ЈУ СШЦ „Иво Андрић“- општа гимназија

Прва група

Семинарски рад
из културе и религије

Тема: Морал у оквиру различитих религија као и

међусобни односи

Ментор:
Проф. Жељко Арсић

Вишеград, октобар 2020.

 Увод

Иако је супермација позитивизма у модерном свијету потиснула етику и

већину етичких судова из сфере спознајнога, па су релативистички ставови
у етици изњедрили нека неморална понашања у домену политике и
друштва. Ипак је морал још и данас најзначајнији критериј којим људи
мјере и валоризирају понашања и дјеловања појединаца, друштвених група
и власти. Може се казати да су људи склони чак исправност ваљаност
филозофских и религијских школа и мишљена мјерити њиховим моралним
намјерама и плодовима, дакле, етичким критеријумима. Ипак, овдје се
намеће питање постоје ли критерији којим би се могла утврђивати
ваљаност и исправност самих моралних начела. Ако је одговор на ово
питање позитиван, који је то онда критеријум? Настојања да се одговори
на ово питање породила су засебу научно-филозофску дисциплин,
такозвану филозофију морала

Тема овог семинарског рада је прије свега увијек актуелна и веома

опширна за обрађивање. Ми смо у наставку обрадили само најважнији дио
исте. Сви смо свјесни чињенице колико је морал у нашим животима важан,
а религија, као промјенљива категорија од особе до особе у великом дијелу
утиче на формирање истог код младе особе. Шта је за нас морално или не,
одређује прије свега наша околина и оно што нам се „усади у главу“ док
смо још у процесу сазријевања.

2
Шта је морал?
Морал представља скуп неписаних правила и
обичаја који одређују међуљудске односе и
расуђују шта је добро, а шта је супротност томе
(зло). Морал је објективан облик друштвене
свијести, то је захтјев друштва за начином
(принципом) понашања, то су норме какво
нешто треба да буде. Он није исти у свим друштвима које сусрећемо кроз историју.

А централне вриједности које чине морал јесу:

 добро
 исправно
 праведно.

Морална свијест се огледа у унутрашњем осјећају добра, зла и универзалних људских

вриједности, доживљавања и прихватања норми које поставља друштво. Морал се
заснива на свијету и свијести појединца, а као посљедице неморалног понашања се
јављају:

 грижња савјест
 прекор и бојкот околине.

Највећа људска вриједност и особина која одговара бити човјека јесте добро. Дужност
сваког идивидуалца као и услов доброг живота је човјечност, она представља сарадњу
са другим људима, разговор, љубав и достојанство особе.

За разлику од анималног свијета, човјек је етичко (морално) биће. Наука која се бави
питањем морала и његових вриједности назива се етика или филозофија морала.

Морал је настао у људском друштву, још у првобитној заједници. Током своје

еволуције човек је, најпре, живео у малим групама где је било потребно ускладити своје
потребе са потребама других. На основу изналажења решења за то, формирана су
правила људског понашања и настала је филозофска дисциплина - етика.

Морал је објективна друштвена појава која је одређена скупом правила или норми која
регулишу понашање чланова једне друштвене заједнице, али и навикама понашања.
Процењивање морала или морални суд се доноси на основу поступака, расуђивања,
понашања или уопште карактера неког човека. У складу са тим и са сложеном
комуникацијом која се одвија у друштву, људи формирају своје личности, усмеравају
своју мотивацију и деловање, вреднују и суде и себи и другима.

3
Основна карактеристика моралних норми је њихова обавезност, која је двострука, што
значи да је морал обавезујући и друштвено (споља) и индивидуално (унутра), за
разлику од правне и обичајне обавезности која је искључиво друштвена. Такође, као
битне карактеристике морала, наводе се и тренутачност, безусловност, наметнутост и
сл.

По Сигмунду Фројду је потпуно усвајање моралних норми које једно друштво

прописује практично недостижно. Због нагонске, импулсивне стране људске природе,
човек тек делимично усваја те норме, посебно оне којима се одређена понашања
забрањују.

Према тумачењима Христових учења, „моралност је доброта према слабијима“. Ниче је

дефинисао моралност као „смелост јачих“, a Платон као „стваралачку хармонију
целине“.

Различита друштва имала су у различитим периодима различите моралне вредности,

мада се између њих често може повући заједнички именитељ. Према гледању на
различитост вредности и историјски развој морала постоје морални релативизам,
морални апсолутизам и морални универзализам.

Морал у хришћанству

Хришћански морал је прожет хришћанским погледом на живот. Он није скуп правила,

већ показатељ учествовања у божанском животу. Христове заповијести човјеку
откривају божански етос и његују сагласност са Богом. Христос је пуноћа Закона и
Пророка, и Христово јеванђеље је допуна и давалац смисла етици и социјалном учењу
Старог завета. Циљ морала је да помогне човеку у суочавању са е тичким проблемима,
обликовању правила понашања, као и да га усмјери ка иправном избору. Наука која
проучава морал је етика. У старој
хеленској књижевности ријеч етика имала
је функцију епитета, тада се користила у
множини и означавала је начин
обитавања животиња и људи. Ипак, када
се «етос» користила у једнини
подразумевала је човјеков однос са богом
или његов унутрашњи карактер и начин
понашања у складу са навикама. Етос за
човјека божанска сила која се исказују
унутар њега. Човјечански етос не
поседује знање, док га божански поседује,
из тог разлога значење и мјера етоса
припада богу. Етика Хришћана може се
сагледати кроз прве стихове Јеванђеља по

4
Јовану: У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. Он беше у
почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде шта је постало.
Хришћанска етика подразумева апсолутну вјеру у Христа и обликовање савјести у
складу са његовим заповестима. Хришћански етички принцип свој темељ проналазе у
традицији, али се њихова примена врши у складу са данашњим временом давањем
потпуне слободе индивидуи у извршењу поменутих заповијести или закона.
Хришћанин треба да се саобрази са Христом живећи и радећи према његовим ријечима.
Циљ хришћанске етике је у онтолошком преображају човјека у личност која иконизује
свог Творца. У Христовој личности објављује се истина човјековог постојања и етоса,
он себе приноси као жртву како би други живјели, завршивши свој живот ријечима:
Опрости им, Оче, не знају шта чине. У овој његовој ријеченици, или молби, огледа се
читава Хришћанска етика, етика љубави.

Брак је једна од „великих хришћанских тајни“, а подразумева сједињавање мушкарца и

жене у „једно тело“. У хришћанском животу, он се дефинише као заједница мужа и
жене, уговорена у складу са законом. Садржај хришћанског брака је тајна љубави
мушкарца и жене који добијају благослов Цркве за заједничко литургијско учешће.
Обред вјенчања је посебан вид склапања брака, подразумева сагласност оба
супружника, а врши се пред свједоцима (кумовима). Овом приликом они се завјетују на
вејрност једно другом до краја живота. Брак може бити прекинут под одређеним
условима, дозвљено је и ступање у нови брак, али Црква, иако то дозвољава, не
подстиче на ове чинове. Рађање деце представља плод сједињења супружника и њихово
директно учешће у Божијем стваралачком дјелу. Ступањем двоје људи у брак и
њиховим „одбацивањем“ оца и мајке настаје породица, а њено „ми“ се шири добијањем
дјетета или дјеце.

За развој породице у духу хришћанства важно је васпитати дијете на принципима

хришћанске етике. Оно у породици обликује своју веру, поштовање или презир према
људима, и тако развија дух солидарности и индивидуализма. Познато је да дјеца
највише уче угледајући се на старије од себе, зато је веома важно да родитељи ријечима
и савјетима, као и својим примјером, дијете изведу на прави пут. За васпитање и
духовно сазревање дијетета неопходан је и ауторитет. Ауторит није сила већ истина
која увјерава, а ослања се на љубав и служење. Постављање ауторитета и његово
поштовање учи једној од најважнијих хришћанских врлина – послушању. Дјечије
прихватање ауторитета постиже се показивањем родитељске љубави и разумевања.
Васпитању дијетета значајно доприноси његово присуство богослужењу и причешће
„телом и крвљу Христовом“, чиме он успоставља директу везу са Богом. Заједничко
учешће цјеле подорице у животу Цркве утиче на све снажнију везу међу члановима и
ширење међусобне љубави.

5
Морал у исламу

Морал се у исламу назива „Ахлак“, сам превод ријечи "ахлак" на наш језик значи -
морал, исламско владање, етика,префињени бонтон. Исламско владање или морал је
скуп исламских правила чији је циљ да изграде племенита својства код људи који
слиједе ту религију. Најчешћа исламска
дефиниција морала гласи: морал или
ахлак је богатство душе које моралној
особи олакшава чињење добрих дјела, а
само чињење добрих дјела је нешто, а
лакоћа чињења је нешто сасвим др уго. Е
управо то стање или та лакоћа чињења
добрих дјела назива се лијепо владање,
или - морал. Владање или понашање је
подложно промјенама и утицају, оно се
може мијењати на боље или на горе. У
Курану стоји: „Владање, понашање или ахлак мијења се са пријатељством, дружењем и
међусобним опхођењем и пословањем". У другом дијелу пак каже „Човјек је на вјери
или у вјери свога пријатеља, па нека свако од Вас припази са киме се дружи.“ Отуда и
долази оно правило: да је дружење са са одабранима похвално а дружење са
покварењацима или лошим друштвом покуђено, ружмо, штетно и забрањено, правило
које је јединствено за све религије на свијету.

По исламском вјеровању, најбољи пут који су божији посланици одредили за изградњу

здравог и цивилизованог друштва јесте да сваки појединац у том друштву ради на
развоју и унапређењу властитог морала. Само врли човјек може градити „град врлине“.
Не постоји архитекта или инжињер који вам може саградити такав град. Архитекта или
инжињер имају своје вриједносне критеријуме према којима одређују како да нека
грађевина буде ваљана, а ти критеријуми искључиво су стручни и немају никакве везе с
питањима морала. Вјера, ипак, иако сва знања сматра вриједним и корисним, прије
свега морал узима као вриједносни критеријум, а потом поштује стручност и упућеност
у неки посао. Морал је за вјеру темељ изградње слободног човјека, оно што гарантује
да он неће прелазити границе дозвољеног и да ће на најбољи начин обављати своје
дужности.

Муслимани често кажу да је морал промјенљив и да су им свједоци томе управо

спуштање „објаве“ и слање божијих посланика и небеских књига у којима су садржане
упуте, темељи, норме и начела морала како за појединца тако и за цјелокупну
заједницу.

6
Морал у будизму

Будистичка начела морала не разликују се претјерано од постулата осталих религија,

штавише, неки су и исти. Будизам сам по себи није права религија, већ више етика,
филозофија понашања. Данас постоји око 700.000.000 будиста, који су настањени
претежно по цијелој Азији, а има их, у знатно мањој мјери, и на другим континентима.
Оснивач будизма је Сиддхарта Гаутама (Зидарта Готама) – Буддха (Буда), рођен у
данашњој држави Непал око 560. п.н.е., а умро 480. п.н.е. , по њему је будизам и добио
име. Будизам је проистекао из хиндуизма, па је преузео неке елементе хиндуистичког
учења. Буда је у ствари, реформисао хиндуизам, односно нешто прихватио, али нешто и
избацио или промијенио. Тако нпр. и будисти вјерују у реинкарнацију и закон карме
(свако ће се у наредном животу
родити у оном облику који је
заслужио својим садашњим начином
живота), али одбацују подјелу
друштва на касте и строги
хиндуистички начин испосништва.

Будизам није јединствен, него се већ

након Будине смрти подијелио на:
тхереваду, односно на онај облик
будизма који се чврсто држи Будине
науке, и махаyану, тј. многе различите гране које прате будизам, а које немају у свему
исто тумачење (најпознатије су зен будизам и ламаизам или тибетански будизам).
Многи људи на Западу су инспирирани теоријом и учењем зен будизма. То учење је
настало на темељу једног Будиног чина. Наиме, постоји легенда која каже како је
једном Буди дошао ученик, дао му златни цвијет и замолио га да му открије тајну свог
учења. Буда је цвијет подигао високо у зрак и само га проматрао без иједне ријечи.
Тиме је хтио показати како права мудрост није у мудрим ријечима, него у
усредоточеном, сабраном посматрању најобичнијих, свакодневних ствари које нас
окружују. Зато зен будисти сматрају да просвјетљење не може доћи од “сувог” учења и
проучавања књига, него да човјеку након дугог вјежбања сабраности одједном само
бљесне просвјетљење. Вјерују како се такво просвјетљење може догодити тек након
барем десет година посматрања ствари и провођења строгог начина живота.

Будистички поглед је да морално понашање природно произлази из свладавања

властитог ега и жеља и његовања љубазне доброте ( метта ) и саосјећања ( каруна ).
Морал у будизму често дефинишу на сљедећи начин:"У будизму нема моралних
абсолуса и познато је да етичко доношење одлука укључује сложену неизвјесност
узрока и услова." Будизам "обухвата широк спектар увјерења и пракси, а канонски
записи остављају простор за низ интерпретација. Иако у појединим тренуцима да
“Правила” чине се као строга и оштра, Будисти често кажу да је строго догматски
приступ, који се примјењује без савјести и саосјећања итекако штетан, те да се, као и
све тезе сваке религије, морају рационално поштовати и славити.
7
Морал у јудаизму

Морал је практично понашање појединца и групе људи

усмјерено према другим особама и према себи. Све
религије свијета у себи с адрже моралне вриједности и
моралне поруке. Идеал моралног живота јесте морално
самоусавршавање. Морална правила за људска понашања
у јудаизму садржана су у вјерским књигама:

 Стари завјет
 Тора
 Талмуд
 Декалог

Библија и Талмуд су давије најзначајније књиге јудаизма. Постоје четири врсте закона
у Старом завјету:

• Декалог - морални закони

• Церемонијални закони
• Грађански закони
• Здравствени закони

У Талмуду се као моралне врлине наводе: поштење, скромност, чињење добра, ћутање,
његове мудрости итд. Оно што није морално у јеврејској мјери је контакт са неудатом
женом, непристојан одонос према другу, ругање према ономе ко нам не близак.
Основни став јудаизма јесте: што не волиш да теби други учине, немој ни ти њима то
учинити.

Морал и религија

Однос између религије и морала представља једно од најважнијих интелектуалних

питања још од времена античких грчких филозофа па све до данас. Концептуално ово
питање је увијек задирало у човјекову позицију у Универзуму и његов однос са Богом.
Сваки човјек промишља о свијету, стварању, Богу и моралу. Морал је у свим људским
друштвима па чак и оним у које није продрла религија, каква су, примјера ради,
примитивне афричке заједнице, те регион југоисточне Азије био значајно присутан у
регулирању индивидуалних и колективних питања. Нити једно друштво не постоји без
моралних принципа. У савременим западним друштвима која се темеље на кантовско-
хегеловској филозофској мисли морал третира питање антропоцентричности човјека у
свијету. Ипак, остаје питање да ли је могуће успоставити морално друштво без
Бога?Шта нам даје гаранцију да ће морални судови доминирати људима и друштвима?

8
Како је могуће бити сигуран да ови судови неће бити у служби неких људи, односно да
неће бити уперени против неких других? Један савремени мислилац и теоретичар о
религији казао: “Религија представља кодекс увјерења, морала, закона и правила која
служе устројавању друштвених питања човјека и одгајању људи. Некада је кодекс у
цјелини исправан, а некада је у цјелини неисправан, а некада представља конгломерат
исправног и неисправног. Ако је кодекс исправан назива се религијом истине, у
противном назива се религијом лажи или конгломератом истине и лажи. Религија
истине је она чија су увјерења, закони и правила спуштени од стране Бога, док је
религија лажи она која је установљена и озакоњена изван сфере божанског. Када се
ради о односу између религије и морала постоји пет теорија које би могле бити
предметом разматрања.

1. Једна од теорија о религији јесте теорија о „устукнућу“ религије пред моралом

или редуцирање религије на морал. Према овој теорији морал представља
главни темељ и структуру а религија је тек његов сегмент.
2. Религија у служби морала: Наредно стајалиште које мотри однос између
религије и морала намијенило је моралу маргиналнију улогу у односу на
претходно стајалиште тако да религију не сматра сегментом морала већ
средством у служби морала. Подробније казано, егзистирање морала зависи од
религије у значењу да без религије нећемо имати морал. Међутим, ово
стајалиште не негира могућност постојања морала без религије већ религији
намјењује незамјенљиву функцију која може бити изнимно корисна у
реализирању моралних циљева. Функције које религија у овом процесу може
имати су:
 Потреба емоционалног подстицаја појединаца у циљу извршавања моралнога
дјела;
 Друштвена ефикасност у циљу заштите закона који се доносе у друштву с
циљем човјекове среће и просперитета;
 Успостава сигурности и осјећаја мира међу људима.

3. Теорија извођења религије из морала: Ова теорија се приписује Сократу и

преузета је из његове познате енигме Еутифрон. Каже да морал и праведност
нам налажу да будемо религиозни и практицирамо теоцентрични модел живота.
На темељу овога религија се изводи из морала а оно што претходи и посједује
изворност јесте морал. У свом разговору са свећеником Еутифроном Сократ
говори о праведности и износи теорију о извођењу религије из морала и на
религију мотри као на сегмент морала. Сократ је вјеровао да праведност захваћа
један шири контекст у односу на религију те је религиозност сматрао сегментом
праведности.
4. Теорија редуцирања религије на морал: Према овој теорији религијски судови су
лишени значења а носитељи значења су искључиво практични закони,
таутолошки логички и математички судови, те субјективни судови.

9
Религиозност обраћа суштини човјекова бића, његовом стварном јаству, а не лажној
и имагинарној предоџби тога јаства док моралан живот потиче његову људскост и
достојанство на промишљање.Од тренутка кад човјек ступи на животну сцену он уз
себе има два пратиоца, два „двојника“, односно сапутника који га, на практичној
равни, прате на његовој животној стази на којој се смијењују периоди успона и
падова, премда су на теоријској и мисаоној равни ти сапутници каткад „супарници“,
каткад „пријатељи“. Та два пратиоца су била, јесу и бит ће уз човјека. Питања
религије и морала и данас су жива, динамична и заокупљају свијест на десетине
мислилаца. Могло би се казати да нема мислиоца који је имун на речена питања.

10
 Закључак

Кратак осврт на етичку истородност различитих религијских учења, само

је у најсажетијем могућем облику, отворио неисцрпну ризницу
хуманистичких парадигми, као елементарних симбола, путем којих (у
својој различитости) религије могу међусобно комуницирати,
превладавајући искључивост и неразумијевање. Ограничен простор није
дозволио шире разматрање вишеслојних и крајње комплексних
теолошкоетичких феномена, већ само њихову елементарну илустрацију,
кроз неколико примјера, са циљем потврде, у тексту постављене хипотезе
о истородности ова два израза човјекове духовности.

У раду смо обрадили неколико поднаслова, међу којима су односи морала

са одређеним религијама.

У првом поднаслову упознали смо се са појмом морал и шта је он заправо.

Затим смо прочитали какав је то однос морала и хришћанства, ислама,
будизма, јудеизма.

На самом крају смо то знање употребили и описали сажето однос морала и

религије, и шта на њега све утиче. Морал је веома важан у животима свих
нас и иако је код свих нас другачији веома је битно да је присутан.

11
Референце:
*http://www.ikc-berlin.de/bosnisch/html/ahlak_moral_etika/islamski_moral_i_ponasanje.html

* https://prezi.com/nz00wre8n9rr/moral-u-judaizmu/

* https://hr.eferrit.com/budizam-i-moral/

* https://hr.eferrit.com/budizam-i-moral/

* https://www.czipm.org/moral-nemanja.html

* http://www.h-alter.org/vijesti/moral-religija-i-ljudska-prava

Садржај
Шта је морал? .......................................................................................................................3
Морал у хришћанству ..........................................................................................................4
Морал у исламу ....................................................................................................................6
Морал у будизму ..................................................................................................................7
Морал у јудаизму..................................................................................................................8
Морал и религија ..................................................................................................................8
Референце: .......................................................................................................................... 12

12