ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

MART - APR 2019.

BROJ 20
Sva prava zadržana © 2016 - 2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)
 SADRŽAJ
ECKERMANN ...................................................................................................................................... 1
SVILA I JANJE ..................................................................................................................................... 3
VRABAC NA LEDU ........................................................................................................................... 13
BEZ RANCA NA RAMENIMA.......................................................................................................... 17
MOLITVE ............................................................................................................................................ 24
PSALMI ............................................................................................................................................... 30
SMISAO ZA UMOR ........................................................................................................................... 34
KIŠNICA SA FIDŽI VULKANA ........................................................................................................ 36
JEDAN ČOVEK I DRUGE PRIČE ..................................................................................................... 41
KOTRLJAJUĆI POZDRAVI ............................................................................................................... 47
ZIMSKA PRIČA .................................................................................................................................. 50
FRAGMENTI O ČITANJU ................................................................................................................. 54
INTIMNA ABECEDA ......................................................................................................................... 58
MANIFEST PITOMOG FEMINIZMA ............................................................................................... 65
DOKUMENT I/ILI FIKCIJA ............................................................................................................... 68
PANČEVAČKI TITAN ....................................................................................................................... 71
BEZUZALUDNO ................................................................................................................................ 74
PESME – OŽILJCI .............................................................................................................................. 76
KATARINA ......................................................................................................................................... 79
NOVI NIVO IGRICE......................................................................................................................... 104
PRIZORI I DRUGE SUŠTINE .......................................................................................................... 113
NIJEMOST ........................................................................................................................................ 119
JEDNOM SAM RANIJE PROŠAO OVUDA.................................................................................... 126
ECKERMANN .................................................................................................................................. 137
2
Page
 ECKERMANN PITA

Ferida Duraković

SVILA I JANJE
.
.
Ferida Duraković, (Sarajevo, BiH), pjesnikinja, autorica kratke priče, kolumnistica,
spisateljica za djecu. Prevodi s engleskog jezika. Diplomirala jugoslavenske književnosti i
srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Sarajevu. Objavila 15 knjiga poezije, proze, prevoda s
engleskog i književnosti za djecu. Između ostaloga, objavila Srce tame (poezija), Vjetrov
prijatelj (bajka), Putnici kroz (ne)vrijeme – 50 godina Sarajevskih dana
poezije(koautorstvo), Pokret otpora (kolumne i eseji). Između ostalih, nagrađena nagradom
Svjetlosti 1978, nagradom Hellman-Hammet Fund for Free Expression (USA) 1992. godine, a
za pjesničku knjigu Heart of Darkness (White Pine Press, Fredonia, New York, 1999) dobila
nagradu Vasyl Stus Freedom-to-Write-Award koju dodjeljuje PEN New England, SAD.
Nagrađivana za poeziju, književnost za djecu i dramske tekstove. Knjige pjesama objavljene u
SAD, Bugarskoj i Italiji. Poezija joj je prevedena na dvadeset pet jezika. Do 2013. godine radila
kao izvršna direktorica PEN Centra u BIH. Umirovljena prije vremena. Živi u Sarajevu s
mužem, kćerkom i mačkama.

Prva riječ koju ste izgovorili?

.
Ne znam. Bila sam četvrto dijete, pa sam rasla kao samonikla biljka. Niko nikad nije obraćao
pažnju ni na moje prve ni na sve ostale riječi; inače sam bila dobro i poslušno dijete, a takva
djeca, djevojčice posebno, često su u pozadini, gotovo nevidljiva, kao da su kriva što su
dobra. Kad se rodila moja kćer, njenu smo prvu riječ vrebali danima, napeti i uzbuđeni; po
3

mom rođenju takvih uzbuđenja nije bilo. Prvo čega se sjećam o sebi jeste da povraćam od
Page
strašne upale grla u novoizgrađenoj vlažnoj sarajevskoj kući, pa onda izgovorim „Mama“
misleći da će mi ta riječ pomoći. I pomogla je.

Vaše prve igračke?

.
Sama sam ih pravila. Trebali su mi kartoni kutija od cipela, krpice nakon maminog šivanja,
staro Oslobođenje, makaze i oho ljepilo. Imam priču „Beba s kosom“, ima je na Internetu, tamo
se sve kaže samo.
.
.
Vaše igre?
.
Imali smo ispred kuće pored betonskog stepeništa brežuljak, na kojem je mama
uzgajala muškatle, đurđine, mačkov rep, kosmos, zlatnu granu, kadifice i latifice… Čitav
komad tog brežuljka osvajale bi latifice – to je bio moj dvorac: cvjetovi bordo, narandžasti i
žuti bili su princeze i prinčevi, a princeze bi plakale kad je padala kiša (naravno, nisu plakali
prinčevi!) i te suze su se slijevale niz okrugle listove – nevjerovatno!
.
.
Kao dijete željeli ste da postanete?
.
Učiteljica, naravno. Mjesto engleske kraljice bilo je zauzeto.
.
.
Prvo slovo koje ste naučili?
.
Ne znam. Biće da je A. Moja dva brata i sestre bili su stariji i činilo mi se da znaju sve na
svijetu, pa sam munjevito kupila od njih, i slova, i brojke, i knjige, ne bih li ih sustigla i postala
velika i pametna kao oni.
.
.
Šta Vas je rastuživalo?
4
Page

.
Sve. Podočnjaci i crvene ruke moje majke zbog očevih izleta u život bez nje. Knjige s tužnim
završetkom. Cvijeće i drveće pred zimu. Kratkoća i konačnost ljudskog života. Surovost djece
koja osjete slabost i bezazlenost jednoga među njima i onda ga muče.
.
.
Društvo u ranom djetinjstvu?
.
Samo ih se sjećam. Nije nas samo život rastavio, nego i moj pjesnički put, koji je nekima od
njih bio smiješan, drugima neobičan, trećima sasvim ravnodušan. Praktična i surova djeca iz
sarajevskog predgrađa nisu padala na nos od zanosa pričama i knjigama jedne mršave
kratkovide djevojčice.
.
.
Prvi bicikl?
.
Bratov. „Muški“. Grub. Bicikli za djevojčice bili su nedostižni.
.
.
Šta Vam bijaše najteže u školi?
.
Nepravda i matematika. I obrnuto..
..
.
Učiteljica?
.
Velinka Tatalović. Debeljuškasta, bijela, mirisna, osmjehnuta, sa dva zuba šarmantno istaknuta
naprijed. Primala je slatke rečnice moga oca s djevojačkim kikotom, što je mene bacalo u očaj
jer takve rečenice nikad nije govorio mojoj majci.
.
.
Predjeli Vašeg detinjstva?
.
Sarajevski kvart Jezero-Jagomir. Pionirska dolina.
5
Page

.
.

Da li ste pisali ljubavna pisma?

.
Naravno, ali ih nisam slala, nikad. Jedno od mojih ljubavnih pisama uhvatila je moja sestra i
ucjenjivala me njime („Daću ga mami da pročita, teško ti se tad!“) pa sam morala s njom dijeliti
dinare i slatkiše, koja ona nije dobivala jer je bila čila i zdrava, a ja jesam, jer sam bila bolešljiva
i kmezava.
.
.
Srećete li danas Vaših simpatija iz mladosti? Gdje su, šta rade?
.
Da. Sretnem ponekog od njih i grohotom se nasmijem zbog kojih idiota sam ja patila, pa makar
dan ili godinu!
.
.
Vaš nadimak iz škole?
.
Nisam imala nadimak. Otac me zvao Svila, majka Janje.
.
.
Da li ste se tukli?
.
Nikad. To je radila sestra. Imala sam braću kojima sam se mogla požaliti. I požalila sam se
samo jednom, i pokajala sam se zbog toga: maltretiranje jedne djevojčice se nastavilo, ali ja
nisam govorila braći jer sam znala da će njen otac doći u pretući ih, što mi je bilo gore nego da
ona mene maltretira cijelu godinu. Dok nije odselila negdje na jug.
.
.
Šta ste čuli o Vašim precima?
.
.
6

Otac nam je pričao bajke o porodici Duraković. Kad bi popio koju više, bili smo potomci ruskog
Page

vojnika, odnekud sa Kavkaza, koji je za balkanskih ratova došao i osnovao selo u Bosni. Drugi
put bi govorio da vodimo porijeklo od „starca Duraka od stotinu ljeta“, a kad se raspala
Jugoslavija bilo mu je milo vjerovati da potičemo od Bogumila. A meni je i danas smiješno
kako volimo uljepšavati svoje seljačke pretke.
.
.
Preci koje ste sreli?
.
Ne dalje od majčinih i očevih roditelja.
.
.
Slika oca?
.
Ah… Mladi partizan, od šesnaest godina, najstarije dijete vojnika nestalog 1941. Šarmer
partizansko-seljačkog kova. U Drugom svjetskom ratu jeo bukovo lišće da ne umre od gladi. U
ratu u BiH premirao od straha da će opet jesti bukovo lišće. Jurcao je gradom pod granatama,
skupljao drvca za peć bubnjaru instaliranu na devetom spratu sarajevskog nebodera i tražio,
prosio ili kupovao brašno, da imamo kad svega nestane. Kad je umro, majka je u špajzu tuđega
stana u koji su se smjestili našla sto kila brašna, sasvim neupotrebljivog.
.
.
Šta bi danas poželjela Vaša majka?
.
Da se svi okupimo, njeni i poslušni, živi, zdravi i veseli, u njenoj kući. I da nam iznese vruću
sirnicu. I da joj pjevamo „Cvati ružo moja, uspomeno mila“. Ništa više.
.
.
Sport?
.
Bila sam bolešljivo dijete i nisam smjela raditi fizičko. Ali sam sa zanosom pratila košarku i
sanjala da se udam za Krešu Ćosića.
.
.
Gdje je otišla Vaša prva plata?
.
7
Page

Pa barem na deset malih poklona. Prvo mami bluzu.

Gdje Vam bijaše ugodinije, u danima ili u noćima?
.
Meni je svugdje dobro i melanholično.
.
.
Da li ste ikada poželjeli da budete glumica?
.
Naravno. Kao Mira Stupica! Ah.
.
.
Da li ste razmišljali o odlasku?
.
Odavde? Pa ko nije? Ali ostajemo. Ostajem. Ostajem.
.
.
Odmor?
.
More u kasnoj jeseni. Da sjedim s M. i F. na klupi i gledam u more.
.
.
Grad?
.
Svaki u kojem te ljudi ostavljaju na miru i ne zaviruju ti u pjat… Na moru.
.
.
Selo?
.
8

Seljačka djeca hoće u grad, gradska bi na selo. Ja sam gradska seljanka.

Page
.
.
Planina?
.
Kad sam počela da radim kao profesorica u Varešu, svako bi me jutro tik kraj prozora zbornice
u glavu udarala stjenovita mračna planina… A ja sam sanjala da radim u Novom Sadu, gdje je
sve ravno i tiho…
.
.
Pustinja?
.
Samo oaza. Ostalo kad dođe vrijeme.
.
.
Zašto se ljudi zaklinju?
.
Da bi bili važniji u tuđim očima.
.
.
A zašto proklinju?
.
Da bi bili važniji u svojim očima..
.
.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
.
Da bi se novac vratio državi.
.
.
Kome verujete?
9
Page

.
Sebi. Ponekad svom dragom. Ljudima više nikad.
.
.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
.
Pred svakom koja mi je pružala mogućnost da smislim pjesmu ili priču u pozadini slike. Možda
nisam izmislila da je Šolohov napisao “Tihi Don” stalno gledajući slike rijeka.
.
.
Kurosava ili Bergman?
.
U ovim godinama… Nema više ili-ili.
.
.
Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti?.
„Najlepše pevaju zablude“.
.
.
O začinima?
.
Volim! Sve. Život ne može biti bljutav ako znate koji začin da stavite u koju hranu.
.
.
Vaši strahovi?
.
Mrak, i ljudi u mraku. Mrak sarajevke ratne opsade i ljudi u tom mraku.
.
.
Šta čekate?
10

.
Page

U mojim godinama ako nešto čekam, onda sam svugdje zakasnila.

.
.
Čega se stidite?
.
Ih. Svoje i tuđe gluposti. Mrakova iz mladosti.
.
.
Praštate li?
.
Od 1992. godine ne.
.
.
Tražite li da Vam se prašta?
.
Od 1992. godine ne.
.
.
Čime se ponosite?
.
Imam kćer. Imam muškarca svog života. Sve sam ja to pošteno zaradila i platila.
.
.
Ko Vas je razočarao?
.
Pisci i pjesnici uživo.
.
.
Koga ste Vi razočarali?
.
11

Pisce i pjesnike uživo.

Page
.
.
Čemu uvek dajete prednost?
.
Dobroti u teškim vremenima i želji da se uči.
.
.
Šta ste naučili od Vaše djece?
.
Strpljenje. I činjenicu da su pametniji od nas.
.
.
Šta posvećujete suprugu?
.
Jučer knjigu. Danas vegetarijanski ručak koji voli. Sutra ćemo se razvaliti od muzike i filmova
sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog vijeka.
.
.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
.
Naučila sam da budem bezbrižna. Rat u vama probudi nepoznate talente za život.
.
.
Šta dalje?
.
Idemo dalje. Do naredne stanice. U pustinji.
.
.
.
12

……………Razgovarao Enes Halilović

Page
Dejan Trajkoski

VRABAC NA LEDU
.
.
Dejan Trajkoski, jedan od najznačajnijih savremenih proznih makedonskih pisaca. Autor je
romana ,,Istina, ljubav” (Rašomonijada) (2012) i ,,Neverstvo” (2014) koji je preveden na
jermenski, engleski, albanski i srpski jezik. Idejni je autor i direktor Internacionalnog
književnog festivala „PRO-ZA Balkan”. Vlasnik i urednik izdavačke kuće „Prozart media”.
Član je Internacionalne federacije filmskih kritičara FIPRESCI, Društva makedonskih pisaca i
makedonskog PEN centra.
.
.
Vaše detinjstvo?
.
Vreme kad je dete bilo dete. Ulica. Saznanje da su nečije ruke uvek tople. Hrabrost onih koji
ne znaju da su, u stvari, veoma jaki. Rapavi prsti i meka duša. Slika Tita iznad peći.
Bijele rukavice iz nečije mladosti. Hladne zime sa toplim snegom. Zvižduk dragog glasa koji
poziva sigurnost. Fantazija pomešana sa nadom. I, na kraju, saznanje da je „rat otac svemu i
kralj svih“
..
.
Najdraža ili najvažnija igračka?
.
Ulica „Mitko Cvetanoski“ u Prilepu.
.
.
Da li ste se bavili sportom?
.
Nikad.
13

..
Da li ste se bavili politikom?
Page
.
Nikad. Pa ni tad.
.
.
Da li je neko uradio više za makedonsku kulturu od Blažeta Кoneskog?
.
.
Njagovih trista lakata od platna nemerljivi su. Taj čarobnjak jednostavne i stroge makedonske
pesme, preko pesmama, večno vreme će provoditi slobodno u prostoru zračnom.
.
.
Кoliko se međusobno čitaju i druže pisci makedonskog i albanskog jezika u Makedoniji?
.
Nedovoljno.
.
.
Bliži li se kraj filozofije?
.
Filozofija je ponor u kome, ako pogledate dovoljno, pogledaće u vas. Ona je, da parafraziram
Heraklita, dete koje se igra. Ona, u ovom najgorem, ili najboljem svetu od svih mogućih, uvek
je pupčana vrpca za sve probleme i rešenja.
.
.
Šta je važnije za Vas, istina ili ljubav?
.
Najvažnije je kada sve vaše istine ispare u oblaku koji rađa vodu za potok koji zimi uhvati led
tako tanak da i vrabac, ako stane na njega, može da ga razbije. Кo pije iz te vode, postavlja
prava pitanja. Tako i u mom prvom romanu “Istina. Ljubav. (Rašomonijada)“ pokušavam da
postavim pitanja kroz različite istine koje oblikuju jednu ljubav.
.
.
Šta festival PRO-Za Balkan znači za Makedoniju, a šta za Balkan?
.
14

Nadam se da je zbog PRO-ZA Balkana, Makedonija i Balkan dobili festival sa međunarodno

poznatom nagradom i mesto za povezivanje izdavača i pisaca. Lično mi je najvažnija
Page

prijateljska atmosfera koja se svake godine razvija među gostima, izdavačima i piscima iz
Makedonije i inostranstvo. Neki od gostiju su rekli da im se prosto ne ide kući. To je dovoljan
dokaz da se od toga bunara treba piti.
.
.
Često sagovornicima postavljam pitanja o Кurosavi, čak češće pitam o Кurosavi nego o
Šekspiru, pa želim da mi kao filmski kritičar odgovorite da li ste odgledali sve Кurosavine
filmove?
.
Skoro sve.
.
.
Sedam samuraja?
.
Ne samo u “Sedam samuraja”, već iz mnogim Кurosavinim filmovima izdvajam glumca Tošira
Mifunea. Legendarni glumac! Glumi inteligentnog i beskompromisnog borca, anti-heroja kao
iz šale. On je pravi japanski Кlint Istvud.
.
.
Rašomon? Da li ste čitali istoimenu Akutagavinu priču i priču „U Čestaru“ koje je
Akutagava upleo? Кoliko Vam znači taj film?
.
Rašomon je delimično inspiracija za moj prvi roman. Taj pogled na svijet prema vlastitim
istinama. I borba da se otkrije prava istina. E sada, nakon toga, zamislite razgovor između
Vitgenštajna i Кurosave. O vezi između jezika, istine i realnosti. To je bila inicijalna inspiracija.
.
.
Sve više je filmova, a da li je sve manje dobrih filmova?
.
Dobri filmovi se uvek prave u svetu. Čudesno je kako ova skupa industrija u kojoj krvnički se
bore najjači vuci može proizvesti odlične autorske filmove. A ima ih, i to mnogo.
.
.
Amerika je uplela prste u Vaš roman “Neverstvo”, i danas ljudi odlaze sa Balkana da bi
pobegli od siromaštva? Кako gledate na svu tu izgubljenu energiju koja gradi ceo svet, a
na Balkanu se ne snalazi ili biva sapletena?
15
Page
.
Кako kažu mudraci – Lepi ljudi odlaze iz grada, ja na uglu stojim sasvim sam. Svima nama koji
ostajemo, ta će nam mladost, iz koje nećemo pobeći još mnogo godina, teško pasti.
.
.
Da li je Vaš junak Sone izgubio moralni kodeks zato što se udaljio iz običaja svog naroda
ili zato što se udaljio od porodice koja je često korektiv za individuu?
.
Oboje. Ali promjena u ljudima neizbježno dolazi. Niko ne gazi u istoj vodi dva puta. Ukoliko
Sone nije otišao u Ameriku, sigurno bi postao drugačiji zbog druge realnosti tokom svog života.
Pitanje je tačno to – da li je uopšte imao taj moralni kodeks ili je takav bio radi okruženja?
Кoren problema je želja za zabranjenom jabukom. Кoji je star koliko i prva presvlaka zmije.
Pitanje je u borbi za istinu – tako da ko god nije poželeo tuđe, prvi nek baci kamen.
.
.
Vaš roman dodiruje i promene mnogih prezimena u Makedoniji formiranjem Кraljevine
SHS, s tim u vezi, istorijski cinizam ili cinizam istorije? Šta Vam je bliže?
.
Na ovo pitanje odgovara recenzent Venko Andonovski: „I u stvari, čitav roman se može
smatrati kao obračun sa cinizmom istorije, koji se, sporedžen sa cinizmom slabosti (jedna
Šopenhauerova nesposobnost za vjernosti) ljudskog bića – izgleda besmislenim“.
.
.
Vaša rečenica je precizna, ponekad i bolna i čini mi se da je snaga Vaše rečenice upravo
na njenom početku, jer kada je prirodno počnete ona se i završi tamo gde treba? Imate li
utisak da bi neki pisac iz neke mnogoljudne, bogate zemlje, sa romanom “Neverstvo”,
odmah postao svetska zvezda sa ogromnim honorarima?
.
Hvala. Odgovor je – ne. Na sreću, kratke i nedvosmislene rečenice još uvek nisu tako moderne
među slikarima reči.
.
.
Gde su najbolji ćevapi u Skoplju? U „Turistu“ ili u „Pčeli“?
.
Na oba mesta. Ali Turist je moje omiljeno mesto u Skoplju – masa pod velikim drvetom koje
tokom leta stvara mnogo priča.
16

.
Page
..
. R …………………………………….Razgovarao Enes Halilović
.
Dušan Miklja

BEZ RANCA NA RAMENIMA

.
.
Dušan Miklja, rođen 1934. godine u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu na grupi
za engleski jezik i književnost. U životu se najviše bavio rečima kao profesor, prevodilac,
novinar i pisac. Boravio je u više od devedeset zemalja na svih pet kontinenata. Autor više
zbirki priča, romana, drama i scenarija. U pozorištu mu je izvedena drama “Orden” koja je na
međunarodnom festivalu u Moskvi dobila nagradu za najbolji savremeni antiratni tekst.
“Hronika nastranosti” prevedena je na engleski jezik. Živi i radi u Beogradu.
.
.
Ko su Vaši? Odakle su?
.
Saznanja o precima ne dosežu dalje od dede i babe po majčinoj i očevoj liniji . I ona su lišena
štedrosti jer su, kao maltene jedini pouzdani dokaz, sačuvane samo fotografije rodonačelnika
porodice. Uvećane i u masivnom ramu već su – svojom veličinom –nesumnjivo imale i statusno
obeležje. Na jednoj od njih, deda po ocu, Jovan, stoji kraj supruge Milice sa jednom rukom
zadevenom za pojas , a drugom oslonjenom na ram od stolice. Pada u oči da brižljivo odabrano
i uredno sukneno odelo odudara i od gradske i od seoske nošnje tog vremena. Nema u
njemu ničega gizdavog niti makar lokalno kaćipernog. Jovan je bio graditelj crkava. To je ,
opet , moglo da znači da je vladao zidarskim, tesarskim i molerskim zanatom i da je , otuda,
možda imao udela i u gipsarskim ukrasima na tavanici kao i u freskama na zidu seoske
bogomolje. Za razliku od Jovanovog , odelo dede po majci Milana ne proizvodi nikakve
nedoumice. Na isto tako velikoj fotografiji, okačenoj na zidu naspram kreveta , on je u varoškoj
odeći, sa prslukom i lancem džepnog sata koji se proteže od jednog peša do drugog. Ne samo
po odeći već i po samouverenosti koja gotovo zrači sa fotografije, odaje utisak dobrostojećeg
trgovca ili preduzimača, svakako čoveka koji se nije mogao žaliti na imovno stanje. Ma koliko
se po odeći razlikovali i deda po ocu i deda po majci, sudeći po poslu kojim su se bavili, u Banat
su došli odnekuda. Na takav zaključak, najzad , upućuje i arhiva mesnog matičara u kojoj o
njihovim precima ne postoje nikakvi podaci. Istraga o porodičnim korenima morala se otuda
pomeriti na poreklo prezimena . Pretraživanje na internetu , koje po svojoj prirodi ima
planetarni karakter, dovelo je do neočekivanih otrića. Pokazalo se, naime, da se – ne tako često
– prezime Miklja , osim u Srbiji , sreće u Rumuniji , Mađarskoj , Slovačkoj,, Hrvatskoj ,
Moldaviji , Švedskoj i čak u SAD. Kao da sve to nije dovoljno, videlo se i u Nepalu, u podnožju
17

stupe, urezano u kamenu. To je već teško objasniti , jer se nekako može zamisliti da su preci
gradili crkve u Bronksu ili Bruklinu, ali ne i stupe u dalekoj himalajskoj kraljevini. Među
Page

malobrojnim verodostojjnim dokumentima koji, dakle, nemaju mitski karakter, izdvaja se zapis
hroničara prema kome se 1767 . godine, bez saglasnosti Beča, iz okoline Temišvara doseljavaju
Rumuni u sela srednjeg i južnog Banata: Ečku, Uzdin, Dobricu, Perlez, Seleuš, Orlovat
,Tomaševac, Sefkerin, Glogonj. Tamo gde je preovlađivalo srpsko stanovništvo – posrbilio se,
tamo gde su Rumuni bili u većini, sačuvali su svoj nacionalni identitet. Prezime Subin po
majčinoj lozi proizvelo je još veće nadoumice. Na putu po Transilvaniji zamolio sam
rumunskog učenjaka da mi rastumači poreklo. Prezime Subin , bio je kategoričan, potiče od
rumunske reči Subia. Subia na rumunskom znači Srbin. Nije se, ipak, samo na tome završilo
jer je u spiskovima žrtava u II svetskom ratu upisano i prezime Subin čime je istraga o poreklu
imena poprimila još složenija i zagonetnija svojstva. Vraćam se ponovo fotografijama kao kao
jedinom preostalom svedočanstvu o porodičnom stablu. Prvi svetski rat je i jednom i drugom
dedi došao glave kao mladim ljudima. Pošto su iz austrougarske vojske prebegli na stranu Rusa,
stradali su daleko od kuće. Deda Jovan je negde u Karpatima raznet artiljeriskim kartečom dok
je dedu Milana pokosio tifus u Taškentu , danas glavnom gradu Uzbekistana. Ni jednom ni
drugom se ni grob ne zna. Jovanova supruga Milica je na vest o smrti supruga i doslovno
presvisla od tuge. Ostavila je iza sebe troje siročadi, tri devojčice od tri, pet i sedam godina.
Moja majka Dragica bila je najmlađa. To što su u vremenu opšte bede i oskudice, odsustva
pomoći i ravnodušnosti suseda preživeli, ravno je čudu za koji je mogao biti nadležan jedino
Svevišnji . Millanova supruga Jelena je preživela i preselila se u Beograd.
.
.
Roditelji?
.
Majka Dragica izučila za vezilju kod modiskinje Iricke koja je ubijena u nekom od nemačkih
logora. Otac Dragomir je obućarski zanat izučio u majstorskoj radionici kod Stojanovića i
Milovanovića u ulici Kraljice Marije, bivšoj Ratarskoj. Na posao je dolazio sa Dušanovca na
sasvim drugom kraju Beograda . Da je zanatom uspešno ovladao svedočilo je pismo sa
potpisima članova Ispitnog odbora kojim je priznat za kalfenskog pomoćnika obućarskog. Sa
ocem sam proveo malo vremena . Pošto smo, uistinu, zarobljeništvom i kasnije Golim otokom,
bili više razdvojeni nego zajedno, saznanja o njemu crpeo sam iz malog broja fotografija i
pisama. Crno bele fotografije koje nam je povremeno slao iz zarobljeništva , bile su jedini trag
života , jedino materijalno ovaploćenje dragoga bića, emocionalni relej od kog su polazile i ka
kom su se vraćale duhovne vibracije u dugim godinama razdvojenosti. Otac se, bez sumnje,
upinjao da nas obodri smeškom koji se na fotografijama, ipak, javljao samo kao grč. Kao gest
koji je svedočio o mučeničkom životu ali takođe o rešenosti da nas poštedi loših vesti. To je
posebno padalo u oči na povratku sa Golog otoka o čemu nikada nije progovorio ni reč. Kao da
se držao sicilijanske omerte, ćutao je kao zaliven. Majku sam zapamtio kao otelovljenje
perpetuum mobila . Na šivaćoj mašini marke Wilson vezla je i danju i noću i radnim danima i
praznicima.
.
.
Prvo sećanje?
18

.
Page
Moje prvo sećanje nije dosezalo dalje od šestoga aprila 1941. godine. Do dana kada su Nemci
bombardovali Beograd . Prizor rata javio se u vidu pustog raskršća na kojem se – tačno u ravni
podrumskog prozora – zatekao usamljeni prolaznik. Kao da nije čuo sirene koje su upozoravale
na vazdušnu opasnost, nije nimalo žurio niti je bilo čim drugim pokazivao da je uplašen ili
makar uznemiren. Čim je prestalo zavijanje sirena, čulo se brujanje avionskih motora a odmah
potom rezak zvuk kao da oštro sečivo para samu nebesku utrobu. Čekao sam strpljivo da se
slegne prašina da bih, tek nazirući, ugledao nejasne obrise, više nalik na kulise u pozorištu nego
na kuće od opeke. Odmah mi je palo u oči da nešto nedostaje. Raskršće je bilo sablasno pusto .
Tražeći grozničavo bilo kakav trag živih bića prvo sam ugledao omanji krater. Kraj njegovih
ivica spazio sam kišobran sa sedefastom drškom , u lokvi krvi još drhtavo parče mesa i – što je
bilo ravno čudu – čitave naočare. Bio je to prvi prizor rata koji sam video. Uramljen u okvir
prozora imao je vid nečeg beznadežno konačnog. Mogao sam da zamislim portrete umrlih ljudi
ali nikako nisam mogao da se pomirim sa slikom u kojoj se u tako zlokoban ram umesto
čoveka – makar i mrtvog – smešta samo njegova jadna trošnost. Dobro se sećam i leta 1944.
godine kada sam sa majkom prelazio skelom preko Dunava da bi u Banatu od domaćina – u
zamenu za vezene bluze – iskamčili komad slanine i vreću brašna. Pognuti pod teretom, gazili
smo ćutke po finom belom prahu koji se pod stopalima klobučio i rasrprskavao. Da je bilo bar
nekog hlada. Ali svuda unaokolo prostirala su se jedino polja sa kržljavim, od sunca sprženim
kukuruzom. Kada samo pomislim koliko ljudi uzalud razgrće pramenove metafizičke magle,
pitajući se šta je to sreća. Što se mene tiče još u detinjstvu imao sam za to pitanje odgovor:
nema veće sreće od pešačenja bez ranca na ramenima.
.
.
Prva ljubav?
.
Prva ljubav, beznadežna, jer su u istu devojčicu bili zaljubljeni svi đaci u razredu, zadesila me
još u osnovnoj školi. Prava ljubav, kako bi to deca rekla ona odistinska, imala je neobični prolog
i očekivani epilog. U operi sam uživao umereno . Predstave sam pratio sa treće galerije, na koju
me je dobrodušni vratar puštao posle prvoga čina. Primetivši da su neke od loža prazne,
pomislio sam da se – osim uživanja u muzici – mogu koristiti i u druge svrhe. Možda bi tako
nešto ne bi palo na pamet da nisam upoznao privlačnu devojku koja je, kakva slučajnost , takođe
bila ljubitelj opere. Devojka je rado prihvatila da zajedno slušamo operu Nabuko. Predlog da se
sa treće galerije premestimo u ložu, posle kraćeg oklevanja, takođe je prihvatila. Da li je, uopšte,
potrebno reći da sam se, otada, za operu manje interesovao. Lubav je cvetala. Toliko čak da je
krunisana brakom.
.
.
Šta vam je bilo najteže u srednjoj školi?
.
Matematika. Nikako mi nije išlo u glavu da mi najteže muke nanosi predmet za koji sam
pouzdano znao da se njime u životu nikada neću baviti.
19

.
Page
.

Vaše prvo zaposlenje?

.
Još od detinjstva , obeleženo siromaštvom, svašta sam radio. Prvo pravo zaposlenje imao sam
u Institutu za fonetiku u Beogradu gde sam predavao engleski jezik odraslim polaznicima.
Radio sam takođe kao prevodilac u jugoslovenskom odredu na Sinaju, u vreme kada smo mi
čuvali mir na Bliskom Istoku. Veći dao radnog veka posle toga proveo sam u Tanjugu. Tekstove
sam objavljivao na celom medijskom prostoru nekadašnje Jugoslavije .

Koliko vam je doneo, a koliko odneo posao dopisnika ?

.
Zahvaljujući tom poslu upoznao sam svet . Boravio sam u više od devedeset zemalja na svih
pet kontinenata. Doživljavam to kao veliku duhovnu dobit i privilegiju.
.
.
Da li je novinar Dušan Miklja smetao ili pomagao piscu Dušanu Miklji?
.
I jedno i drugo. Kao novinar sam upoznao mnoge neobične ljude i daleke krajeve. Toliko je
toga bilo da gotovo nisam imao potrebu da išta izmišljam. Reč je, naravno, o sirovoj građi koja
se mora preraditi, destilovati. Tu nastaju nevolje jer se novinaru neprestano žuri da sve zgusne
i skrati. Dok se kod nas sa podozrenjem gleda na takvu mogućnost, u svetu – poglavito danas
– postoji sijaset primera uporedog bavljenja i jednim i drugim poslom. A dovoljno je da
pomenem Moraviju, Malapartea, Hemingveja, Crnjanskog, Kortasara, Markesa. Ovaj poslednji
je bio dopisnik kubanske novinske agencije, a redovno pisanje kolumni bilo mu je isto toliko
važno koliko rad na velikim romanima.
.
.
Gradovi u kojima ste radili kao izveštač?
.
Kao stalni dopisnik iz Istočne Afrike (Najrobi i Adis Abeba), Rima, Njujorka i Brisela.
.
.
20

Državnici?
Page

.
Na mene su najveći utisak ostavile ličnosti koje vlast i slava nisu promenile. U prvom redu
italijanski predsednik Pertini, Agostinjo Neto – lekar, pesnik, gerilac i prvi predsednik
nezavisne Angole. Takođe ličnosti iz sveta umetnosti kao Alberto Latuada, filmski reditelj i
glumica Monika Viti. Veliki spektakli me nisu opčinjavali. Bio sam na večeri sa carem Haile
Selasijem, ali mi je domaćin u sećanju ostao samo kao muzejski predmet, neka vrsta ikone u
starom ramu.
.
.
Diktatori?
.
Idi Amin Dada je, bar u Africi, bez premca . Vojnu karijeru je započeo kao pomoćnik kuvara u
britanskom garnizonu da bi dogurao do čina feldmaršala koji je sam sebi dodelio. Kao vešt i
lukav demagog, zadobio je poverenje običnog naroda, ali i većine afričkih državnika
predstavljajući se kao verodostojni afrički nacionalista. Političke protivnike je svirepo mučio
ili ih iz helikoptera bacao u jezero Viktorija kao hranu krokodilima. Više godina kasnije otkrio
sam da su za scenario filma „Kralj Škotske“ o Aminu korišćeni kao izvor neki moji tekstovi iz
Ugande.
.
.
Šta je najlepše u Africi?
.
Prostor. Za razliku od Azije gde se mnoštvo ljudi u svako doba dana i noći tiska na drumu ,
Afrika deluje ispražnjeno za šta su odgovorni i trgovci robljem.
.
Može li se odvojiti stvarnost i fikcija u vašem romanu „Afrikanac“ ?
.
Pa, rekao bih da je roman u velikoj meri autobiografski.
.
Izvori Belog i Plavog Nila?
.
I jedan i drugi Nil izviru iz jezera. Beli iz jezera Viktorija u Ugrandi. Plavi iz jezera Tana u
Etiopiji. Dva toka se ulivaju jedan u drugi u Sudanu, kod Kartuma. Nil je dugo bio jedna od
najvećih geografskih misterija, jer je prvi beli čovek ( Džon Hening Spik) ugledao izvor Nila
tek 1862. godine. Pošto su davno pre toga otkriveni Amerika i Australija, izvor Nila je na
mapama još uvek obeležavan belom mrljom. Vodopadi i brzaci, pojas razlivenih voda sa
isprepletanim rastinjem, šume papirusa, malarična groznica i ratoborna plemena odvraćali su i
21

najupornije istraživače. Među mnogima od njih možda je najtragičnija ličnost Dejvid

Page

Livingston koji je uzalud protraćio više godina tražeći izvor nekoliko stotina kilometara južnije
pogrešno verujući da velika reka izvire iz jezera Tanganjika. Zvuči nestvarno da se danas do
izvora Nila od Kampale (glavnog grada Ugande ) stiže za nepun sat vožnje među brdima
zastrtim zelenim tepisima čaja, kafe i šećerrne trske. Grad Bardahar na obali jezera Tana u
Etiopiji na pola je puta od Asmare do Adis Abebe. To je mesto na kome se Plavi Nil nečujno
iskrada iz velikog jezera da se gotovo dve hiljade kilometara južnije kod Kartuma neobuzdano
surva u slabine ravničarskog i tromog Belog Nila. Kolevka Plavog Nila je opojna smeša tropske
i planinske Afrike u kojoj zajedno uspevaju akacija i lotos, eukaliptus i palma, paprat i baobab.
Imao sam sreću da obiđem i jedan i drugi izvor i da skelom plovim na mestu gde se dve reke
stapaju u jedno.
.
.
.Uspon na Kilimandžaro?
.
Od mnogih pustolovina u koje sam se nepromišljeno upuštao najviše sam ponosan na to što
sam se uspeo na najvišu afričku planinu Kilimandžaro. Ne toliko zbog zavidne visine (blizu
šest hiljada metara) koliko zbog toga što nisam imao dovoljno snage za poduhvat koji zahteva
i fizičku pripremljenost i izdržljivost. Popeo sam se više voljom nego snagom. Blizu vrha
najviše afričke planine, napisao je Hemingvej, pronađen je sasušeni i smrznuti skelet leoparda.
Niko ne ume da objasni šta je leopard tražio na toj visini. Još je teže objasniti šta nevične ljude
nagoni da se uspinju na rub ugašenog vulkana. Što se mene tiče, iskušenje je bilo neodoljivo.
.
.
Pisci sa kojima se srećete?
.
Dragoslav Mihailović sa kojim se često viđam već godinama i pre nego što sam znao da je
veliki pisac. Sa velikim pesnikom Simovićem ponekad se srećem u šetnji kraj Dunava. Živim,
najzad, u gradu u kome boravi značajan broj pisaca. Ne mogu da kažem da se sa njima družim
ali – kadgod se na ulici vidimo – pomalo popričamo.
.
.
Vaša najbolja knjiga?
.
Počivši Miodrag Pavlović je imao laskavo mišljenje o romanu „Put u Adis Abebu“.
.
Da li je film „Njujork, Beograd“„ istinski preslikao vaš roman „Njujork, Beograd“?
22

.
Page
Mislim da je reditelj pogrešio što je hteo da snimi žanrovski čist film, još određenije – dramu.
U tom smislu je u velikoj meri preinačio karaktere tri glavne junakinje romana – devojaka koje
su i tužne i vesele i pre svega duhovite.
Vaš poslednji roman opisan kao geopolitički triler o korporacijskoj kontroli sveta počinje
enigmatičnim pitanjem – ko će čuti pad drveta u pustoj šumi?
.
To pitanje se prosto nameće.
.
.
Mislite da postoje razlozi za strepnju?
.
Odgovor je nedvosmisleno potvrdan. Ne samo da veliki sistemi čine sve da potčine sve
postojeće planetarne izvore već i da ovladaju i samim bićem i umom čoveka. O tome ubedljivo
svedoče čudovišni opiti u genetici pražjenjem uma kako bi se popunili sadržajem po volji
nalogodavca, negovanje bakterija sa utisnutim genetskim kodom, korišćenje demografije
(usmerenim migracijama ) kao političkog oružja, zloupotreba psihologije i psihijatrije,
sveobuhvatni ne samo policiijski nadzor koji uveliko premašuje zloslutna predviđanja Orvela i
Hakslija.
.
.
Sudeći po temi, roman bi se mogao svrstati u angažovane?
.
To zavisi od toga kako ga doživljavaju čitaoci. Nadam se da roman pruža temeljniji uvid u
spregu politike, kapitala i kriminala. Saznaćemo kako se na svim kontinentima nagovaraju
korumpirani političari da svoje zemlje potčine pljačkaškim korporacijama. Da očajne i bez
posla ljude prepuste bezdušnom izrabljivanju. Da ih drže prikovane za sistem koji je društveno
neprihvatljiv i krajnje odvratan. Poslužiću se rečima Gintera Grasa da politiku treba razobličiti
pre nego što se preruši u istoriju, pre nego što bude kasno.
.
Po čemu želite da vas pominju potomci?
.
Bilo bi mi drago da me zapamte kao nekoga ko se nije ustezao da govori šta misli čak i kada je
sebi time nanosio štetu..
.
Razgovarao Enes Halilović
23
Page
 POEZIJA

Andrea Kane

MOLITVE
.
.
Koliko sam visok
.
zasigurno viši od prosečnog čoveka
kao i od zaposlenog
sportiste
fakultetski obrazovanog
pijanice
viši i od kule na vodi
iznad blokova
tržnih centara
opservatorija
i osmatračnica
nadvisio sam i planine
litice
vrhove pod snegom
ne dodirujem zemlju
ostavio sam ispod sebe
luft-balone
avione bombardere
ozonski omotač
guglov satelit
daleko sam od mlečnog puta
viši od celog jebenog svemira
do Tvog kolena
kao pas čuvar.
.
24

.
Page
Molitve
.
1.
Oče moj
ne puštaj me
Kad igram na malo
a sve stavljam na crno
ne puštaj me
Kad mislim da volim
a pohota i blud me vode
ne puštaj me
Kad se gordim
i kad sam u zabludi
kad lutam i u lutanju se zagubim
i kad iz nemara bližnje svoje guram od sebe
Molim te Oče
povuci lanac
ne puštaj me.
.
.
2.
.
Oče moj
oprosti
Ako me je nečastivi zaveo
ako me je obmanuo
znaj
posrnuh iz neznanja
Jer i moje su kosti
na kamenu lomili ikonoborci
a danas
u doba gluvih
čuo sam Tvoj glas
trubama si se oglasio
na put si me izveo.
Oprosti Oče
jer ako ova muzika nije od Tebe
25

onda pratim pogrešnu sviralu

i već odavno sam se utopio.
Page
.
.
3.
.
Oče moj
koji si na nebesima
među satelitima i svemirskim otpadom
ne izbavi me od zla-zla
nego mi daj ovaj život
da ga izvučem do kartona
Oče moj
Džez naš nasušni daj mi danas
i pojačaj još malo tu stvar sa prvog albuma
ne želim da čujem ništa
sem Tvoje trube
Molim te
Oče
neka muzika govori
a reči nek svedoče.
.
.
Hodočašće
.
na put se ne ide
bez pune baterije
ispravnih slušalica
i džeza
ne ide se bez šešira
dobrog duvana
i upaljača koji neće izdati
onda kada ti je najpotrebniji
na put se ne ide
sa strahom od granica
zabrinut za prtljag
za klimu i terorističke napade
držeći pasoš uvek pri ruci
a novac ušiven u postavu sakoa
ne ide se
ispunjen očekivanjima
jer onda
neće biti mesta za putovanje
na put se ne ide
26

zbog turističkih atrakcija

selfija i tagova
Page

ne ide se zbog dokaza

jer
od celog okeana
možeš da poneseš samo školjku
ne ide se
zbog godišnjeg odmora
na put se ide iz vere
u nadi da ćeš na kraju putovanja
znati zašto si krenuo na put.
.
.
Dokaz
.
Oče
brate
velik si u svojoj slavi
iako smo na Ti
Kunem ti se
vera je moja postojana
pogotovo kad čujem tvoje trube
kad čujem tvoje trube Oče
brate
znaj
Postojiš.
Proleće
na instagramu sve cveta
šareni pupoljci i grančice
među zelenim lakom za nokte
ili na stolu
pored pakle pljuga
i načete kafe
stiglo je proleće
imam novi šešir
a nikada nisam bio mlađi nego danas
zato izlazim na ulicu
tamo uvek nečega ima
tamo je uvek zabavno
turistički vodiči
i reklamne kampanje
propuštaju da pomenu ono najbolje
zeleni most preko kojeg klizi tramvaj
park u kojem se čuje saksofon
gola kolena koja se prepliću
rame koje poviruje između tkanine
usne
27

njene usne
i usne ove devojke
Page

kao i one
usne koje se smeju
usne koje bi bile dobre
pirs usne
nakarminisane usne
usne koje se smeju
usne sa ožiljkom
usne koje puše
usne koje bi pušile
njene usne
procvetale.
.
.
Februar
.
u ulici Kragujevački oktobar
pitaš me
kome bi poslao poruku
da te sad odvedu na streljanje
a ja ne znam šta da odgovorim
tu na poljani
puštaju pse da trče okolo
htela si da pomaziš jednog
žena je rekla slobodno slobodno
neće da ujede
međutim
pas je zarežao na tvoju ruku
trgla si se
i pogledala me u čudu
hladno pa toplo tuširanje
pa toplo pa hladno
i tako
dok ima vode
voleo bih da sam bio tamo
kad si gledala onaj stan
u onoj raspaloj zgradi
preko puta mašinskog
znam da si mi rekla nešto
ali sada se više ne sećam
šta mi je bilo smešno
to je sve što možeš u ovom gradu
slušati džez
piti u Getu
tražiti stanove
raditi u pekari
šetati psa
28

ići na streljanje
ići na streljanje
Page

ići na streljanje.
.
.
Mislim na džez
.
Džez
mislim na džez
kad zaljulja se tramvaj kad zaškripe šine
zuji neonska reklama kopirnice
u sam smiraj dana
časovničar spušta kavez na svoja vrata
a ja mislim na džez
Džez
To je muzika grada
kompozicija od truba automobila
što im se zavrtelo u glavi na kružnom toku
dovikivanje prodavaca
pobesnelom psu gladan lavež
odjek i pucanj i tresak i huk
džez
to je Džez
duboki jaz među nama
prekorači jazz night na programu
spuštam se niz svoja stepeništa
u burgijajuće krugove centra
propadam i dižem se
sve po njegovom tonu
sve po srcu
Osetim njegov zvuk u hodu
kad se odlomi od mene glupost i pohlepa
kad zaplešem sam na uglu te i te
kad vidim usne koje poželim
kada prođe i ona sa tuđom decom
kada vidim i njega što sad radi na pumpi
sve je to džez
Oče
sve je to tvoj glas
sve si to Ti
Ti u ovom svetu
Ti prisutan
Ti stvaralc
Ti duvač.
.
29
Page
Julija Fjedorčuk

PSALMI
.
.
Psalam I
.
………………………………….m.m.
neke pesme više ne možeš napisati
neke nisi mogao napisati ni ranije
noću očajavamo zbog dece, utopljene
dece, obešene dece, spaljene
dece, gladne dece, dečjih igračaka
u srušenom avionu, jer materinstvo
je doživotna robija, a očajanje traži atraktivnost
i kurentne oblike da se u njih odene,
da se zakloni, da utekne;
zato bolje ćuti, kažem, zato kažem: nijedna
vaša kost neće biti polomljena, recimo,
„ništa vam ne nedostaje”, recimo,
„biće kao drvo sađeno kraj vode žive” –
.
.
Psalam II
.
Proždirači moga tela,
kako bi glasio kanon našeg prijateljstva?
Dva kvadratna metra kože,
kraj sveta je moj stan,
trideset kvadratnih kilometara
ćelijskih membrana doma
gospodnjeg nasušnog plus voda;
voda, voda za žednog, pijte
iz mene nasilnici moji,
prijatelji moji,
ljubavnici moji,
30

ne ukvasivši noge putem po moru mome

doviđenja –
Page
.
.
Psalam III
.
na kom jeziku da ti govorim, sunce
da bi ogrejalo sutra za moje dete da bi
ogrejalo i pokrenulo tkiva jestiva,
…………………………………….cirkulisanje,
kako to da otpevam svom detetu,
kako tebi da pevam, planeto, da bi mi oprostila
što sam rodila glad što sam rodila
……………………………………….pitanje
neutvrdivo, kako da obezbedim
izdašnost stvoriteljki – bakterija
čistu kišu vazduh i glukozu
……………………………………….la la
da legnemo i zaspemo, da se probudimo,
da legnemo i zaspemo, da se probudimo,
gravitacijo:
………………………………….tefi tefi
…………………………………………la la
da nas polegneš i zaspiš, i da nas probudiš?
.
.
Psalam IV
.
četrdeset jedna godina ljudskog života bez rata
da li je dovoljno jedno telo?
(prezimili smo lošu vest i sad otpočivamo)
(preprolećili smo lošu vest, 2500 ih se utopilo)
ti ljudi su tvoji
i ljudi ne-tvoji
(preživesmo u gradovima heljde i kinoe
gradovima bez glutena)
nadamo se životu
udvostručismo životni vek i on raste li raste
(preživesmo u kultivisanim čudima prirode)
31

ne boj se,
(u kiši piksela u lavirintu veštačke gladi)
Page
ne boj se, kćeri
broj naših eksperata raste li raste
nadaj se životu
sve većem i većem životu
(u crvenoj pustinji pod visokim azurnim talasom)
ne boj se
kćeri moja i ne moja
na zelenim pašnjacima
kćeri moja i ne moja
tamo je tiha voda i paša bez dna
(prezimismo preprolećismo rđavu vest i sad otpočivamo)
ti ljudi su tvoji i ljudi ne –
.
.
Psalam V
.
Lepota postoji, la ermozura egziste i rajevi
nisu veštački, samo kako da imaš zelene
lepeze ginka, i žute, i ljudska lica na suncu,
i bisere arhitekture, kad misli o prahu u koji se izmećemo
premisliš? Dva dana kasnije setiću se još samo teorije,
šta smo govorili o matematici Alhambre
i fragmenata pesme, zato se
razodevam brzo, da uhvatim život
na delu, da se nasitim dobra
tvoga doma posred humova
što se radošću opasuju, gde tražim i nalazim, tražim
i ne nalazim, tražim i nestajem i –
.
.
Psalam VIII
.
ti objekti mogu biti otrovniji
nego što se to vidi u ogledalu se-
ćanja
……….svesti
………………..nade
nisu oni to što i polja zajapurene režuhe i hleba
il voćnjaci jabuke ko što o njima sanjare supermarketi
32

okeani mogu biti drukčije boje

nego što se to vidi na filmu
Page
fauna
……….južnih
…………………mora
može biti mrtvija, pazi, taj
ležaj je mokar od suza
pod kupolom vetra kosačica iz drona
šume
………………..grobovi i
………………………………..gnezda
„i ptice nebeske i ribe morske,
i sve što puteve morske prevaljuje” –
.

………………………………………………….Sa poljskog Milica Markić

33
Page
Rastko Lončar

SMISAO ZA UMOR
.
.
+38121 mrakom
.
Crnih leptira smrt
tapetari preko puta
Žuta rasipnička sijalica
ne otkriva lice
sa sviklim svicem na usnama
nalakćenim nad kraćom noći
zgrade grada koji radi
treću
Aman zašto ne pjeva?
.
.
Baš-čelik (1)
.
Prestanem sa pesmislicama
Lepim selotejp
u X po prozorima
Dolazi
Bira trenutak
so mu ne curi niz obraze
iz pupka mu zvera prašina
u nožnim prstima ponikli kuruzi
Ne mogu da ga pustim
bez njegovog saglasja
da mi uguši tišinu
njegova su rekurzivna
34

…………………………….proročanstva
i šlajmak zapeo u mom grlu
Page
rasteže prste
raskriljuje mi rebra:
Ponovo dišem
…………………i plašim se šuma
i šapata
………………..a on zakontava pesmu
On je vuk bez fiksne proteze
deljiv je sa neparnim brojevima
Puši duvan čvarke
…………soli šećernu vunu
vadi vlakna iz moje hrane
presnac mi kruni za vrat
tanjir grebe viljuškom
svađa me sa onima
…………što ga ne poznaju
poziva prijatelje
…………na endorcizam
piše mi poeziju u desetercima
lepi blanko čitulje po gradu
javlja se na oglase
………..sa bandera
prijavljuje me za Ostrog
………..sa dva noćenja
Nema smisao za umor
pere zube kamenom za pete
voće opovrćuje
ne izigrava veltšverc
vari odavno progutane žvake
ljubi me po podlakticama
i citira „Železno cveće“
Pravi kvadrat od debelog minusa
sprema me da uzmem crno mastilo
On
…….sa osam ruku
budi me da pitam koliko je vode
onog časa kad se povuče
…………………….setiv mene u sebi
.
35
Page
Ajtana Dreković

KIŠNICA SA FIDŽI VULKANA

.
.
Senka malog čoveka
.
Poslepodne, žega.
Jedan za drugim
dva čoveka hodaju,
možda razmišljaju.
Ne znam gde idu
i da li se poznaju,
ni da li tek slučajno
onaj drugi čovek
hodajući
ponekad nagazi
dugu senku
malog čoveka pred sobom.
.
.
Zamršeno drvo
.
Na kraju velike šume
jedno drvo je palo
i nije se dogodilo ništa.
.
Nije podelilo šumu na dva dela,
ni preseklo put ljudima i životinjama,
a šumske ptice jednako su nastavile
sletati na susedne krošnje.
.
Kada bi znala ta šuma
koliko je mojih reči uzalud palo,
36

primila bi me
Page
u svoju zamršenost,
kao još jedno jednako drvo.
.
.
Prizor na horizontu
.
Na zemlju pada neka čudna svetlost.
Tako me neposredno gledaju
stvari koje nestaju.
Na vestima javljaju: umire Mrtvo more,
a ja trunim vodu iz koje bih da pijem
i osećam kako svakoj vodi u nama
preti pustinja.
Dok sa police Paustovski sapuće
Živite onako kako ste počeli,
u daljini,
na trenutak samo,
ukazuješ se na horizontu
kao prizor koji bi mogao biti
i blizu
i daleko.
.
.
Ne možeš
.
– Ne možeš predvideti stvari – kažeš mi –
ne možeš znati ni ko bi u ovom trenutku
na ova vrata mogao ući,
ali možeš učiniti život podnošljivijim.
Ležiš obučen u kadi,
ali gledaš me neposredno.
Govoriš – predaj mi se tamo
gde orlovi kruže iznad naših glava
i gde se krda veprova i gnua
opasno bliže…
– Ne mogu predvideti stvari, ali znam
da na ova vrata već odavno niko drugi ne dolazi,
37

iako govorim stalno:

izvolite, udjite, poslužite se onim čega nema,
Page

fetiši su odavno evoluirali…

u ovoj kući pri ulasku se oblači,
a na odlasku odlažete svoje stvari.
Ležiš u kadi, obučen,
zaranjaš glavu u odsustvo vode,
kažeš mi – odvešću te u zemlju
gde muškarci kao znak muškosti
velove preko usta nose
braneći se od duhova zlih.
Svojim oružjem mogu se odbraniti od drugih,
ali ne i od Drugosti,
posluži ih svojom tajanstvenošću,
naše živote učini podnošljivijim.
– Ne mogu ja predvideti stvari,
ne mogu ti se predati pred orlovima i gnuima,
ne mogu se naoružanim muškarcima prikazati,
ali mogu ti, dok obučen ležiš u kadi,
pridržati šešir i ponuditi čašu limunove vode,
a onda ispratiti polako…
Premda navraćaš dugo i često
ne možeš znati šta ova,
šta nečija vrata
zatvaraju…

.
.
Kišnica sa Fadži vulkana
.
Da li si sada negde na severu,
da li još uvek kao nekad
ne veruješ ni slici ni prozoru
pa izlaziš rano, pažljivo paleći cigaretu
da ne pokreneš još neki načet led?
.
Ovde je sve kao nekad.
Nosim papuče u boji modrice,
pijem kišnicu sa Fidži vulkana
a onda odletim daleko
.
da bih se negde, u nekom
nepoznatom gradu,
na mermernim ramenima
38

nekog neznanog junaka

Page

odmorila kao golub,

znajući o njemu koliko i o sebi
a onda odletela dalje.
.
Sve je ovde još kao nekad,
govorim „duh“, a beležim „dûg“,
„pramajku Evu“ čitam kao „pramajsku“,
liznem desni kažiprst,
pa stranu pomerim levom rukom…
.
Još uvek oblaci u mojoj sobi
zaklanjaju prozore,
a podne dočekam uvek na istom mestu,
smejući se glasno hodnicima solitera.
„Tiho“, kaže mi ona stara Ja, „možda neko
još uvek spava“.
„Glasno!“, pojaviš se niotkuda, „toga nemoj
ni da bûde!“
.

.
Nedeljivost
.
Odlazim mu, onako kako se odlazi
u potragu za krivicom.
Poslednja ulazim u bus,
sednem na ona mesta
okrenuta suprotno pravcu kretanja.
.
Odlazim mu ledjima,
licem okrenuta onome što ostaje za mnom,
onome što jeste moja stvarnost.
.
Odlazim mu ledjima,
kao da smo već prošli, završeni,
iako duboko trenutni
duboko ostajemo u sadašnjosti.
.
Ponekad, lezeći pored njega,
sanjam isti san: pramen kose, prav,
pada sa mene. Nosim ga do reke,
puštam ga niz vodu. Gledam kako odlazi,
39

ali ostaje mi u rukama. Uvijam ga oko prsta

dok se ne oblikuje u loknu. Ali vlazan je
Page
i uporno se ispravlja.
Onda se probudim.
.
Uveče se vraćam kasno
u svoj dom sa dva dvorišta.
Sa muzem delim večeru, krevet i jabuku,
ali svako svoju tišinu odnosi u svoje dvorište
puštajući da mu noć ulazi kroz oči.
Tamo razmišljamo:
.
ja o tome kako je tišina nedeljiva,
a usne probirljive.
On ko zna o čemu.

40
Page
 PROZA

Duško Domanović

JEDAN ČOVEK I DRUGE PRIČE

.
.
1.
Jedan Čovek godinama živeo u sobi bez prozora, te odlučio da ih na zidu nacrta, ne bi li i on
malo svetla i dana ugledao. Namalao jedno krilo, pa drugo, pa treće. Na prva dva spustio
roletnu, da mu sunce oči ne prži, a treće ostavio otvorenim, da kroz njega vidi nebo, i krošnje,
i ptice, i avione. I da čuje glasove, i žubor potoka što mu je kraj kuće proticao. I komšijska
dovikivanja, i smeh dece u proleće. Vremenom su se združili, nerazdvojni postali. Ljudi su
ostavljali svoje poslove, i mesecima, nepomično, slušali njegove priče. I verovali u njih, kao
što veruju u sebe. Svi. Osim dvojice policajaca, koji su, jednog mračnog, jesenjeg jutra,
zbunjeno odmahivali glavama, pokušavajući da dokuče kako je neko mogao ispasti kroz zid na
kom nijednog prozora nema.
.
.
2.
Jedan Čovek jeo jabuku, pa razmišljao o tome kako je Kosmos baš dobro udesio da jabuka, eto,
bude jabuka, a čovek, eto, da bude čovek, jer bi, da je obrnuto, to jest da je čovek jabuka, a
jabuka čovek, priča o njemu počela sa „jedna jabuka jela čoveka“, a to je, prema čovekovom
najčvršćem uverenju, ubedljivo najtupaviji i najbesmisleniji početak priče, od početaka samih
početaka i njihove zloslutne samozapitanosti o kraju svih krajeva. Eto, o tome je razmišljao
Čovek, dok je jabuku jeo.
.
41

.
Page
3.
Jedan Čovek prolazio pored crkve, a nije se prekrstio. Video ga Jedan Drugi, pa odmah pozvao
policiju. U međuvremenu, dok čeka, ubrao jedan oveći gvozdeni krst sa crkvene ograde, te stao
njime unakrst Jednog po kičmi da mlati.
„Šta se ovde događa?“, upita policajac koji se na licu mesta pojavio za nepunih pola sata, budući
da situacija beše vrlo hitna.
„Ne znam, gospodine“, reče Jedan Čovek, sav u modricama i krvi, „evo dođe mi od čuda da se
krstim!“
„Ma nije valjda?!“, reče Drugi. „Sad ti dođe, a malopre jok?!“
„Šta jok?“, upita policajac.
„Pa to da se krsti“, reče Drugi policajcu, „nego prođe mudrijaš kraj crkve, s rukama u
džepovima, ko pored turskog groblja.“
„Uh, bio sam jednom na turskom groblju“, odvrati policajac, te po navici ukrsti Jednom Čoveku
dve munjevite čizme u bubrege. „Sećam se,neki nesrećnik se prekrstio, pa ga uhapsili, zamislite
idiote!“
„Strašno!“, reče Drugi.
„Strašno, nego šta!“, potvrdi policajac.
Te obojica produžiše dalje, a Jedan Čovek ostade na zemlji, modar i krvav, gledajući kako se
onoj dvojici putevi pobožno ukrštaju. I prekrsti se Čovek, da li od verovanja, ili od neverovanja,
više ni sam nije znao.
.
.
4.
Jedan Čovek bio nezadovoljan načinom na koji razmišlja, pa odlučio da puca sebi u mozak. To
je i učinio, te se zaputio u obližnju prodavnicu mozgova, da sebi kakav nov, pametniji i bolji
od onog pređašnjeg kupi. Nažalost, radnik u prodavnici mu reče da za Čovekovu glavu trenutno
nemaju odgovarajuću veličinu, te ga zamoli da dođe sutra. Zbog toga, Čoveku ne preostade
ništa drugo do da se pomiri sa činjenicom da će do sutra, budući bez ikakvog mozga, morati
apsolutno tupav da bude. Avaj, sutradan u prodavnici ponovo ne beše mozga njegove veličine,
a isto je bilo i prekosutra, kao i za šest dana. Sedmog je dana, kako to obično i biva kad se bez
mozga ostane, Čovek već potpuno na svoju potragu zaboravio, nesvesno osudivši sebe na
doživotnu tupavost. Kažu da je umro u dubokoj starosti, s kretenskim osmehom na usnama,
podsećajući na narcisoidnu zlatnu ribicu koja se uvek iznova oduševi kada u akvarijumskom
ogledalu ugleda svoj lik.
.
.
42

5.
Page
Jedan Čovek celog života želeo da ima brkove, ali mu, avaj, nisu dozvoljavali, najpre roditelji,
potom učitelji i nastavnici, onda žena i deca, a na kraju ni osoblje staračkog doma. Stoga Čovek
beše prinuđen da brkove pušta krišom, noću, kad niko ne vidi, a da ih brije ranim jutrom, pre
nego se drugi probude. I toliko je vešto te svoje brkove krio, da ih nikada niko ni video ni
naslutio nije. Čak je i u čitulji bez brkova osvanuo, zbog čega Čovek veselo zaključi da to nije
umro on, nego neko sasvim drugi. Neko ko se celog života bojao roditelja, učitelja, nastavnika,
žene, dece i osoblja u staračkom domu.
.
.
6.
Jedan Čovek nije mogao da spava, te odlučio da zaspi, kako bi vreme prekratio i nesanicu
pregrmeo. No, kad se probudio, opet beše budan. I ništa mu, avaj, opet ne bi jasno. Posle je
umro, za svaki slučaj, da se kroz priču uludo ne razvlači, i da čitaoca ne maltretira zaumnim
značenjima i izanđalim simbolima.
.
.
7.
Jedan čovek otišao u prodavnicu, s namerom da kupi pivo.
„Žao mi je, komšija“, reče mu prodavačica, „ali piva više nemamo. Baš malopre mi ovde behu
neke pijandure, poslednju gajbu kupili. Zamislite, njih trojica, celu gajbu!“
„Šteta“, reče Čovek, „baš sam hteo da uzmem dve.“
„Dve gajbe?!“, reče prodavačica ushićeno. „Sigurno imate mnogo gostiju?!“
„A, ne“, odvrati Čovek, „ja se gostiju gnušam. Ali to mi je mera, znate, dve gajbe pre ručka, pa
još dve posle ručka. Da malo prokrvim mozak, ja sam, znate, matematičar.“
„Matematičar?“, otpozdravi prodavačica. „Baš lepo. I ja vam se ovde, znate, po ceo dan
matematikom bavim. Kad bih vam rekla šta sam sve samo danas sabrala, oduzela, pomnožila i
podelila, verujem da bi čak i vama bilo teško da to izračunate.“
„Verovatno“, reče čovek, „računanje mi nikad nije bilo jača strana.“
„O, razumem vas“, reče prodavačica, „i ja sam s jačom stranom vazda slabija bila. Da me ne
shvatite pogrešno, to ne znači da nisam udata. Ali nisam, ako vas već zanima.“
„Nije baš da me zanima, ali je zanimljivo“, reče Čovek.
„Šta je zanimljivo, komšija?“, upita prodavačica.
„Pa eto, to“, reče Čovek, „da jedna tako pametna žena koja tako divno sabira, oduzima, množi
i deli nije udata. Baš šteta.“
„Da, šteta“, reče prodavačica, „ali biće sutra.“
43

„Šta će biti sutra?“, upita Čovek.

Page
„Pa piva“, reče prodavačica.
„Kog piva?“, upita Čovek.
„Pa onog za vas“, reče prodavačica, „za pre i posle ručka.“
„Ah, nažalost, ja već odavno ne ručam, na dijeti sam, znate“, reče Čovek. „A i ne pijem pivo,
znate. Baš malopre videh neku trojicu pijandura kako gajbu nose. Zamislite, njih trojica, celu
gajbu! Nego, dajte mi, molim vas, jedan limun, za jednu lepu limunadu.“
„Žao mi je, komšija, nemamo više limuna. Baš malopre neka tri dripca poslednji komad kupiše.
Zamislite, njih trojica, a jedan limun! A baš šteta, sigurno bi vam sad limunada prijala.“
„Nije za mene“, reče čovek, „za goste je, ja ne pijem limunadu.“
„O, dolaze vam gosti?“, upita prodavačica.
„A, ne, nikako“, reče čovek, „gnušam se gostiju. „Ali volim da imam limuna, za slučaj da
dođu.“
„Pametno“, reče žena, „tako i ja. Zato se ni udala nisam. A vi? Jeste li oženjeni?“
„A šta kažete, piva nemate?“, upita Čovek.
„Nažalost, nemam“, reče prodavačica, „baš mi malopre ovde behu neke pijandure, poslednju
gajbu kupili. Zamislite, njih trojica, celu gajbu?!“
„Strašno!“, reče Čovek.
„Strašno!“, reče prodavačica.
„Oprostite“, reče Čovek, „žurim na ručak, a i gosti me čekaju.“
„Oprostite vi“, reče prodavačica, „evo i ja moram da žurim, muž samo što nije došao po mene.“
„Do viđenja“, reče Čovek.
„Do viđenja“, reče prodavačica.
.
.
8.
Jedan Čovek godinama jeo samo jednom dnevno, i to isključivo uveče, pred spavanje. Tako se
jednom pred san zaneo, pa pojeo veknu hleba, paštetu, pet kuvanih jaja, kesicu majoneza, pola
tegle ajvara, pakovanje napolitanki, dve čokoladice što ih je našao u ormaru među čarapama,
tri paprike u pavlaci i četiri kisela krastavca, te se spremao da zasladi konzervom tunjevine koju
je slučajno otkrio u frižideru, iza prazne kantice od masti, dok je tražio luk, jerbo mu se luk baš
silno prijeo. Tad pomisli da je možda preterao, pa sam sebi reče: „Nećeš valjda i tunjevinu,
svinjo debela?!“ Tu se malo postidi, i sam sebi odgovori: „Dobro, de, u pravu si, evo neću.“ Pa
doda onom Drugom Sebi: „Hoćeš možda ti?“ „Šta znam, i mogao bih“, reče mu Drugi, i pojede
tunjevinu. A Čovek, avaj, gladan na spavanje ode.
44

.
Page
.
9.
Jedan Čovek se silno u Zvezdu zaljubio. Toliko silno, da je odlučio da do nje odleti, kako zna i
ume. Konstruisao balon, opremio ga neophodnim potrepštinama, te se najzad, nakon brojnih
komplikovanih priprema, u vazduh otisnuo. No, kada bi balon prestao da se u visine diže, Čovek
beše prinuđen da se, malo-pomalo, oslobađa tereta. Najpre je bacio hranu, vodu i rezervnu
garderobu, što mu je pomoglo da vazduhom još malo uvis plovi. Avaj, to ne beše dovoljno, te
Čovek poče iz korpe balona da baca jedino što mu beše preostalo, delove sopstvenog tela.
Najpre ruke, jednu pa drugu, potom isto tako noge, te trup i vrat, dok mu samo glava ne ostade.
Ovako oslobođen tereta, balon se podiže toliko visoko da je na samo metar od Zvezde dobacio,
te se tu zaustavio, od težine dalje ni da mrdne. Stoga Čoveku ne preostade ništa drugo, nego da
i glavu sopstvenu iz korpe izbaci. Istog momenta kada je Čovek to učinio, balon se podiže do
Zvezde, koja se odmah u Balon zaljubi, izgrli ga i izljubi, te mu u nastavku priče rodi osmoro
dece.
„Bože, kako je ovo dirljivo, lepše ni sâm ne bih mogao smisliti“, mišljaše Čovek radosno, dok
su ga na zemlji sastavljali, od razbacanih ruku, od razbacanih nogu, od razbacanog trupa, od
razbacanog vrata, očajnički tražeći glavu, kojoj ni traga ni glasa ne beše.
.
.
10.
Nakon višedecenijske potrage za poslom, Jedan Čovek naišao na oglas u kom se traži radnik za
rad u lokalnoj trafici. Kada mu je poslodavac, već posle prvog razgovora, rekao da može početi
čim pribavi neophodnu dokumentaciju, Čovekovoj sreći ne beše kraja. U roku od nedelju dana
izvadio je potvrdu o dedinoj krvnoj grupi, potvrdu da ima uši, lekarsko opravdanje za izostanak
sa časa muzičkog iz trećeg osnovne i tetkino svedočanstvo o završenom kursu daktilografije, te
mu ostade još jedino da se pobrine za izvod iz matične knjige umrlih. Kako bi ubrzao proces,
Čovek istog dana ode kući i umre, prethodno uredno opeglavši odelo i spremivši užinu za svoj
prvi radni dan. Sinhronizovanom akcijom uigranog lanca šalterskih službi, neophodan
dokument na Čovekovu adresu beše dostavljen za manje od četiri sedmice, te se Čovek srećan
pojavi pred svojom trafikom, u opeglanom odelu i sa užinom u kesi. No, na Čovekovu ogromnu
žalost, poslodavac mu reče da je njegova pozicija u međuvremenu popunjena.
„Baš šteta“, pomisli Čovek. „Da sam bar znao ranije, pa da ne umirem, da mi ovako divna užina
ne propadne.“
.
.
11.
Jedan Čovek prao zube, pa pomislio: „Mogao bih i kosu oprati, kad sam se već pokvasio.“ I
bez mnogo dvoumljenja, poturi glavu pod tuš, te kosu opere. U isto vreme, na suprotnom kraju
sveta, Jedan Drugi se nabo na iglu, gledao kako mu iz vrha kažiprsta izviruje kap krvi, te mu
45

kroz glavu proleti misao: „Kad već krvarim, mogao bih se i ubiti.“ Tu uzme pištolj, i upuca
sebe u glavu, najpreciznije što ume.
Page

„Eto, kako se čudno ljudske priče isprepliću“, pomisli pisac, ushićeno.

.
.
12.
Jedan Čovek pročitao u novinama da se ljudi goje zbog premalo sna. Budući i sâm prilično
nagojen, Čovek odluči da ostatak života prespava, ne bi li tako predupredio dodatno gojenje, te
ne bi li nekako izboksovao da makar ne umre debeo, kad je već debeo tolike godine živeo. Avaj,
nakon četiri sata bezuspešnog prevrtanja po krevetu, nesanica i dalje beše neumoljiva, a Čovek,
jerbo ne imađaše zdravstvenu knjižicu i ne mogaše sebi da priušti legalne bromazepame, beše
prinuđen da se uspavljuje čvarcima, slaninom, vrućim hlebom, kiselim krastavcima i
mortadelom, sve pazareno na kredit kod lokalnog švercera. Posle nedelju dana ove samotorture,
Čovekovo srce najzad prepukne, a Čovek, nesrećnik, umre, deblji no ikad. Grobari mu zbog
toga naplatiše duplo grobno mesto i duple dnevnice za kopanje, a onaj lokalni švercer mu, zbog
duga, svu hranu sa sahrane zapleni. I malobrojni posetioci, jakako, na sahrani ostadoše gladni,
iako su, rekoše, zbog ove manifestacije ručak kod kuće preskočili.
„To samo spavalo, ništa radilo nije, vidi ga kako je nagojen“, reče jedan od nezadovoljnih
gostiju. „Čitao sam pre neki dan u novinama da se čovek goji od previše spavanja.“
„U kojim novinama?“, upita Čovek. „Biće da sam pogrešne novine čitao!“
„Sasvim moguće“, reče gost, te ode kući da ruča, i da posle ručka malo odrema.
A u novinama, sutradan, na naslovnoj strani, iskoči veliki članak o tome kako ljudi koji vole
kengure nikako ne bi trebalo da se voze automobilom, jer to, prema istraživanju stručnjaka sa
jednog američkog univerziteta, ume opasno da razjari lovce na ucenjene glave.
„Da sam ovo ranije pročitao, tačno bih došao peške“, pomisli Čovek.
.
.
13.
Jedan Čovek čitao knjigu u svom stanu na petnaestom spratu, zaneo se usled nesrećne ljubavi
dvoje glavnih junaka, te u tom zanosu kroz prozor ispao. Posle su mu ljudi na sahrani
prigovarali da je hteo da ispadne pametan, što je Čovek odsečno demantovao, jer bi u tom
slučaju, kako kaže, čitao kakvu pametniju knjigu. Sve u svemu, otad nije čitao ništa, čak ni
račune za struju, zbog čega mu sudski izvršitelji, po hitnom postupku, oduzeše grobno mesto i
prodadoše ga povoljno jednoj dobrostojećoj gospođi sa švajcarskom penzijom. A Čovek je,
kažu, preoteo ženu iz one knjige, ona ga je, vele, silno unesrećila, te se od te nesreće Čovek
ubio skokom kroz prozor svog stana na petnaestom spratu.
„Ako ovako nastavim“, pomisli Čovek, „do kraja ništa od mene za sahranu neće ostati. No,
bolje i to, nego da struju plaćam.“
46
Page
Slađana Ristić

KOTRLJAJUĆI POZDRAVI
.
.
.
…..Gospodin Petar Pelivanović sa trećeg sprata, popularni doktor za za dušu uvek je bio
zamišljen kada bi prošao pored mene čak i kada bi se sjurio iz jednog stana u onaj drugi koji
mu je bio ordinacija.
…..Ali gospodin Popović koji je otvorio advokatsku kancelariju tik do mojih vrata bar bi me
na trenutak uljudno pogledao kao da mi potvrđuje da je napokon svanulo, dok bi se treći, tek
svršeni stomatolog Polić koji je u potkrovlju otvorio privatno zubno protetičarsku ambulantu,
veselo smejuljio, kad god bi ugledao moje lice:
…..– Oh, komšinice kakvo vi lice imate, kao Dora Mar.
…..I tako dok se polako udvarao i to na desetom stepeniku od prizemlja, u stvari je u glavi
otvarao karton za moje zube. Malo me je gušio, mada je moja tetka uvek govorila kako je
potrebno da odemo kod njega da bar njoj izmeri krvni pritisak. Naime, kod mladog Polića stariji
ljudi su svake srede mogli izmeriti krvni pritisak ili šećer za samo pet evrića.
…..Najveći doživljaj za moje ukućane je bilo tajno otvaranje privatnog in cognito buvljaka, ali
na potki narodne radinosti, i to u jednom delu vešernice naše zgrade koja je gubila oblik malog
betonskog ognjišta. Tu su se razmenjivale čarape iz zlatiborskog kraja, ćilimi iz Pirota i
vojvođanske šećerne jabuke. I ono najzanimljivije: prodavale su se karte za sajam trubača u
poznatom mestu na Balkanu. U zgradi je sve vrcalo od mirisa i energije: od negativne do one
tople koju su nosili samo pojedini prolaznici na stepeništu ove velike kuće, a na odmorištu bi
poneko nešto lepo rečima otkotrljao kao: „Auuu, uhuhuh, ejjjj gdeee sii“ ili „ćao“ sa kratkim a.
Mogli su se čuti i uzdasi pacijenata našeg doktora za dušu, gospodina P. Pelivanovića.
…..Ova tri gospodina imala su dosta toga zajedničkog. Prvo, prezime im je počinjalo sa
otmenim slovom P, mada sam mislila da je to jedno ozbiljno slovo i došla do zaključka da me
je uvek u životu ugorožavalo baš ono i da sam uvek volela osobe čije se prezime otvaralo sa R
i S a naročito sa M. Nisam se bojala kada sam izgovarala prezime Savić, Sovilj, Sotirovski,
Slavković ili Ristić. Osobe koje su nosile prezime sa slovom M sam jako uvažavala, osim jedne
osobe koja je izgledala kao da se njeno prezime postepeno pretvara u Ga ili Ša ili Đa.
…..Sve je na ovom stepeništu bilo čudno i imalo je sliku malog provincijalog teatra koji je bio
obojen gerontološkom strukturom. Taj mali teatar bio je začinjen nekim lažnim optimizmom,
pričama ispod kreveta, humanizmom ali i čuvenim gledanjem ispod oka. Sve je mirisalo na
jedan običan snobizam koji se širio ka potkrovlju prema zubaru Poliću koji mi je pred proleće
rekao: – Tako bih vam samo tu četvorku namestio.“Ipak često idete na sastanke humanitaraca
pa rekoh da vam pomognem“. I tada me je dodirnuo levim okom. I to po kolenu, preko
47

somotskih crnih pantalona. Osetila sam trnjenje u čašici kolena. Zarekoh se da ću to njegovo
retoričko kotrljanje po stepeništu i nevidljivo flertovanje po zgradi vrlo brzo preraditi u ono
Page
surovo: – „Dobar dan kako ste?!“ (ili: dođi da ti otvorim karton i popravim zube za oko hiljadu
evrića).
…..Najmanje me je gnjavio moj prvi komšija advokat Popović. Jedino bi mom ocu izgovorio
usiljeno : „Dobro veče“. Teška govorancija koja je dopirala iz advokatovog stana smetala je
mom ocu, ali on to nije pokazivao. Pitala sam se kakav je to komšijski aparat za kafu kada
toliko bruji i zuji, klima moje slike i kruni malter sa zida. Ali u svemu ima i dobrog. Imala sam
odlično čulo sluha tako da bih za jedno veče prebrojala po deset kafa. Zid između našeg i
njegovog stana nije bio prepreka da izbrojim i njegove klijente.
…..Ali, bilo je još nećeg „edukativnog“ u mom opažanju advokata Popovića. Naime, po
njegovom izrazu lica naslutila bih, da se nešto strašno dogodilo u gradu i odmah bih trčala do
kioska da kupim dnevne novine i pogledam naslovnicu: Ubijen na parkingu maloletni D.L. A
kada bi ga teget džip sa vozačem čekao ispred zgrade, znala sam da moj komšija vrlo brzo
napreduje u svojoj advokaturi. Po njemu sam navijala ručni sat. Znao je za to moje navijanje
sata, ali nije pridavao značaj tome ali ni mojim novim šeširima. Čovek je bio začauren od straha
da ću ga bilo šta priupitati. Preračunavao bi se onako namršten i češkao po kosi. Čak sam ga
jednom čula kako sam sebi šapuće u bradu: „Koliko bih vremena i novca izgubio ako bih joj
rekao: Ana dobro jutro kako ste? “
…..Nikada mi neće biti jasno zašto uštogljeni i matori gospodin Popović, koji je već zašao u
sedmu deceniju, ne prestane da juri po gradu i da se pribojava komšija, odnosno da će mu neko
od njih zatražiti besplatan pravni savet ili ne daj bože, uslugu.
…..Maskirao se kad kod bi mogao, pa je ono hladno pozdravljanje zatvaralo usta svakome koji
bi hteo da proćaska sa njim. Za to bežanje znali su oni koji su nosili sunce na čelu i nisu se
preterano obazirali na hladni klizajući pozdrav, ako bi se tako nešto moglo i nazvati, jer
gospodin Popović je odisao tišinom.
…..Ali, ako bi se između ove trojice muškaraca napravila lestvica hodanja, najlepše i najbrže
silazio bi gospodin, šarmantni psihijatar Pelivanović – naš lekar za dušu. Jurio je tako brzo kao
da klizi po kakvom toboganu a uzput bi tako slatko, sa šećerom na jeziku, izgovarao vaše ime
i pozdrav. Zbog njega sam naučila da kažem: „Je suis bien. I’m fine.“ Ili po našem: Dobro sam
i kada nisam.
….. Gospodin Pelivanović je takvom brzinom izgovarao „Kako si?“ da je to vremenski trajalo
od tri do pet sekundi. To njegovo klizajuće „Kako si?!“ preletalo je u novi dan, u novo godišnje
doba. Brzo su leteli i njegovi pacijenti sa osmehom na licu. U stvari, više su imali grč sa teškim
uzdahom koji je dolazio iz pluća.
…..Drugo mi ništa nije ostalo nego da za početak uvežbavam odgovor na njegovo pitanje koje
se odnosilo na moje zdravlje. Uzput sam sišla do vešernice i portirnice i dobro se raspitala da li
mogu preko tajnog buvljaka da nabavim štopericu. I uspela sam… Sada za čitave dve i po
sekunde izgovaram: „Hvala, dobro sam.“ I postižem rekord. Da, pravi rekord i to takav da moj
dragi gospodin Pelivanović ne treba da brine jer moj odgovor teče i zuji brzinom svetlosti.
…..I na kraju pored sata i štoperice naručila sam najjači začin za pasulj i sarmu. Naime, moj
komšija zubar ima mirise u ordinaciji koji se šire i na druge spratove pa svi mirišemo na
promincle i plombe, pa mi gosti imaju osećaj da jedu sarme začinjene trunjenim gipsom i
hipermanganom.
48
Page
…..Na kraju sam u istoj vešernici na tajnom buvljaku našla nešto što se zove čarobni kotrljajući
začin koji je mirisao na bosiljak i mirtu, dva u jedno, i to sa obale Egesjkog mora. Začinom sam
zaštitila svoj dom.
…..Zdravstveni karton nisam otvorila kod neženje zubara Polića ali sam osećala da pacijenti
kada otvore usta i izgovore: „Aaaaa…“, požele da siđu dva sprata niže i probaju moje
sarme. Miris tih sarmi imao je kotrljanje života – samo za moje stepenište. Takvom toplinom
i milinom vraćalo je sve prolaznike u krčkajući san koji opušta…sa uzdahom kako je ceo svet
lep. Susedi su u hodniku čavrljali između sebe kao da su hteli jedno drugome da saopšte nešto
važno…nešto o pesmama ili dragocenosti ozonskog omotača, ili o preljubi ali i malim kućnim
ljubimcima.

49
Page
Zoran Ž. Paunović

ZIMSKA PRIČA
.
.
.
…….Starac je stajao kraj prozora. Jednom rukom je pridržavao zavesu a drugom pozivao
blizance da uđu u kuću. Kada su ga ugledali, mahnuli su mu i viknuli jošsamomalo! Nije ih
čuo. Nasmešio im se i zavrteo glavom. Posmatrao je Sneška Belića. Deca iz komšiluka su ga
napravila i igrala se oko njega. Navukao je zavesu, spustio roletne, došao do svoje fotelje, seo
i pripalio duvan u luli. Povukao je dim, duvan se zarumeneo, pa potamneo. Osetio je snagu
duvana kako mu struji kroz telo. Iz usta su mu izlazili kolutovi dima. Zagledao se u vrhove
svojih kariranih sobnih papuča i pomislio da bi uskoro trebalo da kupi nove. Sklopio je oči.
Tresak vrata ga je prenuo. Blizanci su otresali sneg sa svojih jakni. Čuo je dečije glasove.
Smejali su se. Razbacali su mokru odeću i čizme po hodniku kuće. Utrčali su u dedinu sobu.
Rumenih noseva i obraza dotrčali su mu u naručje. Prekrili su starca i fotelju. Ruke i nosevi su
im bili hladni.
– Goluždravci dedini, pa napolju je četrnaest stepeni – kazao je i po navici istog trenutka
u sebi izračunao koliko je to celzijusa. – Smrzli ste se k’o p… – ugrizao se za usnu i dodao –
… khm… ptičice.
– Nismo! – kikotali su se blizanci.
Ustao je i doneo ćebe, a potom i dve šolje čaja. Rekao im je da se premeste na trosed.
Poslušali su ga, vukli su jedno drugo za rukave džempera i smejali se. Seo je između njih i
pokrio ih ćebetom. Pogladio ih je po oznojenim čelima i sklonio im vlažne šiške koje su im
upadale u oči. Počeo je da ih golica. Koprcali su se i kikotali. Lica su im postala još rumenija.
Kada su pali sa troseda, podigao ih je i ozbiljno pogledao.
– Da ste odmah popili taj čaj!
Blizanci su nastavili da se smeju. Namunjio je obrve. Zasuzile su im se oči.
– Nemoj… deda, bre… nemoj da nas zasmejavaš, upiškićemo se… bolje nam nešto
ispričaj… neku priču… nešto… kad si bio mali… Ali nemoj opet o ratu!
– A o čemu da vam pričam? O…
50

– Pričaj nam kako si upoznao baku!

Page
 – Ne, bre Petre! To će kasnije da nam priča, bolje nam ispričaj… hmmm… hmmm…
Kako si upoznao baku.
– Prvo popijte čaj, pa ću vam ispričati.
Počeli su da srču.
– Vreo je!
– To je dobro za grlo, da se ne prehladite.
– ’Ajde, deda, pričaj nam o baki!
– Dooobro… Da li znate zašto vaša baka ne čuje dobro?
Blizanci su razrogačenih očiju pogledali jedno drugo.
– Vidim da ne znate! Eeeee… ona ne čuje dobro jer je stalno slušala muziku. I to glasno.
Nikada nije isključivala vokmen i uvek je imala rezervne baterije. Vokmen… to je ono što vaša
baka drži na glavi pre spavanja.
Dve glave su se pomerile gore pa dole, pa opet gore.
– Nije ga skidala ni za vreme demonstracija. Muzika je treštala, duvali smo u pištaljke,
u trube, oni koji su imali doboše ili bubnjeve, udarali su u njih… Buka u modi na sve strane, a
ona sa slušalicama vokmena na ušima! Moš’ misliti. Još tada sam je ja primetio, grivu od njene
kose i slušalice vokmena. Bili smo klinci, a zvanično smo se upoznali tek kasnije, na jednoj
žurci. Na žurci nije imala slušalice na ušima, ali su joj bile oko vrata. Posle smo završili nekakve
škole i mislili biće bolje za neko vreme… Uskoro, mislili smo… Ali to vreme nikako da dođe,
pa smo se lepo spakovali i tako smo došli ovde…
– Šta je to zvanično? – skoro nečujno prošaputao je Petar.
– A je l’ i tamo ima snega kao i ovde?
– Crna Aleksandra, ima ga i tamo, naravno da ga ima. Doduše, tamo je malo toplije… i
ima mnogo više sunca i plavog neba… Sećam se te prve godine rata, baš je napadao kao lud…
Išao sam svuda pešice jer nisam mogao da podnesem gužve po prevozu… te godine sam bio
zdraviji nego ikada… Sećam se, jednom, kada sam ipak ušao u tramvaj, i naravno – gledao sam
kroz prozor – video sam dve mršave bake kako se koškaju pored šina… pokazivale su prstima
ka zemlji, vukle su jedna drugu za kosu i nešto vikale… najpre mi je bilo smešno, mislio sam
da su pošandrcale, a onda sam shvatio da se prepiru oko toga čije su grane koje su se polomile
od snega i pale pored šina. Izašao sam iz tramvaja i do kraja rata sam svugde išao pešice.
– Opet je počeo o ratu – ćušnuo je Petar sestru i prošaputao, a potom glasno rekao: –
Deda, hajde nam pričaj nešto kad si ti bio mali! Kakav si tada bio… i šta si voleo da radiš?!
– Pa, bio sam… mlad. A najviše sam voleo da se smejem. Mnogo sam se smejao.
Ponekad sam mislio da se više smejem nego što dišem. Smejao sam se i u snu. Onda sam lagano
prestao da se smejem…
– A zašto?
51

– Počeo je rat… ali nećemo sada o tome… Kasnije sam se opet smejao, ali nekako
drugačije, valjda sam se uozbiljio… odrastao… Šta li ga ja znam…
Page
 – Ti se baš lepo smeješ. A je l’ se sećaš one naše rođake iz Nemačke kad je bila mala?!
Ona što uvek kasni i stalno nešto lomi po kući. Ona je baš smešna, je l’ da?!
– Jeste, ona mi je bila kao rođena sestra… onda je počeo rat i nije se ni jednom javila ni
da pita kako smo a kamoli nešto drugo… a kada se to završilo odmah je došla u goste…
Oprostio sam joj, mada sam se zarekao da više ni reč neću sa njom da progovorim.
– Baš si bio neki loš čika.
Samo im se nasmešio. Nije im ništa odgovorio.
– A što ti pušiš lulu, a ne cigarete k’o druge dede?
– Pušio sam i ja cigarete k’o druge dede, ali jedno vreme nije bilo cigareta, ili nije bilo
para, pa sam počeo da pušim lulu… duvan je bio jeftin… prvo sam motao rizle, pa je moja
majka – pokoj joj duši – mislila da je to nešto drugo…
– A šta je mislila?
– Ma, otkud ja to znam!!! Zato sam počeo da lulim, i kada već pomenuste…
Ispraznio je lulu, očistio je, ponovo napunio i pripalio. Blizanci su sa zanimanjem
posmatrali kolutove koje je njihov deda puštao u sobu.
– A je l’ tvoja mama znala da pravi kolutove?
Zagrcnuo se i glasno nasmejao.
– Ona?! Pa ona je jedva znala da uvuče dim… Kada je prvi put zapalila… barem je tako
rekla… uzela je jednu cigaretu od mene, bila je jako nervozna, ruke su joj se tresle a nije htela
da mi kaže zašto. Kasnije mi je rekla da je bila u prodavnici i da na kasi nije znala koliko para
ima kod sebe. Nije više mogla da pamti te cifre ni da vidi koliko nula imaju, pa ih je pamtila po
sličicama. Valjda joj se zbog godina sve pobrkalo u glavi, zaboravila je i ko je ko i koliko
vredi… Kasnije sam je nekoliko puta video kako krišom pućka i kašlje, ali sam se pravio da
ništa ne primećujem…
Blizanci su ga zbunjeno gledali. Nisu ga ništa pitali, znali su da je i to bilo za vreme
rata.
– A je l’ onda bilo nešto dobro? – upitao ga je Petar, budući cinik.
– Naravno, bile su odlične žurke svugde po gradu, svaki se dan slavio kao da je
poslednji… Mada se onih iz devedeset četvrte uopšte ne sećam, ma cele te godine se ne sećam…
možda je tako i bolje! … u to vreme sam naučio i da umesim hleb – nije ga bilo u
prodavnicama… a i da kuvam… Još je bilo dobro što si tada mogao da vidiš ko su ti pravi
prijatelji…
– Kako to: pravi?! Zar nisu svi prijatelji – prijatelji?!
– Nisu Aleksandra, videćeš već…
– A je l’ Kolin nama pravi prijatelj? I Den i Dag…
– Jesu sada, a kada porastete videćete da li su vam oni pravi prijatelji ili oni drugi…
52
Page

– A koji su to drugi?
 – Pa… imaćete još i druge prijatelje sem njih…
– Aaaaa… deda?! A je l’ ste vi to onda ratovali sa Nemcima kao na filmu?
– Neee, to je bilo mnogo pre nego što sam se ja rodio. Ovo je bilo drugačije… – kazao
je i setio se svog dede kako mu priča kako je bilo u ratu sa Nemcima. – Kod nas nije bilo takvog
rata, mislim, nije se pucalo, ali…
– Ali… ali… Kako? Rekao si! Stalno pričaš o ratu….
Kiselo se nasmešio.
– Kod nas tada nije uopšte ni bilo zvaničnog rata, a i kasnije su govorili da kao država
nismo… iako…
– Kako sad to?
– Šta je to zvanično?
– ’Ajde, tutanj! U krpe, pa na spavanje! Vidi ti njih! Žutokljunci jedni, tek ste se ispilili
a već bi da se bavite politikom. Takav smo mi narod!
– Šta je to politika? – upitao je budući cinik.
– Kušuj tamo!!! U krevet!!! – viknuo je smešeći se sebi u brk.
Blizanci su nevoljno poslušali, gunđali su sve vreme dok su napuštali dedinu sobu i
vukli jedno drugo za rukave džempera.
Nakon pola sata je otišao do njihove sobe. Ušuškao je dva usnula deteta i ugasio svetlo.
Pitao se da li će moći sve to da razumeju kada odrastu i da li će neko moći da im objasni. A
možda ih tada to više neće ni zanimati.
Otišao je do spavaće sobe.
– Babac, klinci su zaspali. ’Oćemo i mi na spavanjac? – kazao je prilično glasno.
Ležala je na krevetu i čitala. Telo joj je bilo pokriveno jorganom. Posmatrao joj je lice.
Uši su joj bile skrivene ispod slušalica vokmena. Spustila je knjigu na noćni stočić kraj kreveta.
– Kome, bre, ti babac?! A, dedac jedan!!! I kako da spavam kad su mi baterije pri kraju,
a, dedac?! I šta se kog đavola dernjaš, nisam gluva! Sačuvaj me bože, ti k’o da si na
demonstracijama…
Pogled mu je pao na pramen kovrdžave sede kose koji joj je pao preko lica. Legao je
pored nje i pokrio se jorganom. Prsti su mu se spustili na njeno lice, sklonili su pramen kose i
pomilovali joj obraz. Pogledao ju je u oči. Približio je glavu njenoj i prošaputao: – Srećan Božić.
Spustio je svoje usne na njene. Sklopila je oči i sklonila slušalice sa ušiju.
(1997, 2017)
53
Page
 ESEJ

Zoran Živković

FRAGMENTI O ČITANJU
.
.
ČITATI ILI NE ČITATI – PITANJE NIJE SAD
.
.
I) Dvanaest fragmenata o osobi koja čita
.

1. Osoba koja čita bezopasna je osoba. Još niko nije počinio neki
zločin dok je bio zadubljen u čitanje knjige…

..

2. Osoba koja čita bezazlena je osoba. Dobro osmotrite lica

čitalaca: čista dobrota, blagost, vedrina, u miru sa svetom….

.
.

3. Osoba koja čita srećna je osoba. Neuporedivo je zadovoljstvo

koje nalazi u čitanju: jedinstveno po prefinjenosti, izuzetno po
istančanosti, duboko po prijatnosti…

4. Osoba koja čita osoba je puna optimizma. Čita se da bi se

54

prkosilo smrti, da bi se suprotstavilo ništavilu, da bi se poseglo

Page

ka večnosti…
.

5. Osoba koja čita mudra je osoba. Čitatelji znaju više, razumeju

bolje, vide dalje…

6. Osoba koja čita veoma je radoznala osoba. Zaokupljaju je

najdublje tajne kosmosa, najveće nedoumice ljudskosti,
neprekidna potraga za smislom života…

7. Osoba koja čita obrazovana je osoba. Daje preimućstvo znanju

nad neznanjem, pameti nad glupošću, načitanosti nad
nepismenošću…

8. Osoba koja čita osoba je umetničke duše. Knjige su ogromne

umetničke riznice koje prosvećuju čitatelje o najvećim
postignućima u književnosti, slikarstvu, muzici…

9. Osoba koja čita čestita je osoba. Umešno odabrane knjige

upućuju je u to kako da razlikuje dobro od zla, ispravno od
pogrešnog, pravdu od nepravde…

10. Osoba koja čita vesela je osoba. Čitatelji koji se često smeju
dok čitaju knjige žive srećnije, bolje i duže od ljudi koji ne
čitaju i nikad se ne smeju…

11. Osoba koja čita blagonaklona je osoba. Knjige podučavaju

čitatelje zašto i kako da budu saosećajni prema drugim ljudima,
prema svim živim stvorenjima, prema našoj dragocenoj
planeti…

12. Osoba koja čita nesebična je osoba. Uvek će pozajmiti ono što
joj je najdragocenije – knjigu iz vlastite biblioteke – nekome
55

kome je neophodna…
Page
.
II) Dvanaest fragmenata o umeću čitanja

1. Uvek čitajte polako. Brzo čitanje znak je nepoštovanja prema

piscu…

2. Nikad ne čitajte samo da vam prođe vreme. Time ne poštujete

ni čitanje ni vreme…

3. Uvek čitajte pažljivo. Nemarno čitanje uopšte ne zavređuje da

se nazove čitanje…

.
.

4. Nikad ne čitajte samo da biste se uspavali. Odatle nužno slede

ružni snovi…

5. Uvek čitajte s ljubavlju. Ravnodušno čitanje ostaje na površini

knjige….

6. Nikad nemojte baciti knjigu. To je neoprostivi smrtni greh…

.
.

7. Uvek čitajte kao da vam je to poslednja knjiga. Jedino ćete tako

uistinu ceniti ono što čitate…
56

.
Page

.
 8. Nikad nemojte ukrasti knjigu, osim ako stvarno ne možete bez
nje…

.
.

9. Uvek čitajte na pristojnom mestu, u pristojnom položaju. Knjige

su veoma osetljive na to kako postupate s njima…

..

10. Nikad nemojte ostaviti knjigu nepročitanu. Najbolji delovi

obično dođu potkraj…

.
.

11. Uvek pročitajte knjigu bar dvaput. Knjiga koja ne zavređuje da

se pročita dva puta ne zavređuje nijednom…

.
.

12. Nikad ne sudite o knjizi po njenom autoru…

.
.

Čitati ili ne čitati – uistinu nije pitanje sad. Čitati, naravno, šta drugo!
57
Page
Aida Kožar

INTIMNA ABECEDA
.
.
A – Aida.
Sviđalo bi mi se i da nije moje ime.
.
.
B – Bowie/Barnes. Jednog volim jer ume da mi postavi pitanje, a drugog jer mi pomaže da
nađem odgovore. Obojica mi nude priče iz nekih perspektiva koje su mi taman. Pri svakom
susretu sa njima ja vrištim u sebi, igram, poskakujem od sreće, osećam ushićenje kao kada sam
ih prvi put upoznala.
Bouvija sam otkrila pre 35 godina, a Džulijana Barnsa mi je preporučio prijatelj, scenograf
Dejan Pantelić (kojem to nikad zaboravit neću. <3), pre više od 20 godina.
Pretprošle godine sam upoznala Barnesa, a sve nekako mislim da sam i Bouvija nekad negde
srela.
.
.
C – Cipele.
Ja sam iz obućarske porodice i cipele su za mene više od mode ili obuvnog predmeta. Za mene
je cipela i kalup i klešta i špiritus i ekseri i koža i dizajn i moj brat i baba i midžo i midžovi
sinovi i alarahmetelje dedo i stara avlija, belošljiva u njoj i babina radionica, iz koje se čula
šivaća mašina, lupanje čekića i sevdalinke.
Moj brat je nastavio očev zanat, pa se i danas iz radionice čuju čekići, šivaće mašine i
sevdalinke. Plus Niki, koji ih peva.
.
.
Č – Čekanje
Čekanje kao aktivna radnja, umetnost pronalaženja strpljenja.
A strpljen je spašen.
.
58

.
Page

Ć – Ćutati.
Izraz koji se u zapadnoj varijanti nekadašnjeg srpsko-hrvatskog jezika koristio za glagol
„osećati“.
Ćutim sreću, ćutim strah, ćutim ljubav, ćutim razočarenja, ćutim razdraganost duše, i nisam se
ućutala.
.
.
D – Dunje.
I to posebno dunje iz sevdalinke „Sanak me mori“.
U antologiji sevdalinki „Za gradom jabuka“ izdanje sarajevskih „Dana“, 2004. – naznačeno je
da ova sevdalinka potiče iz sandžačkog kraja, mada sam je volela i pre nego što sam to pročitala.
Čačkalo me kako to glava boli od takve brige, zašto su dunje okolo žute a unutra ljute, ko je taj
tuđin, šta vredi ostaviti zbog njega, kakva su iskušenja kad odeš u tuđinu… Dugo sam bila
zabavljena ovim pitanjima i tražila se u njima, a skoro mi je sinulo da ih sve vreme sagledavam
iz nametnutog ugla koji nije moj, jer, po ličnom iskustvu rada u zavičaju, moje dunje okolo
ljute a unutra žute, te sam tako zaključila da ova sevdalinka sa mnom niđe veze nema.
Ali njene dunje ne prestaju da me fasciniraju, toliko da su mi postale lični simbol borbe za
nezavisnu umetnost.
.
.
Đ – Đulsija.
Piće mojeg detinjstva. Latice ruže potopljene u vodi.
.
.
Dž – Džez.
Džez mi je poklon od Bowiea. Uvek me je učio najboljem!
.
.
E – Elias.
Nije jednostavno biti njegova mama, ali nije jednostavno biti ni moje dete. Rado bih ispričala
koliko ga i zašto volim, ali on ne voli da se predstavlja niti voli da ga predstavljaju. Na
facebook-u više ne kačim njegove fotke, ne želi to. Kaže da je to njegovo pravo i ja se slažem
sa njim. Zato bez opisa moje najveće ljubavi, jer ga volim slobodom, baš kako on voli da se
voli i kako ja volim da volim.
.
59

.
Page
F – Fikreta.
Rasle smo zajedno kao sestre i kao drugarice. Otkad znam za sebe, znam i za nju, nemam
sećanja iz detinjstva u kojoj sam sama. U njima je Fikra uvek pored, kao neki melek u insansko
sure, koji me čuva i pomaže mi kada je potrebno.
I dan danas sve tako, vila moja.
.
.
G – Geni.
Fascinira me put gena. Skaču iz života u život, preskaču generacije kako im se ćefne, šetaju,
daju različita iskušenja onima koji ih nose. Meni često kažu da ličim, po suncu hodila, na
alarahmetelje deda Abdulaha. Pored arapskog znao je i turski, pisao je spise na oba jezika, bio
je imam u džamiji, a pored toga bio je i obućar.
Sa pet godina me je naučio i naše i arapsko pismo, volela sam da ga slušam i da učim od njega.
Samo što sam ja negde kod Albukerkija skrenula u pozorište.
.
.
H – Hatidža.
Majka. Ja sam uspela da se izborim da budem ono što želim i ona ima najveće zasluge za to,
bez obzira što se nije slagala sa mnogim mojim odlukama. Vaspitala me je tako da imam svoje
mišljenje, a znam da se mnogo puta pokala zbog toga. Ipak, umela je dobro da se nosi sa
posledicama svog vaspitanja i naučila me je da se ljubav voli slobodom, na čemu sam joj zauvek
zahvalna.
Moja Hatidža, moja vila.
.
.
I – Inšala (arap. „Ako Bog da“)
Moćna rečenica stala u kratku reč. Vera u Njegovu milost. Inšala kao gramatički izraz,
potencijal koji odredjuje futur. Buduće vreme koje se gradi od apsolutne Imenice, potencijala i
glagola koji označava radnju – koja može a ne mora da se desi. Mini-dova za snove, koja i
fonološki mnogo lepo zvuči: „Inšala.“ Mnogo lepo.
(Plus „amin“, naravno.)
.
.
J – Jezik.
60

Sredstvo koje nam pomaže da prenesemo ili primimo određenu informaciju.

Page
 Sadržaj informacije mi je važniji od jezika na kojem je primam.
Tačka.
.
.
K – Köln
Kada sam došla u Keln, nisam znala nemački ali to njemu nije bio nikakav problem. Ponudio
mi je mir u srcu, ljubav, utehu i podršku, poklonio mi divne prijatelje, upoznala sam mu ulice,
pozorišta, bioskope, gradski prevoz, parkiće za decu, pijace, (ah, ta pijaca na Wilhelmsplatz-
u!), kafiće, restorane, fasade, univerzitete, bolnice, diskoteke, topole i breze…
Pomogao mi je da nađem sebe u njemu.
.
.
L – Lula.
Što volim da je zabugerim.
.
.
LJ – Ljiljana Nićiforović.
Profesorica Ljilja, koja mi je u srednjoj Ekonomskoj školi u Novom Pazaru predavala srpsko-
hrvatski jezik i književnost.
Njeni časovi su za mene bili mesto na kojem se prožimaju moje ljubavi prema znanju i učitelju.
Govorila bi Bodlera u originalu i igrala se priveskom na lančiću. Bila je stroga, ali pravična.
Imala je stila. Za izbornu lektiru nam je davala antidramu i egzistencijalizam. Posvećeno je
vodila dve sekcije: recitatorsku i literarnu. Ja sam išla na obe, sedela u prvoj klupi (ko
najzagriženiji štreber), da što bolje vidim i čujem. Pisala sam njena imena po sveskama barabar
sa Bowie-vim.
.
.
M – Manifest.
Kao lični proglas pravila po kojima ja stvaram. Moj Manifest je stao u jednu reč: sloboda. U
umetnosti nema pripadanja političkoj partiji.
S druge strane, zadržavam svoje pravo, a i dužnost mi je, da kroz svoju umetnost izražavam i
svoje političke stavove.
.
61
Page

.
N – Novinarstvo.
Poziv kojem sam se odazvala kada sam zbog rata na Kosovu ostala bez pozorišta. Radio mi je
spasio duh kada mi je bilo najteže, i pomogao mi da se fit vratim pozorištu, kada je za to došao
trenutak. Sad se vraćam novinarstvu na WDR-u, radiju u Kelnu, na kojem postoje redakcije na
nemačkom, italijanskom, španskom, turskom, srpskom/hrvatskom/bosanskom, poljskom, i još
mnogim drugim jezicima.
Veoma sam ponosna što sam i ja deo te savremene Vavilonske kule.
.
.
NJ – Njiva.
Ilustracija iz slikovnice: Ljudi rade na njivi, imaju mnogo posla jer je godina rodna. Njihova
tela su umorna ali su im lica srećna. Rana jesen, žito je zlatno, nebo plavo a senke okolnog
drveća su duge. Društvo u pravnoj državi.
.
.
O – Ojice, naravno.
Pleteni ukras od svilenog konca za marame žena (šamije) sandžačkog kraja. Na jednoj šamiji
ima oko 80 pletenih cvetića. Za jedan cvetić je potrebno oko pola sata rada, plus nekoliko sati
za mrežicu na kojoj su cvetovi prišiveni.
Kad stavim šamiju na glavu to je isto kao da na glavi imam umetnički performans od dva dana.
.
.
P – Porodica/prijatelji/pozorište.
Sav moj život u te tri reči. Kako snažno slovo.
.
.
R – Roditeljstvo.
Strahovi su mi još strašniji, lepo mi je još lepše.
.
.
S– Scena.
Deo mene, kao glava, ruka, noga, mir u srcu.
62

.
Page
.
Š – Šešir.
Čizma mi glavu čuva, a šešir mi stavlja tačku na vizuelno predstavljanje.
.
.
T – Turizam.
Ako smo već svi putnici, a jesmo, onda biram da svoj put kroz život prođem kao turista:
pronalazim estetiku u kakvim god uslovima da se nađem.
Rado održavam to stanje duha i trudim se da ga iskoristim za opšte dobro, (kao i svaka dobra
Bouvijeva pionirka J ).
.
.
U – Udo
Čovek kojeg volim Tom ljubavlju.
Plešemo još gledajući se u oči.
.
.
V – Vera.
Odrastala sam u porodici verujućih, u kojoj se Islam ogledao ne samo u poštovanju prema
Allahu dž.š., već i u poštovanju prema svim ljudima i bićima koje je On stvorio, prema
odgovornostima koje imamo, prema tuđem, prema nimetu/hrani, prema „ni po babu ni po
stričevima“, prema istini, prema svemu što raste, što postoji, prema opštem dobru.
Prema iskušenjima, takođe, jer su i ona deo scenarija koji je napisan mnogo pre nego što smo
se rodili, a koji se zove Određenje.
.
.
Z – Zidovi.
Nepoznati ili poznati. Na auto-putevima, granicama, kućama, sportskim terenima, visoki
betonski zidovi, sa vratima ili bez vrata, niski zidovi od ćerpiča sa prozorima i drvenim
rešetkama na njima. Zidovi od bodljikave žice.
Forme podela, jer iza zidova su ljudi.
.
63

.
Page
Ž – Žene, moje žene.
Mama, sestra, prijateljice iz svakog perioda mog života, profesorice, cimerke, šefice,
koleginice, komšinice, gazdarice, tetke, hala, midžovica, dajnice, sve njihove ćerke,
alarehmetelje nana koju znam i alarahmetelje nane koje su umrle pre nego što sam rođena,
svekrve, i jedna i druga, Eliasove vaspitačice, učiteljice…
Svaka od njih u mom srcu ima mesto koje pretvaram u dovu.

64
Page
Jelena Cvetić

MANIFEST PITOMOG FEMINIZMA

.
.
Manifest pitomog feminizma i njegov univerzalni značaj

Čimamanda Ngozi Adiči, Svi bi trebalo da budemo feministi i feministkinje, MILICA

magazin, Beograd, 2018.
Draga Idžeavele ili Feministički manifest u petnaest predloga, MILICA magazin, Beograd,
2019.
.
.
…..Knjiga, odnosno esej, prethodno govor na konferenciji, kao i (raz)govori koji su kasnije
usledili, nigerijske autorke Čimamande Ngozi Adiči, skrenuli su pažnju ljudi svojim
nenametljivim, ali britkim zapažanjima koja treba da se tiču svih nas, jer su neizostavno deo
svakodnevnog života. U Srbiji je prevedena i objavljena knjiga Svi bi trebalo da budemo
feministi i feministkinje, u okviru rada Udruženja društveno odgovornih žena MILICA
magazina. Sa Čimamandinim radom najpre se susrela glavna urednica magazina i urednica
izdanja, Milica Laufer, koja je prepoznala značaj osnovne ideje autorke i potrebu za njenim
širenjem. U završnim fazama pripreme očekuje se i još jedna Čimamandina knjiga Draga
Idžeavele ili Feministički manifest u petnaest predloga, čiji će izdavač takođe biti MILICA
magazin.
…..U knjizi koja je objavljena prethodne godine, ideja vodilja je data već u naslovu, dok u
tekstu autorka razrađuje objašnjenje ove ideje, zastupa svoju tezu ilustrujući je uobičajenim
primerima iz svakodnevnog života iz sopstvene sredine, ali i kroz iskustva drugih osoba, u
drugim sredinama. Naizgled obične, svima bliske situacije, koje su, besmisleno opravdane,
postale uobičajene, dobijaju dimenziju univerzalnosti i nameću pitanje problema roda. Na taj
način se problem roda prostire od Nigerije do Amerike jednakim intenzitetom, uz prisutne
kulturološke razlike, potvrđujući sveprisutnost ovog problema.
…. Autorkin šarmantan autobiografski stil s početka eseja prerasta u otvoreni i sadržajni
monolog, čiji se završetak može posmatrati kao neophodni deo strukture usled poštovanja
forme, dok zapravo čitav esej ostavlja utisak jedne započete diskusije za koju se čini da će dugo
trajati. I dobro je da je tako. Čimamandin pre svega prirodni, neagresivni i potpuno savestan
feminizam, analitički promišljen na nivou socioloških, bioloških, psiholoških, političkih i
uopšte kulturoloških pitanja, nenematljivo stvara atmosferu pogodnu za shvatanje i prihvatanje
problema kojim se ona bavi. Pre svega ističe da se feminizam tiče svih, dakle, ne samo žena,
niti samo nekih žena koje se njime bave u teoriji ili u praksi, već svih ljudi, dakle, oba pola.
65

Komentarišući stereotipe koji prate ovaj pojam, kao i reakcije pojedinaca ili čitavog društva,
Page

podseća kako je lako uvideti koliko se ovom problemu pruža otpor, prati ga izbegavanje,
ignorisanje, lepljenje negativnih konotacija i prećutno slaganje sa tim da je problem roda
nerešiv i da ga otud treba i ostaviti po strani. Srećom, ona se s tim ne slaže, već kroz konkretne
ideje pruža mogućnost rešavanju ustaljene rodne neravnopravnosti i podstiče stvaranje boljeg
društva, uz napomenu da su to procesi koji će dugo trajati.
…..Posebnu pažnju poklanja vaspitanju dece, time logično krenuvši od samog početka na putu
promene društva. Komentariše uspostavljene razlike u načinu odgajanja devojčica i dečaka, kao
i u njihovim kasnijim interakcijama. Teret rodnih uloga se, takođe, pominje, pri čemu autorka
osporava bilo kakvu manipulativnu prednost koja bi bila naklonjena muškom ili ženskom rodu,
neprestano insistirajući na ravnopravnosti i prihvatanju razlika u osobinama, koje nas
neminovno prate. Problem roda, dakle, definiše kao naklonjenost podrazumevanoj potrebi za
onim kakvi bi trebali da budemo, što kod svih stvara veliko opterećenje. Rešenje ovako
koncipiranog društvenog stava vidi u okretanju onome kakvi zapravo jesmo i međusobnom
poštovanju svih evidentnih razlika.
…..Čimamanda feminizam predstavlja kao deo ljudskih prava, uz značajnu konstataciju da to
jeste podrazumevano, ali ne i dovoljno, jer se time isključuje, ili makar zanemaruje, činjenica
da je pitanje roda problematično kroz čitavu istoriju i da ženski rod predstavlja deo ljudske
populacije koja je u svakom društvenom uređenju imala manja prava, što se odnosi i na
savremeno doba.
…..Knjiga koja će se uskoro naći u prodaji, Draga Idžeavele, predstavlja jednu vrstu
materijalizacije stavova iz prethodno objavljene knjige, odnosno sprovođenje ovih ideja u
praksi. Započeta kao intimna prijateljska pomoć majci koja želi da svoju ćerku odgaja kao
feministkinju, razvila se u esejističko delo, manifest feminizma i ujedno priručnik roditeljima
za vaspitavanje, i to ne samo devojčica.
…..Na početku eseja nailazimo na postmodernističku ostavštinu u vidu tvrdnje da „feminizam
uvek zavisi od konteksta”, što je važno razumeti da bi se zapravo na pravi način razumela
filozofija ovih knjiga i ono protiv čega se Čimamanda bori, a to je da je feminizam teško
tumačiti kao jedan stereotipni model ili shemu ispravnog načina razmišljanja i ponašanja, zbog
kojih bi ubrzo zadobio negativnu konotaciju. Feminizam za autorku predstavlja sasvim prirodan
pristup životu, koji podjednako uvažava oba pola i pomoću kojeg je moguće vršiti zdravu
evaluaciju koja se tiče pitanja roda i svega što iz toga proističe.
…..Kroz petnaest predloga datih za vaspitanje devojčice, Čimamanda pedagoški studiozno
polazi zaista od samog početka, naglašavajući koliko je za pravilno (feminističko) vaspitanje
potreban istinski zdrav odnos roditelja, a zatim i čitavog okruženja, koje će joj pomoći da usvoji
i potpuno u sebi utemelji zdrave stavove za čitav život. Kroz konkretne primere, reminscencije
iz tipičnog odrastanja, komentare sa kojima se žene tokom života susreću, kao i komentarisanje
tradicionalnih razlika uspostavljenih tokom odrastanja devojčica i dečaka, Čimamanda ovim
tekstom pomaže usvajanju zdravog pristupa u vaspitavanju novih generacija među kojima
ravnopravan odnos između polova treba da se podrazumeva.
„Zato što si žensko” nije razlog ni za šta. Nikad.
…..Osvrćući se na to „koliko rano društvo počinje da formira rodne uloge”, ističe kako je
neophodno shvatiti i osetiti da „u istinskoj ravnopravnosti ne postoji ogorčenost” i tako pomaže
razumevanju, kako na psihološkom, tako i na biološkom empirijskom nivou i podržava
sazrevanje ideja o rodnoj ravnopravnosti koju čovečanstvo toliko dugo izbegava na sve načine.
66

…..Izuzetno važnim se čini i sam autorkin pristup, koji je humanistički, filantropski,

Page

feministički, pitom i ujedno prepun besa, te tako formira sasvim novi pravac u okviru
feminističkog pokreta – savremen, stabilan, progresivan i odlučan u nameri da se o problemu
roda javno govori, da se odbaci jednodimenzionalnost u njegovom shvatanju i da se vremenom
uspostave novi društveni odnosi koji će podrazumevati razvijenu svest o ravnopravnosti rodova
i istinskog značenja tog pojma.
.

67

KRITIKA
Page
Marjana Kalinić

DOKUMENT I/ILI FIKCIJA

.
.
(Aleksandar Petrov, Memoroman, Zepter book, Beograd, 2018)
.
…..Prilikom susreta sa fikcijskim delima onih autora koji su, poput Aleksandra Petrova, svoju
reputaciju stekli kritikom ili teorijskim proučavanjem književnosti, može se postaviti pitanje: u
kojoj će meri recepcija čitaoca biti omeđena autorovim ranijim knjigama ili studijama? Drugim
rečima, da li je moguće izbeći, čitajući Memoroman, da u autoru/pripovedaču/junaku
prepoznamo Aleksandra Petrova, kritičara, i „dekontekstualizovano” se prepustimo stranicama
ovog „romana”.
…..Odgovor na ovo pitanje je autor, tvoreći svoje delo na naročit način, dodatno
zakomplikovao. To možemo dokazati, najpre, postavljanjem pitanja o žanrovskom određenju
ovog dela. U samom tekstu možemo pronaći čitav niz metapoetičkih komentara koji tematizuju
ovo pitanje:
…..„Prvi naslov romana sadržao je samo jedno slovo – veliko M. Da li pod uticajem
Hičkokovog filma – DialMforMurder (Pozovi M radi ubistva)? Ali on M priziva da ga spase
od zaborava. I zaborav je ubica, zar ne? Zatim se memoarskom M pridružilo i drugo. Skraćenica
za mozaički roman. A tu je iskrslo i treće M. Кoautora svog romana zove – metaautor. (To sam
takođe ja kada u trećem licu pričam svoje priče, a možda i neko koga bi tek trebalo da upoznam.)
U razgovorima sa suprugom i sa samim sobom Aleksandar roman, ipak, jednostavno zove –
memoroman.”
…..Da li ovo delo treba posmatrati kao memoare, ili kao roman, odnosno kao naročit oblik
romana – mozaički roman ili, što autor i predlaže, kao simbiozu dva pomenuta žanra – kao
memoarski roman?
…..Pitanje žanra u ovom slučaju neodvojivo je od pitanja prirode sadržaja koje autor u svom
delu tematizuje. Opisani događaji deo su određene stvarnosti koja obuhvata prošlost
autora/pripovedača/junaka, te je kao takvu možemo smatrati dokumentarnom, a nakon što je
ovo delo stvoreno, i dokumentovanom. Priroda pripovedanja i „udvajanjeˮ pripovedača,
odnosno neprekidna smena prvog i trećeg lica, upućuju na stalno prisustvo glavnog
protagoniste, čije se ime nalazi na koricama dela, čime se neprekidno pledira na to da su se
događaji o kojima je reč zaista nekada dogodili. Oni reprezentuju one aspekte koje u ovom delu
možemo nazvati „dokumentarnimˮ – likovi (poput Miloša Crnjanskog, Oskara Daviča, Vaska
68

Pope, Mihaila Bahtina, Viktora Šklovskog i ogromnog dijapazona drugih ljudi sa kojima se
Page

autor tokom života susretao); različiti susreti, sastanci, okupljanja, konferencije, na kojima se
uvek, na neki način, govorilo o književnosti; autorski tekstovi koji se pominju, bilo da su kritički
ili teorijski ili da je reč o fikcijskim delima. Upravo dokumentarnost predstavlja „memoarski”
sloj ovog dela, onaj sloj koji se vezuje za prošlost, za sećanja, za uspomene, dakle, za sve što
autor, kako u gorenavedenom odeljku kaže, pokušava da sačuva od ubice – zaborava.
…..Jezičko-stilske osobenosti ovog dela u bitnoj su vezi sa njegovim formalnim
karakteristikama. Naime, ton kojim autor/pripovedač/junak pripoveda o događajima iz svoje
prošlosti nije ispovedni, već naprotiv, gotovo obaveštajni i objektivni. Na primer, čitajući o
konferencijama o kojima je u delu reč, publika ima priliku da stekne poprilično jasnu sliku o
tome kako su se rasprave prilikom takvih okupljanja odvijale. Takođe, razgovori koji su se
vodili tête-à-tête između Aleksandra Petrova i ljudi sa kojima se, uglavnom namenski, susretao,
preneti su gotovo reč po reč. Ovakvi postupci i ton pripovedanja idu u korist razvoju
dokumentarnog sloja teksta jer, čitajući ovo delo, retko nailazimo na ispovedne momente, na
one koji teže ka tome da otkriju deo sopstva, kao i na mesta veće „subjektivnostiˮ kojima bi se
delo učinilo fikcionalnijim. Međutim, u pozadini određenih dešavanja čitalac ipak može
naslutiti kakav stav autor/pripovedač/junak zauzima prema postupcima drugih junaka u delu.
To se može očitati na osnovu istaknutih izjava pomenutih likova, nekad problematičnih i, pored
toga, na osnovu izvesnih autorovih/pripovedačevih/junakovih odgovora ili komentara. Na ovim
mestima tekst je fikcionalniji.
…..Mnoštvo drugih postupaka i aspekata prisutnih u ovom delu tekst oblikuju u roman i
fikcionalnost čine primarnijom u odnosu na dokumentarnost. Primera radi, takva su poigravanja
formama pripovedanja. Naime, maskiranje figure pripovedača može se protumačiti i kao
pledoaje da zapravo nije ni važan identitet čoveka koji pokušava da svoju prošlost, pišući, spase
od ubice – zaborava, već da su sami opisani događaji najvažniji.
…..Važno je i to što se u delu ne poštuje hronološko ustrojstvo. Događaji ne slede uzročno-
posledični tok, već kao da su povezani metodom asocijacija. S obzirom na to da ovaj roman
tematizuje sećanje, prošlost, uspomene, ovakav postupak ulančavanja epizoda, što bi
autor/pripovedač/junak rekao – po principu mozaika, stoga nije nimalo čudan. Iako pri kraju
romana nailazimo na tvrdnju da sećanje još uvek dobro služi autora/pripovedača/junaka, upitno
je da li je moguće memoriju sinhronizovati po principu kalendara, slepo prateći datume, te
možda zato oni u velikoj meri izostaju u ovom tekstu. Stoga ne možemo govoriti o tome da
Aleksandar Petrov piše hroniku, sa težnjom da verno predoči određene istorijske događaje.
Naprotiv, on opisuje mnoge epizode iz lične prošlosti, koje su iz njegove perspektive važne, te
zaslužuju da budu ovekovečene u jednom delu. Dok pominje različite studije i knjige ili održane
konferencije, autor pride ne navodi u fusnotama direktne i proverljive reference. On pomenute
elemente ugrađuje u svoj fikcijski svet, te iako su to datosti nečije prošlosti i mogu se čitati
prosto kao zanimljivosti iz sveta književnosti, one se ne moraju proveravati sa stanovišta
dokumentarnosti.
…..Čitajući ovaj roman, saznajemo pregršt nepoznatih činjenica, možda i anegdota iz sveta
književnosti, i iako autor/pripovedač/junak teži objektivnosti, svi događaji predstavljeni su kroz
njegovu vizuru, koja na kraju ostaje ključna. On pokušava da prenese čitaocima bar deo
atmosfere koju je proživeo i da od svojih sećanja načini totalizujuću sliku o jednom prošlom
vremenu. Ali ipak, nameće se pitanje: može li se zaista totalitet predočen kroz određenu vizuru
jednog čoveka smatrati validnim dokumentom?
…..Ovaj roman, počevši od naslova, sve do završnice oličene pesmom u prozi, počiva na
69

neprestanoj, nerazrešenoj dijalektici između dokumentarnosti i fikcionalnosti. Vrlo je teško

izvagati koji od dva pomenuta sloja dela preovlađuje; to možda ni ne treba raditi, već se
Page

naprosto prepustiti stranicama Memoromana i čitati ga, prateći sopstvene težnje i afinitete.
…..Tokom čitanja ovog romana nemoguće je ne primetiti uticaj stvaralaštva Miloša
Crnjanskog, kojim se Aleksandar Petrov kao kritičar ranije bavio. Na prvim stranicama ovog
dela nailazimo na citat Crnjanskog koji je autor odredio kao jedan dva motoa romana:
„Memoari su uvek bili najbolji deo književnosti, osobito kada nisu bili doslovce verni.” Petrov
se, pišući Memoroman, pridržava ove tvrdnje. On od stvarnih događaja iz prošlosti, od svojih
„memoaraˮ pokušava da stvori roman, dakle, da stvarnost, odnosno, dokumentarnost pretoči u
fikciju. Mi ne možemo znati iz kojih pobuda on to pokušava, ali se možemo zapitati da li je
takav pokušaj uopšte moguće izbeći. Da li je oblikovanje sećanja već nužno fikcionalizacija i
da li memoari na kraju svakako moraju postati roman? Prostor sećanja je uvek dalek i
neistražen. Rečima Danila Кiša (odnosno, Andreasa Sama, ili obojice?): „Jer, znate, tako je to
sa uspomenama, čovek nikad nije siguran.” Slično pitanje postavlja možda i Aleksandar Petrov,
bilo da je to Aleksandar sa korica romana, jedan od dvojice pripovedača ili Aleksandar kao
glavni junak. Najvažnije je ipak to da ovaj roman otvara mogućnosti za različite načine čitanja,
i onaj ko bude čitao Memoroman kao ljubitelj književnosti, može u njemu pronaći veliki užitak.

Nemanja Kuč
70
Page
 PANČEVAČKI TITAN
.
.
Pančevački Titan[1]
(Stefan Stanojević, Mladi Atlas, Balkanski književni glasnik, Beograd, 2016)
.
…..Na pitanje da li poezija živi u Pančevu najkompetentniji odgovor bi mogao da ponudi Stefan
Stanojević, mladi pančevački pesnik, apsolvent srpske književnosti. Stefan Stanojević se bavi
pisanjem još od srednjoškolskih dana, glasan je, istrajan i ne preza od autoriteta, na šta je
ponosan, iako ga je to nekada skuplje koštalo. Njegove pesme kao da nose svu težinu ovoga
sveta, otuda se, valjda, našao i naziv njegove zbirke. U pesmama pronalazimo malog čoveka –
sebe ili vršnjaka, koga muče pitanja na koja se Stanojević trudi da dâ odgovor u slobodnom
stihu. Pojavljivanje njegove prve zbirke poezije Mladi Atlas 2016. godine delimično je bitan
datum za mogućnost sagledavanja njegovog dela; više je bitan zbog mogućeg odgovora na
pitanje: šta se desilo u periodu od njenog izdavanja do sadašnjeg trenutka, i da li se i kako
uopšte mogao isplatiti trud uložen u zbirku.
…..Uvodnom pesmom Oda prljavim, crnim starkama, godinama lutanja i čudovištu, Stefan
otvara zbirku koja obeležava period konstituisanja sopstvenog talenta, kao i odluke da se
aktivno posveti pisanju. Pesma počinje evokacijom bezbrižnog infantilnog perioda, ali, imajući
u vidu poziciju u koju pisanjem pesnik dovodi lirskog subjekta, moramo osetiti promenu, osetiti
neku drugu osobu koja na taj period gleda sa distance. Upravo ta distanca mogla bi predstavljati
preobražaj koji se desio u ovom mladom čoveku-pesniku: kao da je pisanje koje danas
preokupira njegovu pažnju označio kao svoje buduće zanimanje još dosta davno. Nosio
je prljave starke, nije voleo da piše sastave, klasike književnosti je izbegavao. Nakon
metamorfoze koja se dešava u periodu svršetka srednje škole lirski subjekat[2] nastavlja drugim
putem, ali sa istim onim entuzijazmom koji ga je nosio dok je kao dečak sa drugarima iz naselja
cepao patike.
….. Zbirku povezuje nekoliko osobina karakterističnih za moderne pesničke tokove, od kojih
je bitno istaći: slobodni stih, pisanje u prvom licu, kao i nekoliko popularnih sinonima kojim se
imenuju ovakva pesnička rešenja – underground-, subkulturna ili urbana poezija.
…..Mogla je to biti Kuba, pesma je koja lirskog subjekta jasno određuje biološki, ali i politički.
Istorija porodičnog imena kretala se na relaciji Nemačka-Jugoslavija. Ali ta Jugoslavija u kojoj
se on nije rodio, država je koju naziva veštačkom tvorevinom i krivi je za današnju društvenu
situaciju. Društvo je nemo za osećanja i umetnost, a misleće biće je samo na pučini. U dalekom
ostrvu Kubi prepoznajemo eskapistički ideal.
…..Kada sam završio sa čitanjem stihova ove pesme, prva pomisao mi je bila pitanje za samog
autora: kako bi uspeo da izađe na kraj sa društvenim uređenjem na Kubi, koje nalikuje
predratnoj Jugoslaviji? Na to pitanje, ipak, nisam želeo da dobijem odgovor. Poslednji stihovi
ove pesme: želim raj za sebe / u paklu sam previse često, zaslužuju da ih ne dovodimo u pitanje.
71

…..Pesme koje nastaju u periodu između 2014. i 2016. godine, kojih je po Stefanovim rečima
sigurno preko stotinu, proističu iz potrebe da se kaže previše stvari, mada, kako i sam kaže, tada
Page
nije vodio računa o svojim pesmama. Teme njegove lirike koje pretenduju da izbiju u prvi plan
tiču se socijalne osujećenosti, zapitanosti ′zašto svet ide baš ovim tokom′, razmišljanja o malom
čoveku i sitnicama koje ga okružuju. Naslovi Osudi me i ti Klaro, Šala, Nismo znali da primimo
komplimente upućuju nas na osećajno biće koje u većini slučajeva za oružje kojim bi se trebalo
suprotstaviti izvitoperenoj stvarnosti bira pesmu i, stvarajući, gradi sopstveni svet u kome je
opijen, stihom ili alkoholom.
…..Na afirmaciji sopstvenih pesama Stefan konstantno radi od 2015. godine, kada započinje sa
„čitanjima” po pančevačkim, a potom i beogradskim klubovima. Kada se seća prvog čitanja,
kroz osmeh govori o neprijatnosti koju je izazvalo njegovo pijanstvo, ali i publika koja je mislila
da prisustvuje stand-up večeri, jer je, kako kaže, pričao svakojake budalaštine u pauzama. Bilo
je tu i neprijatnih scena koje su se kretale u rasponu od gazda lokala koji su zakerali za čašu
pića preko one „dogovorene” do mladih entuzijasta, koji se javljali da okušaju sreću i svojim
čitanjem pokvare čitav koncept večeri.
…..Danas stvari stoje malo drugačije. Od januara 2018. godine Stefan u rodnom gradu
organizuje Punchtown poetry, književne večeri kojima je za cilj promocija neafirmisanih
autora. Omladinci pesničke scene Lea Mik (Kutija nepravilnog oblika), Stefan Kirilov (Sve je
baš lako) i Nikolina Đorđević bili su gosti ovih književnih večeri. Težnja velikog broja ljudi da
nasilnim pisanjem srozavaju poeziju, u njemu budi revolt koji se trudi da objektivizuje
stihovima. Nepoznavanje književne istorije i stila jeste jedna od stvari na kojima im zamera.
Manjkavost književne konstante u Pančevu, koja se već duži niz godina svodi na afirmaciju već
afirmisanih autora, situacija je u kojoj on i većina mladih ne mogu da se predstave široj publici.
…..Uporište svom delu Stefan nalazi u autorima današnjice. Zvonko Karanović, Jelena
Lengold, Marko Tomaš i Milena Marković neki su od autora čijim se stihovima rado posvećuje.
Kako je prošlo dve godine od objavljivanja zbirke pesama, Stefan je pokušao da dâ odgovor na
pitanje povodom sopstvenog stava o ranijem pisanju. Misli da je za razliku od prvih stihova,
koji su mu svakako dragi, dosta napredovao u pogledu tehnike pisanj, pa joj posvećuje posebnu
pažnju i razvija je, između ostalog, i na kursu koji vodi Zvonko Karanović. Kako je u njemu
jenjavala potreba za ekspresivnim izražajem, osudom i prekorom, neprezanjem od korišćenja
slenga, tako se javila potreba da konstituiše svoju poeziju na književnoj sceni, za koju veruje
da čuva jedno mesto i za njega. Stefan trenutno čita zbirku pesama Srđana Valjarević Džo
Frejzer i 49(+24) pesama.
Stefanovi stihovi predstavljaju glas generacije za koju je danas nemoguće čuti. Kome je
danas do pisanja? To je pitanja sa kojima se susreću mnogi kada pomisle da se bave ovom
veštinom. Danas, kada je svakom nužno da na krunu karijere stavi knjigu, ako to uopšte tako
možemo nazvati, kao i ubrzano pojavljivanje onih čije ponašanje i razum ni u kojem slučaju ne
mogu služiti kao reper bilo kome osim njihovoj ličnoj sujeti, potvrđuje nam da Stefan
Stanojević i oni nalik njemu nipošto ne smeju prestati da pišu.

.
.
.
[1] Razgovor sa Stefanom Stanojevićem, na osnovu kojeg je i nastao tekst koji prikazuje njegov
72

rad, vođen je u njegovom rodnom gradu, januara 2019.godine.

Page
[2] Teško je u uvodnom delu prikaza napraviti razliku izmedju autora u lirskog subjekta. Stefan
Stanojević tu razliku ne pominje.
.

73

Dejan Vojvodić
Page
 BEZUZALUDNO
.
.
(Jelena Lengold, Odustajanje, Arhipelag, Beograd, 2018)
.
…..U okviru Arhipelagove biblioteke „Zlatno runo” objavljen je prošle godine tek drugi roman
Jelene Lengold, pod nazivom Odustajanje. Sigurno da je čitalačkoj publici u regionu Jelena
Lengold poznatija po svojim zbirkama priča, za koje je višestruko nagrađivana.
…..U ovoj knjizi reč je, treba to na početku reći, o jednoj porodičnoj priči koja je ispripovedana
u prvom licu jednine iz perspektive glavne junakinje. Ovaj roman od početka do kraja zapravo
prati tri bitna perioda u njenom životu. Strukturno roman je podeljen upravo na ta tri dela čiji
su naslovi „Zakletva na večnu ćutnju”, „Zastrašujuća mogućnost slobode” i „Neizrecivo”.
…..U prvom delu dat je prikaz porodice, u kom je detinjstvo glavne junakinje u prvom planu.
Jelena Lengold vešto portretiše likove oca, majke i starijeg brata, ističući njihovu tek poneku
osobinu ili životnu rekciju, ali posmatrane očima jedne devojčice. U ovom prvom, i primetno
najpažljivije pisanom delu ovog romana tematski se prati bolest majke, daju se specifični odnosi
članova porodice, gde se izdvajaju odnos otac-sin i brat-sestra.
…..Drugi od pomenuta dva odnosa prenosi se na neki način i u drugi deo romana, gde kao
junakinju srećemo sad već dvadesetpetogodišnju devojku. U ovom delu nam autorka
predstavlja tri nivoa opštenja glavne junakinje sa svetom. Prvi je vezan za njen ljubavni život i
vezu sa starijim muškarcem, drugi za jedno mistično priviđenje koje junakinja doživljava u
susretu sa čovekom u sivom mantilu i treći, vezan za odnos sa bratom, koji se nakon deset
godina pojavljuje u njenom životu.
…..U trećem delu Odustajanja junakinja je žena u zrelim godinama; prikazuje se njen odnos sa
mužem i ćerkom, koji nije ništa manje bitan i na čijem se planu u izvesnom smislu razrešava
njena sudbina.
…..Ipak u samoj strukturi ovog romana važan je i ispovedni uvod, kojim nam autorka sugeriše
u kom pravcu bi naš doživljaj ovog romana trebao ili mogao da krene. Zapravo taj uvodni tekst
jeste jedna vrsta lamenta nad ljudskom prirodom i čovekovim stalnim i uzaludnim čekanjem na
onaj neodređeni, bitan moment u životu, koji se uprkos svemu čeka i koji čovek nikad ne
dočeka.
…..Tu je postavljena i motivska osnova ovog romana, koja je duboko utkana i u sam naslov.
Čitaocu neće biti sasvim jasno o kakvom odustajanju je reč. Međutim, kao da nas ovaj naslov
tera da, doživljavajući sudbinu glavne junakinje, i sami preispitujemo sopstveni život. Tako i
motiv odustajanja dobija svoja naknadna značenja, iako sasvim izvesno i u samom romanu on
biva otelotvoren u vidu jednog osećanja, jedne emotivne istorije.
…..Naravno, pored ovoga bitni su motivi smrti, zapravo umiranja, bolesti, slobode, te oni
74

usputni opažaji koji odaju jedan poseban ambijent ovog romana. Roman obiluje ovakvim
Page

motivskim minijaturama na kojima se očituje jedan zreli pripovedni diskurs, ali za čitaoca još
bitnije, uspostavlja ona identifikacija sa sudbinom glavne junakinje zbog koje je ova literatura
i vredna pažnje.
…..Na kraju, jezik samog romana nije ništa novo kada je u pitanju pisanje Jelene Lengold, ali
i presek savremene srpske književnosti u tom smislu. Dakle, jednim pomerenim klasičnim
pripovednim tonom, koji je, podsetimo se, dat iz prvog lica jednine, čitalac stiče utisak upravo
pomenutog povezivanja sa sudbinom glavne junakinje. U postizanju takvog efekta autorka
kombinuje tok svesti i svedenu dijalošku formu, koja opet omogućava specifičnu komunikaciju
i odnose među likovima.
…..U tom smislu roman Odustajanje čini se kao uspelo kazivanje o jednom osećanju, pored
kog nam autorka daje autentičnu životnu priču ispričanu sa emocionalno jakim i
prepoznatljivim sredstvima, dosta bliskim iskustvu savremenog čitaoca.
…..Posle čitanja romana Odustajanje ostaje kao utisak da je ono što ovakvoj vrsti proze
nedostaje jedna vrsta pozitivističkog momenta u kojem bi čitalac mogao da objedini figure
naratora i pisca. Međutim, i pored toga što nas je Jelena Lengold uskratila za takav doživljaj
njene nove knjige, ovakva proza se ne piše napamet. Čini se da je autorka sa najmanje
okrnjenosti prošla jedan zavidan životni i umetnički put, zbog čega nam danas izgleda da ova
priča i nije mogla drugačije da se ispiše. Taj utvrđen rukopis Lengoldova je brusila do te mere
da svoje ime može upisati u sam vrh autora savremene srpske pripovetke, a garant toga je i
činjenica da je roman Odustajanje „sigurna proza“ u rukama čitaoca.

Aleksandar B. Laković
75
Page
 PESME – OŽILJCI.
.
(Đorđe Despić, Pesme i drugi ožiljci, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2018)
.
…..Naslov pesničke knjige Pesme i drugi ožiljci Đorđa Despića naslutio je predstavu pesama i
stihova kroz viziju i mapu ožiljaka. U vidu ožiljaka doživljenog, od obično bolnog, pa do
uzvišenog, u međuvremenu, prosanjanog i domišljanog, a uz to, u međuvremenu, i menjanog,
ponekad i do neprepoznavanja pr(a)vog ipostasa im. I ožiljaka, koji, na prvi pogled,
neočekivano, poseduju i moć predskazanja i prorokovanja („sa rasekotinom na nozi / u čijem
si obliku jedino ti video / nešto nalik na kobilicu jedrenjaka / koji zove na ukrcavanje” –
pesma Ožiljak), a ne samo čitanja i preuzimanja osećanja nataloženih slojeva prošloga, ličnih
ili zajedničkih, nebitno, sa kojima oduvek rado uspostavljamo zavidnu i iskrenu empatiju.
…..Dakle, ovom prigodom, pesnik Despić se opredelio za tumačenje i ostihotvorenje ožiljaka.
I to ožiljaka koje svako od nas nosi na sebi ili u sebi, vidljive ili ne, sa svim njihovim i našim
pamćenjem i iskustvom, i koji kad-tad, naročito u trenucima osame i neizvesnosti, postanu
pesma-priča koja ispunjava i predstavlja naše biće prošlosti („šta sam bez svoje istorije drage
bolesti / u kojoj srećno gorim / još samo tu te čuvam / u srcu vrućice što će i ovu hartiju / spržiti
/ uskoro” – pesma Krik). „Jer šta je čovek bez strasti / bez pomamne groznice” (pesma Živa
rana) – pita se pesnik šapatom.
…..Osim toga, opominjući ožiljci su, oduvek, i prečica našeg prepoznavanja i upoznavanja
samih sebe („snove niti živiš niti sanjaš / niti ima ko da te na kraju putovanja / prepozna po
ožiljku / kao Odiseja” – pesma Ožiljak). A, da ne zaboravim, iako ožiljci izgledaju
transparentno, prirodno, dostupno i očekivano, ipak, najteže je upozna(va)ti samog sebe, sa
svim svojim manama i vrlinama, tajnama i razlikama, koji nam pomažu da se odredimo i prema
ponuđenom nam svetu iluzija, sivila, beznađa, bezličja i licemerja.
…..Podseća nas autor Despić da postoje i ožiljci, koji u svom pamćenju ili prilikom samog
dodira sa njim ili njegovog pomena, trenutno ili godinama kasnije, izazivaju jednu te istu
neprijatnost i bol („kao da zarastanje ne treba / da se završi / kao da bol treba održavati / i
negovati i dati mu vremena / da doteče i ulije se / u tvoj uzburkani / unutrašnji okean / koji te
već dugo zapljuskuje / i ostavlja so na trepavicama / koji te kovitla i ne da / da igde / mirno
pristaneš” – ista pesma u istoimenom ciklusu). A upravo bol i neprijatnost pomažu svim
akterima pesme da predosete sopstvenu prognozu i izvesnu vizuelizaciju (ovom prigodom
nesigurnu i nepouzdanu) u bližoj budućnosti, pa i iluziju svega toga. Ili, što je blisko pravoj
književnosti, makar da odrede orijentire i kontrolnike gde smo se, u međuvremenu, trebali i
mogli pronaći odnosno gde smo želeli da budemo.
…..Neobično je da bilo kakav ožiljak koji posedujemo, iako usaglašen i sa našim nacionalnim
gledanjem na značenje ožiljaka i rana, napominje kako je moglo biti mnogo gore. I da rane
mogu biti još ružnije, dublje i bolnije („ostaješ nepotreban i bezimen / Niko / u svom lutanju /
u svom jedrenjaku / koji lagano usmeravaš / ka pesmi / što dopire / sa onih zapenušanih /
hridina” – završetak iste pesme). Kao i Fuentesove „brazgotine”, možda, podseća nas pesnik u
nekoliko navrata („učini da mi te koža / brazgotinama raspoznaje”).
76

…..Ipak, sve nas to, još jednom, pretpostavljam, upućuje na zaključak da je ožiljak, u isto
Page

vreme, i paradigma kapaciteta trpeljivosti i podnošljivosti pojedinca, kao i verodostojan beleg

spremnosti čoveka na tradicionalnu žrtvu, koji, svi skupa, zajedno sa proživljenim i prebolelim
bojaznostima, sumnjama i iskušenjima, upravo označavaju ili predviđaju šta je to što pojedinac
zaista hoće od života. Posebno kada je u pitanju selekcija onog što je to bitno, od onog
efemernog, na primer.
…..Po mišljenju psihologa, ožiljci, sami po sebi, predstavljaju i svojevrstan ilustrator kroz koje
je sve strahove, nedoumice, kolebanja, posrtanja, pa i podizanja i preispitivanja prošao
pojedinac (sam ili ne) i iz kojih je, nada(mo) se, izašao, ako ne značajno moćniji i umniji, a ono
barem, sposobniji da se odlučnije opredeli za ono što ga ispunjava i čini važnijim. Otuda
učestali pesnikovi pokliči, posebno prisutni u stvaralačkom podvizavanju: „daj šansu
nemogućem”; „ipak pokušaj ne odustaj / napravi incident ako treba”; „treba osloboditi jezik /
kao zavitlani kamen”.
…..Dakle, posebno je ovaj pesnikov vapaj ili usklik aktuelan kada je reč o pesmi i stihovanju.
I njihovom statusu ovde i danas, koji su ekvivalent i opšteg statusa čoveka i društva („ovo stanje
bez mašte / emocije snage / iako liči na pesmu / nije / to pesma zapravo prestaje”; „… oseti /
nemoć / prazninu / nestajanje / i tebe i tvojih stihova / što ih guta / belina” – pesma Buba), bilo
gde danas: „Znaš da je poezija danas / margina / civilizacijska periferija” (prva tri stiha uvodne
pesme upućene Čitaocu). Pesnik oseća da je „stihovima … rok trajanja / ova stranica”
(pesma Lovorike). Čak je i lovorov venac, ironičan je pesnik, „pravljen po meri / tvoje praznine
/ tvoje nepostojanosti” (ista pesma).
…..Ipak, pesnik ne želi da se prilagodi „praznini / što ti negde iznutra / brižljivo daruje nemir”
(pesma Oblutak). Ne pristaje da „usporeno tumara / poznatim ulicama / i dobro znanom /
prazninom u sebi” (pesma Šetnja). Zato, setno upozorava: „još samo malo / i sve će izgubiti
svoje obrise” (pesma Sunčanica). Iz čega uočavamo predstavu okruženja, pesnikovog i našeg,
u vidu simbola praznine. I u stišanim bojama, bez usklika i narušavanja harmonije i mira, što
je, ipak, značajna samosvojnost Despićevih „pesama i drugih ožiljaka”.
…..Svestan je pesnik i mogućnosti osamljenog i ugroženog pojedinca da se održi u svojoj
izvesnoj slobodi i izbegavanju svega onoga što čini preteću prazninu. Osim ljubavi kao moćnom
otklonu i štitu od svega bez emocija, sadržaja i budućnosti, sličnu moć (u šta pesnik ne poseduje
nikakvu sumnju), još uvek, poseduju pesme, kao i Despićevi dijaloški stihovi sa svojom
isceliteljskom magijom i uzajamnim dejstvom na sve nas („ovi stihovi / kao neko tajno učenje
… njihov šapat / odavno konači u tebi / i tvoj oblik je u njima” – pesma Elegija).
…..U osnovi takvog mehanizma suprostavljanja i odbijanja upodobljavanja jesu, pre svih,
iskrenost i spremnost na bespoštednu borbu i/ili žrtvu, zbog čega pesnik Despić zahteva od
poezije to isto, poistvećujući motiv ljubavi sa stihovima. Najočitije to čini na početku i kraju
pesme Gospođici: „Ne trebaš mi kao / uštogljena bledunjava / stidna kupačica / od stotinu ruku
/ želim te otvorenu / hrabru toplu / i stvarnu / veoma stvarnu / pesmo”; „jedina moja / možeš li
nemoguće / da mi telo zapamti plamen / žive metafore / pa da gorim / gorim moja gospođice /
i s one strane / takva mi trebaš / pesmo”, uveren da je sve to, ipak, moguće. Ili nam predlaže,
da nastavimo da verujemo i u potenciju stihova, kao i u magiju ljubavi. I njihovih sitnih
zadovoljstava bez kojih, očigledno je, ne možemo i nećemo.
…..Pesnik Despić, kao i brojni književnici uostalom, na osnovu već citiranih stihova, slobodno
se može reći da pretapa svoje biografsko vreme i prostor (i drugih svakako) u literarnu realnost.
Ne samo da ih menja, nego ih povremeno i usmerava i ka neočekivanim staništima. I iz tog
novog arealnog lika nastavlja dalje preobražaje, koji, ipak, imaju neku zajedničku nit sa
77

sopotima svog pesništva. Pesnik to čini nenametljivo, narativno sporo, asocijativno umreženo,
Page

usklađeno i sa merom. I to procesom slika koje se kreću i preokreću odnosno tzv. panoramom
u čijoj je osnovi suština i dubina sećanja iz sveta detinjstva (i ne samo iz njega, nego iz
pamćenja, iskustva i emocija, uopšte), što je zaista impresivno. Šklovski je tvrdio da upravo taj
književni postupak omogućava autoru da se potpuno otisne iz automatizma neposrednog
uočavanja sveta i života, i da, takvim postupkom, može da sve viđeno, doživljeno, dosmišljeno,
predstavi i na delimično ili sasvim drugačiji, naročito neočekivan, način. Primer je poetski
sugestivna pesma Linija ljubavi, koju doživljavamo kao “dečju perspektivu smrti shvaćenu tek
kao san … sa uviđanjem da je san bio zapravo samo snevana pređašnja realnost” (V. Mitrović
– autor pogovora). Snažan utisak smrti se prenosi i u nekoliko drugih Despićevih pesama kao
upečatljiva slika ili predstava koja ima moć da pesmu dalje ukršta sa drugim sećanjima i
osećanjima, naročito u procesu poželjnog i vrednog oneobičavanja, pod strogom kontrolom
pesnika („preda mnom izranja / umrlica / prikačena za drvenu banderu / u sporednoj ulici / pred
kojom sam u neverici / zanemeo” – pesma Tasos; „Naiđe tako pred san / neočekivano / kao
jučerašnje novine / u lakom kovitlacu / u pasažu / i čituljom pokojnika / koji liči na tebe” –
pesma Šapat).
…..I inače, prigoda je ovog trena podsetiti, da za sve pisce, bez razlike od mesta i pisma
življenja, ništa manji značaj poseduju sećanja iz detinjstva i mladosti, nego li iskustva i sećanja
koja potiču iz doba kada se stvaraoci već osećaju stvaraocima i kada to već jesu. Ovakav
književni postupak oživeo je u savremenoj literaturi i kao prevođenje perspektive dečakovog
doživljaja sveta u svet značajnog umetničkog dela. U našoj književnosti posebno i neobično
uspešno upotrebljavao ga je Ivo Andrić u svojim kraćim proznim oblicima.
…..Pesnik Despić se odlučio za utišanu i strpljivu naraciju, čak i za upotrebu izvesne
nepesničke građe koja je sa merom i zajedničkim spojnicama vešto umrežena. Upravo takva
naracija dugih rečenica i odabranih pojmova, naracija tišine u više slojeva, omogućava
uvođenje u pesmu neočekivanih pojmova i simbola, koji pesmi daju dodatna značenja, još više
slojeva i bitnih meditacija pre ucelinjenja i upotpunjavanja pesme u njenoj poruci. Pesme,
naime, u sebi „zbiraju slike” koje čekaju da ih neko od čitača i tumača „prizna i nežno prigrli”
(pesma Šapat). A u pesmi Linija ljubavi čitamo pesnikovu zamisao ostihotvorenja odnosno
njegovog pesničkog manifesta spajanja pesme u jedan ugao gledanja i promišljanja: „dok se
moja / linija ljubavi / spaja s tvojom / na ovoj beloj hartiji / i ostaje zauvek jedna / neprekinuta
/ i večna”, ali i podseća na značaj ljubavi za čoveka.
…..Pominjani primer menjanja toka pesme jeste i već citirani Odisej odnosno njegov ožiljak
koji je, nakon njegovog dvodecenijskog povratka, prepoznao jedino njegov verni pas Argo.
Osim Odiseja u Despićevoj knjizi obitavaju i Kirka, Elpenor, Persefona, Marija, Robinzon i
Petko, Rilke, Alen Bešić, koji svojim značenjima i svojstvima utiču na formiranje interteksta,
kao posebnosti pesničkog diskursa. Istu ulogu usložnjavanja i ukrštanja sećanja i osećanja imaju
i drugi pojmovi sa značenjskim nabojem: kupinovo grmlje, lovor, kopriva, vilinski dodir…
…..Ovakav postupak daje prigodu da pesnička priča ima nekoliko svojih lica, pa i više naratora,
neretko i onih neočekivanih. I uvek je spremna na dijalog sa svima koji su zainteresovani za
dalji tok, šapat i odjek priče. Što je priča tiša, splavareća, to je njen glas sve jači i razumljiviji.
Dakle, svi umešani u sudbinu ožiljaka imaju pravo glasa i promociju značenja koji nose u sebi
i na sebi.

DRAMA
78
Page
Vuk Bogdanović

KATARINA
.
.
SCENARIO ZA RADIO-DRAMU
.
1. EKS. ULICE U PREDGRAĐU GRADA – NOĆ
Puste ulice. Kiša. Udaljene sirene kola. VESELINOVI
(47)koraci prilaze, pratimo ih, otvaraju se vrata –
ulazak u kafanu.
.
2. INT. KAFANA – Noć
.
VESELIN šeta između stolova ka šanku. Tiha instrumentalna
narodna muzika na jeftinom radiju sa jednim zvučnikom.
VESELIN seda za šank, BARMEN (34) ostavlja pranje čaša,
zatvara slavinu, brišući šank mu prilazi.
BARMEN:
(uzdah)
Dobro veče, čime mogu da Vas
poslužim?
VESELIN:
Isto k’o i uvek… Nisam li ti rekao
da nema potrebe za persiranjem?
Znamo se vrlo dobro.
BARMEN uzdahne, zveckanje čaša, pampur, sipanje rakije.
.
VESELIN:
Znaš ti vrlo dobro sve to, ali se
praviš lud. Sipaj i sebi jednu da
nazdravimo.
.
Čaša rakije se spusti na sto.
.
BARMEN:
Ne pijem. Izvolite, gospodine.
79

.
VESELIN:
Page

(ironično se nasmeje dižući čašu)

Da si mi ti-… Da smo svi mi živi i
zdravi.
.
Iza VESELINA, iz drugog plana se začuje PIJANAC (41).
.
PIJANAC:
(pripito)
Evo ja ću da nazdravim ako gazda
neće. Samo nemam sa čime…
.
VESELIN:
(preko ramena)
Izvinjavam se, nisam te ni video.
(okrene se ka BARMENU)
Može piće za gospodina, na moj
račun. Šta god je pio pre…
.
PIJANAC:
(pozadi iz drugog plana) Hvala
kolega! Jesi ga čuo Mito – sipaj mi
još jednu!
.
BARMEN:
Ćuti ti!
(VESELINU, tiho, ali besno)
Dosta je on popio.
.
Škripa stolice. VESELIN prilazi pijancu, spusti svoju
čašu pred PIJANCA.
.
VESELIN:
Izvoli prijatelju.
PIJANAC:
Hvala ti, baš si čovek.
.
VESELIN se vrati za šank.
.
VESELIN:
Sipajte mi ponovo, molim Vas.
Besni uzdah BARMENA, ali sipa piće. VESELIN ponovo podiže
80

čašu i nazdravlja sa PIJANCEM.

Page
VESELIN:
Kao što rekoh – da smo svi mi živi i
zdravi.
PIJANAC:
Da si mi živ i zdrav.
.
Ispijanje i tresak dve čaše nazad na sto.
.
VESELIN:
(BARMENU)
Još jednu.
.
BARMEN:
Planirate da se zadržite malo?
.
VESELIN:
Jel’ Kaća tu?
.
BARMEN:
Taman sam hteo da zatvorim…
.
VESELIN:
E pa sada imate mušteriju, a do
malopre niste. (Pauza) Pitao sam vas
nešto…?
.
BARMEN:
(uzdahne)
Jeste, gore je…
.
VESELIN ustaje, korača.
.
VESELIN:
Onda sam i ja gore.
.
BARMEN:
(glasno za VESELINOM)
Nisam smeo da vas upoznam.
VESELIN:
81

(iskreno zbunjen)
Zašto to kažeš? Jel’ ona nešto rekla
Page

o meni ili…
.
BARMEN:
Nije se ona žalila. Meni se ne nešto
kod tebe ne sviđa.
.
VESELIN:
Za tebe me baš zabole.
.
VESELIN odlazi.
.
BARMEN:
Plaćanje unapred! I piće i usluge!
Čuješ me Veseline?!
.
VESELIN:
(nakon pause, odlazeći, tiho):
Od sad plaćam samo njoj.
.
VESELIN ode. Na radiju ide neka tužna stara narodna
pesma.
.
BARMEN:
A šta me ti gledaš tako tužno?! Šta
je?
.
PIJANAC:
Muzika-…ova pesma. Seća me na nešto.
Možeš da pojačaš malo…?
.
BARMEN:
(tiho za sebe)
Ma nosi se…budalo pijana.
.
Nagla promena radio stanice u prvom planu, začuje se glas
spikera sa koji čita vesti i koji pomene izjavu
premijera, zatim se menjanje stanice zaustavi na brzom
sviranju kola na harmonici.
.
3. INT. GORNI SPRAT KAFANE, HODNIK ISPRED VRATA – NOĆ
.
82

VESELIN se penje uz stepenice, uzdahne kada stane ispred

vrata. Pokuca.
Page
.
KATARINA:
(tiho iz sobe)
Uđi, Veseline…
.
VESELIN otvara vrata. Zatvori ih iza sebe.
.
4. INT. SOBA U KAFANI – NOĆ
.
VESELIN otvara vrata i ulazi. U prvi planu šuškanje
zavese i udaljena kiša. Kraj otvorenog prozora je
KATARINA (35).
.
VESELIN (iz drugog plana):
(sa osmehom)
Kako si znala da sam ja?
.
KATARINA (prvi plan):
Vidovita sam postala… (Pauza, pa
sa osmehom)
Ko bi drugi dolazio tik pred
fajront? A i videla sam kroz prozor
kako dolaziš niz ulicu…Skini
mantil, mokar si.
.
VESELIN korača preko sobe.
.
VESELIN (iz drugog plana):
Ja tebe nisam video… (sedne na
krevet – škripanje dušeka) Skinuću
ga, ne brini. Kako si mi danas…
Dobro mi izgledaš.
.
Dobovanje kiše po prozoru, kiša se pojačala.
.
KATARINA:
(malo uzdržano, okrenuta prozoru)
Dobro sam. Nije bilo posla. Bićeš mi
prvi i poslednji danas.
83

.
VESELIN:
Page

(ironično, tiho)
Blago meni…
(glasnije)
Znaš zašto je to? Danas je crveno
slovo u kalendaru – veliki post,
znaš. (nasmeje se)
.
KATARINA:
(setno se nasmeje)
Budalo.
.
VESELIN se pridigne na krevetu, počne da skida kaput,
izuva cipele, raskopčava košulju. KATARINA ustane, priđe
mu da mu pomogne.
.
KATARINA:
Daj da ti pomognem… (otkopčava mu
košulju) Lep kaput. I lepa košulja.
.
VESELIN:
Danas ne komentarišeš parfem.
.
KATARINA:
Onaj od 50 evra? (pomiriše)
Skuplji od mene… Izgleda da sam se
navikla.
.
VESELIN:
Dugo me nije bilo. (šaljivo)
Jesi li se zabrinula…šta je sa mnom?
.
KATARINA:
Kako da ne. Rekoh, sigurno se
zasitio – našao neki novi porok sto
posto…
.
VESELIN (pređe u prvi plan):
(nežno) Nisi ti moj porok, ti si moj
spas.
.
U prvom planu, VESELIN je ljubi po licu. Nežni poljupci.
KATARINA ga prekine, ode od njega.
84
Page
.
KATARINA:
Plaćanje je unapred, nisi zaboravio?
.
VESELIN:
Nisam. Učini mi danas…da platim
posle.
.
KATARINA:
(malo uznemiren, iznervirani uzdah)
To je zbog crvenog slova, je li?
.
VESELIN se primakne. Poljupci, šuškanje, otkopčavanje
odeće, skidanje. KATARINA uzbuđeno uzdiše.
.
KATARINA:
Dobro… ali samo večeras.
Šuštanje odeće, i škripanje kreveta kada dvoje legnu na
njega. Uzdasi, milovanje, KATARININ jak uzdah pri
penetraciji. Sve to pokrije dobovanje kiše koja pređe u
prvi plan. Prolomi se daleka tutnjava groma…
.
MUZIKA
.
5. EKS. ISPRED KAFANE – NOĆ
.
Zvuci grmljavine, kiše. Pa zvuci kašljanja i povraćanja –
PIJANCU je loše: povraća žuč. BARMEN ga pridržava.
.
PIJANAC:
Jao meni, jao… Bože mili…
(ponovni napad povraćanja, skoro
gušenja)
.
BARMEN:
Džabe zazivaš Boga pijanduro
blesava. Vidi šta radiš sebi! ’Ajde.
.
Teturaju se po blatu, PIJANAC kašlje, BARMEN ga nosi.
85

.
Page

BARMEN:
Budalo pijana…a i ja sam blesav
kada ti dajem da piješ ovde…
Ulaze u kafanu.
.
6. INT. KAFANA – NOĆ
.
BARMEN i PIJANAC ulaze u kafanu. Muzika sa radija u uglu:
neko veselo kolce. BARMEN zbaci PIJANCA od sebe, ovaj
padne na stolicu.
.
BARMEN:
Sedi tu.
.
PIJANAC:
Jao… jao… jao…
.
BARMEN:
Prestani da kukaš. (Pauza dok gleda
cipele) Jao, majku ti j-… Pogledaj,
pogledaj mi cipele!
.
PIJANAC:
A?
.
BARMEN:
Pogledaj mi cipelu. Šta je ovo? Šta
je ovo?
.
PIJANAC:
Jel… Jel’ to krv?
.
BARMEN:
Nego šta je!
.
PIJANAC:
A-… A čija?
.
BARMEN:
Ma…
86

.
BARMEN samo besno uzdahne. Ode nazad za šank.
Page
.
BARMEN:
(tiho, za sebe)
Vidim da neću još dugo jebavati
stobom, šta da se nerviram.
(glasnije) Samo radi i ćuti.
.
PIJANAC:
(prvi plan)
Neko radi… neko vodi ljuubauv… a
neko pije…
Muzika sa radija ređe u prvi plan.
.
7. SOBA U KAFANI – NOĆ
.
VESELIN pali cigaru. Dobovanje kiše po zatvorenom
prozoru. VESELIN izduva dim. KATARINA ustaje, sprema se,
oblači se.
.
VESELIN:
Odakle ti ta modrica na nozi?
.
KATARINA:
A? Ne znam. Udarila sam se od neki
stočić ili nešto…
.
VESELIN:
Kako si lepa…
.
KATARINA:
(oblačeći se)
Dosta sam bila lepa za danas. Plati
pa da krenem.
.
VESELIN:
Imaš nešto ovde da se popije. Žedan
sam, a da ne silazim do onog majmuna
dole?
.
Otvaranje ormana. Zvuk flaše.
.
87

KATARINA:
Page
Evo izvoli. Mislim da je neka brlja.
Da je više za mazanje i dezinfekciju.
.
VESELIN skida čep.
.
VESELIN:
Taman… (ispije) …da dezinfikujem
dušu. Au. Gorka. Hoćeš ti?
.
KATARINA:
Ne pijem.
.
VESELIN:
Pametno…
.
VESELIN ispija još.
.
VESELIN:
(proguta, pa promuklo, zbunjeno
pita:)
Šta ti je? Što me gledaš tako?
.
KATARINA:
Ništa, samo čekam da mi platiš.
.
Škripanje kreveta, VESELIN ustaje.
.
VESELIN:
Znaš šta – baš si kurva…
VESELIN pretura po džepovima kaputa.
.
VESELIN:
Ovde beše ne primate kartice…
.
KATARINA:
(umorno naglasi)
Ne primamo.
.
Izvadi, pa broji pare iz džepa. Zatim nešto izvuče iz
88

džepa. Podigne ruku i pokaže KATARINI.

Page
.
VESELIN:
Znaš šta je ovo?
Tiho i prigušeno se čuje visoka nota – jedno umišljeno
ding.
.
KATARINA:
Prsten. Deluje kao bračni.
.
VESELIN:
I jeste bračni.
.
KATARINA:
Nećeš valjda da me prosiš?
.
VESELIN sedne na krevet. Skidanje čepa, otpija. Uzdahne.
Pauza, dobovanje kiše kroz zatvoreni prozor.
.
VESELIN:
Nemoj dvaput da kažeš. (Ispije još
jednom) To je moj prsten. U braku
sam već skoro 20 godina. (stavi
prsten, ironično) Evo ga: nazad na
mestu.
.
KATARINA:
Ako si to krio zbog mene onda nisi
morao. (drhtavo) Navikla sam ja.
Jedan mi se hvalio kako mu žena zna
da je vara i naplaćuje mu svaku
prevaru.
.
VESELIN:
Kako?
.
KATARINA:
Pa lepo. Nove krpice, cipele,
putovanja… Kaže da joj je uslov samo
da ih ne dovodi u njihovu kuću. Dugo
su u braku, imaju dete. Svakakvih
ljudi ima.
89

.
VESELIN (humoristično):
Page
Budala. Plaća kurvu, a jednu već ima
u kući.
.
KATARINA:
(sa nestrpljenjem)
Makar plaća unapred.
.
VESELIN:
(uzdah)
Sačekaj malo, molim te. Imam pare,
platiću ti, vidiš. Evo.
.
Pljus novčanica na stolicu.
.
VESELIN:
Prebroj. Mislim da ima dovoljno. Ako
ima i više, onda zadrži ostatak. U
redu? Samo me saslušaj. Hoćeš li?
.
KATARINA:
(bojažljivo)
U vezi čega?
.
VESELIN:
(uzdahne nervozno)
Imao sam sve već u glavi. Ali sada
mi se malo pomutilo. Od ove brlje
grozne.
.
VESELIN ćušne flašu ona se otkortlja niz pod.
.
VESELIN:
Već…koliko? Sedamn’est? Sedamn’est
godina sam u braku… Imam i ćerku…
Lepo dete: na majku. (pauza)
Žena i ja se nikad ne svađamo,
Milena je dobra žena. (pauza) Slušaš
me?
.
KATARINA:
Slušam. Ali ne razumem. A i žurim
90

se-…
Page
.
VESELIN:
(prekine je)
Molim te, saslušaj me. Pre neku
nedelju smo išli kod kumova…nekakav
rođendan. Vratili se kasno. Malo sam
popio. Legli smo u krevet…i onda
sam pomislio na tebe. Razumeš?
.
KATARINA:
Ne.
.
VESELIN:
Okrenuo sam se ka njoj…ka Mileni.
Mojoj ženi. Mi nismo imali seks – ne
pamtim od kada. Možda malo nakon što
se rodila-…ali to nije bito. Bitno
je što si mi u tom trenutku u glavi
bila ti. Mislio sam na tebe, mogao
da te osetim pored sebe. Poželeo
da…vodim ljubav. Okrenuo sam se ka
drugoj strani kreveta i tamo nisi
bila ti. Tamo je bila moja žena.
Kada su se naši pogledi sreli…
Tada sam video sam koliko mi je ona
postala tuđa. Video sam da spavam
poslednjih 20 godina. Zgadilo mi se.
Samo sam se okrenuo na svoju stranu
i zaspao. A ujutru smo nastavili po
starom. Ali…ja prosto dalje više
ne mogu.
.
KATARINA:
Ne treba onda da dolaziš ovde ako te
grize savest…
.
VESELIN:
(nervozno i ljuto)
Ne! (mirnije) Ne, ne radi se o tome.
(Pauza) Ne razumeš me.
.
KATARINA:
Razumem ja i te kako, imam i ja
muža.
91

.
Page

VESELIN je zbuneno pogleda. Gleda je neko vreme.

.
KATRINA:
Sad ti mene čudno gledaš. Šta ti je?
.
VESELIN:
(zapanjeno)
Ti si u braku?
.
KATARINA:
Da.
.
VESELIN:
On zna? Mislim… Za ovo.
.
KATARINA:
Naravno da zna. Pa video si ga: onaj
što sedi dole.
.
VESELIN:
Ko…? Onaj pijani?!
.
KATARINA:
Nije valjda ponovo pijan? Pa
stvarno…
.
KATARINA krene da otvara vrata, VESELIN ustane i zaustavi
je.
.
VESELIN:
Nemoj, stani. Sačekaj. Pusti ga.
Njemu je lepo, platio sam mu piće.
Kaži mi…ti to ozbiljno? Ovaj… Ne
nosiš prsten.
.
KATARINA:
Ha, pazi ko se javlja? Ne nosim
prsten.
VESELIN:
Zašto?
92

.
KATARINA se odmakne, otvori prozor. Padanje kiše se
Page

pojača. Sada ne tutnji grmljavina, kiša samo sipi.

.
KATARINA:
Šta ja znam. Iz istog razloga kao i
ti valjda. Tako lakše podnosim…
Moram da odem dole, da vidim šta je
napravio od sebe. Ubiće se tako.
.
KATARINA se odmakne od prozora, krene ka vratima, ali je
VESELIN uhvati za ruke.
.
VESELIN:
Ubiće i tebe i sebe. Kako može to da
dopusti sebi, zar mu ne smeta?
.
KATARINA:
Naravno da mu smeta… Ali moramo…
Niko od nas dvoje nije kriv.
VESELIN:
Da, ali on je muško.
.
KATARINA:
On je invalid, eto šta je. (tiho) Sa
mnogo nesreće iza sebe.
.
VESELIN:
Zar ne postoji neki drugi način?
(doušnički, tiho) Preti li ti neko?
Onaj majmun od dole…?
.
KATARINA:
Preti nam ulica, eto šta nam preti!
Sve smo probali, prodali smo pola
stvari… Čime sam se sve bavila…
(glasno) Ovo nije najgore čime sam
se bavila, možeš li da zamisliš?
Onaj „majmun“ dole, kako ga ti
oslovljavaš brine o meni.
.
VESELIN:
On brine o tebi? Kako majke ti?
.
93

KATARINA:
Štiti me. Ne pušta svakog ovde. Da
Page

budu čisti. Kao ti naprimer. (pauza)

Pusti me, moram da odem da vidim
kako mi je muž…
.
Kiša potpuno utihne. Disanje VESELINA i KATARINE koji
stoje vrlo blizu jedno drugome.
.
VESELIN:
(ravno)
Hoću da ti pomognem. Zato sam došao
večeras.
.
KATARINA:
(podsmehljivo)
Stvarno? A ja mislila zbog nečeg
drugog.
.
VESELIN:
(ravno)
Ne šalim se, hajde sa mnom.
.
KATARINA:
Gde bre?
.
VESELIN:
Ne znam još… Bilo gde odavde.
.
KATARINA:
Nemoj me, molim te…
.
VESELIN:
Ozbiljao. Potpuno sam ozbiljan.
.
KATARINA:
Nije nego si pijan. Jedino sam ja
normalna ovde-…
.
VESELIN:
Nisi normalna! Pogledaj gde se
nalaziš. Pogledaj ovu sobu, ovaj
krevet. Pogledaj ovaj čaršav…
94

.
Page

KATARINA:
I ti si ovde. Zato ćuti. Imam ja
svoje razloge, i ne trebaju mi tuđe
lekcije.
.
VESELIN:
Koje?
.
KATARINA:
Šta tebe briga? (pauza) Ti nisi
pijan, ti si lud. Pusti me da odem
dole.
.
VESELIN je pusti, KATARINA odškrine vrata.
.
KATARINA:
(preko ramena)
Nemaš ti razloga da kukaš. Ne znaš
ti šta je muka. I nemoj više da
dolaziš kod mene. Nađi neku drugu…
.
VESELIN:
Ne želim da nađem drugu. Muka mi je
od svega. (teško uzdahne)
.
KATARINA počne da izlazi, VESELIN je zaustavi uzvikom.
.
VESELIN:
Ha! Ti znaš šta je muka. Tebi je
stalo samo do para.
.
KATARINA:
Molim?
.
VESELIN:
Za koru ‘leba se prodaješ, kao i sva
ostala stoka koja živi ovde. Užas.
Potpuni i kompletni raspad.
.
Pauza gde KATARINA razmišlja šta da odgovori. VESELIN joj
priđe.
95

.
Page

VESELIN:
Reci mi molim te. Kaži mi razlog
zašto bi ostala.
.
KATARINA:
Dosta je Veseline. Ovo je moj život,
takav kakav je. Ostavi me.
.
VESELIN:
Ne čisto kažem, negde drugde, na
nekom drugom mestu, ko zna šta bi
postigla u životu, a ovde… samo
truliš.
.
KATARINA:
Ti da si na mom mestu bi se samo
digao i otišao bez reči? Jesi li
svestan da moj muž nije oduvek bio
onakav. Da se naliva od jutra do
mraka. Njega su uništili takvi kao
ti.
.
VESELIN:
(povređeno)
Zašto to kažeš? Nikoga ja nisam
uništo. Slušaj – ja stvarno hoću da
ti pomognem. I tako pomognem i sebi!
(tiho, doušnički) Imam nešto
novca… Fond za ne–daj–Bože… Neko
ceo život čeka takvu ponudu.
.
KATARINA:
Ma šta ti je, šta si se uhvatio za
mene? Ako ti je muka – idi, i nek ti
je sa srećom.
.
VESELIN:
Kako da ti kažem… Jedino sa tobom…
Nikad u životu nisam išao kod…
(Pauza) Ja sam zaljubljen u tebe.
.
KATARINA počne da se smeje. Grohotno. VESELIN ćuti dok
ona ne dođe do daha.
96

.
Page

KATARINA:
(smiri se ali dalje kroz smeh)
Bože, ti si skrenuo. Ti si lud.
.
VESELIN:
(ravno)
Ja sam ozbiljan.
.
KATARINA:
Ozbiljan?! A tvoja žena? Tvoje dete!
Šta je sa njom. Ma idi bestraga.
Budalo.
.
VESELIN:
Ne razumeš me… Ona mala kao da mi
i nije ćerka. Bitan joj je telefon.
Ne znam kuda ovo svet ide.
.
KATARINA:
(šaljivo)
Pusti ti svet. Ti idi kući, i
odspavaj malo.
.
VESELIN (razočarano):
Ja sam samo iskreno želeo da ti
pomognem…
.
KATARINA:
(smeje se)
Bože gluposti…
.
VESELIN zalupi vrata KATARINI ispred lica.
.
VESELIN:
Samo se smej. Sebi se smeješ.
.
KATARINA (tiho):
Slušaj ti mene malo – budalo jedna.
Ovo nećeš moći da shvatiš, ali ja
mog muža bez obzira na sve volim. I
on mene voli. Umrli bi jedno bez
drugog. I jedno za drugo. Možda smo
siromašni, ali se volimo. Kao dvoje
97

odraslih. Ne kao ti koji ne znaš šta

Page

sa sobom.
.
VESELIN okrene se i ode na kraj sobe. Uzme kaput.
.
VESELIN:
(iz drugog plana):
Ma ne seri.
.
Duga pauza. Tiho dobovanje kiše od staklo.
.
KATARINA:
Šta kažeš!?
.
VESELIN:
Kažem – u pravu si. Budala sam. Ne
znam šta mi bi. Biće da je od ovog
otrova koji si mi dala da pijem.
(tiho, za sebe) Stvarno šta mi je.
Moja žena je boginja za tebe. Nek mi
je Bog pomogne da se prizovem
pameti.
.
VESELIN korača do vrata. Proba kvaku. Katarina drži
vrata.
.
VESELIN:
Skloni se sa vrata i pusti me da
izađem. U pravu si za sve. Sada me
pusti da idem.
.
KATARINA:
(tiho i besno)
A ja sam mislila da si ti udovac…
Miran usamljeni čovek. Koji lepo
miriše. (tiho) Bilo mi je drago kada
te vidim!
.
VESELIN:
Skloni se sa vrata. (pauza) Novac ti
je na stolici, skloni se sa vrata i
pusti me da idem.
.
98

KATARINA:
A ti si sebi izmislio opravdanje da
Page
bi omastio brk i još da ti obraz
bude čist.
.
VESELIN (iz prvog plana):
Ko mi kaže!
.
KATARINA:
Pa neka sam kurva! Ko si ti da
sudiš? Tebi je život prazan. Kada si
zadnji put poljubio tu ćerku, a? Ja
imam svoje razloge – koji su tvoji?
Da ti nije možda dosadno, a!? Da
nije možda to?
.
VESELIN lupi po vratima pesnicom.
.
VESELIN:
Skloni se sa vrata i pusti me da
idem!
.
KATARINA:
Nije ti dosta ni para što imaš, nego
glumiš i heroja! Da varaš ženu, a da
ispadneš junak! Pa gde si bio dosad?
Hej… Pusti me!
.
VESELIN je odgurne sa vrata, ona padne na pod. Oboje
ubrzano dišu. VESELIN krene da izlazi…škripa vrata…ali se
ipak vrati u sobu.
.
VESELIN (veštački mirno):
Hvala ti što si mi otvorila oči.
Dosta sam od tebe naučio. I hvala
Bogu – ja mogu odavde da odem I da
se nikada ne vratim.
.
KATARINA ga samo zadihano gleda.
.
VESELIN:
Nećeš da tvoja bude poslednja?
Dobro. (okrene se da ode)
99

Pozdravi muža.
Page
.
KATARINA brzo ustane i potrči ka VESELINU.
.
KATARINA (naglo zaplače):
Kako te nije sramota…!
.
KATARINA zgrabi VESELINA i rvu se. To prekine zvuk jakog
udarca, usledi tup o pod. Tišina. VESELIN ubrzano diše.
.
VESELIN:
Kaćo…? Katarina? (pauza) Izvini
nisam hteo…
.
Njehov dah se usporava i drhti- pred plač.
.
VESELINA:
Izvini, izvini. Izvinjavam se…ja
se izvinjavam…nisam hteo… (plač)
.
VESELIN plače.
.
MUZIKA.
.
8. INT. KAFANA – NOĆ
.
Muzika sa radija svira klasiku. BARMEN ugasi radio, samo
se PIJANAC čuje kako hrče.
.
BARMEN:
Samo ti spavaj pijanduro. Da ne
gledaš kako ti život prolazi.
.
Zvuci koraka kako neko silazi niz stepenice.
.
BARMEN:
Jesi gotov junače. Jesi platio i
piće što si ga ovde popio.
100

.
VESELIN (tiho):
Izvinite… Ja se izvinjavam za sve…
Page
.
BARMEN:
Ej, šta ti je…
.
VESELIN izađe, zatvore se vrata.
.
BARMEN (vikne):
Kaćo! Jel’ sve u redu gore?
Tišina.
.
BARMEN:
Ma… Kaćo!
.
BARMEN potrči, glsno tutnji uz stepenice.
.
9. INT. SOBA U KAFANI – NOĆ
.
BARMEN naglo otvori vrata, korača u sobu. Dođe u prvi
plan.
.
BARMEN:
Kaćo… (jako duga pauza) Kaćo jesi li
dobro?
.
Tišina, tišina, tišina. Blago šuškanje odeće.
.
BARMEN:
Kaćo…
.
KATARINA (tiho, ravno):
Dobro sam. Sve je u redu.
.
BARMEN:
Izvini, ja… Nešto mi je ovaj čudno
delovao kada je izlazio, pa sam se
uplašio…
(Pauza)
Sigurno si u redu?
.
101

KATARINA:
Da. ’Ajmo dole. Onaj moj mora da je
Page

mrtav pijan.
.
10. INT. KAFANA – NOĆ
.
BARMEN i KATARINA podižu PIJANCA.
KATARINA:
Ajdemo mili, idemo kući…
.
PIJANAC:
Kaćo… Srce moje. Boli me, sve me
boli.
.
KATARINA:
Znam dušo, znam mili. Hajde, idemo
kući.
.
BARMEN:
Hajde polako, ja ću vas odvesti.
.
11. EKS. ULICA ISPRED KAFANE – NOĆ
.
Zalupe se vrata od kola. Paljenje auta.
.
PIJANAC (pijano):
Kaćo, dušo, izvini… Ja te ne
zaslužujem…izvini…
.
KATARINA (strplivo):
Tiho sad. I probaj da se dovedeš u
red. (Pauza) Nemoj da te deca vide
takvog.
.
PIJANAC (plače pijano):
Izvini srce moje, dušo moja,
izvini…
.
PIJANČEV glas odnese buka auta koji ode niz ulicu. Kiša
pada. Grmljavina u daljini ponovo zatutnji, zvuk dalekog
saobraćaja, lajanje pasa, koraci po vlažnom putu dolaze u
prvi plan. VESELIN izgubljeno hoda i plače.
102

.
VESELIN (plačući):
Page

Izvinite… Ja se izvinjavam…
Molim vas, izvinite… Svi
izvinite… Ja se izvinjavam…
.
.
KRAJ

103
Page
Aleksandar Novaković

NOVI NIVO IGRICE

(kratka drama)

LICA:
LIDER
IZASLANIK
LIDEROVA DESNA RUKA
Mesto:
Liderova vikendica, danas, juče, sutra
1.
Radna soba u vikendici Lidera. Sto zauzima centralni deo porostorije. Na stolu su kompjuter
i statični telefon, flaša viskija, čaša do pola ispunjena viskijem. S leve strane je televizor a sa
desne muzički stub. Lider gleda pornić na kompjuteru- grupni seks.To radi
poluzainteresovano, dok izvlači beleške na tabletu. Zvoni statični telefon. Lider gasi zvuk na
porniću.

LIDER: Halo? Jel to moja Desna Ruka? Sto puta sam ti rekao da me zoveš isključivo na
mobilni. Ajde.

Lider spusti slušalicu. Zazvoni melodija na mobilnom telefonu: U pećini gorskog cara, Grieg.
Lider ustaje od stola, proteže se

LIDER: DA? Jeste, na odmoru sam. I dalje. Šta je toliko hitno? KZFD želi da napusti Vladu?
Pomoći će im CSN? Slušaj, to je stara vest. Stvarno žele da to urade? Aha. Ako on tako kaže
onda je to verovatno tačno. Da, nije nas izneverio do sada a prošlo je već dva mandata. Pazi,
ovako ćemo – reci im da od onog posla neće biti ništa. Znaju KZFD-ovci kog posla. Neću
više da se zajebavam. Šta? Napraviće bolji dil sa CSN? Uff. Okej, imaš li neki predlog? Imaš?
104

Dobro, ajd da napravimo conference call za, recimo, pola sata. Okej? Moram malo da
razmislim o svemu. Strpi se. Neće se ništa naročito dogoditi za pola sata. Ajde.
Page

Lider besno baci telefon na sto. Seda. Popije viski iz čaše, naiskap
LIDER: Jednom u osam godina se osamim i ovo. Popij malo, masturbiraj, duni travu, prošetaj
po rosom pokrivenim proplancima… Mala zadovoljstva. Eto. Ali, ne može. Samo nova
sranja. Ne mogu da poverujem da ti paceri ponovo rovare. Ale nezasite. A i ovi moji, njanjavi.
Za svaku sitnicu me cimaju. To je to. Okružiš se gomilom ljudi koje ne podnosiš da bi radio
posao koji ti je odvratan a sve zbog čega? Zbog miliona ljudi koje ne poznaješ. Jebeš vlast.
Na monitoru se pojavi Izaslanik. Lider se trgne. Napomena: Izaslanik ima odličan izgovor ali
to što pravi pauze i ima veoma diskretan akcenat govori da ne komunicira na maternjem
jeziku
LIDER: Ko si ti, jebote?
IZASLANIK: Ja sam Izaslanik.
LIDER: Jel znaš ti s kim pričaš?
IZASLANIK: Da. Svestan sam vaše visoke pozicije.
LIDER: Odlično. A sad odjebi.
IZASLANIK: Dobro.
Izaslanik nestane s monitora. Zameni ga slika poluzamračene spavaće sobe. Lider je na
krevetu s mladom devojkom. Ljubi je i skida. Na monitoru se pojavi Izaslanik
LIDER: Kako?
IZASLANIK: Čarolije moderne tehnologije.
LIDER: Mala drolja.
IZASLANIK: Nije ona kriva. Mi smo pratili njenu kameru ali, ako ćemo pravo, vi ste krivi.
LIDER: Ja?
IZASLANIK: Pet minuta pre nego što ste ušli u njen stan vaša ljubavnica je preko laptopa
smeštenog na nahtkasni razgovarala sa svojom majkom koja živi u Australiji.
LIDER: Glupača je trebala da ga sklopi.
IZASLANIK: Ne. Vi ste trebali. Videli ste da je laptop uključen kad ste ušli.
Lider ustaje. Jednom rukom uzima flašu i sipa viski u čašu. Drugom rukom uzima mobilni,
tapne ga i smesti u džep pantalona
LIDER: Dakle , to je to. Klasična ucena. Jel tako?
IZASLANIK: Dajte molim vas. Možete vi to i bolje.
LIDER: Kako?
IZASLANIK: Imate dve opcije. Opcija jedan: da vaš mobilni koji trenutno snima naš
razgovor isključite i stavite na sto. Opcija dva: ovaj razgovor se prekida odmah i vaš snimak
odlazi u javnost. Brojim do tri. Jedan, dva…
Lider vadi telefon, isključi ga i spusti ga na sto
105

LIDER: Zadovoljni?
IZASLANIK: Da.
Page

LIDER: Šta hoćete?

IZASLANIK: Nemojte tako grubo.
LIDER: Nemojte tako grubo! Ucenjujete me kao poslednje pizde! I to zbog čega? Zbog par
vanbračnih avantura. Spremni ste da mi sjebete život, brak, političku karijeru a zbog čega?
Trebaju vam pare. Jel to?

Lider sipa čašu viskija do vrha

IZASLANIK: Nemojte toliko da pijete.
LIDER: Da nećeš možda jetru da mi transpalntiraš? Ako te nađem, smrade, iščupaću ti je
golim rukama i odraditi transpantaciju in vivo. A tebi ću umesto jetre da ugradim strujno kolo
pa da se treseš ko električna jegulja, pizda ti materina!
IZASLANIK: Podsetio bih vas na vašu poziciju, gospodine.
LIDER: Naguženu poziciju.
IZASLANIK: Ako tako hoćete.
LIDER: “Ako tako hoćete”. Kakav ti je to akcenat, drkadžijo? Odakle si, a? Iz Holandije?
Danske?
IZASLANIK: Nisam bitan ja već oni koji stoje iza mene a oni, uveravam vas u to, nisu obični
sitni ucenjivači.
LIDER: Da, oni su najveća mafija koja postoji.
IZASLANIK: Ako tako hoćete.
LIDER: I, šta Don hoće od mene?
IZASLANIK: Naša namera je…
LIDER: Aha!
IZASLANIK: Šta aha?
LIDER: Ko kaže da radite za njih?
IZASLANIK: Molim?
LIDER: Možda ste samo sitni sajber krimosi, bedni paceri koji zadiru u moju privatnost.
IZASLANIK: Ne postoji privatnost, gospodine. U eri društvenih mreža svi smo javna lica i
svako javno odgovara za postupke.
LIDER: Osim par milijardera koji u bunkerima duboko pod zemljom, bez kamera i mobilnih
telefona oko njih, siluju maloletnu decu.
IZASLANIK: Hvala vam što ste sa mnom podelili tu bizarnu sliku. Želite dokaz? “Ljubavi,
ali ja više volim s leđa”.
LIDER: Molim?
IZASLANIK: To vam je rekla žena poslednji put kad ste vodili ljubav, zar ne?
106

LIDER:To ste možda saznali od nje ali to ne znači da…

Page
IZASLANIK: Setite se, pre osam godina, kad ste izabrani, prva nezvanična poseta vašem
kabinetu. Jedan gospodin vam je rekao: Nadam se da se na vašem monitoru nikad neće
pojaviti Izaslanik.
LIDER: Ja…
Lider se hvata za flašu i sipa još

IZASLANIK: E, vidite, taj dan je došao.

LIDER: Nisam znao šta mu to znači.
IZASLANIK: Sad znate. Savetujem vam da prestanete da pijete. Trebaćete nam bistre glave.
LIDER: Mislim da mi je trenutno alkohol poslednji od svih problema.
IZASLANIK: To nije molba.
LIDER: Da, nema problema. Prestaću da pijem.

Lider iz džepa vadi cigarete i upaljač

IZASLANIK: I početi da pušite?
LIDER: Šta da ti kažem? Mi smo poročan narod.
IZASLANIK: Svašta.
LIDER: Nemoj mi samo reći da ti smeta dim.
IZASLANIK: Sledićete moje instrukcije a ako odbijete da sarađujete.
LIDER:Znam, snimci idu u javnost.
IZASLANIK: I, još nešto: od sada ćete mi govoriti “vi”! I obraćati mi se sa dužnim
poštovanjem.
LIDER: Pazi da bude tako.
Izaslanikovo lice se pojavi na televizoru. Njegov glas trešti istovremeno iz televizora, iz
kompjutera i mobilnog telefona
IZASLANIK: Slušaj me, bedna pizdo! Ja sam samo šraf u ogromnom mehanizmu i opet sam
bitniji od tebe! I zato: AKO VREĐAŠ MENE TI VREĐAŠ ONOG KOGA JA
PREDSTAVLJAM I ZATO ĆEŠ BITI MANJI OD MAKOVOG ZRNA I RADITI TAČNO
ONO ŠTO TI KAŽEM, JEL TI TO JASNO, MALI, BEDNI GOVNARU?
LIDER: Jeste. Savršeno je jasno.
IZASLANIK: Jeste li sigurni?
107

LIDER:Siguran sam. Gospodine Izaslaniče.

IZASLANIK: Tako je već bolje.
Page

LIDER:Imate li neku titulu? Ekselencija? Eminencija?

IZASLANIK: Dovoljno je Gospodin Izaslanik.
LIDER: Dobro. Kako vam mogu pomoći?
IZASLANIK: Ovo neka ostane među nama.
LIDER: Između nas i obezbeđenja.
IZASLANIK: Kako?
LIDER: Sigurno su vas čuli kad ste počeli da se der..Kad ste bili glasni.
IZASLANIK: Nisu.
LIDER: Ali oni su tu, u vikendici.
IZASLANIK: Ne, nisu. Vratiće se kad im kažćemo da se vrate. Ne brinite, niko vas neće
napasti. Oni su blizu ali i dovoljno daleko, ako shvatate na šta mislim.
LIDER: I to kontrolišete?
IZASLANIK: Pa, naravno. A šta će vam obezbeđenje? Da pucaju u monitor?
LIDER: Šta će mi obezbeđenje? Šta će mi vlast? Šta ću vam ja kad imate sve?
IZASLANIK: Zbog privida normalnosti.
IDER: Ima li nekoi kogas ne ucenjujete?
IZASLANIK: Ne pokrivamo samo dve vrste ljudi : fizički i politički mrtve.
Dakle, vi ćete, ako ne želite da se do kraja sveta smeju vašem omanjem, zakrivljenom penisu i
mlohavoj stražnjici… Izvinite, to je bilo jače od mene. Dakle, vi ćete morati da odustanete od
nekih mera Velike Reforme.
LIDER: Kojih mera?
IZASLANIK: Paaa….Svih.
LIDER . Ne, to je nemoguće! Ja sam obećao!
IZASLANIK: A političari su poznati po tome što nikad ne krše obećanja? Naš interes je da
vratimo ekonomiju na stari model. Mislite u tom pravcu.
LIDER: Čekajte, otkad.
IZASLANIK: Šššš! Znam, bili ste dobar momak, ispunjavali nam svaku, pa i najmanju
željicu, kaprice i kapričiće, ali, u ovom trenutku, iz razloga koji su naši i samo naši, vi ne
smete uraditi ono što ste najavili .
LIDER: Ali, to je kruna mog celokupnog programa. Ako to ne ostvarim ja…
IZASLANIK: Padate s vlasti. Znam. Ali, ne smete pasti odmah. Morate se tu zadržati što
duže.
LIDER:Mislio sam…Niste imali jednu jedinu primedbu na program.
IZASLANIK: To je bilo tad a sada je sad. Naši strateški interesi se stalno menjaju. No, šta ste
108

odlučili? Želite li da padnete s vlasti. Dostojanstveno. Ili da ljosnete i razbijete se u

paramparčad?
Page
LIDER: Jak izbor.
IZASLANIK: Ako padnete, možete se ponovo podići. Ako se razbijete vi ste kao Hampti
Dampti.
LIDER: Ko bre?
IZASLANIK: To je ono jaje iz dečije pesmice. Znate, ono koje je sedelo na ivici zida, klatilo
se, palo i razbilo se. I, šta kažu stihovi?
Ni svi kraljevi konji, ni svi kraljevi ljudi
Nisu mogli da sastave Hampti Damptija
LIDER: A ja sam jajara, je li? Ja sam Hampti Jebani Dampti?
IZASLANIK: Odgovor na prvo pitanje: no comment. Odgovor na drugo: ukoliko odbijete
našu ponudu – da, vi ste Hampti Dampti.
LIDER: Ja mogu da odem.
IZASLANIK: Drugoj strani? Izvolite. Samo da znate: smejaće vam se. Zamišljaće vas golog.
Vaš narod pod jedan. Vaša partija će se okrenuti protiv vas. Bićete oboreni pre no što stupite u
kontakt s drugom stranom a ako i uspete vi ćete za njih biti nepouzdani saveznik bez političke
budućnosti.
LIDER: Evo, recimo da pristanem. KZFD želi da napusti Vladu. CSN je sve jači.
IZASLANIK: To je vaš problem. Regulišite ga kako znate i umete. A ukoliko ne-znate šta
sleduje. Dakle, koji je vaš odgovor?
.
.
Pauza
.
.
LIDER: Pristajem. Uradiću sve što kažete.
IZASLANIK: Odlično.
LIDER: Uništiću snove miliona.
IZASLANIK: O tome ste trebali da razmišljate pre nego što ste uvalili svog đokicu glupavoj
studentkinji.
LIDER: Kakav si bre ti čovek?
IZASLANIK: I nisam. Razgovarate s kompjuterskom animacijom.
LIDER: Ali, neko ti daje glas. Neko smišlja ova pitanja. Ovakve gadosti kompjuter ne može
da smisli.
IZASLANIK: Promena plana rada. Sledeći sastanak. Poslaćemo vam uputstva u toku dana.
109

LIDER: Naravno. Ovo je samo posao.

Page

IZASLANIK: Naravno da jeste. Prijatno, gospodine.

LIDER: Voleo bih da i ja mogu isto to da kažem.
Lik Izaslanika nestane s monitora. Lider sipa viski u čašu. Pije. Pali cigaretu. Na monitoru se
pojavi Desna Ruka

DESNA RUKA: Šefe.

LIDER: O, Desna Ruko moja! Otkud ti u ovaj pozni čas?
DESNA RUKA: Moramo da hitno pričamo. Vi pijete?
LIDER: Opažanje ti je uvek bilo jača strana.
DESNA RUKA: Šefe, ja bih vas zamolila.
LIDER: Nisam raspoložen za razgovor.
DESNA RUKA: Ali, zakazali smo hitan razgovor.
LIDER: A, da. Naši neposlušni koalicioni partneri. Šta s njima?
DESNA RUKA: Imamo ga.
LIDER: Koga, gde?
DESNA RUKA: Predsednik KZFD. U krevetu. S njom. I s njim. Menage a trois. Sve moguće
kombinacije.
LIDER: Opaaa, nisam znao da je sposoban za tako nešto.
DESNA RUKA: Da vam pustim snimak?
LIDER: Ne, ne treba. Kako ste došli do toga?
DESNA RUKA: Samo nam je stiglo na mejl.
LIDER: Neko ga baš ne voli, a?
DESNA RUKA: Izgleda.
LIDER: Ali, to ne znači da voli nas.
DESNA RUKA: To ne znam.
LIDER: Čudni su putevi Gospodnji. Baš maločas.
DESNA RUKA: Da?
LIDER: Nema veze.
DESNA RUKA: Šta da radimo?
LIDER: Sa snimkom, to pitaš?
110

DESNA RUKA: Naša politika je do sada bila…

Page

LIDER:Fer plej.
DESNA RUKA: Upravo.
LIDER: I ti mi sad sugerišeš da promenimo politiku?
DESNA RUKA: Ne baš ali, KZFD je baš pritisnuo.
.
.
Pauza
.
.
LIDER:Hmmm. Koliko ljudi treba zajebati da bi neko stigao na mesto Desne Ruke?
DESNA RUKA: Ne razumem vas.
LIDER: Ja sam direktno zavrnuo osam ključnih igrača da bih došao ovde gde sam sad.
Indirektno sam se mnogima usrao u živote. To znam. Ti si žensko, mlada i ambiciozna.
Morala si da zajebeš bar tuce ili dva. Ne matore prdonje kao ja. Mlade, naivne, energične. Pila
si njihovu krv.
DESNA RUKA: Ja sam se samo borila za svoju poziciju.
LIDER: Ko i mi ostali. Morala si da se eksponiraš, da se nametneš.
DESNA RUKA: Govorite o tome kao da je to loša stvar.
LIDER: I jeste jer nema veze s talentom, pameću, radom i zalaganjem na času.
DESNA RUKA: Skrenula bih vam pažnju na to da nas čeka kriza.
LIDER: Kriza je otkad smo došli na vlast.
DESNA RUKA: Da, ali.
LIDER: Sačekaj malo. Ko je ovde lider, jebote?!!
DESNA RUKA: Izvinite, šefe.
LIDER: Hoću da kažem. Ovaaaj. Hoću da kažem. Mda.
DESNA RUKA:Da?
LIDER: Sredi sastanak. Pokaži mu snimak. Ako hoće-hoće. Ako ne – zna se.
DESNA RUKA: U redu.
LIDER: Za ovo znamo samo ti i ja.
DESNA RUKA:Kao i uvek.
111

LIDER: Da. Kao i uvek. Laku noć.

DESNA RUKA: Laku noć, šefe.
Page
Nestane Desna Ruka. Na monitoru je pornić. Lider zuri u njega, intoksiran, klateći se na
nogama a potom gasi kompjuter. Čupas gas iz zida. Gasi televizor, muzički stub. Potom tablet
i mobilni tellfon

LIDER: Što bi bilo divno da postanem čovek. Premetnem se u ljudsko biće. Popijem opet.
Zapalim pljugu. Sve mi se vrati. Sve laži, sve pokradene pare, afere, kurve, droge. A krivica
žari. Ispod kože, u srcu, u guzici. Kajem se zbog svega, istinski kajem. Iz fundamenta. A
neizdrž me kara. Ne mogu da živim od krivice. I I onda se ja tu lepo ubijem i Bog da me vidi.
.
.
/KRAJ/

112
Page
 ZA ANTOLOGIJU

Ivana Milankov

PRIZORI I DRUGE SUŠTINE

.
.
Prizori i druge suštine
.
U kuhinji mojih suseda ista kvadratura,
ista vertikala
sve isto, samo ne i ja.
U kuhinji mojih suseda sedim.
Čekam da se skuva kafa.
Kroz prozor gledam
i vidim okolna postojanja:
šuma dolazi iz svih pravaca,
u svim godišnjim dobima istovremeno
i traje dugo
kao zlato.
U mojoj kuhinji to videla ne bih,
jer isprečila bi se već
neka neoprana tacna, prašina, paučina.
U kuhinji mojih suseda
i nebo vidim, tek rodjeno.
U mojoj kuhinji to videla ne bih
jer isprečio bi se već
neki dan na kalendaru
koji treba zaokružiti.
U kuhinji mojih suseda
nadje se i poneki tanjir neopran,
ali neka ga, nije moj.
U kuhinji mojih suseda
ptice su tako izrazite.
113

Nadje se u kuhinji toj i poneka školjka

u zdelici sa uspomenama
nekog davnog letovanja.
Page
U kuhinji mojih suseda
silno poželim
da se sjurim dole,
ka meni
i širom otvorim vrata
moru.
Kasnije ću ribama otvoriti prozore,
školjkama balkone,
pa neka niču kao cveće.
.
.
Dečak
.
Danas na klupi u parku
sedeo pored mene
jedan dečak, destogodišnjak.
Dečak ko dečak, pegav, rumen,
………..sa šiškama, nestašnim.
Ćutali smo uglavnom
i golubove hranili.
A onda krenuh ja
sa pitanjima
nesto nalik – voli li avione, motore,
more …
A onda krenu on,
prilično ljut i ozbiljan
sa pitanjima –
zašto niko nije pokosio travu,
zašto su one kuće tamo prekoputa
toliko zapuštene.
Čak je počeo i da računa
kada su poslednji put okrečene.
Sećam se,
takva pitanja je postavljao
moj veoma ozbiljni deda,
dok su se moja braća i njihovi drugari
valjali baš po takvoj nepokošenoj travi,
a tek stare kuće i napušteni mlinovi –
behu to njihova mora i gusari i prerije
i kauboji i Indijanci.
Gde su se deli ti snovi?
Zašto i ovog dečaka nisu takli?
Mozda smo krivi mi?
Fotelje su bile tako zanosne, tako kozne i tako udobno glatke,
114

a mi od snova prerano odustali.

.
Page
.
Dosadilo mi
.
Dosadilo mi
da budem pametna.
Dosadilo mi
da budim neporobuđene.
Dosadilo mi
da se udvaram ogledalima.
Dosadilo mi
da budem savršena nota
u Bahovoj fugi.
Dosadilo mi, dosadilo,
ali ne sve.
Želela bih sandale
ljubičaste
da ih zavitlam
preko planeta.
Želela bih haljinu
ni pristoju ni nepristojnu.
Želela bih haljinu plavu
sa Venere
da je navučem
i odlepršam
međ podmornice.
Možda te tamo i nađem
među meduzama.
Imaćeš miris
dubokih duša.
.
.
Džoni Voker
.
Jedna čaša Džonija,
u drvenoj kućici,
kraj kamina.
Sama sam.
Ti si u albumu.
Divno ti pristaje Venecija
dok hraniš golubove.
Jedna veoma uspešna fotografija!
A i ti si savršen
115

kao i uvek.
Ne pamtim da si ikada imao kijavicu,
onu prolećnu
Page
od koje plačeš
i gušiš se
u cveću, cveću, cveću.
.
.
Godišnja doba
.
Ja doktorki: “ Umorna sam.Veoma.”
Ona meni : “Proleće.”
Izlazim
iz takozvanog doma
takozvanog zdravlja
i na spratu trećem
Vivaldija srećem.
Ja njemu: “Leto.’
On meni: “ Jesen.”
Ja njemu “ Zima.
Ima je Maestro ima,
ima je u ljudima.”
U čapljama nekim dalekim
sve se već istopilo
i sneg i zima
i doba godišnja.
Samo predeli zaumni
plove.
Ima ih, ima.
.
.
Hermelinska kuća
(dok slušam Bahove fuge)
Znam,
živiš u kući od hermelina
i čembala
na kraju svih gradova.
Neću ti dolaziti zimi,
jer neću znati gde su vrata,
gde prozori,
gde se kuca, gde se zvoni,
gde munje da odložim,
116

gde gromove da okačim.

Page
Znam,
doći ću ti u proleće
tirkiz kada postane plovan
na kraju svih gradova.
Tada mogu i bez kucanja
jer sve se već u Suncu
obavilo.
.
.
Jelena Trojanska
Mogla sam biti carica od Sabe,
u crnoj šumi, crna puma,
ruža u carskom vrtu,
kometa
i njena obrušavanja,
ali volela sam mora i brodove
i njihova nadolaženja
i ratove sam volela,
ratove uopšte
i ratove zbog mene
i moje fine puti.
Znao je to slepi Starac
i sa mnom otpočeo ep.
Bejah mu smo za toliko potrebna.
Posle je stvar presla
u muške ruke,
a mene gurnuše
niz litice istorije.
Ali, da mene nije bilo
zarađali bi mačevi Troje,
a Grci ne bi ni znali
koliko mačeva mudrih
može u jednog konja da stane.
Da mene nije bilo
postojale ne bi sve te Kasandre,
Kiklopi, Kirke, sve te radosti mašte.
Bez mene korali ne bi bili crveni.
Uz mene gromovi ponovo postadoše mladi.
Eh, da mene nije bilo
more ne bi bilo toliko duboko.
Znao je to slepi Starac
i sa Penelopom vernom završio ep.
Ali, ne žalim,
jer more se tako mreškalo,
117

a brodovi
sve na hiljade.
Page
.
.
Varvari
.
Evo ga pred vratima,
kuca,
Ne otvaram.
Zimu čuvam.
Tražim još poneki vetar,
zaostalu kišu,
izgovor bilo koji
pre ulaska
u svetlost.
Teško je odjednom
biti tako jasan i stvaran
od kose pa sve do nožnog prsta.
Teško je pod svemirskim brodom.
Velika je muka sa prolećem.
Vreme je cvetanja,
a ona, moja duša
htela bi još svetove tame, duboke magle
i tamo nekog ko tone u sutonima modrim.
A kad vetrovi se povuku
i odjezde kiše
smišlja moja mala,
dragocena stvar
još po neki izgovor
i varavara se seti
pa kaže “Ne još! Ne u tu svetlost! Ni korak jedan
dok varvari ne dodju sa granica zlata.”
I eto, moja duša i ja
na ivici sveta stojimo
i varavare čekamo
divlje oblike i drske boje
da nam donesu,
a posle ćemo
na konjima njihovim
kroz sedam mora
i deset nebesa.
U svetlosti
konačno.
.
118

.
Page

.
…………………….Izbor sačinila Danijela Jovanović
.
Gordana Benić

NIJEMOST
.
.
Svijet od papira
.
(U kasno ljeto, kad prolijeću kometi)
.
Valvasor, strastveni putnik i staretinar, sakuplja sve što je
otisnuto tiskarskom prešom: grafičke listove, šarene
zemljovide, rukom ispisane svitke
Svete sličice i prostrane mape s ucrtanim putovanjima prvih
istraživača; zavjetne poruke mornara čija sjećanja rube
brodolome, i otkrića novih kontinenata
Poput Gutenberga, ili Da Vincija, konstruira tiskarski stroj;
sastavlja ga od dijelova naprava za bojanje igraćih karata,
tiještenje vina i kovanje srebrnog novca
Premda nije bilo trgovca koji bi razumio takvu opčinjenost
svijetom od papira, Valvasor rado obilazi napuštena
ljetovališta. Običava pohoditi i mračne prodavaonice firme
Adams; to ga čini sretnim
Otkada je zvuk dalekih mora postao njegovo prostranstvo,
u sjeni pinija i modrih čempresa otkrio je snagu sredozemnih
gradova.
Pred izlozima sa zemljopisnim kartama sjene mu ljudskim
glasom šapuću: Valvasor, Valvasor!
119

U ovom trenutku lađari brode kroz maglu nad Canalom

Page

Grande. Dobra im sreća!

U ljeto, kad prolijeću kometi, s prozorskog stakla Valvasor
sakuplja suze svetoga Lovre; kuća se tad ispuni čežnjom
.
.
Alvin, Amore, Golem i Alvaro
.
(Je li to početak budućnosti?)
.
Alvin je iz oblaka sumpornih para potonuo u dubinu; . u tami
nečega što se još ne razaznaje minerali svijetle u maglenim
kuglama; najstariji fosili plutaju između grebena pliocenskih
oceana
Amorf iz mora izlazi; sitan poput zrna, potapa se u tmini.
Kakva tlapnja: ovdje je trebala niknuti trava, preletjeti ptica ili
se učvrstiti kamen
Toliko o prividima nije znao Aristotel, niti Platon; a ni oni prije njih;
u težnji da otkriju elemente zraka, vode, vatre i zemlje
Je li to početak budućnosti? Golem izranja kao divovska
skulptura. Oživjeli demon sačinjen je iz mulja i gline; slijede
ga plesači, djeca i novi magi; svi premazani blatom
Alvaro sjedne u podnožje bezlisna stabla, vidi samo nekoliko
rupa na kori, potajni nacrt ukletoga zamka. U nutrini gomila
se modro lišće i šumovi diluvijskih kiša
Alvaro zaboravlja vlastito ime, i kako se oglašavaju životni
oblici: hej, nemoj otići!
To je dobra vijest. Nikada nisi bio drugdje doli na Zemlji, niti
možeš postati nešto drugo; dakle, došao si zaboraviti!
.
120
Page

.
Mračni kontinent
.
(U najdubljim pregradama duša)
.
Bratići Carlos i Eduardo djeca su Magellanosa: Kud god
krenu za njima pluta mračni kontinent
Nalik smrvljenom staklu premješta se uzduž meridijana
i paralela; gomila tminu u pregradama duša
Carlos i Eduardo rano se odvojili od biljaka, životinja
i kukaca; prebivaju tamo gdje silni vjetar i neprobojni valovi
odjekuju u tamnom krilu svemira
Na Kraju svijeta konačni su rtovi od skrutnute lave
podmorskih vulkana, reptili podižu davno potonuli kontinent,
novo sunce Lemurije
Priča se: u carstvu potopljenih gmazova polarni Zefir
raspiruje pijeskom zakrite duše mornara, razgrće nagorjele
olupine brodova
Bratići, Carlos i Eduardo s Južnoga pola nose zrcala za koja
se kaže da su crkvena, katedralna; i veliki kristalni luster
rađen u Punta Arenasu, na krajnjem zemaljskom jugu
Govore o polarnim noćima kada su žene Magellanosa nalik
vilama; satkane od niti mjesečine i od davnih uspomena
.
.
Ilaria Iluminista
.
(Gdje i prašina opire se zemlji)
.
121

Ilaria, poznat kao iluminator, od najranije mladosti oslikava

listove papira čudesnim prizorima zemaljskoga sklada;
Page
sastavlja magične sprave, proučava različitost između istine i
laži, stvaranja i opsjene
Ilaria, zvani Iluminista! Dođi na bedeme grada, gdje sjene iz
dubine privlači potajna snaga svemira, a tišina je starija od
čovječanstva
Gle, Ilaria; postoji li razlika između tajne našeg zaborava i
kozmičkog crteža? Astronomi ne govore o toj čudnoj pojavi;
kamen postaje lagan i otkida se s visokih pročelja, zvukovi se
gomilaju po kutovima širokih i praznih dvorišta; šumovi iz
zakrivenih kuća nalikuju zujanju pustinjskih insekata
Ilaria, pitaš se: je li to varka čûla ili kozmička opsjena?
Kakvim je bićima napućeno to čudno mjesto gdje korak u
živi pijesak ponire, a prašina se opire zemlji
.
.
Opčinjeni Mjesecom
.
(Kio, majstor prerušavanja)
.
Zaboravljena su naselja prvih geografa, isušene močvare
oko grada, nasuto morsko dno. Živi pijesak širi se i guta
kopna, tama potiskuje otoke i zvijezde, briše tragove zlodjela
Kamo su otplovili radosni glasovi; Aja i i i; miriše na mulj i
sagnjile trave
Zadržiš li dah, čuješ kako se drobi čvrsta opna planeta; jedini
poznati zvuk sličan je odjeku stolarskog alata
Kio, majstor prerušavanja, nakloni se i reče: Putnici, došao
sam kroza san iskušati tajne i vještine.
122

Pozvao sam Mjesec na utrku: nas je 1, nas je 3, nas je 1003

Konačno; presahnuli su vodoskoci, stabla i vidikovci
Page
svjetlucaju u mraku
Na trgovima veliki srebrni kukci kotrljaju oblake, u zdencu se
ogledaju samo nujni kipovi i sjene
U vrijeme uštapa tjeskobni stvorovi rasplinu se nad ulicama;
stopala im ne dodiruju zemlju
To su duhovi budućnosti: zaključi Kio, majstor prerušavanja
Iza mog lica počinje prostranstvo
.
.
Puk je slušao vidovnjake

(Gradio se Titusov slavoluk)

.
Iz prastarog sna, protkanog nasiljem i zdvojnošću, izlaze
povorke robova. Privučeni mirisima ebanovine i malo
poznatih stvari tiho razgovaraju o gorčici i širokim listovima
što se namaču u amforama s vinom
Galerije Flor dovršio gradnju velebnog hrama; potom radnici
popločavali ulice. U ime upravitelja Filon je davao lažna
obećanja, a puk slušao vidovnjake
Neobični mesije propovijedali o apokaliptičnim vremenima
Filona je naslijedio Fest, a njega upravitelj Albib
Tamo gdje su ledine još prekrite makovima, gradi se Titusov
slavoluk
U tijesnim prolazima između zidova, uz Orfejevu liru ponekad
pjevaju demoni; očaraju divlje zvijeri, pokrenu drveće i stijene
Zarivši dugačke motke u crnu vodu, mjereći dubinu, otiskuju
se niz vodotoke
123

Na leđa im naleglo Nebo; mračni zavežljaj

Page

.
Nijemost
.
(Nedovršeno kopno)
Prvi čovjek, stigao iza Heraklovih stupova, bio je ustrajan u
svojoj nijemosti
Kroz raspuklu zemaljsku ploču prenio je miris novih
kontinenata
Šutljiv kao nedovršeno kopno, moćan poput oceanskih
kornjača
.
.
Praluke sredozemlja
.
(Zemljovidi još nemaju imena)
.
Dajte mi olovku, nacrtat ću granice svijeta. Zaputiti se u
pustoš kakva je ovdje bila prije tisuću godina
Pred vratima pijeskom ispunjeno bespuće, ljudi se povezuju
znakovima; još se ne obraćaju Suncu ni raspuklim planinama
Pristižu prvi kolonisti: egzotične ekspedicije s teretom vlažne
lončarije, vonjem kožuha i zaparena sukna
Oko njih žute sjene razlivenih voda, tragovi bosih stopala
Rastresiti zemljovidi još nemaju imena, kao ni prve karte
drevnih naselja; kako nacrtati maglene obale Sredozemlja:
praluke Matrus, Tobir i Mars
.
124
Page

.
Magleni anđeli

(Kao u filmovima art noir)

.
Magla je došla iz mora; kao u filmovima art noir nestale
cijele gradske četvrti
Magleni anđeli spustili se u ispražnjene trgove grada; tako
prozirni jedva se doticali kamena
Prizor je potrajao nekoliko sati: reljefi ograda i balkona,
urušeni kipovi i odlomci zidova, gomilali se posred ulica
U drugoj stvarnosti plašt magle stvorio je orijentalne vrtove;
ptice obdarene govorom glasale se u jedva vidljivim
krletkama
Oseka zaustavila brodove; daleko od obale nosači tereta
pohvatali pučinske zvijezde, na utvarnim dokovima palili
mutne vatre
Tilda je stajala nepomično; magla se skupljala oko njezine
haljine i otežalih stopala.
Činilo se da je pustinjska oaza
obdarena bojama; priviđenje središta
.
.
………………………………………………….…Izbor sačinila Danijela Jovanović
.
125
Page
Oto Oltvanji

JEDNOM SAM RANIJE PROŠAO

OVUDA
.
.
.
Te noći kad sam pobegao od žene, otišao sam na jedino mesto gde sam znao da me neće naći.
Za to je bilo dovoljno da sednem u kola i odvezem se više od sto kilometara jugoistočno od
glavnog grada. Za uspešan beg mogao sam da nađem i neku kafanu, javnu kuću ili samo negde
da prespavam dok ne sredim misli, ali sve bi to bila kratkoročna rešenja. Nisam se dvoumio
jesam li odabrao pravo mesto. Dobro sam upamtio očeve reči. Ostalo mi je toliko malo
uspomena na njega.
„Bog tu nije rekao laku noć“, rekao je. „Bog ni ne zna da ovo postoji.“
U redu, možda sam pre toga ipak svratio u kafanu. To je refleks, ništa tu ne mogu, kakav bih
umetnik inače bio. (U javnu kuću nisam otišao.) Ali to ništa ne menja, ideju za odlazak gajio
sam odranije. I nisam popio toliko da ne mogu pravilno da rasuđujem, sigurno ne da ugrozim
druge ili sebe u saobraćaju. Sto trideset kilometara odvezao sam bezbedno, držeći se
ograničenja brzine i drugih propisa, sve vreme svestan gde se nalazim, koliko je dubok mrak
oko mene. I kuda sam se uputio.
Tik pre nego što sam ušao u klisuru, prednjim levim točkom prešao sam preko rupe na putu.
Auto je poskočio tako da sam se čelom očešao o retrovizor. Gledajući kroz prirodnu kapiju
klanca, video sam da je nebo s druge strane ljubičasto, vodopad pod njim tirkizna izmaglica,
okolne stene prekrivene zlaćanom patinom. Sve kao što sam se sećao. U toj jednoj sekundi,
možda i kraće, zurio sam u poznate boje i oblike želeći da trenutak potraje. Ali onda sam ušao
u klisuru i sve je bilo gotovo. Svet se vratio u mrak, ponovo je poprimio krzave senke. Trljao
sam čelo vozeći dalje.
Pre toga, tokom dva sata bega iz velikog grada, bio sam bombardovan dobovanjem kukaca o
vetrobransko staklo, besnim, isprekidanim sirenama, zavijanjem kamiona u prolasku, bilo da ja
obilazim njih ili, čim malo usporim, oni mene. Sad sam, pak, jedva nazirao zvuk sopstvenog
motora, a lada niva nije tih automobil. Činilo mi se da slušam samo šuštanje guma po starom
asfaltu.
Bilo je i drugih naznaka da sam ulaskom u klanac prešao nekakvu nevidljivu, umišljenu
barijeru. Gotovo je trenutno nestao signal u mom mobilnom telefonu; protiv toga ništa nisam
imao. Ali otkad sam poslednji put proveravao, kazaljka za gorivo poravnala se s crvenom
linijom; u vezi s tim morao sam nešto odmah da preduzmem.
126

Mogao sam samo da vozim dalje. Zato što je motor mog auta u klisuri bio tih, nisam odmah
primetio kad se ugasio. Jedno vreme sam jezdio na sopstvenoj inerciji, a onda počeo da
Page
usporavam. Uhvatio sam zamajac niz poslednju padinu i popeo se najviše što sam mogao, do
vrha narednog brega. Elegantno sišavši s druma, parkirao sam u grmlje. Nikad pre nisam
testirao ladin rezervoar do njegovih krajnjih granica. Mislio sam da ću imati više vremena, ali
to je bila jedna od mojih mnogih hroničnih boljki.
Izašao sam iz kola na mesečinu osećajući da sam ostao sam na svetu. Iz trave kraj puta virila je
pocepana kamionska guma kao odbačena zmijska koža. Nisam morao mnogo da biram: mogao
sam da se vratim ili pođem napred, dublje u klisuru. Nisam se, istina, sećao kad sam iza sebe
poslednji put video benzinsku pumpu, a, s druge strane, krajolik preda mnom nije delovao kao
da je u njemu ikad bilo nečeg sličnog. Uzeo sam praznu kantu iz gepeka, zaključao kola i pošao
napred.
Nisam bio sam. Umirivao me je hor noćnih ptica iz šumarka s druge strane puta. Pevale su
pesmu potpuno drugačiju od graktanja svraka na koje sam navikao u gradu. U provaliji ispod
mene vijugala je pruga koja je delovala nekorišćeno, možda čak godinama, povremeno
nestajući u mračnim grotlima tunela. Bilo mi je lakše dok sam kraj sebe imao tu prugu kao
vodilju.
Bio sam u lošijoj kondiciji nego što sam mislio. Kad sam se bez daha uspeo uz najstrmiju
deonicu, s druge strane brda nije me čekala spasonosna pumpa, čak ni naselje ili poneka kuća.
Preda mnom se pružao prizor u savršenom skladu svih elemenata, u najširem rakursu, kao
trodimenzionalna karta, torta od planina, uvala i potoka. Sve je bilo osenčeno u slojevima,
nijansama svetla, mraka i sivog. Nikad nisam toliko želeo da ovekovečim neki pejzaž, da se
poigram neiscrpnim zalihama bele tempere u crnilu.
Ali bilo je tu još nešto. Žudeo sam da uronim u taj krajolik i ostanem u njemu, ne samo da ga
prenesem na platno i pođem dalje, kao svaki put pre. Svi segmenti prizora bili su tako jasno
isparcelisani u celine i stilove, kao da gotove slike već postoje, uramljene i poslagane tako da
pričaju priču, slikarska izložba u prirodi. Samo je trebalo sve te slike da uberem i postale bi
moje.
Disao sam oštar, hladan vazduh punim plućima. Bistrio mi je glavu izbacujući ostatke alkohola
u meni i ponovo me opijao svojom čistotom. Nije me iznenadilo što sam želeo da ostanem tu,
isto mi se desilo i kad sam prvi put bio ovde. U čitavom tom bogatstvu linija i oblika izdvajao
se jedan detalj. Na pašnjaku kraj puta ocrtavala se silueta visoke, grubo sklepane osmatračnice.
Imala je lestve, ogradu s tri strane i skraćenu nadstrešnicu odozgo. Prizor te napuštene
skalamerije od crnog drveta u meni je izazvao tugu. Bila je nekompletna bez svog osmatrača.
U noći sam začuo zviždanje. Neko je pleo prostu melodiju od tri tona koju je naneo vetar, ali
nije umeo da zviždi. Muzika se često prekidala, ostajala bez vazduha. Pokušao sam da nazrem
nekog oko osmatračnice, ali tek kad je zvižduk postao glasniji, shvatio sam da mi se približava
drumom.
Pogrbljena figura spuštala se opreznim hodom ka meni, kao da je svaki korak boli. Žacnuo sam
se kad sam je spazio, iako je bila visoka, suviše pokretna, mlađahna. Ubedio sam se da mi ne
predstavlja pretnju, ali nije mi bilo svejedno. Pridošlica je zastala na skoro metar od mene i tek
sam tad video da je to mladić gustih, namrštenih obrva i masne kose koja mu pada u oči. Moram
priznati da mi je laknulo.
„Došao si da vidiš pećinu?“, upitao je. Glas mu je bio istovremeno dubok i kreštav, kao u
127

tinejdžera, mada mi je izgledao starije.

Page

„Koju pećinu?“
„Pa Dubočku. Svi pre ili kasnije žele da vide pećinu.“ Zvučao je razočarano što to odmah nisam
potvrdio.
„Zanima me gde mogu da natočim malo benzina.“
„Stao ti je auto?“
Pokazao sam palcem iz sebe. „Ostavio sam ga na prethodnom brdu. Ili je on ostavio mene.“
Mladić me je gledao kao da mu je moj pokušaj duhovitosti nerešiva zagonetka. „Najbliža
pumpa je sedam kilometara odavde.“ Slegao je ramenima. „Sada ionako ne radi.“
Prvi put sam osetio tračak žaljenja zbog odluke da dođem ovamo. Bilo je to više razočaranje u
sopstveni instinkt, u krajolik koji mi je u mislima uvek zauzimao posebno mesto, a možda nije
trebalo.
„Kuda ti?“, upitao sam. „Negde u provod?“
Ispustio je iz sebe zvuk koji bi u veselijem okruženju prošao kao smeh. „Kad počne da me boli
glava, ne mogu da spavam“, rekao je. „Pođi sa mnom. Ja sam Ševa. Prespavaćeš kod nas, pa
ćemo ujutro po benzin. Moj otac će te primiti.“
Okrenuo se i pošao ne sačekavši da vidi šta sam odlučio; prekoračivši metalni graničnik druma,
potonuo je s druge strane. Stuštio sam se za njim niz travnatu padinu.
„Ti bi sada kod kuće išao u provod?“, upitao je.
„Možda ćeš misliti da sam lud, ali meni je ovde bolje.“
Pogledao me je iskosa. „Bio si već na ovu stranu?“
„Jednom sam ranije prošao ovuda“, rekao sam. I to je bila istina.
Kao dete sam često putovao s roditeljima na more, automobilima popularnim u socijalizmu,
tristaćem, škodom, jugom. Moj otac bio je jedan od onih vozača koji bi, da se on pita, svaku
deonicu odvezao u cugu. Usputne stanke pravio je samo zbog nas. Bio je toliko posvećen vožnji
da se usredsredio na jedno: stići što pre. Sve ostalo, kao pauze, koliko god kratke bile, samo su
mu nepotrebno odvlačile pažnju od tog cilja. Zato smo se majka i ja i iznenadili kada je prilikom
povratka sa letovanja osamdeset šeste najavio da ćemo skrenuti sa naše zacrtane putanje.
Uveravao nas je da će nam se dopasti ono što želi da nam pokaže. Skrenuli smo s autoputa na
istok i tad nas je prvi put uveo u klisuru, ovu klisuru. Zaslepile su me nesvakidašnje boje neba,
vodopada i stena. Tako mi je izgledalo sve u ovom raju opasanom planinama: kao nečije
poigravanje onim što možeš videti u prirodi. Paleta boja ovde nije bila zacrtana niti konačna.
Zaustavili smo se da pijemo vodu s potoka. Seljani su nas poslužili jagnjetinom. Otac je uživao
kad je video koliko uživam. Kad smo toga dana kasno uveče stigli kući, objavio je mojoj majci
da želi razvod i napustio nas. Nisam ga video narednih pet godina, a posle toga ne više od
jednom godišnje.
I jedina mrlja u tom predivnom iskustvu dok je trajalo, kao najava onoga što čeka majku i mene,
bila je pogrbljena starica u crnini. Ni dan-danas nisam siguran da sam je stvarno video, da je u
godinama koje su usledile nisam pridodao uspomeni, kao nagoveštaj da svet nije uvek bajno
128

mesto. Dok smo to popodne boravili u klisuri, samo je jednom pokušala da nam priđe, ali se ne
sećam da je uspela da pusti glas od sebe. Kad se suviše približila, meštani su je odvukli da nam
ne kvari ugođaj.
Page
Ništa od toga, naravno, nisam mogao da ispričam svom mladom vodiču. Kuća u uvali do koje
me je doveo mogla je da bude ista ona pred kojom sam pre toliko godina jeo jagnjetinu, ali znao
sam da nije. Izgledala je kao da je konzervirana u drugom vremenu, održavana i voljena. U
krugu svetla oko dvorišta, video sam podšišanu travu, uredno složene bale sena, zadnji branik
kamioneta parkiranog pod strehu. Iza drvenog obora, u mraku se talasala crna vuna oblih
životinja. Pre nego što je odškrinuo vrata s prozorčićem prekrivenim čipkanom zavesom,
mladić me je pozvao pokretom glave i rekao:
„Oca zovu Bica, od ubica. Nikog nije ubio, samo je strog.“
Nasred glavne prostorije nalazio se veliki drveni sto, za kojim je sedeo osunčani prosedi
muškarac, istog pogrbljenog, krakatog stava kao u mladića. Pred sobom je imao načetu pogaču,
flašu prozirne tečnosti i dve čašice, jednu okrenutu naopačke.
Nad sudoperom u uglu, visoka devojka pletene kose prala je posuđe. Mladić joj je prišao hitrim
korakom, prihvatio tanjir koji je isprala i obrisao ga krpom. Devojka mu je uputila pegavi
osmeh. Muškarac za stolom me je pogledao, krupnom dlakavom šapom prevrnuo čašicu viška
i nalio mi rakiju.
„Morao sam da se sklonim negde“, rekao sam. „Moja kola…“, zaustio sam, ali je Bica
odmahnuo rukom kao da nisam prvi s takvim problemom kom je pružio utočište. Pokazao mi
je da sednem.
Prihvatio sam ponuđenu rakiju. Pili smo u tišini. Svaki put kad je sipao sebi, dolio je i meni.
Prostorija je mirisala na zdele pune šljiva, breskvi i trešanja na kredencu. Moj mobilni telefon
nije više reagovao ni na jednu komandu, te sam ga odložio u džep jakne i zavukao patent
zatvarač.
„Od čega bežiš?“, upitao me je domaćin.
Mogao sam da kažem bilo šta, ali sam shvatio da nema svrhe kriti, makar ne od njega. Rizikovao
je mnogo više kad je pustio stranca u kuću.
„Od svoje venčane supruge“, rekao sam. Čak sam osetio olakšanje kad sam to izgovorio.
Podigao je jednu čupavu obrvu. Devojka i mladić zastali su s pranjem i okrenuli se ka meni.
„Moja žena je…“ Uzdahnuo sam. „Opasna sama za sebe. Ali ima zajebanog brata.“
„Kako to?“
„On i njegovi vucaraju okolo teško naoružanje i nose naočare za sunce noću.“
„Pa šta si joj uradio? Jesi li je tukao?“ Po načinu na koji je to izgovorio nisam mogao da ocenim
da li bi osudio ili odobrio moj potvrdni odgovor.
„Ne, taman posla“, rekao sam. „Posvađali smo se. Rekao sam joj da je ne volim.“
Zavrteo je glavom. „Možda si zaslužio da stradaš.“
Devojka i mladić su se vratili poslu. Kad su završili, Ševa mi je kratko klimnuo glavom, izvadio
cigarete iz džepa i izašao na dvorište.
129

„Ljupka“, rekao je Bica.

Page
Pegava devojka mi je uz pogaču nasekla sir, pršutu i paradajz. Pošto me je poslužila, povukla
se u susednu prostoriju u kojoj sam video delove tri visoka kreveta. Nisam ni bio svestan koliko
sam gledan. Kad sam pomazao večeru, Bica je ustao i poveo me uz stepenice na tavan da mi
pokaže gde ću spavati.
Krevet u uglu je škripao, ali čim sam utonuo u njega više nisam mogao niti želeo da se pomerim.
Omamljen planinskim vazduhom i rakijom, u noćnoj tišini sam čuo nešto što je zvučalo kao
kolektivni uzdah ukućana, starijeg muškarca i dvoje mlađe dece: ispušten maltene istovremeno,
kao simfonija izraza nekakvog dubokog, hroničnog bola, na granici melodičnog jauka.
Osluškivao sam da li ću čuti još nešto, ali se više ništa nije desilo, a ja sam se umorio od čekanja
i zaspao.
Te noći nisam sanjao svoju ženu, već nešto što inače ne sanjam: radove koje sam naslikao,
umesto onih koji su me tek čekali. Redefinisane predele od kojih zastaje dah, „specifično
ukrštanje hiper-realizma i nadrealizma“, kako ih je nazvao jedan kritičar. Planine u oblacima
zagasitih boja, rajske prizore u negativu, naopake perspektive. Slike koje je moja majka mrzela,
a koje otac, koliko znam, nikad nije ni video. I na najvećem broju njih, uvek negde u ćošku,
kao viđena krajičkom oka, čučala je pogrbljena prilika u crnom, umesto jedinstvenog potpisa
autora. Uvek umirujuće statična.
Pogrbljena starica sa većine mojih slika unela mi se u lice kao da želi nešto važno da mi kaže,
a ja sam se trgao iz sna i video da nada mnom stoji moj domaćin. Između crepova probijala se
prva svetlost dana.
„Treba da pođemo“, rekao je Bica.
Sišavši sa tavana, video sam Ševu i Ljupku kako sede za stolom, tamnih podočnjaka kao da
nisu ni trenuli, izbegavajući da me pogledaju u oči. Prebacio sam praznu kantu u Bicin kamionet
i popeo se na suvozačevo mesto. Izašavši zemljanim putem na asfalt, krenuli smo na suprotnu
stranu od one gde sam ostavio kola.
Prvi put posle toliko godina, po danu sam video boje koje sam doživljavao kao svoje, boje koje
su me proslavile u zemlji i svetu. Zbog specifične konfiguracije terena, izolovanosti uokvirene
planinama, sunčevi zraci ovde su ulazili pod drugačijim uglom. Upijao sam sve što vidim ne
znajući kad će mi se sledeći put ukazati prilika za tako nešto.
Moj domaćin nije delio moje oduševljenje. „Nešto nije u redu?“, upitao sam videvši kako se
mršti na put.
„Nisam dobro spavao“, rekao je.
„Bolela te je glava?“ Kad me je zapanjeno pogledao, objasnio sam: „Tvoj sin se žalio na isto
sinoć.“
Slegao je ramenima. „To je na mene povukao.“
Dok smo ulazili dublje u klisuru, kraj puta sam video još jednu praznu osmatračnicu. Nije mi
delovala zapušteno niti trošno.
„Za šta vam služi ovo? Da motrite dolazak neprijatelja?“, upitao sam napola u šali.
130

„Za gradonosne oblake.“ Podigao je obrvu. „Znaš šta je to?“

„Jesam iz grada, ali nisam idiot.“
Page
„A čime se baviš?“
Sam sam se napenalio, naravno. Pitanje bi usledilo pre ili kasnije, a još nisam naučio da se
osećam prijatno dok odgovaram na njega.
„Slikam.“
Nasmejao se jednom, glasno, kao da je zalajao. „Mazalo? Od toga može da se živi?“
„Ima dobrih perioda.“
Bica je frknuo i zavrnuo volan bez paljenja migavca, naglo skrenuvši na pumpu sa samo dve
točilice. Iz kućice koja je izgledala više kao kabina za naplatu putarine izašao je sredovečni tip
s nakrivljenim umašćenim kačketom.
„Natoči čoveku, Drakša“, poručio mu je moj domaćin. „Ostavio je kola na putu.“
„Došao si da vidiš pećinu, a?“, upitao je pumpadžija. Osmeh mu je nestao s lica kad ga je Bica
popreko pogledao.
„A ta pećina“, rekao sam dajući mu kantu. „Na koju je stranu?“
Drakša je pogledao Bicu, spustio glavu i krenuo da odvrće poklopac kante. Neodređeno je
mahnuo u pravcu nastavka druma kojim smo došli.
„Ima li neko obeležje kraj puta?“
„Hrast“, rekao je Drakša tiho. „Kriv kao slovo z.“
Moj domaćin se nakašljao, a radnik je zabio pištolj s crevom u kantu i posvetio se točenju.
„Zašto su došljaci opsednuti tom pećinom?“, upitao sam.
„Zbog glupih bapskih priča“, rekao je Bica. „Ale i bauci, mo’š misliti.“
„Ale? Ima neka ala?“
„Koja zviždi“, dobacio je Drakša gotovo besno, u inat mom domaćinu. Utovario je punu kantu
na kamionet i pokušao da odbije novac, ali sam mu nabio svežanj u džep kombinezona na
grudima. Okrenuo se i vratio u svoju kabinu bez pozdrava.
U povratku, Bica je bio taj koji nije dozvolio da se vozimo u tišini. „A kad nisu dobri periodi?“,
upitao je.
„Molim?“
„Šta radiš kad ne uspeš da živiš od mazarija?“
„Žena mi je, što se kaže, dobrostojeća“, rekao sam.
„Ona te izdržava dok ti slikaš. Šta njen brat ima protiv tebe, pitam se.“
Uzdahnuo sam. „Sestre slavnih kriminalaca se ne zaljubljuju u slikare. Možda samo namerno,
da bi nervirale braću.“
131

„Pa jesi li joj rekao istinu?“

Page

„Kad?“
Coknuo je jezikom. „Kad si rekao da je ne voliš.“
„Ne znam“, odgovorio sam iskreno, osećajući kako se u meni skuplja bes. „A što se tebe to
toliko tiče? Gde je tvoja žena, domaćine? Majka tvoje dece?“
„Stigli smo“, rekao je.
Zanjihavši se kao da će izgubiti ravnotežu, kamion se ukopao pored parkirane lade nive. Moj
narandžasti auto odskakao je čak i od krajolika punog neobičnih boja.
„Čudan ti je izbor automobila“, rekao je Bica.
„Nasledio sam ga od oca“, odgovorio sam.
Klimnuo je glavom. Ostao je da sedi u kamionu dok nisam pretočio gorivo. Shvatio sam da
čeka da uđem u svoje vozilo i odem. Primio me je u kuću, nahranio, postarao se da mi ništa ne
zafali i da se bezbedno vratim odakle sam došao. Trebalo je da mu budem zahvalan, ali nešto
mi je smetalo. Možda ovo poslednje: njegovo očigledno nestrpljenje da me se reši.
Šturo sam mu se zahvalio, seo za volan i krenuo. Gledao sam ga u retrovizoru dok nisam
odmakao toliko da pokrene svoj kamionet i pođe kući. Čim mi je nestao sa vidika, napravio
sam polukružno okretanje i pošao nazad.
Prošao sam pored mesta gde me je sinoć našao njegov sin, gde smo se spustili u uvalu do njihove
kuće, gde je zemljani put vodio ka njihovom dvorištu. Kroz prašinu koju je digao odlazeći video
sam zadnja svetla njegovog kamioneta. Prošavši, konačno, pored benzinske pumpe i Drakše
koji je zbunjeno gledao za mnom, dao sam gas.
Možda samo još nisam bio spreman da se vratim u svoj svet. Uvredili su me tim prikrivenim
izbacivanjem iz svoje sredine. Hteo sam da vidim šta to ne žele da vidim. Hvatao sam krivine
u većoj brzini nego što sam navikao na nepoznatom terenu te umalo promašio skretanje pored
hrasta izlomljenog u obliku slova z. Zakočio sam, vratio se unatrag i pošao uzbrdo po šljunku i
kamenju. Moj auto je neko vreme dobro podnosio uspon, verovatno sposoban da osvoji još koji,
ali sam odlučio da ga poštedim zaustavivši ga na proširenju puta ispod visokih borova. Dalje
sam išao peške.
Šetnja je bila duga i naporna. Odustao bih da me nije mrzelo da se posle tolikog truda vratim
praznih ruku. Na kraju, pećinu sigurno ne bih našao da do nje nije vodila sveže utabana staza.
Spuštala se tako naglo da je izgledalo kao da su horde ljudi u cipelama raznih veličina bezbrižno
odšetale u provaliju. Nagnuo sam se preko ivice i video da zavija pod maltene pravim uglom
ispod velike stene, pod koju sam morao da se uvučem čučeći. Nekoga nije mrzelo da se tu
zavlači, što je samo produbilo moju znatiželju.
Izbio sam na visoravan pred pećinsko okno krzavih ivica. Ličilo je na razjapljena usta sa zubima
pirana.
Šta sam očekivao da ću zateći unutra? Alu koja zviždi?
Tokom godina čitao sam malo o kraju, zanimalo me je zbog slika, ali to je uvek bila više
faktografija i topografija, a vrlo malo folklor, inače bih možda i naleteo na slično predanje.
Ovako nisam znao detalje, koliko je priča utemeljena u stvarnosti, koliko ljudi ovde stvarno
132

veruju u nju.
Page
Oprezno sam zavirio u otvor, ali sam unutra osetio samo hladan i ustajao vazduh. Kad sam
zakoračio u šire predvorje, nazreo sam prazne plastične flaše, zgužvane kese od grickalica i
nedopušene čikliće. Dalje se put naglo sužavao u potpuni mrak.
Nešto crno, zgureno i preveliko za sitnu životinju povuklo se u tminu, ali sam uspeo da
registrujem pokret. Bio sam siguran da mi se nije pričinilo. Telefon u mom džepu i dalje je bio
beskoristan za sve funkcije, a drugog izvora svetla nisam imao. Bez svetlosti, nisam bio siguran
da ću smeti da zađem u tu rupu.
Stajao sam ukočeno, dok mi je srce tuklo toliko jako da mi se zalelujalo pred očima, kad sam
čuo glasove ispred pećine. Morao sam brzo da odlučim. Pomoglo je što sam se više plašio onog
unutra, šta god to bilo, nego ljudi napolju.
Kad sam iskoračio na dnevno svetlo, video sam da ljudi još nisu stigli pred pećinu; glasno su
pričali dok su se čučeći provlačili ispod stene. Imao sam taman toliko vremena da se zavučem
iza stene i taman toliko mesta da im se sklonim sa vidika a da ne padnem u provaliju.
Na visoravan su, jedno za drugim, izbila poznata lica. Bica, njegov sin Ševa i ćerka Ljupka,
porodica visokih. Poslednji je stigao onaj koji nikako nije mogao biti u rodu s njima, Drakša sa
pumpe. Njih četvoro rasporedili su se u polukrug ispred pećine, ali u nju nisu ulazili.
„Dobro, pa gde je sad?“, rekao je Drakša.
„Kazao sam ti da nije ovde“, pobunio se Ševa.
„Ovoga ne bi bilo da se nisi raskokodakao, Drakša“, rekao je Bica.
„Znaš i sam koliko se tek navrznu kad ih odgovaraš od pećine.“
„Ih, vidim pomogao je taj pristup.“
„Kud se deo onda?“, odbrusio je Drakša. „Znamo gde je ostavio kola.“
Ševa je rekao: „Ako ga sad ne nađemo, ova tri dana prerašće u sedam. A kad ga ni tad ne
budemo našli…“
„Ne možemo da ga ne nađemo za tri dana“, rekao je Bica.
„Dvadeset jedan dan ovoga ne bih izdržala“, promrmljala je Ljupka. „Ovog zvuka.“
Svi su načas ućutali.
„Osećaš li kako jenjava, Ljupka?“, upitao je Ševa, kao da želi da je uteši.
„To samo znači da će se uskoro pojačati“, odgovorila je ona.
Nije mi bilo jasno o čemu govore. Nisam čuo ništa, sem vetrića u krošnjama drveća ispod mene,
i njega veoma slabo.
Bica se obratio svima. „Ševo, ti još jednom pročešljaj kraj oko pećine. Ljupka, ti pođi uz reku.
Ja ću motriti drum, javiću ostalima s one strane. A ti, Drakša, znaš šta treba da uradiš s njegovim
kolima. Ajde, raširite se i samo bez panike.“
133

Napustili su plato pred pećinom spustivši se u tišini jedno za drugim u rupu. Još dugo nisam
smeo da promolim glavu, nesiguran da li su stvarno otišli. Opkolili su me. Zaplenili su mi kola.
Page

Nisam znao kuda ću i šta dalje.

Kad sam utrnuo iskoračio iza stene, pred ulazom u pećinu ugledao sam crnu pogrbljenu priliku.
Toga sam se sve vreme plašio, još od onda kad sam ugledao Ševu na noćnom putu. Svih ovih
godina, ako ćemo pravo. Starica iz mojih sećanja, mojih snova i mojih slika, bila je stvarna.
Stajala je u crnim ritama, istovremeno suviše definisana i nejasna da bih podneo da na njoj duže
zadržim pogled. Nije joj se videlo lice, iz marame na glavi nalik kapuljači izvirivao joj je samo
vrh isturene brade. Bio sam siguran da me je spazila. Čekao sam da vidim šta će uraditi, ali bila
je zauzeta nečim drugim.
Prišavši ivici platoa kao da lebdi, zavirila je u ponor. Iskoristio sam trenutak njene nepažnje da
se povučem iza stene, ali sam se od manjka krvi u glavi ili ukočenosti u nogama zateturao,
pogrešno procenio koliko mi je mesta ostalo do ivice i skoro proklizao. Odronio sam grumen
zemlje pod sobom i očajnički se uhvatio za stenu. Kad sam pogledao dole, video sam kako me
odozdo besno gleda Ševa.
Provirio sam iza stene, na jedinu drugu stranu za beg, i video da je prilika u crnom podigla
suvonjavu ruku ispod skuta i prinela je glavi. Napravila je oštar pokret rukom nadole, kao da
okida strune ili možda udara u drombulje u svojim ustima. Ponovila je pokret još jednom,
agresivnije, i ja sam se spremio da čujem nešto, nekakav zvuk, bilo šta što bi bila posledica te
radnje. Ali čuo sam samo jecaj duboko ispod sebe.
Ševa je poda mnom pao na kolena i uhvatio se za glavu.
Bilo mi je mučno gledati ga kako se valja u prašini. Kad sam ponovo pogledao ka pećini, crne
prilike više nije bilo. Nisam mogao da procenim je li ušla u okno ili se bešumno spustila ispod
stene. Ako je uradila ovo drugo, srešće Ševu. Kad sam, međutim, pogledao dole, video sam
samo njega.
„Pođi sa mnom“, prostenjao je digavši glavu ka meni. „Znam prečicu, ništa ti se neće dogoditi.
Neću reći ostalima da sam te sreo.“
„Ko je bila ova baba?“
„Siđi, pa ću ti ispričati“, rekao je sa suzama u očima. „Ne moraš da se plašiš. Ostali smo sami.“
Nije mi bilo druge nego da poslušam. Šmugnuo sam pored pećine najbrže što sam mogao i
zveknuo glavom o stenu dok sam se provlačio ispod nje. Kad sam se spustio, Ševa je sedeo na
niskom kamenu. Povratila mu se boja u lice i više nije plitko disao.
„Moramo da pođemo“, rekao je.
„Ne dok mi ne kažeš ko je ono.“
Uzdahnuo je. „To je zviždač. Naš frulaš. Naš glasnik i čuvar. Stara se da budemo svi na broju.
Sa nama je tu dugo. Svaka prirodna oblast navodno je imala jednog. Koliko čujem, ostali ga
više nemaju.“
Bog ni ne zna da ovo postoji, govorio je moj otac.
„Ajde, sada“, rekao je Ševa. Kad je krenuo u šumu, sledio sam ga kao mesečar.
„Kuda idemo?“, upitao sam.
134

„Do tvojih kola. Znam gde ih je ostavio Drakša.“

Page

„Kako to misliš ’stara se da ste svi na broju’?“

„Nije to neka mudrost. Ti moraš da odeš, mi moramo da ostanemo. U ovom kraju uvek je morao
da bude isti broj ljudi. Ako neko umre, neko mora da se rodi. Porodica se kod nas uvek pažljivo
planirala. Uspevali smo da održimo broj čak i u vreme zbegova, kad su se tu skrivali hajduci.
Moji su navodno potomci hajduka koji je ostao. Ako neko dođe, da bi se zadržao, neko mora
da ode. Znam za bar jedan takav slučaj. Suština je: ti si ovde višak.“
„Ali zašto pristajete na to? Što biste želeli da ostanete ako ne želite?“
„Nikad ni u čemu nećemo oskudevati“, rekao je. „Tako nam je obećano. Jesi li video moju
kuću? Svega imamo.“ Možda mi se samo učinilo, ali nije zvučao uvereno u to. „Ajde ovamo.
Imamo još dugo da hodamo. Moramo da zaobiđemo rejon mog oca.“
Ševa je znao kako da nas sprovede ispod nasipa da ne budemo primećeni sa osmatračnice.
Visoko na drvenoj platformi, Bica se oslanjao obema rukama o ogradu, zagledan u daljinu.
Čekali smo da se sagne, podigne se sa flašom i nategne iz nje. Tek smo tad pošli dalje.
Ljupka je na drugoj obali reke bila zauzeta potapanjem marame vodu i stavljanjem obloga na
čelo. Pre nego što smo uspeli da zađemo u novi šumarak, Ševa je zastao i zažmurio. Iz uglova
očiju potekle su mu suze.
„Zviždač?“, upitao sam.
Klimnuo je obrisavši lice. „Podseća nas da si još tu. Da i dalje imamo čoveka više. Tri dana. Pa
sedam… I onda…“ Ućutao je.
„Zašto ja ništa ne čujem?“
„Zato što nisi odavde.“
Bio je u pravu, naravno. Bio sam potomak nekoga ko je izneverio porodicu, a dozvolu da
ponovim istu grešku tražio sam ovde. Zaluđivao sam se mišlju da će mi klisura pružiti novu
priliku, a jedino rešenje bilo je da se vratim u grad i tamo ispravim svoje krive drine. Otac,
majka, žena, njen brat. Morao sam sa svima da se suočim. Ovo ovde bila je iluzija koju sam
predugo zloupotrebljavao.
Kad smo prošli kroz dug tunel od borova, Ševa nas je naterao da zalegnemo iza posečenog
debla. Osećao sam se kao u rovu. S obe naše strane, osmatračnice su se dizale visoko u modro
nebo i sada više nisu bile napuštene.
„Vidiš granicu?“, pokazao je ispred nas. Prepoznao sam usko grlo klanca kroz koje sam prošao
sinoć da bih zakoračio u njegov svet. „Sa druge strane je sloboda. Samo da sačekamo noć.“
Nazirao sam svoju narandžastu ladu kraj puta, poput mamca koji je tu ostavljen da me privuče
kako bih konačno izašao iz njihovog brižljivo čuvanog kutka. Umorio sam se od tolikog
pešačenja. Nikad mi potencijal tog starog automobila i grada u koji će me vratiti nije delovao
toliko primamljivo.
Čekali smo kraće da padne mrak nego što sam očekivao. Sunce je u klisuri brzo propalo iza
planina. Spreman da se oprostim od svojih boja, pružio sam ruku Ševi, a on ju je rado prihvatio.
Pod okriljem noći, ustao sam iz naše busije, ali nisam uspeo da napravim nijedan korak.
135

„Kud si pošao?“, rekao je Ševa maltene tužno. „Ta sloboda nije za tebe.“
Stao je na noge, obišao me i počeo da se spušta ka ulazu u klanac. Kad sam se osvrnuo, video
Page

sam da uz mene stoji zviždač i dugim, suvim prstima čvrsto me drži za podlakticu.
Ševa se nakratko okrenuo i klimnuo glavom zviždaču. Ovaj se nije pomerio.
„Mislio sam da ovde imaš sve što želiš“, doviknuo sam mladiću.
„Mislio sam da ti želiš da ostaneš“, odgovorio mi je Ševa.
Dok sam se batrgao pod zviždačevim stiskom ne uspevajući ni da pomerim ruku, gledao sam
kako Ševa ispravljenih leđa spretno nestaje kroz kapiju klanca. Pripala mi je muka dok sam
izbliza udisao miris osobe kraj sebe, nešto ustajalo, prezrelo i resko u njenoj odeždi ili koži.
I zviždač je čeznutljivo gledao za Ševom ili sam bar takav utisak stekao. Izbliza sam shvatio da
ne izgleda kao starica, već pre kao gubavac koji je preživeo čitav vek ili tri. Kad je nakrivio
glavu, video sam da je sprava koju okida dok muzicira u stvari deo njegove vilice, nalik tankoj,
oštroj kosti koja mu štrči iz brade.
Uspeo sam da nazrem kako Ševa zastaje pred mojim autom na drugoj strani. Isprobao je bravu
i zadovoljno otvorio vrata. Kad je ušao u kola, mrak oko njega se uskomešao.
Iza stene s druge strane puta digle su se tri glave. Video sam im samo senke i odsjaj mesečine
u njihovim naočarima za sunce.
„Mislio si da ćeš pobeći?“, povikala je jedna od glava. Poznavao sam taj promukli glas koji je
odjeknuo klancem. „Samo je trebalo da te sačekamo. Ovde je poslednji put zabeležen signal
tvog mobilnog. Imaš pozdrave od moje sestre. Digla je ruku na sebe, gnjido.“
Do nas su doprli Ševini prigušeni protesti iz kola. Kad su tri senke potegle oružja dugih cevi,
zviždač kraj mene je slobodnom rukom zadrombuljao po parčetu svoje kosti, a rafale koji su s
druge strane klisure izrešetali moju ladu nivu nisam čuo od bola koje mi je prostrujao glavom i
ugnezdio se u njoj.

136
Page
 ECKERMANN
WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST
WWW.ECKERMANN.ORG.RS
MART - APR 2019.
BROJ 20

137

Autor fotografije Majlinda Kelmendi

Sva prava zadržana © 2016 -2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Page
Page
138