Раслојавање језика

Језик је систем знакова који је (говорно и писано) средство општења, споразумевања

међу људима. Језиком човек саопштава своје мисли и осећања другим људима. А то
значи да је језик друштвена појава, да је његов постанак везан за постанак и развој
људскога друштва. Као најсавршеније средство споразумевања он је везан за мисао, па
су мишљење, свест и језик у сталном јединству. Са усавршавањем мисли, усавршава се
и језик и, природно, са усавршавањем језика развија се и мишљење.
Као средство општења, језик врши комуникативну функцију (од лат. сотmиnicati –
,,саопштавање“, ,,општење“). При томе, пошто је језик систем знакова који преноси
значења (мисли, осећања, поруке) међу људима, његова друштвена функција је и
сазнајна, когнитивна (од лат. cognitio – сазнање) или значењски изражајна, експресивна
(од лат. expressiа – израз). А пошто се језиком преносе искуства и знања из једне
генерације у другу, језик има и акумулативну функцију (од лат. assimilatio –
нагомилавање), тј. прибира и чува у себи традиционалне културне и цивилизацијске
вредности заједнице која тим језиком говори. Ове три функције су основне када је реч
о било којем природном језику као оруђу општења у једној заједници (Станојчић,
Поповић, 2004: 5).
Феномен језика испољава се у многобројним просторним, друштвеним и
функционалним варијацијама, уз то подложним непрекидним променама у времену. Са
тог становишта поједини језици нису компактне и сталне целине него се у различитим
правцима раслојавају у специфичније појавне облике који се могу сматрати њиховим
варијететима, подјезицима или кодовима. Главне димензије таквог диференцирања су
територијално раслојавање на дијалекте, социјално раслојавање на социолекте, и
функционално раслојавање на функционалне стилове. Као што су се језичке целине
појединих народних језика током многих векова раслојиле – на наречја, а ова на
дијалекте и говоре, тако се и у књижевном језику језичка целина остварује у више
видова. По законима који вреде за сваки природни језик, и наш књижевни језик се
раслојава, тј. у њему се стварају језички слојеви, који егзистирају једновремено са
целином, у њеним оквирима.
Једна од првих систематичних и знанствено  утемељених теорија о томе да језик није
јединствен и да се у зависности од низа фактора  раслојава на поједине подсистемне 
(функционалне враијанте, касније функционалне стилове) обично се везује за Прашки
лингвистички кружок и његове постулате. У нашој  лингвистици усталио се  термин
раслојавања, мада није најсретније изабран,  будући да запоставља  чињеницу како се
истовремено одвија супротан процес, процес обједињивања тих подсистема у језик (у
језички систем ). У англосаксонској лингвистици превладава  термин  језичко
варирање, који указује на чињеницу да сви језици  показују унутарњу варијативност
( Акмајиан,Демерс : 1995, 259).

Ово раслојавање засновано је на посебним условима остваривања целовитог

књижевног језика на одређеној територији са специфичним савременим културно-
историјским развојем, затим – на употреби општег књижевног језика у одређеним
различитим друштвеним слојевима и, најзад, на употреби књижевног језика према
предмету и методу мишљења. С обзиром, дакле, на критеријуме – на ове три групе
услова, категорије раслојавања нашег књижевног језика су: територијално раслојавање,
са своја два вида – дијалекатским и варијантним; социјално раслојавање, које даје
разне социолекте и функционално раслојавање, које даје разне функционалне стилове
књижевног језика.

Полазећи од различитих критерија , могуће је издвојити различите типове раслојавања

језика. Према  једној могућој класификацији разликују се четири типа раслојавања
језика:

е)  Социјално,
ф)   Територијално,
г)  Индивидуално,
х)    Функционално-стилско. (Радојановић 1986)