Problemi bilingvizma

Što .se tiče jezičkih ili lingvističkih interferencija, o kojima smo govorili, njihov uticaj za
sociologiju je važan jer može da ukaže na prisustvo na datoj geografskoj teritoriji onih grupa i
društava koji su različitog lingvističkog porekla. Takav je slučaj sa koegzistencijom razlicitih
jezičkih sistema na jednoj te istoj teritoriji, koji omogućuju sporazumevanje prisutnih grupa ili
društava, istovremenim korišćenjem dva (ponekad i više) jezičkih sistema od strane istih
subjekata. To je pojava dvojezičnosti ili bilingvizma. Doduše, valja imati u vidu da bilingvizam
nikada niije podpun, pošto svaka osoba ima svoj maternji jezik koji interferira sa drugim nekim
jezikom i na taj način utiče na njegovo korišćenje (izgovor, morfologija, rečnik). U svakom
slučaju bilingvizam je pojava koja na svoj način može biti svedok privremenosti odnosno
slalnosti određenih društvenih odnosa među pojedinim grupama.

Grane misli da trajniji društveni odnosi teže ka tome da ublaže ili likvidiraju bilingvizam u
korist lingvističkog odnosno jezičkog ujedinjavanja. Istorija je, po njemu, dokazala da se ova
tendencija može ostvarivati na dva načina. Prvo: ako su dva jezika zajedničkog porekla i sličnih
struktura, unifikacija se vrši u korist jezika ili jezičkog elementa čiji je društveni ugled, prestiž,
viši (a to, po pravilu, biva iz političkih, ekonomskih i religioznih razloga). Ali tom prilikomi jezik
»pobed- nik« takođe gubi neke svoje specifične odlike: on samo služi kao osnova za stvaranje
jednog zajedničkog jezika (takva je bila pozicija atinskog odnosno atičkog dijalekta u okviru
unifikacije grčkog jezika). Druga je ona mogućnost koja nastaje onda kada su jezici koji
interferiraju po poreklu i odlikama različiti. Tada se unifikacija vrši na štetu jezičkog sistema ili
elementa koji je manje razvijen ili iščezava, pošto njegova struktura ne može da prihvati
interferenciju, a da pritom ne propadne. Napuštanje jednog jezičkog sistema u korist drugog, u
osnovi uvek ima za uzrok socijalne razloge tj. vanlingvističke razloge. To znači da prilikom
njihovog istraživanja naš pogled treba da bude uperen u postojeće društvene odnose. Takav je
bio primer iščezavanja galskog prema latinskom jeziku (koji je trgovački i administrativni jezik,
jezik starih gradova) ili iščezavanje normanskog (jezika manjine plemića osvajača) u odnosu na
anglo-saksonski (koji je bio jezik autohtonih većina).

Slična stanja se mogu konstatovati i pri proučavanju izumrlih jezika (na primer: jezik Maja).

Sa svoje strane je Franc Boas tvrdio da se mnoge jezičke promene najintenzivnije

odigravaju baš zahvaljujući nejezićkim uslovima odnosno zahva'jujući društvenim uslovima.
Tako je on, izučavajući indijanska plemena u Americi i njihove jezike, postavio hipotezu o tome
da najsnažnije promene u jezicima tih plemena nestaju posle ratova i zarobljavanja žena u tim
ratovima, ili posle udaja odnosno ženidbi sa ženarna iz drugih društvenih grupa, pošto su žene
te koje u najvećoj meri uče decu jeziku, o čemu, uostalom, svedoči i sama činjenica postojanja
maternjeg jezika.9

Ne bi, međutim, bilo ispravno da se sve promene objašnjavaja samo socijalnim razlozima.
243
Pogotovo ne, kad se zna da socijalni razlozi sadrže u sebi i mnoge druge, na primer:
antropološke. Na tu stranu . stvari ukazao je, iako samo delimično, Anri Delakroa kada je
upozo- ] ravao da neka konstituisana i ćvrsta životiryska diuštva (pčele i mravi). u kojima
postoje vrlo razvijjeni elementi društvenosti nisu bila u stanjj da razviju (verbalni) govor, jer nisu
9 Viđi: Boas Franz,: Race, Language and Culture, 1959, p. 215.
posedovala odgovarajuće telesne. fiziološke i druge, antropološke uslove. Prema tome: sama
društvenost nije dovoljna za razvoj jezika ove vrste, mada je ona od prvorazrednog značaja i
veoma stimulativna:10 Sa svoje strane, ja bih se ovde zadovoljio samo još time da napomenem
da treba praviti razliku između dveju u osnovi različitih vrsta društvenosti: one u životinjskom
carstvu i one koja vlada među ljudima, kao svesnim proizvođačima ,da se ne bi palo u iskušenje
kako je navedeni argumenat Delakroa definitivan i neopoziv.

Jezik je jedno od najjačih oruđa pomoću koga se vrši individualna i socijalna identifikacija
ličnosti sa određenom sredinom, ali baš taj e'emenat je dosta protivrečan. Na jednoj strani jezik
se pod stvom društvenih faktora diferencira, ali se zato na drugoj strani, pod dejstvom tih istih
faktora, sve više ujednačuje. Jer na njih opismenjavanje, sredstva masovnih komunikacija:
»Naši dijalekti miru. Jurišaju na njih škola, služenje vojnog roka, radio, film, knjige za narod. U
poslednje vreme eto i televizije. Juriša na njih i ( prestiž grada i težnja čoveka sa se\a da se
iščupa iz zaostz' bar iz njenih spoljnih manitestacija«

Na kraju krajeva, baš us'ed ove izrazite integrativne jezik je bio i ostao jedan od najvažnijih
faktora nacionalne cije u društvu. I verovatno da nije slučajna jedna trajno izrazaja da se stvore
jezici koji bi bili funkcionalni ne samo po tc olakšavali komunikacije među društveno
raznorodnim grup po tome što bi predstavljali osnovu za istinsko približavanie : vanje izolovanih
društava u jedno celovito, istinski humam: na filantropskim osnovama (na primer: esperanto,
koji >e lekar Luis Lazare Zamenoof, a objavljen je 1887 ili »volapu'k« je izraz nastao
transpozicijom engleskih reči »warld« — svet i — govoriti).

Nije na odmet napomenuti i mogućnosti zloupotrebe razbijanje određenih društvenih

zajednica ili, čak, i za svakoi zloupotrebe. Jer, jezik može da služi čoveku ne samo u taa što će
mu omogućiti da opšti sa drugim ljudima i da prenosi prima iskustvo, nego ponekad i u smislu
da oteža komuniciran« i ni. Već su i primitivni vračevi (a danas to rade mađionićari). u istaknu
svoju moć i superiornost upotrebljavajući pojedine drugi ljudi ne razumeju, da bi time izazvali
čuđenje i poštow ličnosti. Nije redak slučaj da se »verbalizmom« kao golim reči želi da prikrije
neko raspoloženje ili odsustvo ideja, is" kozvane »filibasterske« polemike (bolje: monolozi), u ]
nekih zemalja, imaju za jedini cilj sprečavanje donošenja luka. Ali, osim ovih, reklo bi se
izuzetnih zloupotreba jezika.
10. Viđi: Delacrotec Henri, La langage et la pensie, Paris, 1924, p. 77.
11. Ivić Pavie, Dijalektologija-jedan naš kulturni problem, Letopis Matice Sad, mart, 1962,
str. 175.

na žalost, i takve koje su mnogo teže po posledicama. Neke ekonomski razvijenije i politički
uticajnije zem'.je putem jezika vrše uticaj na zemlje u razvoju, te se i pos'e formalnog sticanja
slobode zemlje u razvoju često veoma teško oslobađaju stvarnog uticaja bivših koloni- jalnih
sila, a nekada se, čak, vode i pravi ratovi za ili protiv jezfčkih sloboda (na primer: u Indiji).

244
Naime, uvođenjjem i sticanjem obrazo- vanja na jeziku dojučerašnjeg kolonizatora, sa osloncem
na najviše in- stitucije tc vrste u bivšoj metropoli, usvajanjem jezika kolonizatora za zvanični i
priznati jezik, sa svim posledicama koje iz toga proističu, vrši se nesumnjivo protežiranje
interesa bivših kolonizatora. Stoga pravi problem nije u tome da li će se ili neće dozvoliti
interferencijd na planu jezika, koja je i inače neminovna, nego je stvar u toinc da se ona ne vrši
sredstvima političke, ekonomske i svake druge prinude, na bazi ravnopravnosti jezika odnosno
društvenih zajednica.

Na kraju, ima dosta elemenata društvenog uticaja i u stvaranju svih drugih takozvanih
»veštačkih« ili »metajezika« (kao što su naučni jezik formula i drugih simbola ili olakšanja
posredovanja i putem razvoja teorije informacije i komunkacije, mašinskog prevođenja i drugih
pronalazaka i odkrića).
Argo i njegovi društveni korenovi i determinante

Argo je jedna specifična forma diferenciranja jezika odnosno go- vora društvenih grupa .
Sama reč »argo«, koja potiče još iz XVII veka, u početku je oznaćavala grupu golya, lupeža i
prosjaka, ali se je termin kasnije razvijao u drugom pravcu, tako da je sve više primenjivan
samo na jezik koji su negovale ove društvene grupe. Govorilo se najpre o žargonu argoa, a
zatim samo i prosto o argou.

Dobri poznavaoci jezika i govora tvrde da se argo javlja kao po- java u društvu već krajem
XII i početkom XIII veka.' 2 Ti su autori do- kazivali njegov kriptološki (tajni, skriveni, podzemni)
karakter, kojim, se manje ili više uspešno služi neka prestupnička (devijantna ili krimi- nalna)
grupa, da bi skrenula pažnju sa svojih obmana, prevara, prekršaja i drugih neprihvatljivih
postupaka. U kasnijem razvitku, termin evoluira i dalje, tako da je u XIX veku Littre pod njim
podrazumevao »poseban govor i jezik skitnica, prosjaka i lopova, koji je razumljfv samo njima«,
ali takođe i »proširenje ove posebne frazeologije, 'više ili manje tehničke, više ili manje bogate,
više ili manje slikovite (pito reskne), kojom se služe i Ijudi koji obavljaju isti zanat ili protesiju«.

Jean Marouzeau je još preciznije definisao argo,' 3 udaljavajući se još više od prvobitnog
značenja reči i ističući da jt argo «spccija!ni govor koji je stvorio jeclan parazitarni rečnik, a koji
upotrebljaVaju članovi neke društvene grupe ili katcgorije u nastojanju da se izdvoje od ostale
mase govornika«.

Kao što se iz izloženog vidi, postoje tri glavne etape u razvoju pojma i termina odnosno
pojave:

1. prva etapa, kada se u argou vidi prvenstveno tajni jezik de- vijantnih grupa;
2. etapa u kojoj se zapaža nastanak posebne frazeologije;

3. etapa kada društvene oznake odnosno karakteristike postaju vodeća i najizrazitija odlika
argoa.

Danas je, međutim, uobičajeno da se govori o više vrsta argoa: o argou kasarne,
tipografskom argou, pozorišnom, tehničkom, sportskom i i o arpcou različtih drugih zanata i
profesija.
Prema tome, u jednoj sintetičkoj definiciji zahvatajuči ovaj prob- !em, pod argoom bi trebaio
245
podrazumevati specijalan govor, stvoren i korišćen od strane izvesnih društv'enih grupa, sa
ciljem da se iz procesa komunikacije isključe druge društvene grupe, pri čemu je uzajamni
položaj tih društvenih grupa obično suprotan (jedne su obično društveno nadređene, a druge
društveno podređene).
 U izvesnim okolnostima argo može da menja stepen svoje popu- larnosti. Tako se, recimo,
dešava da argo čak prodire i u književni jezik odnosno da se i u značajnijim književnim delima,
radi podpunijeg karakterisanja ličnosti i situacija, koristi argo (ova se pojava, ilustra- cije radi,
može zapaziti u nekim romanima Oskara Daviča).

Specifičnosti argoa mogu da se ispolje na raz'ičtim planovima jezika i govora: u oblasti

rečničkog sastava (leksike), izgovora i gramatike. No, ipak su specifičnosti leksičkog tipa
najmarkantnije, zato što su promene u rečničkom sastavu najintimnije povezane sa protesio-
nalnom aktivnošću i tehničkom specijalnošću ličnosti i grupa. RazumIjivo je, na primer, da će
rečnik jednog tehničara, jednog sportiste i jednog umetničkog kritičara biti podložniji uticajima
njihove profe- sije, nego što će to biti slučaj sa fonetskim elementima govora.

Ali, ono 'što je u svim tim promenama veoma zanimljivo, jeste činjenica da su tendencije
razvoja argoa dosta protivrečne. Argo može da učini da način govora postane »bogatiji« i!i
»siromašniji«, slikovitiji, mutniji, ekspresivnijji, objektivniji, subjektivniji, otvoreniji, zatvoreniji,
arhaičniji, moderniji, i tako dalje, gotovo do u nedogled. Već u zavis- nosti od određene
društvene grupe i. sredine, kada se lična i kolektivna fantazija prepliću, dajući. argou oblike i
specifične boje, koje su ne- zamis'ive inače. Argoi ulice, bistroa,. šansona, romana, umetničke
kri- tike, tapkaroša i sličnih grupa su nesumnjivo duboko uticali na jezičku diferencijaciju.
Osnovnu razliku treba praviti u smislu odvajanja profesionalnih vrsta argoa od prestupničkih,
delinkventnih varijanti argoa, kakva je, na primer šatrovačka varijanta.
Tajnost argoa

Argo je nastao kao bitno tajni govor, ali je u kasnijim prome- aama elemenat tajnosti počeo
da slabi, zakržljava. Ipak je on još i c'anas u velikoj meri tajnog karaktera. Ovaj problem je
naročito prou- čavao teoretičar argoa Alfredo Nićeforo. 10 On je isticao da je argo spe- cijalan
način govora koji je intencionalno tj. po nameri tajan, a ovaj cilj se bitno sadrži u potrebi grupe
za odbranom .Prema tome, odbrana grupe je centralna ideja i istovremeno razlog za postojanje
argoa, a jasno je da potreba za odbranom postoji prvenstveno kod onih grupa koje osećaju
nužnost da sakriju svoje postupke i misli. I u tom smislu se može tvrditi da je jedan od onovnih
zakona razvitka argoa sledeći: ukoliko je razvijenija potreba grupe (koja stvara argo) da se bori
ili krije, utoliko argo postaje složeniji, rašireniji i organizovaniji. Na taj način on od proste zbirke
reči postaje pravi i bogatiji jezik, sa podpu- nijim rečnikom i drugim lingvističkim oznakama.

Prema zapaianjima Giroa ovo je jedna od značajnijih zakonitosti u strukturi i dinamici argoa.
Jer, zaista se zapaža da već u tajnim formulama plemenskih vračeva, u ezoterićkom govoru
prihkom rituala tako- zvane »primitivne inicijacije«, u tajanstvenim rečima prilikom učlanja- vanja
u neka tajna društva (kao što su, primera radi, masoni), u taj- nim rečima okuitista i
mađioničara, u kurtoaznom diplomatskom ko- deksu, a pored toga i naročito tamo gde se sa
Ijudiina postupa strogo (odnosi policajaca i devijantnih tipova, komanuanata i podčinjenih,
nadzornika i radnika, oficira i vojnika, profesora i učenika itd.), pos- toje uslovi da se makar u
246
početnoj i prolaznoj formi jave eiementi ili nagoveštaji tajnog govora. Ugrožene grupe po pravilu
i najpre stvaraju svoj sopstveni argo (tapkaroši, falsifikatori, klošari, gangsteri i slično). Poznat je
slučaj Vidocq-a u Francuskoj, koji je i sam, bu- dući jedno vreme osuđenik i robijaš, napravio
rečnik koji sadrži više od 1500 reči one vrste argoa koji se upotrebljavao u francuskim tam-
10 Nićeforo Alfredo. Le gćnie de l'argot, 1912.
nicama na početku XIX veka (tačnije oko 1837 godine). Isto tako nisu nepoznati m primeri
političkih ilegalaca, progonjenika i zatvorenika koji su bili, prinudeni često i kao profesionalni
revolucionari, da stva- raju tajne argoe, kako bi se mogli pismcno ili usmeno sporazumevati
među sobom, ali da policijski islednici i nadzornici ne budu u stanju da svate njihove namere.
Cak i u slučajevima formiranja nekih profesi- onalnih argoa moguće je primetiti u određenim
prilikama elemente tajnosti. Tako pečalbari i sezonski raunici, koji su udaljeni od svojih kuća i
porodica, i žive u otežanim životnim uslovima, a čije su grupe najčešće sastavljene od zemijaka
iz pojedinih krajeva, često tormi- raju sopstvene argoe i korespondiraju a da ih sredina ne
razume.

Slične ideje o tajnosti argoa imao je i drugi jedan poznavalac argoa: Lazar Senean (Lazare
Sainean). On je tvrdio da je argo ta(jni, veštački i parazitarni jezik, koji se logikom okolnosti u
novije vreme proširio i na one krugove koji nisu funkcionalno zainteresovani za njega, nego iz
nekih drugih, sporednih razloga.

Uostalom, o poreklu argoa dovoljno svedoči i činjenica da je on stvaran prvenstveno od

strane udruženih kriminalaca. Ovi su tor- mirali bande, koje su često bile izrazito hijerarhizovane
i smeštene u posebne kvartove velikih gradova. Tako je u Parizu svojevremeno bio poznat
famozni »Cours des miracles«, na mestu današiljeg trga Mober, sačinjen od čitavog niza
lavirinata, uličica, prolaza i ćorsokaka u koje se i sama policiji nije lako usuđivala da ude.
Leksičke, morfološke i semantičke promene u argou

Međutim, nikako ne bi trebalo gubiti iz vida da je argo samo u prvim svojim začecima i samo
intencionalno tajan, a da kasnije doživ- vljava promene u smislu sve većeg širenja i u redovima
onih druš- tvenih grnpa koje nisu njegovi prvobitni tvorci i nosioci. To doiazi us!ed toga što se,
počev od XIX veka pa nadalje, menjaju uslovi. Ne- staje postepeno društvene izolovanosti onih
grupa koje su stvarale argo, pa se u vezi s tim gubi postepeno i sama jezička odnosno govorna
izolacija (iščezavaju organizovane bande sa jačanjem zakonitosti i policijskog angažovanja,
nestaiju posebni stambeni kvartovi, javljaju se zatvori na čitavoj teritoriji zajednica namesto onih
koji su bili vezani samo za pojedina mesta, razvijaju se sredstva komunikacije, književni jezik i
obrazovanje ili eliminišu argo ili ga usvajaju u odre- đenim prilikama iz literarnih i umetničkih
pobuda, sve više s!abe društvene pregrade između pojedinih slojeva društva). Pošto ove grupe
sve više prestaju da bude zatvorene, to se i njihov tajni jezik sve brže vulgarizuje i prelazi u šire
narodne slojeve. Na taj način je omogučena njegova asimilacija u takozvani popularni, narodni
govor, a argo gubi svoj prvobitni kriptološki smisao. Zbog toga je Senean tvrdio da je danas
argo iščezao i da se, u moderno doba, podpuno stopio sa modernim jezikom. Ovo mišljenje,
naravno, nije sasvim netačno, ali ipak podcenjuje snagu argoa.

Ostaje pitanje: ako se argo niy'e izgubio i ako se možda uopšte neće izgubiti, šta je to onda
što ga čini vitalnim i što mu produžuje vek? I kakve su to govorne odnosno jezičke promene
koje mu pomažu da se saobrazi novom društvu i novim društvenim situacijama? Na to pitanje
247
ima više odgovora.

Jedan deo odgovora treba tražiti u promenama: a) semantičkog i b) morfološkog karaktera.

Semantičke promene, čija je suština u pro- meni značenja i smisla reči, sračunate su na to da
nova značenja isključe iz procesa komunikacije jedne ljude, a da istovremeno omo- guće
komuniciranje drugih. Stoga se rečima, sa već utvrđenim i uobičajenim značenjima, dayu nova
značenja, gotovo nezavisna od pred- hodnih. U slučaju da se i ta nova značenja toliko rašire da
postanu poznata i neupućenim odnosno nepoželjnima, oseća se potreba da se povremeno
menja ključ kodeksa argoa. To naročito važi za kritične termine i pojmove (tako se za novac
nalaze drugi termini: »lova«, »somovi«, »đengi«, »šuškavice«, »svila«; zatvor ostaje »fijoka«,
»ku- tija« »banja« i slično. Afirmacija se izražava izrazima kao: »gilta« »si Mi'.e«, negacija
izrazima »rotkve«, »nokat«, »đžada« i drugim. Nekada se negacija ili ravnodušnost prema
nekoj stvari izražava terminima koji nisu ni u kakvoj bližoj vezi sa poijavama koje označavaju:
»pa- sulj«, »Filadelfija« i tako dalje). Zbog svih ovih i sličnih momenata kada se govori o
iščezavanju argoa, treba voditi računa o tome da se često ne radi o stvarnom iščezavanju nego
o transformacijama, u zavis- nosti od okolnosti.

Osim semantičkih promena u novije vreme se zapažaju i neke morfološke. Reči se

maskiraju ili deformišu na taj način što se umeću pojedini glasovi ili s!ogovi ili se pak uvode,
odnosno zamenjuju, pa- razitarni glasovi prema određenoj uobičajenoj šemi, korja istovremeno
predstavl|ja ključ za takve intervencije argotijera. (Na primer: igranka postaje »igranjac«, tuča
»kokanjac«. I obratno: nekada se vrše skraćivanja: kretenu se tepa »krele«), I pored svega
treba imati u vidu da se ovakve promene forme pojedinih reči ne vrše savim slučajno ili iz čiste
zabave. Ukoliko se takve promene vrše iz plezanterije, one su u svakom slučaju od
drugostepene važnosti. Primarno je to da treba izmeniti značenja ili afektivni ton. Sve to
pokazuje da je argo istovre- meno tvorevina koja u sebi sadrži mnogo izveštačenosti. To
naročito važi za slučajeve kada promene ove vrste pređu u druge sredine i društvene grupe, pa
se tamo nastavi proces deformacije govora i jezika. To ponekad biva čak i u sredinama
obrazovanih ljudi, na primer među studentima. Oni u svoj argo unose stručne izraze,
kornbinacije iJi pre- rade koje nastaju na bazi mešanja maternjeg i stranih jezika. Stoga je
Albert Dauzat bio pobuđen da skrene pažnju na izvesne intelektualističke afektacije u argou
studenata i intelektualaca, a Pjer Giro, da se izveštačenost argoa ne ogleda toliko u načinima
njegovog leksičkog stvaranja, koliko i prvenstveno u načinu njegove upotrebe. Jer tek u procesu
upotrebe može da dođe do izražaja težnjja argotijera ka duho- vitosti i izražavanju lične
fantazije, kao što po pravilu biva u moder- nom argou.
»Zakon regresije« u argou

U navedenom smislu značajna je jedna pravilnost koju je zapazio i formulisao Alfredo

Nićeforo i nazvao je »zakonom regresije« u argou. U skladu sa ovom zakonitošću promene koje
se odigravaju u oblasti argoa pokazuju tendenciju da sistematski snižavaju smisao slo- ženijih
ideja i to na ta/j način što sve apstraktne ideje svode na nivo nečeg konkretnog, a sve što je
intelektualno na nivo čulnog, podčinjavajući se jednom neumoljivom procesu degradacije. 11
Nekoliko primera moći će uspešno da ilustruju ovu pojavu: tako je nos »sedište instinkta« jer se
njime može da namiriše opasnost koja preti. Degradacija naročito teži da dobije komične forme
baš zahvaijujući tome što se složene i suptilne idejje izražavaju banalnim terminima. Karikira se,
248
recimo, ljubav: zaljubiti se je isto što i »zacopati se«, starija žena koja izdržava mladog
I(jubavnika je njegova »pekarka«; prividna otmenost a stvarna prostota se izražava terminima
»najlon«, »prteni«, »težinjavi«. Argo u mnogo većoj meri unosi u termine i afektivni odnos
govornika prema stvarima i pojavama o kojima govori. Tako će žena nazvati svoju vodenicu za
11 Uporedi: Boissiere Jean Galtier, Dictionnaire historique, itimologique et anegao- tique đ'argot, Paris, 1939—1947—1950, p. 11.
kafu »moj mitraljez«, aii vojnik će svoj mitraljez nazvati »vodenicom za kafu«. Ćesto u tim
izrazima ima puno dvosmislenoti, sarkazma i ironije, koji se prenose sa socijalnog plana. Prust
je, na primer, pokazao kako stara služavka Fransoaz, koja je inače verna kao pas svojim
gospodarima, ne propušta priliku cla se podsmehne svojim gospodarima kad god joj je to
moguće, što treba da bude neka vrsta blage kompenzacije za njen inače podređeni po- ložaj.
Seljaci će često u svom argou da se podsmehnu građanima koji postaju u njihovom rečniku
»kaputlije«, »mantilaši« i tako dalje. Ali će se isto tako šaliti i na svoj sopstveni račun, naLazeći i
u najtežim situacijama komične efekte, kao neku vrstu psihološke ravnoteže.

Ipak, mada zaista retko, ima i izuzetaka. Tada se banalne i sas- vim konkretne stvari krste
apstraktnim izrazima. Tako je Boasijer iz- vrsno zapazio težnju da se stvaraju i traže veoma
uspele metafore, makar i sa prizvukom komičnog. U tom stilu groblje postaje »bulevar
opruženih«, a kapela, mrtvačnica »muzej ohlađenih«, dok se rakija naziva visokoparnim
terminom »mora!«, a klješta za obijanje brave »prin- ceza«. Uopšte uzev, u svim tim terminima
postaje izrazitija nota ekspresivnosti i to je vrlo verovatno jedan od razloga brzog prodora nekih
termina koje stvara argo za svoje potrebe. Iz svega, dakle, izlazi da se ne može uspešno
shvatiti dinamika jezičkih i govornih kretanja ako se ne uvidi i udeo argoa u tim kretanjima. To
su govorili i najpriznatiji književnici, ako je verovati svedočanstvima Boasijera. Balzak je pisao:
»Recimo to, možda na čuđenje velikog broja ljudi, da nema snažnijeg i koloritnijeg jezika nego
što je svakodnevni argo. On prati civilizaciju, on je mamuza, on se obogaćuje novim izrazima sa
svakim novim odkrićem«. A Viktor Igo tim istim povodom upozorava na uzaludnost povika onih
koji zahtevaju da se jezik zaustavi, jer se jezik kao ni sunce neće više zaustaviti. Onog trenutka
kad oni to učine odumreće.12

Šta više, prodor argoa je primetan i u oblasti književnog jezika. Ni sama poezija nije
pošteđena njegovog prisustva. Tako je Pierre Mac Or'an napisao uvod za poznatu Antologiju
argotijerske poezije," pripisijući Viktoru Igou među prvima interesovanje za tajno poetsko bo-
gatstvo govora i jezika argoa. Ne samo pisci nego i mnogi drugi rado- znali liudi nisu jmogli da
odole šarmu ovog načina govora i jezika i trudili su se da ga shvate i razumeju. Mnogi pesnici
su pevali ko- risteći argo, a poetski elemenat argoa jejedan od najmoćnijih razloga njegovog
opstanka, uprkos svemu onome što ga opterećuje. Poezija ovoga tipa znala je da izabere
mesta svojih mnogobrojnih rađanja. Ona zrači i iz najmračnijih ukrasa društva. To nije ni sveća
ni bukti- n(ja, to je lopovski fenjer, napravljen da pretraži i pretrese ulične tmine i njihova
opasna, podmukla gnezda, koja su uvek branjena gotovo ča- snim izgledom i spoljašnjošću.
Lirski osećaj, koji daje šansoni lopova ili ubice romantični kvalitet, je samo parče sveće, aii koje
se opire iznenadnim vazdušnim strujanjima. Mnogi su pisci bili primamljeni ovom poetskom
misterijom, piše dalje Mac Orlan, koja je doprinela ugroženim i opasnim klasama da mogu
preživeti. I lako je zamisliti čime še hranio ovaj argo. U ovom pogledu ugrožene klaise su bile-
dru- štveno opasne ne to'-iko zbog drugih stvari koliko zbog svog literarnog šarma. Falsifikatori
su instinktivno shvatili da treba da prodru u carstvo poezije, da bi mogli obezbediti koheziju za
249
svirepe i oštećene lič- nosti, koje su sačinjavale njihovu družinu. Zločin i krađa postali su na taj
način melanholične snage, koje su se u ovoj poeziji mešale sa no- stalgičnim zvucima prirode.
Na kraju krajeva »suza, ma otkuda ona dolazila, iz srca ili iz mlekadžinice, ostaje uvek suza».
Govor, dakle, bio on argo ili govor u stilu čiste k'asične tradicije, ne može da se odupre
12 Iblđem, p. 16.
romenama društvene sudbine ljudi, naročito kad su te promene ona- ve kakve ih mi sada
poznajemo.

Mi, možda, ne bismo morali toliko filantropski i sentimentalno da podelimo sve ove misli sa
Boasijerom, ali ih na određeni način sva- kakomoramo uvažavati.

250
Argo i sabi

Ukazuje se potreba da se napravi razlika između dveju vrsta go- vornih i jezičkih
transformacija, koje su po nečemu siične, pa ipak među nljima postoji načelna razlika. To su
kategorije argoa, (o kome .smo dosad govorili), i sabia. (francuski termin »sabir« znači pribiižno
»ćaskati«, »govorkati«, ali on ima i šire značenje). U čemu se sastoji razlika? Argo je društvena
oznaka i tajni govor. On je zatvoren govor grupe koja se brani i koja je izolovana, te hoće da iz
procesa komunikacije isključi pripadnike drugih grupa, za koje predpostavlja da je mogu ugroziti
na određeni naćin. Sabi je, nasuprot argou, okrenut ka spoljaši\josti. To je napor da se
komunicira .sa sagovornicima iz drugih grupa, sa kojima je komunieiranje inače usled izvesnih
okol- nosti otežano (na primer usled toga što se ne vlada istim jezikom). Tako je, na primer,
takozvani »kokni ingliš« (»cocqney« podrugljivo ime za Londonca iz »nižih« slojeva i sa
periferije) jedna vrsta argoa, ali je zato »pidžen ingliš« (»pidgin«, »pigeon« na engieskom znači
približno »posao«, što služi kao osnova za termin o jednoj varijanti kinesko-engleskog jezika,
koji se govori u dalekoistočnim kineskim i drugim primorskim mestima između domorodačkog
stanovništva i pa sada brodova), vrsta sabia. Jedna vrsta sabia je takođe i onaj govor odnosno
sporažumevanje ili pokušaj sporazumevanja, kada su vojnici dveju različitih vojski, koje govore
raznim jezicima, prinuđene da se međusobom sporazumevaju. Oni dakle, ne samo što ne žele
da se uzajamno isključe iz procesa komuniciranja nego nastoje da obezbede i efektivno
sporazumevanje. Definisanju sabia doprineo je i Marse) Koen, kada je pisao da je pravi sabi
»jedno umanjenje jezika, sastav- ljeno od malog broja reči (koje su većinom uzete iz jednog
jezika, a koji ima prestiž u tom kraju, sa jednom rudimentarnom gramatikom« .' 8 Kao što se iz
ove slike vidi, sabi je u stvari neka vrsta minijaturnog jeziččkog fonda (leksičkog, gramatičkog i
semantičkog) koji .ima zadatak da omogući kakvu takvu komunikaciju između pripadnika raznih
jezičkih odnosno govornih grupa.

Što se tiče samog leksičkog sastava argoa, treba obratiti pažnju na činjenicu da svaki jezik
odnosno govor ima obično dve različite funkcije: a) da obrazuje reči kojima će da izrazi odnosno
objektivno odredi pojedine stvari i pojave, da bi ih odredio ili identifikovao u sistemu ostalih
stvari i pojava i b) da formira one reći, pomoću kojih će govornik da izrazi svqj sopstveni odnos
prema stvarima i pojavama (simpatiju, antipati(ju, ravnodušnost i slično). To znači da možemo
raz- likovati, saobrazno ovome, tehničke reči i afektivne termine. U prvima dominira
prvonavedena, a u drugima druga po redu funkcija U vezi sa prvim problemom, značajno je
napomenuti da mnogi argoi, budući vezani za određene profesije i tehnike, prerastaju u
profesionalne argoe i njihov leksički fond je prevashodno sastavljen od termina sa preov-
lađujućom tehničkom funkcijom (reči su vezane za profesionalnu ak- tivnost grupe koja stvara
argo). Tako je francuski istraživač argoa Dr Jean Lacassagne (Dictionnaire francais — argot)
utvrdio prisustvo ve-

33«.
251
1B. Vldl: Cohen Marcel, Pour une sociologie du langage, A .Mlchel, Parls, 1956, p.

likog broja tehničkih reči vezanih za delatnost jedne prestupnićLr grupe: oko 160 raznih termina
za pojam »krađa«, oko 86 za »blesavost, tupavost, glupavost«, 45 za »bekstvo«, 60 za »tuču«,
oko 60 »udarac« i tako dalje. Ali, razume se, često ije u jednom te istom terminu sadržano kako
njegovo tehničko tako i afektivno značenje.
 Sve u svemu, za sociologiju književnosti i jezika je jasno da argo. sabi i druge jezičke pojave
ove ili slične vrste, pokazuju čvrstu veza između govora odnosno jezika, s jedne, i društva, s
druge strane, mada to važi na određeni način i za sve ostale jezičke elemente a kojima ta veza
nije toliko vidljiva na neposredan način.
12. Vidi: Guiraud Pierre, L'argot, PUF, Paris, 1958, Que sais-Je? No 700.
13. Marouzeau Jean, Lexique de la termlnologie linguistigue.
17. Mac Orlan Plerre, L'argot et la poisie, dans: Antologie de la poćsie argotique, pols- »•rde
et populaire de Vlllon a Br'uant, Parls.