СРПСКИ ЈЕЗИК

Предавање I
УВОД

Шта је граматика? – То је наука која описује структуру језика

утврђујући његове гласовне, обличке, творбене и реченичне особине. Она
је описна (дескриптивна) наука. Поред тога, граматика је и скуп правила о
језичким јединицама (гласовима, облицима, речима, реченицама и
њиховим деловима), што је чини нормативном.
Како се дели граматика? – Обично се дели на: фонетику (са
фонологијом), тј. науку о гласовима, морфологију – науку о облицима
речи, творбу речи – науку о настанку нових речи и синтаксу – науку о
реченици.
Шта је језик? – То је систем знакова који је говорно и писано
средство општења, споразумевања међу људима. Језиком човек
саопштава мисли и осећања другим људима. А то значи да је језик
друштвена појава и да је његов постанак везан за постанак и развој
људскога друштва.
Које су функције језика? – Као средство општења, језик има
комуникативну функцију (од лат. communicatio – саопштавање, општење).
Пошто се језиком преносе мисли, осећања, садржај порука међу људима,
његова функција је и сазнајна, когнитивна (од лат. cognitio – сазнање) или
значењски изражајна, експресивна (од лат. expressio – израз). А будући да
се језиком преносе искуства и знања из једне генерације у другу, језик има
акумулативну функцију (од лат. accumulatio – нагомилавање), тј. језик
сакупља и чува традиционалне културне и цивилизацијске вредности
заједнице која тим језиком говори. Ово су три основне функције језика.
Шта чини језичку заједницу? – Чине је сви људи који у свом
говору, језичком споразумевању, имају заједничке све делове једног
језичког система, тј. сви људи који у своме говору имају исти гласовни,
речнички (лексички), облички и синтаксички систем. Од првобитних
језичких заједница, нама је најинтересантнија индоевропска језичка
заједница која је у даљем развитку дала словенске, германске, романске и
многе језике Индије и Ирана. Словенски језици имају многе заједничке
особине које показују да су сва словенска племена у преисторијској епоси
живела у заједници која се зове прасловенска језичка заједница. Наука
мисли да се та заједница налазила између река Одре и Лабе на западу и
реке Волге на истоку. Та се словенска заједница у каснијем развитку
поделила на јужну, западну и источну групу језика. Западнословенску
језичку групу чине: пољски с кашупским и словињским, чешки, словачки и
лужичкосрпски језик, источнословенску језичку групу чине: руски,
белоруски и украјински језик. Јужнословенска језичка заједница се
поделила на два дела: западну јужнусловенску језичку заједницу коју чине:

1
српски, хрватски и словеначки језик (у новије време из српског језика
одвојили су се као књижевни језици бошњачки и црногорски језик) и
источну јужнословенскусловенску језичку заједницу коју чине:
старословенски језик (језик хришћанске цркве свих словенских народа), те
македонски и бугарски језик. Осим старословенског који је био први
књижевни језик свих словенских народа, заснован на једном
јужнословенском дијалекту града Солуна у другој половини IX века, и који
није живи језик, сви остали народни језици су живи, а поједини изабрани
дијалекти тих језика чине основу њихових данашњих књижевних
(стандардних) језика.
Шта чини српски народни језик? – Српски народни језик чини
штокавско наречје с његовим дијалектима – екавског и ијекавског
изговора. То наречје се налазило у једној историјској језичкој заједници са
чакавским и кајкавским наречјима хрватског народног језика, који једним
својим мањим делом има и штокавско наречје. Та три наречја су добила
назив по упитној заменици за ствари, која у највећем наречју гласи што, а
у друга два знатно мања наречја – ча и кај.
Како се дели штокавско наречје? – Према томе којим је гласовима
замењен стари глас „јат” (који се ћирилицом пише словом ѣ , а латиницом
ě), штокавско наречје се дели на: екавски изговор – ѣ је замењено са е:
млеко, место; (и)јекавски изговор – ѣ је замењено гласовним групама ије и
је: млијеко, мјесто; и икавски изговор – ѣ је замењено гласом и: млико,
мисто.
Према развитку акцената и обликâ штокавско наречје се дели на
старије штокавске дијалекте и млађе штокавске дијалекте
(новоштокавске).

ШТОКАВСКО НАРЕЧЈЕ ЕКАВСКОГ ИЗГОВОРА дели се на

старије штокавске дијалекте: призренско-тимочки и косовско-ресавски
дијалекат и млађи штокавски (новоштокавски) дијалекат – шумадијско-
војвођански дијалекат.
Новоштокавски шумадијско-војвођански дијалекат постао је основа
српског књижевног језика екавског изговора.

ШТОКАВСКО НАРЕЧЈЕ (И)ЈЕКАВСКОГ ИЗГОВОРА дели се на

старији штокавски дијалекат – зетско-јужносанџачки дијалекат и млађи
штокавски (новоштокавски) дијалекат – источнохерцеговачки дијалекат.
Овај новоштокавски дијалекат ијекавског изговора, који је још од
краја XV и почетка XVI века у Дубровнику био основа тадашњег
књижевног језика, заслугом Вука Караџића и његових присталица, у току
XIX века постао је основа књижевног језика ијекавског изговора.

2
 Шта је српски књижевни језик? – Tо је говорни и писани језик
којим се чланови српске језичке заједнице служе као општим у
свакодневном комуницирању, у школи, науци, публицистици, раду – у
култури уопште, а који је заснован на утврђеним фонетским,
морфолошким и синтаксичким обрасцима. Ти обрасци чине норму
књижевног језика. Норма је укупност правила која су обавезна за све оне
који тим језиком говоре и пишу у јавној употреби.
Основе данашњем српском књижевном језику постављене су и
утврђене управо у XIX веку. За његову основу узето је
најраспрострањеније наречје – штокавско, и то у првој фази Вукове
реформе само новоштокавски дијалекат ијекавског изговора, а убрзо
затим и новоштокавски дијалекат екавског изговора (тј. шумадијско-
војвођански). На темељу народног језика који се простире на највећем делу
овог дијалекатског простора настао је општи, заједнички српски књижевни
(стандардни) језик.
Који је први писани, књижевни језик Словена? – Први писани језик
Словена је старословенски језик, с првим писмом – глагољицом, која је
касније замењена ћирилицом. На тај су језик, заснован на једном дијалекту
јужних Словена у околини Солуна, први словенски просветитељи, Грци
Ћирило и Методије, у IX веку, превели са грчког језика прве црквене
књиге.
Који је први писани, књижевни језик код Срба? – И Срби су током
развитка хришћанства, примили старословенски као књижевни језик.
Током времена уносили су у тај језик особине народног језика. Тако је
настао најстарији српски књижевни језик, познат у науци као
старословенски у српској редакцији или српскословенски језик.
Тим књижевним језиком писана су црквена и световна дела од краја
XII века (из тога времена је и чувено Мирослављево јеванђеље), па све до
прве половине XVIII века.
Српскословенски језик је имао више народних језичких особина у
делима правне садржине, у повељама, даровницама, уговорима и писмима
средњовековних владара. Понекад је језик таквих дела у основи био
народни са примесама старословенског.
Који су каснији књижевни језици код Срба? – Развитак
српскословенског језика у правцу књижевног језика са више црта
народног, као и могуће увођење народног језика у књижевност потпуно су
спречени падом српских средњовековних држава под турску власт. После
XV века књижевни рад је био ограничен на црквене потребе, па се тако код
Срба писало и даље на старословенском језику српске редакције.
После учешћа у рату Аустрије против Турске, крајем XVII века,
велики део српског свештенства, с народом, морао је 1690. г. избећи на
север преко Саве и Дунава, у тадашњу Угарску. Под воћством патријарха
Арсенија III Чарнојевића, калуђери и свештеници пренели су и књиге за

3
црквене потребе и наставили свој књижевни рад у јужној Угарској
(данашњој Војводини и делу Мађарске). Да би се одупрли покатоличењу и
унијаћењу, Срби су се обратили православној Русији за помоћ у црквеним
књигама. Дошли су руски учитељи Максим Суворов и Емануил
Козачински и са још неколико руских учитеља у Карловцима отворили
две школе у којима су спремали свештенике и учитеље за српске школе.
Тако се у првој половини XVIII века у нашим крајевима ствара
школа у којој се негује рускословенски црквени језик који је, заправо, био
руска редакција старословенског језика. Пред крај прве половине XVIII
века овај језик у служби књижевног језика код Срба потискује дотадашњи
српскословенски језик.
У цркви и у књижевности писало се рускословенским и ондашњим
руским књижевним језиком (овим другим – углавном дела у области
историје), језицима који су највећем делу народа били неразумљиви.
У жељи да се пише народу разумљивим језиком, поједини писци су
рускословенски језик (као и руски књижевни) почели мешати са српским
народним језиком, па тако око средине XVIII века настаје, и постепено се у
књижевности устаљује, језичка мешевина названа славеносрпски језик. То
је био језик са већим делом рускословенских речи, са фонетиком и
облицима ондашњег руског књижевног језика и са речима и њиховим
облицима и из српског народног језика.
Тим језиком су писали просветитељски писци с краја XVIII и
почетка XIX века, а најпознатији међу њима свакако је Доситеј Обрадовић
(1739-1811). Он се залаже за употребу народног језика, иако ни он сам свој
језик није могао ослободити рускословенизама ни у лексици, ни у
облицима, ни у структури реченице. За његов језик не може се рећи да није
славеносрпски, али се сигурно може рећи да је много ближи српском
народном изразу.
У чему је значај Вука Стефановића Караџића? Вук Стефановић
Караџић (1787–1864) – велики реформатор српског књижевног језика и
правописа – први је остварио идеју о увођењу народног језика у
књижевност. Прво значајно Вуково књижевно дело које је било написано
народним језиком и фонетским правописом је Српски рјечник (у Бечу
1818). Вук је захтевао да књижевни језик буде језик обичног народа, онај
којим су тада говорили српски сељаци и којим је и сâм Вук говорио и
писао.
После пораза Првог српског устанка 1813. г., Вук је као избеглица
дошао у Беч, где се спријатељио са Словенцем Јернејом Копитаром (1780–
1844), угледним славистом, цензором и кустосом бечке дворске
библиотеке. На Копитарев подстицај и уз његову стручну помоћ, Вук је
почео да прикупља народне умотворине, да пише граматику народног
језика, коју је већ 1814. г. издао у Бечу под називом Писменица сербскога
ïезика, и да пише први српски речник са граматиком, који је издао 1818. г.

4
Копитар је Вуку био и учитељ, и човек који му је својим утицајем код
многих европских научника и књижевника омогућио да уђе у европска
средишта културе. Та му је подршка помогла да се избори за измену
књижевног језика код Срба.
Стање у језику било је хаотично. Готово сваки писац имао је свој
језик. У таквим околностима Вук је написао, реформисаном ћирилицом
Саве Мркаља (1783–1833), своју прву граматику, коју је назвао Писменица
сербскога ïезика. Она је писана по узору на тзв. Словенску граматику
Аврама Мразовића (чији је прави назив Руководство к славенстјеј
граматицје во употребленије славеносерпских народних училишч, Будим,
1794). Иако ју је штампао Мркаљевом азбуком, у њој је Вук већ дао визију
својих решења, заснованих на принципу немачког филолога Јохана
Аделунга – пиши као што говориш.
Мркаљева реформа олакшала је Вуку коначну реформу српске
ћирилице. Вукова ћирилица препознаје се по следећим словима: уместо
Мркаљевих решења ть, дь, ль, нь, ï увео је у српску ћирилицу графеме ћ, ђ,
љ, њ и ј ( ј је узео из латинице), а слово џ – из неких старих рукописа. Ту
своју нову азбуку, са шест нових графема, Вук је први пут употребио у
Српском рјечнику који је, заједно са Српском граматиком, објавио 1818.
године у Бечу.
Вук је своја дела написао језиком свог родног Тршића, а то значи
источнохерцеговачким дијалектом – најраспрострањенијим штокавским
дијалектом ијекавског изговора. На овом дијалекту постојала је богата
народна књижевност, као и богата дубровачка уметничка књижевност.
1836. г. увео је глас х (који је чуо у Дубровнику и југозападној Црној
Гори): хљеб, хитар, орах – ораха (м. тршићког љеб, итар, ора – ораа), а
1839. г. одустао је од јекавског јотовања сугласника д, т и почео писати
дјевојка, дјеца, тјерати, тјешити (како је чуо у Дубровнику и код
муслиманског становништва у Босни и Херцеговини) уместо тршићког
ђевојка, ђеца, ћерати, ћешити и сл.
Истовремено са Вуковим радом, присталице илирског покрета у
Хрватској, предвођени Људевитим Гајем, напуштају кајкавско наречје и у
функцији хрватског књижевног језика узимају штокавско наречје
ијекавског изговора. На чувеном Књижевном договору у Бечу 1850. године
позвани су српски и хрватски писци да пишу новим, вуковским типом
књижевног језика. Тако се током преосталог дела XIX века заједнички
књижевни језик развијао на идејама Вука и илираца.
Ко је био Ђуро Даничић? – Један од најпознатијих Вукових
следбеника, млади научник Ђуро Даничић имао је посебан значај у
утврђивању и развитку књижевног језика вуковског типа. Он је тумачењем
Вуковог дела, писањем многих чланака, критика и полемика на Вуковом
језику задао одлучујући ударац Вуковим противницима. После полемичке
расправе Рат за српски језик и правопис (1847), Даничић је написао Малу

5
српску граматику (1850), Рјечник из књижевних старина српских (1863 –
1864), Историју облика (1874) и многа друга дела значајна за српску
филологију. У Југославенској академији знаности и умјетности у Загребу
покренуо је израду великог Рјечника хрватскога или српскога језика
(1880). Непосредно је помагао Вуку у изради другог издања Српског
рјечника, које је штампано 1852. године. За Библијско друштво у Лондону
превео је Стари завјет на српски језик (1865 – 1868).
По чему је значајна 1847. година за развитак српског језика? –
Те године, видели смо, изашао је Рат за српски језик и правопис, научно
дело писано народним језиком, у којем је Ђуро Даничић на научној основи
образложио Вукову реформу, а образложење написао народним језиком.
Исте године појавиле су се Песме Бранка Радичевића и Горски вијенац
Петра II Петровића Његоша, поетска дела писана народним језиком
(Његошево дело, истина, штампано је старим правописом, али ипак –
народним језиком). Најзад, те године објављен је Вуков превод Новога
завјета, дело универзалног религиозно-песничког садржаја. Та година је,
заправо, практична победа Вукове реформе књижевног језика и писма.
Којим књижевним језиком пишу српски писци после Даничића,
Његоша и Радичевића? – Нове генерације књижевника пишу на народном
језику који је уведен као књижевни језик у културу. Већина српских
писаца у Србији касније пише екавским изговором новоштокавског
(шумадијско-војвођанског) дијалекта, који је у свему, осим у изговору
старога гласа јат, једнак са Вуковим језиком, осим, разуме се, оних писаца
којима је матерњи језик српски језик новоштокавског (и)јекавског
изговора.
Који се књижевни (стандардни) језик употребљава данас у
Србији? – Данас у Републици Србији у службеној, односно јавној
употреби је српски књижевни језик (екавског и ијекавског изговора), са
ћириличним писмом. Службену употребу и службени назив језика, као и
писмо (графију), одређују Устав и, прецизније – законски акти. Такође,
Уставом и законима осигурана је и употреба књижевних језика
националних мањина – Албанаца, Бугара, Јевреја, Мађара, Македонаца,
Рома, Румуна, Русина, Словака, Турака и Хрвата.
Шта чини норму српског књижевног језика? – Српски књижевни
(стандардни) језик, као општи језик припадника наше језичке заједнице
има два изговора – екавски и ијекавски, и заснован је на утврђеним
фонетским, морфолошким, творбеним и синтаксичким обрасцима. Скуп
тих образаца, дат у школским и нормативним граматикама, чини норму
књижевног језика, систем правила обавезних за све оне који тим језиком
говоре и пишу у јавној употреби. Према томе систему правила оцењује се
правилност или неправилност језичког израза.

6
 Које врсте норми књижевног језика постоје?
Фонетска норма је прописала начин изговора (и писања) гласова, па
ће неправилни бити они облици у којима се уместо прописаних јављају
други гласови. На пример, неправилно је ћарапа место чарапа, ладан
уместо хладан, радијо уместо радио и сл.
Морфолошка норма је прописала правилне облике појединих речи.
На пример, правилни облици 3. лица множине презента су пеку, воле, раде,
па ће неправилни бити облици печу, волу, радиду, који се налазе у
појединим ужим народним говорима, чак и дијалекта који је у основи
књижевног језика. Исто тако, неправилни су облици датива у исказима
типа дај мене, дао сам тебе, који представљају дијалектизме према
књижевнојезичким облицима дај мени, дао сам теби.
Синтаксичка норма је прописала правилну употребу појединих
облика речи у реченици. На пример, прописано је да стандардни облик
изражавања радње која се врши напоредо са временом говорења о њој
може бити само презент глагола несвршеног вида, на пример: – Долазим!,
те ће огрешење о норму бити употреба глагола свршеног вида – Дођем!
Огрешење о синтаксичку норму је и употреба акузатива уместо локатива у
реченици Био сам у школу, уместо правилног Био сам у школи и сл.
Лексичка норма је најеластичнија. Избор речи зависи од тога да ли је
текст приповедачке или песничке природе, да ли је уметничко или научно,
односно стручно дело, саопштење итд. С обзиром на то, разумљиво је што
су у речнику (лексици) књижевног језика допуштене и стране речи, и речи
из појединих народних говора (дијалеката), као и архаизми, али – с мером
коју сâм писац, односно говорник одређује.
Како се раслојава књижевни језик? – Као што су се језичке целине
појединих народних језика током многих векова раслојиле – на наречја, а
ова на дијалекте и говоре, тако се и у књижевном језику језичка целина
остварује у више видова. По законима који вреде за сваки природни језик,
и наш књижевни језик се раслојава, тј. у њему се стварају језички слојеви,
који егзистирају једновремено са целином, у њеним оквирима.
Који су критеријуми раслојавања књижевног језика? – Ово
раслојавање засновано је на посебним условима остваривања целовитог
књижевног језика на одређеној територији са специфичним савременим
културно-историјским развојем, затим – на употреби општег књижевног
језика у одређеним различитим друштвеним слојевима и, најзад, на
употреби књижевног језика према предмету и методу мишљења. С
обзиром, дакле, на критеријуме – на ове три групе услова, категорије
раслојавања нашег књижевног језика су: територијално раслојавање, са
своја два вида – дијалекатским и варијантним; социјално раслојавање, које
даје разне социолекте и функционално раслојавање, које даје разне
функционалне стилове књижевног језика.

7
 Како се остварује територијално раслојавање? – Територијално-
дијалекатско раслојавање је остваривање општег књижевног језика на
појединим дијалекатским подручјима. Оно се огледа највише у фонетици
(фонологији), нпр. у изговору гласова, у акцентовању речи, у одсуству
појединих фонема или у њиховом замењивању. Тако ће, нпр. речи млеко,
Београд, уредити и друге – доста различито изговарати говорници с
подручја Ниша, Београда и Суботице. Или ће, рецимо, говорници из
Вуковог Тршића морати да пазе на изговор сугласниока х јер у свом
народном говору те фонеме немају и књижевнојезичке форме храна,
добрих, мојих у спонтаном говору изговарају као рана, добри, моји и сл.
Територијално-дијалекатско раслојавање огледа се и у морфологији,
творби речи и синтакси, као и у речнику (лексици). Тако се у књижевни
језик, некад случајно а некад и намерно уносе посебне регионалне црте.
Постоје још и сеоске (руралне), и градске (урбане) посебности.
Територијално-варијантно раслојавање језика нација које су у
употреби током друге половине XIX и током највећег дела XX века имале
заједнички српскохрватски (хрватскосрпски) језик – резултат је
остваривања тог општег књижевног језика, говорног и писаног, у формама
које су обележене посебностима везаним за различит историјски развој
народâ чији је књижевни језик заснован на народним говорима
новоштокавских дијалеката. У другој половини XX века тај
(лингвистички исти) језик прво се дели на две варијанте, односно – од
последње деценије XХ века – на два стандардна (књижевна) језика –
српски и хрватски, којим говоре и пишу та два народа без обзира на то у
којим државама живе – Србији, Црној Гори, Хрватској или Босни и
Херцеговини. Затим се као књижевни језици кодификују и варијанте које
носе називе босански језик (односно бошњачки језик) и црногорски језик,
који су и службени језици у једном од два ентитета у Б и Х, односно у
Црној Гори.
Како се остварује социјално раслојавање? – Остварење општег
књижевног (стандардног) језика засновано на посебностима појединих
слојева друштва који, иначе, говоре истим општим књижевним језиком –
зове се социолект (социјални дијалекат). Ти слојеви формирају се према
образовању, професији, према полу, према начину живота припадника
ужих заједница људи у друштву. Нека њихова језичка остварења позната
су у лингвистици као жаргони, језици који могу бити доста удаљени од
стандардног језика (посебно у лексици).
Општа карактеристика социолекта јесте да је то језик који преузима
из књижевног језика потпуну фонетику, морфологију и синтаксу, без
одступања, али на лексичком нивоу се раслојава у више слојева. Познати су
социолекти лекара, адвоката, војника, рудара и, уопште, припадника
појединих професија. Међу њима, по слободи употребе речи и њиховом
значењу, познат је и жаргон ђака и студената, нпр.: Учили смо у његовој

8
гајби = „Учили смо у његовом стану”; Очистио сам прву годину =
„Положио сам све испите из прве године”; Супер смо се провели = „Дивно
смо се провели” итд.
Какво је функционално раслојавање и који су функционални
стилови? − Српски књижевни језик, као и други књижевни језици,
остварује се у тзв. функционалним стиловима, који се одређују најчешће
према предмету и методу мишљења, и којих има више врста. Обично се
наводе следећи функционални стилови:
– разговорни стил – који је језичко средство свакодневног
споразумевања и који се одликује ужим избором лексике (обично је везана
за свакодневне ситуације), поједностављеном синтаксом реченице,
изговором гласова који се не мора подударати са оним који је утврђен за
књижевни језик;
– административни (канцеларијски) стил – остварење језика које се
одликује употребом устаљеног реда речи, устаљених реченица и израза,
избором речи који је ограничен на делатност оних који комуницирају,
односно на предмет саопштења;
– публицистички (новинарски) стил – језички израз с кратком
реченицом и избором речи које су познате ширем кругу читалаца, односно
слушалаца различитог образовања;
– научни стил – језички израз који се одликује реченицом
подређеном логичком размишљању, лишеном осећајности, и избором речи
који зависи од предмета саопштења, с тим што је велики број тих речи из
терминологије дате научне, односно стручне области;
– књижевноуметнички стил – сложено остварење језика,
карактеристично по томе што спаја више типова остварења општег језика
са индивидуалним стилом пишчевим (говорниковим); при томе писац
(говорник) своју поруку изражава језичким средствима која ће читаоцу
(слушаоцу) најупечатљивије приказати предмет поруке, што значи да ће
овај језик имати и јединице фигуративног изражавања и лексику из врло
разноврсних извора; обично се овај стил дели на песнички (поетски) и
приповедачки (наративни).