnović i kroz pet celina pratimo njegov danteovski prolaz kroz limb
vile Ahileon, pakao Soluna i čistilište Kajmakčalana do raja spasenja i susreta sa pokojnom
suprugom na samo njihovoj kalemegdanskoj klupi za razmišljanje. Međutim, i izvan njegove
sudbine, roman je iznedrio izvanredne likove poput majora kome niko nije upamtio ime i koji
se samoubio, medicinske sestre Fani de Grot, vojvode Vuka itd, ali je stavio akcenat i na
kolektivne junake: Timočki, Dobrovoljački, Sedamnaesti „polkˮ koji nestaju i stradaju kao
Crnjanskov Slavonsko-podunavski, ali koji predstavljaju „daleku svetlostˮ za budućnost, za
potomstvo, bele pčele.
Miloš Vojnović bio bi epicentar naracije i svojim imenom i prezimenom upućuje na
junaka epske pesme „Ženidba Dušanovaˮ i to, ne slučajno, baš ove pesme. Srpska država cara
Dušana upravo je stizala do Soluna, a obuhvatala je mnoge teritorije oko kojih se i vode borbe
između Srba i Bugara. Vojnović iz pesme bio je maskiran u crnu bugar-kabanicu, ne bi li tek
u konačnici pesme pokazao svoje poreklo, vrednost, junaštvo i sjaj. Vojnović iz romana
osenčen je likom krvoloka Bugarina Ivana Osterlina (Blekstouna), koji, kao i Miloš, nosi crne
rukavice, visok je, lep i crne kose. Crne rukavice, iako isprva asociraju na organizaciju Crna
ruka, estetizovane su na barem dva načina. Jedan je zadat skulpturama crnog pobedničkog i
belog ranjenog Ahileja u vrtu vile Ahileon, a drugi se tiče njihovog magijskog svojstva – onaj
ko ih nosi otporan je na metke, a umire jedino ako se zadavi. Čistilište kukavičkog greha
Miloša Vojnovića i njegovog zaborava, omeđeno je upravo putem koji prolazi od crnog do
belog Ahila, ne bi li tek suočavanjem sa smrću zavredio spasenje, ali i zaborav. Za razliku od
Homerovog Ahila, koji se opredelio za slavu u Trojanskom ratu, ime Miloša Vojnovića nije
upamćeno. Za razliku od Homerovog Parisa, koji je upisan i u epsku pesmu „Ženidba
Dušanovaˮ jer je epski Vojnović dobio karakteristike Pariža Prijamuževića iz
srednjovekovnog Romana o Troji, Vladušićev Vojnović savladava svoj kukavičluk i suočava
se sa sobom, ali i sa Osterlinom iliti crnim Ahilom koji se providi i u njegovim lažnim
imenima: Blekstoun (crni kamen) i Klark (Supermenovo ime).
Vojnović je Bugarina preklao zubima kao što je to učinio Banović Strahinja Vlah
Aliji, oskrnavitelju njegove zemlje, žene i porodice. U ime otadžbine Srbije bore se svi, a
jedino borba za domovinu, treba naglasiti, integriše u sebe i podrazumeva odbranu naroda,
porodice, prijatelja i voljene žene. To je onaj modus zadat i Ilijadom koja otpočinje Ahilovim
gnevom zbog otete voljene Brisaide, smrti prijatelja Patrokla, ali i poštovanja Prijamovog
roditeljskog bola, iako je crna srdžba Ahila mrcvarila Hektorovo mrtvo telo. Tako ni Osterlin
nije imao poštovanja prema mrtvim Srbima, nabijajući ih na kolac, odsecajući im uši i udove
koje bi im potom stavljao u usta. Sličnost Vojnovića i Blekstouna je što su obojica sposobni
za velika dela i potencijalno izvanredni (nadljudi, supermeni), ali je razlika suštinska:
Vojnović postaje spreman da prođe kroz purgatorijum patnje, a Osterlin ostaje kukavica koja
ne skida svoje crne rukavice.
Te crne rukavice su ahilovska neranjivost oličena u reci Stiks u koju ga je Tetida
umočila, ne bi li postao skoro pa bog. Skidajući ih, Vojnović postaje „netkoˮ, opredeljuje se
da bude Čovek, iako je pre toga zverski ubio Osterlina. Ovo opredeljenje postalo je njegova
istinska želja, koju sam sebi može ispuniti, bez ikakvih magičnih crnih rukavica, a ugledajući
se na majora koji se samoubio. Taj bezimeni major ubio se jer nije hteo da po svaku cenu
ostvari svoju istinsku želju – zapamti stradalu ženu i ćerke, a to znači da ukrade Vojnoviću
crne rukavice ili ima bilo kakve veze sa njegovom smrću. Cena željenog sećanja bila je,
dakle, hrabrost, „veliki jurišˮ, spremnost da se pogine i žrtvuje, i to je ono što je moralo da
leži na dnu srca svakog Čoveka da bi bilo ostvareno u stalkerovskoj „zoniˮ Solunskog fronta.
Takvi su, svakako, i prelepa Fani de Grot alijas Jelena Trojanska, koja pokušava da se iskupi
za odgovornost samoubistva vojnika u valjevskoj bolnici. Ona ukazuje Vojnoviću na
postojanje belog Ahila, ona se divi majoru i najposle uništava svoje lice. Takav je i
isakovičevski vojvoda Vuk (Vojin Popović) koji predvodi Legiju smrti, spremno se bori i
strada, ali i pruža „druguˮ priliku Vojnoviću da se spremi za početak nove bitke sa
sopstvenom dušom, iako je prvu izgubio, da parafraziramo moto romana, reči generala Dezea
1800.
Reči ovog romana nisu ustrojene tako da budu „lebdećeˮ ili od „papiraˮ, kao što su
reči grčkog advokata Mavropulosa, već imaju težinu (žrtvenog) kamena, spomena i
spomenika. Na polici sa Mavropulosovim knjigama nije bilo Homera, grčkih tragičara i
filozofa, kako se navodi u romanu, a to, drugim rečima, znači da se odrekao snage narodnog,
svog, mitskog, katarzičnog, promišljenog, zavetnog. Zato su ove knjige bile potrebne
„policamaˮ romana, kojima se pridružuje i naša epika, ali i svi vojnici, likovi i lica srpske
književnosti. Bez svega toga 1918. možda ne bi ni bilo svetlosti 2018.
.
Aleksandra Jurukovska

O LIDIJI DIMKOVSKOJ
.
.
Roman о životu-krstu
.
(Lidija Dimkovska, No-Ui, Skoplje, izdavačka kuća Ili-Ili, 2016. Makedonski kandidat za
nagradu „Balkanikaˮ za 2016. godinu)
.
…..Postoje knjige o kojima ne sme a da se ne piše, a roman No-Ui Lidije Dimkovske je jedna
od njih. Ustvari, lično smatram da su sve knjige Dimkovske takve – književni događaj u
makedonskoj književnosti. Dimkovska je jedan od naših retkoh autora podjednako uspešnih u
u poeziji i u prozi, prisutna i odavno se dokazala među književnom elitom na evropskoj i
svetskoj književnoj sceni, gde su uvrstana makedonska dela zahvaljujući njoj i još nekima.
…..No-Ui je precizno strukturisano delo, koje sažetim izrazom nudi ceo raskoš svetova,
vremena i događaja. Kroz priču o babi i unuci, moćno i originalno ispričanu od strane
devojke, a povremeno „viđenuˮ babinim očima, Dimkovska još jedanput (kao i u prethodna
dva dela „Skrivena kameraˮ i „Rezervni životˮ) stvara savršenu priču o sudbinama malih
ljudi, u jednom velikom istorijskom, ali i aktuelnom kontekstu. Naime, kroz porodičnu
istoriju babe Nedjeljke i njene imenjakinje – unuke Nede (Ne-da ili No-Ui), pred čitaocem se
otvara vremenska mašina ličnih prepletanja, intimnih i metaforičkih egzila, do dalekih
istorijskih dešavanja, a opet bliskim sa današnjicom. Simbolički odabran naslov No-Ui je stub
oko koga se sve vrti, između ne i da, između dve krajnosti, između suprotnosti (imena) dveju
junakinja, ozmeđu života i smrti, prisustva i odsustva.
…..U ličnoj priči dvaju ženska lika utkana je i jedna mnogo snažna, opšta i univerzalna tema
o Drugom, strancu i tuđincu, o onome ko prinudno ili dobrovoljno napušta svoje mesto, seli
se ili biva preseljen. U pozadini lične priče nalazi se baba-Nedjeljkina ljubav prema njenom
mužu, zbog koga napušta Split i odlazi za Italiju, a u pozadini one univerzalne nalaze se sva
ona tužna i nezapisana imena progonjenih, raseljenih, premeštenih svuda po svetu. U jednom
delu narator (ili autor?!) kaže: „kada više negde ne živiš, ti si tamo mrtav. I kada mrtav čovek
ode tamo gde je nekad bio živ, to je kao da hoda duh. A svi se mi plašimo duhova, zar ne? I
deca i odrasli!ˮ
…..U vremenu kada se svet iznova prekonstruiše zbog mnogih selidbi, kada su (ne)jasne
geopolitičke igre centara moći izbacile na površini termin „migrantiˮ, Dimkovska otvara i
teme o ratu, fašizmu, nacizmu i još nekim neprijatnim pojavama sa kojima se suočava naša
današnjica. Ona moćno primećuje: „Svaki rat zatvara škole, a otvara grobove. A između njih
– skrovište, glad, siromaštvo, prah.ˮ I ponovo nalazeći savršen balans između širokog kadra i
onog što stavlja u fokus običnog čoveka, narator dopunjava: „Možda je bolje da budeš duh
ljubavi, a ne rata.ˮ
…..Na osi selidbi, stvarno i simbolično, u No-Ui ima jedno mnogo suptilno, a opet i mnogo
moćno promišljanje o odnosu prema jeziku, maternjem, ali i o onom / onim jezicima koje
kasnije usvajamo. Naime, unuka je jedina koja razume babin maternji jezik – hrvatski, pa
kada ona postaje senilna i već vidi svoju smrt, svoj život priča unuci baš na svom maternjem
keziku. Čitajući ove epizode u knjizi Koneskova sintagma „Jezik je naša jedinstvena i prava
domovinaˮ nikad mi nije izgledala toliko dirljivo istinita.
…..No-Ui je roman o životu-krstu, jer svako nosi svoj krst, zar ne? Ali No-Ui je roman i o
tuđincima koji su među nama ili o onima za koje smo mi tuđinci. Jer u svetu migranata,
izgleda da smo svi duhovi. Ne mnogo velika po obimu, ali ogromna po značenju i slojevitosti,
knjiga Dimkovske budi osećaj iznenađenja i zatečenosti od strane toliko jasnih, takoreći
banalnih istina na koje nesvesno ili bezbrižno zaboravljamo: „I za običnog čoveka smrt je
krst, ali za tuđinca je sve krst: i prošlost, i sadašnjost i budućnost. Krst, ma koliko težak,
moraš nositi sam. Naći će se ljudi koji će hteti da ti pomognu, da ga ponesu kao da je kofer,
ali nije kofer: unutra je, u duši, i sve seče direktno u srce.ˮ
…..No-Ui je roman i o krstu koji ponekad treba da ponese i knjiga, i književnost i umetnost,
jer angažovanost može i traba da ima estetsku vrednost, stalno i konstantno pokazivanje
ličnih, etičkih stavova i kriterijuma, u ovom slučaju preko izrezbarenog pisma.
.
 DRAMA

Una Vizek

JA OD JUTRA NISAM STAO

Likovi:
Jedinica
Dvojka
Trojka
Četvorka
Susjeda
Prva

Sjednite malo. Sigurno ste umorni.

.
I
Lijepa velika obiteljska kuhinja. Kuhinjski stol. Tri muškarca. Večer. Jedan od njih radi oko
štednjaka.
1: Ja od jutra nisam stao.
2: Pa sjedni malo.
1: Pa baš bi i mogo.
3: Pa sjedni.
2: Popij nešto.
1: Samo još moram…
3: Gemišt…
2: Ili crno…
3: Štogod želiš.
1: Mogao bi crnog.
2: Nema crnog.
1: Ima, ima. Evo sad ću.
2: Nemoj ti, ja ću.
3: Nemoj ti, on će.
1: Ma ne. Nije…
2: Gdje je?
1: Ja ću. Tako i tako moram… Meso je u pećnici. Sjedi samo.
Jedinica se digne. Ode po vino.
3: Ti, on stvarno…
2: Ja ne znam zašto…
3: Valjda ga veseli.
2: Ma da, al nakon cijelog dana…
Jedinica se vraća s vinom. Provjeri pećnicu. Dođe do stola i strovali se na stolicu s krpom
preko ramena.
1: Jebote.
2: Umor, a?
1: Znaš šta…
3: …ti od jutra nisi stao.
1: Pa bome nisam.
2: Pa sjedni malo.
1: Pa baš bi i mogo.
3: Pa sjedni.
2: Natoči si.
2: Popij nešto.
3: Gemišt.
2: Ili crno.
3: Štogod želiš.
1: Mogao bi crnog.
2: Evo, gle ga sad!
Natoče si piće.
2: Ajde – za novi posao!
1: Za novi posao!
2: I?
3: Pa kako je, pričaj…
1: Super. Znaš šta, stvarno vrhunski.
2: Pa, to je vrhunski restoran.
3: Mislim – Michelinove zvjezdice…
1: Ne, to je stvarno drugi svijet.
2: Svaka čast…
1: I šefica. Ona je vrh.
3: Pa ona je među top 10 šefica Europe.
2: A ti ćeš biti među top 10 šefova.
1: Haha, to ne postoji…
3: Budalo…
1: …takva lista.
2: Ako ne postoji…
3: …neuka.
2: …izmislit ćemo.
3: Al, jel normalna?
2: Ne tlači te?
1: Ma ne. Mislim radi se krvnički…
2: Više nego u drugim…?
1: Puno više. Tu nema radno vrijeme. To je flajšmašina.
3: A šta Prva kaže?
1: A niš. Uzeli smo nekog tipa…
2: Znači snašli ste se.
1: Snašli smo se.
Piju.
2: I ti si znači jedini muškarac?
1: Od kuhara da. Ima ovih pomoćnih. Čuj ipak je to vrhunski…
2: A kakve su ti kolegice. Komadi?
1: Ne. Al i da jesu. Nema tamo…
2: …Cici mici
1: Da te netko vidi…
3: Znači ništa od pipkanja…
1: Fala bogu, konačno me nitko ne dira.
3: Ni po guzi?
1: Znaš da meni to inače ne smeta, zajebancija – šta. Al kad radim, nema
mi gore…. Najgore mi je kad radim karamelu. Sve onako fino izvučem, ko pašku čipku i onda
me neka pljesne po guzici. I onda sve ispočetka. E mrak mi padne na oči…
2: Ni jednom te nisu zašlatali još?!
1: Ni jednom.
3: U 3 mjeseca?
1: Šest.
2: Star si. Guzica ti nije više nešto.
1: Super je, velim ti.
2: Guzica?
1: Posao, budalo.
3: Super.
1: Ne, stvarno je.
2: Pa baš mi je drago.
Piju.
3: Mislim stvarno si se namučio da dođeš…
2: I što si sve proš’o…
1: Misliš od škole? Pa, 10 godina, ne, 12.
2: Ma daj. Već je toliko …
1: A čuj. Tri godine školskih kuhinja. Pa francuska…
2: Prva te skoro ostavila zbog te škole…
1: Nije me htjela čekati. Da joj nisam plaćao te silne karte do Pariza…
3: A student…
1: Uopće ne znam kako sam to uspio…
2: Nije vjerovala da ćeš uspjeti.
1: Al, evo sad vidi.
3: I šta ona kaže?
2: Jel konačno sretna?
1: Ma sretna je. Kako ne bi bila. Samo…
2: Al, stvarno si se napatio.
3: Pa poslije Pariza. Opet staž ne?
1: A da. U boljim restoranima, doduše. Al s opet dna.
2: Pa onda jedan porodiljni…
1: Pa opet ispočetka.
3: Pa onda drugi.
2: Mislim nevjerojatno.
1: A čuj, mi smo uvijek na ugovor, čim odeš na porodiljni …
2: Jebem ti takvu državu.
3: A sad si za stalno?
1: Ma kakvi.
2: Jebem ti i državu i život…
1: Da, nije lako. Ako imaš obitelj…
3: I to radno vrijeme…
1: A mislim, ženama je lakše.
2: I kažeš Prva je sretna zbog tebe…
Zazvoni pećnica.
3: Jel to Četvorka?
2: Možeš misliti. Tako rano…
1: Pećnica.
.
II
Jedinica se diže.
2: Pa opet nam nešto kuhaš.
1: Iznenađenje.
3: Ko da ti nije dosta…
2: A od jutra nisi stao.
1: Pa bome nisam.
2: Pa daj, sjedni malo.
Jedinica se vraća.
1: Pa bome bi mogao.
2: Znam kako ti je.
3: Misliš da je nama…
1: A, znam da nije…
2: Uopće ne znam zašto si…
3: Mislim, za kartanje…
1: Nemojte me jebat sad…
2: Dobro…
3: Daj sad malo sjedi.
2: Natoči si nešto.
Natoče si piće.
2: Ajde – za novi posao!
1: Za novi posao!
3: I? Veliš super je.
1: Ma super. Samo – flajšmašina.
2: Al ipak. Nakon tolko…
2: A sad se žališ.
3: On se uvijek žali.
1: Šta me jebete. Ne žalim se. Nego fakat je flajšmašina…
2: A flajšmašina ti je riknula!
3: Nismo te odmah skužili.
1: Opet me je…
2: A tko će?
3: Nego pravi prijatelji…
1: A baš ste mi vi neki…
3: A nego, tko je? Četvorka?
2: A gdje je on?
1: Reko je u devet.
3: On uvijek kaže u devet.
2: Lako je njemu.
1: On se diže u deset.
2: A mi u šest.
3: Sutra je subota.
2: U sedam.
1: Šest i trideset.
3: Svaki dan.
2: Svaki dan isto.
1: Ja, evo, od jutra nisam stao.
2: Pa sjedni malo. Natoči si.
1: Pa, kad inzistiraš.
Natoče si.
1: Nego, Trojka, jel ja to čujem da si si se na zbor upisao?
3: Bome jesam.
2: Bečki dječarac.
1: To bi objasnilo štošta.
3: Sad ste mene našli?
1: A tko će, ako ne pravi…
3: E, jeste seljačine. Pojma nemate…
2: Hvala bogu!
1: Jel ima pipkanja u svlačioni?
3: Budalo, nema svlačione…
2: Nemoj nama to prodavat.
3: To se vi na nogometu navlačite, a sad meni…
Jedinica se okrene dvojci.
1: Kad smo već kod tog, što je s nedjeljom?
2: A jebiga Petica je najebo i nema tko…
1: Pa može Šestica nać dvoranu.
3: Petica je najebo?
1 i 2: Ti ne znaš?!
3: Ne.
1: Jebote.
2: Jebote.
Pauza.
3: Pa šta je bilo?
1: Jebote…
2: U zatvoru je.
3: Ne seri!
2: Već 5 dana.
3: 5 dana!
Zvoni pećnica.
1: Meso je skoro gotovo. Pa di je ovaj?
2: On neće doći prije 10.
3: Nikad ne dođe.
2: Jebe se njemu.
3: Da bar ja mogu tako…
2: Spavat do 10, pa malo kavica, pa u atelje…
3: Kavica, pljugica…
2: Pa napušen maljat pizdarije…
1: Onda malo odspavat popodne…
2: Jer umjetnost iscrpljuje.
3: Pa u birtiju po inspiraciju.
2: Pokupit par modela.
1: Pa „radit“ cijelu noć.
3: Na aktovima…
2: Dok su one na laktovima…
3: I onda spavat do deset.
1: A ne ko mi…
2: U šest.
3: Čak i subotom.
2: U sedam.
1: Šest i trideset.
3: Svaki dan.
2: Svaki dan isto.
1: Ja, evo, od jutra nisam stao.
2: Pa sjedni malo. Natoči si.
1: Pa, kad inzistiraš.
Toči se vino.
2: Opa, nema crnjaka!
1: Kako nema?
2: Ošlo.
3: Fino nam ide danas…
1: Kad smo pod stresom.
2: Šta fakat više nema vina? Pa ja sam…
1: Ima. Al dok Četvorka dođe neće biti.
3: Ko ga jebe.
2: Nek si sam donese vino.
1: On nema za vino.
3: On nema ni za vodu.
2: Jebem ja ti takvu slobodu!
3: A ipak mu…
1: …ne zavidim uopće.
3: …zavidim.
2: Ja bi slobodu. Ali umjetnost mi se gadi.
3: Sloboda jest u umjetnosti.
1: Ma daj me nemoj, Trojka…
2: Od umjetnosti mi se povraća.
1: Još mi je i mali noćas cijelu noć povraćao.
3: Lako je tebi reći. Ti imaš kreativan…
2: I od umjetnika mi se povraća.
1: Ispovraćati cijeli tepih – to je umjetnost.
2: Ja ne bi nikad mogao raditi od 9 do 5 … To je rekao.
Ne bi mogao! Naravno da bi mogao. Da mora – mogao bi!
1: Pa da ga starci ne izdržavaju di bi on…
3: On tvrdi da ga ne…
2: Ma, daj me nemoj…
1: Od 9 do 5? A od 9 do ponoći?!
2: Kad je zadnju sliku prodao?
1: A cijelu noć sam rigotine skupljao.
3 (okrene se Jedinici): Pa šta ti žena nije…
1: A je, malo je. Al ona je tako…
2: Šta tako? Ne zna rigotinu pokupiti?
1: A, ima osjetljiv želudac.
2: Da, sve one imaju osjetljiv želudac.
3: Pa valjda je bar malog uspavala.
Jedinica prasne u smijeh.
2: Kad si zadnje čuo da je neka majka…
3: Pa moja žena, recimo…
1: Da, da, znamo – tvoja žena je najbolja.
2 (sarkastično): Ma čija nije?!
1 (iskreno): Moja?
2: Naše žene su najbolje.
1: Takvih nema!
2: Da ih nema trebalo bi ih izmisliti.
3: Dobro, a šta im fali?
1: Sućuti?
2: Marljivosti?
1: Samokontrole?
2: Sebičnosti im ne fali. Toga imaju i previše.
3: Šta, opet ćemo pljuvat po njima?
1: Dobro, što je tebi?
2: Pičkica.
1: Bečki dječarac.
3: Jednostavno mi je to dosadno, više pljuvat po njima.
2: Imaš pravo – dosadne su.
1: U dobrim danima.
2: Inače su nepodnošljive.
3: Aj ne serite. Recite mi radije što je bilo s Peticom.
Pauza
1: U jebote.
2: Jebote.
1: Daj si natoči malo.
Toče si vino.
.
III

3: No?
1: U zatvoru je.
3: To sam čuo.
2: Zbog kućnog nasilja.
3: Petica?! Zbog kućnog…
1: Aha.
3: Ma daj me nemoj je…
2: Naravno da te neću, pa nisam ja…
1: …bečki…
3: Šta ju je fakat…
1: Naravno da nije.
3: Nije valjda djecu?!
2: Nije.
3: U zatvoru je zbog psa?!
1: Ne.
2: Zbog susjede.
3: Premlatio je susjedu?!
1: Ne.
2: Nije ju htio jebat.
3: To je protuzakonito?!
1: Dobro, jesi ti glup?!
2 (prema Jedinici): Ja ti kažem – zbor.
1: Normalno da nije protuzakonito.
3: A šta ja znam više s tim novim …
2: Makar, imaš pravo. Ne bi me ni čudilo.
1: Kakva nam je vlada…
2: Srednji vijek.
1: Mračno doba.
2: Isuse, kako je glupo najebo.
1: Ak ne jebeš…
2: …najebeš.
1: Mračni srednji vijek.
Značajno ispiju iz čaša.
3: Dobro šta mu je ta baba točno napravila?
2: A niš, odjebo ju je, pa ga je prijavila za kućno…
1: Da je čula da mlati ženu…
2: I djecu…
1: I psa…
3: A žena, zašto ona nije nešto rekla?
2: Žene ne mogu svjedočiti…
1(sarkastično): …Jer su možda u strahu…
2(sarkastično): …Ne usude se reći istinu…
1: …Pa im se ne vjeruje…
2: To je po zakonu.
3: Jebem ti zakon.
2: Srednji jebeni vijek.
1: Mračno, fucking doba.
3: Ma daj me nemoj. To znači sad bilo koja babetina da nas hoće jebat…
1: Točno to…
Pauza.
3: Jebote.
2: Jebote.
1: Srednji vijek.
3: Jebote. Koje sranje.
1: Znaš šta, imam ja jednu, kat ispod …Moja je, doduše zgodna, ali
ipak.… Otkad sam čuo za Peticu, čekam u haustoru dok ne čujem da je prošla.
2: Ma daj ne brij…
1: Ja ti kažem. Ne bi me uopće čudilo, da danas navrati.
2: A mi smo kao ti agresivni…
1: …Od kojih treba zaštiti žene.
3: To ti govorim. Te luđakinje iz Vlade nisu …
2: Ko da smo mi podivljale životinje.
1: Pa nas treba držat na lajni.
3: Točno to. Kao da smo odbjegli tigrovi.
2: Dobro, ne ti…
1: Ti si više – odbjegla prepelica…
3: Jebite se. To nije smiješno. One nas fakat drže na lajni.
2: Sad si shvatio.
1: Naravno, tvoja žena…
3: Nemojte mi ženu uplitat. Pa nije ona krive šta ove religiozne
luđakinje…
2: Tu se varaš. Sve su one krive.
3: Ne pretjeruj.
1: Ne misli Dvojka to tako. On hoće reći da nisu ni svjesne…
2: Nemoj mi govorit što hoću reći. Sve su jednako krive jer podržavaju…
3: Nemojte mi ženu dirat. Moja žena nije takva. Ona mene podržava.
2: Pa šta ne daš otkaz onda?
1: Nek te uzdržava kad te podržava.
2: A ti se bavi pjevanjem.
3: Kasno je za to.
1: Nikad nije kasno.
3: Od danas je kasno. Prihvatio sam novi posao!
1: Novi posao!
2: U novoj firmi?
3: Ne, u istoj. Novu poziciju.
2: Pa bravo, šta se ne hvališ.
3: Čekam svoj red.
1: Dobio si konačno ono šefovsko mjesto?!
3: Šefovsko, haha, ne, to ne. Ali plaća je bolja. Posao zanimljiviji.
2: Znači popustio si… Prodao se za pare.
3: A glavna stvar je da mogu raditi od doma kad god želim!
1: Za to se isplati prodati…
3: Nema više dječjih bolovanja. Puna plaća svaki mjesec!
1: Znači sad – samo zbor, a posao kad stigneš.
2: Mogao bi čak Akademiju upisati, i postati pravi…
3: A da… Dobro… Ne znam baš. Pa nije mogu šta hoću. Od 9 do 5
moram biti dostupan.
2: Joj, Trica. Koji si ti štreber.
1: Pa izorganiziraj si…
3: Meni je već dovoljno da mogu skuhati ručak za vrijeme radnog
vremena. Stavi peć pile ili nešto…
2: Ne mogu vjerovati da to pričaš…
1: Da nećeš iskoristiti priliku…
3: A i – šta će mi akademija? Uostalom, dovoljna nam je jedna diploma u
kući.
1: Dovoljna vam je jedna diploma?!
2: Ne mogu vjerovati…
1: Ti si totalno zatucan.
2: Dobro odgojen.
1: Vrhunski uzgojen.
2: Zbog takvih kao ti…
3: Ma kakvih to?
1: Šta, one se mogu baviti filozofijom i istraživanjem spolnog života
rakova…
2: …a mi, mi ipak moramo biti malo realniji, jel da?
3: Jebiga – tako je. Muškarci su jači…
2: …stabilniji…
1: …agresivniji…
2: …manje senzibilni…
1: …manje kreativni…
2: …manje verbalno razvijeni…
1: …ali motorički spretniji…
2: …uporniji…
1: …pa su bolji za…
2: … manualne poslove…
1: …prljave poslove…
2: …glupe poslove…
1: …odurne poslove…
3: Vi ste infantilni, ne želite preuzeti odgovornost.
1: Ti si već istreniran, stari moj. Tebi lajna ni ne treba. Hodaš uz nogu bez
da ti itko kaže.
2 (sarkastično) : Muškarci vole autoritete.
1 (sarkastično) : Vole znati tko je vođa čopora.
2: A prirodno je da je to žena jer -…
1: …- žene su prirodni autoriteti, pošto ne podnose autoritete.
2: To mi je najdraža…Žene su prirodni autoriteti, jer slabo podnose
autoritete. Ili ona: Žene bolje vladaju. Jer imaju na pameti društvo a ne pojedinca.
2: Pod društvo se, naravno, misli na žensko društvo.
1: Obitelj, naravno, nije društvo.
2: Doma si, naravno, može misliti na svoju pojedinačnu guzicu. Kad se
zavali na kauč i uzme novine, bez da me pogleda ili pita dal’ treba pomoći s nečim. Kad prođe
pokraj mene kao da ne postojim i strovali se na kauč ni ne skinuvši cipele. Jer ona od jutra
nije stala. Jer ona se ipak previše zamara na poslu, misleći tako dugo na druge…
1: Pa ne može i doma misliti na druge…
2: …dovoljno da skine cipele.
3: Evo znao sam da ćemo opet srat po ženama. Vi ste stvarno papci ako
vas žene tako jebu.
1: Da samo znaš.
2: Da samo znaš…
Pauza. Nataču si gemište.
3: Slušam.
2: Šta slušaš?
1: Nemaš šta slušat, tišina je…
3: Slušam. Šta se zbiva? Šta ste tako sjebani?
1: Trebalo bi muziku neku staviti.
2: Nećemo stić ni jednu partiju ako onaj papak…
3: Nećete mi reći?
2: Nema se šta za reći.
3: Ma znao sam da serete bezveze. Ne znate o čem bi drugo…
1: A o čemu bi ti?
2: O zboru?
3: Pa bi – pričao bi vam o zboru, al znam da ćete me jebat.
1: Zborno!
3: Zborno. Pa neću.
1: Ajde, ti muzičaru, idi odaberi muziku neku.
2: Pa da, nemoj da Jedinica ide. On ipak od jutra nije stao.
Trojka se digne i ide pustiti muziku u dnevni boravak koji je spojen s kuhinjom, ali se s
mjesta gdje je linija ne vidi kuhinja. Trojka ne može čuti što Jedinica i Dvojka pričaju.
2: Dobro i šta ćemo mi s tom dvoranom.
1: Pa šta neće Šestica…
2: Ma Šestica… Boli njega kurac.
1: Pa jebemu. Bar on ima vremena.
2: Pa baš ga zato zabole. Ima vremena, ima para…
1: Pa, jebemu mater. Neću valjda ja sad još i dvoranu dogovarat, od jutra
do mraka radim, i onda još…
2: Znam, znam, ti od jutra ne staneš.
1: Pa ne stanem.
2: Pa znam.
1: Ma šta ti znaš.
2: Misliš da ne znam?
1: Pa ne znaš.
2: Šta ne znam?
1: Kako je raditi u restoranu. To je 12 sati neprekidne jebene flajšmašine.
2: Imam ja dovoljno svojih problema da znam…
1: Čisto sumnjam.
2: Pa ja isto radim, i to posao koji ne volim, za razliku od tebe, i mene
moja šefica ne voli, kao tebe tvoja. Jer ja ne držim jezik za zubima. I onda ne dobijem ni
povišice ni promaknuća. Nego samo još posla. Ali odradim posao, jer šta ću, ako odbijem
dobit ću još i otkaz, i ponekad pomislim, ma boli me, nek mi da otkaz… A onda se sjetim da
nitko neće zaposliti 42 godišnjeg inženjera s višom stručnom spremom. Pa trpim. A mislim si,
jebi se, radit ću 8-4, i u 4 idem doma ne možeš mi ništa. Imam djecu, moram ići. I ne može mi
ništa, ali s povišicom se mogu pozdraviti. Jer, jebiga, ipak se treba malo žrtve pokazati. Ima i
šefica obitelj, a ipak ostaje do 5, ponekad 6. Ipak se više žrtvuje. Lako se tako žrtvovati. Tako
se i moja žena žrtvuje. A ja, ja moram na poslu raditi duplo brže da sve stignem, duplo brže
od žena koje dobivaju povišice, a kad dođem doma i kuham i perem i vodim djecu na
muzičku i na tae-kwon-do i na jebene nogomete, a za svoj nogomet nemam vremena i za
kartanje jedva jednom mjesečno i onda još ova pederčina kasni jebo mu pas mater umjetničku
i tako da od kartanja ništa, i od nogometa isto ništa i jedino šta mogu je zapit se. Al ne, onda
će doći onaj peder koji nikad nema ni za vino ni za vodu i popit će mi sav gemišt, a da sam
pio crno onda bi mu se baš pilo crno taj dan, samo da mene izjebe. I ti me sad još jebeš da ja
ne znam kako je…
1: Dvojka, daj se skuliraj… Pa nikom nam nije…
2: Ma više mi vas je pun kurac svih…
1: Smiri se, čovječe. Šta ti je danas?!
Pauza
2: Zaljubio sam se.
Tišina.
Jedinica zapanjeno bulji u Dvojku.
Trojka koji nije čuo razgovor konačno pronađe muziku koju stavi. Čuje se Leonard Cohen.
3 (OFF): Jel može ovo?
1(odsutno): Koje?
3: Ovo.
1: Ne. Ajde molim te nešto manje depresivno.
Trojka nevoljko nastavi tražiti.
Jedinica zapanjeno bulji u Dvojku.
1: Pa u kog?
2: Nije bitno.
1: Pa dobro jesi ti normalan? Hoćeš si sve sjebat?
2: Boli me kurac više.
1: Ako Druge sazna, uzet će ti djecu i sve…
2: Nek sazna, jebe mi se. Ozbiljno ti kažem. Znaš šta mi je danas
napravila? Znaš šta mi je danas napravila, dok sam na koljenima prao pod u WC-u. Samo je
ušla. Bez da kaže oprosti, ili jel mogu? Samo je ušla i prekoračila me kao da sam pas…
E, prešla je preko mene kao da sam jebeni komad namještaja i sjela na WC srat. Dok sam ja
prao pod.
Nekad davno bi popizdio. Sad više nemam volje ni usprotiviti se. Samo sam ju pogledao,
onako od ispod. A ona je rekla– Šta?! Pa bila mi je sila. Nemila. – to je kao trebalo biti
smiješno.
E, nisam ju mogao gledati više. Spustio sam glavu i nastavio ribati. I šutim i ribam i osjećam
kako me gleda, a ja ne smijem dić glavu da ne poludim. A tresem se sav. I ona odjednom
kaže, taman prije nego što je pustila vodu.
– Ja ne znam što se tebi dogodilo. Nekad si bio tako duhovit.-
Trojka konačno pronađe neku muziku koju stavi. Npr. Johnny Cash
3: Jel može ovo?
1(odsutno): Može.
Pauza. Za sebe.
Nekad sam bio tako duhovit.
Trojka se vrati za stol.
3: Šta je bilo?
2: Ma niš.
Dvojka vadi cigarete. Krene da će zapaliti jednu.
1: E, odi van pušit.
2: Molim?
1: Dogovorili smo se da nema pušenja u kući.
2: Misliš reć, Gospođa Jedinica je ukinula pušenje?
1: NE. Mislim reć – dogovorili SMO se da nema pušenja u kući.
2: Znači, Prva je prestala pušiti pa sad nitko ne smije.
1: Odi van.
Dvojka izlazi na balkon razočarano odmahujući glavom. Vidi ga se kroz balkonska vrata kako
pali pljugu.
.
.IV.
3: Šta je njemu danas?
1: Ma pusti ga.
3: Šta, šta je bilo?
1: Ma ništa.
3: Misli da ga Druga vara, jelda?
1: Ne, otkud ti to?
3: Znam ja.
1: Rekao ti je?
3: Ne mora mi reći. Vidim.
1: Ma, briješ…
3: Makar. Nije ni čudo.
1: Ma o čemu ti…
3: Stalno je nadrkan, nije li?
1: Pa tko nije?
3: Tko bi dolazio doma kad te neko stalno je…
1: Pa jebote, šta nije dosta da sve radimo, nego još moramo i biti dobre
volje…
3: Pa vi ste budale ako sve radite. Ja radim koliko stignem i koliko mi se
da. Ja se znam postaviti.
Ulazi Dvojka.
2: Tko se zna postaviti?
3: Ja. Ja se znam postaviti.
2: Postaviti. Misliš naguzit se?
3: Ne. Mislim da nisam stalno nadrkan jer nemam osjećaj da me
iskorištavaju.
2: To je zato što ti voliš da te iskorištavaju.
3: Reci ti šta hoćeš, al ja nisam nadrkan a ti jesi.
2: Kad ga voliš primat odostraga.
3: Pa mene žena ne…
1: Aj dečki ne serite, nego raščistite stol. Meso je gotovo.
2: Šta ćemo jest bez Četvorke?
3: Da.
2: Dobro.
3: Da.
2: I popit ćemo mu sve.
3: Da.
2: Pa nismo mi budale…
3: …da ga čekamo.
2: A dižemo se sutra.
3: U šest.
2: U sedam.
3: U šest i trideset.
1: Aj dižite se i ne serite više.
3: Odma šefe.
2: Pod-šefe.
3: A, da, monsiuer sous-chef.
2: Daj reci, gospon pod-šef, jel to „pod“ znači da radiš pod šeficom?
3: Da joj se zavučeš pod suknju?
2: Pod podsuknju.
3: Ili je pod-šef onaj koji pere podove?
2: Liže podove.
3: Možda nas zato nije zvao u restoran…
2: Da ne vidimo kako joj…
1: Nisam vas zvao jer ste seljačine…
3: …a to je fin restoran.
2: Pa ja sam fin. Imam i odijelo.
3: Ronilačko.
2: I peraje. Imam jedno i za tebe. Ljetno…
3: Možemo se srediti pa na večericu.
2: Romantičnu.
3: Samo ti i ja.
2: Bez žena.
3: Jel može nedjelja?
2: A ne, ne može ovu, žena ide na bridž.
3: Ponedjeljak?
2: Kozmetičarka.
3: Utorak?
2: Utorkom gleda ritmičku gimnastiku.
3: Znači ni srijeda ne može.
2: Ne.
3: Četvrtak.
2: Yoga.
3: Petak?
2: A ne. Pa ovaj petak sam vani. Ne mogu svaki.
Svi se smiju.

3: E jesi papak. I meni nešto pričaš.

2: Nikad nećemo probat njegovu hranu.
3: Niti otići u fini restoran…
2: …u ronilačkom odijelu.
1: Pa sad ćete probat papci jedni.
Jedinica nosi hranu. Dvojka i Trojka mu priskoče u pomoć.
.
.V
.
Na stolu je mnogo hrane, i izgleda vrlo ukusno. Oni jedu i očito uživaju u jelu.
2: Ali, fakat. Zašto nas nikad nisi zvao u restoran.
1: Pa šta vas imam zvat. Znate gdje je.
2: Ma da, al drukčije je kad nas pozoveš.
1: Misliš onda ne morate platiti?
2: Pa da.
3: Ma ne. Nego glupo da dođemo a tebe nema.
2: Da hoćemo da nam baš ti skuhaš nešto.
1: Pa jesam vam sad skuhao.
3: Pa je. Fenomenalno je.
2: Ali baš nešto iz restorana.
1: To je iz restorana.
3: To je na meniju?
1: Specijalitet Šefice kuhinje…
3: Nije bez vraga u top deset…
2: A jel kužite vi da se lista zove top 10 šefica. Ko da su samo žene…
1: Opet ti s tim maskulinizmom…Tako se oduvijek zove taj posao –
šefica kuhinje. Još od prije 300 godina, šta bi sad zbog emancipacije trebali…
2: Nego šta nego bi trebali. Vi ste, naravno, primijetili da se svi poslovi
zovu ženskim imenima…
1: Ne, nismo primijetili. Jer smo retardirani…
2: …osim – kućnika. Za to ne postoji ženska riječ.
Pauza.
3: Fakat –za kućnika nema riječ. Kako bi bilo žensko od kućnika?
Pauza. Razmišljaju
1: Kućnikica?
2: Ne, ne – Kućanica?
Pauza. Razmišljaju
1: Kućanica? Ma ne, bezveze…
3: Ne, ne – znam – Kućkica!
1: Hahaha, da – kućkica!
2: Da, da – sada su kučketine, a onako bi bile kućkice!
1: Zamisli taj život! Da ti je žena kućkica.
2: Fino dođeš doma s posla. Nekog finog posla…
3: Zavališ se na kauč…
1: …bez da skineš cipele.
2: A tvoja kućkica te nasmiješeno dočeka s pitanjem –
3: …u negližeu…
1: – dragi – jesi li gladan?
3: Ma ne jeo sam vani…
1: …a, a, a ja sam cijeli dan kuhala. Ali nema veze…
2: …hoćeš možda da ti ga pop…
3: Paaa, mogla bi ako ti se baš da.
1: Joj, daj, odurni ste.
2: A gle njega…
3: Tko je sad bečki dječarac?
1: Aj daj, kućkice, radije mi pomozite pospremiti.
2: Zašto? Nije da ćemo se kartati…
3: …ovaj kreten uopće ne misli doći.
1: Zato jer ne volim sjediti za prljavim stolom.
2: Aj , daj sjedi.
3: Mi ćemo.
2: Ti od jutra nisi stao.
3: Sjedi malo.
2: Natoči si.
Dvojka i Trojka pospremaju stol.
2: Ja bi se prije ubio nego bio kućnik.
3: Razumijem te. Mrzim kad nemam svoj novac.
2: A ne zbog toga, nego mrzim spremati.
3: A zašto ne uzmete spremača? Mislim ako ti Druga prigovara nek si
onda sama čisti.
2: Ma neću da mi se neki tipovi po kući motaju. Tako i tako nikad ne
pospreme…
3: A šta se onda žališ?
2: Ma tko se žali?
3: Pa stalno si nadrkan. Nije ni čudo da te…
2: Da me šta?
3: Ništa.
2: Da me šta?
3: Da ti žena nije sretna.
2: Otkud tebi da mi žena nije sretna?
Ulazi Četvorka.
4: Bok, ekipice, šta ima?
3: O pa vidi njega.
1: Kako si…
4: Bila su ti vrata otvorena. Derete se čuje vas se…
1 (Četvorki): Kud ćeš?
4: Moram srat. Hitno.
Dvojka sjeda i natače si gemišt.
2: Šta on sere da mi žena nije sretna?
1: Pojma nemam.
Trojka još posprema.
1: Trojka daj pusti to. To ću ja poslije…
Trojka ne odustaje. Čak uzima posudu za pečenje, napuni je vodom i odlazi do WC da prolije
prljavu vodu. WC je zauzet pa čeka.
Dvojka pije i gleda u čašu…
2: Ali ima pravo. Nije sretna. Ni ja nisam sretan. Ne znam kako se to
desilo. Da smo se tako…
1: Malo po malo. To su male stvari. To su uvijek male stvari…
2: A toliko sam ju volio…
1: …koje se skupe…
2: I ona mene…, valjda.
1: …koje se slažu…
2: Još uvijek je volim. Ne uvijek. Ali ima dana. Ustvari večeri, kasnih
večeri, kad djeca već zaspu, i ja budem u kuhinji, kuham ručak za sutra. I natočim si vina, i
zapalim pljugu, i stanem na vrata od boravka i pogledam ju. A ona uvijek leži na kauču i čita i
onda se, ponekad, nasmije od srca. I bude mi lijepa ko nekad. I onda sam sretan. U tom trenu
sam sretan i s njom i s djecom i sam sa sobom. I pogleda me i u očima joj je smiješak i volim
ju, toliko ju volim u tom trenu. I kažem joj – Volim te. A ona meni kaže –
1: – Pa ako me toliko voliš mogao bi kleknut i polizat mi malo. –
Dvojka ga zapanjeno pogleda.
1: To meni Prva kaže… Mogao bi kleknut …
Ja njoj kažem – Volim te. A ona meni – Mogao bi kleknut i polizat mi malo. I još pokaže
onako s jezikom da bude što odvratnija, da me što više ponizi.
E, dođe mi da je golim rukama ubijem… Da se zaletim na nju i razbijem joj tu odvratnu
gadljivu facu, iskopam te zlobne oči.
Ja ne znam zašto uvijek, uvijek moraju pokazivati da imaju moć nad nama. I kad je sve u redu
i kad se lijepo slažemo, uvijek mora biti nekog poniženja. Samo da se zna. Samo da se zna tko
je gazdarica. Potpuno mi je jasan taj poriv da umlatiš ženu. To nema veze s našom agresijom
to ima veze s njihovom. E, dođe mi da ju razvalim, stvarno mi dođe da joj šakom razbijem
lice. Znaš, ponekad si to zamišljam. Ponekad si zamišljam kako joj šakom razbijam zube i
bude mi lakše.
Dvojka zabrinuto gleda prijatelja. Jedinica pogleda u čašu pa ispije.

2: Ti nisi normalan.
1: Nisam.
2: Jel jebeš ti šta u zadnje vrijeme?
1: Ne, ak ne poližem.
Jedinica i Dvojka umru od smijeha.
Trojka odustaje od čekanja pred WC-om i vraća se u kuhinju.

.
.VI
.
Trojka sjeda za stol.
3: Ja ne kužim otkud to da su žene stalno napaljene, a muškarci kao nisu?
1: Otkud ti sad to?
3: Pa pričali ste o seksu, ne?
2: Ne baš.
3: Mislim ja bi svoju ženu svaki…
2: Ili tuđu…
3: Zašto kažeš tuđu?
2: Nema veze.
1: Svejedno čiju. Ili ničiju. Samo da mi je nešto…
3: I zašto se mi moramo suzdržavati…
1: I ne smijemo uletavati komadima…
2: A one smiju?
3: Da ne ispadnemo preagresivni…
2: Ili kurviši…
1: Jer to žene ne vole.
3: Samo ne znam kako Četvorki uspijeva.
1: On je umjetnik. To je drugo.
2: Pa dobro di je on.
3: A sere.
2: On uvijek nešto sere.

.
.VII
.
Ulazi Četvorka.
4: Evo me. Ekipice…
2: Četvorka, daj reci kak to tebi uspijeva.
4: Kako mi uspijeva? Fenomenalno.
1: Nismo mislili na uzgoj picajzli…
2: …nego to, s tim komadima.
3: Kako to da tebi ne govore da si droljo?
4: Ko kaže da mi ne govore. Ali one ti to ustvari vole.
2: Ma ko voli?
4: Gospođa Vidošević na primjer.
3: Tko?
1: Gospođa Stoprva – kupujem umjetnička djela ukradenim novcima
poreznih obveznika – Vidošević?
4: Upravo ta.
Bolje bi joj pasalo Rado-šević, da se mene pita.
3: Jebote, postao si žigolo.
4: Nisam. To je samo usput. Nisam mogao odoljeti.
3: Dobro Četvorka, pa šta nisi doš’o posudit pare ako ti je takva frka.
4: E da vidiš to tijelo…
3: A ti si joj naravno radio akt.
4: S aktom smo počeli…
2: Čekaj, prodao si sliku?
4: Mislim, prodao, to je narudžba, nije moje…
2: Prodao si sliku Stoprvoj Vidošević?!
1: Jebote Četvorka – sad ćeš biti u kolekciji Vidošević!
3: Pa to već ipak nešto znači.
4: Pa bome da.
1: Jebote, Četvorka će nam postat slavan.
Svi nazdravljaju!
4: A ja. S čim da ja nazdravim?
Svi ga ignoriraju.
3: To je naravno, ako ona uopće pokaže tu sliku nekom.
2: Da, tko zna koliko takvih aktova ima skriveno u podrumu.
4: Pa nisam gledao kolekciju aktova, nego kolekciju vina…
2: Tko zna da li ih naručuje prema vještini slikara ili prema izgledu.
1: Šta je njoj naručit jedan akt zbog seksa a onda ga spremiti u podrum da
ga nitko ne vidi.
4: Ljubomorni ste, pederi.
1: Naravno da jesmo.
3: Ne mogu vjerovat, konačno si prod’o sliku.
4: I to kome!
1: Sad ga nećemo morat više častit.
2: A i Vidoševićka nam je pobrala picajzle. I tome se treba veselit.
4: Ja nemam…
1: Nego, žigolo. Jesi ožednio od tog rada.
4: Pa ja čekam. Svi se nazdravljaju, a ja…
2: E pa nema za tebe.
3: Kasniš.
4: Sve ste mi popili?!
1: I pojeli.
4: Kakvi ste vi to prijatelji…
3: Razočarani.
2: Uvrijeđeni.
1: Gladni i žedni.
4: Sva sreća da sam ponio…
1: Šta?! Chateaux La tour 1998!
4: Ko što rekoh, ja sam gledao kolekciju vina a ne aktova.
2: Daj to ‘vamo…
1: Nećeš to valjda pit. Ta boca košta 300 Eura!
2: Samo me gledaj.
4: Bez brige, imam još par.
1: Nisi reko da si na gemištu danas?
2: Jedinica. Odjebi.
4: Da čujem dečki kaj ima s vama?
2: A niš, čekamo tebe da dođeš. Da se kartamo, ne?
1: Trojka se upisao na zbor.
4: Nemoj, jebat. Bečki…
3: …ti ga stojećki.
4: Pa budeš nam zapjevao malo?
Trojka pjeva nešto glasno da odjebe Četvorku.
4: U jebote. Pa ti ko da operu studiraš. Nisam znao da tako možeš…
3: Pa mnogi nisu znali.
4: Samo… Daj provjerite da li su vrata zatvorena. Kad sam dolazio bila su
otvorena. Da ti ne bi susjedi…
1: Ma da, ta brava… Nikako da to…
2: Da, zamisli da ti sad uleti ona susjeda. U negližeu. S tortom.
4: Šta je Jedinica, šta i ti imaš susjedu? Šta nisi čuo što se Petici desilo.
1: Nemoj se ni zajebavat s tim.
2: Jebote Petica.
3: Ja još uvijek ne mogu vjerovat da ga je ta baba tako sjebala.
4: Tko je reko da je baba?
3: Dvojka.
4: Ženska uopće nije baba, nego neki opaki komad.
3: Ma daj.
2: Nemoguće. Ja sam čuo…
1: Ako nije baba, zašto ju nije pojebao?
4: Tko kaže da nije?
1: Pa šta je onda bilo?
4: A navodno se počeo karat s tom susjedom, ljepotica neka, al luda ko
šiba. I tak je to neko vrijeme išlo. I onda se ona zaljubila.
2: Ona naravno nema muža.
4: Nema, al ima 27 godina.
2: Ne seri. Petica je naš’o komada od 27 godina?!
3: Nemoguće.
4: A možda 29. Uglavnom klinka se zaljubila i rekla da se hoće udat za
njega. I onda ju je on odjebo.
1: I onda je ona popizdila.
4: I onda je ona popizdila.
2: Sad ga uopće više ne žalim. 29 godina – jebemu, sretnika.
3: Da. Baš mu zavidim.
Pauza. Svi piju osim Četvorke. Jedinica skuži.
1: Ma jebeš Peticu, sam se sjebo. Daj reci, šta ćeš pit.
4: Chateaux Latour.
1: Ja sam mislio da se zezaš.
4: Ne zezam. Imam par boca.
1: Pa prodaj mom rest…
4: I honorar. Ne moram prodavat…
1: Svejedno.
4: Hoću i ja jednom počastit prijatelje.
2: Nemoj ga sprečavat.
1: Ajde onda. Ali čekajte prave čaše.
Jedinica se diže. Nosi čaše, nosi i decanter.
2: Nemoj ti, ti od jutra nisi stao.
1: Ma nije meni teško.
Otvara vino. Pažljivo. Natoči u decanter.
Svi čekaju.
2: Dobro hoćemo mi pit to ili nećemo.
1: Ne još.
Čekaju.
2: Pa dobro kad ćemo?
1: Pa optimalno bi bilo sat vremena. Neki kažu 3 sata.
4: Ti me zezaš?
1: Ne.
2: Deset minuta. Imaš deset minuta.
4: Dotle molim gemišt.
1: Seljaci.
4: To je moja boca. Kupi si svoju.
U međuvremenu si natoče gemište.
2: Jebote, vidi nas. Čekamo da se dekantira Chateaux Latour koji je donio
Četvorka. Jedinica radi u Kloopi, Trojka će konačno ostvariti svoje snove…
Pauza.
4: A šta ti?
2: A ja. Ja nemam snove. Više.
3: Snovi su precijenjeni.
1 (pomiriši vino): Chateaux Latour nije.

.
.VIII
4: Šta to tako fino miriši?
3: E ovo moraš probat…
2: Šta je Jedinica napravio…
3: Šefičin pulled pork…
1: Šest sati se peče.
2: A još je cijeli dan radio.
3: On od jutra nije stao.
2: Od 7.
1: 6 i 30.
3: A ne ko ti. Od 10.
2: Od 7 do 7.
3: Nije stao
2: I onda još nama kuhao.
4: Jebote, da, kako ti je na novom poslu? Nisi nam ništa rekao.
2: Nama je, ti kasniš.
3: Ja idem pušit.
2: Opet pušiš?
3: Al ne kupujem.
2: Znači moje pušiš.
3: Da.
Dvojka i Trojka se dižu.

4: Pa šta se ne smije tu pušit?

2: Ne, gospođa Jedinica je zabranila.
Dvojka i Trojka odlaze na balkon.
2: Šta si htio reći s onim da mi žena nije zadovoljna.
3: A jebe te to, a?
2: Ne jebe me, samo me zanima otkud ti to?
3: Od nikud – samo primjećujem. Tko bi bio zadovoljan kad dođe doma
nadrkanom mužu.
2: A ne pitaš zašto sam nadrkan? Znaš šta mi je napravila danas…

.
.IX
.
4: …zabranila pušenje? Pa šta je trudna? Šta joj je?
Jedinica šuti.
4: Nemoj me jebat, trudna je? Opet?
Jedinica šuti.
1: Nije još sigurno.
4: I baš sad. Tek si dobio novi posao.
1: Ne samo to. Šefica mi možda odlazi.
4: Šta to znači? Da bi ti postao šef?!
1: Da. Možda bi postao šef.
4: Šef jedinog restorana u gradu s Micheline-ovim zvjezdicama – i to
muškarac?!
1: Možda. To nije sigurno. Ali šefica me voli. Kužimo se.
4: I ova ostane trudna. Baš sad.
1: Da.
4: Pa kak ste to isplanirali?
1: Pa očito je da nismo.
4: Pa šta ne pazite?
1: Pa, ona kao pazi.
4: Znači, namjerno te ujebala.
1: A kao nije. Nije to sto posto sigurno, ta njena kontracepcija.
Pauza
1: Mislim, nije valjda.
4: Pa ko ju jebe. Nek ona uzme porodiljni.
1: Da. Baš. Pa da se sramoti pred familijom.
4: Jebote Kec, ti baš nemaš sreće.
.
.X
.
Dvojka i Trojka na balkonu.
A ona mi kaže:
– Ja ne znam što se tebi dogodilo. Nekad si bio tako duhovit.-
Pauza. Za sebe.
Jel kužiš ti…
Pauza. Duga pauza.

3: Ona to ne kuži.
2: Pa ne kuži. Da. Znam da ne kuži. Da njoj netko pređe preko glave dok
pere pod, kužila bi. To je ono što ti ja pričam. One ni ne kuže da su u poziciji moći.
3: Ali moja…
2: Znam. Znam tvoja žena jest drugačija. Blago tebi.
3: I ja sam drugačiji.
2: Jesi.
3: Ali opet – nisam dovoljno dobar.
2: Znam…
3: Kako znaš?
2: Znam kako ti je. Jesi popušio?
3: Jesam.
.
.XI
.
Dvojka i Trojka ulaze.
2: No, dobro ‘oćemo konačno?
4: Šta ‘oćemo?
3: Kartanje. Dvojka je zapičio da moramo kartat ako je noć za kartanje.
1: Jer je kartanje samo jednom mjesečno. I on to mora.
4: Poslije ćemo kartat…
2: Znao sam.
4: Sad je vrijeme za Chateaux…
Pauza. Toči se. Pije se. Svi uživaju. Jedinica znalački prevrće vino po ustima.
1: Mmmmm, stvarno nije precijenjen.
2: Jebote, vidi nas. Pijemo Chateaux Latour koji je donio Četvorka.
Jedinica radi u Kloopi, Trojka će konačno ostvariti svoje snove…
Pauza.
2: …Ja nemam snove…
1: Ti imaš mokre snove.
Dvojka se trzne, al ga Četvorka slučajno spasi.
4: Sanja gemišt.
3: Pa stvarno šta nam fali.
1: Malo sira. Imam pravi sir za to…
Jedinica se diže i donosi sir.
4: Znači ništa nam ne fali.
2: Jebote a kad se sjetim kad smo onaj ocat pili u Rovinju.
4: I pjevali terce.
1: To su bile najbolje terce ikad.
2: Trojka bolje da nisi bio. Povraćao bi od užitka.
4: Ajmo sad!
1: Na Chateaux Latour?!
2: Ju te saaaaaan aaaaan
3: Ju te san se zajubiiiijjjaaa
4: Druge neeeeeeeeeee
1: Druge ne bi poželiiiiaaaa
Cijelo vrijeme dok pjevaju Trojka daje sve od sebe ali ostali toliko kvare da se on stalno grči
od bola na krive tonove.
3: Au stvarno boli. Nemojmo to ponavljati…
2: A sad si još ti pjevao. Zamisli kako je bilo bez tebe.
4: Ovo je jednostavno predobro vino za pjevanje.
1: Mora biti ocat…
2: Da si nas tad čuo. Slavuji.
4: Ja sam slijedeće popodne rigao s vrha crkvenog tornja.
1: Jer je Duja inzistirao da nas vodi u turistički obilazak…
2: Puhala je bura…
1: A ovaj debil je povraćao prema sjeveru.
2: E da si vidio facu onog Nijemca kad ga je pogodio rafal
4: Ja nisam ništa vidio imao sam drugog posla.
2: A Jedinica se ispričava – kaže – sorry, sorry, he’s pregnant
1: Jebote trčali smo dole niz onaj toranj
4: Ja sam se koturao…
Toče si novu rundu.
2: A budala se noć prije sjetila ukrasti kontejner od smeća i vozit se s njim
niz Griziju…
1: Koja ide nizbrdo dole od crkve…
4: To je sve kriv Dvojka šta nas je stalno vodio na tu crkvu…
1: I budala nije skužio da kontejner nema kočnice…
2: E a Grisia ti je sva u stepenicama.
1: E koja je to scena bila.
2: U tri ujutro onakav pijan viri iz kontejnera…
3: Čekaj ti si ušo u kontejner?
4: Ma nisam ušo, upo sam …
1: Onak, dopola je vani i pokušava se panično ispeti van
2: A kontejner ubrzava…
1: Ljudi su počeli otvarat prozore i pičkarat
2: Srećom da je bio neki plato na pola ulice…
1: E kako je izletio, ko u crtiću
4: Jebote, skoro sam poginuo.
2: Da nije u nekom vešu završio…
3: Jebote, vi se uvijek zabavljate bez mene…
1: Ajde, molim te. A kad si ti završio u zatvoru. Ako to nije dobra priča…
3: Je, krasna. Skoro sam dobio 2 mjeseca zbog prostitucije…
2: Kad hodaš okolo obučen ko žigolo.
3: Pa imali smo predstavu!
1: Nisi to valjda rekao murji.
3: Jesam.
4: Budalo.
3: Najjače je bilo što me inspektorica tražila posjetnicu. Da ima
djevojačku za mjesec dana…
2: Vidiš, isplati se biti fin i održavan.
4: Da, koliko ih ona vidi na dan, a izabrala je baš tebe…
3: To je samo vama smiješno.
2: Ne, to je svima smiješno. Osim tebi…
4: Joj, šta se uzrujavaš! Pa kome se to nije desilo…
1: Meni?
2: Al šteta da se nisi javio za djevojačku…
3: Nije bilo potrebe kad si ti išo…
1: Opa. Trojka uzvraća udarac…
4: Ali najbolja fora od svega je bila da si joj na kraju pjevao na svadbi.
3: A nije me uopće prepoznala bez šminke…
2: E da mi je to bilo vidjeti. Glavnoj inspektorici na svadbi pjeva osuđeni
žigolo…
3: Žigolo oslobođen optužbi…
4: Trebao si joj zapjevat… I’m just a gigolo
Trojka se pridružuje…
3: … and everywhere I go…
Svi pjevaju i smiju se.
2: Sjebo si me s ovim Latourom. Kako ću sad piti gemište.
4: Ko vodu…
1: A je se sjećate ono na Pagu…
2: Vode nemamo!
3: Kad je Petica pitao – a što ćemo sad pit?
4: A Trica ko iz topa – A čuj – vode nemamo!
2: Trica, ti si nekad bio tako duhovit, pa šta ti se dogodilo u zadnje
vrijeme?
Trica se smije.
3: Onda smo išli u Novalju po onu Četvorkinu malu…
4: Pa nas je murja zaustavila.
2: A Petica, onak pijan otvara vrata.
1: A murjak – pita – di ćeš ti momak?
3: A Petica, Petica mu dodaje gemišt i kaže, možete molim vas malo
pridržat moram ić pišat…
2: Onak, mrtav pijan još se klati.
1: A murjak onak stoji s tim gemištom, ne vjeruje…
3: A ovaj piša pred njim.
2: I onda se ovaj tu debil probudio odostraga…
4: Mislio sam da smo došli
3: I otvorio vrata…
1: I gurnuo Peticu, a ovaj popišao murjaku cipele.
2: E kako je tip popizdio…
4: A jebiga mislio sam da smo stigli…
2: E jebote, Petica uvijek je sranja radio.
3: Svi smo mislili da će u zatvoru završit.
1: A vidi ga sad.
Svi se smiju. I opet piju. Sve su pijaniji i pijaniji i više ne znaju jel piju gemište ili Chateaux
Latour ili šta.
1: Jebote, koje smo budale bili…
4: A pogle nas sad.
3 (s gemištom u ruci): Pijemo Chateaux Latour…
2: Četvorka je prodao sliku…
1: Trojka će postati slavan…
2: Ja nemam snove.
3: Dvojka ima mokre snove…
1: …Sanja gemišt…
4: …Koji se ostvaruju.
1: A Jedinica, naš Kec, je As u kuhinji
4: Možda postane i pravi As. Baba pik izgleda odlazi.
3: Ne seri, to nam nisi rekao
1: Da, šefica izgleda odlazi. Al to još nije ziher…
2: Bit ćeš šef! I to Kloope!
4: Ako mu žena ne rodi.
3: Haha, da to bi te fino sjebalo. Još jedan porodiljni…
1: Bi.
Pauza
2: Čekaj, Prva je trudna? Zato se ne smije pušiti?
4: Vi niste znali?
1: Ma smije se pušiti. Ko joj jebe oca.
2: Ma daj ne seri…
1: Ne, ozbiljno…
2: …trudna je?
1: …jednom mjesečno dođete. Pušite koliko hoćete!
2: To te pitam buraz! Pobuna!
4: Daj još jednu butelju.
3: Imaš još?
2: A zašto ja gemište pijem?
Svi: Jer vode nemamo…
Svi pale pljuge, znatno bolje volje. Svima se petlja jezik osim Jedinici. On pazi koliko pije.
1: Al ipak otvori vrata od balkona.
2: Evo, ja ću. Ti sjedi…
3: …Ti od jutra nisi stao.
4: Ko nekad. Rage against the machine…
3 pjeva You’ve got to do what they tolda ya… Svi se ubacuju. Četvorka bubnja po stolu.
2: Sad će ti susjeda ziher…
1: Ma ko ju… Nek dođe.
3: E je se sjećaš kad smo išli na Rejđe u Ljubljanu.
4: Kako se ne bi sjećo.
2: Pa je Četvorka zbario onu klinku i osto spavat kod nje.
3: A mi smo ga tražili ko debili.
1: To ste ga vi tražili, ja sam vam govorio da je stoposto zbario neš.
3: Enaindvajset se zvala.
4: Sedamindvajset…
2: Pa smo onda pol godine imali besplatno spavanje u Ljubljani.
1: Jebeno je bilo.
3: Dok ju ovaj debil nije napuco.
4: Nisam mogao više. Trebao sam svoju slobodu.
2: Ti si ipak umjetnik.
4: Imala je iskrivljen nožni palac. I nije se brijala…
1: Dobro jel bilo jedne ženske da ju ti nisi napuco. Ono da je neka tebe
otkantala.
2: Da i je ne bi nam priznooo…
4: Je.
3: Kad, u vrtiću?
4: Ne, prije par godina.
2: Ne seri.
1: Zašto mi ne znamo za to?
4: Ne morate vi sve znati.
3: Aj pričaj.
4: Daj prvo da si natočim malo.
.
.XII
.
Svi si toče vina.
4: Sedma. Tako se zvala. Sedma. Vidio sam je na nekom
otvorenju. Odma sam je ošaco. Bila je zgodna i stajala je sama.
3: Tebi su sve zgodne koje stoje same.
4: Bila je zgodna, a nije izgledala očajno. Znaš one ženske koje vrebaju
ko kobci. Te obično stoje same. A nije bila ni bahata, napuhana, nego baš taman. Žrtvica i pol.
3: Ja to uopće ne mogu slušat, te tvoje spike.
2: Daj, šuti. Ovo je najbliže seksu što sam bio u zadnjih pet godina.
Napalio sam se.
4: I tako ti ja njoj priđem. Onako, ko slučajno baš imam u ruci istu cugu
koju ona pije i tražim nekog… Pa joj uletim – Jesi vidjela tu i tu. A ne? A baš joj cugu nosim.
A ti piješ isto?! Koja slučajnost…
1: Isuse koji uleti.
2: Igrač, nema šta. Ti si moj heroj.
3: Ti si naš heroj.
4: …pa počnemo s laganom konverzacijom. Red filmova, red muzike. A,
onda, u pravom trenu – onda joj pogledam u oči. Onak direkt, da joj pročačkam dušu. E na to
sve padaju. Odma skrenu pogled i ono zacrvene se. Gotove su u trenu.
1: Al ova ne. Već vidim.
4: Ova ne. Odmah me skužila da sam igrač. Jer je, naravno, i sama bila
brijačica. Al sam ju skoro preveslao – krenuo sam ja onda igrat žrtvu. Praviti se da mi je
neugodno kad me pitala što radim. Da se sramim. – Ja šta radim? Ma ništa posebno. Pa malo
slikam, malo video. –
3: Ti si stvarno besraman.
4: E, skoro mi je uspjelo. Skoro sam ju im’o. Bila od onih koje vole
skupljat pse lutalice. Taman bi joj lego. Al, jebiga, onda mi se omaklo par puta. Previše su mi
te frajerske šeme ušle u rutinu. Znaš ono ko stavim joj ruku oko struka da je bolje čujem i
to…Mislim to nitko normalan ne radi kad upozna nekog.
I onda još to s konobaricom. Tipovi koji očijukaju s konobaricama definitivno nisu pse
lutalice. Toliko je svima jasno.
1: Dobro i, pa šta? Šta nisi rekao da je bila igračica. Šta ima veze da te
skužila… Nisi se valjda odmah zaljubio?
4: Ne. Htio sam ju samo poševiti. Bila je zgodna, ne. Pa sam je na kraju
galantno pitao da li je mogu otpratiti doma. Ona je rekla ne. Ja sam je uvjeravao da su mi
namjere čiste. Ona je mene uvjeravala da joj je savršeno jasno kakve su mi namjere, i da sam
joj prilično privlačan i zanimljiv, ali da će ipak morati odbiti. Ja sam je pitao – možeš li mi
molim te dati barem razlog. Da se ne ostanem vječno pitati…
2: Kakva ljiga…
4: Ona je rekla – naravno da mogu
– Malo si mi predroljast…
2: Predroljast!
1: Nevjerojatno!
3: Tebi da to netko kaže…
4: I to ona. Molim lijepo, koja je pol grada okrenula.
2: E onda si se zaljubio.
4: E onda sam se zaljubio ko budala. E, slinio sam za njom. Slikao slike s
njenim likom, montirao njene fotke. Slagao joj playliste.
1: Daj me nemoj jebat. Slagao si joj playliste s tri banke?
4: Skoro četiri. Bome jesam. Sramim se. Evo sramim se tu pred vama.
3: A šta ona?
4: Niš. Kao bili smo si super frendovi. Hengali smo i to…
2: Jebala te ko majmuma.
4: Bome je. Al nije to najgore.
3: Kak može bit gore?
4: Odlučio sam da neću spavat s nikim da joj dokažem da nisam droljast.
Svi umru od smijeha.
4: Meni uopće nije bilo smiješno.
2: Mogu mislit.
1: Sad vidiš kak je nama.
3: Pričajte za sebe.
2: Ovo postaje sve zanimljivije.
1: I kolko si izdržo?
4: Skoro godinu dana.
2: Godinu dana! Ti!
4: A onda sam puko. Totalno mi je puko film, i pitao sam je do kad ona
misli da ću je čekati. A ona je rekla da me ona nije tražila da ju čekam. Da sam se
bespotrebno trudio, da su žrtve besmislene. Jer da ako mi je u krvi da sam droljast, da tu nema
pomoći. Nema se smisla mijenjati zbog drugih. Rekla mi je – Ja te ne osuđujem ali to me na
muškarcima odbija. E popizdio sam – urlao sam na nju da je ona droljetina najgore vrste i da
nema ona šta meni govoriti da sam droljac. A ona se uopće nije zbunila. Samo je jednostavno
rekla
– Ali – ja sam žensko…
Kuiš ti nju. – Ja sam žensko.
2: Koja žigola! Sve su one najobičnije žigoletine.
3: Aj prestani govorit za moju ženu da je žigola.
2: E daj ne seri Trica. Nisam za tvoju ženu…
1: Trica, daj se skoncentriraj. Ovo je Četvorkina tužna priča.
2: Jedina u životu…
3: Fakat?! To ti je jedina ljubavna priča u životu?!
4: Jedina…
3: Saaaamo jednom se ljubi!!!!
1: I tad srce izgaraaaa
4: I dok udes nam grubi, šale zbijati znaaaa…
Svi pjevaju Samo jednom se ljubi. Ali Dvojku odjednom nešto počne tištiti, nešto ga pritisne
kao čelična ploča i on prestane pjevati i pogne glavu. Onako pijano i teško. Naglo se digne,
uzme cigarete i odlazi pušiti na balkon. Unatoč tome što svi puše u kuhinji. Jedinica to vidi i
shvati o čemu se radi.
.
.XIII
Dvojka na balkonu puši i klati se, pognute glave. Jedinica dolazi za njim. Također pali
cigaretu.
1: Da čujem.
2: Šta?
1: Pere te?
2: A da, pere me malo…
1: Pa dobro hoćeš mi reć tko je to?
2: Bolje da ne znaš.
1: Ne seri, da mi ne želiš reći ne bi mi ni počeo…
2: Treća.
Dvojka se klati, Jedinica zapanjeno gleda.

1: Treća?!
2: Aha.
1: Pa dobro jesi ti normalan?
2: Nisam.
1: Pa kak se to desilo?
2: Zvala me pred koji mjesec, da je zabrinuta za Trojku. Da misli da je u
depresiji…
1: Razmažen je, a ne u…
2: …da ak mu mogu pomoć. Da ga nagovorim na taj zbor. I tak smo
počeli pričati…
Dvojka zastane.
2: Ona je stvarno drukčija, znaš. Ima Trojka pravo. Stvarno je.
Jedinica baš nije uvjeren.
1: Pa evo sad se upis’o na zbor. Sad mu je valjda dobro.
2: Pa je, bolje mu je, kaže ona.
Tišina.
1: Ali vi se svejedno još čujete?
2: Svaki dan.
1: Ona tebe zove?
2: Ne. Ja nju zovem.
1: Ona nikad?
2: Ne.
1: Al se javi…
2: Svaki put.
1: Sranje.
2: Aha.
Dvojka duboko udahne.

2: Ja to ne mogu kontrolirati. Jednostavno ne mogu.

1: I jesi joj rekao?
2: Jesam.
1: I šta je rekla?
2: Rekla je da ga voli.
1: Ali da li tebe voli?
2: Ne znam.
1: Pa jesi ju pitao?
2: Jesam. Rekla je da to nije bitno.
1: A svaki put se javi.
2: Da.
1: Sranje.
2: Da.
.
.XIV
.
U kuhinji, dotle, Trojka i Četvorka mrtvi pijani pjevaju. I kad pričaju petlja im se jezik.
Izgleda da gemišti na Chateaux Latour i ne idu baš najbolje.
3: Saaamo jednom se ljubi!!!
4: Sve je ostalo varka!
3: Kud su oni otišli usred pjesme?
4: Seljaci.
3: Oni ne razumiju umjetnost.
4: Nimalo.
3: Ali stvarno, Četvorka, oni mene uopće ne razumiju. Stalno me jebu. Ali
– ti – ti me razumiješ.
4: Ja te razumijem. Ti si umjetnik. Ja sam umjetnik. Mi se razumijemo.
Mi razumijemo tu žudnju…
3: Ja sam kurac a ne umjetnik.
4: Ti si umjetnik.
3: Ja sam pijana budala.
4: Ti si, buraz moj, umjetnik, šta god ti netko reko.
3: Ni ti me ne razumiješ. Ne možeš ti mene razumjeti. Ti si uspio. Ti si
prodao sliku Stoprvoj Vidošević!
4: Ja sam pokarao Stoprvu Vidošević!
3: Ali si joj i prodao sliku.
4: Jesam.
3: A ja se ne mogu ni na jebeni zbor upisati. Na zbor!
4: Kako se ne možeš? Pa upisao si se.
3: Jesam kurac.
4: Pa šta se nisi upisao?
3: Nisam.
4: A zašto se nisi upisao?
3: Nisam se ni pojavio. Usr’o sam se.
4: Čega zbora? Pa nema ti tamo pipkanja… Ili ima?
3: Evo, jebeš me. A ozbiljno ti pričam.
4: Oprosti. Pričaj.
3: Ma nema veze.
4: Ne, ne, ne, inzistiram – reci.
3: Nitko mene ne kuži.
4: Ja te kužim. Usro si se. Usro. Pa šta. Svi se useremo. Kolko put sam se
ja usro.
3: Al ti si uspio. Ti si pravi umjetnik. Ti živiš od toga.
4: Znaš ti šta sam ja sve prošo buraz da bi to mogo. Ne želiš to znat.
Koliko sam ja pi…
3: Ti si akademski slikar. Ja se ne usudim ni na zbor upisati, a kamoli
probati na akademiju…
4: Slušaj, buraz. Akademija ti ne služi ničemu. Mene tamo nisu naučili
ništa osim da su muškarci potrošna roba. E koje su mi spike prodavale! I to vlastite
profesorice.
Nevjerojatno! Kakav talent! I to još muškarac da pokazuje takvu senzibilnost, senzualnost, a
opet mušku energiju, divlju!…
A ja budala naivna – popušio svaku riječ. Jebem ti pedofilke stare. Poslije – kad sam
diplomirao, misliš da su mi htjele pomoći na napravim izložbu? Da su htjele prstom maknut?
Znaš šta su mi rekle? Sve do jedne – Da ste malo više slikali kolega, a ne pokušavali preko
kreveta postići karijeru, možda bi nešto i bilo od vas. Naravno, svaka od njih je imala novog
klinca pod rukom…
3: Tim više. Sve si to preživio i izborio se. Izborio si se jer si faca, a ja, ja
sam luzer.
4: Nisi ti luzer, buraz. To one hoće da ti misliš da si luzer. One hoće da mi
svi budemo luzeri pod njihovom čizmom. One nam to tupe od malih nogu. Vi ste glupi, vi ste
dosadni, vi ste odgovorni, vi ste stabilni… Vi ste luzeri, luzeri, luzeri. Prave se da ne, uče nas
ko djecu da svi imamo ista prava, ali ja se ne dam prevariti. Ja sam slikar, buraz, i reći ću ti
jednu stvar. Slike ne lažu. Pogledaj sve te slike. Sve slike na televiziji, u knjigama, u
novinama – doktorice, slikarice, znanstvenice – sve žene. Sve do jedne su žene. A mi –
mesari, zidari, učitelji, čistači, kućnici. Reci mi jednog znanstvenika kojeg znaš, ajde reci…
Normalno da misliš da si luzer kad su ti isprali mozak. Da li ti uopće razumiješ koliko su
nama isprani mozgovi? Ne, nama nisu mozgovi isprani, nama je promijenjena kemija, nama
je u kosti upisano, u stanice… Generacije i generacije žena pomalo su kuckale, četkale i
jetkale dok nam nisu u DNK isklesale – MUŠKARCI SU LUZERI. Velikim neonskim
slovima. Koja žmigaju. LUZERI. LUZERI. LUZERI.
.
.XV
.
Na balkonu.
1: Jesi popušio.
2: Jesam, popušio sam.
1: Idemo.
Dvojka zastane.
2: Jebote. Svaki put kad ga vidim osjećam se k’o da mu zabijam nož u
leđa.
1: Naviknut ćeš se. Zamisli da si žensko.
Ulaze Jedinica i Dvojka.
1: Tko je luzer.
4: Svi svi smo luzeri.
1: Bome jesmo.
4: Pjevaj Trojka, pjevaj…
3: I am looser baby and why don’t you kill me?
Dvojka prvo bulji u stol i pjeva na sav glas, a onda odjednom digne glavu i počne buljiti u
Trojku.
2: Jel ti znaš, buraz, da ja tebe volim?
3: Why don’t you kill meeee!
2: Ubit ću te kolko te volim, buraz!
3: I’am a looser baby! So why don’t you kill me!
Dvojka zagrli Trojku, onako oko vrata, onako jako, muški.
2: Ubit ću te kolko te volim, buraaaaz!
3: Al ja se ne volim, ja sebe ne volim buraz!
2: Boli te kurac, ja te volim!
3: Ni ona me ne bi voljela. Da zna…
2: Ona tebe voli!
3: Da zna da sam luzer…
2: Ona te voli. Vjeruj mi.
3: Ti ne znaš…
2: Vjeruj mi da znam.
Jedinica, koji je jedini koliko toliko prisutan skuži predstojeće sranje i ubaci se između njih
dvojice.
1: Vi, luzeri, ste moji najbolji frendovi. E volim vas!
3: I’am a looser baby!
2: Ak nas stvarno voliš, mogo bi nam popušit malo!
Jedinica, skoro popizdi, a onda se stane smijat ko budala.
4: Kakav je ovo pederluk bez mene! Ne može tako.
3: Why don’t you kill me!
2: Jebiga Četvorka…
3: …ti uvijek kasniš.
1: Lako je tebi!
2: Kad se dižeš u 10.
1: A mi u 6.
3: Sutra je subota.
2: U sedam!
1: U 6:30!
2: Svaki dan.
3: Svaki jebeni dan!
Odjednom, ulazi Susjeda. Vrata su očito opet ostala otvorena.
Susjeda: Dobro večer! Vrata su, ovaj, bila otvorena…
4: O, gospođo! Oprostite ako smo Vas uznemirili.
Susjeda: Ma kakvi. Ja sam samo… Mislim, zvonila sam ali…
4: Nemojte se ništa brinuti. Ovo što vidite je bila samo bratska ljubav.
Nikakvog tu seksa nije bilo.
2: Mi već godinama nismo vidjeli seks.
3: Neki jesu…
2: …Na televiziji. Ali inače ne prakticiramo gledati takve programe.
4: Ne, ne, ne, mi smo pristojni dečki, draga gospođo, i nećemo vam ništa.
1: Odite samo, Susjeda! Uđite…
Susjeda: Dobro večer Susjed! Ma nisam vam htjela smetat, nego ostala sam bez
rizli pa sam mislila, možda…
1: Pa naći ćemo nešto.
4: Odite Susjeda, sjedite malo…
2: …sigurno ste umorni.
Susjeda: Naprotiv. Zato i moram zapaliti jednu prije spavanja.
Susjeda vadi vrećicu s travom.
4: Opa! Gospođa Susjeda…
Susjeda: A vi ne bi…?
4: Aaa, kako ne, kako da ne! Ajmo Trojka – nova pjesma…
Nicotine, Valium, Vicodine, Marijuana, Extacy and Alcohol…[1]
1,2,3,4:
Nicotine, Valium, Vicodine, Marijuana, Extacy and Alcohol…
1: Evo, Susjeda, oće te biti dobre?
Susjeda: Savršene.
Susjeda počne motati, Četvorka ju pijano gleda.
4: Jel Vam ikad iko rekao da imate savršeno lice za portret.
Susjeda (smije se): Ne. To mi stvarno nitko nije…
4: To me čudi. To me čudi.
1: Četvorka…
4: Te jagodice…
Susjeda zapali joint i nakon dva dima proslijedi dalje. Puše redom, svi osim Jedinice.
Susjeda: A vi ste slikar?!
3: I te kakav! Prodao je sliku Stoprvoj Vidošević!
2: Bit će slavan!
3: Pravi umjetnik!
4: On je pravi umjetnik, da ste ga samo čuli kako pjeva!
Susjeda: Pa i jesam! Slušam cijelu večer. Zato sam, ustvari, i došla, da upoznam
slavnog umjetnika.
3: Vi se šalite!
Susjeda: Niti najmanje. Ja sam Petnaesta!
3: Trojka, drago mi je!
Susjeda: Iznimna mi je čast!
3: Recite. Što biste da vam pjevam?
Susjeda: Meni je svejedno. Samo da Vam čujem glas.
4: Gospođo! On je oženjen!
Susjeda: No, pa nisam ništa time mislila…
3 pjeva nešto romantično. Nešto što najbolje ističe njegov talent.
4: Morate paziti, da ga ne dovedete u napast, ovakva dama…
Susjeda: Vi ste stvarno slatkorječivi. Jeste sigurni da niste pisac?
4: Nisam siguran. Možda napišem pjesmu o vama.
Susjeda: To bi bilo krasno, pa da mi ju Trojka pjeva.
4: Slamate mi srce.
Susjeda: Žene tome služe.
2 (uzimajući dim): A čemu muškarci služe, po vašem mišljenju?
Susjeda: Ženama.
2: Tu ste u pravu. Vi ste možda prva žena koja sam čuo da to otvoreno
kaže.
Susjeda: Pa naravno, nismo blesave da vam damo za pravo.
4: A vi? Niste udani?
2: Udana žena nikad ne bi priznala da ima moć.
Susjeda: Mudar vam je ovaj vaš prijatelj.
4: Da li je to stvarno bitno? To što je mudar. Pamet ili duša? Što biste
izabrali?
Susjeda: Seks.
4: Može proći.
2: Šteta što niste udani. Tražim ljubavnicu koja je u sretnom braku.
1: Dečki, aj malo olanite od moje susjede.
2: Ljubomoran si!
4: Ljubomoran je.
Susjeda: Mislim da samo želi reći da će me morati gledati sutra ujutro na
stubištu.
4: Ako prespavate kod mene onda neće.
3: Zašto ja tu pjevam dok se vi častite. Zar ja nisam vrijedan dima?
Susjeda: Ne brinite mladi umjetniče. Vama ću smotati posebnu.
4: Vi njega stvarno pokušavate smotati.
Susjeda: Pa više volim motati one koji pružaju malo više otpora.
2: Evo, i gospodična misli da si predroljast.
Susjeda: To nisam rekla.
4: Ali ste mislili.
Susjeda: Nisam. Vama samo fali samopouzdanja.
4: Znači muškarcu koji se otvoreno nudi fali samopouzdanja, a žena koja
se otvoreno nudi je asertivno samopouzdana.
Susjeda: Vi hoćete reći da se ja nudim? Otkud Vam ta ideja.
4: Ja to nisam rekao.
1: Ova konverzacija ide u krivom smjeru.
Susjeda: Ne, baš je zabavna.
1: Za sada.
Susjeda (uzimajući dim):
Ja općenito mislim da su muškarci mnogo zabavniji od žena. Žene su tako…
2: Pretenciozne?
4: Nadmene?
Susjeda: …cmizdrave.
4: Cmizdrave?
1: Cmizdrave, heh. Ustvari savršen opis.
Susjeda: Pa da. Vi muškarci se dižete u 7 svako jutro…
1: U 6.
3: 6:30.
Susjeda: …spremate djecu, idete na posao, čistite kuće, kuhate ručkove,
razvozite djecu, i na kraju svega još uvijek imate duha…
2: I duhoviti smo.
Susjeda: I duhoviti ste. I znate se zabaviti.
2: Točno. Točno tako.
Susjeda: Vi muškarci ste nesalomljivi…
4: Sviđa mi se kako razmišljate.
2: Ono što se meni ne sviđa, je što vi mislite da ste nam sada dali
kompliment.
Susjeda: Zar nisam?
2: Nama, vam je draga gospođo, pun kurac takvih komplimenata.
1: Dvojka, nemoj.
2: Mi bi radije da nam netko pomogne.
Susjeda: Ja Vas nisam mislila uvrijediti.
2: Niste me uvrijedili, nego razočarali. Ja znam da iz Vaše perspektive to
izgleda kao…
Susjeda: A kakva je to perspektiva?
2: Ptičja, ptičja, gospođo. Iz naše žablje stvari izgledaju potpuno
drugačije.
Susjeda: A kako to?
2: Mi, Vam, iz te perspektive draga gospođo vidimo samo đon ženske
čizme.
Susjeda: Vi mislite da vas sve žene žele zgaziti? Da nam je to jedino na
pameti…
2: Da li ćete Vi mene na kraju zgaziti ili ne sasvim je svejedno. Ono što je
važno, jest da Vi to možete. Odlučiti ne iskoristit svoju moć i uopće nemati moć su dvije
sasvim različite stvari… To se osjeti draga gospođo. Ta se razlika iz naše žablje perspektive
jako osjeti. Možete vi izabrati da nas, jadne žabe, ne zgazite, ali nama svejedno vaš đon
zaklanja sunce.
Susjeda: Meni se čini da vi imate fetiš na čizme.
Susjeda digne noge na stol. Svi bulje u nogu Susjede osim Trojke koji se klati.
4: A to su stvarno krasne čizme. Kraj tako krasnih čizmi odjeća je gotovo
nepotrebna.
Susjeda: Ne mislite li da ste malo pretjerali.
4: Nemojte me krivo shvatiti. Ja samo pričam o umjetnosti. Već vidim vaš
akt…
Susjeda: A vi slikate aktove?
4: Da. Aktovi su polje mojeg interesa.
Susjeda: Zašto me to ne čudi.
4: Vi mislite da samo želim skinuti žene. Ali imate krivo. Ja ne tražim
samo da se skinu, ja tražim da mi se potpuno ogole, želim da doprijeti do njihove ranjivosti,
osjetljivosti…
Susjeda: Osjetljivosti? Pa to bar nije teško.
4: Nisam mislio na razmaženost. Nego skrivenu potrebu za
submisivnošću. Žene, znate, ustvari vole da se njima vlada. Nisu bez razloga muškarci jači od
žena.
Susjeda: Zanimljiv pristup. Nisam uvjerena, ali … Vrlo intrigantno…
4: Ja pomažem ženama da pronađu pravu sebe.
Susjeda: Znači vi ste Stoprvoj pomogli pronaći sebe? Za novčanu naknadu?
2: On je to učinio za više ciljeve. Prenio je gospođici Vidošević picajzle.
Susjeda se smije.
Susjeda: Pa Vi ste naš heroj!
4: On se samo šali. To nije duhovito, Duja, gospođa će misliti da sam ja
bio prisan sa svojom strankom.
2: I da imaš picajzle.
4: Što je još gore.
2: Ja mislim da je to jako duhovito. Šta vi mislite gospođo?
Susjeda: Je, to je jako duhovito.
2: Jel vi mislite da sam ja duhovit, gospođo?
Susjeda: Urnebesan.
2: Vi ste jako pronicljivi gospođo!
4: I lijepi!
2: Zanimljivi!
4: Rado bih Vam pomogao da pronađete sebe.
Susjeda: Iskreno – ja puno lakše nalazim sebe u pjesmi ovog vašeg prijatelja.
1: Da, Trojka, zapjevaj nam nešto. Vidiš da je Četvorka počeo pričati…
2: …pizdarije.
1: …o umjetnosti.
3: Ne mogu.
1: Trojka! Nije ti valjda zlo?
3: Je.
1: Samo mi nemoj povraćat po podu. Jučer sam…
3: Ne mogu.
Trojka potrči na WC. Jedinica krene za njim. Svi ga zabrinuto gledaju na trenutak.
Susjeda: Krasan dečko, taj Trojka. Ali ako nešto ne podnosim to je muškarac kad
se prepije. To izgleda tako bijedno.
Jedinica se okrene na vratima kupaone da nešto zausti, a onda odustane jer Trojka počinje
povraćati.
4: Najveći talenti puknu pod pritiskom.
2: Treba znati piti.
Susjeda: Alkohol jednostavno bolje pristaje ženama.
2: Natočite si još malo, Susedice…

.
.XVI
.
Jedinica i Trojka u kupaoni. Trojka grli školjku.
1: Jebem ti Trojka. Pa šta si se toliko ubio…
3: Pusti me.
1: Neću te pustit.
3: Umrijet ću.
1: Nisi smio pušiti.
3: Nisam.
3: Kak ću ovak doma?
1: Ostani tu spavat.
3: Ne mogu, sutra se moram ustat…
Trojka povraća.
1: Ne moraš.
3: Ni neću moć.
1: Nećeš.
3: Loše mi je.
1: Vidim.
3: Ja ne znam kak se to desi…
1: Kad duvaš i piješ…
3: …da postaneš takav jadnik…
1: Boli me šta ona baba priča da si jadan…
3: …takva lignja…
1: Pun ku… mi je tog da smo jadni.
Trojka povraća.
1: Šta bi bili jadni…
1: Jadni smo koliko sami to hoćemo biti.
1: Meni je dosta.
1: Pun kurac mi je da me netko sažalijeva…
1: …da me netko hvali kako sam izdržljiv…
1: …kako sam otac, muž i kralj…
1: …da se čudi kako mi to sve uspijeva…
1: …pun kurac mi je…
Trojka povraća.
1: Sad ću ja biti pizda,
1: jebo me pas, bit ću pizda.
Trojka povraća.
1: Ako dobijem taj posao uzet ću ga,
1: pa makar dobili blizance,
1: pa makar se morao rastati.
1: To je moj posao.
1: To je moj život.
1: Jebeš ženu.
1: Jebeš djecu.
1: Iz čistog jebenog principa.
Trojka povraća.
1: Ne čak – baš zbog djece,
1: upravo zbog djece,
1: kakav im primjer pružam, svojim sinovima,…
Trojka povraća.
1: …reci ti meni, ako ne napravim ono što želim?
3: Ja samo želim umrijeti.
1: Pun mi je kurac. Rastat ću se ako treba. Pa nek me gledaju. Nek mi se
ona baba vani iščuđava.
1: Jebe mi se.
1: Dosta mi je.
1: Dosta je.
Jedinica izlazi van iz kupaone.
1: Dosta je.
2: Molim?
1: Fajrunt.
4: Kako molim?
1: Kasno je. Sutra radim.
2: Nemoj me jebat buraz.
1: Ajde, moram ić spavat…
4: Pa prije 5 minuta…
Susjeda: Pa možemo kod mene, ja sam sama.
2: A Trojka?
1: Nek ostane tu.
2: Ja ću ga odvest doma.
1: Ti ne možeš ni sebe…
2: Uzet ću taksi…
1: Kretenu.
2: Sve će bit ok…
1: Samo zbog nje, jel’da…
2: Šuti debilu.
Susjeda: Znači nećete…
4: Draga gospođice, ja ne znam kud se njima tako žuri.
1: Mi se dižemo sutra.
2: U sedam.
1: 6 i 30.
Susjeda: A vi se ne dižete rano?
4: Ja se dižem kad god treba…
Susjeda: Onda obavezno morate svratiti do mene…
Dvojka izvlači Trojku iz WC-a.
1: Jesi siguran da je to pametno.
2: Jel ti ja izgledam pametno?
1: Ne.
2: Eto vidiš.
Dvojka gura Trojku kroz vrata.
2: Ajmo Trica, prijatelju. Odi da nas tvoja žena ubije.
3: Ja sam već mrtav.
2: I ja.
Dvojka pozdravlja Jedinicu.
2: Kec, ostani nam barem ti živ.
1: Pokušat ću…
Svi izlaze, Jedinica gleda za njima u mrak. Čuju se glasovi u hodniku.
4 (VS): Doviđenja luzeri.
2 (VS): Ti si luzer, mi bar imamo šta izgubiti.
4 (VS): Od sutra nećete imat.
Susjeda (VS): Kakvi mračni razgovori. Razvedrite se malo, noć je još mlada…
4 (VS): I Vi ste mladi…
Susjeda (VS): Obožavam muškarce koji bezočno laskaju…
Jedinica ostaje sam. U stanu je svinjac. Jedinica otvara prozore. Krene čistiti po stanu. A onda
stane, zaključi da nije ni važno, i sjeda zapaliti cigaretu. Nađe još vina i natoči si. I tako pije,
puši i razmišlja.
I čeka ženu da dođe.
Strpljivo čeka.
Strpljivošću čovjeka koji je konačno donio odluku.
Žena konačno dolazi.
.
.XVII
.
Prva: Dobro veče.
1: Bok.
Prva: Oho, vidim fini je tulum bio.
1: Moramo razgovarati.
Prva: I opet puši se kod nas, vidim.
1: Puši se…
Prva: A gdje ti je ekipa?
1: Poslao sam ih doma.
Prva: Zašto?
1: Sjedni.
Prva: Pa baš bi i mogla.
1: Ti od jutra nisi stala.
Prva: Da znaš da nisam.
1: Mogu misliti.
Prva: Opet ćemo se svađati?
1: Nećemo.
Prva: Baš sam bila dobre volje, i ne da mi se…
1: Slušaj, ni ja se ne želim…
Prva: Pa nemoj onda…
1: Ali moram ti nešto reći.
Prva: Sranje. (za sebe) A baš sam bila dobre…
Prva pali pljugu.
Prva: Aj reci.
1: Pušiš?
Prva: Naravno, kad me tjeraš da se razgovaram…
1: Ja ne znam zašto je to tebi uvijek tako…
Prva: Kako ne bi, kad si me napao odmah s vrata.
1: Ja tebe?! A tko je počeo sa – fini je tulum bio, vidim…
Prva: Aj, nemoj. Aj molim te nemoj da opet…
1: Jebote, dođu mi ljudi jednom u mjesec…
Prva: Dobro, ti se baš hoćeš svađati…
1: …i ni to ne možeš istrpiti.
Prva: Idem spavat.
1: Tebi svaki tjedan neko dođe, pa otvorenja, izložbe.
Prva: To mi je posao…
1: A kad ja zbog svog posla ostanem dulje, onda me jebeš da di sam…
Prva: Ovo nije nikakav razgovor. Ovo je svađa.
Prva se diže od stola.
Jedinica smiri ton glasa.
1: Sjedni, molim te.
Prva: Zašto?
1: Moramo pričati.
Prva: Pričat ćemo sutra. Kad se smiriš.
1: Molim te, sjedni.
Prva: Jel si smijem natočiti vina, ili će te i to uvrijediti?
1: Ja nisam odgovoran za tvoje tijelo.
Prva: Što sad to znači?
1: Ti si trudna. Odluka je tvoja.
Prva: Nisam trudna.
1: Nisi?
Prva: Ne, lažna uzbuna.
Pauza.
1: I, kad si mi to mislila reći?
Prva: Evo, opet me napadaš.
1: Jebote, cijelu večer se nerviram…
Prva: Pa dobro, zašto sam ti morala te sekunde reći?
Pauza.
1: Možda ću postati šef Kloope…
Prva: Molim!
Pauza.
Prva: Pa to je genijalno.
1: …Šefica odlazi u London
Prva: Pa to je super! Zašto si onda tako loše volje?
1: Sad više nisam.
Prva: Pa nisi valjda mislio da ćeš morati odbiti posao zbog …
1: Ne bih podnio još jedan porodiljni…
Prva: Pa, ja bi uzela porodiljni da je trebalo.
1: Zar bi?
Prva: Pa ti stvarno misliš da sam ja takva gadura da bi ti sjebala karijeru?
Pauza.
1: A ne znam.
Prva: Ne, ti stvarno to misliš o meni?! Pa ja te volim! Kako bih mogla…
1: Možda ne namjerno…
Prva: Pa ja te volim. Čovječe. Kako možeš misliti da bih ti to učinila. Ej.
Jedinica ju gleda s nepovjerenjem. Želi vjerovati u to što ona govori. Ali godine nepravde su
mu se skupile u grlu i sad ne može govoriti. Boji se otvoriti usta da ne ispusti lavinu bijesa.
No suze u očima ne može zaustaviti.
Prva ga gleda kao da ga prvi put vidi nakon toliko godina. Ne može vjerovati da je njen muž
tako nesretan s njom. Ona nije htjela da on bude tako nesretan. Ona ne zna što da učini. I
zagrli ga. Položi svoju glavu na njegovu. Promrsi mu kosu.
Prva: Ja te volim, čovječe. Volim te čovječe moj.
Prva: Ne bih ti to nikad napravila.
Prva: Neću ti to nikad napraviti.
Jedinica ne pruža otpor. Osjeća se posramljeno. Posramljeno što je sumnjao u nju.
Prva: Pa kako si to mogao misliti? Nisam li te ja nagovarala da se prijaviš za
posao u Kloopi. A ti nisi htio, mislio si da to nećemo moći…
Jedinica šuti.
Prva: Zar nisam?
Jedinica: Jesi.
Prva: I još sam bila uzela mjesec dana neplaćeno zbog djece, dok nismo našli
pomoćnika…
Jedinica šuti.
Prva: Jel nisam?
Jedinica: Jesi.
Prva: I svaki put vas zovem da nam radite catering… U stvari uvijek sam
zvala tvoje restorane…
Jedinica: Istina.
Prva: I zašto onda misliš da te ja ne podržavam…
Jedinica: Ne znam, čini mi se kao da ja uvijek…
Prva: Nemoj biti nepravedan…
Jedinica: Ali ipak…
Prva: To me boli. Nije mi baš lijepo da ti misliš da bih ja mogla…
Jedinica: Oprosti.
Prva: Stvarno nisi fer…
Jedinica: Ali taj porodiljni… Kako bi ti…
Prva: Kako bi? Nekako… Ne bih nikad tebe zajebala…
Jedinica: Volim te. Oprosti što sam tako…
Prva: Stvarno se ponekad pitam…
Jedinica: Nemoj. Nemoj se pitati…
Prva: Kao da me uopće ne vidiš. Sve što radim da bi ti…
Jedinica: Imaš pravo, nisam fer…
Prva: Ja tebe stvarno volim. Kako to ne vidiš?
Jedinica: Vidim. Vidim. Nemoj se pitati. Sve je u redu.
Jedinica sad zagrli nju.
1: Samo znaš, stvarno mi je važan taj posao.
Prva: Znam.
1: Mislio sam, ne bi si mogli priuštiti da ti odeš na porodiljni.
Prva: Ma baš si glup. Smislili bi nešto…
1: Nisam nikad pomislio da bi ti namjerno…
Prva: Ali sve je dobro. Sve je dobro ispalo.
1: Je.
Prva: Niti se ne moramo odlučivati.
1: To je najbolje.
Prva: Hajde, razvedri se. Nazdravimo!
1: Za lažne uzbune!
Prva: Za pravu ljubav.
Otpiju.
Prva: Hmmm! Kakvo je ovo vino?!
1: Pogodi.
Prva: Hmm. Francuska je. Neki Bordeaux…
Jedinica joj pokaže bocu.
Prva: Chateaux Latour! Otkud ti to?!
1: Četvorka donio.
Prva: Četvorka! Zezaš me.
1: Ne. Prodao je sliku Stoprvoj Vidošević. Pa mu je pridodala par boca za
poklon.
Prva: Ne seri. Četvorka je prodao… Zakon.
1: Akt, naravo. Njen.
Prva: Haha. I otjerao si ga prije nego što ste popili… Dobar potez.
1: Majstorski.
Prva: Podlo.
1: Ma šteta bi bilo to trošiti na njih. Toliko su se nalili da nisu znali jel
piju Chateaux ili gemište.
Prva: Ali tu nešto i majstorski miriše.
1: Aha! Otkrila si me. Specijalitet šefa kuhinje.
Prva: Pa jel ostalo još malo?
1: Pa malo je.
Prva: Pa jel bi mogla dobit malo.
1: Pa mogla bi.
Jedinica odlazi u kuhinju i slaže ženi predivan tanjur s hranom. Prva sjedi za kuhinjskim
stolom i puši i uživa u vinu.
Prva: Joj vidi nas. Pijemo Chateuax Latour. Muž mi radi najbolju klopu. Muž
će čak i biti šef Kloope. Ja nisam trudna. Možemo što hoćemo. Šta reć… Ja sam sretna žena.
Jedinica se nasmiješi na te riječi. Prva skida štikle i masira listove.
Prva: Još da mi se ispružiti. Jel bi se ti ljutio da se malo ispružim na kauču?
Ubijaju me noge.
Jedinica: Naravno da ne bih.
Prva se izvali na kauč. Jedinica joj nosi tanjur s najvećom pažnjom.
1: Izvolite draga gospođo. Sad ćeš vidjeti gušta.
Prva: Mmmm, ovo izgleda fenomenalno.
Jedinica se nasmiješi.
Prva: E, ljubavi. Zaboravila sam vino na stolu.
1: Evo.
Prva: A jel bi mi mogao dodati i pljuge, kad si već na nogama.
1: Mogu.
Jedinica joj sve dodaje.
Prva: Mmmm. Ovo je stvarno vrhunski. Ti si već sada chef, ljubavi moja.
On se vrati u kuhinju pospremati. Ona sa slašću jede.
Prva: E, ljubi. Jel može još malo?
On joj napravi novi tanjur, sretan što joj je toliko ukusno. Ali vidi se da bi se htio požuriti s
pospremanjem, pa onda sjesti s njom i piti vino.
Prva: Joj, sranje, sad sam prolila pol vina. Daj mi, pliz, dodaj spužvicu.
Jedinica dolazi i pere stol. Vino kapa po podu. Jedinica odlazi isprati krpu, pa se opet vraća.
Treba mu tri puta da to počisti. To bi svakog malo izbacilo iz osjećaja savršenog bračnog
sklada. Pa tako i Jedinicu. Prva ništa ne primjećuje i dalje je sjajne volje. Jedinica više nije
tako sjajne volje.
Prva: E, jesam trampljava…
Zadnji put kad odlazi, Prva mu uvali tanjur da ponese.
Prva: Stvarno je vrhunski…
Prva pali cigaretu. Ali sad nema vina, jer ga je prolila.

Prva: A, jel ima još malo vina? Ako nisam u kazni zbog prolijevanja
Chateaux…
1: Ček, vidiš da perem. Na stolu ti je.
Prva: Ma, nije žurba. Kad stigneš.

On pere, sad već vidno iznerviran, ali ona ništa ne sluti, puši i uživa. Ona u stvari uživa
gledajući njega kako se mota po kuhinji. To joj daje osjećaj sigurnosti i sreće. I sviđa joj se
kako mu guzica izgleda kad se nagne nad sudoperom. Smiješi se.
Prva: E, ja tebe stvarno volim, budalice moja…
Jedinica nije ni blizu tako sretan kao prije koji tren. Ima nelagodan osjećaj da ga je opet
nekako preveslala. Kao što ga uvijek prevesla. Kao što se uvijek, kad se odluči izboriti za
sebe, i na tren pomisli da je pobijedio, da će od sada sve biti drugačije, na kraju opet nađe na
koljenima perući tepih. Kako se to uvijek desi? Kako to da je ona uvijek pobijedi?
A onda se odjednom sjeti nečeg. I licem mu pređe zlobni osmijeh.
1: Znaš šta – kad me već voliš – mogla bi kleknut i malo mi ga popušiti,
onako, znaš…
Prva se gotovo zagrcne svojim dimom.
I na tren zastane u šoku.
A onda se stade smijati.
Smijati tako zvonko i veselo, kao da nikada u životu nije čula ništa smješnije.
Njezin je smijeh, poprimajući stvaran oblik, iskočio kroz otvorena balkonska
vrata, napravivši pritom dva premeta u zraku, te se bezbrižno rasplesao uspavanim gradom,
veselo se odbijajući čas od mokrih fasada, a čas kamenom popločanih ulica.
Odzvanjao je tako još dugo u noć, provlačeći se kroz dimnjake, ulazeći u spavaće sobe,
odjekujući zvonko noćnim morama obespravljenih muškaraca, kao konačna potvrda njihove
beskonačne nepromjenjive bespomoćnosti.
.
.
KRAJ
.
.
[1] Queens of the Stone Age; Feel Good Hit of the Summer

Diana Meheik
 JERIHONSKA RUŽA

Jerihonska ruža je drama koja kao svoju glavnu okosnicu uzima istinitu priču o Oleni Popik,
dvadeset-jednogodišnjoj prostitutki iz Ukrajine koja je godinama preprodavana od klijenta do
klijenta, vođena iz ruku jednog do drugog vlasnika, da bi na kraju, ostavljena u bolnici u
Mostaru, umrla bolujući od teških spolnih bolesti. Kroz komad postavlja se temeljno pitanje:
koliko je naš život uopće naš ako smo lišeni vlastitog tijela, vlastitih misli, vlastitog imena i
usporedno tome, vlastitog jezika. Izmještena iz svog habitusa, Olena, s novim imenom koji joj
daje njen vlasnik – Amal, suočava se sa svijetom kao vječni stranac, bez vlastitog doma u
geografskom, ali i metaforičnom smislu. Jerihonska ruža je biljka koja luta pustinjom ne
uspijevajući pronaći izvor vode da pusti svoje korijenje, a ova istoimena drama je posveta
svim takvim lutalicama, vječnim strancima.

GODINA: 2007.

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 3

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 2

AUTORSKA PRAVA: sva prava pridržana.

LIKOVI

OLENA
NADINE
ANIS
FADY
MAJKA
 1. A STRANGER

It is like an image.
But a blur and distant one.
She is infront of Me.
I don’t know her, she is a Stranger.
I recognize
Myself.
But I have no memory of that.
It must be far from here…
Or later on…
(Inspirirano filmom “Notre Musique”, r. Jean-Luc Godarda)

1. TO NISAM JA

Glas. Niti je žena, niti je muškarac. Glas ne pripada Jednome, on je glas Većine. Glas koji
ispituje i uzima apsolutno pravo na odgovore. Apsolutno pravo na istinu.

OLENA: Nisam ništa učinila.

GLAS: Počinili ste krađu.
OLENA: Ne,… Nisam htjela.
GLAS: Zašto ste krali?
OLENA: Ne znam. Platit ću vam. Ne znam. Jednostavno…Ne znam.
GLAS: Priznajete li krivnju?
OLENA: Platit ću vam.
GLAS: Kako se zovete?
OLENA: Olena.
GLAS: Znate da se krađe prijavljuju i da vam to ulazi u dosje?
OLENA: Ne! Zašto? To je bila glupost. Molim vas, ne shvaćam zašto bi prijavljivali takvu
glupost. Sitnicu.
GLAS: Krali ste. To je kažnjivo djelo.
OLENA: Pustite me van!Gdje je ovdje izlaz? Ne možete me ovako zatvoriti!
GLAS: Smirite se.
OLENA: Ja moram odmah otići!
GLAS: Imate li već kakav prekršaj u dosjeu?
OLENA: Ne! Pustite me van! Osjećam se loše!
GLAS: Ne, ostajete ovdje.
Ponovite svoje ime i prezime.
Datum rođenja.
Broj osobne.
Ime roditelja.
Adresu prebivališta.

[Tišina.]

GLAS: Kamo ćete sad, Olena?

OLENA: Ja,… Ne znam. To nisam ja.

III. RASPAD U JEZIKU

OLENA:

Ne razumijem riječi
iako su mi poznata značenja
ne pitam pitanja
jer nemam svoje oči
zaboravljam zvuk vlastitog glasa
jer ne znam onoga koji govori
grebem i trljam kožu
da bi uklonila pokrov
otvaram si žile
misleći da ću vidjeti unutra
utapam se ispod površine
i nepoznati me gledaju
ali ne mogu me dotaknuti
i ne mogu me spasiti
jer ne mogu se dati
drugima
jer ne mogu se dati
sebi

1. NOVO IME, NOVI ŽIVOT

ANIS: Nadine, moram na sastanak. Moram platiti čovjeku… Prebrojao sam novce i nemam
dovoljno.
NADINE: Da, i?
ANIS: Prije spavanja sam imao i više nego dovoljno za platit dug..
NADINE: Ne razumijem što govoriš i zašto meni to govoriš. Ako te pamćenje služi, ja sam
tvoja nezaposlena, tradicionalno odgojena žena i s obzirom na to, lako je zaključiti da nemam
svoj izvor prihoda. Ako si mislio da ću u ovom trenutku izvuci iz grudnjaka svoju ušteđevinu
i dati ti novaca, onda mogu samo zaključiti da se nisi dobro razbudio. Napravit ću ti kavu,
zato što sam jednostavno dobra žena. Znaš, drugim riječima, kućanica.
ANIS: Nadine, gdi su moji novci?
NADINE: Kako bi ja to trebala znati?
ANIS: Prestani me zamarati sranjima, žuri mi se! Daj mi novce!
NADINE: Kako? Da ih iserem?
ANIS: Nadine, vrati mi ono što si mi uzela iz džepa.
NADINE: Ne slušaš me.
ANIS: Draga, zašto uvijek prolazimo kroz isto? Vrati mi novce. Jednostavno me poslušaj.
NADINE: Slušam onoga koji je logičan.
ANIS: Ovo je tebi smiješno? Misliš da se igram?
NADINE: Ne, vrlo je ozbiljno to što se ne razumijemo.
ANIS: Misliš da blebećem japanski?
NADINE: Ne, razumijem što govoriš, ali tim gore jer te manje slušam kad prepoznam
besmislice. Da mi to ispričaš na japanskom mislila bi da si trostruko inteligentniji nego što
jesi.
ANIS: Ne tjeraj me da budem grub. Znaš da sam dobar, ali kad me razbjesniš, gotovo je. Zato
ponovimo još jednom, jer sam dobar muž. Novac. Di je?
NADINE: Novac. Nema ga. I u sobu je ušla tvoja drolja koju si doveo ako nisi primjetio.
ANIS: Oh, Olana, hello, come.
OLENA: Good morning.
ANIS: This, my wife, Nadine. She crazy in the morning. Shouting. I am sorry.
OLENA: Hello. I am Olena.
ANIS: Sit. We will eat, ok? Cheese,… Bread. You like? Moramo ju naučiti jezik. Ti se
pobrini za to. Razgovaraj s njom, što šutiš?
NADINE: Što bi ja trebala razgovarati s tvojom prostitukom?
ANIS: Kontroliraj se.
NADINE: Što želiš?
ANIS: Pa ti si učila engleski. Možete razgovarati. Uči ju kako se kaže prozor, kuća, ja, ti, on,
oni,…Svejedno.
NADINE: Zašto bi ona trebala naučit govorit? Još bolje da ne razumije prostote koje će joj
ljudi dobacivat.
ANIS: Ti si luda! Mora naučiti govorit što prije. Pa ne bavimo se mi ovdje životinjama. Slatka
je mala, zar ne? Čim sam ju vidio, rekao sam ti, odmah sam znao. Ova ima to nešto. Neobična
je. Iako se ponekad čini kao da je potpuno izgubljena.
NADINE: Uopće me ne zanima ta patetika. Ne zanima me ni kako si ju našao, ni koje sranje
si napravio da bi ju doveo ovamo.
ANIS: Još uvijek ne zna što će radit ovdje tako da nemoj reći neku glupost.
NADINE: Ne zanima me.
ANIS: We need to make papers. Register for work. Olana, ok?
OLENA: Olena.
ANIS: What that name? Koja bezvezna imena imaju u toj Ukrajini. Daj, ajd, smisli nešto
normalno. Da se bar može izgovorit. Sad kad živi ovdje, može imati i novo ime.
NADINE: Sve prostitutke mijenjaju imena.
ANIS: Pa da, istina.
NADINE Možeš ju nazvati po nekim bombonima ili lizalicama. Lola.
ANIS: Ne, sve se zovu Lola ili Nana, ili slično. Ona će se zvati Amal. To mi se ime uvijek
sviđalo. Your name Amal now, ok?
OLENA: What?
NADINE: He is going to change your name to Amal. You are not Olena.
OLENA. I’m not Olena?
ANIS: You are Amal.
NADINE: Amal.
OLENA: I’m Amal?
ANIS: You like?
OLENA: Yes, I like.

1. THE PLEASURE OF NEW WORDS

AMAL: Dobar-dan. Ja-sam-Amal.

NADINE: Ja sam Nadine. Kako si?
AMAL: Dobro-hvala. Lijepo-je-dan. Sunce lija.
NADINE: Da, sunce lijepo sija. Kako kažeš u trgovini kad želiš kupiti meso?
AMAL: Kilu jebenog-mesa.
NADINE: MLJEVEenoga mesa.
AMAL: Mljevenog mesa.
NADINE: A kolače?
AMAL: No, from the start. Kako ste? Ja-dobro.
NADINE: Reci: ja sam lijepa djevojka. Ti si lijep dječak.
AMAL: Ja sam lijepa djevojka. Ti lijep djevac.
NADINE: Ti si djevica?
AMAL: What?
NADINE: Ništa. Ajde, say the bad words. That’s easy.
AMAL: Majmun. Kreten. Govno.
NADINE: Kurva.
AMAL: What is kurva?

1. „PROFESIONALNI STRANAC“

Neznana gospa, skrhana užitkom: jerihonska ruža, biljka nomadska. Je li to zbog tvoje krhke
ravnoteže? Tvog dvojakog viđenja, u znaku dana i u znaku noći? Jesi li prospavala, prije
odlaska u udaljenu zemlju, svoj svadbeni san? Reci, jesi li sačuvala, prije nego si me
zaboravila, prije nego si nas zaboravila, upitnik svojih labirinta? Ključevi za putujuće snove
odloženi su pored odškrinutih vrata. Ti kročiš, vidio sam, na prag koji se diže.

Abdelkébir Khatibi

VII.THE PLEASURE OF NEW FACES

FADY: Dobar dan! Ima koga doma?

AMAL: Ne. Anis i Nadine otišli.
FADY: Ti ovdje radiš? Čekaj, razumiješ što ti govorim?
AMAL: Malo da.
FADY: We can speak in english if you want.
AMAL: Yes, english is easier.
FADY: Ok. So you work here?
AMAL:Yes, I clean.
FADY: Aha. So you like it here? You are from Ukraine?
AMAL: Yes, how do you know?
FADY: People talk. You look like a stranger, anyway.
AMAL: I don’t really go out. I just go shopping for food, you know. And… I don’t know, no
one comes here, so I don’t know anyone.
FADY: How long have you been here?
AMAL: About three months.
FADY: Long time. Do you miss home?
AMAL: No, not really, it’s ok here. I work, I listen to music, watch TV.
FADY: What’s your name?
AMAL: Amal. And yours?
FADY: I’m Fady. Why is your name arabic?
AMAL. Anis changed it.
FADY: Aha,ok. What is your real name?
AMAL: You can call me Amal, I like it.
FADY: Ok. Nice to meet you, Amal. So, maybe, someday, if you like, I could take you
around. It could be nice.
AMAL: I’d like that. Thank you.
FADY: Tomorrow maybe.
AMAL: Ok, I’ll ask if they need me in the house. But, maybe, yes.
FADY: Ok, I’ll come and check out.
AMAL: Ok, bye.

VIII. DUGA JE NOĆ NA VISOKIM PETAMA

ANIS: Kako je bilo vani? S onim dečkom? Fadijem?

AMAL: Dobro. Lijepo.
ANIS: Aha. Kako si ga uopće upoznala?
AMAL: What? Sorry, I just don’t know how to walk in this. It’s not good on me, Nadine.
ANIS: Nema veze. Smiri se.
NADINE: You’ll learn. Hodaj uspravno.
ANIS: Opusti se! Gle ju, prestani navlačiti haljinu. Budi dama. Hodaj uspravno. Sjedni i smiri
se. Nazdravit ćemo, od danas smo pravi poslovni partneri.
NADINE: What?
ANIS: You look very beautiful. Can you dance?
AMAL: No, I don’t dance.
ANIS: Želiš naučiti?
AMAL: Ne znam.
ANIS: Nadine, reci joj da pleše.
NADINE: Reci joj ti.
AMAL: I don’t dance.
ANIS: Yes, you dance. For me. Do it.

Amal pleše.

1. OPASNO ZNANJE

GLAS: Čaša /druga i treća/ nauči gutati/ nauči prst gurati/ povraćaj da možeš /rundu/ desetu/
do kraja noći/ može i pedesetu/ tanka je granica između užitka i boli/ što ljudi govore nije
važno/ glazba svira samo za tebe/ vrući/ spori /prašnjavi /pustinjski/ ritam noći/ poput glazbe
koja svira/ poput glazbe koja te dira/ ne naređuje/ samo te posvoji/ uvija tijelo/ steže žile/
pokreće iznutra/ znoj što ti se kliže niz leđa/ naplati/ pola meni, pola tebi/ zajedno ćemo od
njih tražiti/ seks/ novac/ seks/ novac/ prostitutka ima blagoslov kombiniranja/ prostitutka ima
luksuz podrigivanja/ povraćanja/ trovanja/ psovanja/ dug svoj nećeš mi moći isplatiti/ jer to je
sloboda/ što ti dajem/ noć ti pod noge/ poput crnog pokrivača/ prostirem/ ljepotice bijela/
tvoje zadovoljstvo/ moja je želja/ nisam ja zahtjevan/ gospodar ne vlada nesretnim slugama/
dajem ti da odabireš/ svake noći/ u ponoć/ erotične masaže/ vruće kupke/ mokra tijela/ među
nogama/ harem/ da samo/ barem/ kažeš hvala/ moraš naučiti/ biti djevojčica kada on želi biti
tata/ biti učiteljica kada on želi biti učenik/ biti zločesta kada te on želi kazniti/ biti divlja kada
te on želi pokoriti/ budi ponizna/ jer nudimo samo ono što traže/ zakoni tržišta/ u kojemu se /
poput praseta/ bez grižnje savjesti/ bez potrebe za opravdanjem/ potrebe za lažima/ valjamo/
po trgovcima/ pljuju/ pišaju/ ti gadovi/ vještice/ ali ja sam te vidio/ i znao sam/ ne bojiš se
hodati sama/ jer život je davno pregažen/ zakoni ulice vladaju/ sretni domovi su izlizani
snovi/ sentimentalna sranja/ hodati među govnima/ s lutalicama/ lizati rane/ gasiti čikove/ u
pepeljari vlastitog imena/ Amal/ preživjeti je znanje.

1. UGOVOR

ANIS: Ma u pičku materinu, još ju samo brani! Kao da sam ne znam ni ja kakvu seljakinju
doveo! Iz koje ukrajinske pizde materine se rodila! Pa što sad taj čovjek misli o meni! Morao
joj je blokirati ruke da mu ne bi iskopala oči.
NADINE: Rekla sam ti.
ANIS: Ubit ću te ako mi to ponovno kažeš!
Amal se pojavljuje.

ANIS: Ah, you!!! I know all. He say to me everything..Sinoć si potpuno skrenula! Why you
so stupid? He is our customer! O čemu ti razmišljaš?! Tako se ponašati! Vrati se u ono svoje
selo Ukrajinu, pička ti materina, ako misliš ovako raditi, ovdje to ne prolazi!
NADINE: Daj se smiri.
ANIS: Ok. Reci ću ti sad ovo da riješimo stvar jednom zauvijek. Moraš raditi ili ćemo te
izbaciti. Više se ne smiješ tako ponašati prema mušterijama. Sama izaberi, ili ćeš raditi ili leti
van. Kud ćeš, kako ćeš, nije moja briga. You understand?
AMAL: No.
ANIS: You go out, jebem ti mater!
NADINE: You have to work or there is no money. You can’t act like you did last night. It is
not professional.
AMAL: I clean, I work in the house.
NADINE: You have to do more. There is no money.
ANIS: No money! Jebem ti ukrajince, mentalno nerazvijena bagra!
AMAL: Give me my passport back, I want to go! You are crazy!
ANIS: Am crazy?!You do it last night, why not again?!!! Why not!
AMAL: No!
ANIS: Želiš ići, idi. Go, goodbye!

Anis ju gura.

NADINE: Ja cu pričati s njom. Amal, listen to me. Amal, listen, listen carefully. This is
something you have to do. And when there is something we have to do, we do it. We don’t
think about it, we don’t think, oh, I don’t like this, or I like this. No, we do it. This is a trade,
and everything is a trade. And this is all there is to it. This is how we live. It is a contract. It is
everyone’s contract.
AMAL: It’s not me.
NADINE: Yes, it is you. You are responsible. You have a contract. So you will do it. There is
no way back now. You will do it. Ok? You will do it.

1. DOGOVOR
U Wirami kraljevstvu je bio samo jedan bunar s pitkom vodom. Iz tog bunara su pili svi
građani, pa i sam kralj. Jedne noći je vještica ušla u grad i ukapala sedam kapi otrovnog
napitka u bunar. Rekla je: „Tko god pije iz ovog bunara, poludjet će!“ Sljedećega dana, svi
građani, osim kralja, pili su iz bunara i svi su poludili. Potom su primjetili da je njihov kralj
drugačiji. Stali su šaputati: „Kralj je poludio. Ne želimo luđaka na prijestolju! Trebamo ga
svrgnuti!“ Predvečer, kralj je naredio da mu donesu vode u njegovom zlatnom peharu. Kao i
svi koji su pili iz tog bunara, poludio je. Građani su se veseli što je njihov voljeni kralj
ponovno ovladao zdravim razumom.

Khalil Gubran

XII. ZNOJNI MUŠKARCI I PRLJAVE UNIFORME

FADY: Do you have a boyfriend somewhere there? You must have, jako si lijepa.
AMAL: Lijepa? Yeah, right. No, I don’t.
FADY: Yes you are, you are beautiful, Amal.
AMAL: Do you have a girlfriend?
FADY: No, I don’t.
AMAL: And did you have one?
FADY: Mmm, yes, but not really.
AMAL: What is that, yes, but not really?
FADY: Nothing special. No worth talking about them. Did you have a boyfriend?
AMAL: Yes, but not really.
FADY: Aha. Znaci tako?
AMAL: Da, znači tako.
FADY: And did you sleep with him? Was he your first?
AMAL: With whom? With who him? There is no him.
FADY: No? You just said…
AMAL: There were three of them.
FADY: Three?
AMAL: Yes. Three guys.
FADY: Three guys?
AMAL: Three guys knocked on my door.
Three men. Wearing some ugly working uniforms.
Can we come in, one asked.
There is no one there, I said. What do you want?
You are such a darling girl and we wouldn’t do you harm. Can we get in?
I didn’t have the time to say yes, or to say no. They entered. Three large men. They stared at
me, like angels, like devils. I remember, it was really hot that day, my head was burning. Why
are they in my house? Who are they? How did they get in?
Isn’t it so hot in here, he said. As if he felt the heat in my head. Why don’t you open the
windows and close the curtains. So that the sun won’t get in. So that the sun won’t burn your
skin. It leaves traces on your body, that slim.
And so I did. I opened the windows and closed the curtains. I didn’t have a second to think.
You are so beautiful, another said. Can we look at you? Take off your clothes.
No, I said.
They just laughed at me. It was funny, my reaction. The other came behind me.
Take it off! You won’t scream.
And so I did. I took off my t-shirt. I didn’t scream.
Your pants too. Please.
No, I said.
Don’t scream.
And I listened. I took off my pants.I didn’t scream.
Two stood in front of me, and one was behind me. I liked his looks best.
He touched my breasts. His hands were cold. Big and cold. My head touched his chest.
Take it all off.
Yes.
The other took my hand and took me over to the sofa.
Open your legs.
No, I said.
The third laughed and said, let us see you, whole and bare.
And so I did. I let them see me.
Turn around, they said. Don’t look at us.
And one penetrated me there while I was sucking the other.
FADY: And the third? He watched?
AMAL: No, or yes. I didn’t look at them.
I heard him say: do you like it, tell me you don’t, and I’ll fuck you harder! Do you like it?!
And I screamed at him, no!!!! I hate it! No! NO!
And he took me over. And he fucked me harder. My head was swinging. I couldn’t see.
Everything was mixing.I closed my eyes and I was feeling them, hot and hard, all over me,
everywhere.
And he said, do you like it now, do you like us?
And I said, no, so fuck me again.

Tišina
.
AMAL: Do you think it’s true?

XIII. PRED-GOVOR

AMAL2:

esel elmeni andar

sarafi kulmia aze
varafi elheni embarak arash kashi ana kasahti
niyan narasi ha
ahal é.
kun lahtari labehke kulki
shwaya, shwaya karima
shwaya ahme erme karami.
a ve warafi elbak esalhana
shu hayida wara eseni elbi.
shu hayda wara embarak eli
Eshe kelme erene buhkare duure masom.
Shambila lakhti kaski maraf
faraha embarak husaini
shedo el him bahre same
eya byipkhe
hame

XIV. MONEY, HONEY

NADINE: Anis, treba mi novaca.

ANIS: Ukradi ga. Zar se nisi dosad snalazila na taj način, Nadine?
NADINE: Da? Pa to je jedini način s tobom. Ti izvlacis ono najbolje u meni, ljubavi.
ANIS: Lažeš. Uvijek sam ti dao koliko sam mogao.
NADINE: Da? A na što si potrošio sve ostalo, svinjo, na što? Na svoje prijatelje, na svoj bar,
na svoje kurve?
ANIS: Ne razgovaraj tako sa mnom.
NADINE: Daj mi novaca.
ANIS: Ne dam. Ukradi.
NADINE: Kako? Kako da kradem, gade jedan prokleti, kad ga skrivaš u banci?!
ANIS: Znači da ćeš se morati zadovoljiti s onime što ti dam.
NADINE: Gade!Svinjo! Gade!

1. WELCOME TO THE CANDY STORE, PART I.

ANIS: Hm, Amal.

AMAL: Anis?
ANIS: Došao sam da razgovaramo.
AMAL: Dobro. Što je? Problem na poslu?
ANIS: Ne, sve je dobro, mušterije su zadovoljne. I ja sam isto. Donio sam ti nešto novaca.
Dodao sam ti malo više zato što nam ide dobro. Da. Ti i ja. znao sam da ćemo biti odlični
partneri.
AMAL: Da…
ANIS:Ti si nadarena, ti si jednostavno… Tako si lijepa i nježna. Nijedna nije poput tebe. Sve
postanu grube s vremenom Ti si meka. Da, ti si nešto drugo.
AMAL: Što je to grube?
ANIS: Ne, ti nisi gruba. Za tebe sam odmah znao, čim sam te ugledao. Ti možeš podnijeti
takav život, nijedna druga ne može. Ti i ja smo isti.

Anis joj se približava i dodiruje joj bokove.

AMAL: Ne,…. Zašto me diraš?

ANIS: Zar ne bi smio? Zar me se bojiš? Znaš da ti ja nikada ne bi učinio nešto nažao. Nikada,
Amal, znaš to. Trebam te. Ja te poštujem, ja ti se divim. Tako si lijepa. Podigni kosu. Ja
ću…Tako…Lijepa si.
AMAL: Ne, …
ANIS: Ne mogu više. Odkad sam te vidio, znao sam, osjetio sam te.
AMAL: Molim vas…
ANIS: Vas? Nemoj, sve je u redu. Zar ti se ja ne sviđam?
AMAL: Ne, nije,…Ne, molim vas. Nadine…
ANIS: Psst…Ona je u sobi, čut će nas.
AMAL: Ali…
ANIS: Tako si lijepa, Amal. I tvoje ime je lijepo. Sve sam ti dao. Dao sam ti da biraš
muškarce koje želiš.
AMAL: Ne želim ni jednog. Ne, pusti me!
ANIS: Ti nisi takva. Ja ti mogu sve dati. Ne možeš reći ne. Ne meni. Ne možeš mi reći ne.
Nikada. Psst, budi tiho. Poljubi me. Bit će ti lijepo.

XVI. WELCOME TO THE CANDY STORE, PART II.

FADY: Amal, dođi, imam nešto za tebe. I made some research about prostitution. Do you
know this stuff? I had no idea, really, and I live here. See…The Penal Code, law of 1931,
legalizes prostitution in Lebanon. Prostitutes must be registered and they must undergo
medical examination.
AMAL: Why are you telling me this?
FADY: Želim ti pomoći.
AMAL: Ne, ne treba mi pomoć. It is the way it is. It is not your thing.
FADY: Yes, I know. Ali ja više ne mogu, zar ne razumiješ? Kad god te dotaknem, kažeš mi
da sam poput onih muškaraca, kažeš mi da sam kao te svinje,… Što očekuješ od mene?
AMAL: Ne tjeraj me…
FADY: Vrijeđaš me.
AMAL: Mislila sam da je s nama drugačije.
FADY: I ja sam isto mislio da ima nečega među nama, ali ti očito možeš spavati s cijelim
gradom, samo samnom ne.
AMAL: To je ružno.
FADY: Oprosti. Jednostavno više ne znam što da kažem.
AMAL: Ni ja.

XVII. ALL WORK, NO JOY

AMAL: Želite li da sve skinem?

GLAS: Da, skini se.
AMAL: Polagano ili je svejedno?
GLAS: Svejedno.
AMAL: Niste romantični tip?
GLAS: Nimalo.
AMAL: Sviđa vam se pogled?
GLAS: Ništa posebno.
AMAL: Možda da skinem i donji dio?
GLAS: Ne.
AMAL: Što da sad radim?
GLAS: Pozovi još jednu.
AMAL: Želite da dođe još jedna?
GLAS: Da.
AMAL: Nijedna nije slobodna. Što da ja radim?
GLAS: Koliko dugo treba čekati?
AMAL: Ne znam točno. Pol sata, možda. Želite da ja nešto napravim?
GLAS: Sjedni i čekaj.
AMAL: Nemam puno vremena, imam još četiri mušterije.
GLAS: Šuti.

XVIII. OGOLJENA

NADINE: Amal, spavaš?

AMAL: Ne. Trebaš pomoć?
NADINE: Ne, zapravo, želim razgovarati.
AMAL: Razgovarati?
NADINE: Da, jako dugo nismo razgovarale. Gledala sam te kako plešeš sinoć.
AMAL: Bila si u klubu? Nisam te vidjela.
NADINE: Da, znam. Uglavnom, primjetila sam da si se apsolutno prilagodila ovdje. Znaš
jezik, ide ti na poslu. Di ti je onaj prijatelj, kako se zove? Fady? Nisam vas vidjela da se
družite u posljednje vrijeme.
AMAL: Da, već duže vrijeme se nismo vidjeli. Dobio je posao. Radi.
NADINE: To nije razlog da se ne viđate.
AMAL: To mu je prvi posao…
NADINE: Da, vjerojatno je tako najbolje. Ti znaš da se ne bi trebala vezati za ljude. To
boli…Zar ne misliš?
AMAL: Da,..
NADINE: Zanimalo me, kupuješ li ti stvari svojim novcima ili prodaješ moj nakit?
AMAL :Molim? Ne…
NADINE: Da! Zašto se čudiš? Imaš puno toga što je moje. Prstenje, odjeću, muža. Zar ne?
AMAL: Nadine…
NADINE: Znam već dugo. Samo se pravim. Njemu je svejedno. On je prokleta svinja.. Gad.
Ali ni ti nisi bolja. Nosiš moje stvari i znaš da te vidim. Znaš da te gledam.
AMAL: On to traži od mene!
NADINE: Što još traži od tebe, a ti mu daješ? Svašta, zar ne? A ti sve daješ.
AMAL: Žao mi je.
NADINE: Žao ti je? To je to? Žao ti je?
AMAL: Ništa ne želim od njega.
NADINE: Znači daješ mu se besplatno?
AMAL: Ne…
NADINE: Lažeš, kurvo glupa, lažeš…
AMAL: Ne,…Nadine,…
NADINE: Ne, ne zovi me imenom, ne podnosim tvoj glas, ne podnosim da mi izgovaraš ime
tim prljavim ustima! Zašto se ne vratiš u svoju zemlju, kurvo prokleta! Ševi muškarce u
svojoj zemlji, širi im noge, otimaj ih ženama. Pička ti materina, što si došla ovamo, kao da
ovdje nema dovoljno takvih drolja!
AMAL: Oprosti.
NADINE: Ne, ne govori mi to. Lažeš, kurvo glupa, lažeš…

XIX. ANA3

Ana ima ćelavu glavu. Sanjala je da ju dva čovjeka vode u ludnicu. Pokušala im je dokazati
da nije ništa učinila. Vikala je: „Nisam kriva! Samo sam ćelava!“ Oni su se nasmiješili i rekli:
„Znamo. Samo ne vjerujemo ćelavicama.“ Potom, ja sam sanjala da me dva čovjeka vode u
ludnicu. Pokušala sam se osloboditi, ali nije bilo pomoći. Vikala sam: „Moj tata nije
terorist!!!“ Nasmiješili su se i rekli: „Znamo. Samo ne vjerujemo strancima.“

1. MAJKO, ZABORAVILA SI ME

MAJKA: Olena, ne smiješ se kupati u vreloj vodi, to nije zdravo za žile.Oduvijek ti to

ponavljam.
OLENA: Nije vrela.
MAJKA: Pogledaj se, izgledas kao oguljeni pas na kineskom placu.
OLENA: To ne moze biti tako lose.
MAJKA: Zelis se sprziti?
OLENA: Spava mi se.
MAJKA: O cemu pricas,Olena?
OLENA: Spava mi se, cujes me?
MAJKA: Ne spava ti se, ti samo zelis otici. Kao što si otišla od mene.
OLENA: To ne moze biti tako loše.
MAJKA: Zasto me zelis povrijediti? Zasto me uvijek cinis tako nesretnom?
OLENA: Nikada te necu moci uciniti sretnom. Zasto se onda truditi?
MAJKA: Ja ne razumijem sto govoris. Mucis me. Zasto mi se nikada ne javljas? Ne cujem
te,…
OLENA: Samo si me zaboravila.
MAJKA: Ne vidim te.
OLENA: Ne bi me mogla prepoznati, malo sam se promijenila.
MAJKA: Zašto, Olena? Što je krenulo po krivom? Imala si sve i još uvijek imaš mogućnosti.
Pokušavam razumijeti, ali ne uspijevam. Noćima ne spavam, živciram se. Sram me ljudi,
pitaju me za tebe, a ja ne znam što da kažem. Zapravo, lažem. Izmišljam.
OLENA: Nemoj izmišljati.
MAJKA: Nista ne razumijem.
OLENA: Ne želim da se mučiš.

[Tišina.]

MAJKA: Pričaj!

[Tišina.]

MAJKA: Ti nisi Olena.

XXI. JERIHONSKA RUŽA

ANIS: Ne radiš dovoljno! Stalno se ispričavaš, cure moraju raditi umjesto tebe. Što ti je,
Amal?
AMAL: Ništa, treba mi pauza, umorna sam.
ANIS: Ne želim više slušati. Od prvog dana sam ti rekao, ili radiš ili odlaziš.
AMAL: Znam, Anis, ali ne mogu.
ANIS: Pogledaj se na što izgledaš! Kosa ti je odvratna. Odjeća ti visi. Jesi ti to smršavila?
Izgladnjavaš se?
AMAL: Ta mi odjeća nikada nije pristajala.
ANIS: Istina. Nadine je puno bolje izgledala u tome. Nikada nećeš biti poput nje. Izgledaš kao
kurva s ulice! Operi se! Našminkaj se, prekrij te podočnjake.
AMAL: Ne mogu.
ANIS: Na sve moram misliti, sa svime se moram mučiti! Ja moram brinuti o kući! Ja moram
na sve misliti!
AMAL: Želim otići.
ANIS: Pogledaj se. Takvu te nijedan ne bi jebao.
AMAL: A ti?! Što ti?
ANIS: Ja te već dugo nisam ni taknuo, niti budem to učinio. Ja imam ženu.
AMAL : Ti nemaš ništa. Zaboravio si da te ostavila?
ANIS: Nemoj se meni smijati! Što ti znaš?! Ništa! Ništa! Ja sam taj koji se muči! Ja sam taj
koji snosi posljedice toga što ti izvodiš! Ne želim te više gledati!
AMAL: Onda nemoj.
ANIS: Pogledaj se. Ti nisi ljudsko bice, ti nisi Amal.. Osušena si biljka.
AMAL: Osušena biljka…
ANIS: Radi što želiš. Odustajem, nisi mi potrebna. Nemaš više što raditi ovdje.
AMAL: Želim otići.
ANIS: Imaš pravo, trebaš otići.
AMAL: Nemam kamo.
ANIS: Želiš se vratiti doma?
AMAL: Ja nemam dom.

XXII. KNOWN AND THE UNKNOWN

Life is seen in fragments.

Fragments make up stories.
Like blind Homer.
With eyes, deep black holes.
A language resonates from far beyond.
Secret signs
I know secrets can not be discovered.
Like cracks between fragments.
Like eyes, deep black holes.
XXIII. BECAUSE I STOPPED FOR DEATH4

Ne tako davno, živjela je djevojka, Ukrajinka, po imenu Olena Popik. Olena je kao 21-
godišnjakinja umrla u bolnici u Mostaru u Dispanzeru za tuberkulozu. Njeni unutrašnji organi
su se raspali. Bila je zaražena AIDS-om, sifilisom, hepatitisom C i tuberkulozom. Nakon
obdukcije vještak je izjavio da je vidio „četvrtinu osobe“. Olena je bila prodana u bijelo roblje
i u Mostar je stigla kao „poklon“ poslovnom partneru. Najviše prašine u medijima je podigla
vijest da je mrtva Olena Popik poput „atomske bombe“ proširila HIV virus na stotine ljudi.
Njeni svodnici su na sudu dobili po dvije godine zatvora. U novinama su objavili sretne vijesti
da nakon višestrukih istraživanja nijedna osoba nije zaražena. Slučaj je ubrzo zaboravljen.
Ali, ne tako davno, živjela je djevojka, Olena, i posljednju godinu svoga života je proživjela
poput leša. Zbog pothranjenosti organizma i iscrpljenosti koju su uzrokovale bolesti, ona je
dugo vremena prije smrti provodila vegetirajući. Čekala je smrt u mreži bijelih zidova.

KRAJ
.

ZA ANTOLOGIJU
Nikanor Para

TEST
.
.
Nobelova nagrada za književnost
.
treba da je dobijem
idelan sam čitalac
i čitam sve na šta naletim
čitam imena ulica
i svetleće reklame
i zidove kupatila
i nove spiskove nagrađenih
i policijske izveštaje
i prognoze za Derbije
i vozačke dozvole
za tipa kakav sam ja
reč je svetinja
gospodo članovi žirija
što da vas lažem
surov sam čitalac
sve čitam – ne preskačem
ni ekonomske vesti
jasno danas nešto manje
nemam na raspolaganju mnogo vremena
ali dođavola šta sam sve pročitao
stoga vas molim da mi date
nobelovu nagradu za književnost
što je moguće pre

.
.
Test
.
Šta je jedan antipesnik:
Prodavac urni i mrtvačkih sanduka?
Sveštenik koji ni u šta ne veruje?
General koji u sebe samog sumnja?
Skitnica koji se svemu podsmeva
Uključujući starost i smrt?
Sagovornik lošeg karaktera?
Plesač na ivici provalije?
Narcis koji čitav svet voli?
Okrvavljen šaljivdžija
Namerno jadan?
Pesnik koji na stolici spava?
Alhemičar moderog doba?
Džepni revolucionar?
Malograđanin?
Šarlatan?
bog?
nevin čovek?
Seljak iz Santijaga de Čile?
Podvucite rečenicu koja vam najviše odgovara.
Šta je antipoezija:
Bura u čaši čaja?
Snežna pega na litici?
Poslužavnik pun ljudskih organa
Kako veruje otac Salvatiera?
Ogledalo koje istinu govori?
Šamar u lice
Predsednika Društva Pisaca?
(Što Bog je u svojoj svetoj kraljevini)
Opomena mladim pesnicima?
Mrtvački kovčeg na mlazni pogon?
Mrtvački kovčeg s centrifugalnom silom?
Mrtvački kovčeg na parafinski plin?
Mrtvačnica bez pokojnika?
Obeležite krstićem
odrednicu koja vam se ispravnom čini.
.
.
Mrlje na zidu
.
Pre nego što nastane mrkla noć
Idemo da proučimo mrlje na zidu:
Izvesne liče na poslužavnike
Druge su nalik mitološkim životinjama
Hipogrifima,
zmajevima,
salamandrima.
Ali najtajanstvenije od svih
One su koje sliče atomskim eksplozijama.
Na zidnom bioskopu
Duša vidi ono što telo ne vidi:
kleknule ljude,
Majke sa njihovom decom u rukama,
Spomenike konjanika
Sveštenike koji pružaju hostiju.
Polne organe koji se sjedinjuju.
Ali najčudnije od svih
Jesu
bez ikakve sumnje
One koje su nalik na atomske eksplozije.
.
.
…………………………………………………….. Sa španskog Dušan Stojković

.
Lidija Dimkovska

POEMA KRAJA
.
.
Vatra slova
.
Federiko, ja gorim.
Ovo je peron vatrene zmije
ili delirijum luka?
Zdravlje u mom salonu
na sedmom spratu mora
nazdravlja snazi bola.
Silovita bolesti, čašćavam te maskaraom.
Ti imala si sina
i ja imala sam sina,
ali mi ga pojedoše slova.
Evo kroz celi eon jedem ih
i
rodiću totem.
Gorim ja, Federiko
i vatra vraćena kući nije više nomad,
nego car na putu.
.
.
Venconoša
– prototip –
.
Mogao je golim rukama izgraditi katedralu.
Mogao je psotati plan akademije.
Mogao je namaknuti svetu konopac
i vući ga kroz napuštena sela.
Kako može poezija da je ruža vetrova?
Kako može ruža da je poezija vetrova?
Čiji su vetrovi, ženo, čiji su vetrovi?
Ne znam. Muž me moj bije svakog dana sve više.
Gazdarica me zadržava svake noći, sve kasnije
Bog me guta svakog časa sve dublje.
Čiji su vetrovi, ženo, čiji su vetrovi?
Mogao je da ne napiše ni stiha ni za četvrt veka.
Mogao je da preokrene pamet tuđoj verenici.
Mogao je da iščupa biljku iz botaničke bašte
i presadi je u svoju kadu.
Imaš li čistu kožu za poljubac među tim modricama?
Imaš li nokat bez crnog ispod njega za milovanje?
Čiji su vetrovi, ženo, čiji su vetrovi?
.
.
Lettre
.
Kad ću proučavati semiotiku?
Kad ću biti intertekstualna?
Kad ću moći da primenim postmodernizam
na makedonske priče,
a u svetskim
kad ću biti komparativna
kao moja s tvojom garsonjerom,
kao moja s tvojom posteljinom?
Tvoja te lejdi, prijatelju, neće čekati dugo,
vidiš i sam da od princeza ostaje samo legenda.
Tvoja su deca, pesniče, još uvek gladna
iako ti je pripala književna nagrada.
Ljubiću te tuđincu sve dok znam moj jezik.
Tuđincu ljubiću te sve dok znaš svoj jezik.
Kad li ću listati teoriju književnosti?
Kad li ću pocrtavati metodologiju?
Vodimo ljubav samo u literaturi
najslađe spavamo u lingvistici
naš život je in media res – poezija.
Prema mišljenju književnosti, da, ali to nije važno,
ali prema zakonima nauke o književnosti
s tobom nikada, nikada neću postati besmrtna.
.
.
Meta-vešanje na meta-lipi
.
Ovog sam se jutra obesila na staroj lipi.
Visim iznad svih zemljišta, iznad svakog tla
kao ravnodenvica.
Ostade neplaćena stanrina zemna.
Pasoš, u prirodu, identitet nema.
Pod ovim drvetom život mi miriše
na antikvarnicu.
On će me čekati sa kupljenim biletima
za večerašnju pozorišnu predstavu.
Potom će me na večeru odvesti.
Ali po restoranima ne služe hranu
od polena i mleča, ljubavi moja, jer je juni
a u junu su Zadušnice, a Zadušnice su
pomen svim neuskrslim lipama.
Ljubav tri pomorandže je deja vu.
Kćerka mog pesnika danas puni
sto i devet godina. U mom malom Parizu
najveća umetnost jeste da se ne probudiš gladan.
Diktator je mrtav, narod je nesrećan.
Pa neka tada bude praznik ovaj dan
kad visim na lipi kao budala
što bi se kazalo meta-vešanje
da bih razumela noge što se nožekaju
iznad velike zemlje, da bih razumela vrat
u omči velikog neba, i lepo mi je
što mogu da povežem metafiziku
s jednom drevnom iskonskom i iskusnom lipom
i samo me jedna stvar brine:
Tamo gde treba da padnem sa vešala
(ni zbog čega drugog nego samo da kažem ovu pesmu)
da li će me neko s čajem od lipe dočekati
i da li, da li će biti skuvan
vodom iz makedonske reke?
.
.
Poema početka
.
Uplašio se Brodski, prestravio se da ga ne strefi
neka bomba, lubenica ili urokljivo oko neke struške cure,
a tada još uvek nismo imali elektronsku poštu
da bi me upitao još u predmetu: ima li rata u Makedoniji?
I nije došao. A u toku tih četiri dana, kažu
krečili su Univerzitet u Mičigenu,
kod kuće, pak, žena koja čisti, Bosanka Sevda
prosula je varikinu u dnevnoj i sve je zasmredelo.
Otvrorio je Brodski prozor i izašao u noć,
ali gde da ode dok mu se stan provetravam, dok mu
ne okreče Kabinet za književnost. Četiti dana
lutao je Brodski Mičigenom, išao od crkve do crkve
(a kad bi bio tužan, kažu, ulazio je samo u pravoslavne)
i jedared nalete na makednosku crkvicu koju je deda Ilija
podigao za dušu svojoj majci, Petkani iz Struge,
baš se tada služilo Večernje, a dva su pojca pojala
na makedonskom: Bogorodice Devo, raduj se blagorodna Marijo.
Slušao je Brodski a dlanovi su mu se znojili uz pantalone
kad god bi došao red da se prekrsti, zagrcnuo bi se
kao da pliva u vodama iz Knjige Postanja,
Majka Božja videla je kako su rasplakala kragna,
potom, jedna baka prišla mu je sa kuvanim žitom
i rekla mu: „Uzmi, sine, ovo je za dušu svekrve moje Petkane iz Struge
Bog da joj prosti dušu, podigla mi je decu.“
Brodski se tada maši za zadnji džep i izvadio pismo
o Zlatnom vencu poezije za ’91. A baka ga je
samo nutkala: „Probaj, sine, probaj žito
mnogo si mi bled nemoj neku bolest da navučeš, a za vence
– sakloni me bože, rano je to za tebe! Prvo je red na nas stare!“
Jer je Brodski i plakao, grcao je i zagrcavao se
a u ponedeljak, kad su otvorili Univerzitet
studentima književnosti ovu temu za pisanej eseja zadao je:
„Koliko posto čovek živi kad živi,
a koliko posto umire kad umire?“
I puna dva čas čitao je i prepročitavao
„Poemu kraja“ Marine Cvetajeve.
.
.
………………………………….Izbor sačinila Danijela Jovanović

Lana Derkač

ODJAVA
.
.
Liječenje kiše
.
Ljeto u ruži oblikuje
svoje hermetične obale
premda je kiša na odvikavanju
od padanja i smještena je u kliniku
koju je podigla suša.
U postojanu kliniku koju već tjednima
mete prašina.
I sve se obrće jer prašina
nenadano postaje čistač.
Brine o redu bolničkih kreveta
što ih poburka i razmjesti vjetar.
Ali i vjetar bi trebalo liječiti
jer je neprilagođen.
Valja se raspitati o njegovim pravima
u nebeskom zdravstvu
i upisati ga na listu čekanja.
Trava pred psihijatrijskim odjelom
izabrala je identitet osvajača
pa se žedna, no uspravljena,
junači i kreće u boj.
Brzo klone i potvrdi da imitator
ne ostavlja trag kao imperator.
Nema snage jer kiša već dugo
nije bahato posjedovala livadu.
Nema snage jer kiša već dugo
ponizno nije glancala
njene zelene sablje.
Ljeto kao kakva rodilja doji
i tetoši sinkopirani ritam.
Preskače kišu.
Kad na Jadranu galebovi i valovi
zaplešu argentinski tango,
sasvim neprimjetno pomakne se
noga barem jednog pacijenta
prikopčanog na produžne kablove
smrti.
Kad on primi infuziju glazbe,
barem na tren zaustavlja se
novačenje smrti.
No kiša još uvijek mora prebroditi krizu,
ne vidi čak ni da su nebo i more
refreni plavog.
Točkice na ekranu bolničkog televizora
nastoje joj izbrisati sjećanje.
U jeftinoj spavaćici iz China Shopa
povjerovala sam da su svi titraji svemira
započeli na malom ekranu
u sobi hotela u Županji.
.
.
Odjava
.
Majstor već treći dan ne dolazi,
a naš vodokotlić škripi kao mafijaški obračuni,
gospodarska kriza i rat u Gazi.
Vjerojatno ga čuju susjedi u trenutku
kad se godina razvodi od sadašnjosti
i udaje za povijest.
Susjedi vjerojatno čuju njegov glas kao što
slušaju glasove preljubnika u sapunicama
ili glasove spikera koji govore o preljubima
demokracije.
Baš vodokotlić odjavljuje godinu i
naviješta još jedan preljub.
Zamišljam da je u njemu zima skrila
rezervu magle, dio svog blaga,
pa je škripa protest protiv tropske klime
i lažnjaka Karipskog mora u kadi kupaonice.
Razrezala sam kukuruzni kruh.
Učinilo mi se da je uz suh nož zasvjetlucala
kap vode, sićušno jezero.
Hrabri ga da se ne osuši,
za dan-dva nadživi klonulu godinu.
No tko će umjesto nje opozvati regrute
koji joj još vjeruju, prekinuti izbjeglištva
i okončati azile na koje ih je primorala?
Kroz nju prolazim kao kroz meksičku kuhinju.
Sve njene nezavisne rečenice nesavitljivi su
takosi.
Zavisne rečenice mekše su tortilje,
prilagodljivo se ovijaju oko događaja
kao oko nadjeva.
Nedolazak vodoinstalatera
potaknuo je kotlić da škripom unosi nemir
i umjesto sociologa, sudaca
i socijalnih radnika odvaja one nepoćudne
od dragih riječi.
Da poput trgovca načini inventuru.
Da zada završni udarac zgužvanoj godini.
Jer su je svi satovi, poput Jude,
već izdali novoj poslodavki.
.
.
Copy, paste
.
Žena je, prema mom kućnom filozofu Davoru,
utjelovljeni prigovor.
I Bog nedjeljom otpočine, a ja ne bih smio,
kaže Davor.
Pod šljivinim stablom dan za danom
slaže se njegov san kao da netko na računalu
ponavlja radnju copy, paste.
U hladovini usnula sam ga kako se pita:
Označava li sjena prisutnost ili odsutnost?
Ovog popodneva i ja spavam pod drvetom
jer ono može istovremeno, krošnjom i korijenom,
rasti u dva suprotstavljena smjera,
a ne narušiti mir okućnice.
Pa zovem Davora u kuhinju.
Ali on ne jede okruglice od lanjskih šljiva
prije nego osjeti njihovu slast
pomiješanu s cimetom na mom licu.
Vjetar raznosi mirise po ravnici.
Vjetar trguje začinima.
.
.
Okupacija kupaonice
.
Prije no što ustanem, stanom pretrčava
mitski Ahilej, Danaja glača i u naš ormar
brižno vješa demode haljine.
Meduzina glava skamenjuje umivaonik
i zajedno s Perzejem okupira kupaonicu
čiji jutarnji udisaji katkada rascvjetaju
orhideje na prozoru.
Kad izravnam zavrnutu nogavicu pidžame
i uđem u kupaonicu, svi se povuku,
odlaze u izbjeglištvo.
Para od tuširanja stvara vidljivu Mliječnu stazu
dok u prostoriju prodire sunce.
Krajobraz vani drži sve lakši uteg neba.
.
.
Šiljilo za snijeg
.
Sipi snijeg kroz snove onih u stanovima
i propada kroz zagrebačke nebodere.
Presijava se nakon što je osvijetlio
ostave i podrume.
Vijest drsko udari nogom o ekran televizora.
Nešto kasnije na njega ušeta Nova godina
poput ekscentričnog samca
koji će zauzeti čitav svijet kao da
unajmljuje jednokrevetnu hotelsku sobu.
Sada je ekran njeno zrcalo.
Iako joj znam dimenziju po širini,
ne mogu joj predvidjeti visinu i dubinu
usprkos Vanginom proročanstvu
i Nostradamusu koji je ne spominje,
usprkos jasnoj veličini Bundeka ili
maksimirskog parka s gladnim labudovima,
mjerljivom Gobiju i Atacami
i nemjerljivim ljudskim pustinjama
u kojima blijede i suše se rodoslovna stabla.
Otkada je ekran njeno zrcalo,
naprasito ga dodiruje
kad je registriram kao laso
mahnito nabačen oko događaja.
Sasvim suptilno ga dotiče kada
zagorski krajobraz na njemu
zašilji svoju olovku, snijeg,
i nastavi pisati.
.
.
Vršak
.
Dan ima svoj vršak, kao da je vlat trave.
Na njemu se oko podneva, zimi, odmara snijeg.
Ljeti ga opkorače muhe, ipak sitnije od vrana
što od neba čine crnu čipku.
Kad pomislim na masu, zanima me ima li
dan svoje nosive zidove.
Može li na njih naleći pa ih narušiti
i ono što, poput zaraza,
nema vidljivu i lako mjerljivu težinu?
Ugledala sam pretilu rijeku kako guta pahulje
no ne znam otkrivam li ijedan zvuk
lakomog užitka,
razaznajem li njeno mljackanje.
.
.
Predator
.
Nebo odustaje od bezličnosti.
Budi oblake i četka im perje.
Tu tapiseriju stavila bih na zid iza radnog stola,
baš gdje je raspeta Amerika,
svojeglava kći Europe,
no ne mogu je dohvatiti.
Amerika ostaje gdje jest,
ali istovremeno uskrsavaju knjiga i kiša.
Neka. Dok vrt govori,
jezikom pridržava makiju i košmar.
Za suhog vremena mahnita štihača zasijeca
i produbljuje njegove podočnjake.
Kontinent kojeg su usnuli
i namamljeni oblaci s razglednice iz Detroita
trgovac je tim bijelim robljem.
Ako krivo pročitam jedno slovo,
trgovac je bijelim rubljem,
i povremeno,
još uvijek raspet nad susjedovim stolom,
nudi spasenje.
Čekam da se kiša nasuče na obale vrta
kao moreplovac
i izdahne pred čovjekom
koji nije nikada susreo Ameriku.
Osim one na zidu.
Da iščezne prije no što pomisli
na njen pokop.
A znam da će je tlo progutati.
Zemlja je predator.
.
.
……………..Izbor sačinila Danijela Jovanović
Milovan Marčetić

KAMEN
.
.
Načini iščezavanja
.
udahnem, naruga se vrijeme
eno ga, na zid je obješeno
diše duša kao lan
kad prebrojim devet, došapnem:
odazove se dan
kažem sam sobom okružen:
obući ću taj pogled blag
ući ću u taj mlaz
zašumi ono što je
od tišine sazdano
začuje se glas:
daj nam danas
tu šarenu javu
daj dan danas
okrenem jedno od lica
pa u brze cipele uđem
govor da premrežim
da padnem u liričan pad
na lice da nasloni se zrak
.
.
Duša
.
duša je svrgnut kralj, izaslanik
pred dan, u slici, u priči sablasnoj
smije se lakonski taj dar
duša je na polju lan, u tijelu so, košulja smrti,
kad skineš procvjeta umor trajan,
zamah pokosi lan
duša je šum, između koraka oglasi strah,
u krvi skriven led,
daš dane za njen stan
duša je ah, nebesnik, pernat dah,
u kolima dovezen lanac sa plodovima,
za tijelo, noći rukohvat lak
duša je sinkopa, katalepsija, trans,
željama pretrpan kran,
ima vrh, ima mens
duša je sagorjeli mak, alk, lelujav etar,
pod sijenkom i imenom potok plah,
duša je hljeb, u tijelu lûk tanan
.
.
U stanu pesnikinje
.
Tu je živela, u svojoj metastazi
tiha, skupljena, povazdan gledala
u gornjim uglovima mreže,
čuvala ih, negovala
kao dobre metafore,
sive bube nazivala srebrnim,
mesingane kvake, kugle
na krevetima nazivala zlatnim.
Ruku pružala zracima svetlosti
što se pre podneva
probijala iz godina detinjstva,
između prsta do lica puštala ih.
Nije stigla da se nauči samovanju,
živela je stalno u počecima,
nikada bliska onom što je blizu,
ravna svojoj suštini, svojim odjecima.
Od sveg stakla ovoga sveta,
pripalo joj je nekoliko čaša,
jedna vaza s mrtvim gardenijama,
stakleni slonovi iz Murana,
iza prozora slika megalopolisa,
kroz njega je svoj užas gledala.
Unutra: njena koža pripravna
za rezanje, kosa pepelna, divlje
rečenice razbacane po listovima,
ruža uvela još onog leta kad je
svog prvog čoveka upoznala.
Poslednje što je čula behu
tri mačke ispred vrata, one predilje,
pristigle po poslednju dnevnicu,
donoseći usput najnovije vesti iz grada.
.
.
Ljubavna poseta
.
Došla si opet sa tri mačke svoje,
donela si kupine otrovne iza sveta ubrane,
i poklone druge, stvari odbačene,
da kosu prostreš na moje papire,
bez reči, bludna, pohotna.
Pre ulaska si, da te ne prepoznam,
nos naslonila na staklo prozora,
pa si rukom kvaku milovala,
već sa prvim koracima haljinu prvu
otkopčavala, drugoj, trećoj, četvrtoj
dugmad otkinula, niti otplela,
dok te nije potpuno nestalo.
.
.
Kako prepoznati Gagauza
.
Zid iz kojeg, kada nasloniš uho,
čuješ penušanje mora.
Oni trenuci pre nego što snežna lavina krene,
tišina samo zbog onoga što će uslediti.
Tišina u bombi, okružena čvrstinom –
nešto nedostaje nakon eksplozije.
Malo selo u planini:
živeći iznad oblaka, stanovnici veruju
da su njihovi pragovi pošteđeni
kad beše smak sveta.
Jedan grad iz snova: prazan prostor postao je čvrst,
a građevine prazan prostor – sećajući se praznina.
Trg na kojem su se odomaćile metafore:
tamo odlazim sa Rečnikom figura
da bih tražio predmete i ljude
s imenima drugih predmeta i ljudi.
Spomenik oslobodiocu na kraju grada –
tamo je nekad ležao crveni lonac, u koprivama.
Rus zaleđen na Kamčatki,
toliko da više nije Rus.
Jedan tihi ludak, toliko tih
da niko ne primećuje njegovo ludilo.
Trenuci u kojima je diktatorov strah na vrhuncu:
urlanje i pena probijaju skramu normalnosti,
što je samo znak za početak legalizacije ludila.
Niko ne obraća pažnju na interval tišine
između dva njegova urlika.
Kada je eksplodirao,
naša je dolina bila puna leptira.
Gagauzi – eksperti za prepoznavanje ćutljivaca
u časovima kada ćutljivci brbljaju.
Kako prepoznati gagauza?
Kad izgovoriš reč gagauz, gagauz se ponaša
kao da je izgovorena sasvim obična reč.
.
.
San o letenju
.
Po jednom indijskom predanju i Sloterdajku
To što svake noći, mada i u snu nekrilat, sanjaš da letiš, koristeći silu gravitacije kao sredstvo
vratolomne igre, srećan, začuđen, svaki put veštinom letenja zatečen
možda je dokaz da je tvoj najdalji predak bio jedna od onih ptica što se legu u najvišim
vazdušnim koridorima, koje oslobođene zemljine teže, nikada se ne spuštajući na tlo i ne
uzimajući hranu, spavaju u letu, vodeći i ljubav pod otvorenim nebom i nad otvorenom
zemljom
da je bio jedno od onih stvorenja kojima ne treba ništa osim visine i daljine, koja sve potrebe
zadovoljavaju kroz pupčanu vrpcu sopstvenog blaženstva.
Te ptice i jaja polažu u vazuhu, pa odlećući dalje ostavljaju ih Suncu da ih ono leže. Jaje se ka
zemlji survava sve brže i obično negde na sredini puta božansko pile iznutra razbije svoj
oklop, oslobodi se opne i uskoro, kad mu Sunce osuši krila, pad obrne u uzlet, u povratak u
visine, gde mu rod leti.
Ali desi se da zbog oblačnog vremena, prekratke putanje ili čvrstine opne neko jaje stigne
celo do Zemlje i tek se od udara o tlo razbije.
Stvorenje koje se izleže na taj način, ostaje da živi na Zemlji, više ni besmrtno ni božansko,
ne znajući ništa o svojim precima, ali često sanjajući da leti. Kroz sferu podsvesnog ono ovaj
san prenosi potomstvu.
Ovu priču, nikad uhu dosadnu, često su pričali Ramakrišna, Svami Muktananda i Sri
Auribindo, a s njima i stotine drugih, svaki na svoj način, a ipak svaki ispravno.
.
.
Vrata
.
Ima ih nemih i šaptačica, ali i onih
što svu noć škripe im šarke,
pa od te pesme sove se sklanjaju u dimnjake
a danju uplašene vrane
oko oblakodera kruže.
Nekima kroz brave teče mleko,
neka stoje u stoletnoj koroziji,
ima ih s ključevima i onih
kojima su ključevi
prvog dana zagubljeni.
Ne oglašavaju se uvek istovetno
kad na njih zakucaš,
različiti su im i refreni kvaka
i šarki uzdisaji, a brave
obično kao zaverenici ćute,
detalje zavere nove
s ključevima razrađujući.
Ima ih slepih i vrata kiklopa,
maskiranih u zidove, ormane,
u ulja na platnu, ima ih kružnih,
što najbolje vetar varaju,
pravogaonih i strukiranih,
ima ih sa širokim ramenima,
ta su sama sebi telohranitelji.
Neka su teža od onog što zatvaraju,
vrednija od onog što čuvaju,
neka su otporna na vapaje zaljubljenih,
ima ih nevidljivih: bled uđeš,
crven izađeš, vena presečenih.
Nekim vratima najdraži su
neočekivani gosti. Takva znaju
da se naglo otvore, da i ona
s gostom u kuću banu,
u zagrljaj da vam ga izruče.
.
.
Pre tog leta
.
Pre tog leta obećah gradu
u kojem sam dotad živeo,
dolini i dvema planinama,
reci od koje se učih
mudrosti ponavljanja
da ću zauvek u njihovoj blizini ostati.
Obećah trgovima i ulicama,
šumi i najbližim hrastovima
da ih neću napuštati.
Videlo se da i tek ocvala jabuka
očekuje da je na jesen oberem.
Činilo mi se da se i jedan oblak
stalno u istoj figuri pokazuje,
u prolazu da me uvek pozdravlja.
Kao proverenog prijatelja
vratolomnim pikiranjima
i početkom tog leta
pozdravljale su me dve laste.
Videh na licima nepoznatih ljudi
da su i oni prihvatili moje prisustvo.
Druge sam u sebi uveravao
da ću ih brzo na sebe navići.
Zaista, hteo sam da zauvek
ostanem u toj zemlji
s rekama što teku ka severu
i vetrovima što duvaju ka jugu,
s ljudima što i vole i mrze
tako odlučno i istrajno.
Ali tog leta izađoh iz grada,
pređoh reku i jednu od planina,
odlučan da se nikada više
u tu zemlju ne vratim.
.

.
Razmišljanje jednog entropiste
.
To je samo ponovno uspostavljanje
termodinamičke ravnoteže,
kratak korak ka harmoniji,
jedna nestabilnost manje,
samo umirenje tela, te tako
labavo organizovane materije.
Samo još jedan povratak kući,
ulazak kroz nova vrata,
za najveće optimiste
čak jedna vrsta uvoda
u neko buduće rođenje.
To je samo kraj jednog
kratkog izleta, završetak
putovanja zvanog život,
koji je imao tu veliku,
čudesnu, tako retku moć
da izvesno vreme zadrži svoj oblik,
da na kraju, ipak, tu vrednu,
jedinstvenu pozajmicu
tako velikodušno vrati svetu.
A ako neko pita šta je sa dušom:
ne, ni njenih petnaest grama težine
nemaju više nikakvu privilegiju
u odnosu na materijal tela
u kojem je boravila.
.
.
Sioranove pouke
.
………..P. Krduu, Sioranovom prevodiocu
.
Sad kad si se rodio ludost je
prepustiti se običnim,
svakodnevnim gestovima,
na to trošiti vreme, simulirati život,
a najbolje bi bilo da možeš
odmah da nestaneš, da ponovo stekneš
onu prepočetnu naivnost.
Ali, ako već nisi te sreće
da se brzo vratiš u stanje
predetinjeg blaženstva,
nastoj da ti šahovske partije
s onom gospođicom koja će te
posle poslednjeg daha preuzeti
budu što duže, što podrazumeva
da glumiš što dostojnijeg protivnika.
I budi i sam smrt metaforama
i svim drugim ukrasima.
Samo su suvišan teret na tom
brzom putovanju do cilja.
Ali nikada nemoj sasvim da izdaš život,
ili bar nemoj da dozvoliš
da sam život to ikada sazna.
Budi mu do kraja zahvalan za prvi osmeh,
za onaj prvi, tajni, nezaboravni susret.
.
.
Kamen
.
Ako baš nizašta ne možeš da se uhvatiš,
ako ti i kvaka na vratima izmiče,
zagrljaj najbližih, ruka prijatelja,
usne voljene žene, najzad i pero
kojim bi ovu pesmu da prepišeš,
seti se kamena, običnog kamena se seti.
Tog svemirskog zrna prašine,
u trenu stvrdnute čaše magme,
niz haljinu planine
skotrljanog njenog viška,
ceo milenijum vajanog oblutka,
tog raskolnog steninog sina,
tog opakog praćkinog đuleta,
te najteže i najbrže ptice.
Onog što naslon je suncu,
što iz zemlje proviruje,
otkotrljanog, prevrnutog,
u najtamnijoj noći zaboravljenog,
tog običnog kamena se seti.
Seti se da ti je i dlan
prema njemu oblikovan,
da je sve ostalo došlo u njegovo leglo,
da je ruka kamenovo gnezdo,
da je kamen njeno prvo jaje.
Uhvati se za njega
kao za najstariju pomisao,
za najvredniji dragulj,
za svoj prvi poljubac,
za poslednji spasonosni oslonac.
Leći će u tvoj dlan
kao da se vratio u svoje prvo gnezdo.
Ni kada ga baciš
neće ti otkazati vernost.
.
.
Jedna pomisao o vremenu
.
Ako je prošla prošlost,
ako još nije stigla budućnost,
ako u sadašnjosti smešteno je sve
šta u taj nerazmak
između dva nepostojanja,
u razdaljinu tanju od žileta,
u tren od trena kraći,
u taj kvark nematerije
mora da stane
da bi i dalje postojao svet?
.
.
Pred Mileševskim anđelom
.
Šta ako je to jedan običan mladić
u belu togu obučen samo za priliku,
sa skiptrom u ruku stavljenim
protiv njegove volje,
lica suviše jedrog, previše zemaljskog,
da bismo prihvatili da nas sa te freske
zaista gleda lik anđelov?
Šta ako je to bio iz obližnjeg sela pastir,
sin siromaha, dužnika manastiru,
što višenedeljnim poziranjem,
uz dva tanka obroka i čašu vina uveče,
stare dugove oca svog je plaćao?
Dužan da i sve molitve odstoji
u freskopiščevom očekivanju
da mu duh božji lice ozrači,
a opet, da onu odlučnost zadrži,
onaj sa freske pogled naredbodavni
što kao da zajedno s rukom upozorava:
Čuvajte ovaj manastir,
po svaku ga cenu sačuvajte.
A možda je baš sve što na tom liku vidimo
sa sobom doneo taj pastir ubogi,
možda mu je već gore, na pašnjacima,
bez njegovog znanja, bez znaka ikakvog,
duh božji jednog dana lice prožeo.
.
.
Groblje poezije
.
Nisu to ostaci života
nagomilani u piramide,
već kao u svim svetovima
u kojima prosečnost je mera
to je polje ravno,
beskraj jednoličnosti.
Tu ne veje zloslutni vetar,
ne lete simbolični gavranovi,
psi se za kost ne bore,
nećeš ni usamljenog čoveka
štapom po zemlji što prebire
da sretneš tu, u svitanje.
Zasjaji pokatkad tu samo
prekratka neka vatra
kad se u srećnom spoju
slučajem retkim nađu
pet ili šest reči,
praveći moćnu sintagmu.
Ali, nikad sa tog mesta
slučajnost ta izaći neće,
neće je preneti vetar,
nikad se neće u glas
ni u melodiju pesme
vinuti taj deo beskraja,
pa da ga jednog jutra
čujemo izdaleka.
Ipak, kažu da onaj
što na samom početku
u reči je stvarao svet
čita samo tu knjigu,
neopterećenu veštinom,
nezatvorenu u forme,
koja oblik knjige nema.
.
.
Kape
.
Mada vam je gestikulacija drugačija,
kao i izvijenost obrva, raspored bora,
tamnilo ispod očiju, pege, nosevi, brade,
a tek frizure, kragne, kroj košulja,
pa pojasevi, kaiševi, podvezice, pertle,
drugačiji čvorovi kojima gajtane vežete,
tek konac kojim ste šili svoje smešne nošnje,
i dalje, ćuraci, nakurnjaci, čakšire, haljine,
njihova dužina, boje, vrste tkanina,
obuća ista kao naša, a toliko drugačija…
A tek kako sedite, kako hodate, i te vaše igre,
preglasna i nema kola, pokreti vaši apački,
refreni sasvim patetični, ili dnevni govor,
ta unjkavost, naglasci na neobičnim mestima,
otezanje vokala, uopšte korespodencija,
vaša razvučena dozivanja i kad vam se prezimena
završavaju kao naša, kad su nam imena ista…
Ipak, pored svega nabrojanog, pored vaših
podrugljivih osmeha i neprijateljskih namera,
svih vaših psovki, kletvi, ružnih znakova,
pustili bismo da reku graničnu pređete,
da nam i vi već jednom dođete u goste.
Ali ono što ne možemo da propustimo
i što ćemo i puškama i topovima zaustavljati
jesu te vaše kape, te ćureće kreste,
ti neugledni kalpaci, vaša odvratna pokrivala,
na glavama vam ružnim te otrcane ruže.
Zato vam, po ko zna koji put, poručujemo:
splavove svoje razvežete, vesla polomite,
lađe sekirama probijte, zapalite jedra,
ni ćuprije, ni mosta gradnju ne započinjite
i ni u snu ne pomišljajte da ikada možete
s tim vašim kapama na našu stranu da pređete.
.
.
Radoznalosti
.
Kao što ponekad dve ruke
pohrle jedna drugoj,
to učine i dve radoznalosti,
ti unutarnji prosjaji dva srca
kada ih iznenadni nervni poticaji
nateraju da brže zakucaju.
Pogledi im se već izdaleka prožmu,
i mada najčešće jedna do druge
ne uspevaju da stignu,
ne mogu one više
jedna za drugu da nestanu.
I zato još jednom kaži da nije dobro
kada se sneg prebrzo istopi,
da svaka noć treba da sačuva
bar jedno zrno svetlosti,
da radoznalosti moraju
zauvek da ostanu detinjaste
i od daška vetra naivnije.
.
.
.
.

ECKERMANN
WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST
WWW.ECKERMANN.ORG.RS
 JAN - FEB 2019.
BROJ 19

Autor fotografije: Mirza Župljanin

Sva prava zadržana © 2016 – 2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)