Tomislav Jovanovic Hrestomantija - Prva

Библиотека
СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ
Кола
НАРОДНА књижевност
СТАРА СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ
СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ 18. И 19. ВЕКА
СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ 20. И 21. ВЕКА
Уређивачки одбор
проф. др Јован Делић, главни уредник
проф. др Снежана Самарџија
проф. др Душан Иванић
проф. др Томислав Јовановић
проф. др Александар Јерков
проф. др Михајло Пантић
Коло
Стара српска књижевност
проф. др Томислав Јовановић, главни уредник
проф. др Љиљана Јухас
проф. др Ирена Шпадијер
проф. др Зорица Витић
Књига I
ХРЕСТОМАТИЈА СРЕДЊОВЕКОВНЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Том I
Старословенска и преводна књижевност
Том II
Српска књижевност
Рецензенти кола
Љиљана Јухас - Георгиевска
Светлана Томин
Анатолиј Аркадјевич Турилов
Ову библиотеку покренула је декан Александра Вранеш, 2012. године

Књига I
Хрестоматија
средњовековне
књижевности
Том I
Приредио и на савремени српски пренео

Томислав Јовановић
Београд 2012
4
Садржај
Предговор..............................................................................................................9
Старословенска књижевност..............................................................................11
Константин Преславски......................................................................................13
Азбучна молитва..................................................................................................14
Проглас светог Јеванђеља...................................................................................16
Климент Охридски...............................................................................................20
Похвала светом Ћирилу.......................................................................................20
Црноризац Храбар...............................................................................................25
Сказање о писменима..........................................................................................25
Преводна књижевност.........................................................................................29
Житија...................................................................................................................30
Мучење светог Ђорђа Кападокијског................................................................30
Житије светог Павла Кесаријског.......................................................................46

Житије светог Алексија Божијег човека............................................................50
Житије Макарија Римљанина.............................................................................57
Житије свете првомученице Текле.....................................................................69
Житије свете Петке..............................................................................................80
Псеудо-Прохорово Житије светог Јована Богослова........................................89
Варлаам и Јоасаф...............................................................................................159
Поп Пеја..............................................................................................................168
Житије светог Ђорђа Кратовца.........................................................................168
Приповетке.........................................................................................................193
Стефанит и Ихнилат..........................................................................................193
Слово о премудром Езопу.................................................................................249
Еладије................................................................................................................255
Питања цара Јуса философу Јосифу................................................................262
5
Мучење блаженог Гроздија...............................................................................272
Врач.....................................................................................................................274
Цар Аса...............................................................................................................279
Дванаест снова цара Шакиша...........................................................................287
Крчмарица Теофана...........................................................................................293
Јевсевије Александријски.................................................................................297
Слово о силаску Јована Претече у ад...............................................................297
Препирање душе са телом (прва варијанта)....................................................309
Препирање душе са телом (друга варијанта)..................................................312
Премудри Акир..................................................................................................314
Физиолог.............................................................................................................330
Непознати писац................................................................................................358
Песма смрти........................................................................................................358
Апокрифи............................................................................................................363
Књига о Адаму и Еви.........................................................................................364
Варухово откровење..........................................................................................374
Борба арханђела Михаила са Сатанаилом.......................................................384
Како Давид написа Псалтир..............................................................................393
Слово о Соломону..............................................................................................396
Житије и исповест Асенете...............................................................................401
Јеванђеље младенства Исуса Христа...............................................................419
Посланица цара Авгара Исусу Христу............................................................429
Ход Богородице по мукама................................................................................435
6
Дела апостола Андреја и Матеја.......................................................................445
Чуда.....................................................................................................................462
Свети Ђорђе убија аждају.................................................................................462
Агапије Ландос Крићанин.................................................................................468

Из Спасења грешних.........................................................................................468
Како бива немилосрднима.................................................................................472
Како пролазе среброљупци...............................................................................473
Сила захвалности...............................................................................................474
Нешто о мукама онога света.............................................................................474
Повест о недостојном свештенику који се свезао са анђелом.......................475
Слово о богомрској гордости............................................................................480
О франачкој царици којој одсечене руке исцели свесилна Владичица.........486
О чуду које се збило на иконописцу.................................................................493
О девојци која ископа очи своје да сачува чистоту и девојаштво.................494
О човеку који се одрекао Христа уговором.....................................................499
О ускрснулом Несторијанину...........................................................................502
О калуђеру који се опијаше...............................................................................504
Гатарске врсте....................................................................................................506
Апокрифне молитве...........................................................................................506
Звездочатац.........................................................................................................527
Луновник.............................................................................................................536
Гатање.................................................................................................................540
Громовник...........................................................................................................541
Коледник.............................................................................................................544
Сановник и трепетник.......................................................................................545
Апокрифна питања и одговори.........................................................................548
Питања светог Јефрема светом Василију........................................................549
Питања и одговори неких стараца о овим стварима......................................554

Разумник.............................................................................................................556
Пророштва..........................................................................................................558
7
Пандех.................................................................................................................558
Пророчанско сказање.........................................................................................558
Слово о Сивили..................................................................................................560
Виђење пророка Данила....................................................................................563
Тумачење Данилово...........................................................................................568
Виђење пророка Исаије.....................................................................................572
Сказање Исаијино..............................................................................................576
Лав Мудри...........................................................................................................583
О будућим временима........................................................................................583
Речник имена, географских појмова и старих и мање познатих речи..........591
8
Предговор
После првог издања хрестоматије старе српске књижевности

пре више од једне деценије (Стара српска књижевност. Хре-
стоматија. Приредио и превео Томислав Јовановић,
Филолошки факултет, Београд – „Нова светлост“, Крагујевац,
Београд 2000) указала се потреба да се ова књига појави
изнова. Сада у проширеном обиму, књига је из практичних
разлога подељена у два тома и под јединственим називом
Хрестоматија средњовековне књижевности. У првој књизи
налазе се састави из старословенског, то јест општесловенског,
периода и из преводне књижевности, сачуване у преписима на
српскословенском језику, који је био књижевни језик српских
средњовековних писаца и свеколике писмености. Друга књига
обухвата само дела српских писаца. Ова хрестоматија намењена
је првенствено студентима који на својим студијама проучавају
средњовековну књижевност. Стога се избор дела у великој мери
подудара са лектиром предвиђеном програмом таквих студија.
Поред тога, узета су и нека дела која нису предвиђена обавезном
лектиром у нади да ће нека од њих привући пажњу оних којима
је стало да се шире упознају са богатим књижевним наслеђем
ранијих векова.
Изворно стваралаштво ћирилометодијевског периода није
било обимно, али је показало да се на књижевном језику свих Сло-
вена могло итекако стварати пре свега по узорима вишевековне
византијске књижевности. Старословенска књижевност пред-
стављала је поуздану и незаобилазну основу за развој и узлет
посебних књижевности сваког словенског народа почев од XII
века па углавном кроз наредних пет столећа. До новијих времена
сачували су се преписи дела старословенских писаца само у
некој од млађих словенских редакција, међу којима су и неки
на српскословенском језику. Корпус преводне књижевности
далеко је обимнији од свега што је стварано у старословенској
епохи, о чему сведоче бројни преписи у читавој словенској
као и у српској традицији. Већи део тих састава преведен
9
је за богослужбене потребе још у најранијем периоду рада
Ћирила и Методија и њихових ученика. Преводна књижевност
плод је вишевековног труда најпре бројних даровитих и
учених монаха који су преводили кључна дела написана на
грчком или латинском језику. Српски читаоци могли су тако
уз дела домаћих писаца читати и далеко бројније саставе
преводне књижевности на српскословенском језику, што је
увелико ширило круг њихове лектире. Стваралаштво српских
средњовековних писаца изразито је обележено утицајима које је
пружала византијска књижевност својом поетиком, естетским
дометима и жанровском разноликошћу.
Овде су обухваћена дела краћег обима из старословенске и
преводне књижевности. Највећи део тих састава био је до сада
присутан у неком од постојећих превода на савремени српски
језик. Настојали смо да их изнова преведемо уједначавајући
приступ у њиховом преношењу на савремени језик. За ову
прилику поједина дела преведена су први пут. Састави су углавном
донети у целини. Одступило се једино у случају обимног Житија
Варлаама и Јоасафа, одакле су захваћени одабрани одломци.
Дела старословенске књижевности разврстана су хронолошки по
писцима, док је преводна књижевност изложена по жанровима.
У односу на прво издање учињена су извесна побољшања
исправкама појединих грешака. Поред тога, употпуњена је
библиографија уз неке саставе. Сада је приповетка о премудром
Акиру преведена према потпунијем препису. Апокрифима
је додато Слово о Соломону. Из Варлаама и Јоасафа пренете
су четири алегоријске целине. Из Спасења грешних Агапија
Ландоса додата су још два чуда. Међу житија унето је и Житије
Јована Богослова. Испред сваког дела налазе се основни
књижевноисторијски подаци са литературом. Наслови дела
појављују се најпре испред уводних напомена у краћем облику
и други пут на почетку дела у изворном виду. У речнику на
крају обе књиге налазе се неке старије и мање познате речи
које су задржане у преводима, затим извесни појмови, имена
појединих личности и топоними.
Томислав Јовановић
10
СТАРОСЛОВЕНСКА
КЊИЖЕВНОСТ
12
Константин Преславски
Азбучна молитва
Као један од угледнијих ученика солунске браће, Константин

је по одласку из Моравске живео у бугарској престоници
Преславу. За њега се везује коначна верзија ћириличног писма.
Своје Поучно Јеванђеље написао је 893. године. Први део овог
обимног списа назвао је Азбучном молитвом. Њен акростих
чине слова словенске азбуке. Цела Молитва тако је састављена
од четрдесет стихова дванаестераца. Овај стих, познат као
византијски дванаестерац, био је веома распрострањен у
византијској књижевности. Дело је прожето библијским моти-
вима, који су добили своје песничко разрешење. Молитва је
преведена према руском препису с краја ХII века, у издању Куја
Кујева.
Литература: I. Franko, Kleine Beiträge zur Geschichte der

kirchenslavischen Literatur, Archiv für slavische Philologie, XXXV,
Berlin 1914, 160-161; Из наше књижевности феудалног доба.
Друго допуњено издање. Избор, редакција, превод и коментари
Драгољуб Павловић и Радмила Маринковић. Предговор Драгољуб
Павловић. Сарајево, „Свјетлост“, 1959 [Треће и четврто издање:
Београд, „Просвета“, 1975. Библиотека Просвета, књига 102], 57-
58; Климент Охридски, Константин Преславски и непознати писци,
Ћирило и Методије. Житија, Службе, канони, похвале. Приредио
Ђорђе Трифуновић. Превели Ирена Грицкат, Олга Недељковић,
Ђорђе Трифуновић. Београд, Српска књижевна задруга, 1964; Ђорђе
Сп. Радојичић, Старо српско песништво IХ-ХVIII века, Крушевац,
„Багдала“, 1966 [Друго издање 1988]; К. М. Куев, Азбучната молитва
в славянските литератури, Българска академия на науките, Институт
за литература, София 1974, 185-189.
13
Азбучна молитва
Ја се овим речима молим Богу:

Боже све твари и створитељу
видљивог и невидљивог!
Господа, Духа живог, пошаљи
да удахне ми у срце реч,
која ће бити за успех свима
који живе у заповестима ти.
Јер је велики светилник живота
закон твој и светлост стазама,
што иште јеванђељске речи
и проси дарове твоје примити.
Лети сада и словенско племе,
крштењу обратише се сви,
људи који хтедоше назвати се твоји,
милости твоје, просећи, Боже, веома.
Него, мени сада изобилну реч подај,
Оче, Сине и Пресвети Душе,
мени који просим помоћ од тебе,
руке своје горе подижем свагда
силу и мудрост примити од тебе,
јер ти дајеш достојном силу.
Лице, пак, свако исцељујући,
избави ме зала фараонских.
Херувимску мисао и ум ми дај,
о часна, Пресвета Тројице,
жалост моју на радост преобрати
да почнем мудро описивати
чудеса твоја одвећ предивна,
шестокрилих силу да примим.
Ходим сада трагом учитељâ.
Следећи њихово име и дело,
учинићу јавном јеванђељску реч,
хвалу уздајући Тројици у божаству,
које слави сваки узраст,
млад и стар, својим разумом,
па и нов народ хвалу уздаје свагда
14
Оцу, Сину и Пресветом Духу,
коме част и власт и слава
од сваког створења и свега што дише,
у све векове и на векове, амин.
15
Проглас светог Јеванђеља
Трећи део Константиновог Поучног Јеванђеља носи назив

Проглас светог Јеванђеља, и састављен је од 108 стихова. У
спису није спроведен акростих. Повремено су коришћене
јеванђељске мисли, испреплетане на песнички начин. Проглас
је преведен према српском препису треће четвртине ХIII века,
у рукопису збирке манастира Хиландара, број 23, а у издању
Нићифора Дучића.
Литература: Н. Дучић, Слово Константина Философа бугарскога

пресвитера. Старине Хиландарске, Х, Гласник Српског ученог
друштва, 56, Београд 1884, 111-113; Из наше књижевности феудалног
доба. Друго допуњено издање. Избор, редакција, превод и коментари
Ђорђе Трифуновић. Превели Ирена Грицкат, Олга Недељковић,
Ђорђе Трифуновић. Београд, Српска књижевна задруга, 1964; Ђорђе
Сп. Радојичић, Старо српско песништво IХ-ХVIII века, Крушевац,
„Багдала“, 1966 [Друго издање 1988].
Проглас светог Јеванђеља
Слово блаженог учитеља нашег Константина Философа
Проглас светог Јеванђеља.

Као што су пророци прорекли пре,
Христос иде народе сабрати,
јер је светлост целом свету.
Јер они рекоше: слепи ће прогледати,
глуви ће чути реч написану,
16
Бога ће познати како је достојно.
Стога чујте, Словени сви,
јер овај дар је од Бога дат,
дар је Божији за десну страну,
дар Божији душама, никада пропадљив,
душама оним које га приме.
А ово је дар Матеј, Марко, Лука, Јован,
који уче сав народ, говорећи:
Ви, који лепоту својим душама тражите,
погледајте, љубите и радујте се,
а ви, који желите да одбаците безброј грехова
и пролазност света овог да избегнете,
те тако живот рајски да нађете,
и избегнете од огња пламеног,
пазите сада целим умом,
чујте словенски народе сав,
чујте реч која од Бога дође,
реч која храни душе људске,
реч која крепи срце и ум,
реч сва спремна Бога да позна.
Како без светлости радости не бива,
за око које види Божију твар сву,
али све нити је лепо нити видљиво,
таква је и свака неука душа
која не види добро Божији закон,
писања, духовни закон,
закон који рај Божији открива.
Јер ко не чује звук тутња грома,
како може да се боји Бога?
А, опет, ноздрве које цвет не омиришу,
како да разумеју Божије чудо?
А уста која не окусе слатко,
као камен чине човека.
А више од овога неука душа
јавља се мртва у људима.
А ово све када, браћо, размислимо,
упућујемо вам прикладан савет,
који ће одвојити све људе
17
од скотског живота и похота,
како не бисте имали непросвећен ум
слушајући Реч на туђем језику,
као да слушате звук бронзаног звона.
Јер свети Павле, учећи о овоме, рече:
„Када уздајем своју молитву Богу,
више волим пет речи да изрекнем,
па да их сва браћа разумеју,
него хиљаде неразумних речи.“
Јер који човек не разуме?
Који не придода мудрој поуци
која нам саопштава праве мисли
да, као што пропадљивост захвата тело,
све разарајући више од гњилог гноја
када нема своје хране,
тако и душа свака отпада од живота
ако нема Божијег живота,
ако Реч Божију не слуша.
Другу затим поуку, веома мудру,
да изрекнем: људи који се воле,
желе да расту уз Божији раст,
јер ко не зна ову праву веру,
која је као семе које пада на њиву,
тако и она, падајући на људска срца,
изискује дажд Божијих слова,
еда би плод Божији израстао још више.
Ко може да искаже све поуке
које без књига разобличавају језичнике
који говоре бесмислице?
Не, ако зна све језике,
не може да искаже њихову немоћ.
Ипак, и своју поуку да додам,
не бих ли изрекао велики ум у малој речи:
наги су сви језици без књига,
не могавши да се боре без оружја
са противником душа наших,
готови за плен у мукама вечним.
А и ви народи који не волите ђавола,
18
а мислите веома да се борите са њим,
отворите прилежно двери ума,
примивши сада тврдо оружје
које кује књиге Господње,
надирите веома на главу лукавог.
Који приме мудрост ових слова,
Христос у њима говори
и душе ваше крепи,
а и апостоли са свим пророцима.
А и они који говоре њихове речи,
биће кадри да убију врага,
приносећи Господу лепу победу,
избегавши гнојаву пропадљивост тела,
тела, које је као живот у сну,
не падајући, него крепко стојећи,
јављајући се храбро пред Господом,
стојећи са десне стране Божијег престола,
када огњем суди народима,
радујући се са анђелима у векове,
вечно славећи милостивог Бога,
свагда написаним песмама,
славећи човекољупца Бога,
јер њему доликује свака слава,
част и хвала Божија увек
са Оцем и са Светим Духом
од сваке твари у векове векова, амин.
19
Климент Охридски
Похвала светом Ћирилу
Климент је као младић од двадесетак година пошао са

солунском браћом у моравску мисију. По Методијевој смрти са
осталим словенским ученицима стигао је у бугарску престоницу
Преслав. Потом одлази у Кутмичевицу, у западној Македонији.
Тамо постаје 893. године епископ Велице, којој је припадао
и Охрид. Око себе је окупио у Охриду велики број ученика.
Умро је 916. године. Својим књижевним стварањем највише се
одликује жанром слова, којих је написао око педесетак. Његова
слова имају углавном троделну композицију. Својим књижевним
делом утицао је на неке потоње бугарске, руске и српске писце.
Начин његовог уметничког поступка доводи се у везу са стилом
„плетенија словес“. У издању Бугарске академије наука пре
тридесетак година појавила су се Климентова сабрана дела у
три тома, што је омогућило лакше коришћење и сагледавање
његовог књижевног дела. Похвалу светом Ћирилу превели
смо према српском препису ХIV века из збирке Југославенске
академије знаности и умјетности у Загребу, број III ц 22, на
основу споменутог бугарског издања.
Литература: П. А. Лавров, Материалы по истории возникновений

древнейшей славянской письменности, Академия наук СССР,
Ленинград 1930, 95-99; Из наше књижевности феудалног доба.
Друго допуњено издање. Избор, редакција, превод и коментари
Ђорђе Трифуновић. Превели Ирена Грицкат, Олга Недељковић, Ђорђе
Трифуновић. Београд, Српска књижевна задруга, 1964; Ђ. Трифуновић,
Тројство композиције Климентових беседа, Књижевност и језик, ХIV,
3, Београд 1966, 227-232; Климент Охридски, Събрани съчинения, том
първи, обработили Б. Ст. Ангелов, К. М. Куев, Хр. Кодов, Българска
20
академия на науките, Институт за литература, София 1970, 438-
442; Ђ. Трифуновић, Кратак преглед југословенских књижевности
средњега века, Београд, Филолошки факултет, 1976 [четврто издање
1994], 18-21.
Похвала блаженом оцу нашем и учитељу словенском

Ћирилу Философу, написана преподобним оцем нашим
Климентом, папом римским
(14. фебруара)
Владико, благослови!
Ево, засија нам, христољупци, светлозарна успомена
преблаженог оца нашег Ћирила, новог апостола и учитеља
свих крајева, који побожношћу и красотом засија на земљи
као сунце, ђавоље лукавство прогонећи и пагански мрак
осветљавајући божаственим зрацима. А премудрост Божија
сазда у срцу његовом храм себи, и на језику његовом, као на
херувиму, почиваше свагда Дух Свети, делећи дарове према
снази вере његове, као што рече апостол Павле: Сваком од нас
даће се благодат по мери даровања Христовог. Јер ко мене воли,
рече Бог, и ја ћу њега волети, и јавићу му се сам и створићу у
њему станиште, и биће ми као син, а ја ћу му бити као отац.
Иштући ово очинство, преблажени овај отац и учитељ наш
остави живљења овог сву красоту и славу и богатство, оца и
матер, браћу и сестре. А измлада беше чистотом као анђео,
уклањајући се и бежећи од животних сласти и проводећи свагда
у псалмима и певањима и у послушањима духовним, један
пут пратећи, којим се узлази на небеса. Стога се изли благодат
Божија у уста његова, као што рече Соломон у премудрости:
У уста премудром улази надахнуће, а закон и милост на језику
носи, којима свеза заувек злохулна јеретичка уста.
Подигавши се јереси за Теофила цара, много година трајаше
прогон и уништавање светиња икона. А при побожном кнезу
Михаилу одржа се правоверни сабор. Окренуше га на јеретике
и спалише сву њихову злобу духовном силом. А начелник
21
ове јереси беше патријарх Аније, кога осудише и свргоше са
престола. Овакав беше овај учитељ: где год је дочуо за какво
хуљење божанског лика, као крилат летео је на све стране,
јасним поукама све саблазни разарајући и учећи правоверју,
испуњавајући Павлов завет, прелетајући као орао све крајеве
од истока до запада, и од севера до југа. Међу Хазарима и
Сараценима нађе се на њиховим збориштима ради свете вере,
трисветлим зрацима сијајући као сунце, све заблуде њихове
разарајући. У филском народу безбожну превару разори. Овај
блажени искорени дрво које слављаху и клањаху му се назвавши
га Александар. Трибезначелном светлошћу блистајући,
просвети их и научи правоверју.
Будући да је словенски род у неразумљу и у мраку, он му
милошћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа би
објављен као пастир и учитељ, који као лавовима затвори уста
тројезичницима, јеретицима који, помрачени завишћу, говораху
како је недостојно другим језиком Бога славити осим Јеврејима
и Римљанима и Јелинима, и изједначише се по злу са Пилатом.
Њихове заблуде разори јасним поукама, горући силом Светога
Духа.
И превевши црквени устав са грчког на словенски језик,
оде у Рим, водећи на испуњење дела своје изабрано стадо. И
радосно оконча живот, као што изволе Господ Бог да његово
тело ту почива.
А када се сагледају његови подвизи и трудови и путовања,
нема тога ко би му похвалу саставио. Ако и засија касније,
он све превазиђе. Као и Даница, узлазећи последња својом
светлошћу, сав звездани збор озарујући, сунчаним зрацима
светлост најављујући, тако и овај преблажени отац и учитељ
језика нашег, јаче од сунца тројичним зрацима сијајући, јасно
просвети безбројни род који лежаше у тами незнања.
Које место остаде а да га не посвети својим стопама?
Која ли се вештина утаји од његове блажене душе?
Јер проповедајући свим народима своје скривене тајне у
украшеним речима, он је разумно говорио, овом писмено, овом
поуком, јер се изли благодат у његова божаствена уста, и зато
нека је благословен Бог у векове.
22
Стога, која ће уста исповедити сладост његовог учења?
Или, који ће језик постићи да изрекне подвиге и трудове и
лепоту његовог живљења?
Јер та уста, светлија од светлости, пројави Господ да
омрачене греховном обманом просвећују.
Његов језик сладостан источи глас, те пречисте усне
процветаше премудрошћу као цвет, његови пречисти прсти
духовне оргуље основаше и златозарним писменима украсише.
Тим богогласним устима напојише се жедни Божијег разума,
јер њима се насладише многи који живот примише. Јер њима
обогати Бог многе народе богоразумљем, више него боготканим
венцем украшавајући многоплодни језик словенски, јер њему
овај нови апостол би послан.
Јер из тих усана истиче живи источник, пресахлу сухоту
нашу напајајући. И њима се свеза многохулни језик јеретички.
Јер та часна уста јавише се као један од серафима, Бога
прослављајући, којима познасмо трисветло божаство, једном
суштином држано, а по својствима и именима раздељено и једнако
прослављено, јер су свагда постојећи Отац и Син и Свети Дух.
Стога благосиљам твоје усне,

о преблажени оче Ћирило,
јер њима на све стране источи се сласт духовна.
Благосиљам многогласни језик твој,
којим загрме као Бог,
блистајући зраком трибезначелног божаства
и мрак греховни одгонећи.
Благосиљам и многопресветло лице твоје,
озарено Светим Духом,
којим засија многоразумна светлост
и многобожачка лаж разори се.
Благосиљам златолике твоје очи,
којим се изгуби наше неразумно слепило,
и богоразумна светлост засија.
Благосиљам твоје зенице,
озарене Божијом славом,
којима прозре на осам дана пречасно ти престављење,
дан покоја свог.
23
Благосиљам пречасне ти руке,
којима сиђе мом језику богоразуман дажд,
напајајући боготочивом росом срца наша,
изгорела греховном сушом.
Благосиљам богопокретане твоје прсте,
којима се написа Божија премудрост,
утајена за многе,
откривајући богоразумне тајне.
Благосиљам светлозарну твоју утробу,
из које се свим земљама источи вода животна,
одозго силазећи твојим молитвама.
Благосиљам светлозарне твоје ноге,
којима обиђе као сунце цео свет,
просвећујући богонадахнутим учењем.
Благосиљам пречасну ти цркву,
у којој леже многобогоумне и богогласне оргуље.
Благословен овај град који прими трећег творитеља мира

и Божијег провиђења, јер он испуни завет двају највиших
светила и јави се као блажен. И са њима заповеди му Господ да
прими пречасни покој. Почину с миром у Господу 6377. (869)
године од створења света, месеца фебруара, четрнаестог дана.
И придружи се живљењем и вером свим оцима, испунивши
све њихове чинове и трудове. И беше са анђелима анђео, са
апостолима апостол, са пророцима пророк, са свим светим
заједничар славе Божије. Са њима помоли се, преподобни
учитељу, за нас који славимо пресветло ти успење у славу Свете
Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, коме доликује свака слава
и част и поклањање Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и
у векове векова.
24
Црноризац Храбар
Сказање о писменима
Име писца прве словенске филолошке расправе с краја IХ

или почетка Х века познато је само као псеудоним. Као могуће
историјске личности које се крију иза овог имена наводе се међу
проучаваоцима бугарски цар Симеон, Јован Егзарх и Наум. У
словенској традицији данас је познато око осамдесетак преписа
овог списа, међу којима има и српских. На веома разложан начин
говори се о словенском најстаријем писму уз сталне паралеле са
традицијом грчког језика. Полемички тонови окренути су онима
који нису благонаклоно гледали на постојање богослужења на
словенском језику. Превод доносимо према издању Стојана
Новаковића.
Литература: Н. Дучић, Старине хиландарске, Гласник Српског

ученог друштва, 56, Београд 1884, 94-97; И. В. Ягич, Рассуждения
южнославянской и русской старины о церковно-славянском языке,
Berlin 1896; München 1968; С. Г. Вилинский, Сказание Черноризца
Храбра „О письменах Славянских“, Летопись Историческо-филоло-
гического общества при императорском Новороссийском университете,
I, IХ, Одесса 1901, 97-152; Примери књижевности и језика старога
и српско-словенскога, Саставио Стојан Новаковић, Треће, прегледано
и поправљено издање, Београд 1904, 203-207; Й. Иванов, Български
старини из Македония, София 1908, 76; София 1931, 442-446; Из
старе српске књижевности. Превео и саставио Миливоје М. Башић.
Четврто, исправљено и нешто допуњено, издање. Београд, Издавачка
књижарница Геце Кона, 1931, 318-320; Ст. М. Куљбакин, Белешке о
Храбровој апологији, Глас Српске краљевске академије, 168, Београд
1935, 41-77; Из наше књижевности феудалног доба. Друго допуњено
издање. Избор, редакција, превод и коментари Драгољуб Павловић
и Радмила Маринковић. Предговор Драгољуб Павловић. Сарајево,
„Свјетлост“, 1959 [Треће и четврто издање: Београд, „Просвета“,
1975. Библиотека Просвета, књига 102], 102-104; Д. Петканова,
Черноризец Храбър, София 1964; B. Stipčević, Marčanska varijanta
„Skazanija o sloveseh“ Črnorizca Hrabra, Slovo, 14, Zagreb 1964, 52-
57; К. Куев, Черноризец Храбър, София 1967; Б. Ст. Ангелов, Из
25
старата българска, руска и сръбска литература, 2, София 1967; Ђ.
Трифуновић, Кратак преглед југословенских књижевности средњега
века, Београд, Филолошки факултет, 1976 [четврто издање 1994], 28-
29; Черноризец Храбър, О писменехь, Критическо издание, изготвила
Алда Джамбелука-Коссова, Българска академия на науките, Институт
за литература, София 1980; B. Lomagistro, La questione della lingua
sacra nella christianizzazione della Slavia, Studi sull‘Oriente Christiano,
2, 1, Roma 1998, 41-65; 2, 2, 31-62; G. Ziffer, Ancora intorno alle fonti
chrabriane, Словенско средњовековно наслеђе, Зборник посвећен
професору Ђорђу Трифуновићу, Издање пријатеља и „Чигоја штампе“,
Београд 2002, 707-710.
О писменима Црнорисца Храбра
Раније, дакле, Словени не имаху књига, него цртама и

резама цртаху и гатаху, јер беху пагани. Крстивши се, беху
принуђени писати латинским и грчким писмом словенску
реч без устројавања. Али како се може писати добро грчким
писмом Бог, или живот, или дзело, или црков, или чајаније, или
широта, или јед, или онду, или јуност, или јензик, или друго
слично овоме. И тако беше много година.
Потом човекољубац Бог, који устројава све, и не оставља
људски род без разума, него све разуму и спасењу приводећи,
смиловав се на род словенски, посла им светог Константина
философа, названог Ћирила, праведног и истинитог човека.
И створи им 38 слова, једна по изгледу грчког писма, а друга
према словенским речима. Од првог почевши по грчком:
они, дакле, алфа, а овај аз, од аза обоје поче. И као што они
створише писмо угледајући се на јеврејска, тако и овај према
грчким. Јевреји за прво слово имају алеф, које се казује детету
када се уводи у учење, говорећи му: „Учи се!“, што је алеф.
И Грци, угледајући се на то, алфа рекоше. И догоди се да оно
што је речено јеврејски изговори се грчким језиком, те се детету
уместо учења каже ишти, јер ишти каже се грчким језиком
алфа. Угледајући се на то, свети Ћирило створи прво слово
аз. Али као што је прво слово аз од Бога дато роду словенском
за отварање уста оних који се разумно уче словима, оно се
26
изговара великим отварањем уста, а нека друга слова казују се
и изговарају малим отварањем уста.
А ово су слова словенска која треба овако писати и изговарати:
a, b, v, g и друга све до A. И међу њима двадесет четири су налик
на грчка слова, а она су: a, v, g, d, e, z, i, T, I, k, l, m, n, K, o, p, r,
s, t, u, f, h, P, w. А четрнаест су према словенском језику, и то
су: b, /, Z, c, ;, [, {, x, X, q, y, }, \, A.
Неки пак говоре: Зашто је створио 38 слова, а може се писати
и са мање од тога, као што и Грци пишу? И не зна са колико слова
пишу Грци. Јесу двадесет и четири слова, али не испуњавају се
само њима књиге, него им се прилаже једанаест двогласа, и у
бројевима три – за 6, 90 и 900 – и сабраних је 38. Стога, слично
томе и на такав начин створи свети Ћирило 38 слова.
А неки говоре: Чему су словенске књиге, јер их није Бог
створио, нити анђели, нити су од искони, као што су јеврејска,
и латинска и грчка, која су од вајкада и примљена су од Бога?
А други мисле да је Бог сам створио писмо, а не знају шта
говоре кукавни. И веле како је Бог заповедио да књиге буду на
три језика, пошто у Јеванђељу пише: „И беше даска написана
јеврејски, латински и грчки“, а словенски није ту. Зато мисле да
словенске књиге нису од Бога.
Шта њима да говоримо и шта да кажемо таквим безумницима?
Ипак, да кажемо да се научисмо из светих књига, пошто све по
реду бива од Бога, а не од другог. Није Бог створио јеврејски
језик раније, нити латински, нити грчки, него сиријски, којим и
Адам говораше, и од Адама до потопа, и од потопа док Бог не
раздели језике при зидању Куле, као што пише, када помешани
беху језици. И као што се помешаше језици, тако се учини са
навикама, и обичајима, и уставима, и законима и вештинама
код народа. Египћанима се даде земљемерије, а Персијанцима и
Халдејцима и Асирцима читање звезда, Јеврејима свете књиге,
а у њима је писано да Бог створи небо и земљу и све што је на
њој, и човека и све по реду, као што пише; Грцима граматику и
философију. Али пре овога Грци не имаху писмо за свој језик,
него феничанским писмом писаху своју реч. И тако беше много
година. Дошавши после Панамид и почевши од алфе и вите,
изнађе Грцима сам шеснаест слова. А Кадам Милисије додаде
27
им три слова. Тако много година писаху са деветнаест слова. И
потом Симонид, изнашавши, приложи два слова. А Епихарије
тумач три слова створи. И сабра их се двадесет и четири. После
много година Дионис граматик шест двогласних слова изнађе,
а затим других пет, и друга три за бројеве. И тако многи кроз
много година једва сабраше 38 слова. Када потом прође много
година, Божијом заповешћу, нађе се 70 мужева који преведоше
са јеврејског на грчки језик. А словенске књиге сам свети
Константин, назван Ћирило, и писмо створи и књиге преведе за
кратко времена. А они многи више година – седам њих писмо
састави, а седамдесет преведе [Свето писмо]. Зато је словенско
писмо светије и часније, јер их је створио свети муж, а грчко
пагани Грци.
Ако ли неко каже да није саставио добро, јер се још
поправља, овима ћемо одговорити: и грчко су такође више пута
поправљали, Акила и Симах и затим многи други. Јер лакше је
касније поправити, него најпре створити.
Ако упиташ учене Грке: Ко вам је створио писмо, или превео
књиге, или у које време, то ретки од њих знају. Ако ли упиташ
учене Словене: Ко вам је створио писмо или превео књиге,
то сви знају, и одговоривши кажу: Свети Константин, звани
Ћирило, он нам писмо створи и преведе књиге, и његов брат
Методије. Јер има још живих који су их видели. И ако упиташ
у које је то време било, и то знају, и рећи ће да је било у време
грчког цара Михаила, и бугарског кнеза Бориса, и моравског
кнеза Растислава и панонског кнеза Коцеља, 6363. (863) године
од створења целог света.
Има и других одговора, које ћемо рећи на другом месту, а
сада није време.
Такав је разум, браћо, Словенима дао Бог, коме слава, и част,
и сила и поклоњење, сада, и увек и у бесконачне векове. Амин.
28
Преводна књижевност
Житија
Мучење светог Ђорђа Кападокијског
Ђорђе је рођен у угледној кападокијској породици у III веку.

Погубљен је 304. године током великих прогона хришћана које
је спроводио цар Диоклецијан. Као хришћански великомученик
веома је слављен у хришћанском свету. Заштитник је ратника.
Најчешће се слика као младић на коњу како копљем пробада
аждају. Више је варијанти дела византијске књижевности у којима
се излажу Ђорђева мучења. Једна од њих, која опширно приказује
Ђорђева страдања, налази се и у српским преписима, међу којима
најстарији сачувани потиче из ХIV века. Према једном препису
управо из тог периода из старе збирке Народне библиотеке у
Београду, број 637, Стојан Новаковић је објавио Мучење светог
Ђорђа Кападокијског, према чијем издању смо превели ово дело.
Литература: S. Novaković, Apokrifi jednoga srpskog ćirilovskog

zbornika XIV. vieka, Starine JAZU, VIII, Zagreb 1876, 74-92. Из старе
српске књижевности. Превео и саставио Миливоје М. Башић.
књижарница Геце Кона, 1931, 103-106; Из наше књижевности
феудалног доба. Друго допуњено издање. Избор, редакција, превод
и коментари Драгољуб Павловић и Радмила Маринковић. Предговор
Драгољуб Павловић. Сарајево, „Свјетлост“, 1959 [Треће и четврто
издање: Београд, „Просвета“, 1975. Библиотека Просвета, књига 102],
221-223; A. Stoykova, An Original Chant or how many Kings Tortured
St. George, Словенско средњовековно наслеђе, Зборник посвећен
професору Ђорђу Трифуновићу, Издање пријатеља и „Чигоја штампе“,
Београд 2002, 605-616.
Мучење светог Ђорђа
У оно време када прогоњаху хришћане беше муж из

Кападокијске земље звани Ђорђе. Беше трговац. Узе много
злата и пође цару Дадијану, рекавши:
30
„Да ми да чин.“
И дошавши цару, виде како се ругају Христу, а славе бесове.
Тада одмах раздаде сиромашним злато које ношаше. Пође ка
царској палати и виде како муче хришћане због имена Господа
нашег Исуса Христа. И упита, рекавши:
„Због кога задобијају такве муке?“
Они му рекоше:
„Зато што неће нашим боговима да приноси жртве, него
распетом цару.“
Чувши ово, Ђорђе оде и стаде пред цара Дадијана и рече
му:
„Ја сам, царе, хришћанин и немам другог бога осим
распетог Христа, а ти и твоје слуге служите идолима и својим
богом називате ђавола, али он није и бог ових. То нису богови,
него глухи кумири, који ће тебе и све који верују у њих предати
у крајњу таму.“
И чувши такве речи од светог, цар Дадијан испуни се гневом
и јарошћу и рече светом Ђорђу:
„О зли слуго, одакле си и где је отац твој?“
А свети му рече:
„Мој отац и моја мати живе у светлости вишњег Бога Исуса
Христа.“
Чувши то цар Дадијан од светог Ђорђа, заповеди да га туку.
И тако га тукоше док му се не угледаше плућа. И затим заповеди
да га растегну и да га туку сувим палицама и да му на ране
стављају со са водом, и да му ране отиру коњским власима. То
истрпе мученик Христов.
Заповеди нечастиви цар да се скује железна обућа и да се
усија до пламена. И заповеди да је свети обује и да га одведу у
тамницу док безакони цар не смисли како ће га мучити.
И заповеди да скују шест удица и да му њима трзају тело.
Како и то мучење блажени истрпе, заповеди затим да га туку по
глави. И тукоше га док му из главе не потече мозак на ноздрве и
цело тело обли му се крвљу. И то мучење блажени истрпе.
И заповеди затим да узму велики камен и да му ставе на
тело док нечастиви цар не смисли којом ће га муком мучити.
Христов мученик беше веома крепак. И јави му се Господ са
небеса, рекавши:
31
„Крепи се, Ђорђе, ја сам с тобом! Говорим ти са потпуном
тачношћу да међу свим пророцима немамо већег од Јована
Крститеља, а међу мученицима немамо већег од тебе. Ове муке
ти ћеш задобити од безаконих мучитеља и од седам царева и
седам година бићеш мучен, а три пута искусићеш смрт и три
пута ћу те васкрсавати, а четврти пут доћи ћу на облацима и
узећу те. Па, крепи се и узмогни.“
И укрепивши га и поздравивши га, узиђе на небеса са
својим анђелима. А Христов страстотрпац Ђорђе проведе
ту ноћ без сна, испуњавајући Господње заповести. Када дође
јутро, заповеди безакони цар Дадијан да доведу Ђорђа. Христов
мученик, идући на судиште, рече:
„Господе, буди ми у помоћи! Господе, похитај ми у помоћ!“
Дошавши цару, рече:
„Нечастиви, ти си са Аполоном и Хераклом, а ја сам са
Господом мојим и Христом.“
Заповедивши тада, безакони цар рече да му свуку хаљине
и да му задају двеста рана по леђима и по стомаку и затим да
га одведу у тамницу док не смисли како ће га мучити. И седе
безакони цар Дадијан и написа да се пошаље по свим крајевима,
рекавши овако:
„Ако где постоји силан врач да може рашчинити хришћанско
врачање, онда нека ми дође да га дарујем златом и сребром које
је код мене колико год хоће.“
Чувши за то, врач Атанасије дође цару и рече:
„Царе, живи у векове!“
И рече:
„Где је тај човек, царе, који сме штогод преда мном учинити?
Ако му не уништим врачања, онда ћу се повиновати смрти.“
Упита га цар:
„Шта ћеш учинити да уништиш хришћанско врачање?“
И рече врач Атанасије:
„Доведите ми вола.“
И доведоше га. Тада устаде врач Атанасије и шапну волу
на ухо. И раздвоји се во на две половине. Видевши то, безакони
цар се насмеја и рече:
„Заиста ти можеш разрешити хришћанско врачање.“
Чувши ово од цара, врач Атанасије рече:
32
„Сачекај мало, царе, па ћеш видети још чудније од овога.“
И заповеди да се донесе јарам. И донеше га. Уставши,
Атанасије упрегну вола. И пође во пред свима, упрегнут у две
половине, и поче орати. Тада заповеди безакони цар Дадијан да
се доведе свети Ђорђе. И рече:
„Обојица сте преда мном и разговарајте међусобно како
мислите да се погубите.“
Чувши то од безаконог Дадијана, блажени Ђорђе погледа
на врача Атанасија и рече:
„Добро ми дошао, чедо, постарај се брзо и учини шта си
наумио, јер видим да те је Божији дар достигао.“
Тада врач Атанасије узе чашу и нали је смешаним
чаролијама призвавши имена шездесет бесова и даде то светом
Ђорђу да испије, рекавши:
„Нека брзо умре!“
А блажени Ђорђе узе чашу благословивши и рече:
„Господе Христе, у своје име спаси ме!“
Испи и не би му ништа. Видевши то, врач Атанасије рече
цару Дадијану:
„Још једну ћу му направити, па ако не умре, онда ћу и ја
поћи распетом цару.“
И узевши другу чашу, помеша још гора чарања призвавши
оне бесове и даде му да испије. А тај Христов мученик Ђорђе
рече:
„Христе, у своје име спаси ме!“
И не би му ништа. Видевши то, врач Атанасије рече
Христовом мученику Ђорђу:
„Праведна је светлост твога Христа, а ти, мучениче
Христов, помилуј ме и дај ми Христово знамење да и ја верујем
у твога Бога.“
Тада безакони цар Дадијан, чувши врача Атанасија да овако
говори, разгневи се и заповеди да га изведу ван града и да га
посеку мачем. Онда изиђе врач и прими смрт мачем 25. новембра
у девети час, и оде у вечни живот, молећи се за хришћане.
Тада безакони цар заповеди да одведу светог Ђорђа у
тамницу док не смисли како ће га мучити. Ујутру заповеди
безакони цар да доведу Ђорђа. И заповеди да начине велики
обруч и да на њега нанижу оштре шиљке одозго до доле. И
33
изведоше га из тамнице. И видевши обруч спремљен за њега,
уплаши се и рече пред свима:
„Неће ли ме ово убити?“
И затим, заставши, рече у себи:
„О Ђорђе, зашто тако помишљаш? Сети се и опомени се
Христа како га распеше на дрвету.“
И рече свом заступнику:
„Господе, ти побеђујеш непријатеље своје, ти си хвала
мученицима и венац радосни. Господе Боже, који на почетку
основа небо и постави земљу, Господе, који на водама почиваш
и горе постави по мери, који хођаше по водама и ноге своје
не покваси, који од пет хлебова и две рибе насити пет тисућа
мужева, не рачунајући жене и децу, који ветру и мору запрети и
свака твар те слуша са трепетом, ти сада заповеди, о Владико, да к
мени сиђе твоја молитва и буди ми заступник. Избави ме, Владико,
из беда које ме сада снађоше, јер ти си Бог у векове. Амин.“
Када оконча молитву, доведоше га до обруча и привезаше
га за њега, и великим зупцима раздробише му тело. Видевши
то, безакони цар Дадијан повика из свег гласа, говорећи народу
који је около стајао:
„Да се не помињу други богови по целом свету осим
Аполона и Херакла! Где је сада Ђорђев распети Христос? Зашто
не дође и избави га из наших руку?“
И заповеди да се сакупе његове кости и да се баце у суводол.
Беше трећи час када одоше од њега. Тог часа настадоше муње
из облака. И сиђе Господ на облацима и састави све Ђорђеве
кости. И дуну на његово лице дух живота, и оживе и устаде.
Тада узиђе Господ на небеса. Христов мученик Ђорђе угледа
цара како иде са велможама и међусобно разговарају. Изиђе
Христов мученик пред њих и рече:
„Познају ли ме мучитељи?“
А они један другом рекоше:
„То је његова сенка.“
Други рекоше:
„То је неко други њему сличан.“
А он рече:
„Ја сам Ђорђе, кога ви раздробисте. Зашто не верујете мом
Богу?“
34
Видевши да Ђорђе устаде из мртвих, војник Анаталије
са свим својим домом поверова у Господа Исуса Христа. А
безакони цар Дадијан, видевши то, заповеди истог часа да их
изведу ван града и да их предају мачу. И тако погубљени беху
и одоше у рај са славом. И заповеди да се свети Ђорђе држи у
тамници. И заповеди да се растопи олово и загреје смола и да
се свети положи наузнак и да му се то улије у уста. И заповеди
да се издуби веома велики камен и ту да му се положи глава
и у камен да се сипа олово. И заповеди да наваљају камен на
њега и да га претворе у прах. И затим заповеди безакони цар да
га обесе стрмоглавце и димом да га поткаде. И затим заповеди
да се начини бронзани точак и да се усија као пламен и да се
на њега положи Христов мученик Ђорђе. И те муке истрпе
мученик Христовом моћи. И заповеди нечастиви Дадијан да га
одведу у тамницу док не смисли какву муку ће му задати.
Када дође јутро, заповеди да га доведу на судиште, и рече
му:
„Питам те, Ђорђе, хоћеш ли да учиниш шта ти будем рекао
па да и ја верујем у твога Бога?“
Рече велики Христов мученик:
„Учинићу, царе.“
Цар рече:
„Ђорђе, у мојој палати је 25 престола. Сваки од њих је од
различитог дрвета. И ако твојим молитвама изникну из њих
гране и донесу плод, иако су бесплодни, онда ћу и ја веровати
у твог Бога.“
Тада се Христов мученик Ђорђе помоли Богу један час. И
када оконча молитву, рече:
„Амин!“
И тада проникоше престоли и гране донеше свака свој
плод. Тада угледа безакони цар дивно чудо и рече онима који
беху око њега:
„Велик је Ђорђев Бог. Он нам на сухом дрвету преко Ђорђа
Галилејског показа своју силу.“
Не знајући како ће га више мучити, изведе га из тамнице
и заповеди да донесу пилу и да га пресеку на двоје. И тада
предаде душу своју на смрт. И заповеди безакони Дадијан да се
начини велики котао и да се у њему кувају олово и смола и да
35
се у то вргне његово тело. Онда слуге ђавоље заповедише да се
са котлом погребе и његово тело како га хришћани не би узели.
Тако погребоше и котао.
Када слуге одоше, настаде на земљи велики трус, јер ту
Господ дође на облацима са светим анђелима. И рече анђелу
Салатилу:
„Теби говорим, анђеле, распи овај котао по земљи и сабери
кости које испадну из њега.“
Анђео учини како му заповеди Господ. И тог часа засија
велика светлост, да се не могаше гледати по земљи. А Господ
позва светог мученика Ђорђа, рекавши:
„Ђорђе, да знаш ко сазда првосазданог Адама. Ја сам оживео
Лазара. И теби кажем: Устани из свога гроба!“
И тог часа устаде. И рече му Господ:
„Крепи се и узмогни, јер имаш још три године. И затим ћу
доћи и упокојићу те са Авраамом, Исаком и Јаковом.“
И један од слугу, видевши шта се збило, оде и исприча
судијама да Ђорђе устаде из мртвих и, ено, учи народ о Исусу
Назарећанину. Тада судије заповедише да га доведу цару.
Дошавши, Ђорђе рече цару:
„Ти са Аполоном, а ја са Господом Исусом Христом!“
И, гле, дође из народа жена по имену Схоластика и завапи
ка мученику Христовом, говорећи:
„Господару Ђорђе, ено, мој син упреже вола желећи да ради,
а во угину. А толико имања имамо, па ако можеш, помози ми.“
Мученик Христов рече јој:
„Узми мој жезао и иди и положи га на њега и реци: Ово ти
говори слуга Божији Ђорђе: Устани на своје ноге у име Исуса
Христа!“
Пошавши тада, учини као што јој заповеди Божији слуга
Ђорђе. И тог часа устаде во. И поче жена славити Бога, говорећи:
„Заиста нам Бог даде пророка. Велик је Бог хришћански.“
И потом мучитељ рече Ђорђу:
„Престоли изникоше, али не знамо ко то учини, да ли твој
Бог или наши богови. Него, овде близу моје палате је прастара
рака и нико од нас не зна да ли је у њој шта било или није. Па
ако оживиш оне који су у тој раки, онда ћу и ја веровати у твог
Бога.“
36
Тада свети Ђорђе рече цару:
„Свето Јеванђеље говори: ,Ако веру имате као зрно горушице
и кажете горе: Пођи на друго место, онда неће вредети.‘“
И рече Ђорђе цару:
„Идите! Ако нађете кости откривши раку, онда ми их
донесите. Ако ли не нађете кости, онда састружите прах и
донесите га овамо.“
Отишавши, они не нађоше кости, него погребоше прах и
донеше му га. Уставши тог часа, Христов мученик Ђорђе сави
колена на земљу и помоли се Христу, говорећи:
„Господе Исусе Христе, послушај мене, слугу твога, и
покажи милост своју на мени!“
Тада се смрачи и би велики гром и муње. И засија велика
светлост над прахом. И тог часа устаде пет мужева и дванаест
деце и једна жена. И то виде цар и позва једног од њих и рече
му:
„Како се зовеш?“
А он рече:
„Ја сам био паганин.“
И рече му цар:
„Колико је година како си умро?“
А он му рече:
„Три хиљаде, и више.“
Рече му цар:
„Да ли беше сишао Христос тих година када беше васкрсао
из мртвих?“
А он рече:
„Не беше тада ни имена Христовог на земљи.“
Рече му цар:
„Ком богу си се молио?“
Одговоривши, рече:
„Ми се тада клањасмо великом богу Аполону и Хераклу,
због којих и дођосмо у муке, не имајући спокоја, јер Михаило
вапи, говорећи: ,Очистите свако своја дела и примите своју
награду!‘ Чуј, царе, да ти испричам све што би са мном. Свако
кога роди мајка и ко верује у име Господње ако има грехе, он има
покој у недељни дан. А ми сви немамо спокоја, јер се одрекосмо
37
Бога, верујући у глухе идоле и у Аполона, које хришћани не
поштују ни за што.“
И рече му цар:
„Ти си полудео, јер си умро пре пет стотина година.“
И рече онима који стајаху около:
„Не рекох ли вам да је Ђорђе лажов и, ево, зло пред нас
постави, не знајући још какво бешчашће баци на галилејски
род. Него, доведите ми сироту удовицу и затворите је са њим у
тамницу за омаловажавање Галилејацима.“
Када затворише слугу Божијег у удовичин дом, рече
Христов мученик жени:
„Изиђи, жено, и донеси ми хлеба, јер сам гладан.“
Жена му рече:
„Жив Господ Бог мој, да немам хлеба у свом дому.“
Рече јој Христов мученик:
„Којег то бога поштујеш те нема хлеба у твом дому?“
Рече му жена:
„Ја поштујем, господару, великог бога Аполона и Херакла.“
„Зар заиста у твом дому нема хлеба?“
Тада рече жена [у себи]:
„Видим да је овај човек галилејског изгледа, али поћи ћу да
од суседа испросим хлеба да човек једе и ја са својом децом, та
већ ћу ујутру умрети.“
И изиђе жена просити хлеб. Тада Христов мученик седе
покрај камена, а тај камен изниче и створи гране, сваки изданак
по петнаест лаката. И анђели створише пред мучеником трпезу
са свакаквим благом на њој. И када дође жена у свој дом, угледа
дрво на камену. Ушавши унутра, виде још славније чудо и рече:
„Ово је галилејски Бог, који се јави у зло време овом човеку.“
И пришавши, жена паде на ногу Христовом мученику
Ђорђу. Тада Ђорђе рече:
„Устани, жено, нисам ти ја галилејски Бог, него сам његов
слуга.“
А она рече уставши:
„Господару мој Ђорђе, да ти кажем! Не остављај мене,
слушкињу своју!“
Христов мученик рече:
38
„Реци шта си помислила.“
А она рече:
„Господару Ђорђе, ево, имам дете од три године, глухо, и
немо, и слепо и хромо и срамота ме је да га показујем суседима.
Него знај, можеш ли помоћи ако хоћеш, слуго Божији, те ако
молитвом својом можеш, исцели чедо моје, па ћу и ја веровати
у твог Бога.“
А Христов мученик рече:
„Донеси га овамо.“
Отишавши, жена донесе дете и положи га пред мученика
Ђорђа. Уставши, он преклони колена и помоли се Богу. И
окончавши молитву, рече:
„Амин!“
И дуну на дете. И прогледа дете. Видевши то, жена рече:
„Господару Ђорђе, помоли се још да би дете чуло твоју
молитву.“
И сави ноге. А Христов мученик Ђорђе рече јој:
„То је довољно сада, жено, него причувај дете мало дана.
Када будем позвао, онда ће доћи и послужити ми мало.“
Када би јутро, пођоше из цареве палате са многим народом.
Погледавши један од велможа, Теогнис, угледа дрво израсло
над палатом и рече дружини која беша са њим:
„Како се чудо створи, људи?“
Они људи му одговорише:
„Ту је затворен галилејски човек.“
И заповеди човек да га изведу из удовичиног дома.
Изведоше га пред судије и удараху га тојагама и свећама му
зажизаху ране, и разараху му све тело. Не могавши Христов
мученик подносити ране, погледа на небеса ка Творцу свом и
рече снажним гласом:
„Господе Исусе Христе, прими душу моју!“
И тада предаде душу своју на смрт. Онда заповеди нечастиви
цар Дадијан да се узме његово тело и да се однесе на веома
високу гору и да се баци како би дошле звери и птице небеске да
га поједу. И однеше његово тело и бацише мученика Христовог
Ђорђа на Сионску Гору. И одоше од њега.
Тада настаде гром и велики трус, да се затресе Гора. И сиђе
Господ на Гору и рече мученику Ђорђу:
39
„Устани из тог сна да сазнаш где си сада бачен!“
И тада устаде свети Ђорђе, и пође, и стиже слуге и рече:
„Застаните мало да и ја идем са вама, браћо!“
А они стадоше и познаше и видеше Ђорђа који пође са
њима. И падоше му на ногу, рекавши:
„Слуго Божији, помилуј нас и дај нам Христово знамење у
име Божије и помоли се за нас да и ми будемо достојни вечног
живота.“
Видевши Христов мученик њихову веру, крсти их у име
Оца и Сина и Светога Духа и надену им нова имена: Галисин,
Григорије, Асилорије и Магадарије. И када дођоше, зачуди се
томе безакони цар Дадијан разумевши Христову милост и да
се у његово име крстише. Заповеди да их исеку. И оконча се
њихово мучење, а они сви одоше у вечни живот. Светог Ђорђа
позва цар и рече му:
„Кунем ти се својим богом да се кајем што те зло мучих,
али ти ми опрости као отац и обрати се и поклони Аполону
и Хераклу и истог часа поставићу те за свештеника богова и
бићеш у већој части од свих.“
А Христов мученик насмеја се и рече:
„Па где беше та твоја беседа до сада? Ево, шест година
мучиш ме свим злим мукама и не чух никада те речи од тебе.
Тек сада ли такве речи утехе примих од тебе?“
Тада се цар обрадова и поче га љубити по глави. Рече му
Христов мученик Ђорђе:
„Не, царе, не љуби ме док ти се не поклоним боговима које
ти поштујеш. Не љуби ме, јер је дан већ минуо, па заповеди
да проведем у тамници како бих се ујутру поклонио твојим
боговима Аполону и Хераклу.“
[Цар] рече:
„Не, више те не пуштам у тамницу у векове, него пођи да
почиваш код царице у палати.“
И оде. Када би вече, устаде свети Ђорђе и поче певати,
говорећи:
„Који бог је велик као наш Бог? Ти си Бог који чиниш чудеса
мноме, слугом својим.“
И затим рече:
„Зашто се људи поучише ништавним?“
40
И окончавши молитву, рече:
„Амин!“
Рече му царица Александрија:
„Господару Ђорђе, шта су ово људи разговарали и научили
се ново?“
„Чуј, царице Александрија! Када беше превара зла, сав свет
држаше и поштоваше зло, а Христа презираху.“
И рече царица Александрија:
„Зато су наши богови невидљиви ђаволи.“
А Христов мученик Ђорђе рече:
„Како то говориш?“
„Господару мој Ђорђе, реци ми како се Христос родио у
људском изгледу?“
А Христов мученик рече:
„Чуј ме, Александрија, шта рече пророк: ,Онај који седи
на херувимима јави силу своју и дошавши, спаси нас.‘ Пророк
Авакум рече: ,Господе, чух глас твој и уплаших га се. Разумех
дела твоја и устраших се.‘“
Рече му царица:
„Господару Ђорђе, шта је то што чу пророк и уплаши се?
Шта ли виде и устраши се?“
Рече свети Ђорђе:
„Чуј, царице Александрија! Раније, када сиђе Господ међу
људе, видевши га ту, пророк се уплаши. Схвативши његово
оваплоћење, ужасну се.“
„Питам те, господару мој Ђорђе, а ти ми добро говориш.
Штогод ми говориш, све су твоје речи љубазне, али моли Бога
за мене да од мене побегне превара Сотонина.“
Рече јој Ђорђе:
„Веруј, царице, у распетог Христа и неће те се дотаћи
превара Сотонина.“
„Верујем, господару, него бојим се цара, јер је зао
човекопогубитељ, да нисам достојна да му испричам о твом
Богу.“
41
Тада Христов мученик паде на колена и учини молитву
целе ноћи, не заспавши са спокојем. Када би јутро, почеше
веома звати све по граду:
„Похитајте да видите чудо како Ђорђе иде да се поклони
нашим боговима Аполону и Хераклу!“
Чувши она сирота удовица, чији син беше слеп и прогледа,
истог часа збаци венац са главе и раздра своје хаљине и потрча
кроз народ вичући и говорећи. И уђе међу народ, говорећи:
„Ђорђе, како твојом заповешћу сухо дрво прорасте и донесе
плод? И слеп рођен прогледа, а зар ћеш ово сада веровати
Аполону?“
Тада Христов мученик Ђорђе, осврнувши се ка њој, рече:
„Ућути и приђи ближе и постави своје дете да ми послужи
мало.“
И учини жена тако као што јој заповеди Ђорђе. И положи
пред њега дете које је прогледало. Тада Христов мученик Ђорђе,
погледавши на дете, рече му:
„Теби говорим, дете, уђи у дом Сотонин и реци Аполону:
,Изиђи брзо, зове те слуга Божији Ђорђе.‘“
И учини дете као што му заповеди свети. Тада изиђе дух зла
који беше у Аполону и погледа на небо и рече:
„О Исусе Назарећанине, у оне дане дрво крста твога
разобличи ме, а одакле сада опет доведе ово дете на мене?“
Изишавши, стаде пред Христовог мученика и рече му:
„Када Владика Христос утврди небеса и основа земљу и
постави рај у едему на истоку, створи човека узевши прах са
земље. Тада рече анђелима и мени: ,Идите и поклоните се делу
руку мојих.‘ И све старешине анђела, узевши своје власти,
поклонише се делу Божијих руку. Ја рекох: ,Пламен огњени
сам ја, па се нећу никако поклонити блату.‘ Тада се разгневи
Господ и сврже ме са славе Божије. То ми је толико користило,
да узиђох на треће небо и ту чух какав одговор Господ спрема
људима. И ја иђах испред анђела и приђох им и наметнух им
да упадну у огањ или да их гурнем у воду, па мислећи на то,
забораве дела Божија.“
Рече му свети Ђорђе:
„О развратниче и човече немоћне душе, свративши хоћеш
да украдеш од славе Божије!“
42
Тада рече нечисти дух:
„Тако ми Бога и силе моје да ћу овладати морским дубинама
и тобом самим. Ако бих хтео, погубио бих те.“
Тада рече Христов мученик Ђорђе:
„Развратниче крвави, сам си себе погубио. Ако ли се хоћеш
на мени окушати, онда ме сачекај мало ту па ћу ти одрешити
твој појас док обиђем овај храм.“
Ушавши Христов мученик у зли дом, веза за врат Аполона
и извуче га и баци на земљу. И скруши га, те постаде као прах.
И видевши свештеници како им падоше сви богови, свезаше
Христовог мученика Ђорђа и одведоше га цару. И испричаше
му све што учини Ђорђе:
„Несрећо моја, зар ниси обећао да ћеш принети жртву
мојим боговима?“
Христов мученик рече:
„Развратниче немоћни, несрећа безаконих таква ти је
да твоји богови нису цели. Какви су твоји богови да не могу
помоћи сами себи?“
Тада се цар разгневи и раздра хаљине на себи и оде у палату
царици, и рече:
„Тешко мени, царице, да ме изложи руглу овај Галилејац!“
Рече му царица:
„Не рекох ли ти више пута: Окани се галилејског рода, јер је
велик галилејски Бог пошто он створи небо и земљу, а он ће те
ускоро погубити због твог бешчашћа и безакоња.“
Чувши то, цар се смете веома и изгуби памет, и рече јој:
„Александрија, разумех да и ти чараш хришћанским
чарањем.“
И ухвативши је за косу, поведе је ка судијама и исприча им
све што царица рече цару. Чувши то, они истог часа заповедише
и обесише је за власи косе и изрезаше јој ножем утробу.
Блажена Александрија ништа не одговори онако изрезана, него
неослабно дозиваше Христовог мученика, велећи:
„Свети Ђорђе, моли Бога за мене, јер започињем велико
дело!“
Рече јој Ђорђе:
„Не бој се, Александрија! Истрпи мало да би од Владике
Бога примила венац правде и вечни живот.“
43
И заповедише да је свежу и да јој усијаним клештима
откидају дојке. Тада блажена Александрија, не могавши трпети
те муке, рече мученику слуги Божијем:
„Слуго Божији, шта ћу учинити, јер нисам примила
крштење ако скончам овако?“
Тада јој Христов мученик рече:
„Не ужасавај се, Александрија, него пођи, јер твоје крштење
је твојом крвљу, која ће бити проливена мачем.“
Тада безакони цар Дадијан заповеди да је предају мачу.
Чувши одговор, тада блажена Александрија погледа на небеса
и рече:
„Господе Исусе Христе, ти знаш све. Ти знаш да тебе ради
примам смрт ову, истрпевши. И, ево, оставила сам своју палату
отворену и нисам је затворила. А ти, Господе Исусе Христе, не
затвори од мене двери раја, нити ми их отвори, Господе!“
Када оконча молитву, изведоше је ван града и посекоше је.
И сконча се тог часа четвртог априла.
А светог Ђорђа позва безакони цар Дадијан и рече му:
„Ђорђе, ето, погуби царицу многим чарањем хришћанским.
Тако се бринеш да и нас погубиш тим чарањем.“
Тада рече цару мучитељ Магледеос:
„Дај ми одговор.“
Онда га безакони цар осуди на смрт четврти пут и рече:
„Ако се нећеш поклонити боговима, него да верујеш у
Господа Исуса Христа, кога Пилат прикова на крсту, пошто се
њему мољаше, да те већ и ја предам мачу.“
Чувши одговор, свети Ђорђе похита ка крају. И изведоше
га из палате и одведоше га пред железна врата. И рече слугама
које га држаху:
„Браћо моја, сачекајте ме мало! Ових шест година мучах
се код цара без молитве, па зато да се помолим једном за њега
Богу.“
И погледавши на небо, рече:
„Господе, који пусти огањ при пророку Илији и сажеже два
цара са многима због веровања, сада, Владико, пусти такође
огањ да сагори ових шест мужева мучитеља и да од њих не
утекне нити један!“
И тог часа паде огањ са небеса. Сажеже Господ зловерне
44
мучитеље и пет тисућа неверних Јевреја. Изиђе Христов
мученик на место и опет рече људима који су га држали:
„Браћо, сачекајте ме мало да још узнесем молитву за будуће
хришћане.“
И погледавши на небо, рече:
„Господе Боже мој, као што златну икону разврже при цару
Навуходоносору и зловерног цара непријатеља, чију част даде
злим зверима, сада погледај, Господе Исусе Христе, слугу свога
Ђорђа, који се моли, и дај ми, Господе, шта тражим од тебе!
Многи ће желети частицу мога тела, али недостаће за све, па
сада, Господе, дај имену мом и телу дар да сваки човек који
буде у било којој беди и ако назове име твоје именом слуге твога
Ђорђа, говорећи: ,Господе слуге свога Ђорђа‘, помози им и дај
им, Господе, да се избаве из беде своје! Дај им, Господе Боже
мој Исусе Христе, да који се држе сећања на мене и славе моје
мучење, да ту не долази преласт Сотонина и да се у том дому
не роди ништа слепо и хромо. Дај им, Господе, да који имају
делић мога тела, да у њему не буде злог духа, него роса која је
од тебе и служи исцељењу. Нити било које друго зло не полажи
на њих, и од болести ослободи их, не кажњавај их, Господе, због
греха, јер знаш да су телесни. Ти знаш, Господе, стазе њихове.
Уништи, Господе, зло под њиховим ногама. Дај им, Господе, све
да чине спасење.“
И када оконча молитву, рече му Господ са облака:
„Пођи, мучениче Ђорђе! Све што просиш, то ћу ти све и
дати.“
Тада Христов мученик Ђорђе рече:
„Приступите, браћо, и окончајте цареву заповест како вам
ју је заповедио!“
Тада дође цар са војницима и посече Ђорђа. И тог часа
настаде велики гром и муње, да устрепташе сви од великог
страха. И тада се оконча мучење svetog Ђорђа.
А ја, слуга Божији, пратећи свога господара, описах цело
његово мучење какво беше са страдањем његовим у Исусу
Христу, Господу нашем, коме слава у векове. Амин.
45
Житије светог Павла Кесаријског
Мотив о родоскврном греху, везан у античкој традицији

за Едипа, налази се у нешто проширеном облику и у Житију
светог Павла Кесаријског. Павле је живео у III веку и умро 308.
године. Ово кратко дело приписује се Јовану Златоустом. Спис
познају и словенске књижевности у нешто каснијим преписима.
Слично је и са српским рукописним наслеђем, у коме се овај
састав среће у два облика, дужем и краћем. Шира редакција
има три основна дела. Опширан реторски увод и завршни део
замишљени су као непосредно обраћање Јована Златоустог
слушаоцима у виду проповеди са поукама о покајању. У
средишњи део улази наративно казивање о Павловом животу и
његовом покајању. Дело се углавном јавља под називом Слово
Јована Златоустог о душевном разбору. У српској традицији
сачувало се најраније у препису ХV века, али га има и у ХVII и
ХVIII веку. Краћу варијанту Житија светог Павла Кесаријског
чини само средишњи део Слова Јована Златоустог о душевном
разбору, без реторских делова испред и иза. Такав је један
препис Житија из ХVIII века, који се налази у збирци Архива
САНУ, број 264, у оквиру Чуда Богородичиних Агапија Ландоса,
одакле и преводимо ово дело.
Литература: S. Novaković, Die Oedipus-Sage in der südslavischen

Volksdichtung, Archiv für slavische Philologie, XI, Berlin 1888, 321-326;
Н. А. Начовъ, Тиквешки рѫкописъ, София 1892, 41-44; С. Аргиров,
Люблянскиятъ български рѫкописъ отъ ХVII в™къ, Сборникъ за
народни умотворения, наука и книжнина, ХII, София 1895, 556-559;
Из старе српске књижевности. Превео и саставио Миливоје М.
Башић. Друго, поправљено и допуњено издање. Београд, Издавачка
књижара Геце Кона, 1922, 109-112; Из наше књижевности феудалног
доба, Избор, редакција, превод и коментари Др Драгољуб Павловић
и Радмила Маринковић, „Свјетлост“, Сарајево 1954, 223-226; Т.
Јовановић, Житије светог Павла Кесаријског у српским преписима
с почетка ХVI и ХVIII века, Словенско средњовековно наслеђе,
Зборник посвећен професору Ђорђу Трифуновићу, Издање пријатеља
и „Чигоја штампе“, Београд 2002, 255-267; С. Јелесијевић, „Слово
Јована Златоустог о покајању“ у рукопису манастира Савине,
Славистика, XIII, Београд 2009, стр. 444-463.
46
Души корисна повест Јована Златоустог,
дивно чудо Пресвете Богородице
Беше неки цар целе Кесарије, по имену Антон. И роди сина

и кћер. И нарече сину име Агаз а кћери Агаза. И после краћег
времена умре цар Антон са женом својом. И остадоше син његов
и кћи. И држаше [Агаз] земљу оца свога. И стиже глас од једног
цара који прошаше сестру његову и пола државе њихове. И
други цар искаше Агаза себи за зета и половину земље њихове.
И посаветоваху се брат и сестра и рекоше једно другом:
„Шта да учинимо? Један узима тебе, сестру, и пола царства, а
други мене, брата, и пола царства нашег. И разориће се царство
оца нашег.“
И одлучише они да узме брат сестру своју. И сестра пође за
брата свога и постаде царица. И тако држаху цело царство оца
свога. И родише сина, и рекоше себи:
„Шта, дакле, да учинимо, јер не доликује нам држати дете
своје, пошто је од брата и сестре?“
И начинише мали ковчег и положише у њега дете и написаше
писаније и ставише га у ковчег са дететом. И би написано у књизи
тој да се ово дете роди од брата и сестре, и ако га неко нађе, тако
да зна. И утврдише ковчег тврдо смолом и вргоше га у море.
И понесе ветар ковчег по мору и донесе га у Иродску земљу.
И после кратког времена умре отац детета, а мати његова остаде
удова. И држаше то царство по целој Кесарији. А оно дете нађе
један монах по имену Јермолај и узе га заједно са књигом која
беше са њим. И васпита дете и надену му име Павле. И дете
порасте и даде га учити књигу. И постаде крепак књижник и
велики ратник.
Неким усудом постаде господар оне земље у којој би нађен.
А мати његова као удовица владаше у свом отачаству. И чу мати
његова да неко влада у Иродској земљи и да нема жену. У посла
му једног слугу са поруком, говорећи:
„Ја сам жена удовица и царство моје је велико. А ти немаш
жену за царицу. Дођи, дакле, к мени и ја ћу ти бити по вољи, а
ти прими царство оца мога, целу Кесарију.“
Мати његова не знађаше да је он њен син, него мишљаше да
је он човек туђинац. Такође и Павле ништа не знађаше о матери
47
својој. И тако промисли и одлучи да удову царицу узме себи
за жену. И пође Павле са слугама својим и дође старцу који га
васпита да би од њега добио благослов. Рече му Павле:
„Оче, благослови ме да примим царство кесаријско!“
А старац Јермолај, одговоривши му, рече:
„О сине мој, теби не доликује ни по земљи да ходаш, а камо
ли да царствујеш!“
А Павле рече:
„Како ми не доликује да царствујем? Ја сам мудар, ја сам
храбар, ја сам и књижеван, и разумем и добро и зло.“
А старац му даде књигу коју нађе са њим у ковчегу и рече му:
„Прочитај ову књигу да ти каже ко си ти.“
А Павле, узевши књигу, даде је једном од својих слугу и оде
у Кесарију удовици царици, која беше његова мајка. И прими
царство. Тада се сети књиге коју му даде његов старац Јермолај.
И пре него што се састаде са женом, још док не уђе к њој у
тајницу, паде му на ум да прочита ону књигу. И поче плакати
горко, говорећи:
„О, тешко мени недостојном! Како се не провали земља пода
мном, него хоћу још и да царујем!“
И не дотаче се мајке своје. А царица не знађаше шта је са
њим и чуђаше се зашто јој не долази у ложницу. Павле цело вече
ходаше по својој одаји и плакаше горко. Царица упита једног од
слугу својих за њега, а он јој рече како он хода по одаји и плаче
горко. А она, чувши то, оде к њему брзо и угледа ону књигу коју
положише са њим у ковчег и позна је, и рече:
„О, тешко мени, сине мој! Не беше ли ми довољан грех са
братом мојим, него још и са сином мојим желим да га починим?“
И изљуби га са сузама. И од тог часа царица се обуче у
вретиште и стаде јести лошу и сирову храну са пепелом, само
колико да би била жива. Павле виде шта учини мати његова и
остави царство своје. И дође Јовану Златоустом и исприча му
све по реду шта би са њим.
Ја, дакле, Јован када чух од њега ове речи, душа моја омале,
а власи моје просто се усправише на мени, и срце моје смути се
у мени. И рекох му:
„Где такав грех има заповед или покајање?“
А Павле, чувши ове речи, припаде једнодушно ка светом и
паде му на ноге, вапијући из свег гласа:
48
„О владико Златоусте, не презри мене недостојног, него
помилуј настрадалу душу!“
Ја се зачудих смелости овога човека. И знађах за једно
мало острво негде на мору. И на том острву беше једна кула. И
одвезох га тамо морем и уведох га унутра и привезах му руке и
ноге. И затворих кулу железним затварачем. А Павле повика ка
мени и рече ми:
„О владико, када ћеш доћи опет до мене?“
А ја вргох кључеве у море и рекох му:
„Када ови кључеви изиђу из мора, тада ћу и ја доћи к теби.“
И пођох у своју ћелију. Када прође дванаест година, једнога
дана, на Благовести Пресвете Богородице, донеше ми рибе из
мора. И у једној риби нађох оне кључеве. И када их угледах,
зачудих се веома отакле кључеви у риби, јер их не познах после
толико година. И те ноћи, док лежах у својој постељи, паде ми
на памет Павле како га закључах. И ујутру испричах братији о
томе. А они се насмејаше, говорећи:
„Шта говориш, о владико? До сада од њега тамо није ни кост остала.“
А ја рекох:
„Жив Господ Бог мој и жива душа моја, не остављам га тек тако!“
И уђох у корабљу и дођох тамо. Како отворих кулу, одмах
угледах Павла украшеног и обасјаног светлошћу. И сијаше као
сунце. А миомирисно миро излажаше из његових мишица. И
угледавши ме, Павле повика из свег гласа ка мени:
„Радуј се, мој добри учитељу и наставниче спасења мог!“
И он ме благослови и причестих се страшним и Божијим
тајнама Христа Бога нашег. И тог часа предаде душу своју
Господу. И вратих се у ћелију своју. И одох мајци његовој и
испричах јој шта се збило са њеним сином Павлом. А она у
покајању свом нађе спас.
Видесте ли, браћо моја, какве грехе Бог опрашта људима
ако се кају од свег срца? Па чувши ово, браћо моја, да не
презремо божаствена писања, која нас зову на спас наш, него да
се покажемо истинитом Владики покајањем од свег свог срца.
Јер овде треба да примимо светлост незаходиву пошто рај стоји
отворен очекујући наше обраћање. Овде треба примити стајање
са десне стране, овде треба примити кротког и милостивог
Судију, коме доликује свака слава. Амин!
49
Житије светог Алексија Божијег човека
Дело потиче из Сирије и посвећено је хришћанском

подвижнику који је живео под крај IV и у првој половини V
века. Његове мошти леже у цркви Светог Бонифација у Риму.
Житије је преведено са грчког на словенски језик негде на
словенском југу још у старословенском периоду током Х века,
одакле се проширило у западне и источне словенске крајеве.
Спис је доживео бројне прераде и утицао извесим мотивима
на дела словенске житијне књижевности. Најранији сачувани
српски преписи потичу из ХIV века. Из тог времена је препис
из старе збирке Народне библиотеке, број 104, који је објавио
Стојан Новаковић. Према овом издању превели смо Житије.
Литература: Gj. Polívka, Opisi i izvodi iz nekoliko jugoslavenskih

rukopisa u Pragu, Starine Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti,
XXII, Zagreb 1890, 208-220; С. Новаковић: Примери књижевности
и језика старога и српско-словенскога, Саставио Стојан Новаковић,
Треће, прегледано и поправљено издање, Београд 1904, 464-472; В. П.
Адрианова, Житие Алексея человека божия в древней русской русской
литературе и народной словесности, Петроград 1917; B. Grabar,
Legenda o sv. Aleksiju u hrvatskoj srednjovjekovnoj književnosti, Slovo,
27, Zagreb 1977, 61-84; B. Grabar, Još jedna glagoljska verzija legende
o sv. Aleksiju, Slovo, 32-33, Zagreb 1983, 85-102; А. Г. Бобров, Житие
Алексея человека божия, Словарь книжников и книжности Древней
Руси, вып. I (ХI-первая половина ХIV в.), АН СССР, Институт Русской
литературы (Пушкинский дом), „Наука“, Ленинград 1987, 129-
131; К. Иванова, Житие на Алексей (Алексий), човек божи, Речник
на българската литература, т. 1, Българска академия на науките,
София 1976, 155; Из старе српске књижевности. Превео и саставио
Миливоје М. Башић. Четврто, исправљено и нешто допуњено,
издање. Београд, Издавачка књижарница Геце Кона, 1931, 113-116;
Из наше књижевности феудалног доба. Друго допуњено издање.
Избор, редакција, превод и коментари Драгољуб Павловић и Радмила
Маринковић. Предговор Драгољуб Павловић. Сарајево, „Свјетлост“,
1959 [Треће и четврто издање: Београд, „Просвета“, 1975. Библиотека
Просвета, књига 102], 226-231.
50
Житије и подвизи Божијег човека Алексија
(17. марта)
Беше побожан човек у граду Риму по имену Јефимијан. И

славан и веома богат беше у време римских царева Онорија и
Аркадија. И имаше слуге у свиленим хаљинама и са златним
појасевима. И немаше деце, јер супруга његова беше неплодна.
И из побожности све заповеди Божије испуњаваше и пошћаше
сваког дана до деветог часа. И постављаше три трпезе у дому
свом, једну за сироте, другу за ниште, трећу за странце и
пролазнике и болесне. А сам тек у девети час окушаше хлеб
са калуђерима и са ништим. И када иђаше у палату цару,
милостињу пред собом слаше, говорећи:
„Нисам достојан ићи по земљи Божијој.“
И жена његова Аглаиса, бојећи се Бога, испуњаваше
заповеди, говорећи:
„Помени ме, Господе, недостојну рабу своју, и дај плода
утроби да ми буде вођа у старости и за утеху душе моје.“
И услиши је Бог по добром делу њеном, и заче и роди сина.
И узвесели се жена са мужем својим ради Бога.
И када би време да се дете учи, дадоше га прво да учи
граматику. И научи сву граматику и црквену историју. И постаде
дете веома мудро. И када одрасте за женидбу, рече Јефимијан
жени својој:
„Начинимо свадбу сину нашем.“
И узвесели се жена на речи мужа свога, рекавши:
„Нека испуни Господ Бог реч твоју коју изрече. Направимо
свадбу сину нашем вољеном и нека се обрадује душа моја.“
И заручише му невесту из царског рода и направише свадбу.
Украсише брачну ложницу и венчаше их свети свештеници у
цркви Светог Бонифација. И уведоше их у цркву. Весељаху се
до ноћи сав тај дан.
И по уласку у ложницу, седе Алексије на престо златни. И
узевши прстен, обави га у копрену и даде га заручници својој и рече:
„Узми ово и сачувај, а између мене и тебе биће Господ док
изволи он сам.“
И саопштивши јој тајне, изиђе из одаје и оде у ризницу и
узе од богатства свог. Изиђе тајно ноћу из Рима
51
Отишавши, нађе корабљу како стоји. И ушавши у њу,
доплива до Лаодикије, до града званог Магнареја. Изишавши
из корабље, помоли се Богу:
„Боже који створи небо и земљу и спаси ме из утробе матере
моје, спаси ме и сада од сујетног овог живота. И удостоји ме
десног ти стајања са свим угодницима твојим, јер си ти Бог
милостиви који спасава, и теби славу узашиљем, Оцу и Сину и
Светом Духу сада и увек и у векове. Амин.“
И уставши тог часа, срете гониче магараца и пође са њима
док не дође Едеси сиријској, где се налази икона са ликом
Господа нашег Исуса Христа коју даде Авгару још за живота
свог. И ушавши у град, продаде све што имаше и даде ништима.
И обуче се у бедне хаљине. И сеђаше као просјак у припрати
Владичице наше Богородице.
И пошћаше од недеље до недеље и причешћиваше се светим
тајнама Господњим. И јеђаше по две унге хлеба и пијаше по две
чаше воде. И у свем својем животу не спаваше по целу ноћ. А
што му даваху просећи, све даваше ништима.
Отац његов искаше га у Риму и пославши слуге своје, и не
нађоше га. И дођоше у месопотамијски град Едес. И дадоше
му милостињу слуге његове и не познадоше га. Видевши их,
прослави Бога и рече:
„Слава теби, Господе Боже, да си ме удостојио примити
милостињу од мојих домочедаца ради свога имена!“
И вратише се слуге у Рим и известише господара свог да га
не нађоше. А мати његова од часа када га искаху и не нађоше
га, оде у ложницу своју, отвори оканце своје, на узглавље своје
постави врећу, посу се пепелом и мољаше се Господу Богу,
говорећи:
„Нећу одавде устати док не сазнам о сину свом јединородном
камо се дену.“
А отац његов, откако му се роди син беше окренут од жене
своје, рече јој:
„Молимо Бога да нам поштеди ово дете, које нам сам даде.“
Проведе Алексије седамнаест година у припрати Свете
Богородице и угоди Господу свом. И јави се у сну Света
Богородица црквењаку, говорећи:
„Уведи човека Божијег у цркву моју, јер је достојан царства
небеског. Као миомирисно миро његове су молитве, Дух Свети
52
почива на његовој глави као венац на царевој глави, као што
сунце сија целом свету тако живот његов просија пред анђелима
Божијим.“
Изиђе црквењак тражећи таквог човека и не нађе га. И
обрати се Богородици молећи је да му укаже на таквог човека.
Затим му се по други пут обрати Богородица:
„Онај који седи међу убогима испред врата црквених то је
Божији човек.“
А он поново изиђе у припрату црквену и нађе га. И ухвативши
га за руку, уведе га у цркву и отада му служаше. И зачас се
прочу глас о том Божијем човеку по целом том граду. Видевши,
пак, да прочуше сви за њега, побеже из тог града. Дошавши у
Лаодикију, уђе у корабљу и хтеде прећи у Тарас Киликију, јер ту
га не познаваху. И вољом Божијом занесена би корабља бурним
ветром и стиже у Рим. Изишавши из корабље, рече:
„Жив Господ Бог мој, нећу бити тежак ником, него ћу у дом
оца мога отићи, јер сам и у њему непознат.“
Идући срете оца свога како иде из палате у време обеда. И
поклони му се говорећи:
„Слуго Божији, помилуј ме убогог и странца и пусти ме у
двор свој да се наситим са слугама твојим мрвама које падају
са трпезе твоје. И Бог да благослови године твоје, и да ти да
царство небеско, и што имаш у страној земљи да благослови
Бог и да те насити надом твојом.“
И чувши отац његов да је странац, уведе га у дом свој и рече
слугама својим:
„Ко од вас хоће нека му служи и ако му угоди, жив Господ
Бог мој, биће слободан и узеће део од мога дома. И у пролазу
куда улазим начините му хижицу те када излазим да га видим.
И дајте му од мог јела и трпезе.“
И беше му брига свагда. Мати његова, имајући патњу и
тугу, не изиђе из одаје своје, а снаха њена рече ставши пред њу:
„Нећу отићи одавде до смрти своје, него ћу се уподобити
грлици пустинољубној, једномужици. И ја ћу трпети и чекати
док не сазнам о женику мом било шта.“
Слуге му сваке вечери пакости чињаху ругајући се. Једни
га удараху ногама, други га заушаваху, а неки панице праху
и изливаху на њега помије. Видевши Божији човек да му се
53
то дешава ђавољим поучењем, са радошћу и весељем све
подношаше трпећи. У дому очевом проведе седамнаест година
оставши непознат. И када изволи Господ узети од њега душу,
рече слуги који му служаше:
„Брате, донеси ми хартију и црнило.“
И донесе му. И узевши написа све тајне које имаше са оцем
и мајком и које изговори у ложници заручници својој, и како
јој даде прстен. И цео живот свој описа да се зна да је он син
њихов.
И једне недеље, по свршетку свете литургије, док је још у
цркви био архиепископ Маркијан са благоверним царем и свим
народом, чу се невидљиви глас како из олтара говори:
„Дођите сви уморни и обремењени гресима и ја ћу вас
успокојити!“
И зачудивши се, задивише се и падоше ничице вапијући:
„Господе помилуј!“
Затим други глас чуше:
„Потражите Божијег човека да се помоли за свет!“
Када освану петак, престави се. И окупише се у цркви
Светог Петра молећи се Богу:
„Да видимо Божијег човека!“
И чу се глас, рекавши:
„У дому Јефимијановом је тело његово.“
И рекоше оба цара Јефимијану:
„У дому твом има таква благодат. Зашто нам ниси рекао?“
А он рече:
„Жив Господ Бог мој да не знадох!“
И позвавши најстаријег од слугу својих, рече:
„Знаш ли неког од мојих слугу да је такав?“
А он рече:
„Жив Господ Бог мој да не знам, јер сви су пустошници.“
Тада заповедише оба цара да иду у Јефимијанов дом да
потраже Божијег човека. Онда заповеди Јефимијан слугама
својим да поставе столице и столове и да их дочекају са свећама
и тамјаном. И дођоше оба цара и архиепископ и сви царски
људи. И настаде велики мук у дому Јефимијановом.
Мати његова беше завесом прекрила да је не би нико видео.
И рече:
54
„Каква је ово смутња и метеж и шта се догађа?“
А снаха све гледаше из палате. Слуга Божијег човека рече
господару свом:
„Господару, да није Божији човек овај кога си ми
препоручио, јер велика и дивна чуда видех на њему: из недеље
у недељу причешћиваше се светим тајнама, и две унге хлеба
јеђаше и две чаше воде пијаше? Целу недељу не јеђаше, а ноћи
без сна провођаше, али и неки од саслужитеља мојих пакост му
чињаху, једни га удараху, други му се ругаху, а неки га поливаху
помијама. А он са радошћу све примаше.“
Чувши то Јефимијан потрча Божијем човеку, и пришавши,
говораше му, али од њега већ не беше гласа. И откривши лице
његово, виде како сија као у анђела. И држаше у руци хартију.
Јефимијан је хтеде узети да види шта је у њој, али он је не пусти.
И отишавши рече царевима:
„Нађох онога кога тражимо!“
И исприча им како пре седамнаест година дође к њему и све
по реду. И како живљаше код њега и како хтеде узети хартију
коју држаше у руци и не даде му је. Тада заповедише оба цара
да се застре одар и да се на њега положи његово свето тело.
И устадоше цареви и архиепископ са свим људима и стадоше
пред одар говорећи:
„Рабе Божији, знај да ако смо и грешни, али смо цареви, а
ово је отац све васељене! Дај нам хартију да видимо шта ти је
ко написао у њој.“
Тада им даде хартију и узеше је. И дадоше је писару Асту да
прочита. И поче писар читати хартију царевима који су седели,
архиепископу и Јефимијану. Када чу отац његов прочитано са
хартије, скочи са престола брзо и растрза хаљине своје и одреза
косу своју. И седине своје чупаше отрчавши над тело његово.
Павши на прса његова, љубазно га целиваше, говорећи:
„Авај мени, чедо моје, зашто ми ово учини? Зашто ми
нанесе овакво уздисање? Тешко мени, чедо моје, колико година
пуст бејах чекајући да чујем глас твој или поруку твоју! И не
јави ми се! Авај мени, вођо старости моје, камо ћу денути сету
срца свога? Од сада ми пристаје оплакивати губитак душе.“
Чувши мати његова да је то син њен, отвори оканце своје и
растрза хаљине своје, и косу своју трзаше, и жалосно гледаше
55
сина свога. Гледајући народ који се окупио у палати вапијаше,
говорећи:
„Авај мени, људи, дајте ми места да видим јединог сина
вољеног! О, тешко мени, браћо моја! Јагње душе моје, птић
гнезда мога, одојче груди мојих!“
Жалосно љубећи, вапијаше рекавши:
„Јао мени, чедо моје утробе! Зашто си ми ово учинио? Толико
времена незнан си био у дому оца свог и ниси ми се јавио!“
А снаха, дотрчавши у бедним хаљинама, у каквим је била,
плакаше говорећи:
„Авај мени, пустиножитељна грлице моја, колико година
жељах сузе твоје или глас твој! Камо си се део, и не јави ми се!
Више немам кога гледати. Од данас сам удова, али од сада ћу
плакати рањеног срца.“
Сви људи, дивећи се њиховим сузама, плакаху. Тада
заповедише цареви и архиепископ да се понесе одар и постави
усред града. А грађани, чувши, стекоше се сви над њим и
колико болесних приђе, сви исцелише, неми проговорише,
слепи прогледаше, бесни оздравише.
А цареви, видевши ова чудеса, сами одар понеше са
архиепископом да би се додиром тела Божијег човека освештали.
И отац његов држаше га за руку, посрћући и стењући, бијући
прса своја. И мати његова, такође простревши косу своју на њега,
чупаше се. И снаха ридаше жалећи, и идући за одром плакаше.
А народ се тискаше око одра и не могаху ићи држећи га.
Тада заповедише цареви да се путем сипа злато и сребро да би
му се људи окретали, а они могли носити тело Божијег човека.
Али не окрете се нико на то, него још више љубљаху тело светог.
После много труда, већ када постаде касно, донеше га у
цркву Светог Бонифација. А благоверни цареви заповедише да
се начини златан ковчег и украси драгим камењем и бисером.
И начинише и положи се у њега тело Божијег човека Алексија
месеца марта, седамнаестог дана. И празноваху људи седам
дана. Отац и мајка и снаха ту проведоше.
Божијом благодаћу искипе из ковчега његовог миомирисно
миро. И док ово чудо би, сви болесни сабраше се и узимајући
мазаху се и исцељиваху, славећи и хвалећи Оца и Сина и Светога
Духа, јединог Бога истинитог, коме слава и част и поклоњење
сада и увек и на векове векова. Амин.
56
Житије Макарија Римљанина
Није сасвим извесно да ли је Макарије Римљанин историјска

личност. Житије које се везује за његово име временом је ушло
и у индексе апокрифних списа. Сматра се да су се у делу
објединила два сижеа из ранијих времена, од којих је једно
говорило о Макарију, а друго о путовању калуђера у потрази за
земаљским рајем. Житије је више пута превођено са грчког на
словенски језик. Трагови присуства овог дела у српској духовној
средини испољили су се приликом настанка посебне варијанте
Романа о Александру Великом, која је у литератури позната као
Српска Александрида. Житије је преведено према српском
препису ХIV века из збирке А. И. Хлудова у издању Андреја
Попова: Описанiе рукописей и каталогъ книгъ церковной
печати библiотеки А. И. Хлудова, Москва 1872, 396-404.
Литература: А. Н. Веселовский, К вопросу об источниках Сербской

Александрии, Журнал Министерства народного просвещения, июнь
1884, Санкт Петербург 1884, 182-197.; В. Ф. Ржига, Новая версия
легенды о земном рае, Byzantinoslavica, 2, Praha 1930, 374-385; М.
А. Салмина, Апокриф о Макарии Римском, Словарь книжников и
книжности Древней Руси, вып. I (ХI-первая половина ХIV в.), АН
СССР, Институт Русской литературы (Пушкинский дом), „Наука“,
Ленинград 1987, 41-43; Т. Јовановић, Два апокрифна путовања у
чудесне земље, Браничево, XLI, 1-3, Пожаревац 1995, 36-58.
Житије и дела светог оца нашег Макарија Римљанина,

који је живео на двадесет попришта од раја
(19. јануара)
Владико, благослови!
И ми, недостојни оци, Сергије, Теофил и Јевгеније, молимо
се као и сви преподобни оци и братијо која слушате, а одрекосте
се овог живота. Уђосмо у манастир оца нашег Асклипиодота у
Месопотамији сиријској, међу рекама чије је једно име Тигар,
а другој Еуфрат. И једног дана, када се оконча девети час,
57
седесмо сва тројица. И почесмо један другог питати о посту, о
уздржању и монаштву. А мени смерном Теофилу наиђе на срце
и ум помисао и рекох браћи својој Сергију и Јевгенију:
„Хтео бих све године живота мог ходити по земљи док не
видим где належе небо на земљу. Како говоре књиге, као да на
стубовима железним стоји небо.“
И рекоше ми братија:
„Брате Теофиле, ми тебе сматрамо као првог брата и духовног
оца. Ако ћеш ти поћи, да знаш да се нећемо одвајати од тебе.“
И те ноћи изиђосмо тајно и путовасмо до Јерусалима
шеснаест дана. И поклонисмо се Божијем гробу и Часном крсту.
И одосмо у Свети Витлејем и поклонисмо се пећини где се родио
Христос. И видесмо звезду и кладенац. И уђосмо више од два
попришта, и нађосмо место где анђели појаху „Слава Богу међу
вишњима.“ И вратисмо се. Попесмо се на Маслинову Гору, са
које Христос узиђе.
И опет дођосмо у Јерусалим и проведосмо ту двадесет
дана, идући по манастирима молећи се Богу и не надајући се да
ћемо се вратити у свет.
И кретасмо се ка истоку осамнаест дана. И пређосмо
велику реку Тигар. И дођосмо у равно азијско поље, где
свети Меркурије закла Јулијана преступника. И уђосмо у
град Ктисифон, где леже света три детета, Ананије, Азарије,
Мисаил, заједно са пророком Данилом. И поклонисмо се њима.
И пошавши, прослависмо Бога.
И прођосмо Персијску земљу. И уђосмо у Индијску земљу
за четири дана. И нађосмо један празан индијски кров, без
људи. И ушавши ту, прележасмо, јер нема у том крају града,
већ свако своју кућу. И проведосмо под тим кровом два дана.
И, гле, наиђоше муж и жена, носећи на главама својим мачеве
наоштрене уместо венаца. И видевши нас, уплашише се веома,
мислећи да смо уходе те земље. И отишавши, сакупише људе и
доведоше на нас више од две хиљаде људи. И дошавши, нађоше
нас како се клањамо и молимо Богу. И узеше ватру, хтедоше
да нас запале око храма. Уплашивши се, ми изиђосмо ван оних
зидова. Стадосмо усред њих. И не беше куда бежати. Они нам
говораху својим језиком, а ми их не разумевасмо да бисмо им
штогод рекли. Они нас разумеху. И узевши нас, затворише нас
58
у то мало и тесно место. И поручише да нам се не да јести нити
пити воде. А ми убоги мољасмо Бога дрхтећи и плачући. И
благословисмо Бога. Десет дана бејасмо затворени без хране
и без воде. И проведосмо ту две недеље. И окупише се људи
и дођоше и отворише нам. И видеше нас како се клањамо и
молимо Богу. И мишљаху да смо умрли од глади.
Изведоше нас из те земље. Потераше нас тукући нас
прутевима. И иђасмо седамдесет дана не окусивши никакве
хране. И прекрстисмо се и помолисмо Богу нашем Исусу Христу
у име Оца и Сина и Светог Духа. И опет иђасмо четрдесет дана.
И нађосмо дрвеће, красно изгледом и плодно веома, које рађа
плодове красне и лепе. И прослависмо Господа нашег Исуса
Христа и наситисмо се од тих плодова.
И дођосмо у земљу пасијих глава. А они нас гледаху чудећи
се нашем изгледу, и не чињаху нам зла. Живљаху по свим
местима само на камену, наги, у гнездима са женама и децом. И
иђасмо кроз земљу њихову сто дана, увек ка истоку.
И уђосмо у другу земљу, у којој, видевши нас, бежаху од нас.
А ми прослављасмо Бога који нас избави од њих. И изиђосмо
на гору, високу веома, где сунце не сијаше. И ту ниједно дрво
плод не доношаше, осим гмизаве змије. Чусмо шиштање јехида
и отровних аспида. Не могасмо трпети змијски глас. И видесмо
ту звери љуте, чија су имена кентаури, и једнорози и леопарди
и многе друге. И прослависмо Бога, који нас избави од њих. И
иђасмо четири дана слушајући глас змијски. И уши своје воском
заливши, иђасмо, не могавши трпети глас змија.
Прешавши гору ту, дођосмо у земљу велику. И не беше
у земљи тој ичега. И не беше туда прошао човек никада. И
иђасмо десет дана размишљајући шта да учинимо. Помолисмо
се Господу што нас спасе од љутих метежа и напасти. Док се
мољасмо, дође јелен испред нас. И пођосмо за тим јеленом.
И проведе нас кроз крај и понор велики. И иђасмо са страхом
и трепетом великим. И дошавши, нађосмо место равно и
стада јелена како пасу. И пређосмо сву ту земљу беспућем. И
посуставши, помолисмо се Господу који нас води путем добрим.
И отуд иђасмо седамдесет дана. И дођосмо на равно место.
И дрвета многа на месту том имаху плодове обилне и слатке
веома. И не беше сунчеве светлости на месту том, осим многе
59
тамне магле, те ми убоги седећи плакасмо, јер пута не знађасмо.
Не знајући камо да идемо, плакасмо седам дана на месту том.
Долете голуб са висине и полете пред нама, јер ми бејасмо
убоги. И прослависмо Бога, и иђасмо за голубом тим. И нађосмо
стуб и свод. И беше писано око стуба овако: „Овај стуб подиже
Александар, цар македонски, гонећи Дарија Персијанца од
Халкидона све довде. И ово се назива Тамна. Ко хоће проћи
место ово, на лево да иде, јер све воде света овог са леве стране
излазе, те ко се њих држи, изићи ће на светлост, а на десно су
дубоки понори и језера пуна змија.“ То беше писано на стубу
Александровом. Тако прочитавши, утешисмо се. И журба нам
беше и прослависмо Бога који нас спасе.
И пођосмо на леву страну и иђасмо четрдесет дана, и не
могасмо смрад трпети свих дана. Сада, пак, благодарисмо Богу
који нам даде трпљење духовно. И иђасмо у жалости великој. И
допре нам глас као када коњ рже. И приближисмо се гласу том.
И видесмо језеро велико пуно змија, тако да се вода не видеше
испод змија. И чусмо плач и стењање и уздахе веома велике. И
језеро беше пуно људи. И дође нам глас са небеса, говорећи:
„Ово су осуђени људи који се одбише од Бога.“
Са трепетом великим и страхом прођосмо језеро осуђеника.
И иђасмо мало дана. И ту видесмо две горе високе. И ту видесмо
човека високог сто лаката. И беше привезан веригама бронзаним
по читавом телу. И такође гора са леве стране. И за гору беше
припет четвороструким веригама. И пламенови гореху око тог
човека и тело његово опаљиваху. И вапијаше. Излажаше глас
његов на тридесет попришта. И видевши нас, човек тај поче
плакати, савијајући главу своју ка земљи. И беше тело његово
опаљено огњем. И не беше ниједне власи на њему. А ми од
страха и трепета, прекривши лица своја, прођосмо. И хођасмо
том гором пет дана слушајући глас његов и стењање.
И опет пролажасмо поред веома дубоких понора. И ту
видесмо жену оскудних власи како стоји украј те дубине. И
змија велика свила се беше около ње од главе до ногу, те када
хтеде уста своја отворити да изговори реч, змија стезаше њена
уста. И удараше је репом та змија да не говори. А други гласови
излажаху из провалије дубоке од многог народа. И говораху
вапијући из дубине:
60
„Смилуј нам се, Господе, смилуј нам се, сине Бога Вишњег!“
И уплашивши се, рекосмо:
„Господе, опрости нам живот наш!“
Пошто се наше очи нагледаше страшних чудеса у тим
местима и мука на овој земљи, опет пођосмо из места тог
плачући. И наиђосмо на друго место. И неко дрвеће у том месту
беше са изгледом смокве. На том дрвећу беше мноштво птица
небеских, на хиљаде хиљада. И гласови им беху као људски. И
све једним гласом вапијаху, говорећи:
„Остави, Владико Господе! Смилуј нам се, Боже, јер ми
сагрешисмо више од свих људи и свих створења!“
А ми убоги, погођени што та чудеса видесмо, помолисмо се
Господу, говорећи:
„Господе, укори нас да бисмо разумели шта су речи ових
које видесмо и чусмо!“
Док се мољасмо Богу, раседе се земља пред нама и изиђе
глас који говораше:
„Није дато да се они виде, него пођите путем својим.“
И мимоиђосмо место то са страхом и трепетом великим. И
дођосмо на друго страшно место. И ту видесмо четири човека.
Лица њихова немогуђе је описати. И беху пред њима мачеви
оштри, и огањ безмерни са смолом и сумпором. И стражарише
се чврсто. И змије са јехидама стајаху около. А ова четири
мушкарца ношаху венце златне на главама својим и држаху
палице златне. Како ми убоги то видесмо, падосмо лицима на
земљу. Вапијући говорасмо:
„Смилујте се на нас, анђели небески, како се та оружја не
би нас дотакла!“
И одговорише нам говорећи:
„Устаните и идите с миром путем својим, који ће вам
Господ показати. Не бојте се ичега, јер немамо никакву власт
над вама све до судњег дана, када ће Господ сићи на земљу да
суди свима.“
И то чувши, ми се прекрстисмо и поклонисмо издалека. И
слављасмо Бога. И минусмо као без душе. И иђасмо четрдесет
дана ка изненадним гласовима. И дође бројни народ који певаше.
И наситисмо се веома миомириса тамјана и гласова оних који су
певали. И сан нас савлада и уснисмо. И наспававши се, устасмо.
61
Тада нам се усне наше усладише од благости и сладости, више
него од меда и саћа. И уставши, видесмо цркву веома велику и
усред цркве олтар саздан, и усред тог олтара извор беле воде,
те заиста мишљасмо да је млеко. И видесмо мушкарце дивне
како стоје око воде. И певаху песму анђелску. И угледавши
то, устрептасмо. И стајасмо као мртви. И један од њих беше
веома красан изгледом. И пришавши нам, он нам рече да је то
бесмртни извор и чека праведнике да се наслађују. А ми, чувши
то, падосмо ничице. Прослависмо Бога и прођосмо место са
страхом великим и са радошћу, не окусивши ништа. И беху усне
наше као од меда и саћа.
И дођосмо веома великој реци. И напивши се, наситисмо се
сласти и прослависмо Бога. Када би девети час, размишљасмо
шта ћемо са реком овом. И беше врелина сунчева. И седесмо
на обали реке. И беше посред те реке светлост седмоструко
светлија од ове светлости. И помолисмо се на четири стране
земље и небеса. И не беху ветрови тако јаки у овој земљи, већ
другачијег изгледа: западни ветар зелен изгледом, а са истока
риђ ветар, а са јужне стране бео ветар као снег и светлији од
сунца и од свега седмоструко топлији. И дрвеће беше од овог
красније и лепше и плодније, а друго немаше плода, и планине
више од ових, и земља без сунца, црвена и бела, и птице
свих изгледа, различитог састава. А дана имасмо много. И не
окушасмо храну осим воде.
И идући, на нас изненада, незнано одакле, наиђе мноштво
мушкараца, и жена, и деце и народа. И беху виши за лакат и по.
А неки од њих подстицаху на сукоб храбрећи друге, а други се
чуђаху, али беху ниски. А ми, видевши, уплашисмо се, бојећи се
да нас не поједу. И почесмо говорити:
„Шта да чинимо, браћо?“
И рече Сергије:
„Растресимо власи глава својих и устремимо се на њих, те
да побегнемо, иначе ће нас појести.“
И учинисмо тако. А они почеше бежати од нас, децу своју
окупљајући. Шкргутаху зубима својим.
Иђасмо затим по тој земљи много дана. Нађосмо дињу
веома велику растом, која досезаше на лакат од земље. И једући
је, пређосмо ту земљу. А беше та диња слађа од меда и саћа.
62
И ту дињу једући, променисмо лица своја. Оснажисмо се и
прослависмо Бога, који нас храњаше свагда.
И иђасмо педесет дана не знајући пута. Божијим промислом
угледасмо стазу и пећину светог Макарија. Беше украшена као
црква света. Помоливши се, прекрстисмо се тада. И видевши је,
утешисмо се и уђосмо у њу. И видесмо да је уређеност људска
у пећини и уђосмо унутра. Не нађосмо ништа. И миомирис
улажаше у ноздрве наше. И рекосмо:
„Браћо, ово је људском руком украшавано. Проведимо овде
до вечери, не би ли дошао неко у ово место.“
Поседесмо мало и потом из пећине изиђосмо и, погледавши
ка истоку, угледасмо мужа веома чудног. И не беше на њему
никакве одеће, осим белих власи од главе до земље. И власи од
многих година беху покриле читаво тело. И иђаше ка пећини.
И намириса душе наше издалека. И паде ничице на земљу. И
повика са клетвом говорећи ово:
„Ако је од Бога, јавите ми се. Ако ли сте од ђавола, идите од
мене смерног и грешног.“
И тада ми повикасмо ка њему:
„Оче добри, ми смо грешници, и слуге Божије називамо се,
а ђавола се одрекосмо!“
Тада приступи к нама и пружи руке своје ка небу. И
помоли се Господу Богу нашем Исусу Христу. И благослови
нас и разгрну власи са лица свог. И уста његова спремише се за
целивање. И беху власи његове беле као снег. И беше од њега
веома пријатан миомирис. И гледасмо у његово лице. И очи
његове беху се удубиле од старости. И обрве његове беху пале
и покриле очи. А нокти његових руку и ногу од лакта дуги. А
власи надбрађа његовог покриваху му уста док нам говораше.
Мишљасмо да неко из дубине говори. Видесмо његово цело
тело. Беше као сунце. И беше се расело читаво тело његово. И
питаше нас:
„Одакле сте и због чега сте дошли овде?“
И испричасмо му све истинито, како смо пошли
помишљајући да бисмо видели где належе небо на земљу. И
одговоривши, свети Макарије нам рече:
„Децо моја добра, не може телесан човек, рођен из женског
греха, видети таква чудеса и такве силе Господа нашег Исуса
63
Христа. Јер ја грешник, ево, покушавах и плаках Богу да бих
видео то чудо, док ми се не јави анђео Господњи ноћу и рече ми:
„Не прогневи Господа свог који те сазда. Нико не може
доћи до места тог.“
А ја одговоривши, рекох:
„Зашто, Господе мој?“
И рече ми:
„Зато што је од места овог на двадесет попришта град железни,
а други бронзани. И иза тих градова је рај, где су били Адам и Ева.“
Тада узиђе видљиво сунце на истоку, јер ту припада, ван
раја. Господ је поставио херувиме и серафиме и мач пламени.
Научени су да чувају рај и дрво живота. И серафими су од ногу
до појаса и до средине људи, а од појаса лавови, а глава другог
изгледа, руке ледене. У рукама носе пламене мачеве, чувајући
зидине града да не може туда нико проћи. Они су силни и веома
страшни, а зборови анђелски још су силнији. И са спољашње су
стране небеса, на којима бораве. И појасеви небески су ту, где
почива небо.“
И то ми чусмо од човека Божијег као да нам говораше
анђео. И уплашисмо се страхом великим. И падосмо лицем на
земљу. И слављасмо Бога, и светог Макарија узвеличасмо што
нам исприча чудеса Божија. И би већ вече, и рече преподобни
отац Макарије:
„Децо моја, одступите од мене мало. Постојте кратак час,
јер имам два детета и долазе сваке вечери, а страх ме је да
некога од вас не ушкопе.“
И учинисмо тако и одступисмо. А ми мишљасмо да су људи.
И дођоше из пустиње два лава и поклонише му се. И ми од
страха падосмо ничице не могавши одговорити. А он испружи
руке своје и благослови их. И рече:
„Децо моја добра, из људског рода дошли су неки к мени
као гости. Да им не учините никаквог зла, јер су слуге Божије.“
И рече:
„Дођите к мени, браћо моја, и приближите се! Не бојте се
ичега, да молитву вечерњу учинимо.“
И ми дођосмо са великим страхом и трепетом. И дођоше
кротко лавови к нама у сусрет. И почеше радовати нам се.
Једном ноге лижући, клањаху нам се, а другог по глави љубећи,
64
као људи разумевајући. А ми руке наше ка Богу испружисмо
да би укротио звери. И благословивши, учинисмо вечерњу
молитву. И остасмо ту. И сву ту ноћ у ћутању проведосмо. А
ујутро замолисмо светог Макарија:
„Оче, испричај нам како си изишао овамо у ову земљу на
свето и божаствено ово место.“
И одговоривши, рече нам како је давно започео свој живот.
Поче нам казивати како је отишао из света. И рече:
„Приклоните уши своје и послушајте ме да вам испричам
како ја грешни дођох овамо. Ја смерни бејах син Римљанина
Јована сиклитика. И невољу ми ствараху родитељи женидбом.
И доведоше ми жену и свадбу начинише. И би вече када ме
хтедоше послати у ложницу. А народ плесаше. И паде ми на ум
и на срце моје и рекох: ,Ево, време ми је доласку.‘ И људи ме не
познадоше. Изиђох из ложнице своје. И скрих се код удовице
Јуне. И проведох ту седам дана. И та старица доношаше ми
вести и плач и сузе многе од родитеља мојих до седмог дана. И
рече ми старица:
„Иди од мене да не сазнају родитељи твоји да си овде и
мени зла не учине.“
И уставши у поноћ, изиђох из дома удовичиног и прославих
Господа мојег. И не оставих га никада. А он руку пружа свима
који се моле. И посла ми анђела Рафаила, мужа старог и
страшног. И, гле, приближи се к мени. И ја га запитах:
,Куда идеш, оче?‘
Одговоривши ми, рече:
,Где ти умом помислиш, ту ћу ја бити с тобом.‘
И ја рекох:
,Господару, поведи ме на пут свој животни.‘
И пођох за њим по земљи. И почесмо ићи просећи храну
по граду. Ја не разумех да ме анђео Господњи познаје, него
рекох да је старац. И путовање наше трајаше тридесет година,
док не дођох у речено место. И легавши, почесмо почивати.
И наспававши се, ја се пробудих и не видех уз себе старца. И
заплаках у себи говорећи: ,Куда се дедох у пустињама овим?‘ И
јави се глас, говорећи:
,Ја сам Рафаил, анђео Господњи, који те доведе на место
ово заповешћу Господњом.‘
65
И ово чувши, утеших се. И опед иђах не знајући куда.
Идући срете ме дивљак пасји. И заклех га Богом који га створи
и рекох му:
,Поведи ме у место људског пребивања.‘
Он пође преда мном, а ја иђах за њим два дана. И срете ме
јелен. И, гле, угледавши ме, јелен не оде од мене. И вођаше ме два
дана. И затим ме срете змија. И видевши ме, змија оде од мене, а
ја се уплаших од ње. И почех заклињати змију да ми не учини зла,
те змија ставши, поче ми говорити као човек. И рече ми:
,Добро ми дошао, рабе Божији Макарије, на ово место, јер,
ево, већ дванаест година откако те ишчекује ова гора. И место је
припремљено теби. И блажен си ти. И пођи за мном и доћи ћеш
у место своје и прославићеш Бога.‘
И када се чуше ове речи, од змије се створи младић и пође
преда мном. И доведе ме и остави ме пред вратима пећине.
И некако седе даље од мене. И ушавши унутра, нађох мртву
лавицу, а штенад плачу над њом. Код ње не нађоше ништа да
сисају. А ја их храњах као децу своју врховима дрвећа, а мајку
им изнесох и погребох.“
И док нам говораше, долете врана носећи три парчета
хлеба, и положи пред нас и одлете. Рече старац:
„Ето, разумех сада да сте Божије слуге док се Господ
побрину и достави нам храну. Јер много година сам овде како
нам та птица доноси пола хлеба све до данашњег дана. Да
поједемо па да вам испричам грехе своје.“
И поче нам говорити:
„Ево, чујте мој грех. Био сам овде, у овом месту, дванаест
година и изиђох у седми час дана поседети пред пећином. И,
гле, поче сатана искушавати ме. И нађох пред собом хаљину
женску, веома светлу и танку. А ја грешни, не домишљајући се,
узех је и ставих је у пећину. А помишљах одакле ће то у пустињи
овој. Другог, пак, дана изиђох и нађох друго знамење женско. И
унесох га и ставих. И прележах сву ту ноћ не прекрстивши се.
И трећег дана опет изиђох и поклоних се Господу Богу свом. И
не могох прекрстити се од врелине безаконитог. И угледах жену
како седи на камену, украшену у свите позлаћене. Беше веома
красна, а лепоти њеној не беше ситости. И плакаше крвавим
сузама. И рекох јој:
66
,Како си зашла овамо?‘
А она поче плакати, да се и ја расплаках гледајући је. А она
рече:
,Ја грешница зовем се Марија, кћи сам једног Римљанина.
И бејах у свету, те ме почеше мучити родитељи моји, и невоље
ми ствараху да се удам. А ја не хтедох оскрнавити девство своје,
и на свадби се искрадох људима који су играли. И не примети ме
нико док бежах. И изиђох у пустињу и планине не познавајући
пут. И, ето, дођох овде, не знајући камо идем. Због тога плачем.‘
Ја се распалих верујући јој шта ми говораше. А то био
ђаво, ловио душу моју. Ја, пак, грешни узех је за руку и уведох
у пећину ову. И смиловах се на глад њену и дадох јој да једе,
како не би од глади умрла. Једнако једући, плакаше са сузама.
А мени се душа метеше мислима. Када наступи вече, ја легох
не прекрстивши се. И сан на очи моје не наиђе. И у мукама
великим легох и починух мало. А она, уставши, појас мој узе
и положи руку своју на тело моје. И опипа читаво тело моје.
А ја легох са њом обамро свом тежином, не домишљајући се
ичега. И тада помислих сагрешити са њом. И пробудивши се,
узех је да како год грех сачиним. А она ишчезе пода мном – и не
беше ништа. А ја грешник легох на голу земљу. И опоменух се,
и уставши разумех стид свој да је саблазан ђавоља. И изишавши
из пећине, плаках горко. А лавићи се разгневише на мене и
рикаху видевши безакоње и грех мој. И позвах их и не дођоше
к мени. И показах им да ископају место у једном углу пећине.
И ископаше јаму ногама својим, у дубину вишу од стојећег
мушкарца. А ја грешник упадох у јаму ту и проведох пет дана.
И замолих лавиће и затрпаше јаму нада мном. И бејах посут
земљом десет година. И постадох сав као земља. И не умрех,
јер ми Господ поможе. Затим, после три године створи се чудо
велико. И тада за благодат његову заповешћу Божијом раседе се
пећина над главом мојом и над телом мојим. Јама се отвори од
тела мог навише. И капи падаху на лице моје откривши ми лице.
И погледах горе и видех светлост. И прославих милосрдног
Господа који очисти безакоње моје. И допре ми глас који
говораше са небеса:
,Нисам дошао због праведних, него грешне привести у
спасење.‘
67
И израсте са десне стране пећине цвет и надви се према
мени и окусих од њега. И окрепих се. И видех она два лавића
како стоје преда мном желећи да ме виде. И како ме видеше
обнаженог и живог, очистише са мене сву прљавштину ногама
својим и обнажише ми читаво тело. И изиђох и спознах како
ми се Господ смилова и опрости ми. И приклонивши колена на
земљу за четрдесет дана, не устајући ни мало, нити на храну
нити на пиће, него благодарих за човекољубље Божије. И рекох
смерни ја како је добро умрети, јер човек је ништа. Ето, децо
моја, испричах вам дела моја, и ако можете ово трпети, останите
овде, а ако не можете, Господ да вас изведе на пут којим сте
дошли.“
А ми, чувши ту причу од праведног човека Божијег
Макарија, прослависмо Господа нашег Исуса Христа, великог
Бога, творца неба и земље и све твари. Дивисмо се. И, гле,
дођоше два лава из пустиње. И блажени отац положи руке на
њих. А они падоше ничице и поклонише се свима. И опет их
старац благослови. И рече нам старац:
„Положите и ви руке своје на њих и благословите дечицу
ову.“
И ми рекосмо:
„Дај нам благослов, оче, да, одлазећи у свет, ово све о теби
и постојању твом испричамо.“
И учинивши нам молитву, целива нас и прекрстивши нас,
благослови и предаде нас двама лавовима.
И доведоше нас до Тамне. И Господњом заповешћу
дођосмо и нађосмо опет стуб Александров. И ту лавови савише
главе своје и поклонише се. И вратише се назад у место своје.
А ми, Господом вођени, дођосмо у Персију, у земљу Отом. И
пређосмо реку Тигар. И нађосмо хришћане. И они нас питаху
за наш пут. И испричасмо им све што видесмо о Божијем човеку
Макарију. И дошавши у Јерусалим, поклонисмо се Светом гробу
Господњем. И дошавши у манастир, поклонисмо се свој браћи
нашој и великом игуману нашем Асклипију. И испричасмо му
сва чудеса која видесмо и чусмо.
У име Оца и Сина и Светог Духа њему слава и част и сила
сада и увек и у векове векова.
68
Житије свете првомученице Текле
Света првомученица Текла живела је у првом веку у граду

Иконији. Још као млада девојка слушала је проповеди апостола
Павла и постала његов ватрени следбеник. По Павловом
прогонству из Иконије Теклу стављају на муке из којих излази
неповређена. Житије или Мучење свете првомученице Текле
настало је у другој половини II века. Током средњовековног
периода појавило се више варијанти овог дела. У српску рукописну
традицију доспела је једна варијанта овог Житија преведеног
код Словена већ у старословенском периоду. Препознатљиво
је да старије варијанте носе назив Мучење а новије Житије.
Новија редакција добила је при самом крају две епизоде. Једна је
везана за настојање групе обесних младића да оскрнаве Теклино
девојаштво, а друга говори о њеном чудесном спасавању уласком
у раздвојену стену, која јој је уједно постала и гроб. Код извесних
проучавалаца ово дело сматра се као апокриф. Најстарији
сачувани српски препис потиче из последње четвртине ХIV века.
Житије је преведено према српском препису из 1623. године из
збирке манастира Хиландара број 439.
Литература: V. Jagić, Zur Berichtigung der altrussischen Texte. Das

Fragment der „Acta Pauli et Theclae“, Archiv für slavische Philologie, VI,
Berlin 1882, 232-238; R. Lipsius, Acta Petri, acta Petri et Pauli, acta Pauli,
acta Pauli et Theclae, acta Thaddaei apostolorum, Lipsiae 1891; B. Grabar,
Djela Pavla i Tekle, Radovi Staroslavenskog instituta, 7, Zagreb 1972, 5-31;
Ч. Миловановић, Mučenije svetyje Thekli (Passio s. Theclae), Књижевна
историја, V, 18, Београд 1972, 328-333; Т. Јовановић, Мучење свете
првомученице Текле, Источник, VI, 22, Београд 1997, 115-122.
Мучење свете првомученице апостолке Господње Текле

(24. септембра)
Благослови, оче!
Док Павле долажаше у Иконију после бежања из Антиохије
са њим беху два путника, Димас и ковач Јермоген. Испуњени
69
лицемерјем, служаху Павлу као некоме кога воле. Павле,
гледајући само на благодат Христову, никакву им превару не
чињаше, него их веома вољаше. И говораше им речи Господње
и наслађиваше их о рођењу и ускрснућу вољеног и о величању
Христа и како му се јави Христос. После тога приповедаше им
како се од Марије и од семена Давидовог роди Христос. Све им
исприча.
И неки муж по имену Онисифор, чувши Павла како долази
у Иконију, изиђе му у сусрет са синовима својим Умејем и
Зиноидом и са женом својом Теоклијом да би га примили. Беше
му рекао Тит какав је Павле изгледом, јер га не беше видео
очима осим духом. И иђаше путем који води у Листру. И стајаше
Онисифор чекајући га. И посматраше пролазнике. По Титовом
казивању угледа Павла како иде: муж малог раста, рудоглав,
листастих ногу, састављених обрва, дугог носа, испуњен
благодаћу. Понекад се јављаше као човек, а понекад његово
лице беше као код анђела. Угледавши, пак, Павле Онисифора,
осмехну се. И рече Онисифор Павлу:
„Радуј се, слуго благословеног Бога!“
Он одговори:
„Благодат с тобом и са домом твојим!“
Димас и Јермоген разјарише се и испунише се још већом
завишћу. И рече Димас:
„Не позна ли такође благословеног Бога да тако и нас
поздравиш?“
И рече Онисифор:
„Не видим на вама таквог плода праведног. Ако ли сте и
било ко, дођите у дом мој да отпочинете!“
И када Павле уђе у Онисифоров дом, настаде радост
велика, и клањање коленима, и ломљење хлеба, и реч Божија о
уздржавању телесном и о ускрснућу. И рече Павле овако:
„Блажени и чисти срцем, како ће они Бога угледати! Блажени
су они који сачувају тело чисто, они ће као црква бити! Блажени
су они који савлађују тело своје, како ће се њима обратити
Господ! Блажени су они који се одрекоше света овог, како ће
они угодити Богу! Блажени су они који имају жене а као да их
немају, како ће они наследници Божији постати! Блажени су они
који имају страх Божији, како ће они анђели постати! Блажени
70
су они који стрепе од речи Божијих, како ће они утешени бити!
Блажени су они који сачувају крштење своје чисто, како ће они
починути у Оцу и Сину вољеном! Блажени су они који приме
сав разум Исуса Христа, како ће они у светлости бити! Блажени
су они који одоше из обличја овог света ради љубави Христове,
како ће они анђелима сажитељи постати и као благословени
бити са десне стране Оца! Блажени су милостиви, како ће они
помиловани бити и неће видети дан горког суда. Блажени су
они чија тела дадоше и душе, како ће они добро угодити Богу
и неће изгубити награду своју! Како ће им реч Божија спасење
бити у дан суда Сина његовог и покој ће видети и имати у векове
векова!“
Тако Павле говораше окупљенима у Онисифоровом дому.
Једино кћи Теоклијина Текла, која беше заручена за Тамира,
сеђаше у одајама својим до прозора слушајући речи Божије које
говораше Павле о чистоти и о вери Исуса Христа и о молитви.
И не одступаше од прозора, него се вером прилепи још више
веселећи се и гледајући девојке и жене које улажаху ка Павлу.
Жељаше и она удостојити се и стати пред лице Павлово
и послушати речи Христове. Не беше, дакле, видела лице
Павлово, него само глас његов чу.
Видевши мати њена како не одступа од прозора, посла да се
позове Тамир. Он дође радујући се, мислећи да ће је узети. Рече,
пак, Тамир ташти својој:
„Где ми је Текла?“
Мати му рече:
„Дивно ти имам поведати, Тамире, јер, ено Текла три дана и
три ноћи не одваја се од прозора не питајући нити за јело нити
за пиће, него гледа људе странце преваранте како уче простим
речима. И бојим се да толики пост може девојци зла донети.
Тамире, муж овај изопачује Иконијски град, а још и твоју Теклу!
Све жене и младићи улазе к њему да их учи како се треба једног
бога бојати и живети чисто. Једина кћи моја Текла као паучина
привезана је у прозору. Држана је речима Павловим, жељом
празном и страшћу злом. Посматра га како им говори и пропаде
као девојка, него приђи јој и говори јој, јер за тебе је заручена.
Приступивши јој, мало јој ласкај.“
71
Уплашивши се, он беше у ужасу и рече јој:
„Текло, заручнице моја, зашто тако седиш гледајући доле
и која те страст ужасна задржава? Окрени се свом Тамиру и
постиди се!“
Тада и мати њена рече:
„Чедо, зашто тако седиш доле гледајући?“
Она ништа не одговори, него сеђаше као да је онемела. И
сви плакаху. Тамир се лиши жене, Теоклија детета, а слушкиње
госпође. Велики метеж настаде од плача. И на све то Текла се
не осврташе, него задржаваше пажњу на Павловим речима.
Скочивши, Тамир изиђе на раскршће и надзираше оне који
долажаху Павлу и одлажаху од њега. И виде два човека како се
свађају љуто и рече им:
„Људи, реците ми шта вам је! И ко је са вама унутра што
вара душе народу, младићима и девојкама, да не ступају у брак,
него тако да проводе? Обећавам вам велики иметак ако ми
штогод кажете о њему, јер сам први у граду овом.“
Димас и Јермоген му рекоше:
„Не знаш ко је овај који лишава младиће жена и девојке
мужева говорећи да неће ускрснути ако чисто не поживе и тело
своје не сачувају?“
Тамир им рече:
„Дођите у дом мој и почините код мене!“
И дођоше на богату вечеру, на обилно вино и на богатство
велико. И поставише им трпезу. И напијаше их Тамир са
љубављу, желећи преобратити заручницу своју Теклу. И рече
им Тамир за вечером:
„Људи, реците ми шта је његово учење да и ја видим, јер не
мало тугујем због Текле, јер воли странца и лишавам се жене!“
Димас и Јермоген рекоше као једним устима:
„Тамире, одведи га кнезу Каристалију како би се разишао
народ који одлази на хришћанска учења, и заповешћу царевом
погубио га. И ти ћеш имати жену своју. И упознајте оне који
научише шта овај говори – да ће ускрснућа бити већ деци нашој
и да ће ускрснуће Господа разумети.“
Тамир, чувши ово о њему, испуни се бесом и јарошћу.
Уставши ујутру, оде у Онисифоров дом са многим кнезовима и
народом који ношаше батине и рече Павлу:
72
„Јеси ли изопачио Иконијски град као и моју заручницу
Теклу, те ме не жели ни погледати? Пођи кнезу Каристалију!“
И сав народ викаше говорећи:
„Води врачара тог! Он подбуњује жене наше.“
И удараху га сви људи. И ставши на судијско место, Тамир
из свег гласа рече:
„Антипате, не знамо одакле је овај човек! Он не даје
девојкама удати се. Нека каже пред тобом ради чега проповеда
тако.“
Димас и Јермоген рекоше:
„Тамире, реци да је хришћанин и погубиће га ускоро!“
Кнез послуша разум свој и позва Павла говорећи:
„Ко си ти и какво је учење твоје? Не мало њих те клевећу.“
И подиже Павле глас свој говорећи:
„Ако мене данас испитујеш за учење, чуј, антипате! Бог је
ревнитељ, Бог је осветник. Богу није потребно ништа, него ме
ради спасења људског посла да људе отргнем из пропадљивости
и нечистоте и сваке сласти и смрти како не би сагрешили.
Тога ради посла ме Бог, његов син Исус Христос, чију реч ја
проповедам како би се у њега људи уздали. Антипате, он једини
поможе заведеном свету како не би били осуђени, него да живе
у вери, и у страху Божијем, и у разуму, и у чистоти и љубави
истинитој. Ако ја проповедам шта ми је Бог открио, какву
неправду чиним, антипате?“
Антипат заповеди да свежу Павла и у тамницу да га сместе
док се не укаже прилика и саслуша га подробније.
Уставши ноћу, Текла скиде са себе ђердан и даде га
стражару на вратима. И отвори јој врата и уђе у тамницу. И
давши тамничару огледало сребрно, уђе ка Павлу. И седе до ногу
његових слушајући о величини Божијој. Павле мишљаше како
стража уопште није рђава. Живљаше са Божијом одважношћу.
Заволевши његове окове, њена вера се увећаваше. Када Теклу
потражише њени са Тамиром, трагаху за њом као да је у земљу
пропала. Један од вратара исприча им како она те ноћи изиђе. И
упиташе га и рече им:
„Ушла је оном странцу!“
И ушавши, нађоше је Божијом љубављу привезану речима
његовим. И изведоше је отуд. Узевши је, народ је поведе са
73
собом кнезу и испричаше му шта се збило. Заповеди кнез да
се доведе Павле у судницу као и света Текла. Она са радошћу
иђаше веселећи се. Видевши Павла да је опет доведен, народ
још више викаше:
„Врачар је! Убиј га, антипате!“
Антипат са наслађивањем саслушаваше Павла о
преподобним делима Христовим. И посаветова се. Позва Теклу
говорећи јој:
„Зашто не пође за Тамира као што је закон иконијски?“
Она стајаше питајући Павла. Он, пак, не одговараше. Мајка
њена Теоклија завапи говорећи:
„Спали безаконицу! Сажежи неневесту усред синагоге како
би се све жене уплашиле њиховог учења!“
Ражалостивши се веома, кнез истуче Павла и протера га
из града. И Теклу осуди на спаљивање. И одмах уставши, кнез
оде на тркалиште. И сав народ пође на то страшно посматрање.
Текла, као што јагње у пустињи гледа пастира, тако и она Павла.
И гледајући у народ, виде Господа како седи као Павле. И рече
у себи:
„Да не бих трпела, дође Павле видети ме!“
И посматраше га. Он на небо оде гледајући је. Слуге и
девојке донеше дрва и сено да Теклу сажежу. Када је узведоше
горе, кнез засузи и задиви се лепоти њеној. Када наслагаше
дрва, заповедише јој да легне на њих. Прекрстивши се, она
леже на дрва. Људи потпалише огањ. Огањ великог пламена
не дотаче је се, јер Бог јој се смилова створивши земљотрес. И
облак испуњен водом над њу наиђе и град се изли на земљу. И
многи умреше од града, а огањ се угаси и Текла се спасе.
Павле пошћаше са Онисифором и са женом и децом
његовом крај пута који води у Дафни. Када многи дани минуше
у њиховом пошћењу, деца рекоше Павлу:
„Гладни смо и немамо чиме хлеба купити!“
Беше Онисифор напустио све земаљско и за Павлом иђаше
са свим укућанима својим. Свукавши са себе огртач, Павле рече
детету:
„Иди, чедо, купи много хлебова и донеси!“
Када дете куповаше, виде сусетку своју Теклу. И зачудивши
се, рече јој:
74
„Текло, куда идеш?“
Она рече:
„Павла тражим пошто бејах у огњу!“
Дете јој рече:
„Дођи да те одведем њему, јер уздише ради тебе, и моли се
и пости већ шести дан!“
Када се Текла приближи храму, Павле се поклони молећи
се Господу и говорећи:
„Оче свети, Исусе Христе, нека се не дотакне огањ Текле!
Помози јој јер је твоја!“
Она иза њега стојећи, повика:
„Оче, који створи небо и земљу, светог сина свог, Оче,
благосиљам те што ме спаси из огња да изиђем и видим Павла!“
Окренувши се, Павле је угледа и рече:
„Боже, познаваоче срца, Господе наш Исусе Христе,
благосиљам те, јер ми даде што мољах!“
И настаде у храму љубљење велико и много. Павле и
Онисифор и сви који беху са њима весељаху се, јер имаху пет
хлебова и зеље и воду. И весељаху се због праведних дела
Христових. Текла рече Павлу:
„Да се пострижем и да пођем следећи те?“
Он јој рече:
„Ово време је зло, а ти си красна, те да не упаднеш у какву
другу напаст, још гору од прве! И ослабећеш и нећеш истрпети.“
Текла рече:
„Само ми ти дај знамење Христово и неће ме се дотаћи
невоља!“
Павле рече Текли:
„Истрпи и примићеш дар Божији!“
И Павле посла Онисифора у дом његов са свима његовим.
Узе Павле Теклу и пође са њом у Антиохију. Када уђоше,
првак града тог по имену Александар многа зла чињаше у дане
владавине своје. Видевши, пак, Теклу, пољуби је. И мољаше
Павла да му је да за много злата. Павле му рече:
„Не познајем жену о којој ти говориш! Она није моја!“
Он могаше много у Антиохији. Хтеде је сам узети. Она не
хтеде него Павла искаше. Завапи, пак, горко:
„Не присиљавај мене странкињу! Не присиљавај мене
75
слушкињу Божију, јер сам из рода првака Иконијског града!“
И дохвативши Александра, растрза му плашт. И венац
узевши, стрже му са главе и посрами га пред свим људима.
Посрамивши се пред људима, Александар је доведе пред кнеза.
Када исприча шта му учини, осудише је да је баце зверима.
Жене, стојећи пред судницом, задивише се и повикаше:
„Зло пресуди неправедни судија!“
Текла умоли кнеза да проведе чиста док је не баце зверима.
И Трифона, која беше веома богата, а којој беше умрла кћер,
узе је на чување. И имаше је за утеху. Када пустише звери на
њу, привезаше је лавици жестоко. Царица Трифона иђаше за
њом. Лавица лежаше покрај Текле лижући јој ноге. И сав народ
чуђаше се. Кривица јој беше написана овако: „Светица лопов.“
Жене са децом својом викаху:
„Погледај, Боже, одозго како неправедан суд бива у граду
овом!“
Трифона је затим поведе из тог ругања. Када јој кћи беше
умирала рекла јој је:
„Мајко моја, напуштену странкињу Теклу прими уместо
мене да се за мене помоли, да престављена будем на место
праведно!“
Када је избави из ругања, ови плакаху јер је хтедоше бацити
зверима сутрадан. А царица јој као кћерки својој Фалконили
рече:
„Чедо моје друго, Текло, помоли се за кћер моју да би жива
била, јер ово видех у сну!“
Она одмах подиже глас свој и рече:
„Боже небески, сине Вишњег, дај јој по жељи њеној да кћи
њена Фалконила жива буде у векове!“
Чувши ово, Трифона плакаше држећи је, како да таква лепота
буде бачена зверима. Када јутро настаде, дође Александар узети
је, јер он хтеде своју звер пустити на њу говорећи:
„Кнез већ седи и сав народ се буни: ,Дај доведи
звероборицу!‘“
Трифона повика на њега да бежи говорећи:
„О, Фалконила, други плач у дому мом настаје! И нико ми
не помаже, јер ми умреше и дете и муж и удовица сам. Боже
детета мог Текле, помози јој!“
76
И посла кнез да је узму и доведу је. Трифона је не даде, него
је држаше за руку. Вођаше је говорећи:
„Кћер моју Фалконилу на гроб однесох, а тебе, чедо моје
Текло, на борбу са зверима водим!“
И плакаше Текла горко говорећи:
„Боже, ти у кога веровах и прибегох ти, избави ме из огња!
Подај награду добру Трифони! Помози слушкињи твојој!“
Ту беше узбуна горка и рика звери и клицање народа. Жене,
пак, сеђаху заједно. Једни викаху:
„Изведите светицу лопова!“
Други говораху:
„Да се заузме град за безакоње ово! Узми све њих, антипате!“
Беше горак призор, рђав суд. Текла беше истргнута из
руку Трифониних. И свукоше је. И препојасаше је појасом.
И уведоше је у стадион. Лавове и медведе пустише на њу. И
љута лавица дотрчавши леже пред ноге њене. Жене завапише.
И устреми се на њу медведица. Лавица пресрете медведицу и
растрже је. И затим лав Александров, који беше научен да људе
једе, устреми се на њу. Лавица се дохвати са њим и умреше
обоје. Жене заплакаше горко, јер умре лавица, помоћница њена.
Тада многе звери пустише и оне је окружише. Она испружи
руке молећи се. Када оконча молитву, окрете се и угледа рупу
велику пуну воде. И рече:
„Сада је време да се окупам!“
И баци се у њу говорећи:
„Последњег дана крштавам се!“
Жене и сав народ видевши је, завапише говорећи:
„Не улази у воду!“
Кнез заплака јер ће такву лепоту појести фоке. Она се баци
у име Исуса Христа. Видевши блистање светлости огњене, фоке
испливаше мртве. Текла беше нага. Облак огњени беше над
њом, тако да јој ни звери не могоше прићи, нити људи видети
њену наготу.
Људи беху извели на њу другу страшну звер. Жене
закликташе. И неке поливаху уље, неке нард, неке касију, неке
амон. И настаде јак мирис од аромата. Изведоше све звери на
њу, те скуп ишчекиваше. Оне је се и не дотакоше. Александар,
пак, рече кнезу:
77
„Бикове имам веома љуте. Да је привежем за њих?“
Кнез му рече зловољно:
„Чини шта хоћеш са биковима!“
И свезавши јој ноге, привеза је између бикова. И зажаривши
два железа, подметнуше им их под ноге да је тако опрљени
уморе. А они скакаху. И одмах их пламен захвати и сажеже их,
а она остаде као непривезана. Трифона издахну налазећи се у
двору. Слушкиње повикаше говорећи:
„Умре царица Трифона!“
И занемоћа кнез. И град се уплаши. Александар, павши,
мољаше кнеза говорећи:
„Помилуј мене и град овај! Пусти звероборицу да не
пропадне и град због мене! Ето, ако дочује цар да царица
Трифона са појавом њеном умре, пропашће град.“
И позва кнез са средине Теклу и рече јој:
„Ко си ти и шта је око тебе да те ниједна звер не дотаче?“
Света Текла рече:
„Ја сам слушкиња Бога живог. Ово око мене је вољом Исуса
Христа, јер веровах у Сина Божијег. Због тога ме се ниједна звер
не дотаче. То је пут спасења и лице живота бесмртног. Онима
који се труде то бива прибежиште, невољним утеха, онима који
ишчекују нада и заштита. И свако ко не верује неће жив бити,
него ће умрети занавек.“
Ово чувши, кнез заповеди да се донесу хаљине и рече:
„Обуци се у хаљине!“
Она рече:
„Обуче ме нагу док сам међу зверима. Ово обуците за
спасење у судњи дан.“
И узевши хаљине, обуче се. И разасла кнез поруку
написавши овако:
„Теклу, слушкињу Божију, која слави Бога, отпуштам вама.“
Жене повикаше као једним устима уздајући хвалу Богу,
говорећи:
„Истинит је Бог Теклин! Један је истински Бог који спаси
Теклу!“
И од гласа тог потресе се град. И Трифона, благовест
примивши, срете је са народом и загрливши Теклу, рече јој:
„Сада се уверих да и мртви устају. Дођи у дом мој, чедо, и
сав иметак мој теби ћу оставити!“
78
Она пође са њом и отпочиваше осам дана, проповедајући
речи Божије. Од чељади њених многи повероваху. И беше
радост велика у Трифонином дому.
А Текла жуђаше за Павлом. И распитиваше се за њега
свукуда. И рекоше јој да је у граду Миру. Узевши слуге и
слушкиње, препојаса се и приши хаљине на изглед мушког
огртача и оде у Мир. И нађе Павла како говори реч Божију.
Изненада стаде пред њега. Он се ужасну видећи је у народу.
Помисли:
„Каква то напаст би?“
Она разуме и рече:
„Павле, сама се крстих и примих тајну потпомажући теби у
проповедању Јеванђеља! И мени поможе у омивању.“
Узевши је, Павле је поведе у јерејски дом. И све чувши
од ње, дивљаше се веома. И сви који слушаху дивљаху се. И
помолише се Богу за Трифону. Она уставши рече:
„Идем у Иконију!“
И рече Павле:
„Иди и проповедај речи Божије!“
Трифона многе хаљине и злато посла Павлу по Текли на
служење ништим. Она оде у Иконију и ушавши у Онисифоров
дом, паде на место са кога Павле проповедаше. И плакаше
говорећи:
„Боже наш и дома овог, у коме ми светлост засија, Христе, сине
Божији, који ми беше помоћник у тамници, помоћник пред кнезом,
помоћник у огњу, помоћник међу зверима, ти си један Бог! Њему је
слава и част и клањање сада и увек и у векове векова. Амин.“
79
Житије свете Петке
Света великомученица Параскева (Петка) рођена је у

Иконији, те се назива Иконијска. По смрти родитеља раздала
је све имање сиротим у име Христа. Мучена је у време цара
Диоклецијана. Посечена је мачем. Треба је разликовати од свете
Петке Епиватске, то јест, Трновске, која је код Срба далеко
познатија и која потиче из друге половине Х века. Света Петка
Иконијска слави се 28. октобра (по старом календару, то јест,
10. новембра по новом), а света Петка Епиватска 14. октобра
(по старом календару, то јест, 27. октобра по новом). Ипак
долази до мешања ове две светитељке и до поистовећивања у
корист свете Петке Епиватске. Тако у једном српском препису
Житија свете Петке Иконијске из ХIV века стоји у наслову
да се она слави 14. октобра, што говори о доста раној замени
ове две личности. Исти податак понавља се и на крају дела.
Светој Петки Трновској Житије је саставио бугарски писац
Јефтимије Трновски. Житије свете Петке Иконијске сачувало
се најраније у српском препису ХIV века, који је био у старој
збирци Народне библиотеке Србије у Београду, број 104.
Препис је објавио Стојан Новаковић, одакле смо ово дело и
превели. На појединим местима рукопис је имао оштећења, што
се неповољно одразило и на очуваност Житија. Таква места
означили смо трима тачкама.
Литература: Kalužniacki, Zur älteren Paraskevalitteratur der

Griechen, Slaven und Romänen, Wien 1899; С. Новаковић, Апокрифно
житије свете Петке, Споменик СКА, ХХIХ, Београд 1895, стр. 28-32.
Мучење свете мученице Петке

(14. октобра)
У оне дане када Јелини управљаху безверјем неверника и крв

неправедно проливаху, беше велики гнев према хришћанима,
према свима који вероваху у Христа. И примораваху их да
приносе жртве идолима и демонима.
80
А тих година живљаше у дому неки муж по имену Агатон
са венчаном својом женом по имену Политија. И она беше
хришћанка која се бојала Бога и живела у свим заповестима,
молитвама и посту. И јеђаше са мером. Живљаше са мужем
својим 35 година. И не имађаху деце, јер беху неплодни. Мољаху
се Богу говорећи:
„Господе, погледај на нас...! Господе, уклони прекор
неплодности од нас! Учини изабраном неплодну утробу моју.
И ако ми даш плод било мушког, било женског пола, не само
да ћу ти га принети за жртву, него ћу то учинити и са свим што
предстоји и што треба, и бићу с Богом давши много имања свог
ништим и странцима.“
Чу Господ Бог мољење њено. И заче од мужа свог. И
навршише се дани и роди се дете женског пола у петак шесте
недеље. И осмог дана од рођења, такође у петак, беше крштење
њено, те се тако назва Петка.
А мајка њена, како је одоји, имаше је уз себе са сваким
законом и учењем Господњим. И учаше је граматици и светим
књигама. Одлажаше свакодневно у цркву и све књиге напамет
научи, а женских послова клањаше се. А вина, чак ни помешаног,
не хтеде узимати, као нити другу храну, којом беше храњена
веома, осим што узимаше хлеб и воду.
Када јој беше четири године, рече у себи:
„Зар ми није добро да проповедам Јеванђеље Христово по
читавом свету и по свој земљи?“
И изишавши, проповедаше по читавом граду и по целој
земљи. И многе одвраћаше од злих идола и привођаше их ка
Христу. Проповедаше тако девет година. Када јој беше четрдесет
година од рођења, рече у себи:
„Ако не предам тело своје и душу на муке Христа ради,
нећу ући у царство небеско.“
И проповедаше Јеванђеље Христово и учаше. И дође у град
у коме владаше цар Грк по имену Андинонос. Провођаше у
њему учећи људе. А они остављаху идоле и прилажаху Христу.
Многи, пак, преко учења њеног вероваху у Господа Бога, Спаса
нашег Исуса Христа. А Грци се гневљаху на њу, клевећући је
код цара. И говораху да је жена...:
81
„Дошла је у град наш и проповеда Господа Исуса..., сина
Маријиног, кога Јевреји распеху на крсту, пригвоздише и
тукоше.“
Чувши те речи, цар се разгневи. Заповеди да је доведу пред
судницу. То рекоше истински непријатељи о слушкињи Божијој.
Шкргућући зубима, доведоше је. И доведена беше пред цара. И
како је угледа цар, задиви се веома лепоти лица њеног. И рече
онима који су стајали около њега:
„Тако ми великог бога Аполона, никада не видех тако
красну девојку!“
Упита је, пак, цар:
„Ко си ти?“
А она му одговори опширно, говорећи:
„Ја сам хришћанка и име ми је Параскева.“
Одговоривши, цар јој рече:
„Ако ми верујеш и принесеш жртву мојим боговима,
положићу венац на главу твоју и бићеш царица у палати мојој.
Ако ли ми не верујеш, онда ћу те многим тешким мукама
предати и гадно ћеш скончати живот свој.“
А света на то, окренувши се, рече:
„Неће се десити да се одрекнем Бога који ме је створио,
као и небо и земљу. Нећу се поклонити боговима каменим и
дрвеним, које је рука човечија створила: имају очи а не виде, и
другу природу не достижу. Зато су и њима слични не само они
који су их створили, него и сви који верују у њих.“
А мучитељ јој рече:
„Умукни у лудости својој и приђи да принесеш жртву
великом богу Аполону и мајци божијој Артемиди, којима ја
приносим жртву и служим. Ако ли нећеш како рекох, многим
тешким мукама предаћу те.“
Тада му рече света Петка:
„Нити се бојим тебе, нити се плашим мука твојих. Зато нећу
принети жртву боговима бездушним. У њима бораве духови
нечисти, који нити себи могу помоћи нити другима.“
А безакони цар испуни се гневом. Заповеди да се шлем
железни ужеже и положи светој мученици на главу. Када јој
они положише [шлем], прими толико студени испод ужареног
железа, да се ниједна влас не опрљи од огња. Остаде неопрљена.
82
Ово видевши, цар се осети као наруган. Рече слугама својим:
„Узмите је и положите је на земљу и растргните руке њене на
разне стране. И клинове железне забијте у педи длана руке њене
и прикујте је за земљу. Као и ноге њене, тако и обе дојке мачем
одрежите, и даску велику, коју четири човека једва превалити
могу, положите преко груди њених и оставите да видимо шта ће
јој учинити њен Господ.“
Када се све ово оконча, света поче певати овај псалам:
„Суди, Господе, онима који ми неправду учинише и одбрани
ме борећи се уз мене. Узми мач и штит за помоћ мени и да се
похвалим да од тебе добих одећу.“
Такође, док се она мољаше, превелика даска она ветром
великим одувана беше и невидљива постаде. И анђео Господњи
стаде пред свету. Истрже гвожђе из руку и ногу, а они који около
стајаху од страха падоше ничице на земљу и беху као мртви. А
света тада устаде и беше здрава као и раније, чак у снази још
јача. Нико, браћо, да не буде без љубави њене и без вере. Где
хоће, Бог побеђује поредак природе, као што је писано. Видевши
је сви да тако стоји испред, у један глас повикаше, говорећи:
„Велик је [Бог] хришћански, и нема бога осим њега, коме
света Петка служи и клања се!“
Павши јој сви пред ноге са другим људима, мољаху јој се
са сузама, говорећи:
„Не помени зла наша која ти учинисмо, валика мученице
Христова! Заповешћу царевом наудисмо ти, али помоли се за
нас и дај нам Христово знамење да будемо хришћани од овог
дана преко твог учења. Ево, исповедамо и клањамо се Оцу и
Сину и Светом Духу, нераздељивој Тројици, једном божаству.
Клањамо ти се да нас научиш.“
Пресвета Параскева помоли се Господу:
„Господе, хвалим те, да си мене недостојну слушкињу
твоју удостојио да се сви ови уброје у овце стада твог. Испусти,
Господе, воду са небеса да се крсте и да испуњена буде служба
истинитом Богу нашем.“
И, гле, облак светао обасја се њеном речју. И осу се вода из
облака и беше глас за њих. И крштаваху се сви у име Оца и Сина
и Светог Духа. И одговорише сви људи:
„Амин.“
83
А цар, чувши то, разгневи се веома. И заповеди да се свима
које је света Параскева крстила одсеку главе. Нареди да се светој
Параскеви суди. И рече јој цар:
„Веруј ми, Параскево, и принеси жртву боговима мојим.
Ако ли то не учиниш, живот свој зло ћеш окончати.“
А мученица Христова одговори му:
„Нити ћу се одрећи живота вечног, нити ћу се поклонити
боговима бездушним и глувим идолима.“
Тада заповеди цар да се донесе велики бронзани котао и да
убаце свету у њега и налију котао водом. И заповеди да огањ
распале што више. И смолу и нафту и сумпор да помешају са
огњем на седам дана. Ово тако трајаше, окончавши се седмим
даном. Света беше у котлу седећи као на застртој постељи. А
цар приђе месту и рече светој:
„Толико ли се испољише магије твоје, да се ни вода не
угреја од толиког огња!“
А света, одговоривши цару, рече:
„Дођи и погледај!“
Параскева оми руке своје у котлу и попрска лице царево.
И тог часа ослепе цар од кључале воде. А света изиђе из котла
ничим неповређена. И паде цар пред ноге свете, молећи јој се:
„Помоли се Богу свом да прогледам и да будем хришћанин,
заједно са свима који су у царству мом.“
Смиловавши се света на цареве речи, паде ничице на земљу
молећи се Богу за њега. Уставши са молитве и узевши блато,
настало од суза које падаху на молитви, помаза очи цареве.
И заповеди Христова мученица да донесу воду и прекрсти га
трипут. И рече цару:
„У име Оца и Сина и Светог Духа узми и умиј се, и
прогледаћеш не само телесним, него и духовним очима.“
Прослави Бога и крсти се сам као и читаво царство његово.
И мноштво мушкараца и жена остављаху идоле и прилажаху
Христу. А света мученица Христова тада опет, похваливши
доброчинства Божија, рече у себи:
„Достојно ми је да пређем у други град и проповедам
истиниту реч.“
И пређе у други град, а у њему владаше цар Грк по имену
Темиос. Боравећи ту, света Параскева превођаше многе из
84
јелинске вере у хришћанску. И после много времена оптужише
је цару. И цар зарика као лав и веома повика. Заповеди да је
доведу. А она, доведена на суд, стајаше светлог и здравог лица.
Рече јој цар:
„Одакле си и како се зовеш?“
А света, одговоривши му, рече:
„Хришћанка сам и Христова слушкиња. Зовем се
Параскева.“
А цар јој рече:
„Ако ме послушаш и верујеш ми и оставиш се Христа
свог коме служиш, и жртву принесеш боговима мојим, бићеш
радосна у палати мојој са мојим женама. Ако ли [не будеш тако
хтела], знај да ћу те тешким мукама предати и зло ћеш свој
живот скончати.“
Одговори му света Параскева:
„Вуче арапски, сине ђаволов, шта је добро: светлост или
тама, спасење или погубљење? Реци тачно сада.“
[Цар] одговори:
„Добри су светлост и спасење.“
А света Параскева рече:
„Светлост је Христос, син Божији, а спасење је свима који
верују у њега. Када света Марија Богородица роди Христа, твој
бог Аполон постаде тама, као и други који му служе. Артемида
је погубљење боговима твојим, које ти све слушаш. Од њих
нема светлости нити спасења.“
Разгневивши се цар на речи њене, рече:
„Водићу је змају и ако га победи борећи се с њим, тада ћу
прићи и ја Христу Богу њеном, као цар Темиос“, јер беше у
Јанакрису слушао о светој и њему.
А у граду том преобразио се беше ђаво у веома великог
змаја и служаху му као богу – цар и сви под влашћу његовом.
Уведоше свету Параскеву ка змају. И видевши величину његову,
не уплаши се. Његова уста беху као велики кабао. Прекрстивши
се часним крстом, свеза се спреда и по свим чланцима својим и
рече змају:
„Христос Бог ти вели преко мене, недостојне слушкиње
своје: Иди у огањ природни који је спремљен теби и анђелима
твојим!“
85
У тај час повика змај веома, да су чули сви који су стајали
око цара:
„Јао мени невољном, кога многи свети мужеви не победише,
сада ме једна девојка победи!“
И после ових речи змај постаде за њих невидљив, разиђе се
као дим. Видевши цар смрад и изглед змајев као ђавола, поверова
у Христа и покрсти се сам са читавим царством својим.
А свету Параскеву прослави Бог за све. И дође у други град
у коме владаше цар Грк по имену Склипије. Хтеде света и те
Грке хришћанима учинити и привести их ка Христу. И идући
кроз град, света проповедаше спасну и верну реч. И многе Грке
ка Богу обрати. А цар, чувши за њу, заповеди да је доведу у
судницу. Отишавши, послати узеше блажену Параскеву и
доведоше је пред цара. И упита је цар:
„Ко си и које ти је име?“
А она рече:
„Хришћанка сам и име ми је Параскева.“
И рече јој цар:
„Не говори за себе ,Хришћанка сам и име ми је Параскева.‘“
И рече јој:
„Одрекни се Христа свог, коме служиш, и дођи да принесеш
жртву боговима мојим и венчаћу те у палати мојој, и бићеш са
мном да царујеш. Ако ли ме не послушаш, онда ћу те на многе
муке ставити и мучена зло ћеш свој живот скончати.“
А света мученица Христова одговоривши, рече цару:
„Да се заграде уста твоја безакона говорећи неправду о
Богу вишњем, непријатељу истински, сине оца свог ђавола, јер
ја верујем у јединог Господа Исуса Христа, сина Божијег, који је
рођен и за нама због нас људи дошао са небеса и оваплотио се
из Духа Светог, из Девице Марије очовечио се, кога су распели
и сахранили, и васкрснуо трећег дана, и узишао на небеса, и
сео са десне стране Оца, и који ће поново доћи са славом да би
судио живим и мртвим, чијем царству нема краја. И Дух Свети
Господњи животворни, који од Оца излази, њему се клањам
и славим га, а на твоје богове анатема. И мука твојих нећу се
уплашити. И пљујем на царство твоје које ми обећа дати, јер
сам спремна ради Христа Бога мојег да будем мучена. Не само
86
да ћу тело своје дати за Христа, него ћу и душу своју положити
за Христа. Чини брзо шта хоћеш.“
А цар, разгневивши се на њене речи, заповеди да је изведу
на суд. И нареди да се налије котао воде и смоле, и заповеди
да се убаци света Параскева и покрије котао до врха, а огањ
да се распали преко сваке мере. Док ово трајаше, певаше света
унутар котла овај псалам:
„Смилуј ми се, Боже, смилуј ми се, јер се понада душа моја,
и под кровом надам се крилу твом, не одбаци ме од царства твог.“
Такође, помоливши се света Параскева, пред царем који
стајаше са свитом својом, распаде се котао и раздроби се на
многе делове. И расу се огањ из распуклог котла, и смеса која
беше у њему, а Грци који стајаху около сагореше, осим цара и
мало оних који беху са њим, јер они беху подаље. Тако света
мученица Петка остаде неповређена, да јој се ни влас не опрљи
од огња. А цар, велики страх подневши, рече бољарима својим:
„Шта да учиним са овом врачаром?“
Одговоривши, сви му рекоше:
„Ако јој мачем главу не одсечемо, ускоро ће нас све
одвратити од жртава богова наших.“
Угодне беху цару ове речи, и рече јој:
„Не верујући у цареве наредбе, поубијала си оне који служе
мојим боговима и цар је заповедио да ти се глава мачем одсече.“
И узе је џелат са многим својим помагачима и одведоше је
на место одређено за њено мучење. Тада [Петка] рече главосечи:
„Дај ми два часа да се помолим, како бих оставила молитву
будућем роду.“
И остави је. Мало отишавши од њих, паде ничице лицем
својим на земљу. Мољаше се са сузама овако говорећи:
„Владико Господе, који створи небо и земљу и мора и све
што је у њима, који сазда човека по изгледу свом, услиши ме у
овом часу, недостојну слушкињу твоју, и дај свима који чине
успомену моју да нађу милост у дан судњи, и да не буде у дому
њиховом ни глух, ни слеп, ни губав, нити да лежи од језе осипне,
нити од друге смртне болести. И ако ко болестан буде и призове
име моје, да се избави од напасти те, која све окупљене спази да
не усхтедне смрт грешницима, него да преокрене на живот. И
ако [неко] на суду призива мене, слушкињу твоју, без опасности
87
и пакости пред сабором, сачувај га. И ако у граду или селу
молитвени храм подигну у моје име, слушкиње твоје, да не иду
на њиве њихове или на винограде нити скакавци, нити гусенице,
нити губари, нити инсекти или нека друга напаст. Сачувај стада
оваца и говеда и сваку будућу животињу од сваког зла које би
их снашло. Владико Господе Боже, услиши слушкињу своју да
дивно и преславно име твоје [буде] у векове!“
И када оконча молитву, настаде велики земљотрес, тако да
сви падоше од страха на земљу. А ка светој чу се глас:
„Радуј се и весели, велика мученице Христова Параскево,
јер, ево, услишена би молитва твоја и сва прошења твоја испуни
ти Господ.“
А света, уставши са земље, рече:
„Хвала ти, Господе Боже, што услиши у овај час мене,
слушкињу своју, и у руке твоје предајем душу своју.“
И рече главосечи:
„Учини шта ти је заповедио цар твој!“
И доведоше је војници. И одсече јој се глава мачем
четрнаестог дана месеца октобра. И вероваху да се тог дана
нашло пет стотина душа, не рачунајући жене и децу, који су
видели мученицу.
А свету душу њену узеше анђели и узнеше је на небо. Тело
њено неки побожан човек по имену Антим узе и помаза уљем
многочасним и плаштаницом чистом обавивши положи у гроб
на месту где беше посечена.
Великомученица Параскева сконча четрнаестог октобра
у време владања цара Асклипија. Господу Богу нашем Исусу
Христу слава и част и клањање свагда и сада и непрестано.
88
Псеудо-Прохорово Житије светог Јована Богослова
Ово Житије дочарава углавном период живота Јована Бого-

слова као једног од Христових ученика који је због проповедања
хришћанства био прогнан на грчко острво Патмос. Сликовитим
сценама дочарано је Јованово настојање да идолопоклоничке
становнике Патмоса проповедањем уведе међу хришћане. Дело
је исказано у првом лицу једнине у коме Јованов ученик Прохор
на доследан начин казује о бурним збивањима која су пратила
живот његовог учитеља. Живост казивања постигнута је честим
дијалозима. У делу се издвајају тематски засебне целине које
истовремено чине окосницу композиције и означене су овим
поднасловима: Слово о Романи, О Диоскоридовом сину Домни, О
Мирону, Слово о Василију и жени његовој Хариси, О Хрисосу, О
губавом, О Јеврејину Кару, О Кинопу, О Нотијану и Фори. Иако
у наслову стоји да је Житије написао Јованов ученик Прохор,
у науци је установљено да је дело настало у V веку и да га је
саставио Псеудо-Прохор. Ово је једна од варијанти Житија која
има апокрифну подлогу и стога се убраја и у апокрифна житија.
Ово дело значајно је јер је преведено на словенски са грчког
још у ћирило-методијевском периоду, о чему говори краћи
сачувани српски фрагмент из XII века (сада у Санктпетербургу, у
Библиотеци Академије наука, Ф 27). До данас је сачуван знатан
број словенских преписа. Познато је и десетак српских преписа.
Превод овог Житија урађен је према српском препису насталом
између 1614. и 1625. године у оквиру такозваног Панагирика
грешног Дмитра, насталог по наруџбини патријарха Пајсија
(данас у рукописном фонду Народне библиотеке Србије у
Београду, број 59, на странама 104а-133б).
Литература: И. И. Срезневскій, Св™д™нія и зам™тки о малоиз-

в™стныхъ и неизв™стныхъ памятникахъ, Сборникъ Отдѣленія русского
языка и словесности Императорской академіи наукъ, т. II, № 66,
Санктпетербургъ 1876, 393-397; Архимандрит Амфилохiй, Хождение по
вознесении Господа нашего Исуса Христа св. апостола и евангелиста
Iоанна, учение и представление, списано Прохором учеником его, Изданiе
Общества любителей древней письменности, 31, Москва 1878, 1-67; Н.
Барсуков, Варианты к Хождению св. апостола и евангелиста Иоанна
89
Богослова, Памятники древней письменности, т. 4, Санкт-Петербург
1879, 97-139; Г. М. Прохоров, М. В. Рождественская, Апокрифы о Иоанне
Богослове, Словарь книжников и книжности Древней Руси, вып. I, АН
Ленинград 1987, 61; Н. Р. Лихачев, Хождение апостола и евангелиста
Iоана Богослова по лицевым рукописям ХV ХVI в., Памятники древней
письменности, 130, 1911, 1-206; Архимандрит Д-р Јустин Сп. Поповић,
Житија светих за месец септембар, Издање Манастира Св. Ћелије код
Ваљева, Ваљево 1976, стр. 529-549; Т. Јовановић, Псеудо-Прохорово
Житије Јована Богослова, Источник, V, 17-18, Београд 1996, 8-40; Ђ.
Трифуновић, Житије из времена светога Саве, Спаљивање моштију
Светога Саве 1594-1994, зборник радова, Свети архијерејски синод
Српске православне цркве, Београд 1997, 39-54.
Житије и дела јеванђелисте Јована Богослова написао

Прохор, један од седморице његових ученика, нећак
првомученика Стефана
-
Благослови, владико!
Беше по вазнесењу на небеса Господа нашег Исуса Христа.
Окупише се сви апостоли у Гетсиманији и рече им Петар:
„Знате, браћо, како нам Бог, наш учитељ, завет оставивши
заповеди: ,Идите по васељени, проповедајте и крштавајте у име
Оца и Сина и Светог Духа!‘ Другим речима, ми ништа друго не
треба да радимо осим онога што нам заповеди учитељ. Дођите,
дакле, браћо, да се благодаћу једносуштне Тројице предамо
реченој заповести. Како ћу вас, ето, послати као усред вукова,
будите мудри као змије и безазлени као голубови. Знам када
змију неко хоће убити, она читаво тело своје преда, а главу
крије. И ми, дакле, љубљени, смрт да примимо и Христа да
се не одрекнемо, слично као што се голуб своје деце лишава,
а Господ се својих не одриче. Знам како нам казиваше учитељ
наш и Господ: ,Ако мене одагнаше, и вас ће прогнати.‘ Јер
многе невоље нас очекују које су припремљене за оне који су се
ожалостили ради његовог имена.“
Одговоривши, Јаков, брат Господњи, рече:
90
„Добро ти је, брате Петре, промишљање о овоме, јер
одговара таквом времену какво ће настати. Знате сви ви шта ми
рече наш учитељ.“
И одговоривши, Петар рече:
„Сви знамо да си овде као залог и да не можеш изићи из
овог града.“
И бацише жреб. И паде азијски жреб на Јована. И тешко му
паде ово. Уздахну трипут и просузивши, паде лицем својим на
земљу и поклони се свим апостолима. Узевши га Петар за руку,
подиже га и рече му:
„Ми те као оца имамо, као утврђење свима нама и трпљење,
оче Јоване. Зашто ово учини смутивши наша срца?“
Одговоривши, Јован рече са сузама и горким уздахом:
„Сагреших, оче Петре, у овај час и подузе ме море беде, јер
азијски жреб који ми испаде тешко поднесох. И опоменух се
речи учитеља нашег који рече: ,Као и власи главе ваше сви су
избројани и нити један од њих неће погинути.‘ Помолите се за
мене, вољена браћо, како би ми опростио за ово Господ наш!“
Они устадоше и окренуше се ка истоку и измолише од
Јакова, брата Господњег, да учини молитву. Када он испуни
молитву, поздравише га свако према части својој и отпуштени
беху с миром. Свакоме од њих седамдесет двојице дат беше на
жребу по један служитељ. Мени се догоди да идем са Јованом.
Када се спустисмо из Јерусалима у Јопију како бисмо
отпловили у азијске земље, проведосмо у Тавитији три дана.
Спусти се лађа из Египта носећи товар предива. И распродавши
га у Јопији, намераваше прећи ка западним местима. Ми се
укрцасмо у њега и седосмо на његово дно. Поче Јован плакати
и рече ми:
„Каква мука и морска беда ме очекују и много ће се мучути
душа моја, а о смрти и о животу не откри ми Бог! Ако се, дакле,
чедо Прохоре, спасеш од мора, иди у Азију и уђи у Ефес и
остани тамо три месеца. И ако по тромесечном чекању дођем,
ту ћемо службу служити. Ако ли по тромесечном закашњењу не
дођем, врати се Јакову, брату Господњем, у Јерусалим и шта ти
каже, то учини.“
Када ми ово рече Јован, беше девети час дана. И подиже
се велики вихор створивши буру, као да ће уништити лађу.
91
Проведосмо у бури од деветог часа до смене страже треће
ноћи. Како нам подухвати корито лађе, тако и пливамо. И намах
се изгрбише три вала и запенише се страшно. Са једним се
сударисмо. И раседе се лађа. Ово све гледаше Бог као пастир
овце. Тако нас понесе сасудом лађе и изведе нас као да пливамо
брзом реком. И шестог часа дању избаци нас. И сви остаци лађе
беху на пет попришта од Селевкије наспрам Антиохије. Беше
нас укупно 36. Сви ми испливасмо и полегасмо. И не могосмо
говорити имеђу себе од глади, и страха и умора. Проведосмо
лежећи од шестог до деветог часа. И сви пошавши, уђосмо у
Селевкију. И пошто доживесмо потапање лађе, прошасмо хлеб.
Ми који добијасмо, јеђасмо. И сви бродоломници који дођоше
почеше са мном [просити]. Као таквом знанцу говараху ми
жестоке речи:
„Какав је оно муж који беше с тобом? Он је врачар и својим
чарањима хтеде узети богатство са наше лађе. И узе га и оде.
И не знамо где се налази. Врачару, врачара нам предај! Нећемо
те пустити да одеш из овога града. Одговоран си за смрт. Где је
онај зли препредењак? Ево, сви у лађи бејасмо и сви смо сада
овде, а где је он?“
И подигоше против мене читав град. И сви се повиноваху
њиховим речима. И ухватише ме и одведоше у тамницу. Ујутру
ме изведоше на јавно место пред старешине града. А они ми
упућиваху жестоке речи:
„Одакле си, и које си вере? Шта ти је занимање? Како
се зовеш? Извести нас са свом истином пре него што будеш
мучен!“
Ја на све то рекох:
„Хришћанин сам из Јудејске земље. Зовем се Прохор.
Доживех морско потапање лађе, као и сапутници моји.“
„Како се сви нађосте који бејасте у лађи осим твојег друга?
Него, како ови говоре да сте ви врачари и да учинисте чарања
на лађи. Будући да сте незнанци, те се ти нађе са сапутницима,
а твој друг узе шта је положено у лађу, посаветоваћемо се. Зли
сте сведоци. Одговорни сте за невину крв. Оног море прогута, а
тебе хтеде сасуд спасти из мора. Зло ћеш страдати у овом граду.
Извести са свом истином где је твој друг.“
Ја са плачем и горким ридањем рекох:
92
„Рекох вам да сам хришћанин, ученик и апостол Христов.
Сам Христос заповеда дванаесторици својих ученика да изиђу
по целој васељени и да проповедају и да крштавају све који
верују у име Оца и Сина и Светог Духа. По одласку његовом
на небеса сви апостоли окупише се ћутке на једном месту.
Одоцнише одређујући камо ће који отићи. Учитељ мој доби на
жребу да иде у азијске земље. Невољан му се појави овај жреб.
У његовом премишљању откри му се да сагреши и зато прими
суд морски. Када седосмо у лађу, хтеде ми истину испричати.
Заповеди ми да га чекам одређен број дана у месту званом
Мраморно. И ако дођем за толико дана, да учиним шта нам је
заповедио наш учитељ. Ако ли не дођем као што рекох, заповеди
ми да се вратим у нашу земљу Јудеју. Нити смо учитељ мој нити
ја врачари, него смо и ја и он хришћани.“
Достојанственик неки по имену Селевк, који сиђе из
Антиохије, ради слатких ових речи говораше старешини града.
Заповеди му да ме пусти. И одмах ме пусти и изиђох. И за
четрдесет дана стигох у Азију. И дођох у место звано Мраморно.
Место беше на мору и стеновито. И одахнувши од многе туге и
не малих мука, падох у сан. И наситих се сна.
И када отворих своје очи, гле, из мора се изгрби вал и са
јаким шумом избаци Јована. Ја брзо устадох са жалошћу. Како
и ја бејах у овој жалости, не знађах да је Јован. Потрчах да га
узмем. И како се приближих, испружих своју десну руку да га
узмем и подигнем. И уставши, притрча ми и поздрависмо се и
плакасмо. И благодат указасмо Богу свих. И одахнувши мало,
почесмо казивати шта нам се догађало. Он ми рече како су га 40
дана и 40 ноћи носили валови буре. И онда му ја испричах сва
провиђења која учини Бог и које речи и коју муку ми приредише
спасени са мном. И уставши уђосмо у Мраморно и просисмо
хлеба и воде. И јеђасмо и писмо. И пођосмо путем који води у
Ефес. И ушавши у град, седосмо на место које се зове Артемидин
жртвеник. На улазу у град, где и бања беше, најстарија у граду,
звана Диоскоридова, посаветова ме Јован говорећи:
„Чедо, да нико не сазна у граду овом ради чега дођосмо, или
ко смо док нам Бог не открије како бисмо имали храбрости.“
93
С лово о Романи
Затим ми он рече:
„Ево жене слободног тела!“
Њој беше поверена бања која окупљаше нероткиње. Она то
имаше за своје телесно окрепљење живећи у нади. Најамнике
своје који беху у бањи својим рукама сурово удараше. И нико не
могаше издржати бањске обавезе. Говораху да ако би и у битку
отишли, не би дебљи крај извукли и не би у томе погрешили.
И пошто мишљаше да беше мудра, више би се рекло дрска,
бешњаше својим очима. Неке насмејеним лицем посматраше,
а друге љутито презираше. Као да једним својим оком чињаше
прељубу, а другим гледаше слободно. Јасно беше да имаше
такву памет. Када она изиђе из бање, угледа нас како седимо.
Приближи нам се и угледавши на нашем лицу смиреност,
помисли говорећи у себи:
„Ови људи су странци и оскудно храњени. Могу ми
послужити у бањи без великог најма.“
Упути Јовану ове речи:
„Одакле си, човече?“
„Странац сам.“
А она њему:
„Које си вере?“
А он рече:
„Јеврејин сам кореном, хришћанин благодаћу и утопљеник
прегрешењем.“
Она му рече:
„Хоћеш ли ложити бањску пећ? Даћу ти храну и све телесне
потребе.“
Он рече:
„Учинићу тако.“
И погледавши на мене, рече ми:
„А ко је овај?“
Јован јој рече:
„Наш брат је.“
Она рече:
„И он ми је потребан за поливање.“
94
И одмах нас уведоше у бању. Јовану заповеди да ложи, а
мене задужи да поливам купаче. Доделише нам за три дана
литру хлеба и 140 сребрњака за наручени посао. Четвртог дана
по нашем уласку не уради се посао са пећи како треба него се
погреши. Када она уђе, дохвати Јована. Оборивши га на земљу,
удараше га љуто говорећи му овако:
„Демонско створење, прогнанче, непотребан си за живот!
Зашто се прихвати посла који не можеш урадити? Ради чега,“
рече у себи, „ дође на посао? Ја ћу твоја лукавства разобличити.
Дошао си радити Романи, о којој се заиста прочу у Риму. Слуга
си мој и не можеш побећи, јер ако и побегнеш од мене, ја ћу
те пронаћи и погубити. Неразумниче, промени свој разум, јер
служиш Романи!“
И изишавши из бање, оде. Ја све ово чух од ње и видех како
му многе зле ране нанесе. Иако не бејасмо много дана код ње,
моја мисао западе у жалост и у велику тугу, али не рекох о томе
Јовану. А он, разумевши Духом, рече ми:
„Чедо Прохоре, о сумњи мојих мисли знај да је као и када
доживесмо бродолом. Не само ми, него и невини који се нађоше
са нама беху осуђени. И проведох 40 дана и 40 ноћи по мору
ношен валима буре док Бог, коме згреших, не хтеде да изиђем на
суву земљу, а ти се жалиш на заушење и претњу мрско тужећи.
Пођи на посао којим си задужен и ради га са свим залагањем.
И Бог наш Исус Христос, учитељ и творац свега, беше заушен
и испљуван. И бијен беше Творац оним што је створио, и опет
нам наставник беше и у подвиг вођаше. Прорече нам он све ово:
,У трпљењу свом спасавајте душе ваше.‘“
И када ми ово рече, одох на посао који ми наручи Романа.
Ујутру, када [она] дође Јовану, поче му говорити:
„Штогод је потребно од хране твом телу даћу ти, али тачно
да обављаш посао који ти дадох.“
Јован јој рече ово:
„И телесним потребама смо задовољни, и на посао ћемо
пазити.“
А она к њему:
„Зашто се сви жале на тебе да не радиш овај посао како
треба?“
95
„Још се нисам навикао на овај посао и због тога грешим,
него, стрпи се и уверићеш се како сам вешт, јер све вештине
изнова се уче.“
И када ово рече Јован Романи, она оде у свој дом. Гле, ђаво,
који одвајкада мрзи добро, са изгледом Романе стаде пред лице
Јованово и рече му:
„Опет ме смућујеш, бегунче! Унереди ли посао? Не могу
више трпети. Зажари добро и изобилно пећ да те вргнем у њу
да више не видиш ове светлости, јер ниси достојан живети.
Уосталом, не могу те гледати. Изиђи и не задржавај се, и поведи
свог злобника, и иди у земљу из које си прогнан због учињених
зала.“
И узевши сотона пећну посуду, свађалачки рече Јовану:
„Убићу те, злохитри! Отиди одавде! Не волим да ми ти
радиш. Бежи, погубићу те љуто!“
Јован разуме Духом да је то ђаво који борави у Артемидином
светилишту. Призва име Оца и Сина и Светог Духа и брзо га
одагна. И изјутра дође Романа и поново рече Јовану:
„Много говоре о теби да свој посао не пазиш како доликује
и да хоћеш зло да чиниш, тако да те отпуштам одавде, али не
можеш онда отићи. Ако усхтеднеш отићи, ни један од твојих
удова нећу оставити у целости.“
И на ово не одговори Јован. Испита трпељивост Јованову,
и кротост и његово ћутање, а он беше нестварно чврст. И упути
му искушавајуће речи уз друге жестоке говорећи овако:
„Ниси ли ми слуга, неразумниче? Шта кажеш? Не говориш
због своје части? Реци, одговори ми!“
Јован јој рече ово:
„Слуге смо: ја ложач, а Прохор поливач.“
Ова зла жена имаше неког адвоката с којим се посаветова:
„Како ми је остало само два слуге од мојих предака, који су
отишли пре много година, и уговор који беше за њих изгубих.
Сада су дошли к мени и рекоше да су слуге. Могу ли други
уговор о куповини написати за њих?“
А адвокат ће к њој:
„Ако се за ове слуге каже да су твојих дедова, онда се могу
назвати и твојим слугама. И док они стоје, тридостојни учени
сведоци удесиће да се о твојој куповини испише поуздано.“
96
Разумевши Духом, Јован ми рече:
„Чедо Прохоре, знај да ова жена тражи признање од нас да
напишемо да смо њене слуге. Када буде поставила тридостојне
сведоке, немој се због тога растужити у свом срцу, него се
још више радуј што се учини тако, јер ради тога ће Господ
Исус ускоро показати овој жени ко смо ми. О овоме ће [Исус]
известити неког судију још истог часа. Своју мисао ће пренети
судији упркос њеном казивању. Овај ће, дакле, потражити
сведоке и они ће доћи и узети нас да писмено потврдимо да смо
њене слуге. И учинимо тако, чедо Прохоре, благодарећи Богу.“
Док ми ово Јован говораше, уђе Романа и ухвативши за
руку Јована, поче га тући и говорити:
„Слуго зли, бегунче, зашто када ти се појави господарица не
изиђеш пред њу и не поклониш јој се? Мислиш да си слободан
и непокоран Романи?“
И затим га зауши како би га застрашила. И рече му:
„Не одговараш ми? Зар ми ниси слуга?“
Јован рече:
„Коме хоћеш да кажемо да смо ти слуге?“
А она к њему:
„Наше слуге одвајкада.“
„И знај, и написмено и без писања изјављујемо да се
називамо твоје слуге.“
Она опет упути реч:
„Написмено хоћу пред три сведока.“
И рече Јован:
„Не лени се, него учини речено још данас.“
И узевши нас, изведе нас пред Артемидин храм и пред три
сведока састави уговор о нашој куповини и одведе нас поново
на наш посао. У тој злој бањи постојаше оваква обавеза према
ђаволу: да би је издавали на коришћење и да би била на гласу и
лековита бања, постави сотона градитељски услов – да основа
бање буде од дрвета и да се доле убаце младић или девојка и
прекрију камењем. И умреше страшно. И у овој бањи беше
овакав обичај: боравећи у њој три пута годишње, ђаво ловљаше
младића или девојку.
97
О Диоскоридовом сину Домни
Диоскорид, дакле, господар бање, написано имаше у који

дан се збиваше ово у бањи. Имаше веома красног сина од 18
година. И чуваше га у дане у којима ова напаст трајаше. И не
пушташе га да уђе у бању, него се купаше сам у друге дане
због људске зависти. Када прође три месеца како беше у бањи,
догоди се Диоскоридовом сину да уђе сам у бању. Уђох и ја са
посудом за служење. И са мном уђе његова послуга. Нечисти
ђаво дохвати и удави младића, и овај умре. Скочише слуге
плачући и говорећи:
„Господар наш умре! Шта да учинимо?“
Чувши ово, Романа збаци венац са главе на земљу и власи
своје кидаше са плачем и горким ридањем. Поче говорити:
„Јао мени, шта ћу одговорити ја окајана, или шта ћу рећи
мом господару Диоскориду? Јер и он, који чу, кога једночедним
називаху, господар мој Домна, сконча!“
И поче трзати одећу са себе и говорити:
„Велика Артемидо Ефеска, помози ми! Покажи силу
своју на умрлом младићу, јер знамо да све ефеске жене и сви
ефески мужеви теби чине све. И силе велике настају од тебе.
Дај слушкињи својој шта да учини за ово. Ускрсни слугу свог
Домну. Верници ће ти учинити све што се надаш да не би неки
некада рекли како не настају силе од тебе. Велика Артемидо
Ефеска, помози ми! Подигни мртвог младића и изведи га живог
пред његовог оца! Верници ће учинити све, јер само ти јеси и
нема другог осим тебе.“
И изгреба своје лице и почупа власи своје главе. И од трећег
до деветог часа не беше живота мртвацу. И не беше смираја
жени. И окупљаше се бројан народ. Једни оплакиваху младића,
а други се чуђаху Романином плачу.
Јован дође са свог посла који му беше наложила Романа. И
пришавши ми, рече:
„Чедо Прохоре, шта рече ова жена? Зар му ми већ не
одговорисмо?“
Романа као да не виде онога који јој говораше, притрчавши
ухвати Јована и рече му:
98
„Врачару, открише се твоја чарања која учини од дана када
дође к мени, те нас и богиња наша остави! Него, или ускрсни
мога господара, или ћеш душу своју испустити овога часа.“
„Реци ми шта те је натерало на овај плач?“
Она са великим гневом замахну својом руком заушивши га
страшно. Рече му овако:
„Зли слуго, прогнанче! Све ефеске жене сазнадоше шта
се зби, а ти говориш да не знаш шта је. Син мога господара
Диоскорида умре у бањи.“
Чувши Јован, обрадова се. И одвојивши се мало од ње, уђе
у бању и прогна нечистог ђавола. И усели душу младићу и узе
га за руку и изведе. И рече Романи:
„Узми сина свога господара!“
Видевши шта се зби, Романа се ужасну у души. И захватише
је страх, и плач и трепет. И не мишљаше на Домнину смрт, него
на чудо које учини Јован. Због тога се ужасну и њено срце осуши
се и обамре. И после два часа, дошавши себи, не погледаше
на Јованово лице, него је велики стид захвати и обузе је срам.
Овако помишљаше:
„Како да погледам у лице овом мужу? Толика зла му нанесох
иако не беше мој слуга. И слагах га. И не беше заслужио ране.
И тукох га. Шта да учиним? Смрти, тебе призивам да ми будеш
спас.“
Видевши лице жене да хоће пасти на земљу и скончати,
Јован је узе за руку и прекрсти три пута. И дотаче се њеног
зглавка. Павши на његову ногу плачући и ридајући, она му рече:
„Молим те, човече, реци ми ко си ти. Свакако си или Бог
или Син Божији док такве моћи чиниш.“
Јован рече одговоривши:
„Нити сам Бог, нити Син Божији. Ја сам Јован, ученик Сина
Божијег, коме падох на прса слушајући тајне од њега, које ћу ти
сада испричати, и ако верујеш, бићеш му слушкиња, као што
сам и ја његов слуга.“
Романа са стидом и страхом дрхтећи одговори му:
„Најпре, човече Божији, опрости ми! Колико згреших
према теби ранама и увредама, па чак и лажним сведочењем
када слагах, ја окајана, да си ми слуга!“
99
„Веруј у име Оца и Сина и Светог Духа и све ово биће ти
опроштено.“
Романа рече Јовану:
„Верујем, човече Божији. Тако ћу и ја слушати из твојих
уста.“
Један од Диоскоридових слугу отрчавши јави му све шта
учини Јован његовом умрлом сину у бањи и како га подиже и
како много народа стоји около њега. Чувши ово Диоскорид о
смрти свога сина, паде на земљу и умре. И слуга се врати у бању,
где беху његов син Домна и Јован учећи Роману. Пришавши,
извести га о свему што учини Јован и о његовом оцу. Рече му:
„Јао мени, господару мој Домна, наш господар Диоскорид
умре!“
Чувши лош глас који донесе слуга о његовом оцу, Домна
одмах оде од Јована и дошавши нађе свога оца како лежи мртав
на земљи. И плачући, затим дође Јовану. Павши пред његове
ноге, рече му говорећи:
„Човече Божији, који мене мртвог оживе, отац мој чувши
за моју смрт, паде скончавши, па те молим помози слуги свом
Домни, кога из мртвих подиже, да опет мртав не будем гледајући
оца како мртав лежи на земљи.“
Тада Јован рече Домни:
„Не жали се, Домна, јер смрт твога оца живот је њему и
теби!“
И узе Домна Јована за руку и поведе га свом оцу. И пође
за њима Романа да види шта ће се збити. И народ их праћаше.
Дођоше на место где се затече Диоскорид мртав, јер не беше у
свом дому, него на јавном месту. И пришавши, Јован га узе за
десну руку и рече:
„Диоскориде, Диоскориде, у име Исуса Христа, сина
Божијег, устани!“
И одмах устаде. И сав народ задиви се Јовану на учињеном
чуду. Једни говораху да је сам Бог, други да је врачар. Неки
рекоше:
„Врачар мртваца не подиже.“
Тада Диоскорид рече Јовану:
„Ти ли, човече Божији, подиже сина мојег који беше мртав?“
100
Рече Јован:
„Исус Христос, син Божији, мој је проповедник.“
И павши Диоскорид пред ноге Јовану, рече:
„Шта треба да учиним да бих се и ја придружио њему и да
му будем слуга?“
Јован му рече:
„Верујем у име Оца и Сина и Светог Духа и сина свог и све
моје предаћу у његове руке!“
И узе Диоскорид Јована и уведе га у свој дом и показа му
сав свој иметак и рече му:
„Све ово узми: имање и мог сина и учини да будемо слуге
Сина Божијег!“
Тада Јован рече:
„Диоскориде, и мени и Богу мом ово не треба. И ми
остависмо све и пођосмо за њим.“
И рече Диоскорид:
„Камо га следисте?“
„Слушај, Диоскориде, милосрђа Божијег има за све људе, јер
заблуда беше ђавоља и служаху бесовима. Зато добри Бог посла
сина свог да га роди Дева Марија. И родивши се у човечијем телу,
као човек учаше људе да оставе ђавољу превару. И ухвативши
га, јеврејске старешине осудише га на распеће. И он све поднесе
ради нас. И трећег дана ускрсну и из ада ослободи све који беху
у њему. И по ускрснућу јави се нама дванаесторици апостола. И
јеђаше са нама и пијаше као телесан и духован. И заповеди нам
да идемо по целом свету и проповедамо да ће они који верују
бити спасени, и да крштавамо у име Оца и Сина и Светог Духа.“
И по поучавању Диоскорида и његовог сина паде Диоскорид
на његову ногу и рече:
„Човече Божији, крсти мене и мога сина у име твог Бога!“
„Узми све који су у твом дому и изведи их ван.“
И када их изведе све ван, дође Романа носећи хартију, то
јест уговор. И павши на Јованову ногу, рече му:
„Молим те, раздери грехе моје и дај ми Христово знамење!“
И узевши Јован хартију, раздра је. И одмах крсти
Диоскорида, и Домну, његовог сина, и Роману у име Оца и Сина
101
и Светог Духа. И изишавши из Диоскоридовог дома, дођосмо
у бању у којој радисмо. Ушавши Јован у бању, прогна ђавола
који дављаше људе. И отада не беше ђавола у бањи. И повевши
нас, Диоскорид се врати у свој дом. И иђаше за нама мноштво
народа. И када уђосмо у његов дом, одоше сви који пођоше
за нама. И опет учаше у дому Диоскорида и Домну и Роману.
И постави нам трпезу. И захваливши Богу, окусисмо јело. И
проведосмо ту ноћ до јутра.
Наспрам Артемидиног храма стајаше њен кип на високом
месту. И пришавши му Јован, стаде са десне његове стране. Сви
Ефешани ношаху беле хаљине јер беше њихов празник. Јован
имаше хаљину очађавелу од ложења пећи. И видевши Ефешани,
испунише се јарошћу. И узевши камење, Артемидини верници
почеше га бацати на Јована. Беху неки који се само горђаху због
празника. Нити се освртаху на Бога, нити слављаху Артемидин
празник. Артемидини верници бацаху камење на Јована. И
нити један од каменова не повреди Јована. И бешњаху жестоко
када видеху да се камење не дотиче Јована, већ удараше од
идолско камење и дробљаше га на ситно. А други се смејаху. По
разбијању идолског кипа Јован им рече:
„Ефески мужеви, зашто се на празник ругате нечистом
бесу? Остависте Бога, творца и сведржитеља.“
Бог држаше њихове руке да не учине зло Јовану. Јован им
затим рече:
„Ето, ваша богиња уништи се вашим бацањем камења. Или јој
помозите да буде као што беше, или јој се помолите да ме мучи. И нека
се окрене мени, па ако видим бар једну силу њену, вероваћу у њу.“
Они опет бацише камење на Јована. Поново трзаху и
раздираху беле хаљине које ношаху. Тада Јован, видевши их
како се од беса уништавају дижући руке сами на себе, рече:
„Ефески мужеви, зашто бесните? Хоћете ли видети силу и
страх нашег Бога? Пазите са безлобљем на себе и видећете.“
Они мишљаху да су будалаштине што им Јован рече.
Окренувши се на исток, Јован испружи руке ка небу и
уздахнувши рече:
„Господе Исусе Христе, у мери опомене и милосрђа покажи
овим људима да ти постојиш и да нема другог осим тебе!“
102
И по Јовановим речима настаде врућина по земљи и паде
из мноштва 700 мужева и умреше. Други, видевши шта се зби,
нагрнуше ка Јовану говорећи му:
„Молимо ти се да ове људе који падоше ускрснеш, па да
верујемо у Бога кога ти проповедаш!“
Јован им рече:
„Ефески мужеви, спори сте срцем да верујете у Бога живог,
јер и ови ако ускрсну, отврднуће срце ваше као у Фараона.“
Они, павши на своја лица, трипут га мољаху говорећи
о онима који лежаху. Јован погледа на небо и уздахнувши и
просузивши, неотвореним устима рече ово ка вечном Оцу:
„Господе Исусе Христе, сине Божији, који се јави на
распећу свим људима и остави наше грехе нама који верујемо
у тебе, опрости овим људима који падоше и умреше! Ускрсни
их и учини их верним, да верују у тебе! И дај слуги свом да са
смелошћу говори твоју реч.“
И када Јован ово рече, нестаде врућине и ускрсну 700 палих
мужева. И падоше на колена пред Јованом. И учаше их о Оцу
и Сину и Светом Духу. Затим нас поведе Диоскорид и уведе у
свој дом. И постави нам трпезу и весељасмо се. Када одосмо
закратко отуд, дођосмо на место звано Део града. Беше ту човек
који лежаше не могавши устати на своју ногу. Проведе 12 година
у тој слабости. И како виде Јована, позва из свег гласа говорећи:
„Смилуј ми се, учениче Христов!“
Када му се Јован приближи и виде његову слабост, рече му:
„Веруј у име Оца и Сина и Светог Духа и устани!“
И одмах устаде.
Ђаво који борављаше у Артемидином храму, видевши све
што учини Јован и да ће тиме срушити храм и да ће га прогнати
из тог града, преобрази се у изглед војника и понесе хартију
обмане и седе на високо место и плакаше. И, гле, нека два
војника пролазећи видеше његов изглед и приђоше му. Када му
се приближише, рекоше му:
„Друже, шта ти је? Ако ти нешто треба, реци нам.“
Он им не одговори, него држаше хартију обмане. Они му
затим рекоше:
„Зашто си тужан?“
Он плачући и ридајући рече им:
103
„У великој сам невољи и не могу после овога јадан живети,
већ ћу сам скочити у понор. Него, ако ми можете помоћи, онда
ћу вам рећи. Ако ли не можете, зашто да вам саопштим тајну
своје смрти?“
„Имаш изглед старешине.“
Рече им:
„Да!“
И рекоше му:
„Можемо ли знати како да ти помогнемо?“
Он им рече:
„Ако хоћете, можете.“
Рекоше му:
„Хоћемо!“
И рече им:
„Ако ми се закунете у велику Артемиду да ћете живети и
умрети са мном, који сам вам више него ваш друг, онда ћу вам
рећи. Него, милост ка другу и странцу покажите и награду ћете
добити и моју душу ћете спасити.“
Они се заклеше да ће му се са свим залагањем и моћи
показати. Он им показа и ниску злата говорећи:
„Другови моји добри, покрените се! Ово вам је припремљено
за ваш труд.“
Они више не питаху за ово. Рекоше му:
„Реци нам, добри друже, и бићемо ти на услузи!“
И ридајући и плачући, рече им:
„Из Палестинске Кесарије сам, јадан, помоћник чиновника.
Два мужа који су врачари из Јерусалима беху ми предата. Име
једном је Јован а другом Прохор. И узевши их, сместих их у
тамницу на три дана. И четвртог дана требало је да изиђу. И
веома их спопаде да чине нечастива и зла дела. И видевши кнез
да су се упустили у мноштво зала, посла их опет у тамницу.
И врачарским чаролијама побегоше из мојих руку. И известих
мог господара шта се збило. И смиловавши ми се, рече: ,Бежи,
јадниче, и пођи за њима да не би рђаво страдао. И ако их нађеш,
врати се ухвативши их. Ако ли их не нађеш, не враћај се.‘ Ја
знађах јарост коју имаше кнез због њих.“
И опет им показа ниску злата говорећи:
104
„Ово узех за потребу и изиђох. И ево прилике да ми
послужи.“
И показа им хартију обмане говорећи:
„Како чух од многих да су они у овом граду, због тога дођох
у овај град.“
И плакаше рекавши:
„И жену, и децу и дом оставих и отпутовах у туђу земљу, али
молим вас, добри другови, смилујте се на моје странствовање.“
И рекоше му војници:
„Немој никакво зло учинити себи, добри друже, јер су
врачари овде!“
Опет им рече:
„Али бојим се да врачарском вештином не побегну одавде.
Него, затворите их, другови добри. Закључајте их у храм да
нико не зна и побијте их и узмите ово што сам понео.“
Они, пак, рекоше:
„Боље би било да их сачувамо па да их узмеш. Ако их
убијемо, како ћеш се ти вратити у своје отачаство?“
Он им рече:
„Поубијајте их, другови моји! Не желим да виде моје
отачаство.“
Они обећаше да ће их убити и узети лажно злато.
Разумевши Духом шта ђаво учини против њих, Јован ми рече:
„Чедо Прохоре, знај да ти хоћу заповедити и припремити
душу твоју за искушење, јер много невоља подиже на нас ђаво
који живи у Артемидином храму. Ето, заустави два војника
учећи их злу против нас. И показа ми Исус све што им ђаво
рече. Охрабри се и спремај.“
И како ми то Јован рече, дођоше војници и шчепаше нас.
Диоскорид не беше тада са нама, него оде свом дому због неких
послова. Јован им рече:
„С којим разлогом нас овако држите?“
Они рекоше:
„Само да вас одведемо у тамницу, па ћете видети вашег
тужиоца.“
„Не можете нас присиљавати ако немате пред нашим лицем
тужиоца.“
105
Они заушише Јована и вукући поведоше нас не у тамницу,
него у другу зграду како би нас убили по савету ђавола. Романа
отрча и исприча Диоскориду. И дотрчавши, одмах нас пустише.
Војницима упути жестоке речи и рече:
„Не доликује нам да неосуђеног човека и без тужиоца
сместимо у тамницу, а још више не јавно, него тајно у храм као
да ћете их побити. Мужеви ови су у мом дому и ако неко нешто
има против њих, нека дође да их узме и по закону им суди.“
И уведе нас Диоскорид у свој дом. Војници рекоше:
„Жалићемо се њиховом потраживачу, јер, Диоскориде, сам
си одговоран за овај неспоразум. Он је жесток према нама.“
Дођоше на место на коме беше демон. Рекавши ово
достојанственику и помоћнику чиновника и не нађоше га.
Падоше у очајање. И седнувши рекоше:
„Јао нама, шта учинисмо, јер човек онај није овде! И ако се
обратимо Диоскориду и тако кажемо, он је љубопитљив човек и
навући ће зло на нас и погубиће нас.“
И сеђаху на месту плачући. Док они међусобно разговараху,
дође демон у истом изгледу и рече им:
„Лењи бејасте, другови, за мој улов.“
Они му испричаше све што учинише и како их Диоскорид узе.
„Ако, дакле, пођеш са нама, узећемо их.“
И рече им:
„Пођимо и узмимо их!“
И демон иђаше иза њих уздишући и плачући. И окупи се
народ око њих. И исприча свима све што и војницима. Војници
посведочише. Беше много Јевреја којима ово исприча. И дођоше
пред Диоскоридов дом. И залупаше на врата са великом јарошћу:
„Диоскориде, Диоскориде, замерио си се свим грађанима!
Или предај врача, или ћемо запалити твој дом и све ћемо
страшно уништити, и тебе, и сина твог и врача са вама!“
И цео град повика:
„Предај зналца зла, вођу многих таквих! Зашто кријеш злог
човека, ругача?“
Видевши многе људе да стоје около дома, Јован рече
Диоскориду:
„Знај, не жалимо своја тела ако умремо, нити се плашимо
мука које ће нам нанети, јер нас учаше наш учитељ да у све дане
носимо његов крст и да га пратимо.“
106
Тада му Диоскорид рече:
„И мој дом да сажегу огњем, и ја и син мој да огњем
сажежени будемо, и сви ми да погинемо, само Христа да
задобијемо.“
Јован му рече ово:
„Нити теби, нити сину твом ни влас неће недостајати, већ
нас предај овим људима.“
Диоскорид рече:
„Ако вас предам, и ја ћу се предати са вама.“
„Многи од ових људи добро ће упознати вихор. Изведи нас,
дакле, к њима, а ти и син твој ћутите у свом дому и угледаћете
славу Божију.“
И изведе нас из дома и предаде нас њима. И одведоше нас
пред Артемидин храм. Рече Јован мужевима који нас држаху:
„Ефески мужеви, шта је ово са нама?“
„Артемидин храм.“
Јован рече ово:
„Мало застанимо на овом месту, јер ћемо се многи
обрадовати и развеселити због овог храма.“
Они стадоше како им рече Јован. И погледавши на небо,
[Јован] рече:
„Господе Исусе Христе, нека падне овај храм а људи који су
у њему нека не умру!“
И одмах паде Артемидин храм. Тада рече Јован ђаволу који
живљаше у њему:
„Теби говорим, нечисти ђаволе, који живиш у овом храму!“
Одговоривши, ђаво рече:
„Шта је?“
„Колико година има како живиш на овом месту?“
Рече ђаво:
„249 година.“
„Ти ли си војнике навео на нас?“
Рече ђаво:
„Да!“
107
„Забрањујем ти у име Исуса Христа Назарећанина да више
не живиш у овом месту!“
И одмах изиђе ђаво из града. И сви људи задивише се овоме.
Окупивши се сви на овом месту, рекоше у себи:
„Шта се зби на овом месту? Него, предајмо их старешини
града и нека по закону буду мучени.“
Један Јеврејин међу њима, по имену Мареом, одговоривши
рече:
„Ја ћу говорити са њима и ако су врачари, биће криви за зло.
И ако су злочинитељи, да се са мукама погубе.“
Неки од оних који стајаху рекоше Мареону:
„Ако су и злочинитељи, да се по закону испитају и буду
страшно мучени.“
Мареон не хтеде да нас преда старешини града, него да
подигне народ на нас и да нас побију. Народ не пристаде на то
и не поверова му нити једну реч. Одведоше нас старешинама
града и предадоше нас. Они им рекоше:
„За какву кривицу нам предајете ове мужеве?“
Они им рекоше:
„Због вештине врачања.“
И рече народ шта управо учинише од врачарских чарања, а
да Мареон изиђе испред као прогонитељ који за њима дође из
њиховог отачаства и исприча прикладне ствари. Они им рекоше:
„То је тај који говораше. Са одважношћу ће доћи да исприча
о њима. А ове водите у тамницу док он не дође и не исприча сву
истину.“
И тако нас поведоше у тамницу. Сместише нас и утврдише
железом. Народ обиђе сав град тражећи поменутог демона-
достојанственика. И позиваху га сви преко гласника, али га не
нађоше. После три дана дођоше старешнама града рекавши:
„Не нађосмо мужа који зна истину о овима.“
Тада им старешине града рекоше:
„Како човеку странцу немамо тужиоца, не можемо их
држати и чувати у тамници.“
И послаше старешине града и пустише нас. И запретише
нам да не поучавамо у овом учењу и заповедише нам да идемо
ван из града и њихове области. И дођосмо у место Мраморно у
108
коме Јован беше избачен из мора. И проведосмо ту три дана. И
Господ наш Исус Христос у провиђењу рече Јовану:
„Уђи у Ефес, јер ускоро ћеш морати да идеш у прогонство на
острво где си потребан и бићеш много искушаван и пожњећеш
шта тамо посејеш!“
Ми одмах уђосмо у Ефес. И разорише се други идолски
храмови и не остадоше жртвеници.
Ово све учини Јован док још не беше у изгнанству. И он
пострада од Јевреја и Грка ђавољим допуштењем према нама.
И послаше против нас оптужбу Андријану цару која гласише
овако:
„Владару земље и мора, царе Андријане, сви који живимо
у Ефесу молимо те, јер неки Јевреји дођоше, а њихова имена
су Јован и Прохор, и уђоше у наш град проповедајући неко
ново учење, који врачањем и злом вештином разорише цркве
великих богова и старе законе разрушише. За све што они
учинише поступисмо познајући твоју власт како би им по својој
вољи судио.“
Добивши оптужбу и прочитавши је, цар Андријан заповеди
да нас прогнају прилажући овај одговор:
„Цар Андријан кнезовима и онима којима они владају:
Заповедамо да лукаве и нечастиве мужеве, хришћанске учитеље
Јована и Прохора, као Божије добротворе који сваког дана
згрешише, прогнате на острво Патмос.“
Када заповест стиже у Ефес, ухватише нас они које посла
цар и оковаше у железо мог учитеља, утврдише га безаконо и
немилостиво говорећи му:
„Ово је зли преварант и творац врачања. Овога, дакле,
починитеља тврдо држите, а за његовог ученика нећемо ни
бринути, јер је привезан речима.“
И многим жестоким ранама обложише Јована. И преузе нас
60 мужева за заштиту, 10 њихових слугу и 40 војника, заједно са
100 лађара. И по утврђивању железом мог учитеља и апостола
Христовог Јована ухватише мене, али ме не свезаше. И нанеше
ми многе ране. И запретише нам жестоким речима.
Када уђосмо у лађу, свако заузе своје место. И рекоше нам
да седнемо усред војника и послуге. Дадоше нам за све дане по
10 уги хлеба, посуду сирћета и крчаг воде. Апостол Христов узе
109
од тога две уге хлеба и чашу воде, а друго остави за мене. Трећег
дана сеђаху сви цареви људи за обедом. Имаху обилног јела и пића.
Јеђаху и пијаху и почеше свирати прегласно певајући и неуморно
играјући. И један млад војник, отившавши на чело лађе, паде у
море и утопи се. Отац његов беше у лађи. И настаде бусање и
велики плач због тог младића. И отац његов хтеде скочити у море,
али му не дадоше. Тада чувари приђоше Јовану и рекоше му:
„Ето, сви плачемо због великог зла које се догоди међу
нама. Него, како ти не плачеш, већ си весео због овог зла које
се догодило?“
„Шта хоћете да учиним?“
„Ако можеш помоћи, онда помози!“
Онда Јован рече њиховом старешини:
„Којег бога славиш?“
Он рече:
„Аполона, Идија и Херакла!“
Затим Јован рече другом:
„А ти кога славиш?“
Он рече:
„Асклипија и велику Артемиду Ефеску!“
Тако све испита и сви своје заблуде исповедише. Апостол
Христов рече:
„Зар вам толико богова не могу помоћи и младића ускрснути
из мора и без жалости вас учинити?“
Ани рекоше Јовану:
„Због безбожништва нашег према њима овако нас муче.“
Прође око три часа откако настрада младић. Јовану беше
много жао младића и плача ових, те ми рече:
„Устани, чедо Прохоре, дај ми своју руку!“
И устадох и дадох му руку. И стаде на бок лађе и стави
окове на раме. И уздахнувши заплака са жаром и рече:
„Море, море, како рече син Божији који по твојим водама
хођаше, ради кога и ја, слуга његов, окове ове носим, предај нам
младића живог!“
И по овим речима настаде жега и велики шум мора, да
замало у невољу не западосмо ми који бејасмо на лађи. И појави
110
се вал са десне стране лађе и избаци младића живог пред ноге
Јовану. И падоше сви и поклонише му се. И рекоше:
„Заиста је твој Бог бог неба, земље и мора.“
И пришавши, скинуше окове са њега. И бејасмо на
слободном простору са осталима. И када дођосмо до неког
места, пристасмо тамо. И изиђоше сви на копно, а неке оставише
да нас чувају у лађи. Са заласком сунца дођоше сви на лађу. И
када се прихватише лађари, одвезосмо се одатле.
Око петог часа ноћи настаде велики вихор на мору и лађа се
нађе у великој опасности да се разбије. И сви имаху смрт пред
очима. Тада позваше надзорници Јована рекавши му:
„Човече, младића без наде изведе речју живог из дубине
мора. И иштући га, мртвог га премести међу живе. И сада се
опет помоли свом Богу не би ли стишао ову буру да не бисмо
умрли!“
Тада рече Јован:
„Утишајте се! Свако од вас нека оде на своје место!“
И ућута се свако од њих. И бура морска се још више подиже.
И опет сви повикаше ка Јовану:
„Смилуј нам се, човече Божији!“
Он им рече:
„Рекох вам да се утишате, а никако да нас поизбацујете из
лађе!“
И ово рекавши, помоли се и настаде велика тишина. И
пловљасмо три дана и три ноћи. И пристасмо у неком месту
званом Тврђава. Ту беше Јеврејин Мареон који нам приреди
љуту узбуну у Ефесу. Како нас виде у лађи, упита лађаре
говорећи:
„Који су ово мужеви које имате у лађи?“
„Неки хришћани и угодници Божији и беху нам од велике
користи за спас лађе.“
А Мареон ће на то:
„Како се они зову?“
„Јован и његов ученик Прохор.“
Када чу, Мареон уђе у лађу. И видевши нас, поче повишеним
гласом говорити:
111
„Шта учинисте, зли врачари, недостојни Бога?“
Неки царев човек беше са нама и рече:
„Зашто говориш, Мареоне, овим мужевима такве речи?
Прекини и одлази да те сурово не осудимо. Царевом заповешћу
водимо их на острво Патмос.“
Чувши ово, сиђе на копно. И раздравши своје хаљине, поче
викати из свег гласа говорећи:
„Људи и браћо који у Тврђави живите, помагајте!“
И окупише се сви који беху у том месту, јер он беше веома
богат, држећи многе потребе. Дођоше цареви људи и рекоше
Мареону:
„Шта је? Шта ти говориш, човече?“
Он им рече:
„Ови људи су врачари и пала је љага на њих и тако велике
невоље нанесоше житељима Ефеса: и врачањем и злом
вештином разорише цркве, и цео град бацише у пустош. Дођоше
и овамо многа зла да учине. Него, послушајте ме, људи који у
Тврђави живите. Окупите се да потпалимо лађу и да изгори са
овим нечистим мужевима.“
И повероваше сви Мареоновим речима и хтедоше запалити
лађу. Видевши њихову вољу за недело, цареви људи им рекоше:
„Мужеви из Тврђаве, никакво зло не учините лађи нити
мужевима који су у њој, јер је заповест царева да се одвезу на
острво Патмос!“
И показаше им књиге издате за њих о горком изгнанству. И
прочитавши их, једва их зауставише. Рече Мареон царевим људима:
„Ако је царево наређење, зашто их не вежете оковима
да не би каквим лукавством побегли. Учиниће вам да у своју
осуду упаднете за прљаво и зло лицемерје и за лаж коју ће вам
приредити, јер погубише многе душе. Него, чувајте се, часни
људи, да не упаднете у невољу због њих.“
Послушаше ово цареви људи. И позва их да обедују код
њега. И обману их многим речима. И јеђаху и пијаху са њим. И
поздравивши се, уђоше к нама на лађу имајући зверињу нарав.
И ставише окове Јовану као и раније. И пређашњом храном
храњаху нас.
И кренувши отуд, дођосмо за два дана до места Мирон.
И пристасмо ту. И болест нападе на једног од надзорника, јер
112
га снађе стомачна невоља и беше у мукама. И проведосмо у
Мирону седам дана тим поводом. И осмог дана договараху се
они који нас вођаху између себе говорећи:
„Није добро да остајемо овде, јер је такво царево наређење.
И ленчарити због овога лењимо се за своју душу.“
Други говораху:
„Неправедно је да оставимо нашег друга, а ми да отпловимо.
Него, поново да га сместимо у лађу па макар и у таквој болести.“
И велика свађа настаде међу њима. Тада Јован, видевши
њихову бескорисну свађу, рече ми:
„Чедо Прохоре, иди и реци болеснику: ,Рече Јован, апостол
Христов: ,У име Христово дођи к мени!‘“
А ја, отишавши, рекох болеснику према Јовановим речима.
И одмах устаде и дође са мном Јовану као да не имаше никакве
тегобе на себи. И рече му Јован:
„Реци својој дружини да отпутујемо одавде!“
Он, који већ седам дана не окуси ништа, него стомачном
невољом беше заокупљен, покреташе своје другове да
испловимо брзо. Отпловивши из Мирона, пристигосмо у место
звано Лефон, што ће рећи пристаниште. Место беше безводно
и шибано буром. И проведосмо ту шест дана због морске буре.
И не беше воде нити чега другог да утолимо жеђ. И у невољи
бејасмо сви жедни. Неки хтедоше умрети. Рече Јован:
„Чедо Прохоре, у име Исуса Христа, распетог сина Божијег,
узми суд и захвати из мора!“
И рече ми:
„Налиј у све посуде од тога!“
И налих и беху све пуне, а вода у њима постаде сасвим
питка. И позвавши све, Јован им рече:
„У име распетог Христа пијте и живећете!“
И узеше сви и пише. И дође душа њихова на своје место.
Цареви људи, видевши шта учини Јован, рекоше један другом:
„Шта да чинимо овом човеку? Многа добра чудеса видесмо
која он учини. Него, да дођемо и да скинемо окове са њега.“
И ослободише га да не би како сишао огањ са небеса и
сажегао све. И приђоше Јовану и рекоше му:
„Господару, не прогневљуј се на своје слуге! Штогод
заповедиш свима нама, то ћемо учинити.“
113
Онда им Јован рече:
„Мене не умара тежина окова, али се радује моја душа због
заповести коју нам упути онај што се вазнео.“
И павши сви ничице, рекоше му:
„Ево, сва земља је пред тобом! Иди куда хоћеш, а ми ћемо
отићи у наша места!“
„Какву ћете смелост имати пред својим царем који вас
посла на моје прогонство? Сада ме доведите на заповеђено
место и онда се вратите својим домовима с миром.“
И узевши Јован од Божијих књига, поче им казивати и
поучавати их о Сину Божијем. И прихвативши Реч, мољаху га
да их просвети. И крсти их тог дана. Отиснувши се из Лефона,
стигосмо на острво Патмос у град звани Втора, што ће рећи
тло. И предадоше нас цареви људи. Ти исти који нас предадоше
мољаху Јована да остану са њим. Јован им рече:
„Чеда, благодат коју добисте не испуштајте и време вам
неће наудити!“
И проведоше са нама десет дана радујући се Јовановом
учењу. И благословивши их, отпутоваше свако на своју страну.
О Мирону
Беше неки човек у другом граду по имену Мирон. Жена

му се зваше Фони. Имаху три сложна сина. Он беше веома
богат. И многе слуге имаше. Видовити дух, то јест који погађа,
испитујући све сазна осим о себи, као што то може Бог, и како
пророци провиђају, али може само гатати, тако да од њега и
врачари знају добити љагу. И овај видовити дух имаше његов
најстарији син. Када нас, дакле, Мирон виде, поведе нас у свој
дом. Његов син, будући да имаше видовити дух, побеже у други
град како Јован не би истерао духа из њега. Сазнавши да његов
син одбеже, Мирон рече својој жени:
„Да ови добри мужеви нису ушли у наш дом, не би нам се
догодила оваква несрећа. Али како неки говоре, као да су они
врачари и зачараше наш дом и одагнаше нашег сина. Авај мени,
чедо, како погреших да те упропастим довевши овог врачара!“
И рече му његова жена:
114
„Па ако је тако, зашто их не отераш из нашег дома како
не би и другима тако учинили и да би их се сви лишили те да
окончају горко?“
И рече Мирон својој жени:
„Нећу их отерати по учињеном злу, него ћу их ставити на
муке тако да учине да се наш син врати жив. И тада ће бити
љуто мучени.“
Мирон беше таст обласног управника. И сазнавши Јован за
све ове речи, рече ми:
„Чедо Прохоре, знај да Мирон смишља велико зло за нас,
јер његов најстарији син има видовити дух. И како дођосмо,
уплаши се дух и отера га у неки град. Због тога је ово против
нас. Него, не растужуј се због онога што ће доћи на нас, јер
када нас задесе муке, тада ће веровати цео његов дом у нашег
проповедника.“
Када ми он ово рече, стиже посланица од Мироновог сина
који имаше видовити дух. У њој стајаше овако:
„Аполонид на знање оцу мом Мирону нека се радује! Јован
врачар, кога уведе у наш дом, зле чини баци на мене. И посла
духа из тог града и западох у не мале невоље, али пронађох
помоћ код чистог Кинопа и исповедих му како зло пострадах.
И рече ми: ,Чедо Аполониде, ако је Јован хришћански учитељ,
звери га неће појести и неће зло умрети. После тога не можеш у
свом граду живети нити свој дом видети.‘ Сада, дакле, дете твоје
тражи твоју помоћ. Смилуј се свом сину за Јованово погубљење
како би се ускоро испунило и насладило срце моје мојим оцем
и мојом мајком и обојицом слатке моје браће. Здрави будите сви
који сте у нашем дому!“
Примивши и прочитавши посланицу, Мирон нас затвори.
Оде управнику и показа му посланицу. Узевши је и прочитавши
је, узнемири се због нас, тим више што посланица беше са
Киноповим именом, јер сви који живљаху у Патму сматраху га
као богом због врачарских неукости. И поверовавши управник
Мироновим речима и писму његовог сина, заповеди да Јован
иде у бој са зверима. Посла Мирон у свој дом и ухвативши
нас одведоше нас у тамницу. После три дана посла управник и
изведоше нас на јавно место. И рече Јовану:
115
„Правоверни цар те као кривог и за осуду избави и не
погуби те, него те хтеде уразумити. Заповеди да са својим
садругом будеш у изгнанству. Дошавши овде, ви још већа зла
чините свукуда. Шта учинисте у граду Ефесу? Испричај, дакле,
које подмукло зло учини одагнавши сина таста мога Мирона.
Реци које си вере.“
Јован одговоривши рече:
„Јерусалимљанин сам, слуга Христа, распетог сина Божијег,
погребеног за људске грехе и који ускрсну трећег дана и посла
ме међу све народе да благовестим да верују у њега.“
Управник рече:
„Побожни цар због тога те и осуди да будеш у изгнанству.
И поново такве речи приписујеш себи. Научи се, оскврнитељу,
да верујеш у бесмртне и да се повинујеш царевом закону и не
називај гнусно богом човека умрлог за многе одмазде.“
„Ја бесмртног Бога поштујем и њега свагда благовешћујем
желећи свето и праведно живети.“
„Не треба ми велика речитост из твојих прљавих уста,
него да чиниш шта ти је заповеђено и пусти ученика и мојег
сродника и учини да буде у свом дому.“
Јован рече ово:
„Учења овог, управниче, не могу се одрећи, а због њега
очекивано поуздање чува ми се. Шта хоћеш за Аполонида
знати не питај мене. Колико знам никаквог зла му не учиних.
Заповеди ми да пошаљем свог ученика и он ће га довести теби.
И све што је до нас нека нам каже. Пошто он није ту, не можеш
ме погубити ако ти моје кривице не изложи.“
И заповеди управник да буде тако. И посла Јована у
тамницу. Заповеди да га свежу двоструким ланцима. Рече Јован
управнику:
„Не брани ми да најпре напишем посланицу Аполониду, а
онда ме окујте железом.“
Управник мишљаше како ће разрешити чари те заповеди да
тако буде. Тада Јован, узевши хартију, написа овако:
„Јован, апостол Исуса Христа, сина Божијег, видовитом
духу који живи у Аполониду. Завештавам ти у име Оца и Сина
116
и Светога Духа да изиђеш из Божијег саздања и да никако више
не уђеш у њега, него ван острва овог да будеш сам и никако у
човеку, већ у безводном месту!“
А ја, узевши писмо, пођох у други град на 60 попришта
одавде где беше Аполонид. Дошавши у град за два дана,
потражих Аполонида. И чувши где беше странствујући, одох к
њему и приближих се. Видовити дух одмах изиђе из њега. И рече
ми Аполонид:
„Зашто си дошао, учениче доброг учитеља?“
И рекох му:
„Дођох искати разума ваше мудрости и довести те твом
сроднику управнику и увести у твој дом.“
Аполонид беше у људском устројству и заповеди да се
припреми оседлан коњ. И пођосмо заједно. И ушавши у врата
града, упита ме:
„Где борави твој учитељ?“
Рекох му:
„Управник га свеза двоструким ланцима због тебе и затвори
у тамницу.“
Чувши ово, Аполонид не уђе у свој дом, нити прозбори са
својима, него ме поведе и одосмо у тамницу. Закуцавши на врата
тамнице, стражар одмах отвори сужањска врата. И видевши
Аполонида, паде ничице и поклони му се. И уђосмо ка Јовану
где беше на земљи свезан двоструким ланцима. И павши на своје
лице, Аполонид се поклони Јовану. Рече Јован:
„Устани, чедо, Бог те благословио!“
И устаде и скиде окове са Јована. И узевши га, изиђе са њим
из тамничких окова. Рече Аполонид тамничарском стражару:
„Ако ти шта каже управник за овог човека, реци му Аполонид
дође и узе га.“
И уведе нас у свој дом. И беше његов отац, и мати и браћа
његова плачући због пропасти његове. И како га угледаше,
устадоше сви љубећи га са сузама. И рече му његов отац Мирон:
„Шта ти би, чедо моје, те побеже из свог дома и донесе нам
велики плач?“
Аполонид рече свом оцу:
„Испуни се наш дом многим грехом. И уђоше апостоли
Христови, а ми не разумесмо за њих ко је пошиљалац а ко послан.
117
Због тога нам се, оче, ово зби да тиме спознамо пошиљаоца и
посланог.“
Чувши ово Мирон од сина, поверова му и рече:
„Ако су ово они, чедо, пођимо и известимо управника да
он заповеди да га затворе у тамницу по мом савету због писма
које ти посла.“
И рече Аполонид свом оцу:
„Не тугуј више, оче, јер знаш да нам је управник сродник и
све што му кажемо учиниће.“
И Аполонид рече Јовану:
„Узрок мог бежања је то, а знају и отац мој и мати моја
да када имадох три године и лежах на својој постељи утонуо у
дубок сан, стаде пред мене неки човек са леве стране постеље,
и продрмавши ме пробуди ме. И беше црњи више од сажеженог
и усахлог угарка. Очи му сијаху као велике свеће. И рече ми:
,Отвори своја уста!‘ И отворих. И уђе кроз моја уста и испуни
ми утробу. И од тог дана знађаше да ми чини о добру и злу као
и свима који су били у дому. И не само то, него ми говораше
све у тузи. Ово слушајући, то постаде узрок туге моје. Како
уђе Христов апостол у наш дом, он ми рече: ,Изиђи одавде,
Аполониде, да не би зло пострадао, јер овај човек јесте врачар
и иште тебе да те убије!‘ И одмах изиђох и отера ме до оног
града. И затим ми не даде да се вратим говорећи ми: ,Ако не
умре Јован, ти у свом дому не можеш живети.‘ И упитах чистог
Кинопа. И он ми тако рече. И када дође твој ученик у град у коме
бејах и како га видех, одмах овај дух у мени у каквом изгледу
уђе давно у моју утробу у таквом и изиђе. И од великих тегоба
олакшах. И велики мир доби мој ум. И добар бејах према твом
ученику.“
Јован рече Аполониду:
„Хоћеш ли видети силу Распетог? Дух који уђе у твоју
утробу беше видовит. И када у твој дом уђосмо, виде нас и учини
да побегнеш из свог дома како не би био изгнан силом Христовом.
Због тога те одагна из твог дома. Слушај, чедо, не само да пред
лицем нашим разобличујемо лукаве и нечисте бесове Христовим
именом, него их силом његовом одгонимо и посланицом.“
И узевши Јован од мене посланицу која беше написана
видовитом духу, показа је Аполониду. И прочитавши је, држаше
118
је. И повевши Јована, и свога оца Мирона и своју браћу, пођосмо
управнику. И исприча му све шта поднесе од зачаравајућег духа
и о добрим Јовановим делима. Чувши ово, управник нам се и
сам придружи и веома заволе мога учитеља. И отишавши од
њега, дођосмо у Миронов дом и бејасмо ту.
Узевши Јован Божије књиге, поче учити све који су у
дому. И научени беху из Божијих књига. Мољаху га да их крсти.
И поучи их о Оцу и Сину и Светом Духу. Крсти оне који су у
Мироновом дому. И остадосмо код њих. Управникова жена, како
виде оца верника и све који су у његовом дому, рече свом мужу:
„Ето, отац мој са свима својим поче веровати у распетог
Бога Јовановим проповедањем. Заишти и ти да и наш дом
прославља са домом мога оца.“
Управник Лаврентије рече својој жени Хрисапији:
„Жено, пошто сам у овом достојанству, не могу то учинити.“
Хрисапија му рече:
„Довољно нам је што си био у овом достојанству, јер можеш
бити и заступник нашем учитељу Јовану пред прогонитељима.“
Управник јој рече:
„Знај, жено, да је вера хришћанска мрзост не само цару, него
и свим људима. Ако се, дакле, крстим и будем помоћник дому
твог оца и свом дому и Јовану и свима који верују у Христа,
настаће раздори и многе распре и настрадаћемо. Сви који би се
окупили због овога спалили би нас огњем или одвели цару и цар
би нас почео мучити. Ако смо у првобитном обичају, држимо се
јелинског закона. Да се нисмо прихватили њега, него да Христа
славимо, стекли бисмо заштиту свих који верују у Христа. И
по окончању овог старешинства постаћу савршен хришћанин и
отада ћу бити јавно. Ти, дакле, узми наше дете и иди у дом свога
оца да вас Јован поучи и просвети и да сте чувани у Христу.
Пази, жено, да ништа не буде презрено што Јован говори.
Нити ћу ја одати тајне према вама које Јован објави док и ја не
постанем хришћанин. Јер ако јелински закон мучи онога који
открива тајне богова, то још више чини Христов закон. Чувај
још више саму себе и нашег слатког сина јединца.“
Чувши ово од њега, Хрисапија одмах узе свога сина и оде у
дом свога оца Мирона. И ушавши, поклони се најпре Јовану па
тек онда родитељима. Јован рече:
119
„Којим нам добром дође, чедо Хрисапија?“
Она му рече:
„Ради тога дођох у дом свога оца да се и мој дом уз његов
прослави.“
„Да прослави Бог срце твоје и мужа твог због овога!“
И павши Хрисапија на Јованове ноге, рече:
„Учитељу добри, дај ми о Христу знамење како бисмо се и
ми придружили дому мога оца!“
„Хајде да најпре говоримо о твом мужу и да ли ће ово бити
по његовој вољи.“
Хрисапија му исприча све што чу од свога мужа. И
обрадова се Јован великом радошћу чувши да се његова жена
хоће просветити по управниковом савету. И поучи је са њеним
сином и завешта да чувају шта им је речено. И крсти их у име
Оца и Сина и Светог Духа.
Видевши да његова кћи и њен син повероваше у Јованове
проповеди, Мирон принесе велико благо говорећи својој кћери:
„Чедо, ово велико благо имајте онолико колико вам треба
и једите на мојој трпези, осим ако се не одвојите од мог дома,
и да никад не одете управнику, или ако не почнете радити по
Христовим заповестима које вам предаде Јован.“
Миронова кћи рече свом оцу:
„Ако хоћеш тако, нека твоје благо буде код тебе, а ја и син
мој одосмо у наш дом. И злата и сребра нам је довољно. И
узевши га, вратићемо се к вама и остајемо при томе.“
Јован рече Мирону и његовој кћери:
„Не слажем се са вашим речима, јер ме Христос не посла
раздвајати мужа од жене, још више што је кћи твоја. По савету
свога мужа поверова у Христа. Нека иде, дакле, у свој дом
са миром, јер ја верујем Христу који ме посла да проповедам
његова чудеса. Како ће и муж њен ускоро постати хришћанин,
онда благо о коме говорите дајте онако како говори света реч:
,Онај који се смилује сиромашном, у зајам даје Богу и према
његовом дару узвратиће му се. Браћи која долазе и онима који су
лишени хране њима да се даје за потребу‘, како рече Господ наш
Исус Христос. Смилујте се да бисте ви били помиловани, дајте
120
и даће вам се, јер којом мером мерите, њом ће вам се одмерити.“
И ово рекавши, Јован ускоро отпусти Хрисапију и њеног
сина да иду свом дому. А нас двојица остадосмо у Мироновом
дому. Ујутру Мирон унесе Јовану много блага говорећи:
„Узми ово, учитељу, и раздај сиромашнима!“
Јован рече Мирону:
„Ето, прихватих твоју жртву. И ти је пронађе ради Бога.
Твоју замисао препуштам теби на вољу, да својим рукама
разделиш онима којима је потребно.“
Мирон свима којима је требало даваше тако да Христос све
увелича у његовом дому. Као простран источник даваше сва
добра у његовом дому. И сви који беху у његовом дому радоваху
се веома и даваху онима којима је потребно.
Слово о Василију и његовој жени Хариси
Беше неки човек у том граду веома богат, по имену

Василије, са женом Харисом, што би значило благодат. И они
беху без порода. Овај човек дође Мироновом сестрићу Родону,
веома доброродном човеку, који беше Јелин, и рече:
„Шта се то догодило твом ујаку Мирону да тако умуче са
овим странцима са читавим својим домом и не меша се са нама
и не прима нас себи на разговор? Реци ми какво је учење овог
човека.“
Родон рече Василију:
„Какво је учење овог човека не знам. Многи говоре да је он
Божији човек, јер говори и не погреши.“
Василије рече:
„Када би рекао и за моју жену па да роди дете!“
Родон рече:
„Као што неки говоре, и то може учинити.“
Чувши ово, Василије одмах изиђе из Родоновог дома и оде у
Миронов дом да разговара са Јованом. И упита да ли ту станује
апостол распетог Христа. И чувши истину, рече једном слуги:
„Говорио бих са Јованом, а Мирон нека извести Јована да
је трибун Василије пред вратима, дошао на разговор са њим.“
Чувши, Јован одмах устаде на сусрет са њим. И поклони се
Василије Јовану. Рече Јован Василију:
121
„Испуниће Господ све твоје молбе. Блажен је човек који Га
не искушава у свом срцу. Уз све то, Василије, иако је зло за оне
који искушавају Бога, ипак је Бог неискушан – дајући милост
на искушавање. То ли је хлеб који им са небеса шаље како би
га јели незахвалници и који се не труде? То ли је камен који
се расцепи изводећи реке водâ како би пили њему непокорни?
То ли је месо које заповеди да га буде у изобиљу како би га
јели незасити и којима преко носа прелази? И не вероваху
сви у створитеља Бога, неразумни и жестоки. Василије, не
искушавај Бога да не би имао зло искуство. Веруј њему и све
молбе срца твог испуниће.“
Василије виде како све што му беше на срцу он му рече. И
задиви се у свом уму. Јован рече Василију:
„Чедо Василије, веруј у Христа и сва твоја мољења даће ти
Христос!“
„И веровах и верујем, него те молим, учитељу добри, да
молиш твог Бога не би ли моја жена родила.“
„Ако верујеш, угледаћеш славу Божију.“
И поучивши се много Василије од Јована, изиђе из
Мироновог дома и оде свом дому. И исприча својој жени све
што чу од Јована. Ујутру, узевши своју жену Харис, дође у
Миронов дом Јовану. Рече Јован Василијевој жени Хариси:
„Благодат Божија да просвети твоје срце и твога мужа! Даће
Бог добар плод утроби твојој.“
Довољно их научи из Божијих књига. И паде благодат Божија
на њу. Тада замолише Јована да их просвети. И крсти их у име
Оца и Сина и Светога Духа. Василије замоли Јована да изиђемо
из Мироновог дома и уђемо у његов дом. Међутим, Мирон
га не остави него пусти само Јована да пође и учини молитву
у Василијевом дому. И затим се вратисмо у Миронов дом. И
зачевши у утроби, Василијева жена роди сина. И наденуше му
име Јован. Пре него што се дете роди донесе Василије велико
благо Јовану за раздавање сиромашнима. Јован рече:
„Иди, чедо, сам и раздај својим рукама и имаћеш богатство
на небесима!“
122
И када прође две године напусти [службу] управник, муж
Миронове кћери Хрисопине, и ушавши у дом свога таста
Мирона, рече учитељу Јовану:
„Сливање многих обавеза удави ум мој лишавајући ме твог
учења. Него, уз све то, молим твоју свету душу да ме просветиш
и очистиш од раније почињених грехова.“
Узевши Божије књиге, Јован га поучаваше. И по поучавању
поверова у распетог. Тада га Јован крсти у име Оца и Сина и
Светога Духа и оде с миром у свој дом.
О Хрисосу
Беше неки човек у том граду по имену Хрисос са женом

Луном и имаху сина јединца затомљеног нечистим духом. Тај
Хрисос беше од старијих грађана. И чувши како Јован ствара
велика чудеса силом Распетог, узе свога сина и доведе га у
Миронов дом. Видевши га, Јован му рече:
„Хрисе, греси твоји умртвљују сина твог. Замрзи новац и
имаћеш похвалу од Бога и неће лишити душу твоју и чуваћеш
тајне Божије.“
И ово рекавши, рече Хрису:
„Зашто си дошао к нама?“
И рече Хрисос:
„Господару, колико год је у дому мом, узми и одагнај злог
духа из мога сина да зло не пострада!“
„Нама није потребан твој дом, него ти и твој син.“
Хрисос рече Јовану:
„Господару, шта треба да чиним да би се мој син очистио
од нечистог духа?“
„Веруј у Распетог и очистиће се твој син.“
Хрисос рече:
„Верујем, господару, само да се очисти мој син.“
И узевши његовог сина за десну руку, прекрсти га три пута.
И одмах изиђе нечисти дух из њега. Видевши шта учини Јован,
Хрисос паде на своје лице и поклони се Јовану говорећи:
123
„Учитељу добри, наставниче заблуделих, молим те просвети
ме и дај ми Христово знамење!“
Узевши Јован Божије књиге, поучи Хриса. И обећа се
веровати у Христа и оде у свој дом. И узевши своју жену, и
велико благо и свога сина, дође Јовану и рече му:
„Ево, узми благо и дај мени, и жени мојој и сину мом
Христово знамење!“
„Христу није потребно благо, него добра вера. Иди, дакле,
и раздај ништима и прими благодат Божију!“
И поучи их о Оцу и Сину и Светом Духу и крсти их и посла
с миром у њихов дом. Ми проведосмо у Мироновом дому три
године не одлазећи из њега, него верујуће учећи и просвећујући
у овом дому. По окончању три године изиђох са Јованом на трг
на коме беше Аполонов храм. И окупи се ту много света, они
који вероваху поучавани Јованом и они који не вероваху. Беше
на том месту и оскврњени свештеник Аполонов. И говораху
људима који се окупише са нама слушајући Јована:
„Људи, зашто слушате овог саблазнитеља? Не беше ли
прогнан на ово острво због својих врачања, а ви га слушате?
И заслепи срце ваше не познајући истинит пут, него слушате
једног прогнаника и досађујете великом богу и не радите по
царевом завету.“
Чувши ово, Јован им рече:
„Ето, напушта се ваш пуст дом!“
И у тај час паде храм. И нити један човек у њему не
беше повређен, него се само храм разори и не остаде камен
на камену. Јована још запрљаше и многе ране нам зададоше.
И узевши нас, бацише нас у мрачну тамницу. И поставише
стражаре да нас чувају. И одоше управнику говорећи да је Јован
врачар и прогнан због врачарских злих чарања и да обори храм
великог бога Аполона. Чувши ово, управник се веома растужи
и заповеди да се бацимо у заједничку тамницу. И уведоше нас у
ту тамницу и оковаше Јована железом. И остадосмо у тамници.
Чувши Мирон за ово, оде управнику Акилу са својим сином
Аполонидом. И рече Аполонид управнику:
„Ти не поступаш сасвим исправно у свим случајевима.
Пружајући своју милостињу, покораваш све руке које моле.
124
Зато молим твоју великолепност за странца Јована како би га
пустио нама. Ако има шта да се каже против њега, нека је у
вашој власти. Ако заслужује смрт, онда нека умре, а ако ли не
заслужује, онда нека је код вас.“
Управник им рече ово:
„Чух од многих људи да је врачар и зачара све људе. Ако га
узмете и он побегне од вас врачарским злим чаролијама, шта
ћете учинити?“
Аполонид рече управнику:
„Ако побегне, ево наших глава уместо Јованове и сав наш
дом са свим нашим богатством.“
И заповеди управник да се учини тако посрамивши се
мужева који беху најсветлији од свих грађана. Дошавши
у тамницу, Мирон и Аполонид скинуше окове са Јована и
изведоше га из ње. И поведоше нас у свој дом. И рече Мирон
Јовану:
„Седи у дому свог слуге и не излази међу грађане пошто су
лукави и зли људи у овом граду и могли би те некако погубити!“
Јован рече Мирону:
„Не посла мене Христос да мирујем у твом дому, него ме
посла међу зле и лукаве људе, како рече. Овако ми заповеди
говорећи: ,Ето, шаљем вас као овце међу вукове и немојте их се
плашити, јер преко многих мука треба ући у царство небеско.‘
Ми такође имасмо иметак. И рече нам: ,Оставите све ово и
пођите за мном.‘ И оставивши, пођосмо за њим. Ја сам спреман
за његово име поднети злостављање, да будем тучен и да трпим,
прогнан а да не одем, просто рећи за име његово да умрем. Како
да овим ослобађањем из тамнице достигнем жељено а да не
верујем у Христа?“
И ово рекавши Мирону, поведе ме и одосмо на место звано
Побожно.
О губавом
Ту лежаше губав човек и када ми пролажасмо, рече Јовану:

„Учитељу хришћански, не обилази слугу свога!“
„Шта хоћеш?“
125
Рече губави:
„Имам хлеба и мало крављег масла. Не гнушај се свога
слуге, јер и ја сам странац као и ви. Када дођох на ово место,
просипаху се греси моји на мене и на моје родитеље. И стегоше
ме и учинише ме оваквим. И ако видим странца, почива душа
моја на њему.“
Чувши ово, Јован се ражалости и просузи. Рече губавом:
„Вратићу се и развеселићу се с тобом а и ти са мном!“
И пођосмо од њега. И нека удова жена, сретнувши нас, рече
Јовану:
„Господине, покажи ми где је Аполонов храм!“
„Чему ти је потребан храм?“
Она рече:
„Имам сина јединца и зао дух нападе на њега и савлада га
љуто. И дођох да известим чистог Аполона како бих знала шта
да чиним са њим.“
„Из којег си града?“
„Нисам из града, него из села Крије и никада нисам била
овде.“
„Колико има дана како је ушао дух у твог сина?“
Она рече:
„Двадесет и три. И незадржив је.“
Рече јој Јован:
„Иди у свој дом у име Оца и Сина и Светога Духа. Твој син
ће се очистити од злог духа.“
Вративши се, ми дођосмо на место звано Побожно ка
губавом. Рече му Јован:
„Ето, дођосмо на обед! Ко ће нас послужити?“
Рече губави:
„Господо, наведох вас на посао, јер ћете сами себе
послужити као и мене!“
„У име Исуса Христа, сина Божијег, устани и послужи нас!“
И ухвативши га за руку, подиже га. И устаде служећи нас.
И јеђасмо и писмо са њим. И уставши, дођосмо у Миронов
126
дом. И ушавши, затекосмо Мироновог сестрића Веродона. И
замоли Јована да му дâ Христово знамење. Он, поучивши га о
Оцу и Сину и Светом Духу, крсти га у име једносушне Тројице.
И ујутру дође странац који беше губав и поклони се Јовану. И
видеше сви који беху у Мироновом дому како постаде здрав и
зачудише се. И питаху га сви за његово оздрављење. И исприча
свима како исцеле. И замоли Јована да га учини хришћанином.
И, ето, Јован, поучивши га, крсти га у име Оца и Сина и Светога
Духа.
О Јеврејину Кару
Ујутру пођосмо од Мирона и одосмо на место звано Прокло.

То место беше на мору и у њему кожара. Један од кожара беше
Јеврејин по имену Кар. И обрати се Јовану речима из Мојсијевих
књига. А Јован разјасни све Духом. Кар се много упињаше
противећи се Јовану. Јован се препираше разрешавајући му и
тумачећи књиге чак и више од светих пророка. И казиваше му о
Сину Божијем и о његовом оваплоћењу, о страдању, о погребу,
о васкрсењу из мртвих, о седењу са десне стране Оца, и о
његовом очекиваном страшном и славном доласку. Онда Кар
поче хулити на све ово. Тек му Јован рече:
„Умукни и онеми!“
И постаде глув и не могаше говорити. Људи који беху на
том месту чуђаху се томе како Јовановом речју постаде нем.
Када прођоше два часа, не могаше Кар своја уста отворити нити
проговорити. Јован рече народу који стајаше испред:
„Људи, зашто се чудите оном који сам себи донесе пресуду,
јер они који се не повинују речима, суде им оружјем?“
Тада философ Марет рече Јовану:
„Учитељу, мед нема горчине и млеко не зна за злобу.“
И даде философ знак Кару и заповеди му да падне Јовану
на ноге. Онда му рече:
„Учитељу, као што свеза, разреши разумно!“
Јован му рече ово:
„У име Исуса Христа затворише ти се уста, нека ти се у
његово име и отворе!“
И одмах на Јованове речи Кар проговори. И отуд дођосмо
127
у дом Мироновог сестрића Родона. Дошавши њему, ту и
преноћисмо. Ујутру дође Кар иштући нас. И нашавши нас, паде
на своје лице. И поклони се Јовану и рече:
„Учитељу добри, схватам оно што је написано, јер оци
наши разгневише Бога, и добротом својом опрости им! И ја се
огреших према Богу који те посла. Него, опрости ми и дај ми
Христово знамење!“
И поучивши га, крсти га у име Оца и Сина и Светога Духа.
О Кинопу
Овај живљаше 40 попришта од града на пустом месту у

дому нечистом за људе, како неки говораху, 50 година. Сви који
беху на острву сматраху га богом за преваре које им наношаху
бесови. И свештеници Аполоновог храма, када видеше Јована
како са одважношћу поучава, те пропаст и опустошење храма,
одоше Кинопу говорећи:
„Познавасмо те много година као помоћника овог острва,
пречисти Кинопе. Молимо те, дакле, за помоћ, да нам помоћник
будеш и да нас спасеш од ове невоље у коју западосмо од
странца и изгнаника Јована. Окруживши се врачарским
злим чинима, домами себи и старешине нашега града. И
ослањајући се на њих, многе смутње чињаше у нашем граду,
па и светилиште страшног Аполона доведе у опустошеност. И
похитах управнику, и заповеди да га вргну у тамницу. Мирон
и Аполонид дођоше и изведоше их, али отада на твоје име не
остаде успомена. И сви људи заблудеше и пођоше за њим.“
Чувши ово од Аполонових попова, Киноп им рече:
„Ви знате да никада не изиђох из овог места, те како ме ви
каните да изиђем?“
И рекоше оскврњени:
„Молимо се твојој чистоти, уђи у град и помози нам!“
И рече Киноп:
„Нећу се покретати и улазити у град ради бедног и одбаченог
човека, него ћу ујутру пустити злог анђела у дом у коме се
налази и преузећу његову душу и предати је вечном суду.“
И падоше оскврњени попови на његове ноге и поклонише
му се и одоше својим путем. Киноп ујутру позва једног кнеза
злих духова и рече му:
128
„Добро се припреми и иди у Миронов дом и ослепи изгнаног
Јована. И нападни на њега и узми његову душу и донеси ми је
да јој судим како желим.“
И отишавши бес отуд, дође у град и дође у Миронов дом.
Јован лежаше на мирном месту. И стаде бес на то место. И
разабравши Јован Духом, рече му:
„Заповедам ти, о душе, да не изиђеш из овог места док ми
не кажеш због чега дође к мени!“
И по Јовановим речима постаде дух као свезан. И рече Јован:
„Реци ми, нечисти душе, ради чега дође у овај дом?“
И дух рече ово:
„Попови Аполонови дођоше Кинопу и многа зла му
испричаше о теби и молише га да дође у град и устреми се на
тебе како би умро. Он им не престајаше говорити: ,Има много
година како сам у овом месту и нећу се покретати. Нећу улазити
у град ради бедног и одбаченог човека, него пођите својим
путем, а ја ћу ујутру послати мог злог анђела који ће му узети
душу и донети ми је и ја ћу је предати суду.‘“
Јован рече духу:
„Посла ли те кадгод раније да узмеш човечју душу да би му
је однео?“
Одговори бес:
„Посла ме и ја убих.“
„А да ли однесе душу?“
„Не однесох је.“
„Због чега му се повинујете?“
А дух рече:
„Сва наша војска ту живи. И Киноп се сложио са свим нашим
кнезовима, као и ми са њим, да ће нас он послушати, а и ми њега.“
„Слушај, зли душе! Вели ти Јован, апостол Христа Бога, да
никако не изиђеш на погубљење човека, као ни на то место после
овога, него да изиђеш са овог острва и да му се не приближаваш
ни на каквом малом месту!“
Зли дух одмах изиђе са острва. Киноп виде како окасне
послати дух и не дође к њему. Посла другог духа рекавши му
исто. И он истим лукавством дође Јовану. Јован ово рече духу:
129
„Због чега дође овде?“
А бес одговори:
„Киноп посла једног од наших кнезова да би те убио. И
позва и мене и рече ми: ,Иди и убиј Јована.‘ Због тога дођох.“
„Заповедам ти у име Исуса Христа: изиђи са овог острва!“
И одмах оде. Видевши да му се ни други бес не врати,
Киноп позва два од кнезова и рече им:
„Идите Јовану и не улазите оба к њему, него један да уђе, а
други ван да остане и да слуша шта ће говорити!“
И уђоше бесовски кнезови у Миронов дом. И један се
приближи Јовану, а други остаде на месту на ком му заповеди
Киноп. И разумевши, Јован му рече:
„Зашто си дошао у хришћански дом, нечисти бесу?“
И рече бес:
„Киноп посла теби два од кнезова и ни један од њим му
се не врати. И позвавши затим друга два, мене и још једног,
рече нам: ,Идите Јовану и један нека уђе, а други да стоји ван и
слуша шта ће се говорити.‘“
Јован рече духу:
„Заповедам ти именом Распетог да се никако не вратиш
Кинопу, него да одеш са овог острва!“
И одмах оде. Бес који стајаше напољу, видевши какво горко
изгнање снађе његовог подруга, побеже и оде Кинопу да га извести
о свему. И не понови Киноп да пошаље другог беса Јовану, него,
испунивши се јарошћу, позва мноштво бесова и рече им:
„Ето, оне наше прогна Јован и сви ћемо зло страдати од
њега. Предстоји нам велики подвиг. Дођите, јер идемо сви у
град. Ви ћутите на месту и чините као да сте ми на служби, а ја
ћу ући и надвладаћу га и учинити да љуто погине.“
Повевши Киноп мноштво бесова, уђе у град. И заповеди
им да остану ван града. Узе са собом тројицу, који улажаху и
излажаху из града доносећи обавештења. Уђе Киноп у град.
Забруја по граду како он никада није улазио у њега. И окупише
се око њега и поклонише му се. И сваком одговори на њихово
запиткивање. И рече ми Јован:
„Добро се припреми, чедо Прохоре, и не малаксај, јер ће
нас Киноп у велику невољу довести.“
130
Сва браћа окупише се у Мироновом дому. И ту их поучаваше
Јован. И проведосмо у дому десет дана не излазећи ван, јер
мољаху сва браћа Јована говорећи:
„Велики је метеж у овом граду, те би нас могли све
погубити.“
Јован их тешаше све говорећи:
„Стрпите се, браћо, и видећете славу Божију, јер се напољу
сакупише угледни да чују његове [Кинопове] речи, а после ће се
чудити његовој погибији.“
После десетог дана рече ми Јован:
„Устани, чедо Прохоре, да изиђемо у град!“
И изишавши, дођосмо на место звано Вриј и ту седосмо.
И окупи се много људи. И Јован их поучаваше. Чувши да Јован
поучава, Киноп дође к њему. И видевши како се повинују Јовану
који говори, испуни се великом јарошћу. И рече читавом народу:
„Мужеви слепи и заблудели са истинитог пута, послушајте
мене! Ако је Јован праведник и праведно је оно што говори,
нека угоди вама и мени речи које ћу му ја упутити. Онда ћу
веровати ономе што он говори и што се збива.“
Около стајаху многи људи. И узевши Киноп једног младића,
рече му:
„Да ли ти је отац жив или је умро?“
А он рече:
„Умре!“
Киноп рече:
„Којом смрћу?“
Младић рече:
„Пошто беше морнар, разби му се лађа на мору и утопи се у води.“
Киноп рече Јовану:
„Ето, покажи ако истински учиш и изведи оца овом младићу
из мора и представи га њему и нама живог.“
„Не посла мене Христос мртве васкрсавати, него ме посла
да учим заблуделе људе.“
И рече Киноп народу који стајаше около:
„Зато се сада уверите који су путеви истинитог несазнајни,
и видите сви шта је у другом граду, јер Јован је врачар и
саблажњава на мађијски начин.“
131
И рече:
„Држите их док ја не изведем младићу оца из мора и
представим га живог!“
И ухватише Јована. И дођосмо са Кинопом на обалу мора.
И замахну Киноп рукама и запљеска. И настаде клопот. И сви се
уплашише. И пред очима свих постаде невидљив. И повикаше
сви говорећи:
„Велик си, Кинопе, и осим тебе нема другог!“
И наједном изиђе Киноп из мора имајући младићевог оца.
И дивише се сви. Киноп рече младићу:
„Да ли је ово твој отац?“
И рече младић:
„Да, господару!“
И поклонише се сви Кинопу и хтедоше убити Јована. И не
даде им Киноп говорећи:
„Да видите још боље од овога и биће мучен љуто.“
Позвавши Киноп другог међу људима, рече му:
„Да ли си имао сина?“
А он рече:
„Да, господару, имадох једног сина, а неко позавиде и уби
ми га!“
„Позовите његовог убицу и убијеног!“
И одмах се обојица нађоше ту. И рече Киноп човеку:
„Да ли су ово твој син и његов убица?“
И рече човек:
И рече Киноп Јовану:
„Зар се не чудиш овоме?“
„Ја се овоме не чудим.“
„Ако се овоме не чудиш, угледаћеш и више од овога и онда
ћеш се чудити. И док те не уплашим мојим чудесима, нећу те
послати у смрт.“
„Чудеса твоја ускоро ће нестати с тобом!“
Чувши ово од Јована, људи рекоше:
132
„Зашто брбљаш, изгнаниче, часном Кинопу?“
И одмах нападоше на Јована као дивље звери и дивљаци. И
разбише Јована о земљу и зубима својим шкргутаху. И остаде
као мртав. Мислећи да је мртав, Киноп рече народу:
„Оставите га непогребеног да птице небеске и звери
земаљске поједу његово тело, и да видимо да ли ће га подићи
Христос кога проповеда!“
И помишљајући да је Јован већ мртав, сви одоше са Кинопом
свако свом дому. Јован остаде на том месту без гласа. И ја видех
све то што му се догоди. И другог часа ноћи, када видех тишину
на месту, приближих се Јовану. И рече ми:
„Чедо, Прохоре!“
И рекох му:
„Шта је, господару?“
И рече ми:
„Брзо иди у Миронов дом пошто се тамо окупи сва браћа и
жалосни су, и реци им да је Јован жив и да му није никакво зло
и затим се брзо врати овамо!“
А ја одох и нађох све на окупу како тугују за Јованом. И када
покуцах на врата града, не смедоше ми отворити мислећи да
су градски саветници дошли по Киноповој заповести. Чекајући
много и дозивајући док један од Миронових слугу не позна мој
глас. И охрабриваху се говорећи да је Прохор, а они говораху
да није, него да је неко од грађана. Неко од њих, пришавши
вратима, рече:
„Прохор је!“
Отворивши врата, угледаше ме чудећи се, јер мишљаху да и
мене убише са Јованом. И рекох им:
„Не будите тужни, браћо, јер је учитељ наш жив и посла ме
к вама!“
Чувши да је Јован жив, браћа више не хтедоше чути од мене
нити речи, него одмах са мном изиђоше. И дођосмо на место где
беше Јован. И затекосмо га како се моли. И окретосмо се сви
лицем ка истоку. Када оконча молитву, рекосмо сви амин. Када
га поздравише, поче нас учити и заповедати о Кинопу, говорећи:
„Чувајте се, браћо, да се нико од вас не превари на оно што
чини врачар Киноп, јер он све то привиђењем чини. Али ускоро
ћете видети његову пропаст.“
133
И поучивши сву браћу, отпусти их. И упути им другу
заповест:
„Трпите, браћо, и угледаћете славу Божију и ћутите у
Мироновом дому!“
И опет поздравивши их, отпусти их.
Ујутру дођоше неки и видеше нас на месту званом Луповолија.
И отишавши Кинопу, рекоше му да је Јован жив. Чувши то, Киноп
позва демона који чињаше враџбине са смрћу и рече му какав је
Јован, али да буде спреман. И повевши га, дође к нама. И за њим
пође много људи. Како се приближише Јовану, рече му:
„Желим ти задати још већу срамоту и муку и зато
пренебрегох да до сада останеш жив. Него, пођи опет до мора
да видиш моју силу и тада ћу те силно постидети!“
Онда рече онима који стајаху:
„Држите га да опет видите велику силу коју ћу створити и
онда ћу га предати вечној осуди!“
И вођаху Јована док не дођосмо до мора. И дођосмо на
место на коме Киноп чињаше варљиве опсене. И затекосмо
мноштво мушкараца и жена како каде тамјаном и моле се. И
како угледаше Кинопа, падоше ничице на земљу и поклонише
му се. Беху и демони који иђаху близу њега за које Киноп
говораше да су ускрсли људи. И рече Киноп:
„Држите га док му не покажем силу!“
Запљескавши рукама, Киноп се врже у море. Сви повикаше
говорећи:
„Велик си, Кинопе, и нема другог осим тебе!“
И, гле, Киноп ишчезе од њихових очију. А Јован рече
обојици бесова за које мишљаху да су некада били мртви људи:
„У име Оца и Сина и Светога Духа наређујем вам, зли духови,
да останете на месту док Киноп буде одлазио у погибију!“
И одмах стадоше духови. И подиже Јован руке крстолико. И
уздахнувши, повика из свег гласа:
„Као на начин којим даде да Мојсије победи Амалика, тако
и сада, Господе, повуци Кинопа у морске дубине да више не
види ово сунце и да се не усели у људе који живе!“
И Јовановом речју настаде морски шум, и вртлог и сумрак
на месту где Киноп скочи. Рече Јован демонима за које мишљаху
да су били људи:
134
„Нарећујем вам у име Исуса Христа, распетог при Пилату
Понтијском, идите са овог острва!“
И одмах ишчезоше од њихових очију. Видевши како
Јовановом речју погинуше они за које мишљаху да су људи,
народ се разгневи на Јована, а највише младић, преварен да му
је отац брбљиви демон, као и онај што мишљаше да му беше
син који зло настрада. Ухвативши Јована, овај му рече:
„Врачару, дај ми сина!“
Такође и младић рече:
„Дај ми оца, прогнани врачару!“
И сви који стајаху около нападоше Јована говорећи му:
„Да си ти био добар човек, окупио би оне који су погинули.
Оне које беше чисти Киноп сабрао, ти их прогна својим
врачањима. Врати нам оба човека!“
И хтедоше га убити. Други међу њима рекоше:
„Нећемо му учинити никакво зло док нам чисти Киноп не
дође и сам га преда суду.“
И повероваше им сви, јер им Киноп заповеди када хтеде
ући у море да нико од њих не оде. И проведоше ту три дана и
три ноћи вичући и говорећи:
„Часни Кинопе, помози!“
Стајаху ту не једући. И тако доспеше у велику немоћ од
глади и вапаја који одаваху од себе. Неки од њих падоше на
земљу и остадоше без гласа. И троје од њих умреше. Како виде
њихову смрт, уздахнувши горко, Јован просузи и рече:
„Господе Исусе Христе, ради кога све ово трпим ја? Усели
благодат своју у срца ових људи и смисаони разум како нико од
њих не би погинуо!“
И то рекавши, тешаше их говорећи:
„Мужеви, и браћо и оци, послушајте ме! Већ четврти дан
чекате онога који неће доћи, јер је Киноп отишао у погибију.
Молим вас да узмете храну и да одете свако свом дому!“
И то рекавши, приђе тројици људи умрлих од туге и глади.
То место беше пригревито на коме их мучаше сунчева жега. И
рече Јован:
„Господе Исусе Христе, ти који ћеш у последње дане трубом
подизати одвајкада умрле, дај благодат овој тројици људи!“
И тог часа устадоше три умрла човека. Видевши сви шта
учини Јован, падоше ничице и поклонише му се и рекоше:
135
„Учитељу, разумесмо сви да си нам дошао од Бога!“
Видевши их како су изнемогли од глади, Јован им рече:
„Идите својим домовима и узмите храну и окрепите се,
а ја ћу поћи у дом слуге Христовог Мирона да бисмо се опет
окупили сви на беседи!“
И оде свако свом дому, а ми пођосмо у Миронов дом. И
свима нама који дођосмо настаде радост велика у Мироновом
дому. И поставише трпезу и добисмо храну. И беше велика
радост у том дому.
Ујутру се окупи сав град на једном месту. И дођоше у
Миронов дом и повикаше:
„Мироне, достојан си многих похвала, изведи нашег
учитеља како би нас поздравио!“
Мирон мишљаше како лукавством зову само да би извео
Јована и они га ухвативши убили. Јован рече Мирону:
„Зашто ти је смућено срце, јер верују у распетог пошто
нема никаквог зла у овим људима?“
И тако рекавши, изиђе из дома. Видевши Јована, људи му
почеше говорити:
„Ти си благодат нашим душама! Ти си велики Бог који нас
обасјава непроменљивом светлошћу!“
Чувши то, Јован растрза своје ризе и узевши земљу, посу је
по својој глави. И ужасоше се сви на то. И махну им руком да
ћуте. И ставши на високо место, Јован рече:
„Приближите се овамо!“
И када се окупише сви близу тог места, рече Јован:
„Чујте, браћо, мој одговор вама!“
Они још више умукоше. Узевши од Мојсијевих књига и од
пророка, Јован им говораше о Сину Божијем, да је он благодатељ
и просветитељ душа нас који верујемо у њега, и да Бог ради
заблуделости човечије посла свога једнородног сина, који му
беше у Закону, да ослободи преступнике Закона. И говорећи о
томе и о још много чему другом, сиђе са оног места и поново
уђе у Миронов дом. И неки са сабора уђоше за њим и мољаху га
да им да Христово знамење. И поучивши их, крсти их у име Оца
и Сина и Светога Духа. Беше просвећених 30 мужева.
Ујутру изиђе Јован из дома. И изиђосмо за њим ја и Мирон
и оних 30 освећених мужева. И дођосмо на зборно место. И ту
136
беше Јеврејин по имену Филон, који знађаше Закон по писању. И
како виде Јована, поче излагати из Мојсијевих и Пророчких књига.
Јован изложи њему напамет. Филон се супротстављаше према
писаном. Појављиваху се неподударности. Јован казиваше добро,
а Филонова противуречија беху лоша. И Јован рече Филону:
„Филоне, Филоне, Божијим писанијима нису потребна
многоречја, него чиста срца и вера изабрана!“
Обојица се разиђоше у немиру. Када Јован оде од Филона,
мало даље лежаше човек огрезао у огњици, а покрај њега
сеђаше младић. И како младић виде Јована са многим људима
око себе, рече му:
„Човече Божији, који Га проповедаш, смилуј се на овог који
лежи опхрван огњицом!“
И приближи се Јован болесном и рече:
„У име Божије, кога ја проповедам, устани и иди у свој дом!
Већ си здрав.“
И тог часа болесни устаде здрав, поклони се и оде у свој
дом. Видевши шта Јован учини, Филон потрча и ухвати га за
руку и рече му:
„Учитељу, шта је љубав?“
„Бог је љубав. Ко има љубав, има Бога.“
Филон му рече:
„Ако је Бог љубав, а како говориш да онај који има љубав
има Бога, покажи љубав Божију, уђи у мој дом да једемо хлеб и
пијемо воду, да буде Бог са нама!“
И одмах пође Јован за њим. Када уђосмо у Филонов дом,
његова жена беше губава као снег. И док јеђасмо и писмо, поче
[Јован] учити све који беху у његовом дому. И опет се Филон поче
спорити са Јованом. Филонова жена прими Христово знамење
и одмах се очисти од губе. Непоколебљиви и љубокриви Филон
паде пред Јована и рече му:
„Човече Божији, који Га проповедаш, не прогневи се на
слугу свога, који све што говорах беше на сметњу твом учењу,
него ми дај Христово знамење!“
Поучивши га, Јован га крсти у име Оца и Сина и Светога
Духа. И проведосмо код њега цео тај дан.
137
Изишавши ујутру из Филоновог дома, дођосмо на морску
обалу. И окупи се много света. И поучаваху се од Јована и у
сласт га слушаху. Дођоше ту и Аполонови свештеници који
беху одлазили Кинопу због разорења Аполоновог храма, који
разори Јован. И искушаваху Јована. Рече му један од њих:
„Учитељу, имам сина и он је хром у обе ноге. Учини га
здравим па да и ја верујем у Распетог.“
„Биће твој син исцељен!“
А он рече:
„Најпре га учини здравим те ћу тако веровати!“
„Не искушавај неискусивог и не хули зло, већ ћеш у име
Распетог ти бити у обе ноге хром!“
И тог часа раслабише се његове ноге и притом се не могаше
подићи са места на које паде. И остаде на земљи. Рече Јован
његовом подругу:
„Иди покажи његовог сина мом ученику!“
И позвавши ме, рече:
„Иди и реци сину Аполоновог свештеника: ,Јован рече:
У име Сина Божијег, распетог при Понтијском Пилату, дођи к
мени!‘“
И пођох и рекох му по Јовановим речима. Он одмах устаде
и пође за мном. И пришавши Јовану, паде и поклони му се. И
видевши његов отац како му син исцељен постаде, завапи из
свег гласа говорећи Јовану:
„Смилуј ми се, учениче Благословеног!“
И приближи се Јован и прекрсти га трипут. И уставши,
уведе нас у свој дом у коме проведосмо тај дан.
И изишавши ујутру, дођосмо до врата званих Доментијан.
И окупише се многи људи и поучаваху се од Јована. И беше ту
човек који имаше водену болест шеснаест година и никако се не
могаше покренути са места, па чак ни гласа не беше из његових
уста. Он покретима затражи мастило и хартију и написа по реду
Јовану овако:
„Апостоле Христов, ја сам странац. Ослободи ме ове болести!“
Узевши Јован књигу, прочита је и веома се растужи због
њега. И затим Јован написа књигу овако говорећи:
138
„Човек који има неподношљиву рану, апостол Христа сина
Божијег у име Оца и Сина и Светога Духа ослобађа га од те
болести!“
И примивши болесник књигу, прочита је и одмах устаде не
имајући ни мало болести на себи. Видевши шта Јован учини,
људи се примакоше још више да чују његове речи. Исцељени
човек паде пред Јована и мољаше га говорећи:
„Дај ми Христово знамење!“
И поучивши га, крсти га у име Оца и Сина и Светога Духа.
И када пођосмо отуд, срете нас човек кога посла управник.
И приближивши се Јовану, рече:
„Човече Божији, управник поручује да кренеш одмах и да
нам помогнеш!“
Беше управникова жена носећа у утроби и дође време да
роди. И како уђе Јован у управников дом, жена одмах роди.
Јован рече управнику:
„Због чега си нас позвао?“
Управник рече Јовану:
„Да би се благословио дом мој тобом.“
Јован рече управнику:
„Ако неко верује у Исуса Христа, Сина Божијег, биће дом
његов благословен у векове.“
„Веровах и верујем у Господа који те посла овамо за спас
сваког човека који живи на овом острву.“
И поучивши га из књига о Оцу и Сину и Светом Духу, крсти
га. И жена његова мољаше да је просвети. А Јован рече:
„Није ти допуштено, јер није прошло 20 дана.“
Управник му донесе много злата говорећи:
„Господару, узми ово и благослови мој дом!“
„Не може се овако благословити твој дом, него пођи и раздај
то ништима, и биће твој дом благословен!“
Проведосмо у његовом дому три дана и затим одосмо у
Миронов дом. И окупише се многи људи и учаху се од Јована.
И проведосмо у граду Втори три године. Када се оконча
трећа година, изиђосмо из тог града и дођосмо у Миронос,
који је од града Вторе удаљен 50 попришта. То беше мали
139
град, али много идолопоклонички и веома накићен поменутим
врачарским боговима. Око њега беше река. Када ми уђосмо у
град, нико нас не уведе, јер беше почетак месеца фебруара. И
ми дођосмо на место звано фиастерио, што значи власт. Ту беху
старешине града који имаху дванаест младића прикованих за
земљу. Јован упита једног од присутних:
„Који грех учинише ови оковани?“
А он рече:
„Почетак је новог месеца и узеће дванаест непорочних
младића и принеће их на жртву доброчинитељу вуку.“
„Хтео бих знати ко је вук.“
Муж рече:
„Четвртог часа дана доћи ће свештеници и узеће младиће и
повешће их на ту жртву да их жртвују. А иза њих ићи ће људи. Ако
хоћеш, и ти пођи за њима и тада ћеш видети вука и његово идолство.“
Јован рече мужу:
„Човече, видим да си душеван. Реци ми да ли је достојан
човек који је странац да види вука?“
Он рече:
„И странцима и домаћима јавља се.“
„Идем на то место, јер желим да га видим и ако се покаже,
имаћеш бесцени бисер, чија цена је већа од свих, и даћу ти га.“
Чувши то, муж пође са журбом да покаже Јовану то место и
вука. И дошавши на то место, рече човек Јовану:
„Ево тог места! Дај ми бисер па да ти покажем вука.“
„Човече, не буди неповерљив, него ми покажи вука и узми
бисер.“
Како то рекоше, и, гле, демон звани вук изиђе из реке.“
И рече му Јован:
„Теби говорим, зли душе, стани!“
И тог часа стаде дух. И рече Јован:
„Колико година има да си на овом месту?“
И рече демон:
„Шездесет година.“
140
„Заповедам ти у име Оца и Сина и Светога Духа изиђи са
овог острва!“
И одмах зли дух ишчезе испред наших очију. Видевши шта
Јован учини, онај човек паде на његове ноге говорећи:
„Смилуј ми се, човече Божији, и реци ко си и одакле си док
тако чиниш и Богом говориш и са страхом те слушају?“
„Ја сам ученик Исуса Христа, Сина Божијег, а овај вук,
кога називате богом, зли је дух који погубљује људске душе, и
због тога ме посла Христос овамо да одагнам демоне и људима
проповедам спасење и пут.“
Чувши то, човек паде ничице поклонивши му се и рекавши:
„Човече Божији, учини да будем Христов слуга!“
Узевши Божије писмо, Јован га поучи о Оцу и Сину и
Светом Духу. И он опет паде на ноге његове говорећи:
„Молим те, дај ми Христово знамење!“
Сишавши на реку, Јован га крсти у име Оца и Сина и
Светога Духа. И када се вратисмо са реке, рече Јован човеку:
„Ето, добио си многоцени бисер!“
И док му то говораше, кад, свештеници доведоше оковане
младиће како би их жртвовали демону званом вуку. Када би
долазили на то место, најпре би им се јављао демон и њих би
обузимао страх и трепет и тако би поклали младиће. И када
дођоше на то место, узеше ножеве и чекаху демоново јављање
да би поклали младиће. Јован им се приближи и рече:
„Мужеви, који не знате истинског пута, демона званог вука
ја прогнах са овог острва у име Оца и Сина и Светога Духа!
Узалуд бива ваш труд на овом месту, него ослободите младиће и
ја ћу вам рећи о духу који вас вараше.“
Када свештеници чуше Јована да тако говори, ужасоше
се, јер нико тог часа не смеђаше рећи нити речи један другом.
Рекоше пак:
„Вук рече да ће нас узети и понети и потопити у мору.“
„Пустите младиће да оду, а демона кога чекате ја одагнах из
овог места заповешћу мојег Бога!“
И не одговорише му. Тада приђе Јован и ослободи младиће
и рече им:
141
„Идите у град својој родбини“, јер нико од њихових
не иђаше са њима. И опет пришавши, узе ножеве из руку
свештеника. И сви се ужасоше на то и не смеђаху му рећи тешке
речи, јер држаху да су од бога и да не би пружили руку на Јована
и повредили га. Затим уђосмо сви у град. И стаде Јован на место
где беху мала врата. И окупише се многи људи око њега. И узе
Јован од Божијих писања и поче их учити о Оцу и Сину и Светом
Духу. И једни му вероваху, а други не вероваху за погубљење
демона званог вука. Затим поново слушаху Јована говорећи и
хвалећи га због живота деце. Свештеници не хтедоше слушати
његове речи.
Усред тога града беше бања. Један Зевсов свештеник имаше
сина по имену Мох. Он уђе у бању да се купа и удави га нечисти
дух. То беше демон изгнан из Ефеса из Диоскоридове бање у
којој му удави сина Домну. Када свештеник чу за сина, одмах
отрча ка бањи. А тамо беше мртав његов син. И дође Јовану
говорећи:
„Учитељу хришћанских тајни, ево већ приспе време да
верујем ономе што проповедаш, јер, ето, сина мог удави у
бањи нечисти дух! И разуми, ако хоћеш, подигни га и дај ми га
живог!“
„Верујеш ли да га могу ускрснути?“
И рече свештеник:
И узевши свештеник Јована за руку, уведе га у бању. Када
уђосмо у бању, видесмо младића како лежи мртав. И свештеник
паде на Јованове ноге говорећи:
„Заклињем те Богом у кога ти верујеш да подигнеш мог
сина!“
Узевши га за десну руку, Јован рече:
„У име Исуса Христа, сина Божијег, устани!“
И одмах устаде. И рече му Јован:
„Шта ти би?“
Младић рече:
„Купах се и из бање изиђе црн човек и удави ме.“
Јован разуме да је то демон. И одмах демон завапи снажним
гласом:
142
„О, Јоване, учениче Христов, заклињем те твојим Владиком,
не изгони ме из овог места!“
„Колико си година у овој бањи?“
И рече демон:
„Шест година. Ја сам онај који у Ефесу у бањи умори
Диоскоридовог сина и ти ме прогна.“
„У име распетог Исуса Христа, сина Божијег, изиђи са овог
острва и не настањуј се међу људима, него иди у пуста места!“
И одмах изиђе нечисти дух. Видевши шта учини Јован,
свештеник паде на његове ноге говорећи:
„Господару, ето мене и мог сина и целог мог дома пред
лицем твојим и штогод нам велиш, послушаћемо те!“
„У распетог Исуса Христа, сина Божијег, веруј и спашћеш
се ти и сав дом твој!“
„Верујем, апостоле и учениче благословеног Христа!“
И узевши нас, поведе нас у свој дом. И опет паде на његове
ноге и рече:
„Дај ми Христово знамење!“
И научи сав његов дом о Оцу и Сину и Светом Духу и крсти
га. И проведосмо код њега три дана радујући се и веселећи за
све што чињаше Бог Јовановим чудесима.
Када изиђосмо четвртог дана, одосмо на место звано
Флогони. И окупи се ту сав град слушајући Јована како поучава.
И, гле, притрча жена павши на Јованову ногу и рече:
„Човече Божији, који Га проповедаш, смилуј ми се!“
„Шта хоћеш да ти учиним?“
И рече жена:
„Муж ми умре оставивши дете од три године. И са великом
муком одгајих га до мушкости. Кад, поче га мучити нечастиви
дух. И дадох све из куће забадава рђавим људима. И нико од
њих не може га исцелити. Него, молим те, апостоле Христов,
смилуј се на мене и исцели мога сина!“
143
„Иди и доведи га и Христос ће га исцелити!“
И одмах поверова жена. И пође са другом децом да га
доведу. И како га поведоше, рекоше му:
„Пођи Јовану, Христовом апостолу, да истера из тебе
нечастивог духа!“
И Јовановим речима одмах изиђе нечастиви дух из детета чак
и пре него што га доведоше до Јована. Мати његова, примивши
га здравог, приђе Јовану и паде на његову ногу говорећи:
„Господару, дај ми Христово знамење!“
И примивши Јован сина из жениних руку, рече му:
„Пођи да идемо у ваш дом!“
И када уђосмо у дом, научи их Јован о Оцу и Сину и Светом
Духу. И крсти све који беху у њиховом дому. И проведосмо код
њих три дана.
И када изиђосмо четвртог дана из дома, пође иза нас много
људи. И беху поучавани од Јована. И на месту где их поучаваше
Јован стајаше Дионисов храм у који улажаше мноштво људи
уносећи вино и много спремљене хране, јер беше свечани дан.
И јеђаху и пијаху са женама без деце. По безмерном јелу и
пићу затворише врата и као коњи вриштећи нападаху на жене
незаустављивим блудом. Дође време да се тог дана принесе
оскврњена и бестидна жртва. И због празника окупише се
свештеници и говораху Јовану:
„Човече, доста је тог твог злог семена које си сејао међу
неразумним људима! Иди од нас јер нам је празник великог
Диониса да те не бисмо зло погубили!“
Јован не престајаше говорити онима који у сласт примаху
истиниту реч. Видевши да не умукну говорећи, нити оде са тог
места, свештеници нападоше на њега и свезавши га вукоше га.
И много рана зададоше му. И одоше оставивши га свезаног.
Беше обичај да најпре свештеници окусе јело и пиће и узму
део, а потом се окупља сав свет на мрско бешчашће. Када уђе
дванаест свештеника у Дионисов храм, Јован уздахну. Лежећи
на земљи, рече:
„Господе Исусе Христе, да се сруши овај храм!“
И одмах паде и уби дванаест свештеника. Видевши шта се
зби, народ потрча и развезаше Јована говорећи:
„Немој и за нас да се молиш и да огњем будемо сажежени!“
144
О Нотијану и Фори
Беше неки муж у том граду Мироносу по имену Нотијан са

женом Фором. И они имаху два сина. Старијем беше име Рокес,
а другом Поликарп. Нотијан поседоваше демонско зло. И написа
многе књиге о створеним демонима. И када виде Јована како се
моли због обореног храма и дванаест поубијаних свештеника,
сажали се веома. И гнев Сотонин имаше према Јовану, јер сви
људи потрчаше и поклонише се Јовану и поучише се од њега.
Нотијан рече Јовану:
„Учитељу, ево сви те волимо јер нас све исцели! Ако је
благодат у твом срцу, учини да дванаест свештеника устане!“
„Да су достојни устајања, не би умрли падом храма!“
Нотијан рече:
„Ја ћу ти приредити славу говорећи ти: иди подигни
свештенике да бих и ја веровао у Распетог, јер ако их ја будем
подигао, ти ћеш у злим мукама бити лишен овог живота.“
И одмах Нотијан оде и обиђе рушевине храма. И позивом
створи дванаест свештеника. И рече им:
„Пођите за мном и да учинимо да зло погине Јован!“
Демони рекоше:
„Не можемо се приближити месту где је Јован, него ћемо
стајати овде, а ти пођи и доведи људе овамо. И када нас виде,
повероваће да смо ми свештеници и поћи ће и камењем убити
Јована. И биће лишен части одлазећи из овог живота.“
И послуша Нотијан речи демона и дође Јовану и људима
који га окруживаху. И повикавши из свег гласа, рече:
„Људи и браћо, зашто сте преварени од човека псовача који
говори бескорисне речи, и који не може учинити добра? Ви чусте
речи које му ја рекох: ,Иди и подигни свештенике па да верујем
у Распетог, или да их ја подигнем, па ћеш се зло опростити од
овог живота.‘ И рече ми: ,Не беху достојни живети.‘ Ја одох и
подигох их, али мислим и храм подигнути. Ви пођите сви за
мном и видећете устале. И тако ћемо Јована ставити на муке, а
он ће са својим учеником остати сам на месту.“
Чувши за свештенике, народ пође за Нотијаном. И док иђаху,
саветоваше их Нотијан како да погубе Јована. Повевши ме,
145
Јован пође другим путем и пре се нађосмо на месту разореног
храма. И како видеше Јована, још им се не приближивши,
оних дванаест демона побегоше са тог места, а ми утекосмо и
сакрисмо се у пећини. Дошавши са народом, Нотијан позиваше
демоне, то јест оне које он створи као свештенике. И не беше
ни трага ни гласа од њих. Ум њихов излуђиваше се док чекаху
демоне да се јаве. И остадоше на том месту од четвртог до
седмог часа. Јован ми рече:
„Устани, чедо Прохоре, да идемо на место где бејасмо, јер
народ жели тамо да пође!“
И уставши, дођосмо на место. Народ се подиже на Нотијана
говорећи му жестоким речима:
„Зашто учини да изгубимо сву наду нашу? Обманувши нас,
одвоји нас од нашег учитеља.“
И хтедоше га растргнути рукама говорећи му:
„Уморићемо те као што си ти намеравао нашег учитеља!“
Неки од њих рекоше:
„Немојмо га убити, него га поведимо нашем учитељу да
учинимо по његовом савету!“
И ухвативши га, доведоше га Јовану и рекоше:
„Овога нађосмо како нам препречује путеве које си нам
ти показао као добре и глатке. И хтеде и тебе убити да би нас
завео. Него, заповеди да како он теби хтеде учинити да тако и
сам добије.“
И рече им Јован:
„Не чините таму да у таму не одете! Будући да сте синови
светлости, идите ка светлости и тама вас неће сустићи, јер је
Христова истина у вама.“
И не даде им Јован да погубе Нотијана. И многи од њих
мољаху га говорећи:
„Учитељу, молимо те дај нам Христово знамење!“
„Пођите с миров својим домовима, јер је вече, а ујутру
дођите и примите Божију благодат!“
И одоше свако свом дому. Ујутру дођоше у најраскошнијем
говорећи:
„Учитељу, дај нам Христово знамење!“
146
„Пођите за мном на реку и тамо ћу вас крстити!“
И повевши све који вероваху, доведе их на реку. Учаше их
како да се крсте. Нотијан чинима злим својим преврати реку у
крв. Видевши сви, уплашише се. И рече Јован :
„Господе Исусе Христе, сине Божији, који створи чисту
природу свим људима, обрати речну воду у њено стање које си
ти дао и Нотијана казни ослепљењем да не би могао прећи са
овог на друго места!“
И одмах Јовановом речју очисти се вода, а Нотијан остаде
на том месту слеп. И затим Јован поучи све вернике и крсти их у
име Оца и Сина и Светога Духа. Беше двеста мужева и њихових
жена. Нотијан завапи:
„Смилуј ми се, апостоле доброг Бога! Учини да прогледам
и дај ми Христово знамење!“
Узевши га за десну руку, Јован га подиже и поведе ка
води. И научивши га о Оцу и Сину и Светом Духу, крсти га.
И одмах му се отворише очи. И повевши Јована, одведе га у
свој дом. У његовом дому беху многи идоли. И када уђе Јован,
одмах падоше и скрушише се. И када виде Нотијан, још више
вероваше у Христа. Када то видеше жена његова и његов син,
вероваше и крстише се. И поздравивши се, изиђосмо из тог
града Мироноса.
Дођосмо у град Каров, који је од Мироноса удаљен дванаест
попришта. Када уђосмо у град, срете нас мудар муж Јеврејин по
имену Фавст и уведе нас у свој дом. И поучи Јован све који беху
у његовом дому и крсти их. У његовом дому проведосмо многе
дане. То острво остаде без управника. И дође други управник
острва по имену Макрин, силан Јелин и немилостив према
хришћанима. Изиђе Макрин у посету другим градовима, а његов
дом беше у другом граду. И дође у град Каров да проведе у њему.
У том граду беше богата удовица по имену Проклијана. Она
имаше сина јединца од 24 године по имену Сосипатр. Он беше
изгледом лепши од свих људи. Подстакнута нечистим духом,
Проклијана спопаде свог сина пожелевши га. И рече му:
„Чедо Сосипатре, имамо много злата. Да једемо и пијемо
и веселимо се и да не буде теби друге жене, јер, ето, ја нисам
стара, већ лепа, и бићу ти као жена, а ти мени као муж. И ја ћу
те заштитити од свих жена.“
147
Јован беше на градском тргу поучавајући. И окупи се ради њега
много народа. Приђе и Сосипатр и слушаше га. Народ негодоваше
због Јована и говораху да је преварант и да је оно што им говори
неправедно. Сосипатр оде са места на коме стајаше и приђе Јовану.
Јован примети нечасног духа који покреташе младића на пожуду
према својој мајци. И погледавши на њега, Јован рече:
„Сосипатре!“
А он рече:
„Шта је, учитељу?“
„Беше жена нека у једном граду и имаше младог сина
јединца. Она се зваше Заводница, а њен син Незаведен. Беху
веома богати, а злочинитељ ђаво, позавидевши, наведе мајку на
Незаведеног како би га завела и уништила. Заводница се заведе,
а Незаведени се не заведе. Дуго времена прогањаше свога сина.
И отишавши Заводница свекру, оклевета Незаведеног да је
заведен. Њен свекар осуди Незаведеног да се преда зверима. И,
гле, Вишњи рече: ,Чистог очисти, а нечистог и тамног помрачи!‘
Кога, Сосипатре, ухвати: сина или матер?“
А Сосипатр, као што жедна земља која прима кишу и
доноси добро биље, тако у себе упи Јованове речи и рече:
„Достојно је похвалити сина, а матер одбацити.“
„Пођи у дом свој здрав и тако угледај мајку своју, а за
заводништво поможе ти Вишњи!“
Сосипатр паде ничице и поклони се Јовану говорећи:
„Господару, ако сам достојан, пођи за мном, својим слугом,
у мој дом! И понудиће ти слуга твој хлеб и воду и јешћемо и
пићемо како би се благословио дом слуге твога.“
Јован пође за њим. И када уђосмо у његов дом и Проклијана
угледа Јована, испуни се великим гневом према њему. Намигну
Сосипатру и он оде к њој. И рече му:
„Не рекох ли ти ,Не дај другом човеку да дође к мени, а ја
друге жене нећу довести теби?‘ И зашто доведе два грозна мужа
да наруже наш дом?“
И рече јој Сосипатр:
„Мати моја, немој тако мислити о овим људима, него им
постави трпезу да једу и пију и пођу на свој пут.“
148
И рече му његова мајка:
„Неће јести и пити у нашем дому, него ће са бешчашћу бити
истерани да се некако не преобрази твоја мисао и не омрзнеш
своју мајку. Ја бих умрла због тебе.“
Сосипатр рече:
„Нема човека на земљи, мати моја, који би могао учинити
да замрзим моју мајку. Него, постави овим људима трпезу са
хлебом и водом да једу и пију и да пођу на свој пут, а ја ћу ти
учинити то што мислиш.“
Чувши то, Проклијанија ућута. И постави нам Сосипатр
трпезу својим рукама и он једини седе да једе са нама. Проклијанија
сеђаше у близини на скривеном месту мислећи хоћемо ли почети
поучавати њеног сина. Разумевши њено лукавство, Јован не
изусти ни речи. Јевши и пивши, рече Јован Сосипатру:
„Пођи, чедо, да нас испратиш!“
И уставши, пође за нама, а за њим иђаше Проклијанија да
би се што пре вратио њен син и окончао ђаволско дело. Када ми
изиђосмо кроз спољашња врата, хтеде Сосипатр изићи са нама.
Проклијанија га ухвати говорећи:
„Чедо, врати се у свој дом!“
А он рече:
„Остави ме да изиђем мало за овим људима и ускоро ћу ти
се вратити!“
А она рече:
„Не иди него се врати и учини на вољу својој мајци па тек
онда пођи!“
Сосипатр се стужи веома, јер знађаше одавно да јој демон
помути ум пошто га више пута вучаше и присиљаваше, али га
Бог избављаше од њеног смртног јада. Рече јој:
„Иди у дом и ускоро ћу се вратити к теби!“
Она га не пусти, него га шчепа чврсто за његове хаљине.
И истргнувши га Јован из њених руку, одвоји се од ње и пође
за нама. И проведе три дана учећи се од Јована. И трећег дана
распаљена беше Проклијанија демоном и изиђе тражити свог
сина, јер јој ђаволска ватра не даваше спокоја. Када дође на
место на коме Јован поучаваше, не схвати зашто јој син није ту.
Када га не нађе, оде. Идући угледа га и пришавши му, ухвати га
за хаљине. Он јој рече:
149
„Не дирај ме, мати моја, и све што ти је на срцу учинићу!“
Она га не послуша. Догоди се да Антипат пролажаше туда.
И када им се приближи, повика Проклијанија из свег гласа:
„Антипате, помози!“
И свргавши покров са главе, трзаше своје седине, многе
сузе точећи због Сосипатра. И рече Антипат:
„Шта ти је? Испричај ми сталожено.“
А она рече:
„Удовица сам и ово ми је син. Мој муж је умро док овај
имаше четири године и доста блага дадох док га подигох до
зрелости. Данас му је 24 године. И, ето, десети дан ме бије
говорећи: ,Мати моја, буди са мном!‘“
Чувши ово, Антипат се разгневи на Сосипатра и заповеди
да га ухвате и да донесу сирове говеђе коже, и отровне змије и
гмизавце, аспиде, и гује и керасте. И нареди да га ушију у коже
са тим змијама. Јован одмах отрча Антипату и рече:
„Неправедан суд си досудио према чистом и неоскврњеном
детету!“
Проклијанија шчепа Јована говорећи:
„Антипате, помози! Због овог човека мом сину то паде
на ум, јер он, ушавши у мој дом, узе мог сина и научи га том
безакоњу.“
Чувши то, Антипат нареди да га чврсто држе и донесу још
других кожа и змија како би и Јована на исте те муке бацили.
Погледавши на небо, Јован рече:
„Господе Исусе Христе, непомерива и непобедива сило,
нека се затресе ово место и да изиђе огањ због неправедног и
кривог суда Антипатовог!“
И Јовановом речју појави се огањ и трус на земљи. И како
беше Антипат испружио руку да осуди Јована, одмах постаде
његова рука сува. Слично и са Проклијанијом би: подигавши
десну руку горе, а леву доле и очи развративши, остаде тако. Сви
други, павши на земљу, беху мртви. Само Јован, ја и Сосипатр
остадосмо крај кожа и змија. И трус тресаше место. Антипат
рече Јовану:
„Апостоле и учениче благословеног Бога, учини да ми рука
буде исцељена и вероваћу у Бога кога проповедаш!“
Погледавши на небо, Јован уздахну и помоли се рекавши:
150
„Господе Исусе Христе, сине Божији, као што непобедиву
силу пусти на ово место за казну безаконим људима, нека надјача
величина милосрђа твог ове људске грехе и да постане земља
онаква каква беше и да се утиша и сви људи да су исцељени као
што беху раније!“
И по Јовановим речима одмах стаде земља, и рука
Антипатова постаде здрава, и Проклијанија оздраве и сви који
падоше устадоше. О, велике силе Божије, јер он је затресе и
заустави и све исцели! Антипат рече Јовану:
„Човече Божији, уђи у мој дом да једемо хлеб!“
И повевши нас, уведе нас у свој дом и постави нам трпезу.
И једосмо и писмо. И проведосмо код њега тај дан. И Сосипатр
беше са нама. Ујутру замоли Антипат Јована:
„Господару, ако сам достојан, дај ми знамење!“
И научи га о Оцу и Сину и Светом Духу и крсти га. Видевши
како поче веровати њен муж, Антипатова жена узе свог сина и
поклони се Јовану говорећи:
„Човече благословеног Бога, како си прославио мог мужа,
тако прослави и мене и сина мог у име твог Бога!“
Поучивши је из Божијег Писма, Јован је крсти у име Оца и
Сина и Светога Духа. И постави нам Антипат трпезу. И једосмо
и писмо и узвеселисмо се. И цео његов дом поверова у Бога. И
изиђосмо из његовог дома. И рече Јован Сосипатру:
„Чедо, пођи својој матери!“
Он не хтеде ући због матере и рече:
„Учитељу, идем за тобом кудгод да кренеш! У свој
дом никада нећу ући, него ћу све оставити наслађујући се
заповестима Христовим.“
„Чедо, немој мислити на зла која си слушао од своје мајке,
јер она, оставивши све насртаје сотонине, брине за Христа.
И зато више нећеш од ње слушати зле речи, нити ћеш видети
ђавољег изгледа на њој, него ће се још више кајати због злих
речи и лика који је створила према теби.“
И повевши Јован Сосипатра, уђе у његов дом. Проклијанија
беше пала на земљу плачући због свега злог што се раније
збило. И како нас чу да уђосмо у дом, одмах устаде и пође нам
у сусрет. И павши на ногу Јовану, рече:
151
„Учитељу, сагреших према великом Богу кога ти пропо-
ведаш, јер, ето, сва зла према сину мом која слушаше од мене
исповедићу теби, добром исцелитељу, који може излечити моје
неисцелне ране. Још из давних дана подстрекаваше ме моја
мисао од нечистог духа на обљубу мога сина. И много пута
сам му досадила, а он ме не послуша да буде са мном. И отада
демон паде у гнев. И прискочих Антипату да га погуби не бих
ли се ослободила велике распаљености коју сам имала према
њему. Него, помоли се свом Богу да би ми опростио сва зла која
починих!“
Узевши Божије писмо, Јован је поучи потребном и научи
је о Оцу и Сину и Светом Духу да верује у њих. И крсти њу и
Сосипатра и сав њен дом. Проклијанија донесе много злата и
стави га пред Јована говорећи:
„Узми ово и раздај ништима и онима којима треба!“
И рече [Јован]:
„Да ли ти је још тога у дому?“
[Она] рече:
„Да, господине, још је много другог!“
„Ако си се одлучила на давање онима којима треба, онда га
држи у дому и својим рукама им га дај, и имаћеш ризницу на
небесима.“
Чувши Јованову заповест, она по све дане стојећи пред
вратима свога дома даваше свима којима требаше. Ми
проведосмо у њеном дому многе дане. Видесмо добар плод на
њој и на њеном сину. Постом и молитвом мучаше се молећи
Бога да би јој опростио њене раније грехе. Врата њеног дома
беху отворена свима којима је требало после добре поуке, јер
истинско покајање узводи нас ка Богу и очишћује нам душевне
нечистоће.
Благодат Господа нашег Исуса Христа беше дата Јовановим
речима. И вероваху сви који живљаху на острву Патмосу. Умре
цар Андријан који нас заточи на острву Патмосу. И дође други
цар који не забрањиваше Христово учење. Многи који долажаху
говораху му о Јовану како је преподобан и уздржљив човек и да
су његове речи добре. А цар, написавши књиге у којима беше
опроштај за наше заточење, посла их Јовану. И по добијању
152
књига виде Јован да вероваху у Христа сви који живе на острву
Патмосу и пожеле опет да се врати у Ефес. Сазнавши за то,
братија мољаше Јована да не отплови од њих него да проведе са
њима на острву Патмосу до смрти. Јован их тешаше говорећи:
„Шта чините, чеда? Плачући наносите тегобу мојој души,
јер Христос, у кога сте поверовали, јавио ми је да се вратим
поново у Ефес због многих слабости које су тамо међу браћом.“
Братија одоше Јовану, јер он не прихвата њихове речи,
већ мисли ићи у Ефес. И павши ничице, мољаху се са сузама
говорећи:
„Ако тако мислиш учинити, учитељу наш, и оставити нас
сироте, предај нам писања која си видео од сина Божијег и речи
које си слушао од њега ради нашег незнања о њему, да не би
нико од браће, ослабивши поново, пошао за ђаволом и да му не
будемо за храну.“
„Чули сте, чеда, о свим чудесима која учини син Божији
пред мојим лицем. И све речи које ми говораше да вас научи,
разумејте и будите их достојни, и даће вам вечни живот.“
Када братија чу те речи да им неће дати писања о Христу,
тада са великим плачем повикаше ка Јовану говорећи:
„Уверавамо те и молимо, оче, да нам предаш писање о сину
Божијем!“
Он се смилова на многе њихове сузе и рече им:
„Идите својим домовима, те ако Господ усхтедне, онда ће
вам заповешћу својом дати што мољасте.“
И оде свако свом дому. А Јован ме поведе и изиђосмо из
града на око једно поприште на мирно место. Име тог места
је Покојиште, а ту беше мала гора. Попевши се на гору, ми
проведосмо три дана. Јован провођаше време не једући.
Мољаше се и клањаше Богу не би ли дао Јеванђеље братији.
Трећег дана рече ми Јован:
„Чедо Прохоре!“
И рекох:
Рече ми:
„Уђи у град и узми црнило и хартију и донеси ми овамо. И
не казуј братији на ком сам месту.“
153
Ушавши у град, узех црнило и хартију и одох к њему. И
рече ми:
„Остави црнило и хартију и опет иди у град и после два
дана дођи к мени!“
И учиних како ми рече. После два дана дођох к њему и
затекох га како се моли. И рече ми:
Рекох:
И рече ми:
„Узми црнило и хартију и стани са моје десне стране!“
И учиних тако. И настадоше велике муње и гром као да се
покрећу горе. И падох ничице на земљу и бејах као мртав. А
Јован, пруживши руку, узе ме и подиже. И рече ми:
„Седи са моје десне стране на земљу!“
И учиних тако. И поново се помоли. И по молитви ми рече:
„Чедо Прохоре, оно што чујеш из мојих уста, то пиши на
хартију!“
И отворивши Јован своја уста, погледа горе на небо
говорећи:
„У почетку беше Реч и Реч беше од Бога, и Бог беше Реч,“ и
друго затим. Он стојећи говораше, а ја седећи писах. Проведосмо
два дана и шест часова – он говорећи, а ја пишући. И испунисмо
Божије речи. И поведе ме Јован и уђосмо у град у Сосипатров
дом и његове мајке Проклијаније. И постави нам трпезу и на
њој много различите хране. Јеђасмо и писмо и проведосмо код
њих тај дан. Ујутру рече Јован Сосипатру:
„Чедо, потражи ми добре кожице за чисто преписивање
Јеванђеља!“
И донесе Сосипатр кожице. И рече ми Јован:
„Седи и изрежи ове кожице и напиши на њима Божије
Јеванђеље!“
Ја сеђах у Сосипатровом дому и са свим сравњивањем
исписах Божије Јеванђеље. Јован поучаваше и постављаше
епископе и попове по црквама које беху подигли по његовој
заповести. И када добро и чисто преписах Јеванђеље, унесмо
га у цркву. И заповеди Јован да се окупи сва братија да им се
прочита Јеванђеље. И оно које је на кожицама, то да држе на
154
острву Патмосу, а оно које је на хартији да понесемо ми у град
Ефес. И окупи се сва братија. И рече ми Јован:
„Устани, чедо Прохоре, и прочитај Јеванђеље наглас свој
нашој братији!“
И устадох и прочитах Јеванђеље наглас свој братији. И
обрадоваше се веома великом радошћу и весељаху се славећи
Бога. Јован рече свој братији:
„Узмите Јеванђеље и преписавши га, поставите по свим
црквама!“
И рече ми Јован:
„Чедо Прохоре, пођи да изиђемо сви ван и да их поучимо и
да већ одемо отуд!“
И изиђосмо напоље сви. И проведосмо међу њима шест
месеци. И научи их све Јован. У једном селу беше Зевсов
свештеник по имену Евхарис. И он имаше слепог сина. И док
Јован поучаваше, завапи слепи из свег гласа и рече:
„Ти који у Бога верујеш и проповедаш га помоли се за мене
не бих ли, слатко те слушајући, прогледао и видео ти лице и
обрадовао се још више!“
Сажаливши се веома на њега, Јован га ухвати за руку и рече:
„У име Исуса Христа, сина Божијег, прогледај!“
И одмах прогледа. Видевши Евхарис шта уради Јован, паде
на земљу клањајући му се и говорећи:
„Дај мени и мом сину Христово знамење!“
И ушавши Јован у његов дом, крсти га у име Оца и Сина и
Светога Духа. И изишавши отуд, уђосмо у град и проведосмо у
њему дан.
Ујутру, изишавши из града, иђасмо поприштима до тихог
места и нађосмо ту пећину. И проведосмо у њој десет дана.
Беше и воде у тој пећини. Ја силажах у град сваког дана једући
међу братијом. Јован остајаше у пећини десет дана не једући. И
десетог дана пожеле ући у град. И савивши колена, помоли се.
Када изиђе из пећине, јави му се глас говорећи:
„Јоване!“
А он рече:
„Да, Господару!“
И рече му:
„Проведи у пећини других десет дана и јавиће ти се многе
и велике тајне на овом месту!“
155
И опет проведе Јован других десет дана на том месту не
једући. И беше у великом заносу и виде и чу многе анђеле
Божије говорећи му шта видеше. А Јован, опет ме позвавши,
рече:
И рекох:
И рече ми:
„Уђи у град и узми црнило и хартију и дођи овамо!“
Ја одох у град и узевши црнило и хартију донесох Јовану.
И рече ми:
„Шта чујеш из мојих уста, пиши на хартији!“
И отворивши уста своја, поче говорити. А ја писах. И
проведосмо два дана – он говорећи, а ја пишући. И опет уђосмо
у град и дођосмо Сосипатру. И постави нам трпезу. И јеђасмо
и писмо, и проведосмо код њега тај дан. Ујутру рече Јован
Сосипатру:
„Чедо, потражи ми кожице за преписивање Откровења!“
И донесе Сосипатр кожице. И рече ми Јован:
„Припреми кожице и препиши чисто на њима Апокалипсу!“
Ја са свим сравњивањем исписах Апокалипсу. По
исписивању позва Јован сву братију и уђосмо у цркву. И рече
ми Јован:
„Узми књиге Откровења и прочитај наглас свој братији!“
Ја узех књиге и прочитах свима који слушаху. И обрадоваше
се веома великом радошћу. И рече Јован:
„Узмите ове књиге Апокалипсе и преписавши их ставите у
све цркве, а оне које су на хартији задржаћемо за себе!“
Ујутру изиђе Јован на саборно место. И окупи се сва братија
и од Јевреја и од Јелина и он их поучаваше. И после тог учења
рече им:
„Чеда, чувајте предања која сте добили од мене како бисте
сачували заповест Христову и били синови светлости! Ја, дакле,
реших да отпутујем у град Ефес да бих посетио браћу која су
тамо.“
И чувши поново за његов одлазак, повикаше сви горко
говорећи:
„Молимо те, оче, ми, твоја чеда, не одлази од нас!“
156
Јован их тешаше говорећи:
„Утешите се, синови и кћери, и радујте се због Господа, а
ја идем!“
Ујутру поздрависмо сву браћу и нађосмо лађу која плови
ка азијским местима. И уђосмо у њу и четрнаестог дана
пристасмо на десет попришта далеко од Ефеса. Изишавши на
копно, дођосмо у Ефес по сувом. Братија, чувши, дођоше на
место на коме почивасмо. Диоскоридов син Домна уведе нас
у свој дом. Његов отац Диоскорид беше умро. Домна постави
трпезу и јеђасмо и писмо. И борављасмо код њега. И сва братија
долажаше ту к њему. И учаху се од Јована у Домновом дому.
Одмах сви ту вероваху ономе што Јован говораше и никога не
беше ко му не вероваше.
У Ефесу проживесмо по доласку из заточеништва двадесет
и шест година. На острву Патмосу проведосмо петнаест година,
а пре заточења десет година у Ефесу. Јовану беше када дођосмо
из Јерусалима у Ефес педесет година и седам месеци, а мени
тридесет година. Када се наврши двадесет и шеста година по
доласку у Ефес, изиђе Јован из Домниног дома и узе седам
својих ученика, мене и још шесторицу, и рече нам:
„Узмите риљеве у своје руке и пођите за мном!“
И узевши их, пођосмо за њим и дођосмо на једно место. И
рече нам:
„Седите овде!“
И седосмо на то место. Тада беше још јутро и мрак. И он се
удаљи од нас колико кад се камен баци и помоли се тамо. И по
молитви приђе нам и рече:
„Копајте риљевима за дужину мог тела!“
И ископасмо као што нам заповеди, на крст. И стадосмо се
молити. И по молитви леже Јован у гробницу и рече ми:
„Чедо Прохоре, иди у Јерусалим, јер ћеш ти тамо окончати
свој живот!“
И поучивши нас, поздрави нас све. И рече нам:
„Навуците земљу, мајку моју, и покријте ме!“
Ми навукосмо земљу и покрисмо га до колена. И затим
опростивши се од нас, рече нам:
„Навукавши земљу, покријте ме до врата!“
И учинисмо тако. И рече нам:
157
„Донесите платно и покријте ми лице и целивајте ме
љубазно, јер ме после тога нећете више видети у овом животу!“
Ми га опет целивасмо плачући. И навукавши земљу,
покрисмо га. И сунце изиђе. Када дођосмо у град, рекоше нам
братија:
„Где је учитељ?“
И испричасмо им шта се зби. Они затражише да им
покажемо то место. Ми се вратисмо са братијом и показасмо им
место. Откопавши земљу, не нађосмо ништа. Плакасмо много.
И почесмо се молити. И по молитви поздрависмо један другог
према свом достојанству. И уђосмо у град славећи Оца и Сина и
Светог Духа и сада и увек и у векове векова. Амин.
158
Варлаам и Јоасаф
(Одломци)
Ово дело говори о пустињаку Варлааму и индијском царе-

вићу Јоасафу и потиче из књижевне традиције древног Истока.
Раније се сматрало да је оно христијанизована повест о малом
Буди, а каснијим проучавањима то мишљење оповргнуто је.
Будина историја била је узор и образац за настанак Повести
о Варлааму и Јоасафу на грчком језику. Грчки текст узима се
као аутохтон, јер није превод са било ког другог језика. Његов
аутор био би непознати монах Јован из манастира Светог Саве
Освећеног. Често је његово име везивано за Јована Дамаскина.
Унутарњом динамиком дело показује сву драматичност
поступног израстања главног јунака Јоасафа од његове
предодређености на рођењу да ће проживети у хришћанској
вери, упркос љутом прогону њихових припадника у читавој
земљи у којој је владао његов отац цар Авенир, па преко
праћења привида и зачараности живота у затвореној палати и
ненаметљивог сазревања и одупирања свему што је долазило
од оца. Јоасафова трагања за смислом постојања и налажење
правог Бога остварено је сусретом са пустињаком Варлаамом на
начин какав се достиже само Божијим промислом. Упознавање
младог царевића са тајнама хришћанске вере прожето је
алегоријским причама чиме Житије повремено добија облике
древних индијских и источњачких казивања која разгранатим
смислом наглашавају мозаичну преплетеност. Низањем
наизглед засебних целина као што су Прича о четири ковчега, О
инорогу, Прича о три пријатеља, Прича о неком цару и о убогом
и Прича о срнићу неког богаташа, композициона слојевитост
дела добила је ону пуноћу каква се иначе среће у жанру житија.
Упечатљиве слике прогоњених монаха у неприступачним
пустињама Сенаридске земље, у којој је сваки хришћанин
убијан, као и суђење Јоасафу, дају овом Житију чар описа
живота ранохришћанских пустињака. Свеколика љубав између
Варлаама и Јоасафа обележила је дело до те мере да је постала
метафора жудње за Христом. Вишезначност овог Житија
несамерљиво је увећана протканошћу источњачких наративних
модела са исконском снагом хришћанске животности. Разуђени
159
дијалози употпунили су живост односа међу појединим
ликовима, а нарочито између Варлаама и Јоасафа и цара
Авенира и Јоасафа. Дело се жанровски различито тумачи
– као роман, повест и житије. Најранија ликовна представа
Варлаама и Јоасафа код Словена потиче из 1208. године и
налази се у живопису манастира Студенице, чије осликавање је
осмишљавао лично свети Сава. Ово Житије преведено је током
ХIII века на српскословенски језик највероватније у Хиландару.
До данас је сачувано нешто више од десетак српских преписа.
Поред њих, радо су се издвајале поједине целине и одвојено
исписивале. Овде се доносе у изводу четири приче преузете из
целовитог превода Житија Варлаама и Јоасафа на савремени
српски језик према српском препису треће четвртине ХIV
века који се налази у манастиру Хиландару, број 422 (Варлаам
и Јоасаф. Приредио и на савремени језик пренео Томислав
Јовановић, Библиотека Стара српска књижевност у 24 књиге,
књига 22, Просвета – Српска књижевна задруга, Београд 2005:
О четири ковчега, 47-49. стр, О славују, 68-69. стр, О инорогу,
86-87. стр, О три друга, 87-90. стр.).
Литература: С. Новаковић, Варлаам и Јоасаф. Прилог к позна-

вању упоредне литерарне историје и хришћанске средњевековне беле-
тристике у Срба, Бугара и Руса, Гласник Српског ученог друштва,
L, Београд 1881, стр. 1-121; H. Zotenberg, Mémoire sur le texte les
versions orientales du Livre de Barlaam et Joasaph, Not. et extr. des ms.
de la Bibliothèque Nationale, Paris 1887, 1-166; Notice sur le Livre de
Barlaam et Joasaph, accompagnée d’extraits du texte grec et des versions
arabe et étheopienienne, Paris 1888; Из старе српске књижевности.
Превео и саставио Миливоје М. Башић, Четврто, исправљено и нешто
допуњено, издање. Београд, Издавачка књижарница Геце Кона, 1931,
27-31; F. Dölger, Der griechische Barlaam - Roman ein Werk des H.
Johannes von Damaskus, Studia patristica et bizantina, T. 1, Ettal 1953;
1954, 236-246; Друго издање, такође у Сарајаву, 1959; Треће и четврто
издање: Београд, „Просвета“, 1975. Библиотека Просвета, књига 102;
С. Радојчић, Једна сцена из романа о Варлааму и Јоасафу у цркви
Богородице Левишке, Старинар, III-IV (1952-1953), Београд 1955,
160
77-81; Р. Маринковић (Роман као књижевни род у средњевековној
књижевности Јужних и Источних Словена, Прилози за КЈИФ, ХХХIV,
Београд 1968, 203-218; M. E. L. Lebo, The Hilandar Serbian Povest’
o Varlaame i Ioasafe, University of Washington, University Microfilms
International, London 1979; В. Стојчевска-Антиќ, Влијанието на
индиските мотиви од делата „Панчатантра“ и „Варлаам и Јоасаф“
во јужнословенските книжевности и фолклор, Литературен збор,
6, Скопје 1979, 91-109; Повесть о Варлааме и Иоасафе, Памятник
древнерусской переводной литературы ХI-ХII вв., подготовка текста,
исследование и комментарий И. Н. Лебедевой, Академия наук СССР,
Библиотека, Ленинград 1985; И. М. Ђорђевић, Свети Симеон Немања
као Нови Јоасаф, Лесковачки зборник, ХХХIII, Лесковац 1993, 159-
166; Д. Петровић, Уметнуте приче у средњовековном роману Варлаам
и Јоасаф, Научни састанак слависта у Вукове дане, 31/2, Београд
2003, 35-42; Т. Јовановић, Прича о три пријатеља као проповед код
Гаврила Стефановића Венцловића, Рачански зборник, 8/9, Бајина
Башта 2004, 37-47; Варлаам и Јоасаф. Приредио и на савремени језик
пренео Томислав Јовановић, Библиотека Стара српска књижевност у 24
књиге, књига 22, Просвета – Српска књижевна задруга, Београд 2005.
О четири ковчега
Беше неки цар велик и славан. И возећи се на колесници

позлаћеној са слугама и бољарима, са почастима какве приличе
само царевима, срете два мужа одевена у раздеране и блатњаве
хаљине, са бледим упалим лицем, поцрнелог чела. Знађаше цар
да то беше због изнурености и знојем испошћеног и испијеног
тела. Како их угледа, истог часа искочи из колеснице и, павши на
земљу, поклони им се. И уставши, загрли их и љубазно изљуби.
А његови другови и бољари негодоваху на ово, јер мишљаху
да то што учини није достојно царске славе. Не усуђујући се
да му то у лице кажу, рекоше његовом рођеном брату да он
то саопшти цару како не би чинио такву поругу висини свога
венца. Када му ово рече брат негодујући због његове недоличне
малодушности, цар му даде одговор, који његов брат не разуме.
Беше обичај тог цара да када некога осуђиваше на смрт,
слаше му гласника на врата са трубом начињеном за то, те када
161
чују њен звук, сви знају ко је осуђен на смрт. Када паде вече,
посла цар трубу смртну да затруби пред вратима дома свога
брата. Када он чу смртну трубу, изгуби наду у свој спас и сву
ноћ бринуше у свом дому. Обукавши се ујутро потпуно у црне
хаљине за оплакивање, оде са женом и децом пред врата цареве
палате плачући и ридајући. Увевши га цар унутра и видевши га
да тако рида, рече му:
,О, неразумни и безумни, ако се ти тако уплаши гласника
свог рођеног и по части једнаког брата, према коме знаш да
ниси ништа сагрешио, како ми онда замери што са смерношћу
изљубих проповеднике мога Бога, који ми умилније од трубе
најавише смрт и страшну судбину мога Владике, коме, знам,
сагреших много и големо. Ето, сада разобличих твоје безумље
уплашивши те на овај начин, као што ћу ускоро разобличити и
онога који те безумно наговори да ме укориш.‘
И тако утешивши брата свога, обдари га и посла га дому.
И заповеди да се начине четири дрвена ковчега: два да се
окују одасвуд златом, а у њих да се ставе смрдљиве кости мртвих
и да се затворе златним клинцима; а друга два да се премажу
чађу и смолом и напуне драгим камењем и многоценим бисером
и сваким миомирисима, те да их свежу конопљаним ужадима.
Позва бољаре који га укорише за оне мужеве које срете и
положи пред њих четири ковчега да процене колико вреде прва
два, а колико друга два. Они рекоше да су вреднија она два која
су позлаћена, јер су достојни да се у њих положе царски венци и
појасеви, а за она два премазана чађу и смолом рекоше да мало
вреде и да су достојни бедне цене.
А цар им рече:
,Знао сам и ја да ћете овако рећи, јер телесним очима
опажајни изглед разумете, али не треба тако чинити, него умним
очима треба видети оно што се налази унутра, било да је част
или бешчашће.‘
И заповеди да се отворе позлаћени ковчези. Када се отворише,
појави се неки љути смрдљиви задах и ружан призор. А цар рече:
,Ово је изглед оних који су обучени у светле и славне хаљине
и који се горде великом славом и силом, а изнутра су испуњени
мртвим и смрадним и злим делима.‘
И потом заповеди да се отворе засмољени и увезани ковчези.
162
Сви који беху ту обрадоваше се угледавши красоте и миомирисе
који беху у њима. Рече им цар:
,Знате ли чему су слични ови? Оним смерним и у бедне
хаљине обученим, код којих ви, видевши само спољашњи
изглед, упутисте ми прекор, јер им се поклоних до земље. А
ја умним очима спознавши часне и прекрасне душе њихове,
прославих се тим додиром сматрајући га часнијим од сваког
венца и сваке царске багренице.‘
Тако их, дакле, поучи да не посматрају спољашњим и видљивим.
И ти си учинио као и онај побожни и премудри цар и прихватио
добру наду, која ће ти бити нелажна као што ја мислим.“
О славују
Кажу да је онај који се клања идолима сличан човеку

лепитељу, који прави лепак од биља ловећи птице, и ухвативши
једну од премалих птица, која се зове славуј, узима нож и хоће
је заклати и појести. Славују беше дат људски глас и рече
лепитељу:
,Која ти је корист, о човече, ако ме закољеш, јер не можеш
мноме своју глад утолити? Него, ако ме ослободиш уза, даћу ти
три поуке. Ако их сачуваш, велику ћеш вајду имати у читавом
свом животу.‘
Задививши се таквом његовом казивању, он му обећа да ће
га уколико чује од њега нешто ново убрзо пустити из ропства.
Обративши му се, славуј му рече:
,Никада не покушавај да имаш оно што не можеш добити.
Не кај се ни због чега што је прошло. Никада не веруј неверној
речи. Ове три поуке чувај и добро ће ти бити.‘
Зачудивши се човек добро сроченим и разумним речима,
раздреши га и пусти у ваздух. А славуј хтеде да сазна да ли
човек разуме снагу речи које му изговори и да ли извуче неку
корист од њих. Рече му летећи по ваздуху:
,О, човече, тешко твојој бесмисленој памети! О, какво благо
данас изгуби, јер у мојој утроби има бисер, већи него нојево
јаје!‘
Када ово чу лепитељ, обузе га туга, кајући се што му онај
славуј утече из руку. И, покушавајући да га опет ухвати, рече му:
163
,Дођи у мој дом и када те добро угостим, отпустићу те са
чашћу.‘
А славуј му рече:
,Сада схватих да ниси паметан и да си веома неразуман,
јер примивши оно што ти је речено и усрдно и слатко чувши,
никакву корист од тога не стече. Рекох ти да се не кајеш за оно
што је прошло, а, ево, тебе обузе туга пошто утекох из твојих
руку, јер се кајеш због нечега што беше. Саветовах ти да не
покушаваш да узмеш оно што не можеш имати, а ти настојиш
да ме ухватиш иако не можеш да пратиш моје кретање. Уз ово
ти заповедих да не верујеш неверним речима, али ти поверова
да је у мојој утроби бисер много већи него колики сам ја. Зар не
схваташ да ја сâм нисам толики колико је нојево јаје, па како би
се толики бисер сместио у мене?‘
О инорогу
Чини ми се да су ови слични мужу који бежи од лица инорога

не трпећи наступе његових повика и страшну његову рику, него
жустро бежаше да га овај не би појео. Док трчаше брзо, упаде
у неку велику провалију. Док падаше у њу ухвати се за неко
дрво, чврсто га се држећи. И утврдивши ноге на некој рачви,
помисли да ће даље бити миран и на чврстом. Погледавши,
дакле, угледа два миша, једног белог, а другог црног, како
непрестано грицкаху дрво за које се беше ухватио и да ће га,
приближивши се један другом, ускоро искоренити. Погледавши
на дно провалије, спази змаја, страшног изгледа како бљује
ватру из жестоко разјапљених уста кидишући да га прождре.
И погледавши затим на место оно на коме беше учврстио своје
ноге, угледа четири главе аспида како се помолише из стене
на којој стајаше. И бацивши поглед, виде како са гране оног
дрвета капље по мало меда. Преставши да брине о невољама
које га снађоше – када му се наједном појави љути инорог бесно
иштући да га поједе, а доле горки змај, који зија да га прождере,
а дрво за које се ухватио само што се није одвалило, а ноге се
учврстиле на клизавом и непоузданом месту – и заборавивши
на толика и таква зла, устреми се ка сласти незнатног оног меда.
Ово је подобије преласти овога живота оних који се
164
преластише, чије ћу ти објашњење сада рећи. Инорог је, дакле,
оличење смрти, која гонећи хита да стигне адамски род, а
провалија је свет, испуњен свакојаким залима и смртоносним
замкама, а дрво које непрестано глођу два миша, за које се држимо
ухвативши га, то је време свачијег живота, скраћивано и окончавано
данима и ноћима приближавајући се по мало пресечењу, а четири
аспиде, које су од четири преласна састава, означавају установљење
људског тела, којим се смутно носи и мете телесни састав да би
се напокон расточио. И усто онај огњевити и помахнитали змај
дочарава адову страшну утробу, жедну да прими красоте овога
света оних који су их више волели него будућа блага. А медена
кап представља сласти овога света, којима он прелашћује своје
другове, не остављајући их да брину о свом спасењу.
О три друга
„Они који воле красоту овога живота и наслађују се његовом

слашћу и више им вреди оно што је пролазно и слабо него
будуће и непроменљиво, слични су човеку који имаше три друга.
Двојицу од њих од срца уважаваше и држаше се њих са великом
љубављу, трудећи се око њих све до смрти и беше спреман да
за њих поднесе и невоље. А за трећег не марише много, нити
га уважавајући, нити га волећи, нити га удостојавајући малим
нечим, и ни за што га не сматрајући, дружаше се са њим
лицемерно. Једног дана дођоше неки страшни и ужасни војници
пожурујући га да га одмах одведу цару како би се изјаснио о
дугу за мноштво таланата. Премишљајући се у томе, искаше
помоћника, који би му помогао било чим у страшној царевој
заповести. Дотрча првом другу, приснијем од других, и рече му:
,Данас ми треба помоћ у невољи која ме снађе. Колико ми,
дакле, обећаваш да ћеш ми сада помоћи и која ми је нада коју
призвах од тебе, вољени?‘
Одговоривши, он му рече:
,Нисам твој друг, о човече, нити знам ко си, јер имам друге
пријатеље са којима треба данас да се веселим, а после тога
имам и друге. Ево, дајем ти два дроњка да их имаш за пут на
који идеш, мада ти они неће бити ни од какве помоћи, а не надај
се било чему другом од мене.‘
165
Чувши ово, изгуби наду у помоћ коју очекиваше од њега, те
оде другом другу и рече:
,Сећаш ли се, о друже, колико се наслади уважавања и
пријатељства од мене? А данас, упавши у жалост и у велику
беду, иштем помоћника. Реци ми колико ми можеш сада помоћи.‘
,Нисам данас слободан да се трудим око тебе, јер и ја,
упавши у жалост и невољу, оскрбљен сам. А, иначе, поћи ћу
мало с тобом, па ако ти то не буде од неке користи, ускоро ћу се
вратити кући и бринути се о својој невољи.‘
Вративши се и отуд празних руку, човек се недоумеваше на
све стране и очајаваше због изгубљене наде у своје другове, који
га не разумеше, и због свог бескорисног страдања, које истрпе
ради њихове љубави. Оде затим трећем другу, кога никако
не уважаваше, нити му кадгод послужи, нити га позва као
заједничара свога весеља. И рече му посрамљеног и клонулог
лица:
,Не треба уста да отворим према теби, јер знаш добро: не
сећаш се да сам ти икад учинио добро, или ти прилежно био
наклоњен, али пошто ме снађе зла судбина и како не нађох
никакву наду и спас од осталих другова, дођох теби молећи те
ако си у могућности да ми бар мало помогнеш. Не одбијај ме
негодујући због моје неразумности.‘
А он мирног и радосног лица рече:
,Да, тако је. Сматрам те својим присним другом и, сећајући
се и оног малог твог доброчинства, узвратићу ти данас са
каматом. Не бој се нити се ужасавај, јер ја ћу поћи пред тобом
и молићу се цару за тебе, и неће те предати у руке непријатеља
твојих. Охрабри се, дакле, друже, и не очајавај.‘
Разнеживши се тада, он рече са сузама:
,Авај мени, за чим најпре да узридам и за чим најпре да
усплачем да бих окајао сујетно моје милосрђе и љубав, коју
имађах према оним заборавним и незахвалним друговима, да
окајем лажно заклињање и неразумност, које исказах према
овом истинитом и блиском другу?‘“
А Јоасаф и ово слово прими са дивљењем и искаше
објашњење. И рече Варлаам:
„Дакле, први друг значи поседовање богатства и жеља
166
према златољубљу, због кога човек безброј пута упада у невоље
и претрпи многа страдања. А када дође последњи смртни час,
ништа од тога свега не понесе са собом, него узима за погреб
само непотребне дроњке. А други друг значи жену и децу, и
другу родбину и пријатеље, са којима је везан страстима и
тешко му је да се одвоји од њих, јер презре и душу и тело због
љубави према њима, а нико од њих неће му бити од било које
користи у смртни час, него ће га само испратити до гроба и
убрзо се вратити бринући о својим мукама и невољама, једнако
не мислећи да забораве на тело некада вољеног, које покрише
гробом. А трећи друг, који је презрен и тежак, недоступан,
омрзнут као да је одвратан, значи веру, наду, љубав, милостињу,
човекољубље и низ других врлина, које могу ићи пред нама када
изиђемо из свог тела да се помоле за нас Богу и избаве нас од
непријатеља, љутих митара, који нас на ваздуху горко опомињу
заповестима и жестоко ишту да нас ухвате. Ово је правичан
и добар друг, који памти и најмање наше доброчинство и са
каматом враћа нам све.“
167
Поп Пеја
Житије светог Ђорђа Кратовца
Ђорђе Кратовац рођен је под сам крај ХV века у Кратову.

Као млад отишао је из свог родног места у Софију где је изучио
златарски занат. Врло способног и наочитог Турци су га запазили
и настојали да га привуку својој вери. Пошто као хришћанин
није на то пристао, поднео је мученичку смрт спаљивањем усред
Софије 1515. године. О томе говори бугарски писац поп Пеја,
који је убрзо после Ђорђеве смрти саставио Житије. По свој
прилици, поп Пеја му је био духовни учитељ. Поред Житија, поп
Пеја је светом Ђорђу Кратовцу посветио и Службу. У његовом
Житију јавља се физички опис светог Ђорђа, што је необично
за житијну књижевност. Дело је познато у десетак бугарских,
српских и руских преписа. Најстарији сачувани српски препис
потиче из ХVI века и налази се у рукописној збирци манастира
Хиландара под бројем 479, према коме ово дело и преводимо у
издању Димитрија Богдановића.
Литература: Đ. Daničić, Sv. Đurađ Kratovac mučenik XVI. vijeka,

Književnik, 3, Zagreb 1866, 302-307; С. Новаковић, Служба и живот
светога Ђурђа Кратовца, Гласник СУД, 21, Београд 1867, 97-156; В.
Јагић, Још нешто о животу светога Ђурђа Кратовца, Гласник СУД,
40, Београд 1874, 121-131; Д. Руварац, И још нешто о животу св. Ђурђа
Кратовца, Годишњица Николе Чупића, 13, Београд 1893, 291-308; Из
књижарница Геце Кона, 1931, 150-154; С. Душанић, Презвитер Пеја,
Хришћанско дело, 1, Скопље 1939; П. Динеков, Софийски книжовници
през ХVI век. I. Поп Пейо, София 1939; Из наше књижевности
38-41; Д. Богдановић, Житије Георгија Кратовца, Зборник историје
књижевности, САНУ, Зборник одељења језика и књижевности, књ. 10,
Београд 1976, 203-267.
168
Житије светог мученика Ђорђа, новог мученика,
у граду Софији
Оче, благослови!
Саздавши нас, Бог нам дарова речи како бисмо разумели
тајне Божије, као и сву твар коју створи, а још и људску природу,
која беше удостојена од сваке видљиве и невидљиве твари, од
свега живог и неживог. И зашто говорим о живима које сада
видим? Више бих хтео говорити о бестелесним небеским
чиновима духовних анђела, јер анђели желе да се Бог одене и
у њихову природу као што се одену у људску, и као што желе
сести на дванаест престола и судити са Христом. И не само то,
него желе и у онај дан примити славу и венце који ће примити
пророчки, и апостолски, и арханђелски и мученички хорови.
Ко да се не задиви и ко да не прослави човекољупца Бога,
који учини толику славу и толику доброту човечанству? Него,
гледај, опет: човечанство је једно, јер сви ми људи из једне
утробе изиђосмо. И како сви да не примимо једнаку част?
Тако неки [доспеше] у царство небеско и у небеска и у царска
наслађивања, а други у таму најкрајњу и у огањ вечни и плач
неутешни. А како то? Није томе узрок саздатељ наш и творац,
него ми сами себе и осуђујемо и оправдавамо. И шта да кажем?
Христос показа људима два пута: један мукотрпан, који уводи у
живот и у царство небеско, и мало их је који ходе њим, и други,
простран, који уводи у погибељ и у таму. И ове речи су истините.
Осмотримо и људски род од Адама па све до данас, јер
који се правом вером оденуше са њом и права дела упрегоше,
а то су понизност, кротост, непорочност, пост, уздржаност,
љубав, чистота, милостиња, трпељивост, смерност и њима
слична. Ови сви јавише се наследницима вечних блага. А који
широким путем иђаху, то јест кроз неверство, идолослужење,
јерес, блуд, прељубу, пијанство, преједање, убиство, клевете,
они уђоше у погибељ и огањ вечни. И зашто рекох да је мало
оних који се спасише? Погледај како у дане потопа сва земља
испуњена беше Адамовим и Евиним праунуцима, а само Ноје
и деца његова нађоше се праведни у роду том. И опет од рода
тог до Авраама колико их погибе, као и од Авраама до Мојсеја.
169
И у дане његове толике тисуће пређоше море као по сухом,
и хлеб небески једоше, и видеше толика чудеса Божија која
учини Мојсеј. И опет, мало од њих спаси се, а други гадно у
пустињи настрадаше. И потом, колики цареви и силници свом
васељеном овладаше не нашавши спасење, осим оних који
се по Мојсејевом закону добро подвизаваху, те се они једини
спасише. Тада дође Христос и толика знамења учини. Како му
мало њих вероваху иако видеше толика чудеса на распећу, и
на ускрснућу, и на вазнесењу, и код силаска Светога Духа на
апостоле, и како васељена одступи од идолског служитеља и
приступише Богу. Будући да не примише право јеванђељско
и апостолско учење и отачаско предање, него се развратише
у јереси, сви они настрадаше, а и сада страдају. Једино грчки
народ и њему равни по мудрости спасише се и спасиће се и сада
ако се добро подвизавају.
И шта да кажем о овима? Појавише се апостоли, и
патријарси, светитељи, и мученици и преподобни и велика
знамења и чудеса учинише. И не само у животу, него и по смрти
и по погребењу тела својих не ослабише, већ и миро и миомирис
испуштају и различите болести исцељују онима који долазе са
вером. А други који хтедоше тела њихова огњем сажећи и без
спомена оставити и предања о праведнима истребити до краја,
ипак не успеше. У сваком времену од Христа па до данас налазе
се такви преподобни, патријарси и мученици који се једини
нађоше правоверни и спасише се, и какве Бог створи и сада, у
наше дане, откако и ја грешни памтим.
Слушах у Житију деспота Стефана, који када се престави
остави супругу своју и два детета. И после осам година
објавише се знамења и чуда. И раскопавши гроб, нађоше га
онако целог и неповређеног као када га погребоше, а још из
тела његовог и миомирис излажаше. И узевши га, у раку га са
почастима положише, и све до данас тако проводи. Потом син
његов Јован наследи Сремску земљу. И када се овај престави
и када га погребоше, остави за собом супругу и једну кћер.
И после три године удостојише се да им се јави њихов отац.
И слављаху га, што остаде и до данас. А брат његов Ђурђе
не хтеде власт земаљску имати, него да живи са анђелима на
небесима. И оставивши ову власт, постаде монах. И отуд пређе
170
у Угровлашку земљу и пренесе мошти оца и брата. И слушах од
поузданих мужева да свима верујућим који му долажаху, из руку
његових излажаше миомирис. И затим, вративши се у Срем,
тамо се преставише. И за кратко време гроб и то место испуни
се миомирисом. И нико да се не чуди што се овај род једини
спасе, пошто откако њихови прадедови примише крштење,
налазимо их да прослављају Бога.
И сви који тако верују и тако предања чувају, они су
праведни и свети, али Бог полаже знамење на једном начелнику.
И ово је истинито и ја ћу ти испричати.
У дане преступника Јулијана у Никомидији у време епископа
Антима окупило се мноштво у цркви Рођења Христовог. Како
цар запали цркву, сви у њој, заједно са црквом изгореше. А неком
епископу огањ не дотаче нити власи нити одећу. И могаше Бог
све неповређене сачувати од огња као и тог једног, али њих хтеде
као мученике показати и наследницима небеских блага, јер „је
потребно да уз многе муке уђемо у царство небеско,“ (Дела ап.
14, 22) јер „прођосмо“, рече „кроз огањ и воду и изведе нас у
спокој“. (Пс. 65, 12)
Слично овом првом испричаћу вам и друго, о чему ћете сви
сазнати.
Када кнез Лазар са својим војницима би побеђен од Турака на
Косову, како њега самог прослави Бог и његово тело неповређено
и до данас траје? И ја бејах сам очевидац тог [тела]. И глава
његова одсечена на истеклој усиреној крви придржава се, да се
чини као да је данас посечен. И миомирис испушта. И да верујете
да су они који су тада са њим побијени свети као и он, али на
начелнику Бог показа чудо. И погледајте овде у истину: знате да
и Муратбег цар тада беше убијен и са њим безбројно мноштво
Турака. И пошто беху неверници, не показа Бог знамење нити на
начелнику, нити на њима, него сви погибоше.
И да знате, опет, да се осим начелника и царева наших
спасоше и архијереји, свештеници и обични људи. Ја познавах
патријарха Нифона и са њим за трпезом јеђах и пих и разговарах.
И он се престави и погребен би у Атонској Гори. И после две
године јави се игуману. И раскопавши његов гроб, нађоше
његове мошти како точе миро и испуштају миомирис. И узевши
га, положише га у раку са слављем. И ја се удостојих да видим
и целивам његове мошти.
171
И, ево, друго дивно чудо испричаћу вама за љубав.
Беше неки презвитер Стефан из места Пенковаца близу
Софије, али остави своје отачаство због Турака и са својом
супругом дође да борави у мом дому. И са њим се довољно
корисно поучисмо. И отишавши одавде, пређе у Угровлашку
земљу, где га прими велики војвода Радул. Када тамо његова
супруга оде к Богу, он постаде јеромонах Софроније. И по
престављењу војводином пређе Дунав и помисли уселити се
у манастир близу места званог Русе, учвршћујући себе постом
и молитвама и утврђујући се трпљењем и милостињама. И
ту поживе мало времена. И не трпљаше ђаво гледати његове
подвиге, него се наоружа једним од његових слугу и ударивши
га секиром у главу, лиши га живота. И би погребен. И после
три године јави се братији свога манастира. И тако отворивши
његов гроб, нађоше га као да је уснуо. И истицаше миомирис из
његовог тела задививши све. И положише га у раку. Читав онај
крај испуни се чудима и исцељењима. И ко у ово не верује, нека
сам оде тамо и увери се.
Ево, и друго дивно и преславно и мом уму недостижно
потрудићу се да вам испричам како доликује. А за то се потрудих
да и ово Слово саставим. Међу неуким мене је на узоре мало чега
покретало из лености, а веште и мудре и учитеље из црквених
редова молим да ме због овога не укоревају и понижавају.
Младић ми беше душеван и драг и преда мном се подвизаваше
за победу над лукавим. Стога рекох да би се без писаног подвиг
његов и борба коју поднесе због Христа предао забораву. Молим
се вашој љубави да приклоните уши и срца своја и послушајте,
јер ће простим и некњижевним удобно бити за разумевање, а
вештим и умним биће уместо глумљења. Будући да сам невежда
и скученог ума и сплетен животним невољама, како могу према
искуству писати? Ипак, надам се док у рукама држим трску, да
ће ономе угодно бити то што сам од себе принесем писањем.
Месеца фебруара, једанаестог дана, мучење Ђорђа Новог
Отачаство овом беше место звано Кратово. Беше од

побожних родитеља Димитрија и Саре. Када као дете доспе до
своје шесте године, родитељи га дадоше да се учи свештеним
172
књигама, у чему брзо напредоваше. Тада га дадоше да учи
кујунџијску вештину. И у томе постаде добар ученик. Угодивши
добро обојици учитеља, од оба прими благослов и молитву.
У то време родитељ његов Димитрије пређе ка Господу,
а он остаде сироче без свога оца. Пошто беше дичан и веома
красан младић да му се не нађе по лепоти сличног у том граду,
уплаши се да га турски цар Бајазитбег не остави да живи у
том месту и насилно га одведе да живи у његовом двору. Он
остави отачаство своје и пређе у град звани Софија код једног
свештеника тога града, врлини домећући врлину. Гледајући
презвитер његова умилна послушања, колико му беше узможно
поучаваше га светим књигама. Овај се труђаше да делом испуни
поруке његове, што и би.
И пошто „не може град сакрити се стојећи на врху горе,
нити се свећа ставља под посуду, него се ставља на свећњак
да се излазећа светлост види“, (Мт. 5, 14-15) тако се и са
овим младићем догоди. Видевши га Мухамедови нечисти
свештеници, подстакнути бесом, не трпљаху га да чини добра
дела, хитаху из све снаге да га себи привуку. И тако изабраше
једног од својих, по учености до краја поузданог и вештог у
књигама и спремног на сваки одговор. И послаше га да разговара
са њим. Он препредено дође и донесе му неку рукотворину. И
даде му довољно новца и донесе му јела како би се љубав међу
њима успоставила. И тако га поче ниским и лукавим речима
поткупљивати:
„О младићу“, рече, „ако би ти хтео од своје тешке и за овај
свет непријатне службе одступити и к нама и добром и лаком
учењу приступити, ти би велику славу и част задобио и са првом
и најбогатијом девојком у овом граду саставио бих те, и постао
би наследник великог богатства и од свих у овом граду добијао
би почасти и поклоне због красоте и имали бисмо те за првог
у овом граду. Не приличи ти да са таквом лепотом ни у чему и
ропски проводиш, него нека слуге и слушкиње стоје пред тобом
и служе те.“
Чувши ово, Ђорђе му рече:
„Захваљујем ти што лепо о мени мислиш, али реци ми
истину шта ћу те питати. Знам да добро знаш, јер слушах о теби
да до краја поуздано знаш ваше што се до сада збило и шта ће
173
бити до окончања. Само истину хоћу да ми кажеш: да ли ће ова
слава о којој ми рече трајати у векове, или ће престати?“
А он рече:
„Свако то окончава овде, али ко добро живи и држи се
Мухамедовог предања, он одавде прелази у рај.“
Ђорђе рече:
„И како је леп овај живот о коме рече?“
Он одговори:
„Најпре, вера је доброта, а телесна чистота.“
„Добро рече вера је доброта, а како је чистота?“
А он рече:
„Често омивати се и често клањати се.“
Ђорђе одговори:
„Ако човек живи у блуду и прељубништву, или преједању и
пијанству и сваку телесну сласт испуњава, да ли ће таквога Бог
примити у рај?“
А он и нехотице посведочи истину, рекавши:
„Никога од ових Бог не прима ако се великим покајањем
не обрате, а свако који са оваквим делима умре, у муку одлази.“
„Право си просудио. Сви ваши цареви, и кнезови, и судије и
велможе, како сада видим, заробљени су овим нечистим делима
и до краја живота свог без покајања зло ће се провести, као што
си и ти сам рекао.“
А он рече:
„Бог бива умољен милостињама и отпушта грех. И погледај
наше цареве, и кнезове и велможе колике цркве и мостове и
кладенце Бога ради за упокојење људи подигоше.“
„Пише Давид Духом Светим: ,Жртва безбожничка мрска
је Господу.‘ (Приче 15, 8) И пошто, као што видим, од века
мноштво царева и силника многа добра учинише, али због
неверништва настрадаше и заборављени беху, још и више од
нашег рода пострадаше. И не нађе се нико свет или праведан у
вери вашој, било цар, или баша, или војвода, или учитељ, или
од најпростијих макар који, него сви пострадаше. А у нашој
вери од Христа па до данас налазе се као свети и праведни и
174
цареви, и архијереји и прости људи. И тела њихова и после
много година цела и неповређена остају и који долазе са
различитим болестима и вером дају исцељење и одгоне бесове
од људи. И ако не верујеш, пођи са мном и показаћу ти краља
Милутина, који лежи у овом граду, како почива као уснуо и како
испушта миомирис као од крина. И веруј, како је он свет, тако
смо и сви ми свети који тако верујемо, као и ти. Па како ме
учиш да одступим од истините вере која приводи Богу и ствара
наследнике небеског царства? И знам да ти ово добро знаш, али
обмана овог света не оставља те да приступиш истини и да се
спасиш. Пошто сам желиш пропасти, не води и друге у своју
пропаст.“
Чувши ово, он се посрами, стаде и немаше шта на ово
одговорити, и сав отров у срцу сакривши, оде својој кући. И
окупивши дружину, исприча им све потанко и рече им:
„Ако овога тако оставимо, свему нашем наругаће се.“
И тако их покрену на непријатељство. И дођоше судији и
испричаше му све о њему, додајући још и лаж, рекавши:
„Целој нашој служби и нашем законодавцу наругао се.
Још је цареве наше, и кнезове и судије све предао муци. И
ако га оставиш у хришћанству, да знаш да ће се њихова вера
узвеличати, а наша ће бити изругана.“
И овим речима разјарише судију. Он посла онога који
говораше са Ђорђем, говорећи:
„Иди и доведи ми га на лукав начин и ништа му од овога не
откривај.“
Он му дође и обично му мир даде, рекавши:
„Да знаш, о Ђорђе, да наш судија велику потребу за тобом
има. Испричах му како си искусан у уметности и потребно је да
му многе кујунџијске послове урадиш. И буди веома љубазан
према њему и велику ћеш награду од њега примити. Него,
устани па да идемо к њему.“
Он мишљаше да је ово истина, јер беше незлобив и
прихваташе сваку реч искрено. И тако дођоше обојица пред
судију. Угледавши га, судија се задиви његовој лепоти. И
позвавши га ближе себи, рече му тихим и умилним гласом:
„О младићу, веле ми да си искусан у вештини. Можеш ли
ми направити гравире као што ја волим?“
175
А он рече:
„Дај ми да начиним и мислим да ћу моћи.“
Он рече:
„Према овоме разумех да си вичан у овоме, него још нешто
ћу ти рећи и ако ме послушаш, биће благо теби. Ако ли се
оглушиш, грдно ћеш настрадати.“
А он рече:
„И шта ми заповедаш?“
Судија рече:
„Отргни се Христа и приступи нашој правој вери и овде
ћеш се свих блага насладити. И по твом окончању, настанићеш
се у рају.“
И много другог брбљаше говорећи. Чувши ово, Ђорђе рече
у себи:
„Видим, дакле, зашто сам овде доведен, да се вере моје
одрекнем а не због вештине. Него, Господе мој Исусе Христе,
дај ми реч разумну у одговору и научи ме по вољи својој.“
И тог часа даде му се реч мудрости, јер се каза да је
почетак подвига нашег Христос: „Када вас предају на судиште
и сабориште, немојте унапред бринути како ћете и шта
прозборити, јер нећете ви говорити, него Дух Свети.“ (Мт. 10,
19-20; Лк. 12, 11-12) И рече судији:
„Од времена начелника вашег Мухамеда камо одлазе душе
вашег рода после смрти?“
Он рече:
„У рај.“
„Које сведочење, или знамење или чудо наводиш како се не
би веровало празним речима?“
А он рече:
„Какво друго знамење иштеш? Нисмо ли ми цареви? Не
победисмо ли силна царства и градове њихове не узесмо? Зар
се васељенски цареви и кнезови не поклањају нама и дају нам
данак? И ако нас не би волео Бог, не би подигао род наш.“
„Међу древним родовима како силни цареви држаху
васељену, и богатство и славу сакупише? И који Христу не
работаху, сви пропадоше и без успомене остадоше. И ништа им
176
не беше од користи слава земаљска и царство. Једино хришћани
који добро послужише Богу, и цареви и прости људи, оправдаше
се те су праведни и свети. Ово и ти добро знаш, али царска сила
не допушта ти да говориш истинито.“
Он рече:
„Начелник наш Мухамед говорио је са Богом и од њега
Закон примивши, предао нам га је.“
А Ђорђе рече:
„Неће бити да је то Мухамед са Богом говорио, јер када
сиђе Бог на Синајску Гору, под Гором стајаше народ, јеврејско
мношто, дрхтаху од страха гледајући га како са муњом и
облаком огњеним силази. Позвавши Мојсеја, говораше са
њим. Затим, када се Христос роди, персијски цареви, вођени
звездом, дођоше и поклонише му се. (Мт. 2, 1-11) И затим он
многа чудеса пред свима учини: слепима враћаше вид, губаве
чишћаше, болесне исцељиваше, мртве васкрсаваше (Мт. 11, 5)
и по води као по сухом иђаше. (Мт. 14, 25-26; Мк. 6, 48-49; Јн.
6, 19) И затим, када се са Маслинове Горе узнесе на небеса,
мноштво људи стајаше са мајком његовом дивећи се гледајући
га како на облаку узлази. И тог часа два анђела дођоше и
рекоше људима: ,Овај кога видите да се од вас узнесе, опет ће
доћи (Дела 1, 9-11) судити живим и мртвим (II Тим. 4, 1) и дати
сваком према делу његовом.‘ (Мт. 25, 31-32; 16, 27; Пс. 61, 13)
И који овоме не верују, сви ће пострадати. А о вашем Мухамеду
ко виде, или ко чу, или на ком месту да са њим Бог говораше?
Знам добро да ничег од тога нема, али он сам написа угодно
учење, телесно мудровање, и предаде га људима неискусним са
вером. И прими га сав персијски род и укорени се учење његово
у срцима њиховим. И као што он није свет и преподобан, такви
су и сви који верују у њега.“
Чувши ово, мноштво Турака које стајаше око њега завапи:
„Ухвати овога посред нас! Ево, до краја нам се наруга.“
Судија заповеди да га одведу у тамницу. И тако му свезаше
руке наопако. Неки га удараху, неки му се ругаху, а други га
пљуваху. Затим га сместише у тамницу. Стиже онај његов
свештеник и рече онима које познаваше:
„Дајте ми овога и ја ћу бити његов јемац. И када устреба,
опет ћу вам га предати.“
177
Они му рекоше овако:
„Он неће из наших руку изићи, али ако ти је мио и рад си да
живи, убеди га да приђе нашој вери. Ако ли не приђе, онда ће се
лишити живота.“
Он рече:
„Па пошто је тако, заповедите да ми нико не забрани да му
приђем и ја ћу га убедити да учини корисно за себе.“
А они рекоше:
„Неће ти нико забрањивати.“
И тако приђе тамничару стражару и замоли га да га
изведе из тамнице и доведе га у тамничарев дом како би са
њим поразговарао. Пошто је свештеник био драг стражару
тамничару, он му учини по вољи. И уведе их у дом. Поче га
свештеник целивати, говорећи:
„Радуј се, часна главо Ђорђе, јер ти си данас прославио
Христа као некада првомученик Стефан или Стефан Нови,
који се подвизаваше за свете иконе. И многим другим светим
слично дело учинио си данас. Него, храбри се и крепи, јер
ти треба по овом исповедању и пострадати, као што се и
првомученици исповедаше и потом страдаше. Стога су по
васељени прослављени. И ако од нас такво слављење примају,
који никако због нас не пострадаше, какво ли тек од Христа, за
кога страдаше и за љубав његову крв своју пролише? Па када
дође и седне на престо славе своје и окупе се пред њим сви
народи, којима ће дати сваком према делима њиховим, (Мт. 25,
31-32; 16, 27; Пс. 61, 13) колику ће славу и част примити они
који се због њега подвизаваху овде у кратковеком овом животу,
као што он сам рече: ,Ко мене признаје пред људима, признаћу
и ја њега пред оцем мојим који је на небесима.‘ (Мт. 10, 32) И
колико ће се тада похвалити преподобни у слави. (Пс. 149,5)
И ако се неко због земаљског цара бори до крви, те прими
част и дарове, колику ће част и дарове примити за цара царева
подвижући се? И такву славу примиће они ,које око не виде,
нити ухо чу, нити човеку на срце изиђе, што спреми Бог онима
који га воле.‘“ (I. Кор. 2, 9)
„Верујем да је тако како кажеш, али плашим се и бојим
огња и не надам се да могу истрпети.“
Рече му презвитер:
178
„Па или се бојиш овог огња, који ће те на пола часа
ослободити болова и потом ће те међу свете хорове уселити,
или овде нећеш пола часа истрпети и у векове у гејени мучити
се? Не верујеш ли учитељу нашем Павлу, који рече: ,Ништа ме
неће раставити од љубави Христа мојега, нити мач, нити огањ,
нити анђели, нити садашњост, нити будућност, нити друга
каква твар‘? (Римљ. 8, 35, 38-39) И затим: ,Мислим да је смрт
у садашњем времену недостојна славе која ће нам се јавити.‘
(Римљ. 8, 18) Јер ништа су садашње муке према награди оних
вечних блага. Па пошто се не радујеш да си спреман заменити
пропадљиво вечним и земаљско небеским, и пошто су ,дани
година наших 70 или 80, и тисуће година ће као дан данашњи
мимоићи‘, (Пс. 89, 10, 5) онда ,припреми се мушки против казни
ђавољих‘. (Ефесц. 6, 11) И веруј Богу да ће те укрепити, пошто
ниси из свога неразумља упао у ово, како разумем, него Бог те
позива да га прославиш у ове последње дане. И он ће учинити
с тобом као са великим мучеником Ђорђем. Само не посустај,
него мало се покрени ка трпљењу.“
„Истинито си све говорио, али једно мало мољење хоћу од
тебе, еда би ме како могао искупити да још поживим у телу и да
неко добро дело учиним пред Богом, пошто сам до сада остао
без икакве врлине. Ако ли не будеш могао, воља Божија нека
буде. Ја ћу похитати да испуним све о чему си ми говорио, јер
[Христос] је сам рекао: ,Без мене не можете чинити ништа.‘“
(Јн. 15, 5)
И рече му презвитер:
„Заиста, свим срцем својим потрудићу се за твоје спасење.
Нећу штедети ништа што је у дому мом, само ако буде могуће.“
Ово и много друго поучии га из Светог писма, а он слушаше
и примаше ка срцу свом са радошћу. Јер Соломон рече: „Поучи
праведног и знаће још више.“ (Приче 9, 9) И рече му свештеник:
„Мир ти, Ђорђе! Господ нека буде с тобом и нека те укрепи
и огради од сваког непријатељског наиласка.“
И тако се растаде са њим. А он, поклонивши му се, опет би
уведен у тамницу.
И ујутру опет се окупи мноштво Мухамедових свештеника
и изведоше га из тамнице. И шта треба рећи? Колико лукавих
179
речи, или колико претњи упутише му и ништа жељено не
постигоше. И опет га затворише у тамницу и железни окови
повређиваху му руке и ноге. А он, захваљујући Богу, трпљаше
све.
Презвитер тајно оде судији молећи га и дарове му
обећавајући да га ослободи из уза, јер судија добро познаваше
презвитера и у свему му смело приступаше. А он обећаваше,
говорећи:
„Потрудићу се за његово избављење.“
И после осам дана опет га доведоше на суд. И окупише се
сви начелници зла, службеници Мухамедови, и поставише га
свезаног пред судију. А он му опет поче ласкати, говорећи:
„О младићу, зашто себи наносиш толико бешчашће и
толику поругу? Видиш како ти се сви подсмехују и ругају?
Твоји познаници имају бригу због тебе. Него, послушај ме и
испуни вољу нашу.“
Имаше судија једног сина и позвавши га, рече му:
„Ево, Ђорђе, од сада овај син мој нека ти буде брат, а мени
обојица синови, и у дому мом заједно ћеш са њим живети. И као
што видиш, ја ћу се постарати о свему. После моје смрти бићеш
други нследник свега мог богатства и иметка. Све ово што ти
рекох записаћу и пред свима овима предаћу ти данас како би
се уверио да ти истину говорим. Речи које ти рекох испунићу и
делом. Читаво мноштво које сада видиш окупљено поклониће
ти се и сви ће ти као слуге бити.“
Како оно окупљено турско мношто чу ово речено, из свег
гласа похвалише свога судију. А ја стајах близу њега и често
погледах на њега и мољах се Богу у себи за њега како да не буде
на поругу непријатељима. Рече Ђорђе судији:
„Као што добро мислиш на моје тело овде и пошто ме
тако волиш, остави ме да будем хришћанин и да живим са
хришћанима. Ако ли то не желиш, нека ти буде јасно да ме
,ништа не може раставити од Христове вере и љубави његове:
нити богатство земаљско, нити слава ова пролазна, нити, опет,
огањ или мач, нити друга каква мука‘? (Римљ. 8, 35, 38-39)
Уколико ми нанесеш зла, уздам се у Христа мојега да ћу због
ових мука стоструко примити блага у царству његовом. (Према
Мк. 10, 30) Па зашто касниш? Од три дела једно ти доликује
180
да чиниш: или да ме пустиш па да останем хришћанин, или ка
Христу мојему да ме пошаљеш, или и ви да постанете хришћани
па да се избавите вечних мука.“
А судија рече:
„Зар ја говорим да се одрекнеш Христа и не волиш га,
нити га поштујеш? Да не буде тако, јер и ја га веома волим и
признајем да је зачет од Духа Божијег и од девице Марије рођен
без мужа, и да је истински пророк, и да жив узиђе на небеса и да
ће затим бити судија у последње дане. Ко овоме не верује, да је
проклет. Па које ми зло чинимо пошто и Мухамеда поштујемо
и закон који му Бог даде испуњавамо, и верујемо да му Бог
предаде рајске кључеве?“
Рече Ђорђе:
„Захваљујем Богу што ти лепо признајеш Христа да је зачет
од Духа Божијег и да је рођен од Девице Марије и да је судија
живим и мртвим и да ће дати сваком према делу његовом. Тако
и сва васељена од истока до запада верује. И не само то. Пре
рођења његовог сви пророци прорекоше му да ће се родити од
Духа Светог као син Речи Божије, и да ће са људима поживети, и
људске немоћи исцелити, и да ће му завидети неверни Јевреји, и
да ће распет бити, и узнети се на небеса и сести са десне стране
Оца и у последње дане доћи ће и судити живима и мртвима. А
то је сам рекао у светом Јеванђељу: ,Сви пророци и закон до
Јована прорекоше‘, (Мт. 11, 13) и отада па до скончања времена
пророк неће устати. Јер апостол Павле рече да ,ако вам неко
благовести другог Христа или другог пророка, да буде анатема.‘
(Гал. 1, 8) Него, ко је Мухамед? Ја ћу ти рећи, јер рече Христос:
,У последње дане појавиће се лажехристи и лажни пророци и
учиниће знамења и чудеса, али неће имати вере.‘ (Мт. 24, 24,
26) Како рече, тако и би. Јер сви хришћани су Божији избор,
не прихватише Мухамеда, него ви неискусни људи, пошто
нити једно писање или неки закон Божији немасте пре његовог
доласка, него бејасте пусти без истине Божије. И не нашавши
да ишта знате од Божијег Светог писма, посеја међу вама лажно
своје учење. Себе, пак, сам назва пророком и кључарем раја,
а рај прогласи телесном храном, па још извргну да би у рају
било блудно стециште. И друге многе којештарије написавши,
начини књигу и рече да му је Бог дотури док је спавао. И то он
181
сам за себе посведочивши, а ви га прихватисте. Нити пророци
за њега прорекоше, као што о Христу прорекоше, а нити створи
нека чуда као што Христос створи, нити га, опет, неко виде да
прима књигу као што Мојсеја виде мноштво људи. И зашто
много да говорим? Ја га не сматрам нити за пророка, нити за
светог, нити за праведног. И они који верују у њега придружују
му се у томе. Ја сам Христов и овде и у будућем веку.“
Како ово чу окупљено мноштво, повика из свег гласа и
устреми се на њега, шкргућући својим зубима. Да не беше судије
да забрани слугама својим, ови би га претукли. И рече им:
„Зашто се тако као дивље звери устремисте на њега? Немам
ли ја власт од цара да кога ја осудим, да му је осуђен и кога
ослободим, да је слободан?“
А они повикаше:
„Ако ти је суд дат, суди праведно по нашем закону, пошто и
ми сав закон наш знамо макар и немамо власти од цара.“
„Па пошто знате, шта треба са њим учинити?“
„Нека буде сажежен огњем и пепео његов по ваздуху да се
развеје.“
[Судија рече:]
„Он ово рече пошто своју веру хвали а нашу не прихвата.
Зар зато да га сажежемо?“
„Па ако неко похули на законодавца нашег, а још на цара, и
војводу, и судије, и просто на све, треба ли жив да буде?“
Он, пак, рече:
„Не чух из уста његових такве речи које ви наводите.“
А они повикаше:
„Не само ово што рекосмо, него и сав закон наш и клањање
и мишљење опоганио је и наругао се.“
Рече судија:
„Да ли је, Ђорђе, ово овако као што сведоче против тебе?“
„Да не буде да сам ја похулио на Божију твар, човека,
осим на дела грешних. Друго не прихватам, а истину коју сам
проповедао о Христу, за њу сам спреман и умрети.“
182
Рече им судија:
„Зар је хуљење ово што чусте?“
„То није хуљење, али пре него што ти га доведосмо, говорио
је ово хуљење. Ако га пустиш, и ти си разоритељ вере наше и
закона, а ми ћемо знати шта ћемо за тебе учинити пред царем.“
Видевши судија да ништа неће успети, него још већи метеж
бива, рече:
„Признај, Ђорђе, ово што сведоче против тебе.“
Он рече:
„Што рекох, рекох. Не налази лаж у устима мојим.“
„Ја верујем више овом мноштву него теби једном. И пошто
се не одричеш Христа, достојан си смрти.“
И народу који гледаше у њега рече:
„Грех његов на вас и на душе ваше нека буде. Као што
желите тако и учините са њим.“
А они се устремише на њега као вуци када желе да растргну
јагње. И једни га по образу удараху, други га пљуваху, неки га
трзаху тамо и овамо. И тако му свезаше руке наопако а око врата
ужем железним и проведоше га скроз преко трга. И проповедник
њихов пред свима викаше крепким гласом:
„Похитајте сви који сте чувари наше вере и понесите дрва
да сажежемо овога који похули на наш закон и који се не хтеде
одрећи Христа!“
И тако се окупи безбројно мноштво Турака и неки га
застрашиваху, неки му прећаху, а други многе дарове обећаваху.
И не успевши ништа, него сваком ко му се обраћаше спремно
одговараше. Одведоше га на место близу Свете Софије. Када се
приближише, рече свештеник:
„Истрпи данас, Ђорђе, за кратко, да би се у векове са
Христом веселио.“
Рече Ђорђе:
„Моли Бога за мене, оче, да би ме укрепио.“
Чувши га да овога познаје, одмах одагнаше свештеника
како му се не би приближио. А свештеник имаше једног
Арапина који беше одевен у красну арапску одећу и који у срцу
имаше велику љубав према хришћанској вери, али из страха не
183
смеђаше признати, и све што му презвитер говораше са радошћу
прихваташе. Заповеди му да оде близу њега и да слуша све што
му говоре и све што им он одговори. А он, када се на том месту
окупише свештеници и хришћани, рече им:
„Браћо, молите Бога да га укрепи!“
И сви почеше са сузама молити се Богу за њега, говорећи:
„Господе Исусе Христе, који раније учини знамења и чуда са
својим светим мученицима, ти си исто и сада. Укрепи младића
овог да те исповеда све до окончања свог у ове последње дане.
Учини неко знамење са њим да када га угледају и чују за њега,
прославе име твоје јер си благословен у векове. Амин“
А Турци, сакупивши гомилу дрва, начинише велику ломачу.
И тако му почеше ласкати и многе му дарове обећавати. А он им
рече:
„Рекох вам и једампут и двапут да се ја своје вере нећу
никада одрећи макар ми и безбројне муке нанели.“
Чувши ово, заповедише да се убрзо донесе огањ. И тако
мноштво трком потрча у оближње домове. И неко узевши
главњу трчаше, а други угљевље ужарено и један другог
претичући, трчаху ко би први зажегао ломачу, мислећи у свом
помраченом уму да велику службу чини Богу. А ја, гледајући
све ово, рекох у себи, да се данас на њему испуни Христова реч,
коју каза: „Али доћи ће час када ће сваки који вас убија мислити
да службу приноси Богу.“ (Јн. 16, 2) И тако зажегоше ломачу.
И свукоше му одећу осим што му оставише кошуљу. И тако га
гурнуше у ватру и опет га извукоше и рекоше:
„О несрећниче, зашто тако уништаваш себе. Али ми те
хоћемо саветовати добро, а не као што си примао савет оног
попа сребропродавца. Не знаш ли да је рад твојој смрти како
би наследио твоје и похвалио се својој дружини. Ми се бојимо
Бога и нећемо да умреш овде сада зло на овом огњу и сажежен
будеш као восак. Него, послушај нас и одреци се Христа данас
пред нама. Испуни нам вољу и дарове које ти обећасмо, све
ћемо ти дати. И потом, ако ти буде угодно, живи са нама по
закону нашем, а ако ли не, царева земља је пространа. А има
и других царева којима можеш отићи с миром и чинити према
својој вољи. Него, сада поштеди своју младост и не гини тако
безумно.“
184
А Ђорђе им рече:
„Знате ли да ће Христос последњег дана судити свима који
су рођени од Адама и раздвојиће праведне од грешних као овце
од јараца. И грешне ће послати у муку вечну (Мт. 25, 32, 46) и у
огањ неугасли да се муче у бесконачне векове због мале сласти
овога света. А праведнике ће, опет, разделити и једне послати
у царство небеско, друге у рајска насеља, а неке у блажена
станишта према подвигу како се овде подвизаваху, или пошћаху
и тело од наслада уздржаваху и милостињу са усрдношћу, према
својој моћи, Бога ради чињаху, или муке различите претрпевши и
тело своје Бога ради не поштедеше. Ови сви ће различите дарове
у слави великој и почасти примити и весеље и радост бесконачну
наследити. Па зашто ме много саблажњавате као незналицу и
препростог? Јер мој Христос рече: ,Онај који хоће ово учинити,
ако ме неко признаје пред људима, признаваћу и ја њега пред
оцем мојим који је на небесима. А ко ме се одрекне пред људима,
одрећи ћу се и ја њега пред оцем мојим који је на небесима.‘ (Мт.
10, 32-33) Па као што рекох, ништа ме неће раздвојити од љубави
Христа мојега, нити ће ме сажећи огањ овај до краја, као што
говорите, него ће ме само пренети из овог света у онај свет. А
вечни огањ ће сажећи невернике као што ја рекох.“
„Да знаш да те неће тако пренети из овог живота, него ћеш
много пострадати док се тамо не преселиш.“
И почеше га гурати у огањ, те се опрљи све тело његово. И
затим га вратише и рекоше:
„Шта је, Ђорђе, зар не осећаш огањ овај?“
А он рече:
„Да, не осећам, јер створитељ огња огањ на росу преокрете,
а вас кукавне и овај огањ и будући може спржити. А ја, благодаћу
Христовом, не бојим се нити овог нити будућег огња.“
Чувши ово, одмах га гурнуше у огањ. И када га три пута
вргоше и видеше да ништа не успеше, напокон га вргоше усред
огња. И тако леже у угањ наузнак, прострт ка истоку. И када
прогореше узе на његовим рукама, подиже десну руку своју,
прекрсти се и повика из свег гласа:
„Господе Исусе Христе, у руке твоје предајем душу моју!“
(Лк. 23, 46)
185
Чувши они ово, један од њих узе дрво велико, удари га по
глави и тако испусти душу своју. И мада је небо било ведро,
изненада бели облак наиђе над ломачу и испусти велику росу,
тако да су се сви окупљени дивили том призору. Видевши ово,
хришћани прославише Бога. А Турци са самим ђаволом остадоше
посрамљени. И многе од њих видех како отиру сузе са очију
својих и како одлазе посрамљени. А хришћани велико охрабрење
примише и приступише кнезу града који беше ту, и рекоше му:
„Ево, овај је хришћанин и због Христа умре. Дајте нам тело
његово да га сахранимо.“
А он, чувши ово, задиви се и рече презвитеру:
„Добро знам да ти беше одговоран за његово страдање и ти
ћеш дати одговор Богу за њега.“
И рече презвитер:
„Можда сам и учинио нешто лоше да буде као што си рекао, али
ја га корисно поучих. А Бог учини да тако буде, а овај данас у вери
нашој умре ради Бога. Стога доликује да га ми сахранимо, а не ви.“
А он рече:
„Иди сахрани га!“
Свештеник рече:
„Дај ми једног од твојих слугу како би их растерао, а ја ћу
узети тело његово. Пошто мољах за њега, они ми рекоше: ,Да
се не надаш да добијеш нешто друго од њега? Али ми ћемо и
пепео његов развејати по ваздуху.‘“
А судија рече:
„Па пошто је тако, ако и ја идем на силу, не могу га узети.
Него, пођи еда што мољењем можеш учинити.“
Оде опет презвитер са другима на место где блажени у огњу
лежаше и поче једнога молити, другоме дарове обећавати да га
не би више жегли. А они се још више устремише. Дрвље које
беше на њега наслагано изгоре, а он лежаше посред огња цео.
И почеше оближње плотове разграђивати и на њега полагати.
И то им мало беше, него довлачаху мртве животиње одакле
год знађаху и полагаху на њега. Ово смислише да би са оним
сакупљеним телима и његово тело сагорело. Она сва по мало
сагореваху и пепео остављаху, а он цео остајаше. Видевши ово,
они се двоумљаху шта да чине. И вођени бесом, посаветоваху
се и рекоше:
186
„Овај поп ишчекује како да узме тело његово и да га прослави
као свето, него ми да га жежемо до ујутру. И ако не изгори, да га
однесемо ујутру и да га вргнемо у блатњаву јаму.“
Овај савет исприча презвитеру онај за кога раније рекох да
је обучен у арапску одећу. Чувши ово, презвитер исприча све
хришћанима који ту стајаху. А један хришћанин који беше
на служби код неког Турчина, ту из оближњих домова, рече
презвитеру:
„Отидите сви ви са овог места, а ја се уздам у Бога да ове
ноћи нећу уснути док га не украдем и донесем у дом твој.“
Чувши ово, презвитер га поучи и мало сребрница давши му,
рече:
„Ако ово учиниш, дар и част примићеш од нас.“
И тако се разиђоше хришћани свако у свој дом.
А ујутру, док беше још тама, дође неки презвитер Јован из
тога града и затече како гори још велики огањ и никога около. И
дође у дом онога који је дао обећање. И куцнувши на врата, овај
му се јави и рече:
„Дођох ноћас у време прве страже и затекох их све како
спавају. И узех га из огња и положих у врећу. Из страха од
ноћних стража не смедох га однети оном презвитеру коме синоћ
обећах. Али, ако хоћеш, однеси га ти.“
Он га са радошћу узе и положи га на своје раме и донесе
у своју цркву. И дође презвитеру и исприча му све. А овај,
прославивши Бога, рече му да треба да га донесе у Саборну
цркву и да буде сахрањен. И тако и би.
Када изгреја сунце, окупише се црквени људи. И испричаше
им све шта се збило и покретаху их да га са славом сахране. А
они рекоше:
„Бојимо се да некако због њега не упаднемо у невољу. Него,
хајдемо да га сахранимо да нико не сазна. Ако ли нећете, иди и
замоли судију да ти допусти па да га сахранимо.“
Отишавши, он се мољаше Богу, говорећи:
„Боже, научи ме како ћу судији говорити!“
И тако, дошавши к њему, рече:
„Да знаш, о судијо, како устадох јутрос уђох у цркву по
обичају. И гле, усред цркве затекох Ђорђа. Шта да чиним са
њим?“
187
Чувши ово, судија се зачуди и рече онима који беху ту:
„Да знате да је свет.“
Јер испричаше му они који га од ујутру па сву ту ноћ жегоше:
„Сви ми стајасмо и сеђасмо и наслагасмо дрва на њега.
Изненада, постаде невидљив.“
А сви који чуше ово задивише се. И рече судија презвитеру:
„Идите и сахраните га са почашћу како знате!“
И тако, отишавши презвитер, исприча ово свима. И окупи
се све свештенство са другим хришћанима и са славословљем
и песмама сахранише га у храму Свете мученице Марије
године 1515., месеца фебруара, 11. дана. Беше тада месопусна
недеља, треће године турског цара Селима, при митрополиту
кир Панкратију.
Овом мученику беше осамнаест година. Изгледом беше
танак и висок, нарусичав, дугуљастих образа, веђа подигнутих
и густих, повијеног носа, танких и дугих прстију на рукама.
Понашањем беше смеран и једноставан, пред сваким се
клањаше. И свакога ословљаваше господствено. И никада се не
насмеја без разлога, нити изусти испразну реч, нити се похвали
за неку ствар, нити заподеваше било кога.
Овакви су подвизи и борбе смелог и храброг Ђорђа, који
се у последње дане подвизаваше, Христом оснажен. И једнако
трпљење показа са онима који у ранијим родовима пострадаше.
И ово се зби ради сваког од нас, да нико не тугује на кога је
наишла напаст од турског племена, него још више да се радује.
„Јер блажени да сте“, рече, „када вас мрзе људи и пронесу
име ваше као зло због сина човечијег. Радујте се и веселите се,
јер је награда ваша на небесима.“ (Лк. 6, 22-23; Мт. 5, 12) И опет
хитајмо на предстојећи нам подвиг, „гледајући на начелника
вере и свршитеља Исуса.“ (Јевр. 12, 2) И послушајте самог
Владику Христа, који рече: „Царство моје није од овога света.
Ако би царство моје било од овога света, и слуге моје покренуле
би се.“ (Јн. 18, 36) И не рече нигде: „Владајте и господарите
и овладајте људима.“ Него, шта рече? „Ево, шаљем вас као
овце усред вукова. И будите хитри као змије и безазлени као
голубови.“ (Мт. 10, 16)
И шта је хитрост змијска? Када је неко гони, бежи како би
главу своју сакрила. Ако ли не може, предаје цело тело своје на
188
жртву, само да не би у главу била рањена. Јер зна да ако и цело
тело буде уништено, опет ће живот сачувати. Ако ли у главу
буде рањена, при томе ће настрадати.
Тако нам је глава Христос. Па ако тело наше умртвимо
и уништимо, свакако ћемо опет оживети. Јер Христос рече:
„Ко овде душу своју изгуби зарад мене, сачуваће се у вечном
животу.“ (Мт. 10, 39; Јн. 12, 25) И апостол Павле рече: „Ако се
плотски храм тела нашег разори, имамо други, нерукотворени
дом на небесима, где ћемо боравити.“ (Мт. 10, 39; Јн. 12, 25)
Затим, шта је безазленост голубија? Ако птићи његови буду
узети из гнезда, не бије се нити жалости, него друге у том
гнезду излеже. Такође и ми не треба ништа да се жалостимо или
растужујемо, јер рече апостол Павле: „Ако трпите укоревање,
Бог ће вам се указивати као синовима. Ако ли сте без укоревања,
као копилад сте, а не синови.“ (Јевр. 12, 7-8) Ако ли деца наша
или рођаци прелазе одавде тамо, не тугујте, него треба још више
да се радујете и захваљујете Богу пошто као верни и безгрешни
пређоше, јер тамо ће се упокојити у слави. Ако ли не захвалимо
за све што нас снађе и не истрпимо, нећемо ниједну награду
примити. И ово вам истинито говорим. Знај како Јовова жена
пострада као и муж њен. И због речи једне она оде у таму, а он
у царство небеско.
Уз ово треба и друго да ти кажем. Два разбојника са Христом
вишаху на крсту и обојица једнако трпљаху, и обојици цеванице
пребише. И због речи један оде у таму најкрајњу, а други у
царство небеско. (Лк. 23, 39-43; Јв. 19, 31-33) Па ако ови због
речи толико трпљење поднеше, а још уз то и таму наследише,
колику ли ће тек осуду примити они који учинише грешна дела
и не потрудише се овде за грехе своје? Ако ли се неком чини
да је безгрешан, а не чини добра дела, и он ће бити осуђен. Јер
Христос рече: „Ако ваша правда не буде већа од књижника и
фарисеја, нећете ући у царство небеско.“ (Мт. 5, 20)
А каква беше правда фарисејска? Пост и милостиња. И треба
од овога свега најпре пост да имамо. А шта је пост. Ако ти је
заповеђено да једном једеш после деветог часа, као што пише,
а ти не издржиш, знај да ти је утроба Бог. (Фил. 3, 19) Јер, ако
човек има два господара и кога боље слуша и чини по његовој
вољи, његов је и слуга. И да зна такав да ниједно причешће нема
189
са Христом. И „ко сеје у дух, из духа ће пожњети живот вечни.“
(Гал. 6, 8) Ако мало не пострадамо телесно због Бога, како ћемо
велико истрпети? Јер, Соломон рече: „Ако пред лицем људским
и муку приме, нада њихова испуниће бесмртност. И ако у малом
показани беху, велико ће примити. Како их Бог искуша и нађе их
достојне себи, искуша их као злато у огњишту.“ (Прем. 3, 4-6)
И шта да кажем? Нико неискушан неће ући у царство небеско.
Затим је писано да се у свете постове не једе месо, нити
риба, нити уље, нити да се пије вино. Ето, сва ова четири беху
прекршена. Ако једно од њих окусиш, да знаш да си разорио
пост. Никаква ти корист није ако не окушаш остала три. Само
једно учињено дело достојно је осуде. Ако неко иде путем, било
игуман, било монах, било презвитер, било мирјанин, онда ће
сваки од њих разорити пост уколико нађе нешто за јело или
ујутру, или у подне, или увече, те једе, па чак и двапут и више
пута на дан као неразуман. Доликује, пак, када неко изиђе из
свога дома да прилаже пост ка посту и молитве ка молитвама
због једног, јер ко зна да ли ћеш се вратити својој породици
или ће те стићи смрт у таквој раслабљености, или да изгубиш
сва добра ако си их створио од младости. Јер, каза се: „У чему
те затекнем, у томе ћу ти и судити.“ Ако ли си паметан, па се
задесиш ма где из свога дома, пости и моли се и буди у врлинама
непрестано.
И блажен ћеш бити ако спасеш себе и онога ко те гледа. Јер
Христос рече: „Да се просветли светлост ваша пред људима
како би видели ваша добра дела и прославили Оца који је на
небесима.“ (Мт. 5, 16) И затим рече: „тешко оном који саблазни
некога од ових малих.“ (Мт. 18, 6; Мк. 9, 42) А ко су мали, него
ови прости и који не познају Свето писмо. А ко су велики?
Патријарси, митрополити, епископи, игумани, свештеници и
чтеци књига, који узеше кључеве царства небеског. И треба са
великом брижљивошћу ићи, не као немудри, него као мудри,
(Еф. 5, 15) сматрајући да треба не само за себе да дамо одговор
Богу, (Рм. 14, 12) него и за све који нам послужише и какви
треба да будемо да бисмо сачували путеве Господње и да водимо
сваког на путу спаса. Ако ли на овоме не радимо, одрекосмо се
вере и гори смо од неверника. (I Тим. 5, 8)
190
Опет, видим једно дело које се код нас чини и мислим да они
који га чине не разликују се од јеретика, који предање о посту
подједнако не чувају, него једни посте по предању чувајући га,
а други, опет, разарају га и предњаче небригом. Не знате ли да
је седам постова предато хришћанима? И ако неко један дан не
сачува по предању, да зна да је такав несавршен у вери.
Рече апостол Јаков, брат Божији: „Ти верујеш да је Бог
један и добро верујеш. И ђаволи верују и дрхте. Него, покажи
ми делима веру своју. Ето, вера без дела је мртва, као што је и
дело без вере.“ (Јак. 2, 18-20) А шта је дело вере? Треба нам
размотрити добро да због мале непажње толики труд изгубимо,
а још уместо добра наследимо муку. Као што и Адам због једног
преступа лиши се толиких блага и како прими осуду на себе.
И пошто ми верујемо у творца твари, треба његове заповести
да чувамо, јер он сам рече: „Онај ко ме воли, заповести моје
чува, и ја ћу њега заволети.“ (Јн. 14, 21) Као што је вера добра,
таква треба да су и дела њена.
И прво начело врлина јесте пост. Оно што Адам не сачува,
беше прогнан из раја, а ко ово не чува, такође неће ући у рај. Ко
ово чува и сачува, постаће рајски наследник.
И шта рекох: „Покажи ми делима својим веру своју.“ (Јак.
2, 18) Верујеш ли да Бог хоће да тражи заблуделог човека,
пославши Реч своју, и сиђе? Од њега се никада не одвоји и усели
се у пречисту утробу Деве и од ње тело прими. И одену своје
божаство телом људским да би човечанство очистио од древног
греха. И ако сачуваш пост рођења његовог, све по предању
његовом са страхом и љубављу, тада си савршено веровао.
Затим, верујеш ли да се Христос праведник неправедно
осуди да нас осуђене ослободи, и на крсту прикова се да нас
приковане разреши греха, и копљем прободен би, источи нам из
ребра свог вером да окусимо живот вечни, и умре на крсту да
ослободи све почев од Адама, и сахрањен би у гробу да свима
који му верују подари живот, и ускрсну трећи дан да свима који
верују од Адама па до окончања века дарује васкрсење? И ако
испуниш пост неспутано, онда си савршено веровао.
Затим, верујеш ли да апостоли примише власт од Христа и
приведоше васељену Богу, и да ће на окончању века и они сести
191
са Христом на дванаест престола и судити свима које су учили?
И ако пост њихов сачуваш, онда си истински веровао.
Затим, верујеш ли да је Богородица истински родила Бога и
да може умолити Бога, сина свога, за сав род хришћански? Ако
се само умилостиви према нама, ништа јој није немогуће. И ако
сачуваш пост њен, ето, савршено си веровао.
Затим, верујеш ли да Јуда Христа издаде у среду, као и
да у петак распет би? Ако и ова два дана постом по предању
поштујеш, онда си веровао.
И затим, ако верујеш да Христос крстом спас свету учини, а
то је и оружје против ђавола, и њиме верни крстећи се одгоне
ђаволе, и ако Дан подизања часнога крста у посту и чистоти
проводиш, онда ти је вера савршена.
Хтедох упутити реч ка послушним, али и мале су речи
пријатне онима који пост испуњавају, него ли велике онима који
слушају и проповедају, али не чине дела.
Ово ти од нас, о Ђорђе, предадосмо макар и да није долично
према догађању, али, ипак, надамо се у тебе. За тебе састависмо
Слово ако је и далеко од достојног, али је сасвим твоје. Јер ја сам
невежда и не достижем умне тананости. Него, о свељубазни,
шта је према моћи прими. А ти, колику смелост према Владици
имаш, о светли и божаствени војниче, који праведно због наших
грехова на нас покрећеш се, Божији гнев одвраћај молитвама
својим, одгонећи видљиве непријатеље, свебогати.
А у страшни дан суда, када ћеш више од сунца просијати,
умоли судију свих Христа да све који те славе окупиш себи у хор
и у слави коју ти је дао Бог сјединиш нас те да с тобом заједно
славимо безначелног Оца са јединородним његовим Сином и
пресветим добрим и животворним његовим Духом сада и увек
и у векове векова. Амин.
192
Приповетке
Стефанит и Ихнилат
Једно од литерарно најлепших дела преводне књижевности,

које се преко превода нашло и у старој српској рукописној
традицији, јесте Стефанит и Ихнилат. Састављено од дужих
и краћих целина и алегорија, оно је засновано на динамичним
сижеима у којима се као ликови појављују животиње, обележене
људским карактерним особинама. Дело потиче из древне
индијске књижевности, из познате Панчатантре, то јест
„петокњижја“, које је настало на санскриту у III или IV веку, а
по некима још током I или II века. Првобитни облик дела није
сачуван, већ његове варијанте у бројним преписима, од којих
је најстарији један кашмирски из V века. Остварено као повест
у стиховима, оно има развијену мозаичну композицију. Својом
необичношћу ово дело привукло је пажњу ученог света Азије
и Европе те је превођено на низ језика. Данас је широм света
Панчатантра углавном позната у савременим преводима по
поједностављеним млађим верзијама.
Многе басне које важе као Езопове или Ла Фонтенове, као
и њихове обраде Крилова, Гетеа и Толстоја, а код Срба Доситеја
Обрадовића, налазе се управо у Стефаниту и Ихнилату. Српски
средњовековни читалац могао је већ у ХIII веку да се упозна
на српскословенском језику са овим делом пуним мудрости и
поука.
У VI веку Панчатантра је преведена у Сирији са санскрита
на пехлави језик. Током VIII века даљи пут ове повести ка западу
водио је преко арапског превода. Тада је учени Абдулах ибн ал-
Мукафа према именима главних ликова у Панчатантри шакала
Каратаке и Даманаке у арапском преводу цео спис назвао Калила
ва Димна, то јест Калила и Димна. Дело је имало и пропратни
наслов Огледало кнежева. Том приликом ал-Мукафа је унео и неке
нове делове. У првом поглављу он је додао још један део у коме се
Димна брани на изузетно лукав и дрзак начин иако је крив.
193
Мукафин превод послужио је да се спис преко грчког и
јеврејског помера даље ка западу. У првој половини ХII века
Јоел је превео спис на хебрејски језик. У истом веку начињен
је и један латински превод, али он је остао неискоришћен за
даље преводе на западне језике, него је то учињено преко нешто
каснијег латинског превода. Користећи јеврејски и шпански
превод, који је са арапског настао у ХIII веку, Јован од Капуе
је у 7-8. деценији ХIII века превео ово дело са јеврејског на
латински језик. Са овог превода настајали су затим немачки,
око 1480. године, а преко њега дански, холандски, исландски,
потом шпански и преко њега италијански и француски, онда
чешки 1528, енглески 1570. као и неки други.
За православне Словене од значаја је превод на грчки
језик. Крајем ХI века по налогу византијског цара Алексија I
Комнина дело је превео на грчки Симеон, Ситов син, родом из
Антиохије, који је био врло угледан лекар. Приликом превођења
са арапског код Симеона је дошло до необичне интерпретације
наслова. Име Калила он је прочитао као иклил, то јест венац
(грчки стефанос), а реч Димна схватио је као димн, то јест траг,
односно знак (грчки ихнос). Тако се од Каратаке и Даманаке у
Панчатантри, преко Калиле и Димне, дошло до Стефанита и
Ихнилата, како је ово дело названо у грчком преводу. Исти назив
какав се успоставио у грчком пренео се и на словенски превод,
који је настао током ХIII века у јужнословенској средини,
највероватније на Светој Гори. Одатле се у ХV веку проширио и
на Русију. Овај превод познат је у српским, бугарским и руским
преписима.
До данас се сачувало четири српска преписа овог дела.
Најстарији потиче с краја ХIV или почетка ХV века и налази
се у Григоровичевој збирци број 54/М.1736, смештеној у Руској
државној библиотеци у Москви. У истој библиотеци, али у
збирци П. И. Севастјанова, број 43/М.1472, налази се други
српски препис из треће четвртине ХVI века. Трећи препис је
из прве половине ХVI века и припада фонду Универзитетске
библиотеке у Београду, Ћоровићева збирка, број 31. Четврти
препис је из ХVII века и чува се у збирци Архива САНУ у
Београду под бројем 25.
194
Стефанит и Ихнилат иначе представља низ од девет
већих целина, при чему је прва најобимнија и по којој је цела
повест и добила назив. Два шакала су саветници цара животиња
лава. У њиховим ликовима стекле су се две потпуно различите
особине. Стефанит је мудар, а Ихнилат лукав. У оквиру ове
обимне главе налазе се нешто краће целине, које представљају
примере поука и у којима су приче о мајмунима, о лисици и
бубњу, о врани и змији, о ждралу, јежу и рибама, о зецу и лаву,
о три рибе, о вашки и буви, о вуку, лисици, гаврану, лаву и
камили, о норцима и корњачи, о озеблим мајмунима, о лукавом
и простодушном човеку, о трговцу железом, о неуком врачу, о
двема нагим женама побеглим из ропства, о крагујару и жени
његовог господара.
Овде доносимо превод повести на основу преписа из збирке
Архива САНУ у Београду према Даничићевом издању.
Литература: Gj. Daničić, Indijske priče prozvane Stefanit i Ihnilat,

Starine JAZU, II, Zagreb 1870, 261-310; А. Викторов, Стефанит и
Ихнилат, Общество любителей русской словесности, вып. LXIV,
Санкт Петербург 1880, 1-81; Из старе српске књижевности. Превео
и саставио Миливоје М. Башић, Друго, поправљено и допуњено
издање, Геца Кон, Београд 1922, 31-35; Из наше књижевности
феудалног доба, Избор, редакција, превод и коментари Д-р Драгољуб
Павловић, Радмила Маринковић, „Свјетлост“, Сарајево 1954; Иста
књига појављивала се у више издања у београдској „Просвети“ као
102. књига Библиотеке „Просвета“, 176-184; Стефанит и Ихнилат.
Средновековная книга басен по русским рукописям 15-17 вв., прир.
О. П. Лихачова, Я. С. Лурье, Ленинград 1969; Стефанит и Ихнилат,
Старобългарска преводна повест от ХIII век, подготвено от Светлина
Николова, София 1996; Т. Јовановић, Стефанит и Ихнилат, Источник,
VIII, 29/30, Београд 1999, 158-197.
Стефанит и Ихнилат
Индијски цар упита неког философа, говорећи: „Хоћу да ми

покажеш причом како варљив и лукав човек уноси мржњу међу
људе који међу собом имају пријатељство и љубав.“
195
Философ рече: „Говори се да неки велеславни трговац,
који живљаше добро по провиђењу, имаше безумну децу, која
не хтедоше због лености научити вештину рукоделисања. Он
им говораше поучним речима: ,О чеда, ко стиче у овом животу,
потребне су му три ствари: довољно богатства, слава међу
људима и добијање блага оних који су са праведницима. Ове три
ствари никако не иду уз неког ако нису повезане са четири друге:
сабирање богатства по праведним и благословеним мерилима,
стечено добро помешати и сачувати, затим од стеченог дати
онима којима је потребно, што ће користити у будућем животу, и
избегавати, колико је могуће, падове. Ако неко ова три мимоиђе,
ништа му неће користити. Ако, дакле, не задобије богатство,
неће моћи стицати у овом животу нити кадгод да ужива плодове
тога. Ако, дакле, неко постане богат, неће се провести добро
у животу и ускоро ће се сиротим прибројати уколико и мало
на храну даје. Не прибављајући му никакво приливање, мало-
помало све богатство његово истрошиће се. Ако се богатство
стиче и буде лоше збринуто, и не даје се где је потребно, ималац
таквог богатства сматра се за сиротог и одговоран је за сваку
пропаст, и као трубе расуће се, као што међу њих надошла вода
свом изласку не налази пут.‘
Чувши ово, деца се покорише поуци очевог савета. И први
од њих послан би у трговину. А имаше са собом кола која
вукоше два вола. И догоди се на путу да се један од волова
заглиби у блату. Заједно са својим људима трговац се устреми
на њега и извукоше га из блата. И од умора који поднесе због
изнемоглости, извучени во би остављен никако не могавши
ходати. И држан у недоумици, лагано се креташе тамо и овамо
док не нађе водоносно и травно поље, у коме остаде хранећи се.
И не прође много времена, а во се веома поправи и наједра. И
поче ногама земљу копати и веома рикати.
Близу тог места живљаше неки цар лавова. У његовом
царству беху различите животиње: лавови, медведи, вукови,
лисице и друге врсте. Лав беше поносан и горд, али оскудан
памећу. И чувши воловску рику, уплаши се веома, али не хтеде
страх свој показати онима испод себе, и због тога стајаше на
једном месту не померајући се.
196
Тамо са осталим беху и друге две звери. Један се зваше
Стефанит, а други Ихнилат. Оба беху различити, али мудри.
Ипак, Ихнилат беше душом некако лукав, и разумеваше ствари
тако да га воде ка постизању циља. И рече Стефаниту:
,Друже, видим лава непокретног, смрзнутог као лед и без
снаге, а не какав је по обичају.‘
А Стефанит рече:
,Шта те се тиче да тако неумесно питаш? Нас ништа не
жалости и није нам тегобно, него седећи пред вратима нашег
цара, свакодневну храну свагда добијамо, те нисмо достојни
да о царевима разговарамо нити о њима судимо. Престани
са таквим разговором и знај да ко му се излаже незгодним
речима и делима, страдаће као мајмуни. Говори се како неки
мајмун, видевши дрводељу да цепа дрво двама клиновима, па
због некакве потребе оде, један мајмун угледа се на дрвосечу
па узјаха на дрво и поче га цепати. А његова мошница упаде
у процеп дрвета. И када из незнања извуче клинове, дрво му
укљешти мошницу. По учињеном мајмун очајаваше. И када
дође дрводеља, мучаше га веома.‘
А Ихнилат, прихвативши, рече:
,Разумех шта си рекао, али знај да свак ко се приближава
цару, не долази ради животне хране, него славу жели, којом
ће увесељавати пријатеље своје, а непријатеље растужити.
Пожељно је да су бедни и ништи људи задовољни оним што
нађу и на шта се свикну. Ако и пас нађе кадгод суву кост, глође
је. А високоуман човек не стоји до ништих и бедних, него иште
нешто више и тежи ка достојном, као и лав, ако држи зеца и
угледа камилу, оставља зеца и појури камилу. Зар не знаш да
пас врти репом док не добије храну, а велики слон се клони
и не прима храну и тек када се укроти једе? Ако високоуман
човек учини велика дела, па макар и не живео тако дуго, спада
у дуговечне људе. А ко живи у животној тескоби и ништавости,
не може нити себи нити другоме користити, јер је кратковек и
острашћен, па макар доживео и дубоку старост.‘
,Разумех шта ми рече, али разуми да свак има свој жиг, и
када је неко поштован једнако међу равнима у почасти, треба
да је задовољан својим степеном. Такви смо, дакле, и ми. Стога
треба да љубимо свој удео.‘
197
Ихнилат пак рече:
,Сва животна баштина је општа и високоумни човек свагда
чини успон, а оскудан умом стално се спушта. Тешко је када
се одоздо пење горе, а удобно је одозго силазити. Када се
пењемо, треба и ми оно више да тражимо, колико је могуће,
а не само да стојимо на својој степеници, него да прелазимо
и на друге. Тако и ја хоћу да искористим лавље страхове како
бих му се у разговору приближио. Видим га уплашеног и свег
у недоумицама заједно са његовим војницима и мислим како да
задобијем неку корист.‘
Стефанит рече:
,И како си разумео да се лав недоумева?‘
А он рече:
,Разумех својим размишљањем, јер разуман човек може
разумети и мисли свог ближњег просуђујући га по стању и по
изгледу.‘
,И како славу можеш наћи код лава? Никада ниси служио
царевима, нити имаш вештину обраћања и опхођења према
њима.‘
Он одговори овако:
,Мудар човек зна ићи у нешто иако нема искуства, а глуп
греши и у ономе што је научио.‘
,Цар није навикао да прима бољег од себе, него оног ко му
је ближи, јер је сличан лози, јер она се не увија око већих дрвета,
него око оних ближих. Како се, дакле, можеш приближити лаву
када ниси са њим?‘
Ихнилат рече:
,Разумех шта говориш и то је истина. Познајем нашу
дружину, која не беше раније таква, него изиђе из нижих. Хоћу,
дакле, и ја тако започети, јер говори се овако: Слуга који седи
пред царским вратима и одбаци гордост и јарост, омекша, и
бешчашће трпи и свима се покорава, ускоро ће се зближити са
царем. Тако и ја, када се приближим цару, и разумем обичаје
његове, и нарав и угодим му у свему вештином, чини ми се да
ће ме на тај начин заволети лав и истакнути више од других, јер
мудар и разуман човек може и истину преобратити и приказати
198
је као лаж, као и изванредни писац који преиначи истину
уносећи неке беседе прилагођене тренутку.‘
,Ако тако замишљаш, не треба да иштеш да се зближаваш
са царем, јер је писано да се нико од мудрих не усуђује на ове
три ствари, а ко их се и дрзне, једва да ће се од њих спасити, а
то су: приближити се цару, испити отров за пробу и поверавати
женама тајне. Каже се да је цар сличан брдовитој и једва
проходној [гори], богатој сваким воћем и дрвећем и водама, и
пењање на њу је неудобно, а боравак бедан.‘
,Истину си рекао, али ко се не усуђује на опасност, неће
добити жељено, јер ко се свега боји, бешчастан ће од свакога
живети. Говори се да нико од страшљивих не воли ове три
ствари: служење цару, пливање по мору и брзо противљење
непријатељу. Два места су одређена за високоумног човека:
царски дворови и живот у пустињи са испосницима, као што су
и за слона пустиња и царски дворови.‘
,Не слажем се са свим овим, али пођи и чини како хоћеш.‘
Ихнилат оде цару и поклони му се. А он га упита:
,Где си проводио толико време?‘
А Ихнилат рече:
,Непрекидно седећи пред царским вратима, понадах се да
ћу бити потребан за неки посао твог царства, јер често у неким
стварима бивају потребни и бедни људи, и вишеструко користе
у великим потребама, као што је и мало дрво, бачено на земљу,
потребно понекад за чешање уха.‘
Када цар лав чу такве речи, каза својима:
,Разуман и речит човек често се не познаје какав је док
не проговори, као што и скривени огањ када изиђе на светло,
створи ваздушасти пламен.‘
Када Ихнилат разуме да код лава остави пријатан утисак, рече:
,О царе, треба слуге цареве да му говоре све потребно и
корисно и потом од њега да примају достојну част. Као што
различита семена, која леже у земљи, не познају се каква су
док не изникну из земље, тако се и свако тек на основу својих
речи позна какав је. Треба, дакле, цареви да не стављају украс
199
за главу на ноге, нити оне за ноге на главу. Ко помеша драго
камење и бисер са оловом, себе више обешчасти него бисер.
Треба, дакле, кнезови да разлучују оне који су им потчињени,
воводе војнике, а цареви разумне и мудре људе, јер владари
предузимају почетке своје не мноштвом, него преко изузетног
света. Достојно је владарима да не презиру оне мање који су
под њима, јер мали нису мали када великим користе. Властелин
не треба да уважава само чувене благородне, него и људе који
су се показали достојни разума и да се не задовољава само
својим људима, него да позива из далека оне који су украшени
мудрошћу и разумом. Јер никоме није ништа ближе од свога
тела, те када му се прикучи болест, иште исцељење на далеко.
И мишеви су често у царским домовима. А птица звана соко,
макар је и дивља, али се призива за своје потребе и прима се, и
на царским рукама стоји.‘
Чувши ове речи, лав би задивљен и рече својој околини:
,Не доликује властелину да презире умне људе ако су и из
нижих звања, него сваком да даје према заслузи, макар неки и
негодовали.‘
Видевши Ихнилат да му је лав љубазно наклоњен, рече му
насамо, говорећи:
,Шта је то, о царе, да дуже времена проводиш неспокојан и
не прелазиш на друго место?‘
Реши лав да свој страх сакрије од њега, али догоди се да док
разговараху, зачу се рика вола. И престрављен би веома и рече:
,Бојим се ове звери да према њеном гласу не буде и тело
њено, а према телу и снага, а према снази и мудрост. Због тога,
ако тако буде, бежим одавде.‘
Прихвативши, Ихнилат рече:
,Не бој се излишних гласова, јер су празни иако се чују
снажно. Кажу да лисица нека, тражећи храну, нађе неку ствар
звану бубањ, како на дрвету виси и покретан ветром испушта
звук. Видевши то, лисица се уплаши приближити се, како од
изгледа бубња, тако и бојећи се снаге његовог звука. Ипак,
побеђена глађу и знатижељом, дрзну се да приступи. И како
се приближи бубњу, помисли да ће добити обиље меса. И тако
видом преварена би, и сву снагу своју покренувши, растрза га.
И видевши празно, рече:
200
,Јао, како ти и најслабије тело изгледа највеће и прегласно,
а празно је!‘
Тако сада и ми, о царе, плашимо се такве звери, преварени
звуком. Ако хоћеш, поћи ћу к њој, и видевши каква је, убрзо ћу
се вратити.‘
И посла га лав, јер му угодно беше да се појави такво
казивање.
Када овај оде, лав се много покаја што га посла и у себи
помисли, говорећи:
,Зашто ово учиних, да Ихнилату своје речи поверим? Не
треба властелин поверавати своје тајне ономе кога је неправедно
презрео, или коме је богатство и славу отео, или незаситом и
лукавом човеку, као и другим сличним. Јер Ихнилат, најпре као
мудрији од ових, избачен би пред моја врата, и зато ми неће
верно служити, или, нашавши прегласну ову звер, крупнију од
мене, прикључити јој се и саопштити о мојој немоћи.‘
Док лав размишљаше о овоме, појави се Ихнилат идући
сам. И како га угледа лав, обрадова му се и рече:
,Шта си учинио?‘
А он рече:
,Видех ону громогласну звер, која је во. Приближих му се и
разговарах и никаква повреда не настаде ми од њега.‘
Лав рече:
,Немој мислити да је во немоћан, јер те није ничим
повредио. Велики ветар и бура не повређују мало дрвеће, али
високо искорењују, сломивши га.‘
,Да не мислиш, о царе, да је таква животиња најјача, ако
хоћеш, довешћу је пред тебе и биће у твојој служби и у власти.‘
Обрадова се на ово лав. Заповеди му да учини обећано. А
овај, отишавши волу, одлучно му рече:
,Лав ме посла теби да му те доведем. Ако похиташ к њему,
опростиће ти, јер си до сада закаснио да се сретнеш са њим као
и сви други. Ако ли не пожуриш, испричаћу му све за тебе.‘
Во рече:
,А ко ти је лав који ми те посла? И где живи?‘
,Цар је звери, а живи у овом месту са друговима својим.‘
201
Во се уплаши и пође за њим до лава. Када га виде лав, прими га
љубазно и упита га о свему. Он му исприча све о себи. И обећа му
лав сва блага и даде му много власти и више од свих поштоваше га.
Видевши ово, Ихнилат му позавиде, и не отрпевши завист,
исприча другу свом Стефаниту и рече:
,Зар не видиш ово шта учиних према себи? Учиних корист
лаву, а себи нашкодих. И доведох му вола кога овенча почашћу
више од мене.‘
,И шта ћеш учинити?‘
Он рече:
,Хоћу опет да се вратим на претходни положај, јер доликује
мудром да се држи ове три ствари: прво да процењује добро и
лоше од којих пострада, и што је добро да га се држи, а лоше да
избегава, потом и настала добра и зла да процењује шта ће даље
бити. Реших, дакле, и ја да свој положај вратим у првобитно
стање, али не нађох згодан пут за то, осим ако на превару не
убијем вола. Ово ми је најпре корисно, па чак и за лава.‘
,Не видим ништа лоше од приближавања вола лаву.‘
А он рече:
,Лав је сав његов, а за остале није га брига. Цар се занемарује
и збацује преко шест ствари: не сналази се у датом времену,
него се одаје љутњи, где треба кротити ту свирепује, недостатак
разумних, мудрих и верних саветника, плашење и узнемиравање
својих људи, побеђују га бесловесне страсти, бива побеђен
јарошћу, и за све ово да се одабере погодно време.‘
,Како мислиш да наудиш лаву који је вишестуко јачи од тебе
и који има многе другове и послугу?‘
,Не обазири се на моју скромност и немоћ, јер победа не
бива снагом и телесном моћи. Многе од силних победише
најслабији. Говори се како се нека врана угнездила у неком
дрвету у гори, и будући омрзнута од неке змије за све време, ова
јој поједе птиће. И како змија исто чињаше више пута, оде врана
некој звери, другу свом, и рече:
202
,Хоћу да се посаветујем с тобом. Знај да страдам од змије
и мислим да би било корисно за мене да јој се приближим док
спава и да јој очи искљуцам.‘
А звер рече:
,Ниси добро смислила, него смисли неко друго лукавство
којим ћеш је уништити, а ти да останеш неповређена, слично
ждралу. Говори се како неки ждрал живљаше крај неке баре
пуне риба, и хранећи се њима остари, и не успеваше подићи се
у лов. И обузет глађу, очајан пође у неку гору. И пењући се срете
у својој жалости јежа. И рече му јеж:
,Зашто си жалостан и брижан?‘
А он, прихвативши, рече:
,Како да не будем брижан? Раније живљах крај неке баре и
храњах се обилном и големом рибом из ње. А данас угледах два
рибара како долазе на то место и један другом говоре да ће све
рибе које су ту половити.‘
А јеж, чувши ово, дође рибама и исприча им шта чу од
ждрала. А оне дођоше ждралу и рекоше:
,Сада хоћемо да се посаветујемо с тобом, јер чусмо да
рибари неки намеравају да нас полове.‘
А ждрал рече:
,Не предстоји вам ниједна могућност осим да пређете на
друго водено и трсковито место.‘
Рибе рекоше:
,Пренеси нас ти на такво место.‘
А он рече:
,Бојим се да пре вашег преласка не дођу рибари. Иначе,
учинићу шта је могуће.‘
И поче с таквим предлогом преносити по мало рибе на
неки високи брег и тамо их јеђаше. Друге рибе мишљаху да
их преноси на обећано место. И једног дана замоли јеж да и
њега пренесе камо и рибе. И узевши га ждрал, однесе га на гору
на којој и рибе поједе. И намери и њега појести. Видевши јеж
рибље кости како тамо леже, разуме лукавство и у себи помисли:
,Свакако ћу страдати било да се успротивим ждралу или му
се покорим. Сада смислих како да не поднесем смрт нечасно.
Или ћу добро поживети или лепо умрети, јер тако паметном
доликује.‘
203
И напрасно устима зграби ждралов врат удавивши га.
Због тога ти испричах ово, о врано, да би знала како често
они који науде некоме, сами бивају ухваћени у исту мрежу. Ти
треба овакву смрт змији да смислиш: ако можеш, узлети високо
и угледај доле најлепши женски украс и укради га, те га однеси
змији у гнездо и остави га. Због њега ће те неки људи пратити
и, нашавши змију, убиће је.‘ Тако врана и учини и избави се од
змије.‘
Ихнилат рече Стефаниту:
,Ово ти испричах да разумеш како је мудрост већа од снаге.‘
Стефанит му рече:
,Да во није наспрам своје снаге мудар, оставио бих те да
слично говориш, али он је уз храброст и паметан.‘
,Истину си рекао да је такав, али после испитивања поразићу
га, јер се усуђујем и верујем у многе ствари које успеше код
многих. Јер и зец је лава поразио.
Прича се како је неки лав живео на травоносном и
водоносном пољу на коме су биле и друге врсте звери, и обилно
се насићаваху са тог поља и весељаху се, осим што се ужасаваху
од страха лавовог. И посаветоваше се и дођоше лаву и рекоше
му:
,Одлучисмо сви заједно, о царе, да те избавимо од болести
и труда. Ми сами ослободићемо те брига, јер ти са великим
трудом и знојем ловиш једног по једног од нас сваког дана, а
ми, опет, бојећи се твог лова, живимо свагда стрепећи. Доликује
да ми сами сваког дана украшавамо твоју трпезу без твог труда.‘
Ово се учини угодно лаву. И провођаху многе дане бацајући
жреб један другом. И на кога падне жреб, њега слаху лаву. И
како жреб дође на зеца, рече ловцима:
,Ако ме послушате, о ловци, избавићу вас из ове невоље
због које страдамо.‘
,Шта хоћеш да учинимо?‘
Он рече:
,Реците онима који ће ме водити лаву да ме не одведу брзо,
и када буду близу, да се сакрију, а ја ћу да одговарам.‘
Они тако и учинише. И оде зец спорим ходом тако да се лав
204
разјари од глади. И како угледа зеца, рече му:
,Зашто си до сада каснио и ниси дошао брзо као и остали?‘
А он рече:
,Вукох к теби свога друга зеца и неки лав, сретавши ме,
ухвати га. И дуго му приговарах и доказивах да је то другог
лава, али ме не послуша. Ако, дакле, хоћеш, одвешћу те њему.‘
Разјаривши се, лав рече зецу:
,Поћи ћу за тобом, где је?‘
И поведе га зец на неки веома дубок кладенац. И рече му
да надвири. Како лав угледа онога, примаче му се и зец и рече:
,Видиш ли лава који ти ухвати зеца? Ту је и зец у њему.‘
И показа му у води своју и лавову сенку. Када виде лав,
помисли да је тако и баци се у кладенац и удави се.‘
,Ако не разумеш да је во непријатељ лаву, можеш га убити
и започети то дело. И ти и ја и многи други бејасмо презрени
због приближавања волу. Ако ли не можеш то учинити, окани се
таквог започињања, јер то је препрека и преступ.‘
Потом, једног дана уђе Ихнилат к лаву испуњен жалошћу.
И упита га лав овако говорећи:
,Зар се догоди нешто ново?‘
А он рече:
,Догоди се једна корисна ствар и теби и мени, али када
говорник схвати да су његове речи неугодне слушаоцу, због
тога не сме говорити, па макар и да су на корист слушаочеву.
Ако ли схвати да су његове речи пријатне, тада благоразумно
и усрдно говори. Упознавши, о царе, да си украшен разумом и
мудрошћу, усудих се да говорим твом височанству и оно што
не желиш чути. Добро знаш моја јавна истинска дела и надам
се да ће ти се и моје речи указати као истините. Наше душе
су с тобом до смрти и тешко ми је да ти нешто што је корисно
и повољно утајим. Не доликује нити слуги да свом господару
утаји корисно, нити пристаје болесном да сакрије своју болест
пред лекаром, нити убогом да ништавост своју скрива пред
друговима својим. Сазнасмо од неког поверљивог човека да во
разговараше са твојим бољарима насамо и рече им:
,Искушах лава и схватих засигурно храброст и памет
његову и нађох да су бескорисни.‘
205
И у таквим речима, о царе, познах бестидност и прекршај
његов. Откако си га преузнео више од свих и учинио га равног
себи, помислио је да се докопа и твоје власти. Треба цар, када
таквог открије, да га што пре преда смрти док не оствари своју
намеру. Када се то догоди, сви ћемо живети спокојно. Довољно
је да се најпре мудри људи на сваки начин брину да не допадну
зле беде. А слабији памећу и плашљиви допадају налазећи своје
избављење. Који су до краја оскудни памећу, ако допадну, никада
неће обезбедити избављење, а то је слично трима рибама.
Прича се како су у неком плићаку близу реке живеле три
рибе. Међу њима једна беше најмудрија, друга нешто мање
мудра, а трећа никако. Догоди се једног дана да два рибара
пролажаху крај тог плићака и саветоваху се како да улове оне
три рибе. Када чу те речи, најмудрија риба побеже из блата и
пође ка реци. А друге две рибе, не учинивши ништа за своје
спасење, остадоше у блату. Дошавши, рибари преградише
утврђењем блато од реке. Када виде средоумна риба, покаја се
како пре не избеже, [рекавши]:
,Такав је крај безбрижних. Каквим лукавством ћу се
спасити? Макар било и узалуд, потрудићу се колико могу да
смислим нешто корисно за себе.‘
Тада се направи као мртва. И као такву понесе је вода. И
рибари повероваху да је мртва када је својим рукама ухватише
усред блата и положише је у реку. И одмах скочи та риба у реку
и спасена би. А безумна риба, много бежећи тамо и овамо, беше
неминовно уловљена.‘
Лав рече:
,Разумех причу твоју, али ми се чини да код вола нема
никаквог лукавства, јер ништа лоше није од мене искусио.‘
,Пошто му никакво зло ниси учинио, зато на такво
лукавство помишља, јер си га толико уздигао да не може више
нити на један степен ступити осим на твој. Неприсебан човек
од почетка показује смерност док не достигне неки чин за који
није достојан. И када га достигне, смишља како на превару
да пређе на други чин. И ни за што друго не ради цару осим
да задобије жељено. И претвара се као да је кротак док не
постигне чему се надао. И када то достигне, опет се на свој
206
лукави обичај преобраћа. Као што је и псећи реп, по природи
крив и неисправљив, а када се веже ужетом и протегне се, тада
се укаже прав. И када поново буде одвезан, одмах се искриви и
враћа у стари положај. Разуми, о царе, да човек који не прихвата
пријатељске речи од својих пријатеља сличан је болеснику
који корисно лековито биље због горчине одбија и не жели га
окусити, него не уважава лекара. Говори се како је боље по огњу
и по змијама ићи него живети са злонамерним људима.‘
А лав рече:
,Благоразумно говориш макар и свирепо. Него, и да сврстам
вола међу непријатеље моје, не може ме повредити, јер он једе
траву а не месо. Пре бих га ја као месождер појео.‘
,Да се не превариш у таквом размишљању, јер се говори:
Ако те неко посети, не поверавај му своју тајну док не разумеш
веру његову и дружељубље како не би пострадао као вашка.
Прича се како се нека вашка за кратко време скривала на телу
неког велможе хранећи се његовом крвљу. И тихо милећи, беше
невидљива. А једне ноћи дође јој у госте бува, која је неразумно
ујела заспалог човека и пробудила га. И брзо уставши, претресе
своју постељу и нађе вашку те је уби, а бува одскочи и спасе се.
Ако се, дакле, и ти не уплашиш вола, него када устану на
тебе они који су с тобом, тада ћеш се уплашити.‘
Поверовавши таквим речима, лав рече:
,И шта треба у овоме чинити?‘
,Пропали зуби не зацељују другачије осим да се изваде. И
отров од покварене хране чисти се бљувањем.‘
Лав рече:
,Од сада да му кажем да пође куда хоће.‘
А Ихнилат знађаше добро да ако во поразговара са лавом
окриће се лаж његова, те због тога рече лаву:
,Чини ми се да неће тако корисно бити. Ако во разуме да га
ти мрзиш, успротивиће се и подићи ће се на бој. Мудри цареви
јавно муче онога који је јавно сагрешио, а тајно муче онога који
је тајно превару учинио.‘
Лав рече:
,Разумех, али када цар некога мучи по клевети, а не према
истини и суду, себе бешчасти још више.‘
207
,Када ти приђе во, буди спреман и процењуј. Најпре ћеш
из очију његових разумети да нешто смера. Запазићеш промене
на његовом лицу и треперење његових удова, и окретаће се на
десно и на лево и роговима ће хтети убости.‘
А лав рече:
,Ако такве знаке видим на њему, повероваћу твојим речима.‘
Хтеде, дакле, Ихнилат поћи волу и подићи га против лава,
али размисли да ако без заповести лавове пође и разговара са
волом, а лав то чује, схватиће лукавство, и рече:
,Ако ми заповедиш, о царе, поћи ћу волу и видећу његову
замисао и неће се утајити намера његова од речи његових.‘
И заповеди му лав поћи.
И отишавши волу, уђе к њему мрзовољан и тужан. Во га са
радошћу прими и упита га за закашњење, говорећи:
,Шта би те не долазиш к нама?‘
,Које је добро када не владаш над собом, него идеш за
махнитим и у вери непоузданим господаром?‘
Во рече:
,Зар се догоди нека нова ствар?‘
,Ко може побећи од опањкавања, или ко може неповређен
остати приступајући цару и служећи му? Владари су слични
блудним женама које се са многим мушкарцима мешају. Или
када се деца уче словима и долазе и одлазе један другог варајући.
Знај, дакле, дружину и љубав нашу коју имасмо међу собом. И
како бих ја био крив теби, јер те доведох лаву и због тога ти
желим говорити добронамерно. Рече ми неко од поверљивих и
часних да лав говораше својима: ,Хоћу вола појести, јер се угоји
и удебља.‘ И то чувши, дођох да ти саопштим његову намеру,
како би размислио о себи.‘
Како чу во ове речи, избезуми се и замисли се дуго, те рече:
,И шта учиних лаву и бољарима његовим да тако о мени
одлучи? Него, они који су око њега позавидеше ми и лажно
нешто изрекоше против мене, јер лукави и завидљиви људи
никада добро о добрима не говоре.‘
Прихвативши, Ихнилат рече:
208
,Није ни од кога кривица него само од лава, јер он је увек
недружељубив и није тврде вере, нити разборит, најпре је
сладак, а потом горак.‘
А во рече:
,Добро си рекао, јер окусих у почетку његову сладост и
доспех сада до горког отрова. Не одговараше ми боравити
са лавом месождером, јер ја сам травојед. Али незасити моји
обичаји уплетоше ме у такав пад. Слично настрадах и од
безумних пчела, којима се чини лепо да седну на нимфин цвет
и не устају док их лишће, сакупивши се, не удави. И ко није
задовољан малим иметком, него своје очи окреће на велико и
далеко и не размишља о протеклом и последњем, страда као и
мухе. Њима није довољно летети по дрвећу и цветовима, него
често, улетевши у уши слонове, бивају удављене.‘
,Остави друго, него гледај сада како ћеш пронаћи начин да
се избавиш од смрти.‘
Во рече:
,Лавова намера је добра, али околина његова, будући лукава,
подстрекава га чинећи сабориште, макар да су и немоћни, чине
да и невин настрада, као што вук и лисица и гавран учинише
лаву.
Прича се како је неки лав живео у некаквом месту близу
кога беше пут. А тамо беху три животиње које вољаху једна
другу: вук, лисица и гавран. Пролазећи оним путем, неки
трговац остави на путу своју камилу и оде. А камила оде лаву и
исприча му све о себи. А лав јој рече:
,Ако волиш са мном бити, нећу те плашити. Остаћеш
са мном без бриге и у изобиљу, и бићеш спокојна за све дане
живота свог.‘
И проведе камила тамо не мало времена. И једног дана
изиђе лав у лов и срете се са слоном. И сукобише се. Лав би
побеђен и једва се врати рањен и окрвављен. И лежаше опхрван
болешћу. Нити могаше ловити, нити камо поћи. Остаде већ без
хране и не имаше околина његова шта јести. И разуме то лав и
рече им:
,Чини ми се да хоћете побећи.‘
209
,Ми се можемо за себе побринути и бити сити, али за тебе
бринемо. И ако ти можемо наћи неку корист, учинили бисмо то
са усрдношћу.‘
А он рече:
,Не утаји ми се ваша усрдност, али разиђите се свукуда да
бисте нашли храну и мени и себи.‘
Они одоше негде близу и посаветовавши се, рекоше:
,Шта имамо заједничко са овом камилом травоједом и
инородном? Него, ако сте ви ради, да наговоримо лава да је
поједе.‘
Лисица рече:
,Ово нам је немогуће да јавно саопштимо лаву, јер имамо
обећање према камили.‘
Гавран рече:
,Будите овде на овом месту и оставите ме самог да пођем
лаву.‘
И тако, дакле, пође к лаву. И када га виде лав, рече му:
,Зашто си дошао? Да ли се догоди нешто?‘
А он рече:
,Како ће нам бити добро са иноплеменом оном камилом?
Него, ако хоћеш да нас послушаш, убиј је да не иде са нама.‘
Прогневивши се, лав рече:
,Јао дрскости твоје и свирепости! Не знаш ли да учиних
љубазна обећања и сагласност? Не доликује ти да ми говориш
такве речи, јер сам немоћан да то учиним.‘
А гавран рече:
,Добро си просудио, о царе, али једна душа предаје се ради
целог дома, а цео дом ради целог града, а цео град ради државе,
а сва држава ради цара. А ми се за тебе бринемо јер си лишен
хране. Не брини, обезбедићемо ти такву корист, да ћеш избећи
срамоту.‘
И ово рекавши, врати се својој дружини и рече им све што
чу од лава и што му рече. Чувши ово, они смислише овакво
лукавство: да сви дођу са камилом лаву и свако за себе да се
понуди лаву за храну. И када неко за себе говори, тада други
да одговори: ,Ниси погодан‘, док не дође ред и на камилу. Ово
смисливши, дођоше лаву, повевши са собом и камилу. И најпре
рече гавран:
210
,Гледам те, о царе, немоћи веома опхрваног и посрамљеног
глађу. И многа твоја доброчинства беху према мени, али немам шта
да ти донесем осим себе самог. Дакле, поједи ме без размишљања.‘
А други рекоше:
,Престани брбљати, јер си ситан телом и слаб.‘
А лисица рече:
,Ево, о царе, ја сам спремна да ти данас будем храна.‘
А вук рече:
,Престани и ти, јер ти је тело смрадно и за храну
неупотребљиво. Више сам ја укусан и спреман за храну.‘
А гавран и лисица заједно повикаше:
,Ко није окусио псеће месо, а да проба твоје месо, допао би
у стомачну болест.‘
Помислила камила да ће тако и за њу одбити, па рече:
,Ако су сви други неподесни, али моје тело је велико за
храну и месо ми је укусно.‘
А они сви повикаше:
,Истину си рекла, камило.‘
И нападоше на њу и растргоше је напрасно.
И бојим се да и ја слично не настрадам од слугу лавових.
Јер ако лав не жели моју погибију, али они около њега поучавају
га на такво дело. Често, капља капљући, изваја камен. Стога,
спреман сам да му се успротивим. Није похвала толика корист
нити испоснику, нити милостивом, нити ономе који се моли
колико оном који се избавља од смрти, па макар и на један час.‘
,Не доликује било коме да за своје спасење не брине, а
нарочито да се не извешти и напокон, за битку да се припрема.
Паметан човек неће се смирити док своје непријатеље не
уништи. Послушај ме, дакле, јер ти корисно говорим. Јер ко од
свог друга не прима пријатељске речи, страдаће као и корњача.
Прича се како крај неког извора живљаху два норца и
корњача и вољаху једно друго. Када после много дана вода у
извору постаде оскудна, дотужи норцима те пожелеше побећи
са тог места. И рече им корњача:
,Вама није невоља у оскудици воде, јер знам да ћете, летећи
крилима својим, наћи воду, али тешко јадној мени, јер не знам камо да
запузим. Молим вас, узмите и мене са собом тамо куда и ви хоћете.‘
211
А норци јој рекоше:
,Ако нам најпре не обећаш да нећеш проговорити док те не
однесемо, нећеш поћи са нама.‘
А она заклетвом обећа да неће нити једну реч проговорити
на путу. И узеше норци право дрво и рекоше јој да га устима
ухвати на средини. И када ухвати корњача дрво, тада норци
узеше крајеве дрвета и подигоше са собом корњачу у ваздух.
Догоди се да неки човек на том путу пролажаше и, погледавши
горе, угледа корњачу како виси између нораца. И зачуди се
говорећи:
,Погледајте чудо и знамење: корњача између два норца лети
ношена кроз ваздух!‘
А корњача, чувши ово, отвори своја уста како би одговорила
на ове речи. И тако, отворивши уста, паде на земљу и смрви се.
Тако ће се догодити ономе ко не одржи обећања.‘
А во рече:
,Нећу започети тако необазриво о погибељи лавовој.‘
,Поверуј мојим речима ако видиш овакве знаке на лаву:
дивљи и крвав поглед, незадрживо устремљење и често
покретање репа. Тада ћеш разумети да се спрема на тебе.‘
Тада уђе во к лаву и виде га промењеног у изгледу и
показиваше све знаке на које му указа Ихнилат. Испунивши се
јарошћу, рече:
,Боље је у гнезду змијском живети него ли код цара.‘
И ово рекавши, заузе борилачки став према лаву. Видевши
то, ухвати се у коштац са њим. Беше тамо и Стефанит и позва
Ихнилата и рече:
,Видиш лукавство и злобу коју си сашио? И посматрај крај,
јер си лава посрамио, а вола погубио, а наше истомишљено
дружење разрушио. Не знаш ли да мудри првосаветник царев не
допушта да се устремљује на бој ако је могуће да супарништво
у миру буде, па макар да су непријатељи и слаби, јер мудрост
побеђује боље него сила? А ја, откако видех твоју гордост и
лакоми разум, разумех да нећеш добро учинити. Ништа друго
не погубљује владаре као слушање и прихватање речи од таквих
као што си ти, јер речи украшава разум, а разум правда, поданост
скромност, милоликост лица душевна красота, богатство
212
милостиња којима је потребна, а живот здравље и весеље. И
разуми кроз ово да је разумом бодар и мудар, а безуман се опија
због глупости. Тако страдају и очи слепих мишева, јер преко
дана не могу гледати, па због тога лете ноћу. Дакле, сваки цар
који такве слуге има, сличан је чистој и красној води, испуњеној
љутим зверима, којој се нико не сме приближити, макар се и
спржили због безводности. Ти никоме ниси допустио да се више
од тебе приближи лаву, али царство се састоји од мноштва људи,
као и море са својим валима, па се зато страшно указује онима
који пливају. Безумно је привремено волети некога и радовати
се погибији пријатеља, а за себе корист тражити. Притом знам
да док ти говорим и поучавам те чиним ти се неподношљивим.
Неки мудрац рече:
,Не разобличуј безумне да те не би мрзели.‘
Говори се како су неки мајмуни проводили зиму у некој гори
и, тешко је проводећи, дрхтали су. И нашавши некакав светлећи
камен, мишљаху да је огањ. И почеше непрестано дувати. А
гавран, прелетевши и видевши их како се упразно труде, рече им:
,Не варајте се ви, јер то што је пред вама није огањ него
камен.‘ А они му не вероваху. И како виде гавран да га не
слушају, сиђе к њима. Видевши га неко да силази, рече:
,Не труди се, о гавране, јер не можеш кривог исправити,
нити безумног поучити и опаметити. Нико свој мач не испитује
на камену.‘ А гавран не послуша његов савет и приближи се
мајмунима, који га дохватише и раскомадаше.
Тако и ти, побеђен гордошћу и лукавством, не слушајући
поуке, слично ћеш настрадати као лукав човек који беше друг
са простодушним.
Говори се како су се међусобно дружили неки лукав и
простодушан човек. И једампут, када иђаху заједно, нађоше
1000 златника. Простодушни рече лукавом:
,Подели нађено на пола.‘
А лукави рече:
,Није лепо, него ћемо узети од злата колико нам треба,
а остало ћемо сакрити у земљу, и када нам је потребно, да
узимамо по мало док не потрошимо.‘
На тај начин њихово дружење је дуго потрајало, јер
простодушни поверова оном лукавом и затрпаше злато испод
213
неког дебелог дрвета. И сакривши га, вратише се свако свом
дому. После неког времена изиђе онај лукави и покраде све
злато. И после неког времена рече простодушни лукавом:
,Пођимо ако ти је по вољи и узмимо неки део злата које
имамо у земљи.‘
И отишавши, раскопаше земљу и ништа не нађоше. Поче
лукави чупати своју косу и ударати се по прсима и викати на
простодушног:
,Покрао си скровиште!‘
А простодушни га увераваше многим заклињањима:
,Ништа тако не учиних.‘
Коначно га [лукави] доведе на неки суд. А судија рече:
,Ако тако клевећеш простодушног, дај и доказ.‘
А он рече:
,Дрво само сведочи ако је и безгласно.‘
И отишавши оцу свом, лукави му исприча све о себи. И
замоли га да уђе у дебло дрвета, јер стабло оно беше шупље, и
да проговори из дрвета да је простодушни покупио скровиште.
Отац његов рече:
,Ја ћу то учинити, али пази да се у своју мрежу не ухватиш.‘
И отишавши, отац уђе у стабло. И када дође судија,
упита стабло. Глас из стабла изиђе да је простодушни покрао
скровиште. Чувши ово, судија схвати лукавство и заповеди да се
дрво запали огњем. И како се запали огањ и распламса се ватра,
дође дим до оног скривеног. Он напрасно завапи и извукоше га.
Превару призна и би веома мучен заједно са својим сином. И
узеше му злато, јер тако судија заповеди да буде. И вратише све
простодушном. Такав је крај лукавог и лажљивог човека.
Ја сам се свагда бојао твог језика као змијиног зуба, јер
добро неко рече: ,Бежите од лукавих људи ако су и рођаци и
ближњи.‘ И поступио си као са трговцем.
Говори се како је неки трговац, желећи да пође у куповину,
оставио железо код некога као улог за сто сребрњака. И када се
вратио из куповине, дође оном код кога беше улог и рече му:
,Дај ми железо које оставих код тебе.‘
А он рече:
,У неком куту дома мог закопах твоје железо и поједоше га
мишеви. И не жали се на то, јер си нам здрав дошао, него дођи
к нама да обедујемо и да се радујемо твом доласку.‘
214
Саслушавши га, он обедова код њега и по обеду изиђе
пошавши у свој дом. И срете сина оног човека коме беше предао
железо. И ухвативши га, одведе га у свој дом. И сакри га у кући
и врати се. И нађе оног човека који се код свих распитиваше за
свог сина. И рече му:
,Ако сина свога тражиш, видех га у ваздуху како га носи
орао.‘
А он, повикавши, рече:
,Видесте ли кадгод да орао узима човека на висину?‘
Овај рече:
,Да, где мишеви железо једу, ту и орлови човека хватају.‘
Он би посрамљен. Врати железо колико му је било предато,
а узе свога сина.
Тако ћеш и ти, Ихнилате, бити посрамљен, јер плетеш
лажне речи, али зао не заслужује ништа друго него да се зове
зао. Ако се горак плод и више пута намаже медом, не претвара
своју горчину у сладост. Похвално је, дакле, да се са мудрим
људима говори и воли са њима, а од лукавих и од лажљивих да
се бежи. Као што ветар захвата смрад и носи га свукуда и све
усмради, тако и онај који са лукавим човеком говори, засмради
се од њега. Стога ми се чини да сам ти неподношљив, јер те тако
поучавам. Свагда безумни људи мрзе мудре, а необразовани
образоване, зли незлобиве и покварени добре.‘
И усред њиховог разговора лав уби вола. И по убиству
покаја се лав због тога. А Ихнилат оде к њему и, видевши га
тмурног, рече му:
,Зашто си се покајао због вола? Не знаш ли да ако се повреди
нечији прст и буде отрован, напрасно се тај прст одсеца како се
не би од отрова цело тело изгубило? И нема се милости због
свог прста.‘
И чувши лав, утеши се и поверова његовим речима.“
Философ рече:
„Тако, дакле, зао и лукав човек, ако се примакне пријатељима
који су у љубави и дружењу, у свађу и метеж претвара њихову
љубав.“
А цар рече философу:
„Испричај ми шта би са Ихнилатом после убиства вола.“
И философ, прихвативши, рече:
215
„После убиства вола изиђе једне ноћи леопард, који беше
лавов учитељ и верни саветник. И пришавши Ихнилатовим
вратима, чу Стефанита како укорева и бесни на Ихнилата за оно
што учини са волом:
,Нећеш побећи‘, рече, ,од лавових руку ако за то сазна.‘
Када ово чу, леопард схвати све подробно, и ушавши к
матери лавовој, исприча јој све што чу. И када би јутро, дође
лавова мати свом сину лаву и, видевши га смраченог и жалосног
како се каје због смрти вола, рече му:
,О чедо, кајање и жалост ништа друго не доносе човеку
осим сушење и помрачење тела, него буди бодар и не жали.
Знам и без твојих речи да жалиш вола и да си малодушан. Њега
си без разлога убио, јер да си ти био праведан цар, требало је да
га процениш. Говори се да људи поклањају један другом срце.
Реци ми, дакле, какав си ти био према волу?‘
Лав рече:
,Свагда ми во беше мио и веровах му у свему. И савете
његове прихватах. И не беше ми од поука његових ниједно зло.
Сада се, дакле, кајем и жалим због његове смрти, јер знам да
беше невин, али преварише ме лажљиве речи лукавог Ихнилата.
Реци ми ако нешто о томе чујеш, јер сушта истина испољава се
преко прича споља.‘
А лавова мати рече:
,Чух од неког поверљивог да ти Ихнилат из зависти оклевета
вола.‘
Лав рече:
,И ко је тај ко ти је рекао такве речи?‘
А она рече:
,Тајне својих вољених треба сачувати. Јер, не чувајући
тајне, обешчашћује се своја савест и своја вера посрамљује.‘
Лав рече:
,У другим случајевима то треба сачувати. А где су речи већ
изговорене, истина треба да се открије, како би окривљеног
достигла освета. Зато не треба грех прикривати, јер праведан
цар не мучи због клевета, нити због облагивања злоставља, него
истином и правдом. Бојим се да се не покајем и због Ихнилата
као и због вола.‘
Мати лавова рече:
216
,Не надах се да се бојиш мене и мојих речи.‘
Лав рече:
,Не бојим се речи твојих, него желим истину на светлост
изнети.‘
А она рече:
,Бојим се да то чинећи не испаднем нечовечна.‘
Чувши ово од своје мајке, лав позва блиске своје. А позва
и Ихнилата. Видевши Ихнилат лава смраченог, рече својим
блиским:
,Шта је ово, јер видим лава испуњеног жалошћу?‘
Одговоривши, лавова мати рече:
,Ни за што друго не жели осим што те је оставио међу
живима да се крећеш, јер си помоћу лажи наместио да убије
јадног вола.‘
,Знам да свако ко хита ка добру, спреман је да прође лоше.
Због тога пустињаци оставише живот са људима и изабраше
пустињу. Ја као пријатељ царев рекох му о волу и разобличих
његове зле намере. Ако цар испитује о томе утврдиће да истину
рекох о волу, јер као што се ватра, скривена у кремену, изгони
железом, тако и сагрешења, уколико се испитују, исправљају
се, а уколико се више исправљају, разоткривају се. Ако бих ја
знао да сам погрешио, не бих овде био, него бих проводио у
неком скровитом месту. Молим, дакле, царско величанство да
испита о мени било сам или другом праведном испитивачу да
заповеди, који неће истину у лаж преокренути, који неће према
личности судити, који неће послушати моје зависнике, јер сада
многе такве клеветнике задобих за љубав коју имаше цар према
мени. Ако ли се ово не учини за мене, немам коме прибећи осим
ка Божијем милосрђу, који испитује срца и утробе. При томе,
не бојим се смрти, јер је смрт намењена сваком. И ако бих имао
мноштво душа, не бих их поштедео ради угађања цару.‘
Одговоривши, неко од бољара рече:
,Не говори тако о царевој љубави и о свом послу, него
одговори о ономе што си безаконовао.‘
,Не знаш ли, о безумниче, да за живе нема часнијег од
душе њихове? Ако ја себе не оправдавам, кога је брига да мене
217
оправдава? Него, ти пред свима пројави завист коју си имао у
себи и показао се као недружељубив и непостојан у вери. Окани
се да више стојиш пред царем. Не пристаје ти, завидљивом,
приближити се цару.‘
Чувши ово, он изиђе клонуо. А лавова мати рече Ихнилату:
,Чудим се твојој свирепости, о Ихнилате. Како се усуђујеш
да таква безакоња чиниш, говорећи нам бесрамне речи?‘
А Ихнилат, прихвативши, рече:
,Зашто ме једним оком гледаш? Не знаш ли да од почетка
имаш два ока? Како видим, по пророку сви се уклонише заједно
и непотребни беху. Нема ниједног који воли истину. Јер цар ме
због превелике своје доброте нити разобличава, нити плаши.‘
А она рече:
,Видите ли овог лукавог и безумног како, починивши толика
безакоња и упавши у велика сагрешења, почиње преобраћати
истину и жели и нас својим лукавим речима обманути?‘
Он рече:
,Није лепо женама да улазе у мушке ствари, нити мушкарцу у
женске. О, тешко том човеку и дому његовом где влада жена, јер је
безуман онај који пред царем одговара без питања! Који чини зло,
није му наклоњен нико, нити да отклони надолазећа зла.‘
А она рече:
,Да ти се не чини, неверниче, да ћеш побећи од досуђеног
мучења, ако и многоречивост плетеш?‘
,Такви су они који стварају лажи и од правде се уклањају и
нити су у речима и у делима утврђени.‘
Видевши мати лавова да он ништа не говори о признању,
рече:
,Слагаше штогод рекоше против Ихнилата, јер истину
беседи онај ко пред царем са одлучношћу говори и ако му нико
не брани.‘
Тада заповеди цар да Ихнилата вргну у тамницу и да га
окују док се о њему не испита. И по окивању његовом рече лаву
мати његова:
,Леопард ми исприча о Ихнилату.‘
И лав рече:
,Остави га. Видеће како ће страдати.‘
218
Ноћу, пак, Стефанит дође Ихнилату и видевши га окованог,
заплака:
,То је оно о чему ти раније говорах, али будући побеђен
гордошћу и високоумљем, ти не прихваташе моје речи. Гледај
окончање.‘
,Истину си рекао. Непрестано си ме корисно поучавао, али
ја те не послушах. Незаситошћу бејах савладан, јадан. Слично
настрадах као болесници који знају да им је бескорисно неко
јело, али лакомошћу искушавани, науде себи. Сада се не бојим
само себе, него помишљам и на тебе, да због љубави и дружења
које имасмо, не будеш ухваћен и ти и мучен испричаш о мени и
смрт наведеш и мени и себи.‘
,И ја тако помислих, али те поучавам да испричаш своје
сагрешење. Боље ти је да будеш овде мучен него у оном веку.‘
,Да се стрпим док не видим шта ће бити.‘
А Стефанит, ожалошћен и застрашен, оде. Попивши отров,
издахну.
Ујутру дође лав и позва судију, леопарда и Ихнилата да
буду на суду заједно. И када дођоше сви, рече леопард:
,Наш цар, о војници и дружино, непрестано се брине због
убиства вола и због Ихнилатових подлих савета. Најпре, дакле,
ако неко зна нешто о њему, нека говори, јер цар не жели без суда
нанети муке.‘
,Ко зна о таквој ствари нека исприча, јер ако зао човек
убијен буде, погуби себе и за наук други се науче.‘
,Зашто ћутите, о ви? Ко зна о мени, нека говори, а ја за себе
одговарам. Ако ли неко не зна ништа, а говори лаж, слично
настрада као врач незналица.
Говоре како неки врач дође у неки град. Догоди се да кћи
управника тога града паде у болест. И заповеди неки мудар, али
слеп врач да биљем неким лече ону болесницу. Позван би онај
врач странац да просуди о оном биљу које препоручи слепи врач.
219
А он, из незнања, са другим биљем оно помеша и даде јој пити.
Она, испивши то, паде у болест стомака и умре. Натера отац
њен врача оног да пије то биље. Испивши га, смртно настрада.
Тако, дакле, пролази онај који говори оно што не зна.‘
Уставши, први кувар рече:
,Чујте моју реч, о дружино, јер сам разуман, а Ихнилат ми
се чини лажљив и лукав. Прича се како има мало лево око и
намигљиво, а веђе уздигнуте. И када хода глава му је повијена
доле. Он је клеветник и лукав. Гледам овог окајаног како је такав.‘
,Сви смо под небесима и нико не узиђе изнад небеса, а овај
говори тако да мисли да је мудар. Али чини ми се, о безумниче, да
у очима својим не видиш брвно, а у очима ближњег примећујеш
гранчицу, и слично ћеш настрадати као оне безумне жене.
Прича се како су две жене, избегавши из ропства, ишле наге
са једним мушкарцем. А једна од њих, нашавши неко рубље,
свој стид покри. Обративши јој се, друга жена рече:
,Зар се не стидиш ићи нага?‘
А онај човек рече јој:
,Не скриваш, о безумнице, своју наготу, него се туђој наготи
ругаш?‘
Такав си се, о протомађеру, показао и ти, и не видиш себе
какве смрадне ране на телу имаш, а усуђујеш се стајати пред
царем и његов посао руком дотицати?‘
Чувши ово, протомађер се покаја за оно што је изрекао
и заплака. И распитавши се лав код неког шта је истина код
протомађера, отера га од себе. И уписа се у књиге та пресуда, и
опет Ихнилат би затворен у тамницу.
Неки пријатељ Ихнилатов дође му у тамницу и исприча за
Стефанитову смрт. И плакаше горко и рече:
,Не треба данас да живим, јер се лиших таквог верног и
вољеног друга. Добро рече онај који каза: ,У време искушења
стекну се сва зла.‘ И потом опет стаде пред суд. И видевши га,
војвода рече:
,Разумех, о Ихнилате, дела твоја и није се утајило нити
једно од њих. Да царево милосрђе не беше велико и безмерно,
не би те до сада оставио међу живим.‘
220
,Ако је његово милосрђе и бескрајно, али твоје срце је
проклето и тврдо, јер видим твоју страсну жељу да ме пре суда
осудиш на смрт. И не само да ти поричем у овој ствари, јер се
свагда лукави и зли противе добрим и мрзе их.‘
,Бољари треба истину да говоре и разобличе и
супротстављају се неваспитаним људима. Али саветујем ти, о
Ихнилате, да је боље да будеш овде мучен него ли у будућем
веку, и испричаш истину пред свима нама.‘
,Истину си рекао, јер сваки мудар треба изабрати уместо
пролазног вечно пребивалиште, али невин сам од овог сагрешења
и не треба да будем саучесник са вама у проливању моје крви,
зато што је свима мрзак и безуман онај који клевеће, а још више
онај који себе клевеће. Коју ће похвалу такав добити? Чувајте
се, дакле, да се не покајете ако не будете потом могли ништа да
урадите. Чувајте се да не пострадате као и лажни сведоци.
Говори се како неки крагујар пожеле облежати жену
свога господара. Не приставши на то, она разгневи крагујара.
Уловивши неког дана две сојке, научи једну да каже персијским
језиком ,Видех госпођу своју како спава са вратаром‘. Другу
научи рећи ,Не говорим ништа‘. Једног дана догоди се господару
да обедује са Персијанцима. И чувши сојке оне да говоре
персијским језиком, поздравише их. Тада сојке изговорише и
оне речи Персијанцима. А крагујар, стојећи ван, рече:
,И ја потврђујем да видех таква дела.‘
Разјаривши се, господар хтеде своју жену убити. А она
исприча свом мужу о крагујару:
,Пришио ми је лаж, јер га не послушах у прљавом делу,
а сојке не знају никакве друге речи осим оних којима их је
крагујар научио.‘
Персијанци упиташе сојке за неке друге речи и схватише да
ништа не знају осим оне лукаве и лажљиве. Пришавши госпођа
крагујару, рече му:
,Не бојиш ли се Бога да тако против мене сведочиш? Зар је
било такво дело?‘
А он рече:
221
,Било је такво.‘
И када ово изговори, напрасно скочи крагуј и искљуца му очи.
Тако ћеш, дакле, и ти пострадати са дружином својом ако
лажно сведочиш против мене.‘
Нико не узможе Ихнилата осудити. Затим би затворен у
тамници седам дана.
А мати лавова рече лаву:
,Ако овог нечастивог пустиш без осуде, знај да ће сви који
су ти потчињени учинити без бриге шта желе, јер ће им бити
јасно да ако и зло учине, неће ништа пострадати.‘
Видевши лав наваљивање своје мајке, заповеди да убију и
погубе Ихнилата.
Потом рече философ:
„Разумејте то и схватите да сваки човек који скроји лаж за
свог пријатеља, упадне у јаму коју је ископао.“
Цар рече:
„Разумех овакве приче, али испричај ми још и друге о
пријатељима који се воле и у љубави свагда остају.“
„Ништа не може да замени срце верног друга. И да испричам
јасно о гаврану, мишу, срни и корњачи. Говори се да у неком
граду беше место згодно за лов. На том месту беше дуб, висок
и шупаљ, а у њему се угнездио гавран. Једног дана виде гавран
са дуба љутог ловца како на рамену ношаше мрежу, а у рукама
држаше штап. И видевши га, уплаши се. И помисли у себи да
остане на том дубу на коме му беше гнездо да би видео шта ће
учинити. А ловац, простревши мреже, веза их и унутра остави
зрна пшенична. Неки голуб, предводник других, угледавши
зрна пшенична, а мрежу не спазивши, упаде у њу са другим
голубовима који беху са њим. Видевши то, ловац се обрадова
веома. Почеше се голубови комешати у мрежи и свако свој спас
тражити. Први голуб над њима рече:
,Не бојте се, него помозимо заједно један другом не бисмо
ли својим крилима подигли мрежу.‘
Они тако учинише и подигоше мрежу у ваздух. И ово
видевши, ловац се зачуди, али их не остави, него пође за њима
мислећи да неће дуго летети.
222
Гавран надгледаше све што са збиваше са њима. Предводник
голубова, видевши ловца како иде за њима, рече другим голубовима:
,Онај ловац прати нас, те ако летимо преко поља, неће нас
оставити са прогоњењем. Ако ли будемо летели преко високих
и непроходних места, ускоро ће нас оставити. А на том путу
имамо још и пријатеља миша и ако до њега дођемо, брзо ће нам
растрзати узе и ослободити нас.‘
Видевши ловац њихову намеру, одустаде од потере. Гавран
их пратише да би видео како ће се спасити, а уједно да угледа и
вољеног им миша. И како дођоше до гнезда његовог, спустише
се на земљу. Миш изиђе и, видевши голуба, прими га са радошћу
и рече:
,Ко те таквим узама уплете, о вољени?‘
А он рече:
,Судба ме уплете овим љутим. И како заслепљен бејах на
зрна пшенична полакомих се, и ухваћен бејах у мрежу. Нека те
ово не чуди што ја упадох у такву клопку, јер и силнији од мене
упадају у још већу. Тако сунце, замрачено луном, ишчезава,
а луна сенком земље покрива се, и морска риба из дубина
извлачи се, а птице небеске из ваздуха спуштају се када им буде
заповеђено.‘
Ово рекавши, поче миш глодати узе мрежне. А голуб рече:
,Почни најпре ослобађати ове испод мене, а затим мене
раздреши.‘
Миш, пак, не послуша га да раздреши све осим друга свог.
И како га дуже убеђиваше голуб, миш га не слушаше. Рече му
голуб:
,Не поричи ми, о мишу, за њих ти говорим, јер Бог ми је
дао власт над тим свим голубовима. Достојно је да бринем о
њима, јер ми верно и пријатељски служаху, и уз њихову помоћ
и поспешење Бог нас ослободи из ових ловчевих мрежа. Бојим
се да ако мене најпре развежеш, код њих се не олениш. Боље ми
је да ја останем у узама него ли и један од њих.‘
А миш рече:
,Ове твоје речи чине да те ови који су под тобом воле и
прихватају.‘
Ово рекавши, раздреши све из уза. И поставши раздрешени,
одлетеше.
223
Видевши гавран шта се збило код мишјег гнезда, слете и
позва га. А он рече:
,Ко си ти, љубљени?‘
Он рече:
,Ја сам гавран и, видевши твоју усрдност према друговима
твојим, пожелех да имам пријатељство с тобом и стога дођох
теби.‘
А миш рече:
,Шта је заједничко између мене и тебе? Мудар треба јаког
да тражи, а немоћног не бреновати. Ко тако као ти започиње,
сличан је човеку који по води вози кола а по сувом корабљу.
Како ћу ја теби бити друг, а храна сам ти?‘
,Расуди у својим размишљањима шта је корисно за тебе.
Немам никакве користи ако те поједем, чак ми је већа корист ако
си ти жив и помажеш ми у свему. Није долично да ме отпустиш
празног у мом очајању, јер сам се уверио у твоју љубав према
својим пријатељима. Ако ти се нисам показао, али ти јеси преда
мном, јер мудар човек врлину уподобљава воловском мирису,
који се на грчком језику назива мосхос, који макар да је и
скривен, али се јавља мирисом својим.‘ Миш рече:
,Веће је обично непријатељство, јер лав се са слоном свагда
сукобљава, као што и миш са мачком. И не треба непријатељу
веровати. Вода, ако се ватром и загрева, али своју особину не
одбацује: проливена на ватру гаси је, макар се и потопи.‘
,Разумех шта говориш, али моја љубав, коју имам према
теби, неће бити таква, него тврда и поуздана. Као што се златна
посуда тешко кује и ствара, али се не разбија, а глинена се
лакше прави и лакше разбије, тако и истинска љубав, када се
створи, неуништива остаје, а нечиста и помамна љубав брзо и
са угодношћу настаје, али се брзо расипа.‘
Одговоривши, миш рече:
,Прихватам твоју љубав, јер никога од оних који су ме
молили не отпустих напразно, макар да своје обећање и не
одржаше, али ја твојим речима верујем, јер знам да ако се
некада похвалиш и кажеш ,Сретох глупог миша и, преваривши
га, поједох га‘, бићеш обешчашћен.‘
224
И ово рекавши, миш изиђе из свога гнезда, али не сасвим.
,Зашто не изиђеш цео?‘
Миш рече:
,Живи се зближавају због две ствари: једни се друже из
потребе, и други, који због телесне потребе стварају љубав,
слични су ловцу који ставља пшеницу за намамљивање птица,
али он не чини корист птицама, него себи. Ја не чиним љубав
с тобом нити због чега другог осим због твог мољења, и ништа
друго не спречава ме да изиђем, једино што се бојим твојих
истоплемених гавранова, јер су изгледом подобни теби, а
понашањем ти нису слични.‘
,Не бој се због тога, јер ово је израз истинске љубави, која
пријатеље зближава, а непријатеље одбија. И пошто те ја волим,
и моја дружина ће те заволети.‘
Када ово рече гавран, миш изиђе сасвим из гнезда, и њихово
пријатељство отпоче.
Једног дана рече гавран мишу:
,Гледам како је твој дом близу пута и бојим се да због мене
будеш откривен и не настрадаш. Знам једно место, одвојено
од људи, на коме има довољно рибе и обиља друге различите
хране. На том месту имам пријатељицу корњачу, и желим да и
ти пођеш тамо и да се храниш и живиш са нама.‘
Миш рече:
,Поћи ћу и ја с тобом, јер замрзех овдашње пребивалиште,
али испричаћу ти о себи када дођемо до тог места.‘
Гавран узе миша за реп и однесе га до извора у коме
борављаше корњача, која када виде гаврана да носи миша,
помисли да је странац и уплашивши се, сакри се у воду. А
гавран, положивши миша на земљу, позва корњачу по имену.
Познавши његов глас, она изиђе и упита га одакле дође. Он јој
исприча све што се збило. Затим гавран рече мишу:
,Обећао си ми да ћеш ми, када дођемо до овог места,
испричати нешто о себи.‘
А он рече:
,Ја најпре живљах код неког монаха и јеђах шта имаше
згодно за јело. И када се насићавах, сакупљах остатке и давах их
225
другим мишевима. И често монах претраживаше ћелију своју
да би ме пронашао. И не успеваше наћи ме. Тада извеша храну
своју да би је склонио од мојих насртаја, али не поможе му.
Једног дана дође му неки монах у госте. И почеше разговарати
монаси и рукама тапшати плашећи нас. Упита онај гост за узрок
њиховог тапшања, а овај му рече:
,Ради мишева тапшемо, јер имам једног бесрамног и
неустрашивог миша, који ми многе пакости чини. Него,
молим те потражимо излаз из његовог гнезда и раскопајмо му
пребивалиште.‘
А ја се затекох тада у гнезду свом. И када чух такве речи,
побегох отуд и уђох у другу рупу. У свом гнезду имадох тисућу
златника, које слагах испод себе и много се поносих њима.
Раскопавши монаси земљу, нађоше гнездо моје и златнике. И
узевши злато, са радошћу рекоше:
,Ово злато распаљиваше миша и пакости нам чињаше, али
од сада биће смеран и обесхрабрен.‘
И од тога часа, као што монаси рекоше, напусти ме
одважност и сруши ми се самопоуздање. И презрен бејах
од мишева. И сутрадан хтедох скочити у монашку оставу са
храном и не успех. И ово видевши, други мишеви устадоше
на мене и постадоше ми непријатељи. Зачудих се како се због
злата пријатељи и рођаци и слуге окупљају. Зар се добра савест
и мудрост јављају због злата? Ко нема богатства, оскрбљен је
свагда и сваком је мрзак, безуман и непотребан. Ако се ништ и
убог човек нађе храбар, богати га називају безумним и лудим.
Ако ли буде кротак и смеран, немоћним га називају. Ако ли
говори, називају га брбљивцем. Ако ли буде ћутљив, безумним
га називају. И боље је из овог живота пре отићи него ли сунце
имати за сведока срама, а још више ако неко моли од нижих.
Ово, дакле, помисливши, видех оног госта монаха како дели
злато и свој део ставља у неку торбу. И то положи под своју главу
и сакри. И пожелех одвући то злато. Помислих да је заспао, а
он будан беше. Узе руком својом прут, који нађе близу себе, и
удари ме по глави. И заболевши ме јако, вратих се. Затим се
поново усудих на његову торбу са златом. И угледавши ме опет,
монах ме удари веома јако прутем по глави. И напрасно крв из
ноздрва мојих потече и занемоћах, и једва вукући се, полако
226
дођох до оне рупе. И безгласан лежах много часова. И толико
замрзех злато, да ми ни на памет не пада да чујем о њему. И
разумех да је лакома савест зачетник свим злим невољама. Ко
је лаком, не може од зла побећи нити на земљи нити на мору.
Веровах да ништа није веће од довољног богатства. Због тога
промених живљење своје и заволех пустињски живот. Имадох
и голуба пријатеља, који се пре гаврана зближи са мном, јер у
свету ниједна красота није већа од пријатељског разговора. Ја
спознах искуством да паметан човек не треба ништа друго веће
да тражи осим довољног иметка. А довољно није ништа друго
осим хлеб и вода. Ако и кажемо да тамо неки владар беше над
целим свету, али ни он није раван неком од обичних људи, који
безбрижно проводе свој живот. И када ово помислих у себи,
пођох за тобом, о гавране. И, ето, напрасно и тебе стекох за
пријатеља, о корњачо.‘
Прихвативши, корњача рече:
,Разумех да је све што си испричао добро и паметно, али
видим да се непрестано сећаш онога у чему си пострадао. Због
тога треба да знаш да речи украшавају дело, и болестан ако не
нађе лековито биље, узалудна је његова памет, јер не може у
себи наћи олакшање за болест. Не брини за богатство, јер се
уман човек поштује и без богатства. И лав, ако је и заспао,
страшан је. Такође и богати глупак је бешчастан. Не брини
нити за своје странство, јер нико од мудрих није странац. Не
спомињи свој пређашњи живот и не говори ,Бејах некад славан,
а сада сам неславан‘, јер све је у животу овом пропадљиво и
пролазно. Каже се да су ове ствари непостојане: сенка облака,
љубав безумних људи, женска наслада, лажно хвалисање и
богатство. Мудри људи не радују се нити обиљу богатства, нити
се жалосте њиховом смањењу.‘
И када гавран чу корњачине речи, обрадова им се и рече:
,Заиста, нема ничег бољег од пријатељске помоћи. Нико
мудром човеку не помаже више од мудрог, као што палог слона
нико други не подиже него, опет, слон.‘
Док ово гавран говораше, нека срна изненада дође. Када
је виде гавран, узлете на дрво, корњача се сакри у воду, а миш
уђе у шупљину. Окусивши мало воде, срна остаде престрашена,
осврћући се погледом тамо и овамо. Узлетевши на висину, гавран
227
посматраше да ли нека звер гони срну. И свукуда осмотривши
и ништа не угледавши, спусти се на земљу и позва корњачу и
миша и рече им за срну. А корњача, видевши срну да не сме
воду пити, рече:
,Пиј воду, мила, јер нико сада овамо не долази. И реци ми
одакле долазиш.‘
А срна рече:
,Довде ме гоњаше ловац. Из места у место бежећи, довде
дођох.‘
Корњача рече:
,Охрабри се, мила, јер никада ловац неће доћи к нама. И
остани да живиш заједно са нама, јер, ево, испред тебе је обиље
хране и чисте воде.‘
Пристаде срна живети са њима. И разговараху стално крај
неког дуба.
Једног дана окупише се по обичају на разговор гавран, миш
и корњача. И срну очекиваху, али је не дочекаше. Схватише
да је ухваћена у замку. И узлетевши гавран навише, угледа је
уплетену у замку ловчеву. Вративши се, исприча дружини шта
виде. Корњача рече мишу:
,На теби сада лежи спасење наше срне, о мишу.‘
А он, колико год је могао, потрча и стиже до срне и рече јој:
,Како си, мила, будући да си паметна, могла тако љуто да се
уплетеш?‘
А она рече:
,Ко се може опаметити ако ће се речено испунити?‘
И ово рекавши, појави се и гавран заједно са корњачом.
Срна рече корњачи:
,Зашто си дошла овамо? Када ме миш буде раздрешио,
побећи ћу и сакрићу се, гавран ће узлетети у ваздух, а миш ће
наћи шупљину и ући ће. Ти ћеш једина остати ловцу за храну.‘
,Боље је умрети него лишити се своје дружине.‘
И док ово говораше, миш раздреши срну из уза. И, гле,
изненада бану ловац. Срна побеже, гавран полете, а миш уђе
у рупу. И зачуди се ловац. Угледа једино корњачу. И узевши
је, свеза је. Видевши шта би, гавран, миш и срна веома се
растужише. А [миш] ће:
228
,О како непрестано упадам у жалост! Не беше довољно
да се лишим отачаства свог, и рођака и богатства, него сада
се лиших и вољене своје корњаче, која добро чуваше законе
пријатељства. Боље би било да је нестало моје смртно тело,
састављено од многих беда.‘
А срна рече:
,Наша жалост, и сада твоје брижне речи, ако и разумне, али
корњачи неће никако користити. Остави ове разговоре и изнађи
начин за њено спасење, јер се каже да се храбри у бици показују,
а верни другови у невољи.‘
А миш рече:
,Ценим да ће бити од користи да сада пођеш ти, срно, и
да легнеш ловцу на пут и начиниш се као мртва, и да седне на
тебе гавран претварајући се да једе тело твоје. И чини ми се да
ако тако види ловац, мислиће да си заиста мртва и одложиће
лук свој и тоболац, пошавши ка теби. И када га видиш да ти се
приближава, устани споро и бежи, тако да се ловац понада да ће
те стићи. И када те достигне, одмах одскочи хитрошћу својих
ногу. И док ти бежиш гоњена, ја ћу раздрешити корњачу из уза.‘
Срна учини предложено. И на тај начин миш раздреши
корњачу и сви се неповређени вратише у свој дом.
Тако се, дакле, помажу они који истински воле своје
пријатеље.“
Цар рече философу:
„Разумех ову причу о истинској љубави. Испричај ми даље
причу како се треба чувати од непријатеља, који се лицемерјем
јавља као пријатељ.“
„Ко непријатељу верује, настрадаће као што су настрадале
сове. Прича се како у некој гори беше превелико и високо дрво, а на
њему живљаше тисућу гавранова, чији старешина беше један од њих.
А близу тог места беше тисућу сова. И оне имаху једног старешину
међу собом. Свагда имаху непријатељство са гаврановима. Једном
нападоше на гавранове ноћу и убише их много, а друге ранише. А
ујутру цар гавранова окупи своје и рече:
,Видите ли шта род сова учини са нама, и како нашу силу
победише, и колико убише, и колико ранише и колико пера
истргоше? То је још горе и за прекор што се дрзнуше на нас и
што нас ражалостише. Размислите о последицама.‘
229
Беше у тог цара пет првосаветника. Један од њих рече:
,Ништа друго неће нас спасити од тог напада него да
побегнемо са овог места и да оставимо садашње пребивалиште,
јер се не можемо супротставити непријатељу.‘
А други рече:
,Није корисно тако да буде да се од једног пораза понизимо
и отачаство своје оставимо и у туђој земљи будемо, него
спремајмо се, у мужаство обуцимо се, и ако кадгод непријатељи
наши нападну, сукобимо се са њима и ако их победимо, слава
Богу. Ако ли нас победе, први савет да послушамо.‘
А трећи рече:
,Није добро, о царе, шта ови говоре, него треба поуздано да
сазнамо хоће ли непријатељи наши да се спријатеље с нама и да
им укажемо мирне почасти и пошаљемо им дарове и на основу
тога безбрижан живот поживимо, јер се цареви увек брину о
својој земљи и златом чувају оно што је њихово.‘
А четврти рече:
,Не дајеш добар савет. Боље је у тескоби и у беди живети
него се непријатељу излагати. Од њих смо ми бољи и часнији,
али ако им и дарове принесемо, то неће бити довољно за ово, него
ће још више снаге наше заискати. Говори се да пре рата треба
непријатеља укротити даровима. Ако ли устане на тебе, не уклањај
се. Треба, дакле, и смирења и стрпљења имати, али и боја.‘
Пети рече:
,Није могуће супротставити се, јер је непријатељ јачи
од нас. Ко се јачем противи, себе повређује. Безуман свагда
непријатеље своје назива немоћним. Ја се увек и сада бојим
непријатеља. Мудар муж не треба да се не боји непријатеља
свог, ако и далеко живи. У свакој ствари траже се јело, пиће и
богатство, а у рату се ни о чему не мисли осим о души својој.‘
Цар рече:
,Ако не даш да буде битка, шта друго предлажеш?‘
А он рече:
,Треба ти, о царе, да имаш саветнике међу разумним. Добар
савет бољи је од мноштва ратова, јер он подсећа цара на корисно.
Мудар муж познаје непријатељску силину и немоћ. Мудрим
саветом и начињањем руши га. И пошто си ме поставио за
саветника, о царе, желим да ти говорим насамо и пред народом.
230
Ово ћу ти, дакле, рећи пред народом. Није корисно да ратујемо,
а нити данак давати и повиновати се. Великоуман човек пре
бира славну смрт него бешчастан живот. Размисли, дакле, о
овоме. А насамо ћу ти рећи оно што чух да старци говоре.‘
И чувши ово, цар устаде насамо говорити са њим. И упита
га о ономе што има рећи. А он рече:
,Почетак непријатељства које имаш са совама јесте овај.
Некада се окупи сав птичији род и изабра себи цара сову. И
поставише га владати над њима. А гавран неки појави се тамо
и рече:
,Зашто остависте часне птице и не постависте неку од
њих за цара, него изабрасте ову смрадну птицу, која и душевну
доброту изгуби. И глупа је, и неразумна, и гневна, и непостојана,
и страшљива и лажљива?‘
Када је то чуо сав птичији род, оборише сову са власти. И
када сова би збачена, рече гаврану:
,О гавране, да ли ти кадгод учиних неко зло да се тако
покажеш према мени? Али знај да ако дрво буде посечено
секиром, опет ће порасти, и рана од стреле залечи се и извида,
али рана од језика незалечива је, јер дотиче посред самог срца.
Вода гаси ватру и отров се одгони лековитим бићем, али огањ
мржње живи увек. То што се посејало између вас и нас, о
гавране, биће увек велики неискорењиви дуб.‘
Ово рече сова и оде испуњена јарошћу. И покаја се гавран
и забрину се веома. Отада па до сада траје непријатељство међу
нама.
Цар рече:
,Разумех ово. Реци ми даље о томе шта предстоји и шта
треба чинити.‘
А он рече:
,На рат не пристајем, нити препоручујем да буде, али
можемо успети другачије, на вештији начин, јер мудрост може
много. Сматрам да је корисно да се твоје височанство разгневи
на мене и да то виде сви. Заповеди да ме туку пред свима
немилосрдно док не окрвавим од мноштва рана. Тада и перје
моје и реп да почупају и да будем бачен близу овог дрвета. И
када прође ово са мном, тада ти иди са овог места заједно са
свим својим, а мене остави да лежим овде.‘
231
Ово учинивши, цар оде са својима. Ноћу дођоше сове до
дрвета и не нађоше никога осим претученог гаврана како лежи.
И испричаху сове свом цару. А он, приближивши му се, упита га:
,Одакле си? И где су други гавранови?‘
А гавран ће:
,Ја сам тамо неки, а где су гавранови не знам. Како у оваквој
беди могу разумети њихову тајну?‘
А цар рече:
,Заиста је ово првосаветник гаврановима. Упитајте га због
чега тако љуто пострада.‘
,Моје лоше саветовање оплете ме оваквим залима. Када
гавранови беху побеђени од вас, окупише савет и свако
саветоваше колико разумеваше. Ја се дрзнух и рекох за вас:
,Сове су силније и благородније од вас. Због тога не треба
противити им се, него мир искати и данак им давати. И ако се
помире са нама, Богу слава за то.‘
Чувши ово, гавранови мишљаху да у вашу корист говорим.
Испунише се јарошћу и оваквим судом мене осудише.‘
Чувши ово, цар рече неком од првосаветника својих:
,Шта треба учинити са овим?‘
А он рече:
,Ускоро да буде убијен. Нама ће бити велика помоћ његово
убиство. Избавићемо се од лукавства и препредености његове,
јер свагда смишља против нас. Говори се: ,Ко не ради за своју
корист, када дође право време, друго не може задобити.‘
Неки други царев саветник рече:
,Не треба га убити, јер је написано: ,Трска се савија да се
не би поломила.‘ Праведније је да се смилујемо на њега и да
га умилостивимо, јер тако пострада у беди и претрпе таква
премлаћивања. Заслужује да буде заштићен, јер сачувати
непријатеља велика је похвала.‘
Заповеди, дакле, цар да гавран живи са уважавањем и
достојанством. А првосаветник онај, који саветоваше да се
убије, рече:
,Зашто овога не убисте, него да буде заштићен и да живи са
нама, надзираван као непријатељ? Ја знам да је овај гавран жесток
и да је лажљив, и чини ми се да је ради преваре дошао овамо.‘
232
И поче, дакле, гавран разговарати са совама не једампут и
зближавати се са њима. Једног дана рече им:
,Чух од стараца како говоре да ако се неко немилостиво у
огањ баци, брзо ће добити од Бога оно што је тражио. Желим,
дакле, и ја тако учинити и умолити Бога да природу моју
преобрази у совин изглед, те да пођем са вама у бој на гавранове
и вратим им за оно што ми учинише.‘
А ту беше и онај који саветоваше да се убије и рече:
,Ове твоје речи сличне су пићу испуњеном отровом, јер ако
те не сажежемо огњем, нећемо твоју природу променити.‘
Живљаше тамо гавран надгледајући свако дело сова. И
одебља, наједра и израсте му перје. И уловивши прилику,
једампут побеже и дође гаврановима и рече њиховом цару:
,Радуј се, о царе! Ево, испуних ти жељу, јер већ се све сове
скрише у једно дрво. Устанимо, дакле, сви и пођимо, узевши
свако од нас суварака колико може понети, и положимо на уста
јазбине и потпалимо ватру, и крилима је раздувајмо како би се
пламен распламсао. И на тај начин неке ће унутра бити угушене
димом, а неке ће излетати и биће опаљене.‘
Гавранови то и учинише и до краја уништише непријатеље.
Врати се цар гавранова у своје пребивалиште као победник и
рече оном гаврану:
,Како си истрпео неприличне разговоре сова?‘
,Мудар човек, ако и допадне неке беде, покорава се и
бедницима док своје жеље не испуни и оствари.‘
А цар рече:
,Реци ми какав је разум сова?‘
,Не видех ниједну од сова разумну осим једног који рече
савет да ме убију. Други беху далеко од мудрости. Треба, дакле,
цареви да сачувају своје тајне и не треба остављати странца
неког да се приближи писањима, или води којом ће се мити,
или постељи, или одећи, или јелу, или пићу свом. Није могуће
гордошћу победити непријатеље. Малу победу задобија горд.
Ко за саветнике узима глупаке, незгодно ће се спасити од
пропасти. Ја се покорих и понизих непријатељу да бих задобио
такво поверење као што се и змија потчини жаби.
233
Говори се да змија, оматоревши и остаревши, није могла
ловити и забрину се за храну. И допузивши, дође до неке баре
пуне жаба, где раније ловљаше. И близу ње испружи се клонула
и жалосна. А нека жаба рече јој:
,Зашто се, о змијо, жалостиш?‘
Она рече:
,Како да се не жалостим? Увек из ове баре добијах храну,
а сада ме прокле неко од испосника и више не могу ловити. И
хоћу да будем као јахаћи коњ за вашег цара.‘
Чувши ово, цар жаба узе је и узјаха на њу. И даваше јој
храну, свакога дана по две жабе.
Тако и ја, ради замишљеног циља и времена зло пострадах.‘
А цар рече:
,Размислих и видех да се вештином и разумом боље побеђује
него сукобом. Ватра је пламена и сува и уништи све оно што је
на земљи. А вода је студена, тиха и улази унутра под земљу и
искорењује што је на њој. Говори се да не треба да се запоставе
ове четири ствари: ватра, болест, непријатељ и дуг.‘
,Велико дело сада беше учињено твојом заслугом, о царе.
Богу слава за то!‘
А цар рече:
,Уверих се да си ми и речју и делом пријатељ, а други,
безумним речима хвале се. Због тебе нам велико олакшање дође,
јер нам се тобом даде сладак сан и храна. Говори се да велико
задовољство нађе онај који се избави од огњице, који тешко
бреме збаци и који од непријатеља својих побегне. Напокон,
испричај ми како си видео да живи цар сова.‘
А он рече:
,Скотски, и лукаво, и неудобно и неуредно. И они који су
му потчињени слични су му, осим једног који саветоваше да ме
убију. Он ми се од свих учини мудрији.‘“

„Разумех испричану причу. Даље ми испричај како онај
који, достигавши своје жељено и не могавши да га добро сачува,
одмах га затим изгуби.“
234
„Говори се како су неки мајмуни имали остарелог и од
многих година оматорелог цара, па су га због старости отерали
са власти. А он, сваком сумњом опхрван, дође некој смокви
на морској обали. И живљаше ту на њој и јеђаше од њеног
плода. И док јеђаше, једног дана паде му из руку једна смоква,
коју дивља корњача узе и поједе. Томе се мајмун насмеја и
не престаде хранити корњачу. А она, нашавши слатку храну,
заборави на свој дом. Због тога супруг њен беше очајан и много
помишљаше како да погуби мајмуна и да узме своју супругу.
И једампут, када корњача оде у дом свој, затече жалосног свог
супруга и рече му:
,Зашто да те видим смраченог и болесног?‘
А он рече:
,У болест љуту падох и нећу наћи исцељење ако не добијем
мајмунско срце.‘
Она, пак, не досећајући се шта је, помишљаше у себи:
,Друго срце нећу наћи осим пријатеља мог.‘
Разуме, ипак, да би то био преступ и чуђаше се мислима.
И дошавши мајмуну, позва га. А он је упита за кашњење. И
корњача одговори:
,Ни због чега не закасних, осим што се срамим тебе,
јер не постоји достојно уздарје којим бих ти захвалила за
доброчинство.‘
А мајмун рече:
,Нисам ја такав да од својих пријатеља тражим дар, а ти
си била још већа доброчинитељка, јер када сам био у беди и
изгнан, ти си ме утешила.‘
,Желим још више утврдити љубав која постоји међу нама, а
она се утврђује трима стварима, то јест, уласком у дом пријатеља,
виђањем и посетом његовим рођацима и заједничким животом.‘
Мајмун рече:
,Тако употпуњавају љубав, о пријатељице, они који живе у
сласти овог живота.‘
А корњача рече:
,Истину рече, јер достојно је да се од својих пријатеља
тражи савршена и истинска љубав, а ко љубав изграђује ради
неких животних потреба, тај је не ствара на чврстим основама,
235
јер се говори да од вољених не треба ништа друго тражити осим
љубави. И теле, ако мајку своју сиса, а да ова нема млека, она ће
се прогневити и отераће га од себе. А ја хоћу да дођеш у дом мој,
јер живим на водоносном и травоносном острву, испуњеном
плодовима. Узећу те на своја леђа и однећу те тамо.‘
Мајмун поверова и попе се на корњачу. И она га ношаше по
пучини. И када беху насред пучине, стаде размишљајући како
да погуби мајмуна. Видевши мајмун корњачино успоравање,
схвати превару и у себи рече:
,Шта ли корњача против мене смисли?‘
Затим се обрати и њој:
,Видим те у бризи и размишљању и стрепим због тога.
Каква је твоја брига?‘
А она рече:
,Велика ми је брига да када дођеш у дом мој не затекнеш
све како бих желела да доликује, јер у постељи ми лежи супруг
мој.‘
Мајмун рече:
,Не брини за то, јер ничему не користи брига, него побрини
се за лековито биље.‘
,Говоре слуге врача да мајмунско срце може излечити ону
болест.‘
И чувши ово, мајмун у себи оплакиваше своју погибију,
говорећи:
,Јао, моје глупости! Како је незасита моја свест, да ме и
овако старог у такво зло увуче! Док живљах у малом, безбрижан
живот провођах.‘
Тада рече корњачи:
,Зашто ми, о вољена, не рече раније о томе док не изиђох
из свога дома, те да и срце своје узмем? Наш закон је да када
вољеном идемо, и срце своје у дому остављамо, да се не би
нешто супротно помислило о пријатељу.‘
И чувши ово, корњача заплива назад радујући се. И донесе
мајмуна на обалу. А он, ступивши на копно, хитро се попе на
смокву. Корњача доле викаше:
,Сиђи брзо, друже, па да пођемо дому. И понеси са собом
срце своје.‘
236
А мајмун, одговоривши, рече:
,Ако то учиним, срце нећу добити до краја!‘
Тако и они, који када дође прави тренутак, а не испуне своју
жељу, неће је остварити када то време прође.“
Цар рече:
„Разумех ову причу. Даље ми испричај коме је сличан онај
који брза у било ком послу, то јест о напрасности.“
„Говори се како је неки човек живео само са својом женом.
И једампут јој рече:
,О жено, пун сам наде да ће нам се родити мушко дете, које
ће нам свесрдно помагати. Размислимо, дакле, које име да му
наденемо.‘
Његова жена рече:
,Престани, мужу, брбљати. Сличан си оном човеку који је
пролио мед и уље.
Говори се како неки сиромашан човек имаше мед и уље у
некој посуди покрај његове постеље. И једне ноћи помишљаше
говорећи у себи:
,Хоћу ово уље и мед продати за новац и купићу десет коза,
које ће окозити исто толико јарића за пет месеци. И пете године
биће их 400. Од њих ћу купити сто волова и са њима ћу посејати
њиве. И од приноса жита и од других плодова постаћу напрасно
пребогат. И подићи ћу четвороспратну кућу са златним кровом.
И покуповаћу различите слуге. И оженићу се женом из славног
рода, која ће ми родити дечака, и назваћу га Панкале, то јест
,прекрасан‘. И васпитаћу га као што доликује. И ако видим да је
нерадан, овим штапом ћу га тући.‘
И узе штап који му беше при руци и удари њим по посуди и
разби је. И проли се мед и уље по бради његовој.‘
Затим његова жена роди сина. И рече му жена једног дана:
,Припази на дете док се не вратим.‘
Муж такође изиђе јер га позва господар. И остави дете само.
Догоди се да одмах дође змија и допуза на дете. И видевши је
ласица, скочи и закла је зубима. Дошавши, муж угледа ласицу
окрвављену змијином крвљу и помисли да је појела дете. И не
истрпе да види дете, него је немилосрдно удари по глави и уби
237
је. Ушавши и затекавши читаво дете и убијену змију, веома се
покаја и заплака горко.
Тако погреши ко хита на многе ствари без расуђивања.“
Цар рече:
„Разумех ово. Даље ми испричај како цар треба своје царство
да сачува неповређено и на који начин то треба да учини, да ли
кротко, доброразумно, или широкогрудошћу?“
„Од свега су бољи мудрост и трпљење, а њих треба да
поспешују добри саветници, а затим изванредна и мудра жена.
За ово је поучна прича о томе шта се догодило индијском цару.
Прича се како тај цар једне ноћи виде осам страшних снова и
уплаши се. И пробудивши се, позва своје философе. Шта виде у
сну исприча им, а они рекоше:
,Виђење које си видео достојно је чуђења. Треба нам седам
дана да га размотримо.‘
Када изиђоше, разговараху међу собом и рекоше:
,Не прође много времена како цар уби велико мноштво
нас. Сада нам га, дакле, божанско провиђење положи у наше
руке. И треба да смислимо како да га убијемо. Достојно је да га
саветујемо да убије своју жену и сина, а уз њих и рођака свог, и
првог саветника и првонотара, који је старешина књижницима,
па још и белог слона кога јаше, и друга два слона, и коња, и
камилу, и крв њихову да сакупи у посуду и њом да га омијемо, и
да запевамо исцелитељске песме, те да се сасвим избавимо зла.‘
И овако посаветовавши се, приступише цару и рекоше:
,Истражисмо у написаном и нађосмо овако и онако, и теби
нема другог пута спасења осим да учиниш ово.‘
А цар рече:
,Желим да ови буду читави, а само ја да настрадам.‘
,Ништа боље не можеш да учиниш за своју душу од овога.‘
Чувши ово, цар се ражалости и паде у своју постељу
ничице, размишљајући шта да учини. Прочу се свуда о царевој
невољи. И то сазнавши, првосаветник његов схвати лукавство
и не узможе о томе сам рећи цару, него, најпре приступивши
царици, рече:
238
,Видим цара ожалошћеног и бојим се да му лажљиви
философи учинише лукавство из злобе, јер истреби саветнике
до краја. Али упитај га, ипак, који је узрок да се толико дана
жалости. Када ти то каже, тада ти мени испричај.‘
Отишавши цару, она седе до његове главе и рече:
,Реци ми, о царе, шта ти саветоваху ови философи.‘
А цар рече:
,Не додај мојим ранама друге ране. Не пристаје теби да ме
о томе питаш.‘
Она рече:
,Не очекивах да ћеш од мене утајити неку тајну. Ако мени
не откријеш тако нешто, не верујем да ћеш се неком другом
поверити.‘
,Зашто ме питаш, о жено о својој пропасти и свих мојих
драгих?‘
Она рече:
,Ја, дакле, и остали нећемо побећи од искупљења за тебе.
И шта нам је скупоценије од тебе? Него, молим те, о царе, да
по мојој смрти никоме од ових философа не верујеш нити их
убијаш док својим пријатељима не објавиш смрт. Не знаш да су
философи љути на тебе, јер си велико мноштво њих пре кратког
времена погубио? И не мисли да су заборавили на то убијање.
Требало је да им не повериш нити почетак сна, али ако ме
послушаш, упитај о сновима старца испосника, који је код нас.‘
Он одмах узјаха коња и пође оном испоснику и када га виде,
исприча му своје снове. А он му рече:
,Не бој се, о царе! Теби ништа лоше неће бити, јер ти снови
казују ово. Две рибе, које си сањао да иду на реповима – то ће
ти доћи посланик од великих царева и довешће ти два слона.
Два норца која виде како лете око тебе, значе да ће персијски
посланици доћи и довести ти два изванредна коња. Змија која
је допузала за тобом, значи да ће ти се донети мач, какав нико
не виде. А што те крвљу крштаваху, значи да ће ти се послати
дар, хаљина црвена која сија у тами. А што си се водом омивао,
наговештава да ће ти се донети различита одећа. А што на гору
белу узиђе, то је истинско уверење да ћеш узјахати белог слона.
А што је огањ на глави твојој, то предсказује да ћеш добити
239
скупоцени венац од неког великог цара. А то што глава твоја
беше птица, сада ти се неће открити, јер говори о некој малој
жалости и одвајању од вољене особе. А ово све догодиће се
после седам дана.‘
И после седам дана тако се и зби. Дођоше посланици носећи
све што прорече испосник. Када виде цар, запањи се и рече:
,Мудар човек треба савете да прихвата само од својих
драгих.‘
Видевши потом дарове, рече:
,Не треба да узимам од овога, него ви, пријатељи моји,
узмите ово, заједно са мојом доброразумном супругом, јер своје
душе за мене положисте.‘
Првосаветник рече:
,Не треба ми, слуге твоје, да узмемо такве дарове, него је
праведније да припадне твојим сродницима.‘
Цар рече:
,Ти си разлог мог спасења и достојан си бескрајне
захвалности.‘
Тада узе цар белог слона, сину свом даде једног коња, а
првосаветнику скупоцени мач. Остало заповеди првосвештенику
да понесе његовим женама, јер он имаше две вољене жене, једну
која га саветоваше о испоснику, и још једну. И дошавши им, цар
стави пред њих венац и багреницу, и рече саветници:
,Изабери од овога два шта хоћеш, или венац, или багреницу,
а што остане да узме друга.‘
А она се недоумеваше шта да узме. И погледа ка прво-
саветнику, а он јој оком даде знак да узме багреницу. Догоди се
да управо тада цар подиже очи своје и угледа првосвештеника
како даје знак жени његовој за багреницу. Разумевши да се ово
указивање не утаји од цара, она не узе багреницу него венац.
Првосаветник отада не затвори око наредних четрдесет година
како би се чинило цару да има такву ману ока. И да није тако
учинио, живот би свој изгубио.
Једнога дана жена која узе венац, радујући му се, дође са
њим и донесе цару пиринач у здели. Видевши, она друга жена
обуче багреницу и уђе цару. И светлост испуни оно место. Рече
цар саветници оној:
,Шта ти би те остави багреницу, а узе венац?‘
240
А она, испунивши се жалошћу, преврте на главу цареву
чинију са пиринчем и обли га. На то се прогневи цар и заповеди
првосаветнику да јој се одсече глава и да се никако не поштеди.
А он, узевши је, изиђе и помисли у себи да се цар потом некако
не покаје због њеног убиства. Због тога је предаде неким женама
и заповеди да је чувају са почашћу.
Цар се одмах покаја помишљајући на њено пријатељство
према њему. И растужи се веома. Разуме првосаветник цареву
жалост и рече му:
,Никаква корист се не добија због жалости, осим изнуривања
тела. Како рече неки мудрац ,Печалан ум је црв који разједа
кости.‘ Утеши се, о царе, да не пострадаш слично као голубови.
Прича се како су голубови супружници заједно напунили
гнездо влажном пшеницом. И зарекоше се да не окушају од ње
док не дође зима. И прође жетва и сунце сијаше, а пшеница
омали јер се осуши. Када виде голуб мужјак, помисли да је
пшеницу појела женка. И отада је поче непрестано бити док је
не уби. Када дође зима, пшеница опет наједра. Разуме голуб да
је супругу своју убио неправедно. И због тога плакаше увек. И
жалостан издахну.
Тако страдају сви нестрпљиви и јаросни. И зашто си
жалостан због једне жене, о царе, а не радујеш се другим својим
женама, него свагда за отишлом ридаш?‘
Када то чу, још више се ражалости и рече му:
,Како од једне речи толику мрскост учини?‘
А он рече:
,Речи мудрих су незамењиве.‘
Цар рече:
,Нико није безгрешан, нити је ико од људи савршен.‘
И после много дана и разговора и царевог очајавања,
првосаветник доведе венценосицу царицу. И када је виде
цар, обрадова се веома и почасти првосаветника скупоценим
даровима.“

„Испричај ми како треба бојати се непријатељства и
презирати злопамћење.“
Философ, прихвативши, рече:
241
„Цар неки имаше птицу звану папагај, мудру и красну.
Она, пак, имаше птића, коме цар заповеди да живи са сином
његовим. И играху се заједно, као што доликује, и исту храну
јеђаху. Папагај се пењаше сваког дана на високу планину и
неке две воћке доношаше и даваше једну свом птићу, а другу
царевом сину. И од тог воћа обојица брзо напредоваху и крепки
постајаху. Једног дана оде папагај, а птић његов скочи на другу
птицу царевог сина и рани је. Дете се разгневи на њега и уби
га. Папагај дође и, видевши убијеног свог птића, ражалости се
веома и рече:
,О тешко царевима, који нити обећања чувају, нити основе
пријатељства! О тешко онима који им служе, јер њих не поштују,
нити надзиру кога, нити га позивају, јер не знају награду за
врлине, нити за опроштај греха! А слуге свако праштање чине и
ништа им није узвраћено.‘
Затим рече:
,Осветићу се данас овом немилосрдном, погубитељу, и
непреклоном за милосрђе и заборавнику суживљења.‘
И скочивши детету на лице, својим канџама ископа му
зенице очију. И на такво дело дрзнувши се, одлете на неко
сигурно и високо место.
Сазнавши цар шта се збило, испуни се јарошћу и пође да
тражи папагаја. И призиваше га. А папагај рече:
,Знај, о царе, да ко преступи обећање, бива ухваћен у
свој преступ. И ако му Божија промисао привремено одложи
осуду, неће је се разрешити, него ће се вечно мучити, јер му
мука прелази на синове и унуке по реду. Твој, дакле, син прими
осуду.‘
А цар рече:
,Добро си рекао, јер пошто си пострадао, не можеш а да не
патиш. Нема, дакле, никакве распре. Уосталом, сиђи без бриге.‘
А папагај рече:
,Није згодно да то урадим, јер мудри уче да се увек чувамо
злопамтила. Колико он више обмањује лажју, утолико треба
више бежати од њега. Иначе, нико му не може побећи од освете
осим да побегне од њега. Мудар треба, даље, да сматра родитеље
за пријатеље од уважавања, браћу за сапутнике, жене за навику,
синове као средство против заборава, кћери за заштитнице,
242
рођаке за дужнике, а себе за самотњака лишеног сваког сродства.
И ја, дакле, угледајући се на овакво учење, већ се усамих.‘
Цар рече:
,Да си ти први започео наше повређивање, требало би да
нас се чуваш, али почетак кривице беше с наше стране.‘
Папагај рече:
,Злопамћење наноси велико страдање срца, а језик не
разоткрива мисли душе. Стога нити моје срце сведочи твом
језику, нити твоје срце мом језику.
Цар рече:
,Не знаш ли, о папагају, да мудар човек хита да злопамћење
истреби, а не да га појачава?‘
,Тако је како си рекао, о царе, али не треба мудар да сматра
како је његов непријатељ заборавио претходан сукоб, него да
се чува од преваре, јер мноштво не може бити побеђено силом,
него се хватају лукавим делима и речима, као што се дивљи
слон улови помоћу питомог. Говори се да су ништавило, туга и
лишавање пријатеља велике беде, и ко их је претрпео јасно зна
страдања и боли. Имам осећање у души које ми говори да су у
твојој души лажи и није ми корисно да живим с тобом. Чим ти
помињеш страдање сина свог, и ја се присетим свога птића, а у
срцу ми настане велика промена.‘
Цар рече:
,Није добар онај човек који не може отрпети страдања у
својој души, те не треба помињати ниједно.‘
,Ако неко ко има болесну ногу почне брзо ходати, неће
остати без бола, а чије су очи болесне, ако гледа наспрам ветра,
зна се да ће ослепети. И ако онај ко се сећа зла разговара са оним
ко му је нанео то зло, надодаје страдање на страдање. Паметан
треба, када му се укаже време спасења, да оде од овога. Каже се
да је рђаво богатство од којег се не даје сиромашним. Лоша је и
жена која се не повинује свом мужу, лоше је непослушно дете,
лош је неверан и непостојан пријатељ, лош је цар кога се боје
невини, лоши су странци, страшљиви и грешници. Ако ти се,
дакле, и ја покорим, увек ћу бити заплашен.‘
И ово рекавши, одлете.“
243
„Разумех причу о онима који мрзе један другог. Покажи
ми како треба цар да врати себи своје присне, које, мучећи их
некада неправедно, одагна и заборави.“
„Говоре како је у неком месту била звер рођена од вука. А
била је непорочна и правдољубива и међу иноплеменицима и
међу лисицама. И не мешаше се у њихове послове, нити крв
невину проливаше, нити месојед беше. И због тога друге звери,
разјаривши се, рекоше јој:
,Знај, брате да нам је неугодно твоје постојање и живот
који си изабрао, јер никакве користи немаш од врлине, пошто је
немогуће да живиш са нама а да не чиниш наша дела.‘
Звер рече:
,Ваше речи и живот са вама никакав грех ми не повлаче, јер
грех се не јавља због места и оних са којима живиш, него из срца
и дела. Па иако живим са вама телом, али душом сам далеко.‘
Живљаше та звер у врлини. А неки лав, цар звери, сазнавши
за њу, позва је себи и рече јој:
,Велика је моја сила и простране су моје земље, а потребни
су ми верни пријатељи, то јест слуге. Чух за тебе и твоје врлине
те хоћу да те прославим и предам ти неку велику власт.‘
,Доликује царевима да дају власт онима који то желе, јер ако
невољно обављају какво дело, чине то као од беде. Ја одбијам да
отпочнем било какву власт, јер сам неискусан у томе. У тебе су,
о царе, многе врсте звери, спремне усрдно на свако дело како би
теби угодиле а себи задобиле корист.‘
Лав рече:
,Пусти сада то. Нећу те оставити беспосленог.‘
Звер рече:
,Само два човека могу служити царевима – лукав и
малоуман, који малоумношћу бежи од зависти многима. Онај
који покуша разборито и побожно да ради, слабо ће побећи од
зависти и непријатељства. Такав је спреман да погине за све.‘
Цар рече:
,Не бој се мојих слугу, јер ћу те почашћу показати бољим
од њих.‘
244
Звер рече:
,Учинићеш, о царе, велико дело ако ме оставиш да живим
у овој пустињи безбрижно, јер ми је довољно да се причестим
водом и травом. Чујем да цареве слуге за кратко време и за трен
ока настрадају душом и накупе се толико страха колико други
не поднесу током целог свог живота. Они који живе смерно,
много им је боље него славним, који су заокупљени мноштвом
брига.‘
Лав рече:
,Разумем шта рече и не бој се, јер ти припада да нам
служиш.‘
Звер рече:
,Пошто ми је немогуће да остварим своју молбу, молим да,
ако ме неко од твојих оклевета, не поверујеш одмах његовим
речима, него да се стрпиш и испиташ и по испитивању суд да
донесеш.‘
Лав ово обећа звери и предаде му од свога дома и учини га
саветником, односећи се према њему с поштовањем и почашћу.
Недуго затим, друге лавове слуге, испуњене бесом и завишћу,
решише како да разјаре лава против звери. И када једног дана
лав предаде своје слатко јело да се сачува до сутрадан, други га
украдоше и тајно га сакрише у дом оне звери. Заискавши лав
јело и не нашавши га, испуни се веома јарошћу. Звер се тада
не нађе тамо. Беху само они који су починили лукавство. Када
испунише лава јарошћу, рекоше један другом:
,Нужно је да обавестимо цара шта му је корисно а шта није,
макар неки и негодовали због тога. Сазнали смо да она звер
однесе храну у свој дом.‘
И неко од њих рече:
,Изгледа да је то његово дело, али то испитајте пажљиво.‘
Други рече:
,Ако буде то учинио, истина је све шта о њему чусмо.‘
,Нико лажљив и лукав не може се утајити.‘
,За ову звер чух велико сагрешење, али не веровах док не
чух и ваше речи.‘
245
,Мени је све било јасно чим сам га први пут видео. Много
пута говорах некима да је све што чини лицемерно.‘
,Ако се ово покаже тачним, не би његово дело било само
ова крађа, него и неверство и дрскост.‘
,Ако цар претражи његов дом, наћи ће истину.‘
,Претраживање би требало да почне што скорије.‘
,Звер ће својим лукавством умилостивити цара испразним
одговорима.‘
И тако говораху један другом док лава не подигоше на
јарост.
Позва цар ону звер и упита је за своје јело. А она рече:
,Дадох га једном да га сачува и припази.‘
Када овога упиташе, он не потврди, јер га беше оклеветао
оклеветани. Посла цар неке у дом звери и они нађоше јело код
њега. И узевши га, донеше цару. А тамо беше и вук, који важише
за праведног и доброг. Он тада приступи и рече:
,Не треба, о царе, да опростиш злотвору свом. Ако овоме
буде опроштено, нико се неће усудити да ичију превару открије
твом височанству.‘
Лав заповеди да га истерају и добро чувају. А неко од
његових блиских рече:
,Чудим се како се пред лавовом мудрошћу до сада његова
лукавства скриваху.‘
А други рече:
,Зар је добро да се испитује после јављања сагрешења?‘
Посла лав да упитају звер како је било. Они се вратише и
пренеше речи лажно и супротно. И разјаривши се, лав одмах
заповеди да се звер убије.
Када сазна лавова мати и чу за лукаво дело, заповеди да се
сачека са убиством звери. И отишавши лаву, упита га:
,Због чега ћеш убити звер?‘
Он јој исприча шта се збило. Она рече:
,Пожурио си, о чедо, на то дело, али мудар не треба да буде
брз, како би избегао касније кајање. И више од свих цар треба да
246
буде стрпљив. Жена се доказује свом мужу, деца родитељима,
ученици учитељима, војници војводи, испосник вери, а други
људи царевима, а цар закону, а закон мудрошћу, а мудрост
трпљењем. Почетак царевог разума је да упозна оне који су
под његовом влашћу и да сваком даје по заслузи, и да зна да
они непрестано један другом завиде и другог клеветају. И ти
си више пута искусио звер и нашао да ти је највернија. Сада га
због неке ништавне хране и клеветања неких лукавих насилно
предајеш смрти. Долично је да размотриш о њему. Чудим се да
неко ко толико времена не окуша месо, сада украде твоје јело.
Како знаш да они клеветници нису из зависти тајно у дом његов
сакрили јело?‘
Када ово мати лавова изрече, уђе један од лукавих и исприча
лаву све зло које су смислили. Када мајка лавова сазнаде за ово,
рече му:
,Пошто си сазнао истину, отерај злотворне оне клеветнике
и зближи се опет са звери како би се вратио на раније
пријатељство.‘
Цар позва звер и обећа јој да ће бити још више уважаван.
,Велика је похвала властелину ако има трпељивост према
својим слугама које се усуђују да изнесу истину. И ја ти
благоразумно говорим да не треба да ме имаш за слугу. Царевима
доликује да се чувају од неправедног клеветања, јер се бојим да
ми ово лукаво збориште опет не скроји неко лукавство.‘
Лав рече:
,Разумех твоју природу да си добар и лишен сваког
лукавства. Добар човек треба само добра дела да чини, да
заборави многа зла и усрдно да нам служи.‘
И затим се звер врати на пређашње своје место и почаст.“

„Разумех шта ми рече. Испричај ми даље причу како треба
цар да изабере правичне саветнике и која је корист од њих.“
„Говори се како је неки цар миш имао првосаветника миша,
украшеног разумом и мудрошћу и због тога беше присан са
царем. Цар и његови ближњи имаху велике користи од његових
247
савета и поука. Његово име беше Сироједац. А у тог цара
беху још два саветника. Једном беше име Месоједац, а другом
Убрусогризац. Град им беше у некој пустињи, одасвуд ограђен,
и мноштвом красота украшен. У њему владаше цар мишева
звани Рупоувлакач. Једног дана сиђоше речени саветници свом
цару. Величаху живот свој и говораху му о предстојећем добром
опстанку.
,Нема нам‘, рекоше, ,никакве препреке ка наслађивању осим
мноштва мачака и треба да се посаветујемо шта да чинимо.‘
Цар рече:
,Цареви треба најпре да траже своје добро, а затим да се
потруде за спас своје деце и сродника, а онда и за своје стадо.
Треба, дакле, и ми ово мноштво од нашег стада да отерамо.‘
А Мосоједац и Убрусогризац рекоше:
,Радуј се, о царе, јер си веома добар савет смислио за своје
стадо, пошто је писано: ,Вођа треба да буде мудар и разуман и
да је достојан десног стајања.‘ И ми сви распети смо с тобом и
уз твој смо чувени разум. Треба, дакле, сви мишеви да се окупе
и трудом и муком да се придруже и управе се ка овом великом
почетку.‘
Када ово рекоше ова два првосаветника, Сироједац ћуташе.
Цар му рече:
,Зашто ћутиш и не кажеш нам шта мислиш? Зар не знаш да
се људи саветују и разговарају о будућности и не укоревају се
због тога?‘
Чувши ово, Сироједац рече:
,Не замери ми, моћни царе, за ћутање. Ни због чега не
ћутах, осим што размишљах шта да одговорим. Знај, о царе, да
је ово дело тешко. И због његове тежине нити га дедови нити
прадедови наши не започеше, јер га обуставише као немогуће.‘“
248
Слово о премудром Езопу
Сматра се да је ово дело античке књижевности прерадио

византијски писац Максим Плануд († 1305) и да је у том облику
преведено током ХIV века на словенски језик. Грчка верзија
према којој је настао словенски превод није сачувана. У делу се
приказује Езопов лик уз нарочито истицање његове мудрости.
Слово смо превели према препису ХV века, у такозваном
Тиквешком зборнику, данас у збирци Софијске Народне
библиотеке, број 677, а према издању Н. Начова.
Литература: P. Syrku, Zur mittelalterlichen Erzählungsliteratur aus

dem Bulgarischen, Archiv für slavische Philologie, VII, Berlin 1883, 78-
98; P. Marc, Die Überliferung des Äsopromans, Byzantinische Zeitschrift,
19, 1910, 382-421; Н. А. Начовъ, Тиквешки рѫкописъ, София 1892,
37-41; Из старе српске књижевности. Превео и саставио Миливоје
М. Башић. Четврто, исправљено и нешто допуњено, издање. Београд,
Издавачка књижарница Геце Кона, 1931, 35-38; Из наше књижевности
феудалног доба. Друго допуњено издање. Избор, редакција, превод и
коментари Драгољуб Павловић и Радмила Маринковић. Предговор
издање: Београд, „Просвета“, 1975. Библиотека Просвета, књига
102], 194-197; И. Тот, Јагићев превод на латински Слова о Јосопу
из букурештанског зборника, Словенско средњовековно наслеђе,
и „Чигоја штампе“, Београд 2002, 665-671.
Слово о премудром Езопу како живљаше
Езоп беше нем и глух. Рођењем беше из Кападокије. У срцу

свом имаше велику мудрост. Посла га господар да донесе воће
и рече му:
„Донеси и брзо се врати.“
Езоп иђаше брзо. И угледа једног војника како излази из
горе, у којој се беше изгубио од других војника. За пет дана не
беху нити он нити коњ пили воде, јер сва та места беху безводна.
Војник се ужелео да види човека да би му показао воду, јер већ
249
беше изнемоћао. И угледавши издалека човека, обрадова се
веома и пође ка њему. Када му приђе, схвати да је нем и глух и
расплака се веома и рече:
„О тешко мени, Боже мој! Шта учиних Господу свом да ме
овако страшно казни? Хтедох видети човека и када га угледах,
он беше нем и глух.“
И Езоп заплака веома. Пошто имаше велику мудрост у себи,
остави свој пут и поведе га на воду. Вода беше удаљена седам
попришта. Када се војник напи, прослави Бога због Езопа. И
услиши Бог војникову молитву и одреши Езопу слух и језик
те овај проговори. И дође Езоп тек увече свом господару, који
заповеди да га туку. Тада Езоп проговори. Његов господар се
зачуди.
И затим сиђе Езоп на море. И ухватише га арапски гусари
заједно са једним другим човеком, који беше граматик. И
одведоше их у Цариград да их продају. Граматика продаваху за
сто перпера, а Езопа за перпер. Дође један велможа по имену
Јексатије да купује робље. Упита Јексатије граматика и рече му:
„Шта умеш да радиш, човече, да те купим како те не би
одвели Арапи?“
Граматик Афросим рече:
„Господару, ја умем све што је на свету. Купи ме, господару,
не остављај ме, ја ћу ти радити многе послове.“
Тако га купи за сто перпера. Затим упита Езопа, рекавши:
„Човече, шта умеш ти да радиш па да те купим?“
Езоп рече:
„Ништа ми не остави друг мој да ја нешто умем. Он рече
,Све умем што је на свету‘, а мени ништа не остави. За шта ћу
ти онда ја, или неко други ако овај све уме?“
Јексатије се зачуди његовим речима и рече:
„Заиста овај човек има велику мудрост.“
И купи га за један перпер пошто беше ружан. И доведе
га својој кући. Јексатије имаше свагда обичај да одвојено једе
од своје жене и да јој шаље од свог јела. И даде Јексатије јело
Езопу, рекавши:
„Дај ономе ко ме много воли“, мислећи да ће то однети
жени. Езоп позва кучку и нахрани је тим јелом. Када се Јексатије
срете са својом женом, она се срђаше, рекавши:
250
„Зашто ми не даде јело као што свагда имаше обичај?“
Јексатије рече:
„Дао сам по Езопу.“
Ујутру позва Езопа и рече му:
„Коме даде јело које ти ја дадох?“
Езоп рече:
„Господару, дао сам га коме си ми рекао.“
„Рекао сам ти да даш мојој жени.“
Езоп рече:
„Ти ниси рекао да дам твојој жени, него оном ко те много
воли.“
„Ко ме више воли од моје жене?“
Езоп рече:
„Кучка те више воли.“
„Реци ми како ћу то знати.“
Езоп рече:
„Наљути жену батинама и затим је позови.“
Он тако учини. Жена побеже срдећи се. И затим рече:
„Позови кучку.“
Она побеже када виде туђег човека и залете се на њега
желећи га ујести. И затим је позва. Она му се врати радујући
се. Видевши то, Јексатије поверова и задиви се томе. Затим га
посла у бању:
„Иди и види да ли је у бањи мало људи па да и ја идем.“
Он оде и нађе на путу да беше са брега слетела клада и
затворила пут. Сви који иђаху тим путем прелажаху преко
кладе. Езоп рече:
„Жив Бог, нећу отићи док не видим да ли ће неки човек
уклонити кладу.“
И ниједан не склони кладу. И ту седећи и посматрајући,
дочека и вече. Наиђе један човек и, видевши кладу на путу,
склони је. Езоп не оде у бању. Затим се врати своме господару
и рече:
„Један човек је у бањи.“
Када Јексатије оде, виде много народа у бањи и рече:
251
„У бањи је народ, а ти рече да је један човек у њој.“
Езоп му исприча како беше са кладом. И Јексатије се зачуди.
Јексатијева жена имаше навику да када је муж укореваше
она бежаше својој мајци и тамо провођаше неко време, а онда се
опет враћаше своме мужу. Јексатије туговаше веома. Езоп рече:
„Ућути, ућути, господару, ја ћу ти помоћи да ти жена више
не бежи.“
И када жена побеже, као што јој беше обичај, тада Езоп
позиваше госте свога господара, говорећи:
„Дођите на свадбу мога господара!“
Они питаху:
„Па где је жена твога господара?“
Езоп рече:
„Давно је побегла својој мајци, а он сада узима другу жену,
па дођите уговореног дана на свадбу.“
И све позва са весељем. Чу његова жена и дође тајно на
врата двора. Езоп је не пушташе. Она рече:
„Пусти ме, Езопе, у мој дом да се закунем мом господару да
нећу изићи до века.“
Уђе и обећа му. И не побеже до века.
Затим цар Диген запрети бољарима својим, рекавши им:
„Ако на Цвети не процените мене и моју царицу са телом
и душом колико вредимо када ставим круну своју, и са коњима,
са драгим камењем, са бисером који су на мени, узећу вам по
половину иметка и по две тисуће златника.“
Великих бољара беше три тисуће. Сви бољари западоше у
велику бригу, рекавши:
„О тешко нама, браћо! Данас је стигла велика погибељ. Ко
може проценити цареве са свим слугама? То ни анђели не могу
прозрети, а како ћемо ми?“
Сви бољари долажаху Јексатију жалостећи се веома. Езоп рече:
„Господару мој, зашто се тако жалостиш?“
Јексатије рече очајавајући веома:
„О зли робе, зашто не гледаш своја посла, него ме
запиткујеш?“
Езоп рече:
„Господару, ко скрива болест, од ње умире. Него, реци ми,
господару, па да будем исцелитељ твоје болести.“
252
Тада му Јексатије рече:
„Цар нам даје да промислимо оно што и анђели не могу, па
нам је та погибељ свима дошла.“
И исприча му. Када то чу, Езоп се веома насмеја и рече:
„Заиста, то и пастири знају.“
„Реци ми, даћу ти велика блага.“
Он рече:
„Нећу да кажем.“
Јексатије рече и исприча свим бољарима сва та чуда о њему.
Они сви, окупивши се, мољаху Езопа. Он им не исприча. Они
сви даваху Езопу по сто перпера и учинише га Јексатијевим
братучедом. И рекоше:
„Царе господару, Јексатијев братучед је био на далеко и
сада је дошао. Заповеди да и он буде са нама.“
Тако га украсише и доведоше га цару на Цвети. Цар одену
на себе све бесцено и узјаха свога коња са бесценим седлом и
дође међу бољаре и рече:
„Процените ме, бољари!“
Сви бољари погледаше у Езопа. Езоп обиђе око цара и рече:
„Заиста, не вредиш више од тридесет златника.“
Цар свирепо рече:
„Реците шта вам рекох!“
Они сви једногласно рекоше:
„Не присиљавај нас, господару, не присиљавај нас!“
Цар рече:
„Процените и реците!“
Езоп рече:
„Заиста, не вредиш више од тридесет перпера.“
Цар рече:
„Шта говориш?“
Узе влакно из седла и рече:
„Колико само ово влакно вреди, а шта ти говориш?
Опомени се шта је царева глава, или слуге цареве, или шта је
душа човечија, или шта је пода мном, или на мени шта је, а ти
говориш тако.“
Тада Езоп рече:
„Онда створи небо, створи земљу, пусти дажд, или ветар,
или снег.“
253
Цар рече:
„Ја нисам Бог да све то створим.“
Тада Езоп рече:
„Створивши небо и земљу и сву васељену, Бог се продаде
за тридесет сребрњака, а ти хоћеш да имаш већу цену од Бога.“
Тада цар не одговори ништа. И онда рече цар:
„Процените моју царицу колико вреди.“
Езоп рече:
„Не вреди више од једне овце, јер овца ако је дебела, има
млеко, и сир и вуну, а и месо јој је добро. Ако је мршава, од њене
коже прави се хартија да се на њој пишу божаствене речи. А где
борави ту и ђубри те расте трава, која је на корист твога царства.
А царицу ако свучеш, немаш је шта погледати, а где ђубри, ту је
смрадно и гадно.“
И тако цар не имаше шта одговорити. Тада цар узе Езопа себи
и учини га господарем и учитељем свога дома. И загосподари
целом царевом земљом. Имаше два братића од брата и доведе
их цару свом и даде им да управљају градовима и народом.
И свагда их учаше добру и укореваше их. Они позваше Езопа
на радост и, ухвативши га, тукоше га горко и поведоше га на
погубљење. Езоп им рече:
„О синови моји, зашто ме желите убити? Или ме водите на
клање као јагње? Не присећате ли се из какве беде вас избавих
и на колику славу вас доведох? Да је проклет од сада па до века
онај који своју родбину подиже.“
А Богу нашем слава у векове. Амин.
254
Еладије
Мотив о човеку који се продао ђаволу нашао се и у

приповеци о Еладију. Такав мотив познат је још у апокрифној
Књизи о Адаму и Еви. Наведени мотив налази се и у две
приповетке које су ушле у Чуда Богородичина Агапија Ландоса
Крићанина. Једна је о Карулу, а друга о Теофилу. Прва од њих
две уврштена је у ову Хрестоматију. Приповетка о Еладију
остварена је као ауторско дело Василија Великог, чије име се
појављује и у њеном наслову. У српској рукописној традицији
ова приповетка позната је у две верзије. Најранији сачувани
препис потиче из ХIV века, какав се налазио у Зборнику старе
збирке Народне библиотеке Србије број 104. Иначе, постоје
још неки преписи из ХV и ХVII века. На основу преписа ХVII
века, који се налазио у зборнику бој 738 старе збирке Народне
библиотеке у Београду, на странама 89б-95б, а у издању Павла
Стевановића, превели смо ову приповетку.
Литература: Н. А. Начовъ, Тиквешки рѫкописъ, София 1892,

3-5; Из старе српске књижевности. Превео и саставио Миливоје М.
Башић. Четврто, исправљено и нешто допуњено, издање. Београд,
Издавачка књижарница Геце Кона, 1931, 61-64; П. Стевановић,
Приповетка о човеку који се продао ђаволу, Београд 1934; Из наше
књижевности феудалног доба. Друго допуњено издање. Избор,
редакција, превод и коментари Драгољуб Павловић и Радмила
Просвета, књига 102], 198-200; В. Антиќ, Мотивот за продавањето
на човечката душа на ѓаволот во средновековната книжевност и во
фолклорот, Македонски фолклор, VII, 14, Скопје 1974, 57-66.
Слово светог Василија

како избави човека од ђавола Фармакија
У она времена беше муж по имену Синклитијан. И беше у
великом богатству. Имаше једну кћер по имену Корасија, која
255
беше заручена још из млада да прими калуђерство, да спасе оца
и мајку своју. Корасија имаше веома велику красоту.
Они имаху једног слугу по имену Еладије, који чуваше
госпођу своју Корасију. А она беше веома богобојажљива, и
анђели јој се много весељаху. Еладије рече:
„Када бих знао ко би могао да ме састави са госпођом мојом
Корасијом, сав бих био његов.“
Беше Еладије леп изгледом, и мудар и књижеван. И рече
Еладије у свом срцу:
„Мене Бог не жели саставити са госпођом мојом Корасијом.
То ми ни свети не могу помоћи, осим што ми може ђаво помоћи.
Ја Еладије почећу молити се ђаволу да узмем госпођу своју
Корасију себи за жену.“
Једног дана јави му се ђаво, говорећи:
„Зашто зовеш, Еладије?“
Еладије рече ђаволу:
„Ако ми учиниш и узмем госпођу моју Корасију себи за
жену, онда ћу сав бити ваш.“
Рече ђаво:
„О Еладије, са великом радошћу примићемо тебе.“
И написа му ђаволску реч и научи га њом. И затим,
друге вечери изиђе Еладије на распуће и огласи се ђаволским
писанијем. И када то чу велики ђаво Фармакије, пусти четири
своје слуге, и дођоше Еладију говорећи:
„Зашто зовеш, Еладије?“
А он им одговори зашто. И узеше Еладија четири слуге
и доведоше га великом цару Фармакију. И виде га Еладије на
високом престолу. И мноштво ђавола му служаше. Рече му ђаво
Фармакије:
„Шта хоћеш, Еладије?“
Еладије му рече са умилним срцем:
„Господару, ако учиниш да ми госпођа моја Корасија буде
жена, и уђем у брачну собу господара мог Синклитијана, онда
ћу ја бити ваш у векове.“
Фармакије рече:
„Ови хришћани много ме лажу. Када вам учиним добро
дело, тада ме се одричете и одлазите за Христом, јер вас Христос
прима. Ако му и сагрешите, он вас помилује. Него, овако ти
256
велим, Еладије: Ако се одрекнеш Христа и свих хришћана, ја ћу
испунити твоју молбу.“
Еладије рече умилним гласом:
„Ја ћу се одрећи Христа и свих хришћана.“
Фармакије рече:
„Потпиши ми рукописаније твоје.“
Узевши хартију, Еладије записа рукописаније своје и даде
га ђаволу Фармакију. И прими ђаво Еладија и много се обрадова
због њега, као и све слуге његове. И пусти војводи своје ђаволе
и рече им:
„Пођите и обујмите девојку Корасију од ногу до главе и
наведите срце њено на љубав Еладијеву.“
И уђе мноштво бесова у срце девојчино. И Корасију
испуни туга. Једног дана Синклитијан се играше са слугама
својим на коњима. И један за другим дотицаху стуб. Корасија
беше затворена и закључана са четрнаест кључева у палати оца
свога да не гледа световно, јер беше заручена Богу из млада,
да прими калуђерство од младости, да спасе оца и мајку своју.
И угледавши са прозора Еладија како јури на коњу, веома се
распали у срцу за Еладијем. И у поноћ завапи из свег гласа,
говорећи и стењући, овако рекавши оцу свом:
„Оче, оче, ако ми не даш Еладија за мужа, ја ћу се предати
злој смрти!“
Уставши, Синклитијан поче да се удара по прсима својим,
говорећи:
„О чедо слатко, зашто такве речи говориш?“
А она само говораше:
„Још ти говорим, оче, ако ми не даш Еладија за мужа, онда
ћу се предати злој смрти, и ти ћеш бити у укору.“
Уставши, Синклитијан испусти глас свој и завапи са плачем,
говорећи:
„О тешко мени, чедо моје слатко, ти беше црква светла у
дому мом! О тешко мени, чедо моје слатко, боље би ми било да
те нисмо родили! Ко те научи тако? И ко угаси црквени свећњак?
О чедо, понизи се као да ћеш ићи путем кроз таму! Како можеш
тако учинити? О чедо, ко угаси светлост очију мојих? О чедо,
ко расу велику мисао моју? О чедо, како нас ти свагда о Богу
учаше, а сада сама у таму идеш?“
257
А она рече своме оцу:
„Оче, сада ћу бити у један трен мртва, него помози, оче,
чедо своје и учини ми по вољи: Еладија хоћу.“
Синклитијан рече:
„О чедо, ако срцем љубиш мужа, онда да ти доведем нама
одговарајућег, јер Еладије је наш слуга.“
Како Корасија чу такве речи оца свога, она се ухвати за грло
и повика у глас:
„Оче, оче, помилуј ме у тузи и у печали жалосну и уплакану,
хоћу Еладија!“
Синклитијан тада устаде и позва све кнезове и попове и
народ бројан и са сузама направи свадбу за Еладија. И предаде
сав свој дом Еладију и кћери својој Корасији. И уђе Еладије у
брачну ложницу господара свог, као што и пожеле. Али у цркву
не улажаше за три године. А Корасија се чуђаше зашто Еладије
не долази у цркву. И рече му жена његова:
„Еладије, зашто не долазиш у цркву?“
А он је лажима обмањиваше. Она беше тужна због њега. И
једног дана укореше је људи зашто Еладије не долази у цркву.
Она, плачући, дође у дом свој и рече му:
„О Еладије, зашто ми не кажеш зашто не долазиш у цркву?
Зар зато ја учиних велико дело над собом?“
Он јој опет лажно одговори. Тада му Корасија рече:
„Ако сутра не дођеш у цркву и не причестиш се и не примиш
нафору, онда ћу се ја предати огњу.“
Тада Еладије, уставши, преклони колена и главу своју и
исприча све по истини. Онда Корасија завапи из свег гласа ка
Господу Богу, говорећи:
„О тешко мени, Христе Боже мој, да се сама предадох
ђаволу! О тешко мени, Христе Боже мој, Творче, јер нико се
не оглушава о родитеља свог и помаже му, а ја не послушах
родитеља мог и предадох сама себе ђаволу. О тешко мени,
Господе Исусе Христе мој, коме се уподобих једино ја?“
И уставши, пође светом Василију у Кападокију. И дође
ричући као лав, и рече:
„Помилуј ме, владико, јер сама себе предадох ђаволу!
Помилуј ме, владико, јер ђаво опипа тело моје, и са ђаволом
живех три године!“
258
И много ридајући, рече:
„О владико, услиши мољење моје и, колико можеш, помози ми!“
Василије стојећи упита је и рече јој:
„Зашто толико ридаш? Испричај ми.“
Она му исприча све по истини. Свети Василије посла да се
позове Еладије. И дође. И упита га свети Василије и рече:
„Реци ми, човече, говори ли истину твоја жена?“
Еладије рече:
„О владико, истину говори.“
Свети Василије га погледа и заплака и рече му:
„Хоћеш ли се, Еладије, опет вратити Христу?“
„О владико свети, желим, али не смем, јер потписах
рукописаније моје и предадох се ђаволу!“
„Воли ли ти срце опет да се врати Христу?“
„Много желим, али не смем, владико!“
И припаде ногама светом Василију и рече:
„Помагај ме, владико! Колико можеш, помози ми!“
Такође и Корасија вапијаше са плачем. Василије уведе
младића у своју ћелију и затвори га и закључа добро. Свети
Василије уђе у цркву и стаде на молитву од три дана, непрестано
молећи се Господу Богу у цркви. Такође и Корасија непрестано
се мољаше за Еладија. Василије дође младићу и рече му:
„Како се држиш, младићу?“
„О владико, лоше сам. Долазе и туку ме, и гађају ме стрелама,
и велика зла испаштам од њих. И даде Василије младићу мало
да једе и опет га затвори тамо. И стаде на молитву на друга три
дана. И опет дође к њему и рече му:
„Како си, Еладије?“
Еладије му рече:
„Владико, стоје далеко од мене и не приближавају ми се.“
Тада Василије подиже руке ка небу и рече:
„Господе, услиши молитву моју!“
И опет даде младићу мало да једе и затвори га такође. И
опет стаде на молитву за три дана, непрестано у цркви молећи
259
се Господу Богу. Такође се и Корасија мољаше непрестано и не
јеђаше ни мало. И затим дође Василије младићу и рече му:
„Како си, Еладије?“
„О владико, чујем им глас, али их не видим.“
Тада свети Василије окупи све свештенике и кнезове и
много народа. И беше укупно људи шест хиљада. И рече им
свети Василије:
„О другови и браћо, једно јагње Господа Бога нашег Исуса
Христа заблудело је из стада.“
И исприча им за Еладија. И рече им свети Василије:
„Другови и браћо, помозите ми да се помолим Господу
Богу еда би услишио Бог мољења наша да узмемо од ђавола
заблуделог.“
Тада сви људи проговорише са плачем и рекоше:
„Помолимо се, владико!“
И уђоше сви у цркву са свећама. И узевши младића, изведе
га ван и сви повикаше:
„Господе, помилуј!“
А други се бијаху у прса своја, неки гребаху лица своја,
молећи се Богу за Еладија. Погледавши, Еладије спази ђавола
Фармакија како се примиче изнад њега желећи шчепати га из
руку Василијевих. И повика Еладије из свег гласа, говорећи:
„О владико, држи ме, однесе ме ђаво из руку твојих!“
И погледавши, виде Василије ђавола над собом и уплаши
се. И рече му:
„О ђаволе, како смеш лик Божији и крштење Господње
разорити и како смеш из руку мојих узети овог младића?“
Одговоривши, ђаво рече:
„Не чиниш ли ми неправду? Али неправо је тако. Он је мене
искао, а не ја њега, па ме не присиљавај, Василије.“
Сву људи чуше и вапијаху, и удараху се у прса своја
говорећи:
„Помилуј, Христе Боже, и не пречуј мољења наша!“
Ђаво Фармакије викаше громогласно:
„О Василије, не сили ме, он је мене искао, а не ја њега! Па
неправо је тако!“
Тада сав народ подиже руке и са плачем вапијаше:
260
„Господе, помилуј!“
Тада испаде рукописаније из руке ђавола Фармакија и паде
у руке Василијеве. И рече свети Василије:
„О Еладије, познајеш ли ово написано?“
И рече Еладије:
„То је, владико, рукописаније моје. То ја записах и предадох
ђаволу.“
Свети Василије баци рукописаније на огањ а њега предаде
жени његовој, и благослови их. Корасија узе мужа свога и одведе
га у дом свој, хвалећи и славећи Господа нашег Исуса Христа и
светог Василија Кападокијског. Свети Василије узе све дарове
црквене и дође у дом њихов. И причести их светим даровима. И
беху благословени у славу и част Господа нашег Исуса Христа,
коме слава и владавина у векове. Амин.
261
Питања цара Јуса философу Јосифу
Порекло ове приповетке непознато је, али се сматра да је

највероватније из грчке књижевности у којој такво дело није
сачувано. Њен ток остварен је у форми питања и одговора кроз
које цар Јус настоји да сазна извесне мудрости од философа
Јосифа. У приповеци постоји знатна целина посвећена односима
медведа, вука и свиње с једне стране и лисице, мачка и јежа с
друге. Управо тај део утицао је на српску народну књижевност
у којој је настала приповетка Медвед, свиња и лисица, коју је
забележио Вук Караџић. Дело је преведено према српском
препису ХVI века, који се налази у рукопису Патријаршијске
библиотеке у Београду са сигнатуром 167, на странама 97а-105б,
а на основу издања Ђуре Даничића.
Литература: Gj. Daničić, Tri stare priče, Starine JAZU, IV, Zagreb
1872, 68-75; Из старе српске књижевности. Превео и саставио
Питања неког цара Јуса, који владаше у Израилији и у

Самарији, и питања неког философа, по имену Јосиф
Ц а р е в о п и т а њ е . Цар неки, по имену Јус, који владаше

у Израилији и у Самарији, беше по Израиљевом цару Ахаву. Овај
цар Јус позва неког мудраца по имену Јосиф, правоверног мужа
Јеврејина, који је могао одговарати на царева питања. И рече му цар:
„О мудри Јосифе, мени цару паде на памет мисао да од
првородног Каина па све до сада сва зла и законопреступи,
колико се од њега и од синова и унука његових зачеше у овом
сујетном свету, имају одговор и оправдање. Ово зло и лукавство
262
немају одговор и оправдање: као што је то да слуге устану на
свога господара и да га убију, или да га прогнају из царства и
са очевине његове без Божијег допуштења, као што видех неке
да их прогоне њихови чувари, које беше подигао од малог на
велико, и из сиромаштва на богатство; и од њих прогнан би и
погибе. Чини ми се да је то велика неправда па макар да је и од
Бога. Чини ми се да је ово зло утајено и да није од Бога, него да
је од ђавола.“
И рече философ Јосиф цару:
„О царе, није тако као што ти говориш. Није неправда од
Бога, него од нашег самовлашћа све се устроји. Јер како Бог
сазда човека и створи му помоћницу, и не створи га просто
добрим или просто злим, него да разумева добро и зло, и
украси га сопственом вољом као цара и заповеди му да чува
и пази заповест Божију, а заповести Божије не беху зло, а по
преступљењу заповести Божије разуме добро и зло. И Адаму
ово дође од завидљивости ђаволске, пошто га пре преступљења
почаствова Бог царским достојанством и сопственом вољом,
као што пре одступања и ђаво беше устројен у слави и почасти,
али се по одступању именова врагом. Адам, будући телом од
земље, осуђен би да се храни земљом, јер му рече Бог: ,У зноју
лица свог једи хлеб свој‘, и затим: ,Земља си и у земљу ћеш
поћи.‘ А непријатељ ђаво остаде ратујући са нама и сејући
кукољ усред пшенице и упропашћујући њиве наше. Али ђаво не
овлада свима, него онима који послушају његов савет. А шта је
савет ђаволски? Чуј, није ђаво прост, него је вештији од Адама.
И не упита Адама ,Шта вам заповеди Бог‘, него знађаше да је
Ева мекши сасуд те њој ово рече и превари је. И видевши жена
да се превари, превари и Адама, и обоје беху криви за осуду,
жена због ђавола, а Адам због жене. И тако Адам и Ева плакаху
сваког дана. И роди се Каин. И ђаво посеја завист код њега. И
затим се роди и Авељ. И позавиде Каин на његовом дару, јер
беше омиљен код Бога. Његово непријатељство помешано са
злобом изазваше завист и он га уби. И од њега, као што си рекао,
свако зло заче се на земљи и дејствује све до сада. И нема на
земљи нити једног греха и зла као што је завист. И свим залима
глава је завист, као што од зависти би прво убиство, и, просто,
сва зла бивају од зависти. И када ђаво хоће кога преварити, зна
263
да човек није прост, него уман, и неће га послушати ако му
каже: ,Убиј, или укради, или учини прељубу, или слажи.‘ Зна
ђаво да човек неће то учинити, него најпре завист у њега унесе.
И завладавши у њему, рађа се завист, од зависти похота, и од
похоте рађа се грех. Када се грех јави, делује у човеку како хоће.
Како се зацари у њему завист, човек јој се повинује и постаје
јој слуга, и потом упада у многе замке и бива вучен, преварен,
гоњен и мучен од своје воље. Ако такав и смрт поднесе, сам је
себи крив, јер се повинова ђаволу. И није неправда од Бога, него
од наше зле одлуке, као што рекосмо.“
И цар хтеде прекинути философа и своју правду написати,
те рече:
„Пошто цар није завидљив као други људи, како си рекао,
него милостив, и тих, и смиритељ, и свагда поучавајући о
правди, довољна му је царска риза и одећа и храна, а друго
све даје у заједницу за све којима је потребно. И срце царево,
као што мислим, у руци је Божијој. И цар је постављен од
Бога у правосуђе за заштиту немоћних и погубљење убица и
злочинаца. И као што си рекао, завидљиви људи устају на цара
и растужују га. А цар нема кривице, јер је од Бога постављен и
не мисли зло никоме.“
И философ рече цару:
„Мислим да сви цареви Израиљеви беху постављени Богом,
и у владавини беху праведни, и да не имаху зависти нити зла у
себи, као што ти кажеш да не завидиш ником и да је царево срце
у руци Божијој. Мислим да није тако, него како премудрост
Божија рече: ,Душе праведних су у руци Божијој.‘ И чуј, о
царе! Није ли цар Израиљев Саул Богом изабран на царство и
помазан царем Самуилом и целом Израиљу посведочен? Када
по вољи Божијој хођаше, срце његово у руци Божијој би, а када
се усели завист у њега и поче овладавати њим, тада одступи од
њега Дух Божији, и уловивши га, дављаше га дух нечисти, јер
се зацари у њему завист. И не беше у данима његовим пророка
у Израиљу, јер се приклони лажним пророцима и бајалицама.
И да оставимо Саула. Израиљев цар Ахав, који владаше пред
тобом, не беше ли постављен Богом? И пророк Илија у његове
дане беше, али цар Ахав, као злосаветан, повинова се пре
женском злом савету него ли пророчком. Виде ли у шта упаде
264
због Навутејевог убиства и како га пророк Илија разобличи и
рече му: ,И твоја крв тако да се пролије‘? И покајавши се мало
пред Господом, Ахав рече: ,Господе, сагреших!‘ И видевши, Бог
рече пророку Илији: ,Видиш како се Ахав покаја?‘ И пророк
Илија се растужи. И зашто се потом цар Ахав поново врати на
пређашње и гоњаше пророке, а лажне Велзавелине пророке
уважаваше, преко којих преварен са целим Израиљом пође са
Јудом на Мадијама без Божије заповести? Када Божији пророк
рече да се не иде, а он, послушавши лажног пророка, пође и
тамо погуби мноштво војника, а сам дође погођен, и од те ране
издахну, и сам беше крив за своју погибију. Као и Саул, тако и
Ахав, слушајући зле савете женске, сам себи беше крив за смрт,
јер остави Бога свог, и Бог остави њега. И по смрти његовој,
када се зацари син његов, негодова Бог због њега и постави
тебе, цара Јуса, од Рувимовог колена, како би истребио свако
зло Ахавово и све синове његове, 70 синова, и Велзавела и све
пророке његове, чији број ћеш наћи код пророка Илије. И ја ти
кажем: Не приписуј Богу неправду, јер он није неправедан и
нема неправде у њему, него човек својом вољом упада у многе
замке. И чувај се да и ти не будеш искушан.“
И цар Јус рече:
„Видим да си ме већ убедио, и на то немам шта рећи, него,
многословиш о ранијем, а никакву причу не говориш.“
И философ рече:
„О царе, све приче написаху бесловесни и прости, а
словесни и они који имају чист ум и здрав разум, приче их
ничим не украшавају. Јер ум њихов је, као што рекох, чист и
нису им потребне приче, јер су најпре ум и од ума се зачињу. И
пошто хоћеш уверити се од приче, а не од ума чистог и здравог
разума, онда чуј.“
П р и ч а . Беху у једној пустињи три звери: медвед, вук и
вепар. Две од њих три, вук и медвед, надметаху се једна с другом
у лукавству и беху веома пакосне. Дању иђаху у разбојништво,
а ноћу у крађе. А вепар не беше пакостан, него срдит и нагао,
имајући и оружје оштро. Све што наилажаше на њега, сасецаше
непоштедно. И живљаху тако у истој пустињи. И сложише се
сва три разделити међу собом пустињу, тако да свако од њих
живи како воли. И медвед рече:
265
„Ја ћу узети унутрашњу пустињу, јер хоћу да будем пчелар
и желим пчеле себи гајити.“
И вук рече:
„Ја ћу узети добротравне дубраве и желим себи гајити
стоку.“
И вепар рече:
„Ја ћу узети лугове, где расту плодна дрвета, крушке и жир
и друго воће, где је трска и блато.“
И разделивши се, оде свако на свој атар. И медвед узе себи
у службу мачка, вук узе себи у службу лисицу, а вепар узе себи
у службу јежа. И тако се разделише један од другог и живљаху
како ко може. И већ дође тим зверима време погибељи, јер се
лукавом и неправедном чува љути дан у погибељи. И отишавши
медвед да посети пчеле своје, дође до једног великог дуба у
коме беху пчеле. И виде мачка кога је узео у службу како седи
на врху дуба. И позавиде му што се попео високо, и рече:
„Како ја не могу тамо достигнути?“
Рече му:
„Како си са годинама све непотребнији, и како си лукав,
ушао си где су ми пчеле у дубу, и подсмехујеш ми се.“
И мачак:
„Није тако, господару, ја сам твој верни слуга и знај да су
твоје пчеле, а уђох само одбранити их од мишева и од птица.
И твој мед не једем, него га штедим за господара мога, а ја се
храним мишевима и малим птицама.“
И у медведа уђе завист и рече:
„Ја могу бити без тебе и без твоје службе. Изиђи из мог
атара да не умреш гадно.“
И чувши свога господара медведа, мачак изиђе.
Такође и вук, изишавши у свој лов, виде лисицу како иде
пред њим. И разгневи се на њу и рече:
„Зашто од тебе не могу ловити, пошто свагда идеш испред
мене плашећи ми звери? Више те нећу трпети. Изиђи из мог
атара.“
И лисица рече:
„Није тако, господару мој вуче. Ја сам верна твоја слуга
која иде пред тобом и укроћујем звер твоју, јер звери, знајући
мене да сам немоћна, а ти за мном иди и ухвати их као храбар и
266
силан. Где ја нађем зеца како спава, нешто мало узмем од њега,
а теби, своме господару, сачувам бољи део, јетру.“
И рече вук:
„Изиђи ми из атара, не трпим те више.“
И лисица изиђе.
И вепар такође изагна јежа, слугу свога. Тако се они изгнани,
мачак, лисица и јеж, окупише и испричаше свако о себи. И поче
лисица тешити их говорећи:
„Где се верни и добри другови окупе, ту и живе. И видевши
Бог веру њихову и љубав, укрепљује их, а неверни и лукави, у
које се завист усели, ако и сав свет задобију, немају мира, јер у
њима царује завист. И никада се завидљиви не могу наситити
и успокојити. И ови наши господари, медвед, вук и вепар, као
лукави, и завидљиви и злопамтила, не могу поднети, него се
окупише смислити за нас нешто лукаво, будући да су лукави
и пакосни. А ми, ако проведемо у слози и у љубави, неће нас
оставити Бог, макар да смо и немоћни са снагом.“
И одговоривши, мачак рече:
„Ја сам незналица и нисам много ишла по народу.“
Јеж рече:
„Ја сам у дивљини порастао и не знам ништа.“
„Ја сам многе домове прошла, и на царским и бољарским
шубарама била сам, и слушала сам попове како читају књиге,
и користило ми је написано, јер чух негде чтеца који рече:
,Почетак мудрости је страх Господњи‘, и затим: ,Од верног
друга није ништа вредније на земљи, вреднији је више од злата
и драгог камења.‘ И затим чух: ,Господ се противи охолим, а
смерним даје благодат.‘“
„Говори ти и одговарај, а ми ћемо ћутећи делати.“
А лукави медвед, не истрпевши, дође вуку и вепру и рече:
„Имадох слугу мачка и он као неверан побеже од мене.“
А вук и вепар, као једномишљеници, испричаше о неверству
својих слугу. И рече медвед вуку:
„Ти си ишао много по пустињи и знаш путеве и распућа и
бродове преко река. Иди и нађи их да се окупе на једном месту,
и ухватим свако свог и покоримо их, јер су неверни.“
267
И оде вук и нађе их. И видевши га лисица како им прилази
из далека, рече:
„Сам дође говорити и одговарати.“
И изиђе и срете га док је био још далеко и поклони му се са
смерношћу. И поче плакати љубећи се говорећи:
„Господар мој мртав би и оживе. Пропао беше и нађе се. Сада
ми је дан радости и весеља како видех господара мог данас живог.
Ево, има већ трећи дан како плачем за мојим господарем вуком.“
И вук:
„Зашто си плакала?“
„Господару, брат мој господин мачак, откако се раздвоји
од свог господара медведа израсте већи од медведа и сада има
велику снагу. И ономад, када оде у лов, удави великог вука и
донесе га мртвог. И позвавши све другове и суседе, учини велико
гошћење. А ја дошавши, мишљах да си ти и плаках неутешно,
говорећи: ,Брате мачку, зашто си уморио господара мога?‘ А он
ми рече: ,Не плачи, сестро, није твој господар. Ја познајем твога
господара, овај је мањи, а овај је велик, али ако и твојег где
нађем, удавићу га, јер нам је непријатељ.‘ А ја, учинивши ми
се да је твој изглед, и ноге, и глава и власи, плаках. А мачак,
раскомадавши тело његово, раздаде га друговима својим за
храну. Ја рекох: ,Не желим да једем месо мога господара.‘ И
плаках много све док те не видех данас. И сада ће доћи мачак.
Веселиће се с тобом и биће мир међу нама. И ја, слуга твој
верни, нећу те оставити.“
И чувши ово, вук се уплаши и рече:
„Умарајући се по пустињи овој, изнемогох. И ако дође
мачак и види ме уморног, згодно ће ме удавити, и смрт ће ми
бити срамна и на поругу.“
И помишљаше бежати. И рече лисица:
„Стрпи се. Овога дана доћи ће мачак и донеће много хране,
и веселићеш се са њим и биће мир.“
И рече вук:
„Не дођох ради хране. Збогом.“
И уставши, вук побеже, обазирући се и бојећи се мачка,
чувши како је велик. И дошавши медведу и вепру, исприча им
све речи лисичине. И укори га вепар, говорећи:
268
„И твој отац не беше храбар муж као и ти. И дође овчар и
уби га. И ти ћеш такође умрети као и отац твој.“
И уставши, вепар оде сам надајући се у своје оштро оружје,
и рече:
„Ко ће стати противу мене?“
И видевши га, лисица изиђе и павши поклони му се и рече:
„Добро дође пријатељ наш и побратим господара мог вука.
А ја сам плакала много за тобом, јер брат мој мачак ономад удави
вука и мишљах да је мој господар, али не беше. Када га видех
јуче, обрадовах му се. И сада се радујем, јер видех тебе здравог,
јер јуче брат мој мачак удави великог вепра, а ја мишљах да си
ти и плаках. А мачак рече: ,Не плачи, сестро, није он, али ћу
и њега удавити, само се стрпи мало.‘ Мачак ће доћи данас и
веселиће се с тобом. И како је много меса код њега, гостиће те
и биће мир.“
И чувши ово вепар, уплаши се и помисли бежати, и рече:
„Сада је код нас пост и ми сада живимо на воћу, а меса не једемо.“
„Слуга твој јеж ако се од тебе одвоји, већи порасте од тебе
и има различитог воћа. Донеће ти колико желиш и биће мир.“
И чувши вепар како је јеж велики порастао, још више се
уплаши, и уставши, побеже. И, дошавши медведу, исприча му.
И укори га медвед, рекавши:
„И отац твој није био храбар, јер дође један човек и уби га.
И ти ћеш тако умрети.“
И уставши, оде медвед сам. И видевши га лисица, изиђе и
поклони му се и исприча му како мачак удави великог вука и
вепра и како га оплакиваше.
„И јуче“, рече, „удави великог медведа, и ја, плачући, рекох:
,Господара свог уморио си.‘ А он рече: ,Није мој господар, јер он је
мали, а овај је велики, али и њега ћу удавити, јер ме прогна од себе.‘“
И медвед, чувши, уплаши се и побеже. А лисица га
заустављаше, говорећи:
„Доћи ће мачак и помирићемо се.“
А он не послуша, него побеже. И дошавши вуку и вепру,
рече да је лукавији од свих звери.
„И зашто ми као силни и крепки не можемо да се
успротивимо и станемо против једног мачка? Ако је силан и
храбар, и ми смо такође силнији и храбрији.“
269
И уставши сва тројица, одоше. И видевши их лисица да
иду, поклони им се уобичајено. А они дошавши седоше. И рече
лисица у себи:
„Ко је веран и ко живи по Богу и ко не жели туђе, Бог помаже
у свему. Ко је завидан и ко жели узети туђе имање, такав сам
себе одводи у смрт. Па ако је и силан, крив је за своју погибељ.“
И рече медвед лисици:
„Постави мачка и јежа овде, јер си ти у нашим канџама.“
И рече лисица:
„Доћи ће мој брат мачак.“
И, погледавши изненада и скочивши одлучно, рече:
„Иде мачак и носи велику звер, или је јелен или дивљи бик.“
„Сакријмо се за кратко док не видимо шта доноси.“
И вепар се зари близу у сламу, вук се попе на таван да види
шта ће мачак донети, а медвед се попе на високу крушку. И
дошавши, мачак уђе у кућу и нико од њих не виде га. А они
осматраху неће ли наићи издалека. Притајивши се на огњишту,
мачак чу вепра у слами како рије и маше репом, и помисли да је
миш. И свом снагом пусти се ка вепру мислећи да ће ухватити
миша. А вепар, видевши да се устреми храбро на њега, помисли
да ће га удавити и намери бежати. И скочивши брзо, не нађе
врата, него удари главом својом о праг. И у том часу искочише
очи његове. И павши, издахну. И поплашивши се од вепра,
мачак побеже на таван, где беше и вук. И видевши вук шта би са
вепром и како умре када се мачак устреми на њега, рече:
„Боље ми је да се сам убијем, него да ме мачак удави.“
И скочив са тавана, уби се и умре. А мачак, не знајући
ништа, него бојећи се, побеже на крушку, где беше медвед. А
медвед, видевши вепрову и вукову смрт, и он скочи уплашивши
се мачка. И павши са крушке, издахну.
И све ове три звери, мислећи за себе да су силне, постадоше
саме себи убице. И завист им не беше од користи, као ни
грабљивост, него их још више упропасти. И чуј, о царе, да
није неправда од Бога, нити против кога, него све је од наше
самовоље, као што и пре рекох. Него, свако вучен својом
похлепом и завишћу упада у замке ђаволове, јер онај ко му
се повинује, његов слуга постаје, као што и раније рекох. Од
270
зависти потиче свако зло у нама. Ко завиди на злату и на другом
богатству, тај иде силом и крађом узети другоме и својом вољом
умире грабећи туђе. Било да је цар, или властелин, или сиромах,
свако својим оброком да је задовољан. А грабљивост и завист
долазе од лукавства. И ко се повинује зависти и лукавству, сам
ће бити крив за своју погибељ и смрт.
271
Мучење блаженог Гроздија
Спис представља пародију на извесну судску расправу.

Настао је вероватно у ХII веку у византијској књижевности
под називом Порикологос, то јест Књига о воћу. Позната су три
српска преписа. Дело овде преводимо према препису ХVII века,
који се налази у збирци Архива САНУ у Београду под бројем
25, а у издању Ђуре Даничића.
Литература: Gj. Daničić, Muka blaženoga Grozdija, Starine JAZU,

II, Zagreb 1870, 311-312; Из старе српске књижевности. Превео и
саставио Миливоје М. Башић. Четврто, исправљено и нешто допуњено,
Повест о цару Гдунију и како осуди блаженог

Гроздија и предаде га на мучење
Владајући, велики Гдуније имаше за војводу Јабуку.

Двораху га жути Поморанџије и Лимуније, а велики протонотар
беше му Крушкоје. И дође радосно блажени Гроздије вичући и
вапијући уз силну вику:
„Јао мени, јао, помилуј ме, велики Гдуније, јер брат Кајсија
мисли убити ме, и мачем главу моју хоће одсећи!“
Проговори му велики Гдуније:
„Имаш ли за то сведоке?“
И рече:
„Имам. Сви су без порока и поуздани: кир Ораха, оног
клопотника, и Бадема, жутог горкиша, и Лешника злохранитеља,
Кестена, слатког крушца, Пасуља, млекохраног црноока, и
Слануткоша, тврдожилокрепитеља, и Боба, хранитеља ништих
и доброг, прву и последњу ону од свих, госпођу Лећу, домаћицу,
и Маслину, добру игуманију.“
272
Рекавши ово блажени Гроздије и када га чу онај велики
Гдуније, који лежаше у врту, распаде се утробом. И тако му
дође Црни лук у црвеној одећи, гордећи се веома, узносећи се
моћно, речима љутим дотичући га се, повикавши напрасно рече
му наглосилно, љутоплачноочно, са великом клетвом:
„Тако ми деде мога Купуса, старог смока, и тако ми брата
мога Чеснолука, белог и честог смрдоусца, и дугобрадог
Празилука зеленог, и тако ми Рена, суровог рода, и Папреша,
првонотара, вољеног од свих, и поштованог црног Сирјаника,
неправедно чини блажени Гроздије и тако нас клевета.“
Повика веома велики Гдуније и рече:
„Ако нас неправедно клевета, као што сви ви кажете, он да
се обеси на криво дрво и да га одрезују држећи нож, и корпама
да га носе у каце и ногама да га газе снажно, а крв његова да
се чува пажљиво на прохладним местима, посетиоце да има и
срца да им весели, вино да буде. И тако завидно и немилостиво
да се пије, да свима постане неправедник и клеветник, и онај ко
га је довољно пио да нема свој разум и да тлапно говори, и од
зида до зида да посрће и да не промаши плот и буњиште, и пут
да му није прав, јер пут не види, и у блату незгодно и смешно да
седи. Ови нека су му зли дарови, а уз њих добре да не помињем:
смеха, радости и весеља свагда пуно, старе крепећи, младе
испуњавајући радошћу. Ово чинећи, љубав умножава и душу
погубљује.“
Ох, ох, ох, гледај, драги, и бежи од овог винопијења.
Премудри Соломон вином се покори жени иноплеменици и
поклони се идолима и остави Бога. Крепки Самсон кроз вино
изгуби своју мудрост и снагу и предаде се иноплеменицима и
душу своју у погибељи предаде.
273
Врач
Порекло ове приповетке непознато је. По мишљењу Ђуре

Даничића она вероватно потиче из византијске књижевности у
којој се није сачувао поуздан траг. Њен сиже утицао је на српску
народну књижевност, у којој је према овом саставу настала
приповетка Усуд. Дело је преведено према српском препису ХVI
века, који се налази у рукопису Патријаршијске библиотеке у
Београду са сигнатуром 167, на основу издања Ђуре Даничића.
Повест из књиге зване летопис о служби достоверној

и о достохвалном исповедању и о зависти злобној,
која је од почетка у нама
Беше неки муж у земљи Евуса по имену Неврод, силом и

влашћу велик, од синова Нојевих, по Ханаану пети. Код овог
Неврода беше неки муж који му служаше верно и како доликује.
И у служби тој проведе осам година прелазећи из службе у
службу. И свагда стајаше пред очима господара. И видевши
његову верну службу, господар му обећаваше обезбедити мир
и почаст дати, и не даде. А он му служаше са вером верујући
речима господаревим. И потом не беше ништа. И рече слуга:
„Шта је ово? Већ преполових у служби дане своје и напуних
осам година служећи и никакве части не добих.“
И у то време беше неки врач у некој пећини у пустињи,
удаљеној од Евуса шест дана. И провођаше у неким врачањима
274
тешећи оне који су му долазили и решаваше оно што је
недоступно разуму. И прочу се веома по тој земљи за његова
прорицања. И рече слуга:
„Ево, већ видим да нећу починути у служби овој, јер многи
дођоше после мене и послужише мало времена и одмор и част
добише. А ја служећи преполових дане своје и ништа не добих.
Дакле, идем оном врачу и испричаћу му, јер чујем да може
решити недоумице људске.“
И уставши, оде. И док иђаше, другог дана наиђе на девојку
како седи на путу. И упита га девојка:
„Добри човече, далеко ли идеш овим путем?“
И исприча јој човек о себи и о служби својој, и рече:
„Идем врачу па да видим шта ће ми рећи.“
А она му рече:
„Учини љубав, упитај и за мене, јер сам девојка осам година
и нико ме не проси себи за жену, а способна сам за сваки женски
посао, и достојна сам добром мужу дом одржавати.“
Он обећа да ће питати. И идући, трећег дана дође на поље
и нађе седам мушкараца како седе крај пута. И упиташе га,
говорећи:
„Добри човече, далеко ли идеш?“
А он исприча о себи. Они рекоше:
„Ето, ми смо браћа и већ осам година како блудимо по овом
пољу и не можемо пут пронаћи. Учини љубав, упитај и за нас.“
Он обећа да ће упитати. И идући, приближи се пећини
врачевој. Уђе у дубраву. И, гле, дуб велики крај пута поче
говорити људским гласом, рекавши:
„Камо идеш, човече?“
Зачудивши се, он му исприча о себи. И рече му дуб:
„Ево, овде стојим сто година и гледам око себе како дрвета
рађају плод, а ја стојим бесплодан. Учини љубав, упитај и за
мене.“
Он обећа да ће упитати. И дође већ до пећине и нађе врача
и поче му говорити о себи и о служби својој. И одговоривши,
врач му рече:
„Добро је што дође и исприча ми чисто како си служио
господару осам година. Да ниси дошао и испричао ми све чисто,
служио би још осам година и дане своје потрошио би узалуд, и
275
ништа не би добио, нити мира, нити части. Него, ја ти велим,
око твоје десно лукаво је, и ако га извадиш и одбациш га од
себе, наћи ћеш мир и част.“
И човек рече:
„Ја са вером служих и мир и част не нађох, и са вером дођох
теби надајући се да ми будеш од користи, а ти рече да лукаво
око своје извадим и одбацим га од себе и да не бих имао мира
и части имајући лукаво око. Ти виде лукавство ока мог, али ако
ми покажеш у чему је то лукавство, ја ћу га извадити, јер ми је
боље имати мир и част са једним оком него имајући оба ока а да
живим у бешчашћу.“
И врач рече:
„Чуј, ти си, служећи господару свом, видео многа блага у
дому, као и других, бољих и мањих од тебе. И видевши оком
својим, помишљаше у себи: ,Када би моје било, учинио бих
тако и тако.‘ И видевши Бог лукаво око твоје, забрани господару
твом дати ти част. Да ти је дао част, многе би увредио, јер је око
твоје веома завидљиво. И ако га не извадиш, нећеш имати нити
мира нити части.“
„Истину си рекао. Око моје је лукаво и завидљиво. Због
дужине пута поштедећу га док не стигнем дому. Када стигнем
кући, непоштедно ћу га извадити.“
И тако обећа човек, прихвативши заповест врача, да ће
извадити око своје, јер је заиста лукаво и завидљиво. И упита за
девојку коју нађе на путу и исприча шта му она рече. А врач рече:
„Чуј, та девојка, која се похвали и рече да је хитра и да може
добром мужу дом држати, заиста је тако, али она испашта за
ово: када јој беше шеснаест година, дође неки младић просећи
је себи за жену, а она, вешта и горда, рече:
,Ниси ми достојан за мужа, јер сам ја веома вешта и
заслужујем да будем у дому великог мужа, а шта си ти?‘
И рече јој Бог да испашта осам година за своју гордост, док
јој се не јави други. И добро учини што исприча.“
„Идући тим путем, наиђох на једном пољу на седам
мушкараца како блуде, и упиташе ме: ,Камо идеш?‘ А ја
им испричах о себи. Они ми рекоше: ,Осам година је откако
276
блудимо на пољу овом и не можемо пут себи изнаћи. Учини
љубав, упитај и за нас шта нас спутава.‘“
Врач рече:
„Блуде на пољу јер су сви једнаки и један другог оспоравају.
Док не изаберу себи старешину, блудеће још осам година, све
док не умру.“
И човек исприча шта дуб говораше са њим. И врач рече:
„Чуј, право рече дуб да стоји ту сто година и не даје плод.
Стајаће још сто година јер има злато много. И док стоји на злату,
не може плода донети.“
И човек, обећавши извадити око своје када дође кући, врати
се кајући се што је то рекао. И дође дубу који му говораше
људским гласом. И опет му дуб рече:
„Јеси ли испричао за мене, човече, врачу коме си ишао?“
А човек рече:
„Испричах му како ми рече. И рече ми врач: ,Стајаћеш још
других сто година и нећеш давати плода, јер имаш много злата.
И због тога не можеш донети плод.“
И рече дуб:
„Јесте у мом корену велико злато. Узми га ти, јер ми је боље
плод доносити као и друга дрвета, а мени злато не користи.“
И раскопавши, човек нађе много злата и узе колико могаше
понети, а друго остави. И дође на поље на коме седам мушкараца
блуде. И упиташе га говорећи:
„Човече добри, учини ли љубав? Рече ли шта за нас врачу
коме си ишао?“
„Испричах му све, и рече ми: ,Ако не изаберу себи
старешину, блудеће до смрти, јер су сви једнаки.‘“
„Тако је како рече, него буди нам ти старешина, а ми теби слуге.“
И врати се човек и узе са њима преостало злато, јер га много
беше, и пође својим путем. И нађе девојку како седи крај пута.
И рече му девојка:
„Човече добри, учини ли љубав, упита ли за мене?“
„Упитах и рече ми: ,Та девојка је добра као што се похвали,
и може дом држати добром мужу, али када јој беше шеснаест
277
година, посла Бог неког младића да је узме себи за жену. Она,
будући горда, рече: ,Ниси ми раван као младић. Ја сам веома
добра и вешта.‘ И ако не одбаци ону гордост, седеће још осам
година.‘“
И она рече:
„Тако је као што је рекао врач, али ако ти треба жена, узми
ме ти себи за жену.“
И човек, помисливши да има довољно злата и слуге, узе је
себи за жену.
И расудите ово, како човек пође са вером врачу и исприча
му о себи и о другима, и свима разреши, јер право говораше, и
завист и злобу не утаји. И свако по исповести нађе спокојство
и част. И отада поче исповедање и духовни мужеви написаше
заповест и да се по исповедању чувају заповести духовних
људи, и да су од свих зала горе завист и гордост. Тако се
исповедању и покајању радује Бог са анђелима својим, јер се
из зависти промени у доброћудност, и из гордости у смерност.
Јер пророк рече: „Скрушено и смерно срце Бог не презире“, и
затим: „Гордим се противи, а смерним даје благодат.“
278
Цар Аса
Приповетка са основним мотивом о испаштању греха

дошла је у српску традицију по свој прилици из византијске
књижевности. Библијски цар Аса окајавао је свој грех
због избацивања три стиха из светих књига на тај начин
што је тројеноћио и троједневао на ђубришту ван града и
у неизвесности ко је заправо он. Сличан сиже јавља се и у
приповеци о цару Јовинијану у Gesta Romanorum. Приповетка
је преведена према српском препису ХVI века, који се налази у
рукопису Патријаршијске библиотеке у Београду са сигнатуром
167, на основу издања Ђуре Даничића.
Повест из старих књига о јудејском цару Аси, који беше

пети после цара Давида, јер цар Давид роди Соломона, а
Соломон Ровоама, а Ровоам Авија, а Авија роди Асу
Беше после скончања јудејског цара Авија да царство

преузе син његов Аса. И толико се показа ревнитељ у закону
Господњем и у предању Мојсејевом, да превазиђе врлинама
Давида, праоца свога, као што ћеш наћи у књизи цароставној да
нико не беше пре нити потом у Израиљу као овај цар Аса. Чак и
матер своју Ану, кћер Авесаломову, која злочаствоваше, сажеже
огњем, ревнујући по закону Господњем, као што ћеш у књизи
цароставној наћи.
И овај цар Аса сваки савет женски намисли укинути и
ништавилу предати, према реченом: „Све зло на земљи од жена
279
потече, и многи од силних жена падоше, а други се преварише,
као Самсон велики, и премудри међу људима Соломон, као и
многи после ових.“ И овај цар Аса, прочитавши књиге Ане,
мајке Самуила пророка, нађе где беше написано: „Да се не хвали
мудар мудрошћу својом, и да се не хвали богат богатством својим
и да се не хвали силан силом својом.“ И прочитавши, насмеја
се, јер не беше сасвим искусан. И заповеди да се ова три реда не
стихологишу у цркви, пошто их је жена писала, напоменувши и
ово: „Како је могуће да се мудар не хвали разумом својим, или
богат богатством својим, или силан силом својом? И, опет, како
може неразумног чин са мудрим и разумним? Или колико може
убоги са богатим, или немоћан са силним?“
И намисли цар Аса ова три реда избацити из саборних списа.
И оскрби се због овога сав Израиљ. И почеше се жалостити због
овога веома: како цар Аса, будући побожан и пророкољубив и
право судећи, у јерес упаде и пророчке речи, Духом Светим
речене, жели истргнути? Али свевидеће око не остави га да
због малих речи пророчких настрада до краја ради оца његовог
Давида, који рече: „Не видех праведника остављеног.“ И нанесе
Господ на цара Асу за три реда три дана промене.
И би да цар Аса легне у царске постеље у шести час ноћу,
када је обичај да јереји до свитања сврше службе црквене, јер
беше и празник слављења скиније. И беше труд царев велики
око припрема за жртве, и храњења убогих, странаца и око
спаљивања. Цар Аса, пак, нађе се у шести час ноћи вргнут
ван града, на ђубришту, ништа немајући на себи осим доње
платнене ризе до колена. И видевши себе тако, рече:
„Шта је ово? Није ли сан?“
И легавши затим као да заспи, не узможе заспати све до
свитања. И када сунце засија и настаде дан, сви који улажаху
у град и излажаху из града, гледаху га и нико му ништа не
говораше зашто ту седи. А он се обазираше тамо и овамо и
помишљаше у себи говорећи:
„О чуда! Ако бих ја цар био, не би ли ме поискали где сам?
Него, нисам ли у сну цар био када ме овде нико не познаје?“
И помишљаше:
„Ко је цар у овом граду?“
280
И стиђаше се упитати кога. И помишљаше поћи кудгод, али се
стиђаше поћи због наготе, пошто беше само у једној одећи.
И рече:
„Седећу овде док не видим хоће ли бити приношење
црквено и да ли ће бити труба јерејских, као што је обичај да
јереји трубе на приношењу, и како без цара не могу то учинити.“
И одмах затрубише трубе јерејске, и приношење се раздаде
по обичају, и остаци се разделише ништим и странцима. И оде
свако своме дому, а убоги и странци на своју страну. И цар оде у
царску палату. А цар Аса остаде сам на ђубришту наспрам града
и царских палата. И одмах затрубише царске трубе, јер седе цар
по обичају царском на обед. А цар Аса рече:
„Сада разумех да сам у машти био цар. И други је цар у
граду овом, а ко сам ја?“
И нанесе му Бог глад у срце, да хтеде земљу јести. И виде
човека како плете плот око траве своје. И рече:
„Идем и заискаћу мало хлеба, јер сам смалаксао гладан
целог дана.“
И отишавши замоли. И рече му човек:
„Ко си и како цео дан седиш на ђубришту, а да ниси отишао
у град узети храну за странце из руку јерејских? Ти ниси из
овога града, него си ухода из неке незнане земље.“
И видевши га да нема шта одговорити, позва и друге
плетоплотце и испитиваше га ревносно:
„Одакле си и шта је твоје дело?“
А он, немајући шта одговорити, би осуђен. И узевши дрво
за плетење, удараху га по телу наневши му тридесет рана. И
видевши неки с пута како плотоплетци туку човека, приђоше и
рекоше:
„Какво зло учини овај да га тако немилосрдно бијете?“
„Иноплеменик је и ухода из туђе земље и желимо га одвести
у народну тамницу док га не испитамо одакле је.“
А они видевши да је Јеврејин и обрезан по закону, пустише
га рекавши му:
„Пошто си се коцкао на игралишту, од сада буди непорочан.“
И отишавши, цар Аса седе опет на ђубриште на исто место
као и раније и цео дан проведе гладан и мучен глађу и жеђи. И
281
преноћи на ђубришту. Сутрадан освану седећи тако. И када би
шести час, затрубише царске трубе. И седе цар на обед. И цар
Аса седе на ђубриште занемарен. И помисливши рече:
„Поћи ћу и да видим ко је цар који седи на престолу и ко су
слуге које стоје око њега.“
И дошавши виде цара како седи на престолу и не позна
га. А слуге које стајаху око њега он познаваше. И дошавши у
кухињу цареву, виде архимађера свог како стоји и чува цареве
зделе. И упита га говорећи:
„Ко је овај цар који седи на престолу и које му је име?“
Осмотривши га, архимађер рече:
„А ко си ти да си ушао овде у царску палату и за цара да
испитујеш како се зове? Одакле си ти?“
Испитавши га довољно и не нашавши одакле је, рани га
штапом наневши му тридесет рана:
„Прокоцкавши хаљине своје, дошао си у цареву палату
питајући ко је данас цар у Јерусалиму.“
Истера га ван тукући га. Гладан и са ранама оде и седе на
уобичајено место на ђубришту као и јуче. Због наготе телесне
сеђаше, јер из ђубрета друга топлота избијаше и загреваше га.
Двоједанствовавши и двојеноћивши на ђубришту, ништа не
поједе, нити попи два дана и ноћи, нити заспа, и уз то мучен
глађу и жеђи, и болан од рана, којима га ранише плетоплотци и
његов архимађер. И када би трећи дан, помисли цар Аса и рече:
„Ето, већ ћу скончати од глади и жеђи и батинама бијен и
измучен. Нећу ићи да молим или да питам за цара, пошто већ
разумех да нисам био цар. Други је на престолу, а шта сам ја био
не знам. Уставши, дакле, поћи ћу штављачу не би ли ме примио
и дао ми посао те да радим. И даће ми хлеб и окрепићу тело
своје да не скончам овог дана од глади.“
И уставши пође ка штављачу свом, кога и познаваше. И
нађе га да једе хлеб и рече му:
„Прими мене странца на посао свој, и научи ме да радим
твој посао, и послужићу ти верно, и насити ме хлебом.“
И рече му штављач:
„Личиш ми на некога, али не одговараш сасвим. Твоје лице
и изглед нису за ову вештину, али обличје твоје подобно је
људима високог рода. Реци ми одакле си и из ког народа си. А
време твоје већ је минуло да се учиш овој вештини.“
282
А он рече:
„Господар ме остави у граду овом, болесног и оде своме
дому, а ја остадох без хаљина и без хране, и нећу ићи господару
свом, јер ме остави, него ћу хлеб јести радећи.“
Штављач рече:
„Ако би тако било, примио бих те, али ми се чини да си
прокоцкао у игралишту и хаљине своје изгубио.“
А он рече:
„Не знам се коцкати, нити сам видео игралиште.“
Поверовавши, штављач га прими и рече жени својој:
„Дај му да једе довољно, јер има три часа да тапка кожу.“
И даде му жена пола хлеба са другом храном. И ову храну
поједе. И рече штављач жени својој:
„Дај му довољно да једе.“
А жена му даде хлеба, који тежише осам литри. А он га поједе
целог и обазираше се желећи још јести. Рече жена штављачу:
„Шта то би да примиш овог коцкара у дом свој? И, ено,
за једну суботу поједе сав наш иметак. Њега, који је прокоцкао
своје хаљине и дошао к нама, ја не трпим видевши га очима
својим како једе што би била мера за тројицу људи.“
И штављач се сагласи са женом и као убог рече себи:
„Ја се много трудим да зарадим мало хлеба себи за храну, а
са овим кога примих шта ће и како ће бити? Њему замери жена
моја због хране, јер много једе и пије.“
И ово помисливши, штављач рече:
„Поуздано испитавши, послаћу га одакле и дође. И
позвавши га рече му:
„Одакле си дошао к нама? Навући ћеш нам невољу. Као
да ниси човек од наших грађана, него од туђинаца и ухода и
навешћеш на нас крв. Ако ми не кажеш одакле си, предаћу те у
народну тамницу.“
А он, оставши без одговора, немаше шта рећи и би осуђен.
А штављач, тукавши га, узе да га испитује:
„Одакле си?“
И повредивши га, изгна га ван из града као коцкара. Бојећи
се Бога, не предаде га у тамницу, а познаваше се да је Јеврејин.
Цар Аса трећи пут оде на ђубриште, где и двојеноћи. И рече:
283
„Ето, све што сам говорио ни у што оде. За мало не скончах
од глади, и, ево, наситивши се, заборавих ране на телу свом. А
ујутру, шта ће бити? Поћи ћу, дакле, у дом за губаве и показаћу
ране своје, губу своју, и примиће ме губави.“
И треће ноћи, легавши на ђубриште, заспа. Две ноћи
провевши на ђубришту не заспа, а треће дође, сада нахрањен код
штављача, и задремавши, умири све ране. Заспа на ђубришту. И
у шести час ноћи затрубише трубе јерејске у цркви по обичају
црквеном, пренувши народ. А цар Аса, који на ђубришту ван
града заспа, нађе се у царским постељама. О чуда! И провевши
три дана избачен ван царства, и на малим искушењима три дана
за три реда пророчка искушаван јавно, да не помену Бога нити
га прослави. А када се по искушењу прену, прослави Бога и
рече:
„Господе сведржитељу, заиста не постоји у аду ко те
помиње, нити те мртви славе, него ми живи славимо Господа.“
И тог часа уставши, цар Аса оде у цркву са журбом. И
дошавши у цркву, затече да се стихологисује ово: „Да се не
хвали мудар“ и друго. И видевши цара, свештеник умуче, јер га
се уплаши пошто беше заповедио да се истргну ови редови и да
не буду у цркви. Због тога умуче, а цар видевши разуме и рече
свештенику:
„Тако је заиста како пише. Говори без страха, и када буде
време обеда појави се преда мном.“
И по свршетку службе седе цар Аса по обичају царском.
И свештеник пришавши стаде пред лице цара Асе. И рече цар
Аса:
„Сви који су у тамнице вргнути због противљења цару да
се пусте.“
Заповеди и рече цар Аса:
„Идите и доведите ми три мужа који су онога дана плели
плот.“
И рече архимађеру свом:
„Стани ти ту!“
И рече да се позове штављач. И дође и он. И стадоше сви
пред цара Асу. И рече цар Аса плетоплотцима:
„Где је сада неки човек који је онога дана просио од вас
хлеба?“
284
А они, ужаснувши се, рекоше:
„О царе, ми га хтедосмо одвести у тамницу док не испитамо
одакле је, али дошавши слуге царства ти, пустише га рекавши:
,Ми знамо да је невин и да је Јеврејин као и ми.‘“
А цар Аса рече слугама да стану пред њега. Слуге цареве,
пак, одговоривши рекоше:
„О царе, пролазећи путем у девет часова дању, угледасмо
човека како га немилосрдно туку, те приђосмо и упитасмо:
,Какво зло учини овај да га тако бијете?‘ А они рекоше: ,Ухода
је из туђег народа.‘ Ми га узесмо и нађосмо да је Јеврејин и да је
прокоцкао хаљине своје. Пустисмо га рекавши му: ,Више се не
коцкај!‘ И отишавши седе на ђубриште због топлоте, јер беше
наг.“
И цар Аса упита кувара и рече:
„Који човек те је испитивао оног дана ко је сада цар који
седи на престолу?“
И рече архимађер:
„Дође неки коцкар у доњој одећи распитујући се о цару и
његовом имену. Истукавши га довољно, истерах га ван.“
И цар Аса упита штављача:
„Ко ти је долазио оног дана?“
Штављач рече:
„Човек дође у дом мој и исприча ми: ,Господар мој остави
ме и оде дому свом, а ја остадох без хаљина и овако наг као
што ме видиш, али прими ме на свој посао, јер нећу ићи за
господаром својим пошто ме остави, него ћу радити и од труда
јести хлеб свој.‘ И рекох жени својој: ,Дај му да једе, јер ћу
штавити коже са њим три часа.‘ И даде му жена и јеђаше. И
заплака жена и рече ми: ,Шта ће ми напаст ова? Како је овај
човек, који је дошао без хаљина, нечист и смрадан! Како поједе
хлеба за осам мужева! Он ми није потребан у дому мом.‘ А ја
га узех и истукавши га као коцкара, истерах га ван. И мислим
да ноћиваше на ђубришту, јер беше наг. А сада не знам где је.“
И рече цар Аса:
„Господе Саваоте, Господе, све си премудрошћу створио! И
нека се узвеличају дела твоја. Заиста је речено: „Да се не хвали
мудар мудрошћу својом, и да се не хвали силан силом својом и
да се не хвали богат богатством својим.“
285
И рече цар Аса да му донесу хартију и црнило. И севши у
цркву написа ово како пострада за три дана, јер разуме да због
ових речи пострада, које беше заповедио да се потру и изметну
из цркве. Али Бог га не остави да до краја пострада, него учини
да на њега наведе промену којом још више потврди пророчке
речи, Светим Духом изречене, и за ишчитавање и слушање и
корист сваком човеку сазданом од Бога. И ово би овако о цару
Аси, што и сам цар написа.
286
Дванаест снова цара Шакиша
Приповетка је из персијске књижевности преко грчког

превода стигла у словенску традицију. Шахиншаху, цару царева,
снове тумачи књижник Мамер, то јест пророк Митра, који је
један од двојице највећих древних иранских учитеља. Дело се
доводи у везу и са Књигом о Заратустри, која говори о другом
великом иранском учитељу. Будућност која се Шахиншаху
предвиђа према сновима доста је забрињавајућа, а дело својом
есхатолошком природом припада и пророчанским списима.
Приповетка је преведена према српском препису ХVII века,
који се налази у зборнику збирке Народног музеја у Прагу број
IХ Н 16 (Š 19), на странама 221б-226б и према издању Јиржија
Поливке.
Литература: А. Н. Веселовский, Слово о двенадцати снах

Шахаиши, Сборник Отделения русского языка и словесности, 20,
2, Санктпетербург 1879; Gj. Polívka, Opisi i izvodi iz nekoliko jugo-
slavenskih rukopisa u Pragu, Starine Jugoslavenske akademije znanosti
i umjetnosti, XXI, Zagreb 1889, 187-194; А. В. Рыстенко, Сказание
о двенадцати снах царя Мамера в славяно-русской литературе,
Летопись Историко-филологического общества при Новороссийском
университете, 13, Одесса 1905, 23-164; Из старе српске књижевности.
Превео и саставио Миливоје М. Башић. Четврто, исправљено и нешто
55-58; Из наше књижевности феудалног доба. Друго допуњено
1975. Библиотека Просвета, књига 102], 212-214; Б. И. Кузнецов,
„Слово о двенадцати снах Шахаиши“ и его связи с памятниками
литературы Востока, Труды Отдела древнерусской литературы, 30,
Ленинград 1976, 272-278; Б. И. Кузнецов, Сказание о двенадцати снах
Шахаиши, Словарь книжников и книжности Древней Руси, вып. I (ХI-
первая половина ХIV в.), АН СССР, Институт Русской литературы
(Пушкинский дом), „Наука“, Ленинград 1987, 408-410.
287
Слово и казивање Шакиша
како једне ноћи виде дванаест снова
Први сан
У граду Јерихону беше цар по имену Шакиш и виде једне

ноћи дванаест снова. И беше веома тужан, јер не беше никога да
му разреши те снове. И нађе мудрог мужа и вештог књижника
по имену Мамер. И рече Мамер:
„Како си видео први сан, царе?“
И рече цар:
„Видех златан стуб од земље до небеса.“
И рече му Мамер:
„Мудри царе Шакишу, од тебе није нико мудрији. Ови снови
које си видео не односе се на тебе и на твој град Јерихон. Царе,
што си видео златан стуб, када дође то зло време у последње
дане, од истока сунца до запада биће по свим градовима многа
зла и метежи међу људима, и неће бити правог цара, и неће
се чувати заповести Божије. Један другом биће непријатељи,
цар ће на цара устати, и неће се чинити добро нити језиком
нити делом, и биће много крштених врагова, и злотвора, а ни
мало добра. Закону ће учити, а по закону неће ићи, и друге ће
закону учити, а сами га неће испуњавати. И биће много глади
по земљи. И тих дана лето ће заменити зиму, а зима лето, и биће
зима усред лета. И људи који ће хтети сејати, превариће се у
времену и не разумвајући, много ће сејати, а мало ће жети. И
земља ће заискати данак и неће на њој бити росе, и плода неће
дати због грабежљивости људске. И један другога неће волети,
нити ће деца поштовати родитеље нити ближње своје. И отићи
ће из свога рода у други род и биће новаци. И жене ће узети
од блудница, и неће се стидети родитеља својих. И у то време
кнезови, и судије, и ратари и сви биће трговци, и проћи ће сва
удаљена места и биће им близу. И сви стари обичаји измениће
се, и месеци ће се скратити и потом ће се свет смањити.“
Упита [Мамер]:
„Како си видео други сан, царе?“
И рече цар:
„Видех бедан убрус како виси од небеса до земље.“
288
И рече Мамер:
„Када буде то зло време, тада ће по целом свету стари и
прави суд престати, и неће нико ником учинити добро због
скупоће, и због хране своје одрећи ће се рода свог и туђем
народу припојиће се, и у првој љубави биће са туђинцима, а
свој род заборавиће.“
„Како си видео трећи сан, царе?“
И рече цар:
„Видех три кипућа котла, један са лојем, други са уљем,
а трећи са водом. И лој кипеше и преливаше се у уље, а уље
кипеше и преливаше се у лој, а вода сама за себе вријаше.“
„Када дође то зло време, једни људи биће богати, а други
сиромашни. И богат ће богатог звати на љубав и на трпезу, а
сиромашног неће нико позивати, него ће сам за себе страдати.
И сви људи биће лицемери, и сви ће почети скаредно живети,
и нико неће заискати своје сроднике, и оца и мајку ће мрзети,
а своју жену ће заволети. И свој род ће заборавити. И добивши
мужа, млада жена ће оставити оца и мајку и поћи ће за својим
мужем. Ма колико да буде волела мужа свога, затим ће другога
наћи, љубазнијег, а свога мужа заборавиће и прилепиће се
последњем мужу. И ради мужа заборавиће оца, и мајку, и синове
и кћери, само ће се прилепити за свог мужа. И тада се међу 4000
жена неће наћи ниједна чиста.“
„Како си видео четврти сан, царе?“
И рече цар:
„Видех стару кобилу са ждребетом и орла црног како
чупаше траву и стављаше пред кобилу да једе, а ждребе рзаше.“
Рече Мамер:
„Када дође то зло време, мајка ће давати своју кћер на блуд
ради свога стомака, те када би се наситила, и сестра ће своју
сестру почети такође нудити, а мајка ће почети стражарити због
стида да неко не види. И тада ће то и снахе почети не стидећи
се свекара нити свекрва својих. И када дође то време, жене
ће почети туђе мужеве својим родом називати, и опет ће се
затим обрукати њихов муж. И у то време неће се међу хиљаду
289
девојака наћи ниједна чиста, те ће се удавати за двојицу, а у себи
ће остати незајажена, и сама ће се нудити мушкарцима. И неће
се наћи чиста девојка за седам година.“
Питање:
„Како си видео пети сан, царе?“
Рече цар:
„Видех кучку како лежи на сметлишту, а штенци јој лајаху
у утроби.“
„Када дође то зло време, родитељи ће почети учити децу
добром делу и закону, а она их неће слушати, него ће их почети
укоревати говорећи: ,Стари сте и неразумни и не знате шта
говорите.‘ А они ће заћутати због срама.“
„Како си видео шести час, царе?“
[Цар] рече:
„Видех мноштво попова огрезлих у блато како горко вапију
не могавши изићи.“
„Када дође то зло време, патријарси и епископи и попови
почеће учити народ добром делу и побожном закону, а сами неће
чинити добра дела нити ће се по закону владати, и њихово учење
биће мртво, јер учећи друге добру, а сами добра не чинећи ради
иметка и хране, помешће душу своју у огањ вечни. Ради телесне
славе заборавиће Божију заповест, јер најпре они пред олтаром
одрекоше се сујетног света и богатства варљивог, а затим ће они
више од свих мирјана бити среброљупци. И почеће клети се и
затим ће клетву преступити, и анђеоски лик почеће газити у
блату јелом и богатством и преступањем заклетве.“
„Како си видео седми сан, царе?“
Рече цар:
„Видех како веома красан коњ пасе траву двема главама,
једна глава напред, а друга позади.“
„Када дође то зло време, кнезови и епископи и судије
неће судити по правди, него по кривди због мита. И Бога се
неће бојати, нити ће се срамити људи, нити ће смрт помињати,
290
узимајући мито и од правог и од кривог. Бациће своје душе у
таму вечну због богатства свог, које неће понети са собом у
гроб.“
„Како си видео осми сан, царе?“
И рече цар:
„Видех како је по свој земљи расуто драго камење, и бисер
и венци царски, све разноврсно. И сиђе огањ са небеса и спржи
све, и би као прах.“
„Када дође то зло време, сви људи биће клеветници,
и богати и убоги. И сви ће лажима, и клеветом и преваром
богатство стећи. И тим богатством неће послужити нити Богу,
нити убогим, нити својој души, него ће се радовати богатству
свом, сакупљеном у гресима. Па када изгубе богатство, биће
им плач, а грех свој неће оплакивати, јер са грехом сакупише
богатство.“
„Како си видео девети сан, царе?“
Рече:
„Видех многе бољаре како делатељима дају неки злато,
неки сребро, неки ризе. Затим дођоше к њима молећи за своје
прилоге. И не нађоше ништа.“
„Када дође то зло време, богати људи предаваће иметак
свој другим људима на чување. Па када дођу тражити уложено
своје, а ови ће, бацајући душе своје у вечни огањ, почети клети
се говорећи да не знају за иметак њихов и да не знају шта ови
говоре.“
„Како си видео десети сан, царе?“
Рече цар:
„Видех многе сенке како су сишле на земљу и ходају
изгледајући страшно.“
„Када дође то зло време, сав свет ићи ће као полудео и
обмањиваће се лажима и преваром и хитаће узнесен. Такав ће
бити сав свет.“
291
„Како си видео једанаести сан, царе?“
Рече цар:
„Видех три девојке у једној врсти како носе сунчане венце
на главама својим и мирисне цветове у рукама својим, а оне
пријатно мирисаху.“
„Када дође то зло време, сви људи примаће награде, биће
тврдице, лажови и обмањивачи, и међу њима у целом свету неће
бити праве речи. И мајка ће мрзети своју децу, као и брат брата.
И када почне убог човек говорити, па макар да су му велике и
мудре речи, али га неће слушати јер је убог. А када богати почне
говорити, па макар да су му и безумне речи, њега ће слушати. И
рећи ће: ,Ућути, бољарин говори.‘ И сматраће га мудрим јер је
бољарин, а мудрог неће сматрати ни за што.“
„Како си видео дванаести сан, царе?“
Рече цар:
„Видех мноштво људи са уским очима и оштрим власима и
шиљатим ноктима и они служаху ђаволу.“
„Када дође то зло време, богати људи сатреће убоге уз
насиље. Појавиће се многи метеж. И тада ће почети многи
говорити: ,Зашто пре овог времена не умресмо да не видимо
окончање ових дана?‘ И почеће говорити: ,О, благо онима који,
добро чинећи, пре ових дана умреше! Душе своје спасли су и
неће их увести у вечни огањ, који је спремљен нама грешницима.
Они богатством својим послужише Богу. И убоги брата свога не
мрзеше и имања своја не растураше како им душе не би биле
удављене, пошто неће понети свој иметак са собом у гроб.“
И потом се мудри књижник Мамер поклони цару Шакишу
и рече:
„Ово провиђење и тумачење ових снова збиће се у последње
дане.“
Богу нашем слава у векове векова. Амин.
292
Крчмарица Теофана
Повест говори о историјским личностима Јовану

Цимискију, Нићифору Фоки и царевој супрузи Теофани. Дело
је настало у окриљу византијске књижевности, а у словенску
традицију прешло је преко превода у ХIII веку. Грчки изворник
није сачуван, а код Словена дело је познато у две редакције.
Међу њима био је најстарији српски препис у рукопису ХIV
века из старе, уништене, збирке Народне библиотеке Србије у
Београду број 104, на странама 48а-49б, одакле је дело овде и
преведено на основу издања Михаила Несторовича Сперанског.
Литература: Н. А. Начовъ, Тиквешки рѫкописъ, София 1892, 8-9;

М. Сперанскiй, Зам™тки о рукописяхъ Белградскихъ и Софiйской
библiотекъ, Известiя Историко-филологическаго Института князя
Безбородко въ Нежинѣ, т. 16, Москва 1898, 57-59; Из старе српске
књижевности. Превео и саставио Миливоје М. Башић. Четврто,
исправљено и нешто допуњено, издање. Београд, Издавачка
књижарница Геце Кона, 1931, 38-41; Из наше књижевности
203-205.
Слово о крчмарици Теофани како погуби цара Фоку

и његову браћу у истој ноћи
У она времена беше цар Фока и имаше осморо своје браће.
Сви беху веома храбри и обилажаху сву земљу. Када би се где
заситили рата и не би нашли да их ко војском или потером нађе,
њих деветорица би ишли иштући рат. Не узимаху за собом
никога, јер храброшћу све цареве и све народе побеђиваху. Сва
деветорица браће беху богољубиви. Ноћу без сна провођаху
свагда славећи у псалтиру.
293
Када цар Фока жељаше спавати, имаше у палати својој
положено камење, оштро као нож, јер му ту беше починак. И
сву ноћ непрестано појаше. Окупише се бољари, и кнезови, и
војници и патријарси и дођоше цару Фоки и рекоше му:
„Смилуј нам се, господару, смилуј нам се! Једну молбу од
тебе просимо. Дај нам то, господару.“
Када виде цар да говоре са великом радошћу, рече им са
заклетвом:
„Тако ми онога који створи нас и сву васељену, испунићу
вашу молбу.“
Тада му рекоше:
„Када си већ добар у свој својој владавини, зашто не би
имао царицу па да јој се веселимо, јер би родила синове царству
ти? Никада до века не би оскудевало царство наше у добром
твом плоду.“
Тада цар помисли у срцу свом и уплаши се заклетве. И
начини калиге веома тесне и мале. И рече им:
„Узмите калиге, па где којој буду таман, доведите је, јер она
ће вам бити царица.“
И узевши калиге, не нађоше нигде да некоме одговарају.
Дођоше до једне крчмарице која имаше дете по имену Теофана.
И том детету одговараху калиге. И ту се сјатише кнезови и
војници и узеше Тефану са радошћу и почашћу. Доведоше је
цару, рекавши:
„Ево нам госпође!“
Цар Фока венча се са њом због људи, али је се не дотаче.
Када Тефана одрасте, рече цару:
„Господару, трешња твоја узрела је. Време је да је зобаш. И
јабука твога стабла доспела је.“
И рече цар Тефани:
„Тефано, то што би било међу нама, била би саблазан за
свет. Него, стрпи се мало а ја ћу поћи у Јерусалим и поклонићу
се за мене и за тебе. И када се вратим, учинићу те у једном
манастиру игуманијом, а ја ћу бити у другом манастиру, и душе
наше спасићемо.“
Тада проклета Тефана друго на срцу помисли. И зле мисли
помисливши, позва једног слугу и одвоји га и рече:
„О, Цимиски!“
294
А он рече:
„Да, ево ме, госпођо!“
А она рече:
„Ако испуниш моју жељу, учинићу ти велико добро.“
А Цимиски не разуме о чему му она говори. И узе га у тајне
одаје и рече му. А он се много уплаши и рече:
„Нећу учинити то моме господару, него реци ми нешто
друго.“
А Тефана рече:
„Испуни ми моју жељу, не бој се, а ја ћу учинити тебе царем.
А Цимиски побеже... уплашивши се још више. Украсивши се,
Тефана свагда долажаше у његову ложницу. Цимиски свагда
бежаше жалостећи се. А она га свагда саблажњаваше. Најзад се
и слеже са њом. Цимиски вазда са плачем говораше:
„О тешко мени, мајко моја, шта учиних себи!“
А Тефана му рече:
„Ућути, Цимиски, ја ћу те довести и ти ћеш га убити и
примићеш царство.“
А цар имаше мач који пливаше кроз железо као кроз воду.
Узе Тефана мач и даде га Цимискију. И доведе Цимискија у
тајницу цареву и рече му:
„Удри и не бој се!“
Цар Фока стајаше непрестано појући псалтир и молећи се
Богу. Цимиски приђе отпозади и удари цара мачем. И расече га
мачем. Цар, како држаше псалтир, врже га и погоди га у главу.
И оба умреше. Усред цареве палате беше јама, покривена и
закована. Тада Тефана са две девојке узе цара и баци га у ту
јаму покривши је затим. И посла слугу и рече:
„Овако рече цар: Позовите браћу моју, јер је нека хитна
царева потреба.“
И дођоше један за другим и не знађаху ништа. Када би који
у палату улазио, тако би га Тефана са двема девојкама грлила као
да ће га пољубити и доводила га над јаму. Он би ступао мислећи
да је застрто и пропадао би. Тако сву браћу његову погуби. И
Цимискија сакри проклета Тефана. До зоре нађе другога мужа
и учини га царем. И окупи све бољаре и рече:
„Чујте ви сви, мали и велики! Цар Фока, господар ваш, а мој
муж, узе браћу своју и уђе у корабљу и оде за Јерусалим. Мени
295
даде овога мужа, а вама господара да одржи царство док он не
дође.“
И сви бољари забринуше се разговарајући и плачући. И
размилеше се по мору распитујући се не би ли неко нешто знао,
и не нађоше. Окупише се опет у Цариграду и рекоше:
„Реци нам, Теофано, где је господар наш са браћом својом?“
А она све исто говораше. Миомирис излажаше из светих
тела и покриваше цео град. И не разумеху сви одакле је мирис.
Једна од девојака исприча... И окупише се бољари, и кнезови и
патријарси и открише јаму. И нађоше је пуну мира које пливаше.
И хтедоше их изнети, али, опет, не хтедоше света тела изићи из
јаме. Проклетој Тефани расточише утробу по граду.
Видите ли, браћо, какве мужеве жене погубе? А Богу нашем
слава и част свагда.
296
Јевсевије Александријски
Слово о силаску Јована Претече у ад
Пакао и рај, као два супротна и важна простора у

неколико монотеистичких религија, а међу њима посебно у
хришћанској, били су током низа векова предмет разноврсног
уметничког надахнућа. Душе оних који су некада живели на
земљи опредељиване су праведним божанским судом према
делима да после напуштања тела бораве вечно или у рају или
у паклу. Људска тежња да се сазна и проговори нешто више о
тим просторима исказана је у бројним делима средњовековне
књижевности. У оквиру тема посвећених само паклу посебно
место заузима мотив силаска у ад. Неки новозаветни апокрифи,
као што су Откровење апостола Павла и Ход Богородице по
мукама, потпуно су засновани на овом мотиву. Извесне целине
у Никодимовом јеванђељу, и то у верзији која је позната као
латинска и која се очувала и у једном српскословенском препису,
посвећене су силаску у ад. У средишњи део Дантеовог спева
Божанствена комедија, који носи назив Пакао, такође је уплетен
мотив силаска у ад. Истим мотивом бавили су се и неки писци
ранијих времена. Тако Епифаније Кипарски из IV века саставља
хомилију о силаску у ад, која је преведена и на словенски.
Познати су такође и преписи на српскословенском језику. У VI
или VII веку Јевсевије Александријски, или неко други под тим
именом, написао је спис са називом Силазак Јована Претече
у ад. Бројни словенски преписи, а међу њима и српски, говоре
о великом занимању за ово дело пуно апокрифних елемената.
На два српскословенска преписа из бечке Народне библиотеке
скренуо је пажњу пре више од сто година Љубомир Стојановић
приликом објављивања овог списа. Један је у рукопису који
носи сигнатуру 24 и потиче из ХV-ХVI века, а други из ХVII
века, и има сигнатуру 76. Спис је познат и у рукопису Архива
Српске академије наука и уметности број 147 из ХVII и ХVIII
века. Састав је предвиђен да се чита на велики предускршњи
празник Лазареву суботу.
297
Силазак Јована Претече у ад остварен је са много дијалога
у којима учествују бројне библијске личности. Зналачки и
вешто искоришћене су поједине библијске мисли које говоре о
Христу и наговештавају његов долазак. Речи пророка овде су
изнова оживљене у њиховом међусобном разговору који се води
у паклу. Посебну димензију читавом делу даје разговор ђавола
са својим братом Адом, који се у персонификованом облику
појављује као засебан лик.
Иако ово дело није ни изблиза проучено на основу српских
преписа, у неком ширем сагледавању запажа се постојање
мањих или већих међусобних разлика. Тако, у односу на два
већ споменута преписа из бечке Народне библиотеке, препис из
Архива САНУ број 147 обилује бројним разликама, те се има
утисак да се ради о другачијем преводу, или варијанти која на
појединим местима одступа по посебним решењима. Превод
који овде доносимо урађен је према српском препису из бечког
рукописа број 24 у издању Љубомира Стојановића.
Литература: Љ. Стојановић, Неколико рукописа из Царске

Библиотеке у Бечу, Гласник СУД, 63, Београд 1885, 78-88; A. Vaillant,
L’Homélie d’èpiphane sur l’ensevelissement du Christ. Texte vieux-slave,
text grec et traduction française, Radovi Staroslavenskog instituta, 3,
Zagreb 1958, 1-101; Д. Иванова-Мирчева, Ж. Икономова, Хомилията
на Епифания за слизането в ада. Неизвестен старобългарски превод.
Българска академия на науките. Институт на български език, София
1975; E. Blagova, Гомилия Епифания о сошествии во ад в переводе
ХIV-ХV вв., Търновска книжовна школа, 2. Ученици и последователи
на Евтимий Търновски. Втори международен симпозиум Велико
Търново, 20-23 май 1976, София 1980, 386-397; A. de Santos Otero,
Die handschriftliche Überlieferung der altslavischen Apokryphen, Band II,
Der Akademien der Wissenschaften in der Bundesrepublik Deutschland.
Patristischen Kommission, Berlin 1981, 99-118; Т. Јовановић, Јевсевије
Александријски, Слово о силаску Јована Претече у ад, Источник, VI,
21, Београд 1997, 128-135.
298
Слово преподобног оца нашег Јевсевија Александријског
о силаску Јована Претече у ад
(У Лазареву суботу)
Вазљубљени, лепо је рећи какво је благовештење Јована
Претече у аду и како га питаху они који су у аду. Беше послао
Јован ученике своје Господу говорећи:
„Или ти пођи, или другог да чекамо!“
Пошто га не виде, рече:
„Не знам га“, а прстом показујући рече:
„Ево јагњета Божијег које узима грехове читавог света!“
И затим:
„Ја вас крштавах водом, а посред вас беше онај кога ви не
видесте. Он вас крсти Духом Светим и огњем. Да не буде да га
онда не познасте.“
Али слушај страшну тајну, јер овде беше Господњи Претеча,
желећи и у ад да пође испред њега. И они који су у аду запиташе
га о Господу:
„Да ли ће доћи и извести нас, или не?“
И не знађаше шта ће им одговорити. Због тога га упита:
„Ако си ти, дођи да одговор донесеш!“
Тада Ирод у тамници посече Јована. Скончавши живот свој,
Претеча Господњи сиђе у ад. Ту беше Авраам, и Исак, Јаков, Исаија,
и Давид и сви свети пророци. Питаху Јована о Господу говорећи:
„Иде ли окончати пророчанство наше о њему и избавити
нас, или не жели смрт искусити због нас?“
Пророци се крепљаху говорећи:
„Он ће искусити смрт, јер разумесмо да хоће, и тако
прорицасмо читавом свету.“
Одговоривши, Јован рече:
„Молим вас, испричајте ми шта прорицасте, када чусте да
ћемо бити спасени?“
Одговоривши, први рече пророк цар Давид:
„Ја разумех да ће без буке и тихо сићи са небеса и рекох:
,Сићи ће као киша на руно.‘“
И Исаија рече:
299
„Ја разумех да ће се од Деве родити и рекох: ,Ево, Дева у
утроби прими и родиће сина и даће му име Емануил.‘“
И други одговоривши, рече:
„И ја разумех да ће међу дванаест патријарха дванаест
ученика служити њему и рекох: ,Уместо отаца твојих биће
синови твоји.‘“
„Ја разумех да ће дела и чудеса чинити и рекох: ,Отвориће
се очи слепим и уши глувим да чују.‘“
„Ја разумех да ће га ученик његов издати Јеврејима и рекох:
,Једући хлеб мој, подигао је на мене заверу.‘“
И други рече:
„Ја разумех да ће га издати за 30 сребрњака и рекох:
,Поставише цену његову 30 сребрњака.‘“
Затим рече Исаија:
„На суд ће бити одведен и рекох: ,Сам Бог на суд дође са
старешинама народним.‘“
Одговоривши, Јеремија рече:
„Ја разумех да ће га на дрвету разапети и рекох: ,Дођите и
уложите дрво у хлеб његов и спасимо живот његов!‘“
„Ја разумех да ће га у гроб положити и рекох: ,Положише
ме у гроб преисподњи у таму и у сен самртну.‘“
Док пророци говораху и весељаху се због благовести
Претечине, ове речи чу Ад и рече ђаволу:
„О коме говоре ови високоумни? Ко ли је тај који им радост
причињава? О коме ли им благовествује не знам, само видим
код њих велику радост.“
Одговоривши, ђаво му рече:
„Не ужасавај се ничега код њих, не бој се речи њихових
и не брини што се они веселе. То је Јован Крститељ и велики
говорник. Док беше на земљи, много сведочише људима. И
многа ми зла учини. И рече читавом свету да ће он избавити
васељену. Али ја уђох у жену Иродијаду, саветницу моју и
наследницу, и преко ње прогневих цара. Овог клеветом посече и
главу његову дадох девици да се као јабуком на тањиру поигра.
И он говораше како је он тај који ће избавити Израиљ, али ни
самог себе не избави.“
300
Одговоривши, Ад рече ђаволу:
„Чувај се, брате, извиди пажљиво да преварени не будемо!
Пази одакле је, јер ови сви веома се радују слушајући га. Пази
пажљиво да ако једног придобију, не будемо лишени целог
света; не толико што ћемо ми бити лишени, него што ћемо бити
исмејани и наружени.“
Чувши ово, ђаво оде Јеврејима и подбуни их против Господа
и не одлажаше од њих, него их учаше о распећу Христовом, а не
знађаше кукаван да ће Господња смрт читавом свету васкрсење
бити.
Сотона одмах на путу незаситости нађе Јуду. Поче му
говорити о издаји и стаде га стварати среброљупцем. Стога и
Јеврејима рече:
„Шта ћете ми дати да вам га предам?“
Ко да не просузи и не покрене се због ове речи? Вазљубљени,
клецају ми колена, ужасава ми се мисао због ових речи.
И опет рече:
„Шта ћете ми дати и ја ћу вам га предати?“
Како не утрну језик његов, како недостојне беху усне, како се
не свезаху уста његова, како не усахоше уста његова, како не усахну
састав тела његовог такве речи изговарајући за свог Владику? Они
триокајани што хоће узети, они немају ничег достојног дати. Али
дођи и молим те, Јудо, због чега ћеш издати њега? Зар те лиши од
других ученика? Зар што њима више него теби даде? Не створи ли
те истом благодаћу заједничарем, и ти ћеш га издати? Затим, када
се опаса убрусом и оми ноге ученицима, такође и твоје оми као и
њима. Не лиши те ниједне благодати, а ти се на издају одлучи. Он
те не хтеде издвојити од ученика, а гледај превару твоју издајничку!
Створи те да би вечерао с тобом, и да не мислиш да не знађаше за
твоју саблазан, зато што на тој вечери рече:
„Смочи са мном руку у солило, ти ћеш ме издати!“
И не рече ти:
„Устани са трпезе моје, издајицо, пошто ниси достојан
јести са мном!“
На трпези беше и рука твоја које се хлебом причешћиваше,
и ти јеђаше, а душа твоја сва се њему приклањаше. О, тешко
теби, Јудо, шта учини! Сребро узе, а Господа издаде. Због сребра
намисао учини, због чега и епископство твоје други преузе, и
301
под кровом твојим неће бити никог живог. Због тих сребрњака
многих блага лиши се, и многог зла достојан постаде. Због тих
сребрњака грех отаца твојих неће ишчезнути и безакоња мајке
твоје неће се очистити. Због тих сребрњака тушта и тма анђела
и хиљаде хиљада арханђела биће непријатељи, осим што ћеш
самом ђаволу бити мио. Због ових сребрњака збора анђеоског
лиши се и бесовима придружи се, од престола царског одступи
и славу збаци и уже вешања узе.
„Шта ћете ми дати, и ја ћу вам га предати?“
И дадоше му тридесет сребрњака.
О, тешко теби, Јудо, шта учини! За тридесет сребрњака
продаде творца неба и земље! Владику слуга продаде! Дакле,
продаде га, али бар пази како га продајеш! Да је [Господ]
имао ког вештог слугу, не би га само због вештине продао за
тридесет сребрњака. Да ли ћеш онога који је вештином својом
сав свет за шест дана створио продати за тридесет сребрњака?
О, несрећниче, сву твар коју видиш, он је створио.
„Али, шта ћете ми дати, и ја ћу вам га предати?“
И дадоше му тридесет сребрњака.
По Јудином изласку и лишавању апостолског збора поче се
Исус жалостити и тужити говорећи:
„Жалосна је душа моја до смрти!“
О, милосрђе Владичино! О, издајници га ожалостише, а
смрти се не уплашише, јер је овај бесмртан!
Чувши ђаво Господа да каже „Жалосна је душа моја до
смрти“, мишљаше да се боји смрти, и рече Аду:
„Спреман буди и припреми место тврдо да затворимо Исуса,
јер, ево, уредих му смрт и начиних му гвожђе, наоштрих копље,
и налих сирће са жучи, и наоштрих Јевреје против њега као мач.
И, ево, за два дана привешћу ти га, брате мој Аде, јер велику ми
пакост учини на земљи и много ме прогневи, многе ми судове
преиначи. Оно што ја завишћу невидљиво створих, он, пак, све
речју исцељиваше. Коме ја удове раскидах, он их учвршћиваше.
Болесном заповедаше да понесе постељу на рамену. Другог
ослепих и затворих очи његове, и весељах се због њега када
од стену удараше или упадаше у воду, а он, дошавши не знам
одакле, и учини ми супротно – речју учини да тај прогледа. И
другоме, који је у утроби матерњој, ослепих очи тако да не зна
302
да види, а он од пљувачке блато направивши помаза очи његове
и заповеди му да се умије у Силоамској бањи. И прогледа.
Ја, не знајући куда да идем, узех са собом пет ђавола, мојих
слугу духова, и одох далеко од њега. И нађох младића доброг, и
ушавши у њега живљах. Како сазна [Исус], не знам. Дошавши
тамо, запрети ми и заповеди да изиђем из њега. Изишавши, ја
не нађох место камо да идем. Мољах га да бар над свињама
добијем власт.
И онда жена нека у болест западе на дванаест година. И
отицаше крв из тела њеног. Не знам одакле [Исус] дође тамо.
Видевши га, она потрча. И дотаче се руба његове хаљине, и
одмах престаде отицање њене крви. Много се прогневих на
њега, али не смедох се сукобити са њим. И опет одох отуд.
Дођох у сиријске и ханаанске крајеве. Нађох ту лепу девојку.
И ушавши у њу, живљах у њој. И чињах јој многа зла. Некад
је у огањ стављах, а други пут је у воду и у провалију гурнух.
Највише [се радовах] када њена мајка тужаше за њом ударајући
се. Не знам одакле он дође тамо и живљаше ту. И одмах, чувши
девојчина мајка, отрча и исприча му о кћери својој, говорећи:
,Смилуј ми се, Исусе, сине Божији, кћи моја страшно бесни!‘ И
одмах, махнувши жени, рече: ,О, жено, јака вера твоја учиниће
онако како ти желиш!‘ Тада и не дође да ме сам истера, него
жени даде власт да ме прогна.
Други пут дође на море и заплови. Изненада подигох ветар
велики. И узбуркаше се таласи подижући велику буру. Хтедох
уништити корабљу у којој он беше са ученицима својим. И, ето,
хтеде се корабља разбити. Одмах га ученици његови разбудише
и, уставши, запрети мору. И послуша га, као и сви ветрови. И би
тишина велика на мору.
Видевши да ту борави, ја одох у Витанију желећи га
растужити. Ухватих друга његовог Лазара, кога ти доведох,
брате мој Аде, мислећи да га од тебе коначно не може избавити.
И после четири дана дође незнано одакле, не знам да ли да
покори тебе или друге које чуваш, и избави га од тебе.“
„Да ли је то сада исти онај који и онда Лазара подиже? Ако
је он тај, смилуј ми се. Молим те не уводи га овамо, јер се чак и
његовог гласа ужасавам. И срушиће ми моћ. Глас његов не могу
303
поднети. Зар ми велиш њега да затворим? Ако он дође овамо,
све које имам овде извешће. Ја онда загнојих цело тело Лазарево
и оно поче воњати и распадати се на саставима. Али појави се
[Исус] и позва: ,Лазаре, изиђи ван!‘ Одмах искочи из мрежа
мојих као лав из пећине кидишући на лавове. И као орао полете
сву немоћ одложивши у трен ока. Ја га затворити не могу.“
Одговоривши, ђаво му рече:
„Сила твоја и сила моја и ненасита утроба твоја узеће га.
Него, прими га.“
Одговоривши, Ад рече:
„Кунеш се у силу, али у коју силу? Јер да сам имао силе, већ
бих га победио. Али да ли ћу се и пред Јеврејима оправдати?“
Рече му ђаво:
„Страшљивче и немоћни малодушниче! Мени толика
зла учини, и не престадох борити се са њим, а ти ниједно зло
не прими од њега, а толики страх показа. Када примећивах
спољашње болести телесне које он исцељиваше, почех душе
људске невидљиво мучити. Када видех да и ту борави, нађох
младића по имену Матеја. Положих на срце његово мисао о
порезу и поставих га на царину. И толико ме слушаше младић
тај, да и тучаше све. И радовах се веома због њега. И, ето, не
знам одакле дође он и прошавши, рече младићу: ,Пођи за мном!‘
И одмах, чувши ове речи, остави Матеј царину, пође за њим и
постаде му ученик, а ја ђаво ожалостих се веома. Мишљах да
заволе младића због његовог узраста па га одузе од мене.
Ја одох у јерихонске крајеве и нађох тамо човека ниског
растом по имену Закхеј. Уђох у њега и поставих га на царину.
И он ме утеши од жалости коју имадох за Матејем. И мишљах
да он бар овакав раст неће заволети. А он дође не знам одакле
и прође са народом. Не могавши га видети у пролазу, Закхеј се
попе на смокву. Погледавши, Исус га виде и рече му: ,Закхеју,
пожури сиђи, јер данас ми доликује да будем у дому твом!‘ И
одмах га прими у дому радујући се. Отишавши, врати све што
беше узимао сувишно четвороструко, и од свог иметка даде
ништима, и пође за њим и постаде му ученик а мени непријатељ.
Када не нађох место камо да идем, одох браћи мојој Јеврејима и
подбуних их против њега.“
„Остави се њега да ништа немаш с њим!“
304
Ђаво рече:
„Ја знам да је човек, јер се боји смрти. То разумех када се
одао и ожалостио говорећи: ,Жалосна је душа моја до смрти.‘“
Рече му Ад:
„Иди и чини како хоћеш. Бар окушај битку с њим и ако
победиш, затворићемо га овде и ти ћеш царствовати са Јеврејима.
Ако ли ти изгубиш и дође овамо, одвешће оне које имам овде
затворене. Свезаће те заједно са слугама твојим Јеврејима и
предаће вас мени. О, тешко ће вама бити, кукавни!“
Ово чувши, ђаво оде Јеврејима и подбуни их против
Господа. Окупивши се, савет учинише да га распну. И, гле,
њима окупљеним дође Јуда говорећи:
„Ако га пољубим, имаћете га.“
И пришавши, пољуби Господа говорећи:
„Радуј се, учитељу!“
Господ му рече:
„Друже, осмели се због чега дође! Испуни пољубац
безакоња, погибељни пољубац душе.“
Блудница пољуби ноге Владики и душу очисти од нечистоће,
рукописаније грехова својих поцепавши. Пољубивши са
преваром, Јуда изгуби душу своју и из књига живих беше
избрисан. Жени [припада] мудрост, јер она пољуби ноге
Владики. Радоваху се анђели и венац јој припремише. Јудином
пољупцу непријатељи се обрадоваху и ваћ славље сплитаху:
„Радуј се, учитељу!“
[Рекоше они који верују у Христа:]
„Он се радује, а ти ћеш плакати, јер се од радости уклони.“
„Радуј се, учитељу!“ [рече Јуда] и пољуби га.
И дошавши безаконици, узеше сведржитеља неба и земље
и доведоше га пред Пилата. Пилат седе судити судији живих
и мртвих. Пилат, пак, сеђаше, а Господ стајаше и трпљаше за
спасење читавог света. [Жена Пилатова] рече:
„Ништа не учини праведнику том!“
Старци и писари јеврејски који Закон и Пророке прочиташе,
злочинцем га назваше говорећи:
„Да овај није био злочинац, не бисмо ти га предали да му
судиш!“
Тада Пилат, предавши Исуса распећу, погуби га.
305
Кукавни ђаво, видевши знамења која на крсту беху – да се
сунце помрачи, и земља се затресе, и завеса црквена се распара,
и камење се распаде, а сам Господ се наруга – отрча Аду и рече
му:
„Тешко мени кукавном, како ми се наруга! Помози несрећи
мојој, затвори врата да не уђе овамо. Утврдимо се бравама
железним и свом силом одупримо се да он не дође.“
Ад потрча и затвори врата, тврдим бравама железним
утврдивши их. И Господ дође Аду гонећи ђавола са свим силама
које иђаху испред. И врата ада беху утврђена. И огласише се
силе говорећи:
„Разметните се, врата, кнезовима вашим!“
И разметнуше се врата вечна и уђе Цар славе. И као не
знајући, Ад из унутрашњости проговори:
„Реците ми ко је то Цар славе?“
Силе небеске рекоше:
„Господ моћан и силан, Господ силан у биткама.“
И одговоривши, Ад рече:
„Ако је тако, шта иште овде пошто остави небеса и сиђе овамо?“
И рекоше силе:
„Пошто је Цар славе, сиђе гонећи противника да га свеже,
да и од тебе војнике истргне и затворенике ослободи.“
„Троглави начелниче злих духова, развратниче анђелски,
подстрекачу страсти, свих злих поспешниче, не говорах ли ти
да се не сукобљаваш с њим? То што ти рекох, испуни се. Али
шта ћеш рећи, кукавче? Пошто ме не послуша, изиђи сада ако
си силан и сретни се са њим, јер ја ти не могу помоћи.“
А он, несрећник, плачући одговори:
„Смилуј ми се! Бар ме не одвезуј док се не вратиш. Потруди
се, молим те, због мене. Ако ми се и наруга, ко неће наруган
бити од таквих речи: ,Како тужно говорим бојећи се смрада
смрти‘; ,Жалосна је душа моја до смрти.‘ Други пут, молитву
оцу приносећи, рече: ,Оче, ако је могућно, нека ме мимоиђе ова
чаша!‘ Ове речи преварише ме.“
Док они говораху, силе које [ту] беху рекоше:
„Разметните се, врата, кнезовима вашим да уђе Цар славе!“
Ад устрепта. И одговоривши, цар Давид рече:
306
„Немојте му наудити, јер, ево, сада ће се испунити
пророчанство моје. Док бејах на земљи, разумех и рекох: ,Врата
бронзана разби, крхотине железне сатирући.‘ Сада се оконча
Писмо. Куда ти, смрти, желиш, где је теби, Аде, победа?“
И сретоше пророци Господа како се радује. Певаху и
говораху:
„Благословен иди у име Господње!“
Тада узе Господ ђавола, свеза га узама нераздрешивим, а
пророке изведе из ада говорећи:
„Идите ви у рај!“
И тако искочише из ада. Међу њима први Давид, свирајући
у гусле, рече:
„Дођите да се узрадујемо Господу, да ускликнемо Господу,
спаситељу нашем, који борећи се победи као цар!“
И сви одговараху:
„Алилуја!“
И опет он се огласи:
„Сви народи, запљештите рукама, ускликните Богу гласом
радости, јер цар наш нас ради борећи се победи!“
И други пророк рече:
„Радуј се много, кћери Сионова, потом устани, Јерусалиме,
обуци се у славу своју, јер цар твој борећи се за нас победи!“
И тако веселећи се сви, у рај трчаху, славећи избавитеља
нашег Господа Бога Исуса Христа, коме доликује свака слава,
част и поклон са беспочетним његовим Оцем и животворним
Духом и сада, и увек и у векове векова. Амин.
307
Препирање душе са телом
Обе варијанте ове приповетке потичу из грчке књижевности

и припадају кругу мотива обилато коришћених у Диоптри
Филипа Монотропа. Дела су преведена доста рано на словенски
језик. Друга варијанта Препирања душе с телом била је позната
руском писцу Кирилу Туровском, који потиче из ХII века. Он
је сиже ове повести узео за једну своју беседу. Сматра се да
му је она била позната већ тада у словенском преводу. Потпуно
различите по садржини, ове приповетке назване су скоро
истоветно. Да су се налазиле једна уз другу потврђује један
доста касни српски препис у апокрифном зборнику ХVII-ХVIII
века, у рукопису Архива Српске академије наука и уметности,
број 147. Најпре је у њему, на странама 57б-58а, преписана
прва варијанта, а затим, на странама 58а-60а, друга. Нажалост,
препису прве варијанте недостаје један лист, који је очигледно
истргнут из рукописа. У тако окрњеном облику Препирање је
објавио Гаврило Витковић. Другу варијанту из истог преписа
објавио је Стојан Новаковић. У једном апокрифном зборнику
треће четвртине ХVI века, данас у рукописној збирци Народне
библиотеке у Београду број 53, срећемо на странама 118а-126б
препис само прве варијанте Препирања душе с телом. Према
том препису овде доносимо превод прве варијанте, а друге
на основу Новаковићевог издања. У својим Примерима С.
Новаковић ју је уврстио уз причу о три друга из Варлаама и
Јоасафа. Притом је нагласио да иако Препирање душе с телом
не потиче из истог дела, она „припада истој врсти поучних
прича“, те их зато заједно и штампа. Миливоје Башић је превео
ову приповетку, наводећи да ју је узео из Стојановићевог издања
Варлаама и Јоасафа, што не одговара правом стању ствари.
Литература: V. Jagić, Priča o tielu i duši. Nekoliko pričica iz bugar-

skoga zbornika, Novi prilozi za literaturu biblijskih apokrifa, Opisi i izvodi
iz nekoliko južnoslovinskih rukopisa, Starine Jugoslavenske akademije
znanosti i umjetnosti, V, Zagreb 1873, 56-58; Г. Витковић, Прошлост и
споменици угарских краљевских Шајкаша, Гласник СУД, 67, Београд
1887, 355; С. Новаковић, Примери књижевности и језика старога и
српско-словенскога, треће, прегледано и поправљено издање, Београд
308
Миливоје М. Башић. Четврто, исправљено и нешто допуњено, издање.
Београд, Издавачка књижарница Геце Кона, 1931, 29-31.

(Прва варијанта)
Виде душа мртво тело како лежи наго на земљи. И дође над
тело своје и поче плакати болно, говорећи овако:
„Како те ђаво разори ових дана? А колико те свет поштоваше!
И колико беше веселости на овом свету. Ко те хиташе? Ко те
превари ругајући ти се? Где су ти слуге које за тобом ступаху,
и вођаху те, и доношаху ти са свих страна свако јело слатко?
Многославну част узимаху за тебе. Видиш ли како лежиш на
носилима безвредним? И још те хоће у гроб положити, који је
мало вредан. Шта ти сада помажу дворови твоји и палате високе
са веома хладним подрумима? А сада идеш у дом, да кажемо у
гроб, који је дуг четири лакта. Ако ли си криво судило, како
ћеш осуђено бити? И дом твој припремљен је за вечне муке. Да
си толико племенита, Бог би те за сваки грех крстио. А ја сам
тобом, тело, искаљана и помрачена и зато сам пала у ђавољу
власт и у погибију вечну. Због тога ми ништа није друго до да
чиним добро. На мене се навођаху свагда прљави и нечастиви
греси. Брзо ћемо због њих обоје бити осуђени и у муку горку
уселити се. Кукавна сам и кукавна ћу бити и сви писци не би
могли исписати нити испричати зла дела моја и муку коју ћу
трпети у паклу, од које се не могу избавити до века.
О, суровости велика, од коликог добра у колико зло
упадох ја! Саздана бејах да будем наследница по милости Бога
Христа, Богу и анђелском сабору прибројана и самом Христу
придружена, а сада сам наследница ђавола, а теби, тело, храна.
Огњу вечном предата бејах.
О кукавно тело, где су ти земље, и села, и дворови и
храмови красни? О кукавно тело, кратко ти беше! Пошто ти се
309
на небесима не припреми где ћеш у векове проводити, немаш
нити села нити храмова. Где су ти земље, и прстење златно, и
свите мекане и друго имање које си обрађивало? О кукавно, што
си скупило са невољом и са муком, то разграбише све други од
тебе са радошћу, а тебе куну. Зар су с тобом динари и слатка
вина и различите потребе којим си се хранило, кукавно тело?
А сада ћеш бити црвима храна. Видиш ли суд Божији? Као што
видиш, све несуштаствено је земаљско. И ти вољаше видљиво
више од небеског, али што си скупило са злом својим много
трудећи се, то од тебе у једном часу смрт откиде. Зашто те сада
нису заступили пријатељи твоји? Где те оставише?
О, колику жалост имам? О тешко мени, колико деца твоја
мало тебе пожалише! И опет се вратише у род свој с тобом
наде не имајући. Ако и много милих имаш, од њих одлазиш и
остављаш злато и сребро и друго имање.
О кукавно тело, јеси ли сада пристало за овај ташт и варљив
свет, који те превари обећавајући дуг живот, а поигра се тобом
да онај свет не наследиш? А сада овде напрасно погибе.“
И престаде душа говорити. И затим поче тело души казивати:
„Плачући горко, ти си, душо моја, говорила. Зашто ми тако
говориш и много греха на мене товариш? Ниси ни ти сва у праву.
Хоћу ли ти поведати твоја зла дела? Послушај, душо!
Знађаше Бог да те створи племениту и красну према свом
изгледу и даде ти да над многима владаш. И постави мене теби
за слугу, а тебе мени за господара. Ако ја посезах ка земљи,
од земље сам и саздано, а ти, душо, која си од небеса, зашто
не искаше небеско и ка небеском да стремиш? Ако ја на грех
потезах, зашто ме ти не задржа од греха постом и молитвом и
другим добрим делима? Од зла ме не задржа. Зашто ме на добро
не обрати? А ти, душо, одврати лице своје од Бога и приклони се
на земљу пристајући на све грехове и на сва безакоња. Знађаше
Бог да те сазда да си мени слепцу вођа и мноме да овладаш, те
обоје у муку уђосмо. И писано је: слепац слепца водећи – оба
упадају у јаму.
Видиш ли, душо, да сада не могу учинити грех, нити зло,
нити мислити, нити говорити, јер нема тебе са мном, а када
беше са мном, онда на зло потезах и сва зла чињах? А сада,
душо, ако си шта добила, нека сазна свако, јер теби беше дато
310
знати а не мени. О, душо, одступи од мене, од свог слуге, када
ме ниси подржала како је долично и право!“
Када чу ове речи, душа рече:
„О тело, ко теби даде толику мудрост те ми толико умно
одговори, јер си за много право рекла како је прилично и
праведно? Не доликоваше ми да ти се противим да се од зла
уклониш, већ ка правди да те водим и преобратим од зла на
добро. Не знаш ли колика беше твоја воља спремна на грех? И
када хтедох обратити те од зла на добро, ти не хтеде пристати. А
ја знађах како смо на кривом а не на правом путу. Не хтедох ти
се толико притужити мислећи да не би тело души сагрешило.“
[Рече тело души:]
„Молим те, госпођо моја, испричај ми грехове ако си била
на страшној муци. Реци ми шта си видела ако има неке наде. За
сладости ове да се опраштамо богатим или другим добром овог
света да бисмо се искупили вечних мука.“
Рече душа телу:
„Који су осуђени, иду у муку. Било да су цареви, епископи,
или братија, или убоги, нема им избављења из муке нити за
сребро нити за злато. Ако би се сав свет молио за тебе, не би се
могао измолити нити те избавити из вечне муке, јер ђаво не би
ниједну душу пустио нити јој опростио за сва блага која су на
читавој васељени. Ко није молио Бога за живота и милостиње
чинио, онда ће се у векове мучити.“
И када душа изговори те речи, онда приђоше два ђавола
црња од пакла, са тако грдним главама. У рукама ношаху
мрачне огњене светиљке, суморно дишући. Имађаху зубе
као гребене. Из ноздрва им змије излажаху. И тако страшни
нападоше на душу. И похиташе оба и не дадоше јој одахнути
ни мало. Немилостиво је вукоше и гурнуше је у веома мучно
место. И велико весеље ствараху због ње. И почеше је зубима
растрзати. Један је ременом везиваше, други је смрадним огњем
запахњиваше, и очи вађаше. И рекоше:
„Ко нам зло ради, тако и ми њега дохватимо.“
И када душа то истрпе и издржа, задиха се веома и завапи:
„Смилуј се, Господе, на створење своје! Ја још на почетку
саздана бејах. Види твар своју, сине Божији!“
И гурнуше је болну кроз врата.
311
„Смилуј се, Господе, на створење своје!“
Рече јој ђаво:
„Зашто не довикиваше Бога док те он могаше дочути? А сада
не можеш Бога дозвати, јер је далеко одавде. Сада ли призиваш
Бога? Зашто вапиш и говориш? Нема ти користи никакве, него
да си дошла у наше храмове. Заборави Бога молити, јер ти сунце
зађе и тама те покри. Твоја нада погибе. И нико не може познати
красоту твоју, јер си учинила по нашој вољи.“
А Богу нашем слава у векове. Амин.

(Друга варијанта)
Човек неки, доброг рода, насади виноград свој и плотом га

огради и оде у дом оца свога. И у себи рече:
„Кога да поставим да стражари у мом винограду? Ако
поставим некога од мојих првака, онда ће мој труд бити
узалудан. Него, овако ћу поставити: на вратима слепца и хромца,
те ако неко од непријатеља мојих хоће украсти, слепац ће чути,
а хромац ће видети. Ако ли ко хоће од њих украсти, слепац не
види, те пође ли красти, у рупу ће упасти, а хромац нема ногу.“
И постави их у врата и оде у дом свој. Када прође мало
времена, рече слепац хромцу:
„О брате, колики миомирис мирише унутар винограда!“
И одговори хромац и рече:
„Велики је миомирис унутра и неизрециви укус. Пошто је
премудар господар наш, зато нас и постави овакве, мене хромца
а тебе слепца, јер не можемо доћи до тих блага и насладити се.“
И рече слепац хромцу:
„Зашто ми раније ниси рекао па да се насладимо? Ако сам и
слепац, али сам кадар носити те. Него, узми кош и попни ми се
на плећа да те носим. Само ми пут показуј да покрадемо блага
господара нашег, а да се утаји дело ово од њега. Ако тебе упита,
а ти реци: ,Господару, ти знаш да сам хром.‘ Ако ли мене упита,
ја ћу рећи: ,Слеп сам.‘ И тако да надмудримо господара нашег.“
И попе се хромац на слепца и уђоше у виноград господара
312
свога. Када прође мало времена, дође господар винограда и
виде да је покраден. Заповеди да се најпре приведе слепац. И
рече му:
„Ја те поставих као стражу мога винограда, а ти га покраде.“
Он, одговоривши, рече:
„Господару, ти знаш да сам слеп. Ако бих и хтео украсти,
али не видим, него хромац је крао, а ја не знам за то.“
И заповеди господар да се приведе хромац. И рече му:
„О хромче, сва твоја дела испричао ми је слепац, да си сва
зла ти учинио. И сами се разобличисте.“
И рече хромац слепцу:
„Да ме ти ниси носио, не бих ја тамо сам могао отићи јер
сам хром.“
Слепац рече:
„Да ми ти ниси пут показивао, не бих ни ја тамо могао ићи
нити то учинити.“
Тада господар седе у судницу и поче им судити. И рече
слепцу:
„Како си ми испричао, онако и да чинимо.“
И тако заповеди господар да хромац узјаше слепца и
заповеди да се туку немилосрдно.
Разумите, о браћо! Онај што је доброг рода, то је Христос,
син Божији, а виноград свет, а плот заповест Божија, а слуге
анђели, а хромац тело људско, а слепац душа људска, а то што
постави у вратима човека и предаде му сву земљу и даде му
заповест, а када човек преступи заповест Божију и доведоше га
пред Господа, оправда се говорећи: „Ја не преступих заповести
твоје, него тело моје“, зато је мучено до другог доласка Христовог
и сачувано до суда, док не обнови Господ земљу и не ускрсну
сви мртви који су у гробовима. Јован говораше: „Тада ће сви
који су у гробовима чути глас сина Божијег и чувши оживеће.“
Који су учинили добро, задобиће живот на васкрсењу, а који су
учинили зло, биће на васкрсењу осуђени. Тада ће опет ући душа
у тело своје, примивши награду према делима својим. И тада ће
грешни бити прогнани у таму вечну, где ће бити плач и шкргут
зубима, а праведни ће отићи у живот вечни. Богу нашем слава и
власт у све векове. Амин.
313
Премудри Акир
Ова приповетка настала је током V-VII века у асирској

књижевности и одатле се проширила међу многе народе.
Испуњена је мудростима које потичу од Акира, саветника
асирског цара Синагрифа. Афористични начин казивања
испуњава велики део приповетке. Постоји неколико српских
преписа, сачуваних између ХIV и ХVI века. Нажалост, неки од
њих су непотпуни, јер им недостају извесни листови, какав је
случај са преписом из манастира Савине број 29, који је настао
око 1380. године, или други из збирке манастира Никољца
број 82, из 1515/1520. године, као и препис у збирци Архива
Хрватске академије знаности и умјетности, са сигнатуром IIIа
10, из ХVI века. У једном српском препису треће четвртине ХVI
века, који се налази у рукопису збирке Народне библиотеке у
Београду број 53, постоји извесно померање појединих делова
састава. Тако се Акирова поука сину нашла иза дела у коме се
говори о збивањима са сином и царем Синагрифом. Акирова
повест преведена је на основу српског преписа из ХVI век, који
се налази у рукописној збирци Народне библиотеке у Софији,
број 68, на странама 4а-26б.
Литература: Е. В. Барсов, Акир премудрый во вновь открытом

сербском списке XVI в., Чтения в Обществе истории и древностей
Российских, кн. III, Москва 1886, с. 1-11; А. Д. Григорчевь, Кь вопросу
о происхождении и редакцияхь Повести обь Акир™ Премудромь,
Юбилейный сборникь вь честь В. Ф. Миллера, Москва 1900, 107-113;
А. Д. Григорчевь, Повесть обь Акир™ Премудромь, Москва 1913; Н.
Н. Дурново, К истории повести об Акире, Материалы и исследования
по старинной литературе, Москва 1915; В. И. Перетц, К истории
текста „Повести об Акире Премудром“, Известия Отделения
русского языка и словесности, т. ХХI, кн. 1, С. Петербург 1916, 262-
278; Из наше књижевности феудалног доба. Друго допуњено издање.
Просвета, књига 102], 184-189; А. А. Мартиросян, История и
поучения Хикара Премудрого, Автореферат доктор. дисертации,
Ереван 1970; Р. Станковић, Слово Акира премудрог (препис из
314
1570/80. године), Археографски прилози, 2, Београд 1980, 219-227;
О. В. Творогов, Повесть о Акире Премудром, Словарь книжников и
книжности Древней Руси, вып. I (ХI-первая половина ХIV в.), АН
Ленинград 1987, 343-345; М. Йонова, Акир Премъдри, Старобългарска
литература. Енциклопедичен речник, „Петър Берон“, София 1992, 20;
И. Кузидова, Преписът на Повестта за Акир Премъдри в ръкопис
№ 29 от манастира Савина (около 1380 г.), Пѣние мало Геωргию,
Сборник в чест на 65-годишнината на проф. дфн Георги Попов,
Издателски център „Боян Пенев“, София 2010, 492-509.
Слово премудрог Акира како учаше свога сина,

сестрића Анадана
У та времена беше цар велики Синагрип. Ја Акир бејах
књижник. И речено ми беше од Бога да немам деце, а богатства
имадох више од свих људи. И узех жену и створих дом. И
поживех седамдесет година и не имадох деце. И саздах храм
Божији. И узех огањ и кадих миомирисом. И рекох:
„Господе Боже мој, ако ми дође престављење и не буде
ми наследника, рећи ће народ: ,Акир, праведан човек и Богу
праведно служаше, престави се и не нађе се мушко да му стоји
на гробу, као и женско да га оплаче.‘“
И рекоше ми људи: „Моли се Богу.“
И рекох овако: „Господе Боже мој, подај ми мушко или
женско дете како би када се преставим посули земљу на очи
моје.“
И Господ услиши мољење моје. И стиже ми глас говорећи:
„О Акире, сва ћу ти прошења испунити, а за децу своју не
моли ме. У тебе је сестрић Анадан и њега узми уместо сина.“
И затим рекох:
„Ако бих имао мушко или женско дете које би посуло земљу
на очи моје када се преставим, макар давао кондир злата на дан
за потребу своју, не бих сав свој дом истрошио.“
315
И узех Анадана сестрића уместо сина. И беше мали и дадох
га да се одене. И храних га медом и вином. И одећу лепу дадох
му да је носи. Када одрасте, научих га свакој мудрости и књизи.
И рече ми цар:
„О Акире саветниче и књижниче мој, ако се преставиш, где
ћу наћи таквог саветника свог?“
Ја одговорих и рекох:
„Царе господаре, да си жив у векове! Има у мене син који
је разумом као и ја.“
Рече ми цар:
„Доведи ми сина свога да га видим, те ако ми узмогне
угодити, да отпустим тебе у дом твој да поживиш у спокоју дане
старости своје.“
И узех сина свога Анадана и доведох га цару. Како виде цар,
одговори ми и рече:
„Благословен нека је дан, Акире, када постави сина свога
пред мене!“
И поклоних се цару и рекох му:
„Ти знаш, царе, како сам служио оцу твоме цару. Причекај
га и нека буде милост твоја у старости мојој и Анадановом
детињству, а теби ово дете предајем.“
И ја Акир оставих сина свога од учења мога. Када га наситих
хлебом и вином и учењем својим, рекох му овако:
„Буди пажљив према господару мом, сине мој Анадане, и буди
спреман на свако учење. И послушан буди у све дане живота свог.
Сине, ако нешто чујеш о цару или видиш, нека то ишчили у
срцу твом, не исповеди га никоме. Ако ли га повериш, то ће ти
бити као шиљак зажарени и напокон ћеш се опећи и тело ће ти
се израњавити. И онда ћеш Богу безумно застењати.
Сине, ако чујеш нешто, не саопштавај га никоме. Свезано
уже не дреши, а одрешено не свезуј.
Сине, не обазири се на красоту женску и срцем је не пожели.
Ако јој и све имање даш, после ћеш се наћи у срамоти од ње и
затим ћеш у грех упасти.
Сине, не буди љут као кост људска, него буди лак као
бубица.
Сине, очи твоје нека гледају доле, а горе да виде, а глас твој
нека је потуљен, јер по снази гласа магарац би риком покренуо
храм и три града и четири жупе.
316
Сине, боље ти је са мудрима камење ваљати, него ли са
безумнима вино пити, и безумном не показуј разум свој, и не
буди сладак без мере да те не би прождрали другови твоји, и не
буди горак без мере да не би другови твоји побегли од тебе.
Сине, свој иметак имај, туђе не узимај.
Сине, ако неко превише оговара друга твога, не слушај га
док се не увериш у истину.
Сине, ако те неко сретне и прозбори с тобом, одговори му
са уздржаношћу, јер напрасан човек брзо реч изговори, а после
се почиње кајати.
Сине, лажљив човек никада вољен не буде, а после му се
људи подсмевају и буде покорен.
Сине, очеву и мајчину клетву не прими како би чеда своја у
радости задобио.
Сине, ноћу без оружја не ходи, јер не знаш шта ће те срести.
Сине, дрво са плодом сматрај моћима, јер постоји у красоти.
Сине, не реци: ,Господар мој је безуман.‘ Ја сам уман и
својој мудрости нигде се не надај. Колико можеш трпети зла,
трпи, али не говори зло. И ако те камо пошаљу, не противуречи
да други не би пошао за тобом.
Сине, за цркву на празник не лени се.
Сине, у дом у коме беда буде, тамо да не одлазиш. Ако ли
идеш на обед тужног, иди и сети се тога да ћеш и ти умрети.
Сине, коња свога немој да имаш, а на туђем не јаши. Ако
си и пешак, неће ти се смејати људи. Ако ли ти је царево, не
проси јести. Не одбацуј од себе да се не прочујеш као лаком. И
са јачим од себе не заподевај бој.
Сине, ако је кућа твоја високо, смањи зидове њене и уђи у
њу узвисујући је умом својим.
Сине, гнев свој обуздај и за трпљење ћеш примити благодат
пред Богом.
Сине, великом мером узевши, не продај за мало. Не реци:
То ми је добитак, јер је зло дело твоје. Нико не зна осим Бога.
Он види и прогневиће се на тебе и истребиће дом твој као
безаконика.
Сине, не куни се Божијим именом да се не би окончали
дани твоји за кратко.
Сине, када нешто просиш од Бога, то и не заборављај.
317
Сине, сина старијег заволи, а млађег не одгурни. Чедо,
тужном приђи и утеши га речима, вредније је од злата.
Сине, не полакоми се на злато и на сребро. И не оклеветај
никога, јер Бог се противи томе.
Сине, невину крв не проливај, јер осветник је Бог.
Сине, задржи уста своја од зла и срце своје од крађе.
Сине, удаљи се од блуда, а још више од удатих жена да не
падне на тебе гнев Божији.
Сине, ако неко послуша мудрог човека, то је као да се у
жедан дан напијеш хладне воде.
Сине, немајући бронзани прстен, не стављај злато на руке своје.
Сине, језик твој нека буде сладак.
Сине, безумном човеку не смеј се, него још више одступи
од њега, јер ти се неће десити да му се смејеш.
Сине, мудрог послушај, а речи безумног не научи.
Сине, првог друга не одбацуј од себе који ти ништа није
згрешио, да и он без разлога не побегне од тебе.
Сине, за обедом седећи не мисли на зло да ти хлеб у устима
не огорча.
Сине, у људске замке не упадај за живота свога и са
безумном женом не ходи и не примај њене савете.
Сине, искушај друга свога и повери му тајну реч, а затим се
посвађај са њим. Ако ти не ода тајну твоју коју си му поверио,
то га воли од свег срца, јер чува искушано срце. Ако ли ти ода
тајну твоју, окрени му леђа и више му се не враћај.
Сине, ако пођеш на пут, не надај се туђем хлебу, него свој
хлеб понеси. Ако ли не понесеш, почећеш да ходаш са укором
и бићеш у срамоти.
Сине, ако умре друг твој који те је мрзео, немој се
порадовати, него реци да ти је жао, а када би жив био, од тебе
би добио опроштај, не би ли ти примио благодат.
Сине, друга на обед дозвав о другом послу не говори, јер ће
лаж изићи на видело.
Сине, ако вода поново потече, онда ће и птице поново
полетети, или син сакински обелети, или жуч као мед ослачати.
Тада ће се и безумни ум научити.
Сине, ако те сусед позове, не гледај на огњиште по женама,
јер је то нечасно.
318
Сине, кога Бог обогати њему не завиди.
Сине, када у невесео дом уђеш, о пићу и јелу не говори. Ако
ли затим уђеш у радостан дом, то о жалосном обеду не говори.
Сине, људске очи су као кладенац ненасити. Када умру,
тада се насите.
Сине, поседујући имања, не мори себе глађу и жеђу, јер ћеш
умрети и друзи твоји узеће имање твоје и почеће због њега да се
веселе, а ти се трудио око њега.
Сине, ако човек у убоштву украде, те ако га ухватиш,
помилуј га, јер га је убоштво његово натерало на то.
Сине, када те зову на свадбу, не седи дуго да те пре поласка
твог не би истерали. И када за трпезу приђеш, не седај навише
да ти не кажу пред свима: ,Седи ниже‘, и постане ти тескобно.
Сине, вољеном другу не одлази често да не паднеш у
срамоћење.
Сине, било да имаш, било да немаш, не проводи у жалости,
јер богатство ти ништа неће донети.
Сине, ако те сусед мрзи, а ти га још више воли, да ти не
помишља зло а ти да не знаш, него и усне твоје добром да се
отварају.
Сине, не реци: ,Треба да убијем свога друга‘, да се не догоди
да он тебе треба да убије.
Сине, мудром ако и реч кажеш, срце ће му се разболети, а
безумног ако и штапом тучеш, нећеш га призвати памети.
Сине, ако паметног пошаљеш на пут, не учи га. Ако ли
безумног пустиш, онда и сам пођи за њим да ти неку срамоту
не наведе.
Сине, ако те неко зове на обед, не иди на прво звање. Ако ли
те други пут позове, онда пођи и са почашћу ћеш доћи.
Сине, воли жену своју од свег срца, јер она је мати твоје
деце и у животу твом јесте воља твоја.
Сине, боље је послушати пијаног мудрог, него ли трезног
лудог.
Сине, боље је препустити жени сина свога, него ли туђег
хранити, јер штогод му добро чиниш, он ти злом враћа. Боље је
друг близу, него брат на далеко.
Сине, боља је човеку добра смрт, него ли лош живот.
Сине, боље је јагње у близини, него ован на далеко.
319
Сине, боље је врабац у руци, него тисућу њих који лете по
ваздуху.
Сине, када зовеш друга свога на част, стани пред њега
веселим срцем да и он веселог срца оде у дом свој.
Сине, боље је боловати у огњици и дрхтавици, него живети
са злом женом.
Сине, саветуј се са својом женом, али срдачне речи не реци јој.
Сине, ако хоћеш реч рећи, прво размисли шта ти је за
потребу и то реци.
Сине, боље ти је спотакнути се ногама, него језиком.
Сине, када чујеш код суседа за беду, не иди тамо смејући
се. У смеху је безумље, а у безумљу свађа, а у свађи бој, а у боју
смрт, а у смрти грех.
Сине, ако хоћеш мудар бити, када пијеш вино, много не
говори.
Сине, не имај одмах веру у човека.
Сине, ако човек сагреши, чувај се да и ти не упаднеш у исту
грешку.
Сине, боље ти је да те мудар претуче, него да те безуман
уљем маже. Ако те мудар удари, мисли као да је тако себе ударио
и после смишља како би те утешио.“
Све ово научих ја Акир сестрића свог Анадана. Ја Акир
овако рекох у срцу свом:
„Ако син мој Анадан послуша речи моје и прихвати учење
моје, онда ћу га поставити пред цара уместо себе“.
А не знадох да син мој Анадан неће послушати речи моје.
Ја се трудих научити га, а он помишљаше на смрт моју и овако
говораше:
„Ето, отац мој стар је и близу је смрти и разумом је ослабео.“
И поче узмућивати дом мој и растакати стоку моју без
милости, и слуге моје и слушкиње и миле моје пред очима
мојим поче тући задајући им велике ране. И коње моје и мазге
умараше без милости. Како видех Анадана да тако чини, не
беше ми мило. И сажалих се и сневеселих због имања свог и
рекох му:
„Сине мој Анадане, зар не пописиваше скорије стоку моју
да би их поубијао? Заиста, тако не пише у Светом писму. Зашта
се неко не труди, не боли га срце.“
320
И отишавши известих цара. И одговори ми цар:
„Докле си ти жив други да не овлада твојим домом осим
тебе.“
И поче Анадан од тога дана завидети и гневити се. И рече:
„Да ме отац мој Акир на самрти не изопшти и другом да
дом свој?“
Како чух Анадана да овако мисли, рекох му:
„Сине мој Анадане, одбацио си учење моје.“
Како чу ове речи од мене, Анадан се разгневи јарошћу, оде
у дом царев и улови прилику и написа два писма, прво цару
перском коме је име Алон. И овако написавши, рече:
„Синагрипа цара књижник и његов сабеседник, ја Акир,
бићу радостан оног дана када теби стигне моје писмо. Буди
спреман са војском, ја ћу ти предати Арадску земљу као и
Аналивску не борећи се ни са ким.“
А друго писмо написа египатском цару фараону овако
рекавши:
„Оног дана када примиш ово писмо, буди спреман са својима
и дођи на Египатско поље петнаестог августа. Ја ћу те увести у
Аналивску земљу и узећеш је не боривши се ни са ким.“
У то време цар беше распустио све војводе и војнике. И
беше [Анадан] написао писма по изгледу слична мом писању и
печатио мојим прстеном. И ношаше оба писма и у згодно време
даде их цару. И треће писмо написавши, рече овако:
„Од цара Синагрипа мом саветнику Акиру. У који дан ти
стигне ово писмо, окупи ми војску моју и све војводе и буди
спреман петнаестог августа на Египатском пољу. И када ја
изиђем, припреми војску као за бој. У мене су поклисари
фараонови и желе да виде војску моју.“
И даде син мој Анадан ово писмо двојици младића. И
донеше ми писмо као да је од цара. Син мој Анадан донесе
друга два писма цару и рече:
„Царе, жив био у векове! Ова писма су оца мога Акира. Ја
не послушах речи његове, него их донесох теби, јер твој хлеб
једем и не приличи ми да ти мислим зло. Послушај речи моје,
господине царе. Ти оца мога Акира узвиси изнад све велике
властеле, а погледај шта је писао против тебе и царства ти.“
И даде цару писма. Цар се веома растужи и рече:
321
„Господе Боже мој, какво ли зло учиних Акиру да сада
велико зло смишља против мене и царства ми?“
Одговори Анадан и рече му:
„Ако ти се ово за Акира чини да је лаж, пођи петнаестог
августа на Египатско поље и тамо ћеш видети да ли је истина.“
И послуша цар Анадана и дође на Египатско поље са њим.
Када ја Акир угледах цара да се приближава, спремих војску
као за бој по упутствима из писма, како ми рече Анадан. А
не знадох да ми син Анадан копа јаму. Како ме угледа цар са
приправном војском, уплаши се великим страхом и рече:
„Истините су Анаданове речи које ми говораше.“
Одговори му Анадан и рече:
„То је то што виде, царе, очима својим, а одавде се врати.
Ја ћу поћи оцу свом Акиру и разуверићу га у његовим злим
мислима да се одатле врати. Ја ћу распустити Акирову војску, а
њега ћу известити да га приводим твоме царству.“
И врати се цар у дом свој, а Анадан дође мени и поздрави
ме и рече:
„Буди благословен данашњег дана од Бога! Овако ти је
рекао цар: Војску распусти и дођи к мени да се веселимо.“
И распустих војску и дођох са Анаданом пред цара. А када
ме угледа цар, рече ми:
„О Акире, саветниче мој, ја те поставих у части и у слави, а
ти подижеш бој и сечу на мене.“
Када рече ово цар, раслабише ми се састави и свеза ми
се језик. И заисках мудрости у срцу мом и не нађе се нити
једна у том часу, јер ме спопаде ужас. И тада син мој Анадан
одговоривши рече:
„О старче неразумни, зашто не одговараш пред царем?
Овако вели цар: ,Руке и ноге твоје да се окују и потом да се
одсече глава твоја од тела твога и однесе се сто лаката и затрпа.‘“
Тада падох и поклоних се цару и рекох овако:
„Царе, да живиш у векове! Како ме можеш погубити не
чувши из мојих уста? Него, Бог зна да не сагреших ништа
царству ти. Суд твој нека се збуде, али молим те, царе, реци да
ме погубе у дому мом.“
И заповеди цар да се тако и учини. И предаде ме цар
мужевима са којима бејах у љубави од раније. И заповеди
322
слугама својим и даде ме на погубљење. И пустих напред жену
своју и рекох јој:
„Узми хиљаду девица из мога двора које не знају за
мушкарца. Дај им лепу одећу да је обуку да би ме оплакале, јер
за њих примих смрт од цара. И спреми ми трпезу усред дома
мога. И када дођем, уведи мужеве ове у дом мој како би и они
увели мене са собом да бих окусио од хлеба и од вина мог, потом
да бих речени суд поднео.“
И учини све ово жена моја како бејах заповедио. И дошавши
ми у сусрет, уведе их у дом мој. Уведоше и они мене и затекоше
трпезу постављену и почеше јести и пити. И опише се, легоше
и заспаше. Тада ја Акир рекох другу свом да ме хоће погубити:
„Погледај на небо и убој се Бога овог часа. Сети се дружбе
како живесмо много дана. И сети се како те беше предао цар у
руке моје да те погубим. Ја те сачувах док те не потражи цар. И
велик дар добих од цара, па те молим: сачувај ме као ја тебе. А
од цара се не уплаши, јер имам мужа као ја у тамници, осуђеног
на смрт. Изгледом личи на мене, те узми одећу моју и обуци тог
човека и пробуди војнике да виде и посеци га. И однеси главу
његову од тела на сто лаката.“
Како чу ове речи од мене, постаде жалосна душа његова и
рече:
„Велик је суд царев. Како могу да га преиначим, али за
љубав за коју ми велиш учинићу то, јер је писано: Ако љубиш
друга свога, и душу своју да положиш за њега, те да и ја тебе
сачувам. Ако ли цар дозна, да и ја погинем с тобом.“
И скиде одећу моју и одену оног човека. И пробуди војнике
и рече:
„Погледајте посеченог!“
И устадоше сви. И одсекоше му главу и однеше је сто
лаката. И мишљаху да је моја глава. И сазна се по свој Адарској
и Аналивској земљи да је Акир убијен. Тада друг мој ископа код
мене место четири лакта у дужину, четири у ширину и четири
у дубину и унеше ми храну и воду. Када схвати мала и велика
властела, плакаху говорећи:
„Погибе тврђава градовима нашим, јер га убише као
ратника. Одсада нећете наћи таквог мудрог мужа.“
И рече цар:
323
„Сине мој Анадане, пођи у дом оца свог и проведи у њему
петнаест дана и после дођи к мени.“
Када дође син мој Анадан у дом мој, не помишљаше на
оплакивање, него сакупи свирце и поче позивати на ручкове и
вечере са великом радошћу, и слушкиње моје, које ми угодија
чињаху, блудом и безакоњем мучаше. И то му не беше довољно,
него чак и мојој жени одлажаше како би био са њом. И ја
Акир лежах у тами и сенци смртној и слушах шта чини син
мој Анадан. И не могох ништа учинити од горчине срчане. И
изнеможе тело од зла које слушах. И затим дође друг мој да ме
утеши. Када излажаше од мене, рекох му:
„Помоли се, брате, за мене Господу Богу не би ли ме извео
из овог преисподњег гроба.“
И би тако. Чу цар египатски фараон да је Акир убијен и
обрадова се. И посла фараон по поклисару цару Синагрипу
написавши писмо и рекавши овако:
„Од цара фараона цару Синагрипу. Радовати се хоћу и
саздати двор између неба и земље, на ваздуху, те ми добави
мудре градитеље да сачиним шта ми је драго и да загонетам
шта хоћу. Ако ми одгонетну, допустићу ти данак од моје земље
за три године. Ако ми не пронађеш таквог мужа, дужан си да ми
дајеш данак од твоје земље за три године.“
Када се прочита то писмо пред царем Синагрипом, разгласи
по целом царству свом и окупи мудре мужеве и рече им:
„Који од вас ће поћи тамо?“
„Ти знаш, царе, ко ти је то посвршавао – Акир. И син његов
Анадан научен је свакој мудрости.“
А он рече повишеним гласом:
„Царе, то што ти је рекао фараон ја ти не могу испунити.“
Када то чу цар, веома се ожалости и закорачи са престола
свог златног и обуче се у вретиште. Опхрван жалошћу поче
говорити:
„О Акире, саветниче и књижниче мој, како послушах дете
и изгубих те у једном часу? О Акире, где бих те сада могао наћи
да те пошаљем фараону? У непромишљености погубих те, о
Акире.“
Када чу друг мој реч ову, паде и поклони се цару и рече му:
324
„Царе, човек који не испуни заповест твоју достојан је
смрти, те заповеди, царе, да ме погубе, јер ти рече, царе, да
погубим Акира, а ја га сачувах и, ето, жив је.“
Одговори му цар:
„Реци, реци, миљениче мој, истину ли ми говориш? Ако ли
ми доведеш Акира живог, даћу ти сто кондира злата и хиљаду
кондира сребра. И свите златне даћу ти.“
И рече му друг мој:
„Закуни ми се, царе, да му нећеш учинити зло.“
И закле му се цар. И дођох ја Акир пред цара. И беху ми
власи до земље порасле, а брада ниже од појаса. Нокти моји
беху исти као у орла. Када ме виде цар, заплака великим плачем
и постиде се од мене и рече:
„Ја ти не сагреших него син твој Анадан.“
И одговорих ја Акир и рекох:
„Бар си видео лице моје и немој да имаш никакву жалост.“
„Иди, Акире, у дом свој и проведи четрдесет дана и потом
дођи к мени.“
Ја Акир одох у дом свој и проведох четрдесет дана. И
постаде ми тело као и пре. И дођох пред цара. И рече ми цар:
„Чу ли, Акире, шта ми је послао цар фараон?“
И рече Акир:
„Не жалости се због тога, царе. Ја ћу поћи и донећу ти данак
за три године из његове земље.“
Како чу ову реч, цар се обрадова великом радошћу и даде
ми многе дарове, као и другу мом. И поручих ја Акир у дом свој
да пусте крагујара мога да иде у гору и да нађе два орлића и да
их отхрани док не одрасту и да их науче да лете до неба.
„Сачините кошницу између орлова и да седи дете мало
јасног изгледа. И научите га да говори: ,Ево, делатељи дођоше те
доносите ћерамиду и камење и креч, да не празнују мајстори.‘“
И учинише слуге како им заповедих. И затим се окупи сав народ
аналивски у домовима својим, јер се беху разбежали. И рекох:
„Пусти ме, царе, да идем цару фараону.“
И пођох до фараона. Бејах близу и заповедих да одмах
довабе орлове. И видех како угодно лете. И уђох у град фараонов
и спустих се цару фараону и рекох му:
325
„Зашто си писао цару Синагрипу? Ево где сам испуштен.“
И заповеди цар и даде ми стан да прележим. И опет ујутру
дођох пред цара. И поздрави ме цар и упита ме:
„Како ти је име?“
Ја не казах име, него му рекох:
„Име ми је Набекан коњушар.“
И разгневи се цар и рече:
„Не схваташ ли ко сам ја? Зар твој господар допушта да ми
шаље коњушаре? Зар с тобом да говорим о дубоким речима?“
И рече:
„Пођи на стан и ујутру дођи к мени. Ако ли ми не одговориш,
предаћу тело твоје зверима земаљским. И ујутру ћеш доћи к
мени.“
И постави ме пред себе. И оде цар на поље златно и обуче
се у свите црвене и различите, као и велики бољари. И рече:
„Коме се уподобих, Набекаме, а коме се уподобише бољари
моји?“
И рекох му:
„Ти си се уподобио сунцу, а бољари твоји месецима
сунчевим.“
Када то чу цар од мене, прећута одговор. И приђох и упита ме:
„Набекаме, одговори ми на ову реч: Како у твог цара магарци
ричу, а на нашој земљи кобиле се ждребе?“
После ове речи изиђох ван од фараона и рекох својим
слугама:
„Ухватите живог твора и туците га ту док не чују људи
фараонови.“
И почеше моје слуге тући како им рекох. Када чуше људи,
рекоше фараону:
„Како смутњу чини пред нашим очима и подсмева се нашим
боговима пред нашим храмовима?“
Када то чу фараон, позва ме и рече:
„Зашто такву бруку чиниш пред нашим очима?“
И рекох овако цару фараону:
„Царе, живео у векове! Овај твор велику ми је штету
направио. Цар мој Синагрип дао ми беше певца, те ми он лепо
певаше и рано ме будише. И одлажах рано цару, а ове ноћи оде
овај твор и одгризе петлу главу и дође овамо.“
326
И рече ми фараон:
„О Набекаме, видим да си скренуо памећу. Од Египатске
земље до Адорске има хиљаду и осамдесет миља. Како може
овај твор исте ноћи отићи тамо и одгристи петлу главу и опет
доћи овамо?“
И рекох му:
„А како у Адорској земљи магарци ричу, а у Египатској земљи
кобиле се ждребе, а ти наводиш хиљаду и осамдесет миља?“
Када ово фараон чу од мене, зачуди се и рече ми:
„Одговори ми и на ово: Шта би било једно дубово, а у њему
дванаест борова, а на њима тридесет кола, а на колима две
мишице, једна бела, а друга црна?“
И рекох му:
„Царе, то што ме питаш то у нашој земљи и пастири знају.
Што велиш да је дуб, то је година, што је дванаест борова, то је
дванаест месеци, а што је тридесет кола, то су дани у месецу, а
што су две мишице, бела је дан, а црна ноћ.“
И рече ми фараон:
„Заграби ми шта је у песку.“
Ја рекох:
„Изнесите из ризнице да видим ваше да исто такво
сачиним.“
И рече фараон:
„Не заповедаш ти, него ја, те шта ти кажем учини. Ако
ли не испуниш, онда нећеш понети данак из моје земље цару
Синагрипу.“
И потом ја Акир закорачих иза палате фараонове и размислих
у срцу свом како ово да испуним. И провртех сврдлом и продре
зрак сунчев посред палате. И рекох цару:
„Заповеди да исплету ово уже ако хоћеш да и друго
испуним.“
Како то виде фараон, засмеја се и рече ми:
„Буди благословен, Набекаме, у данашњи дан од Бога
Израиљевог, јер ме научи свакој вештини!“
И потом учини велики мир са мном и даде ми данак. И
пусти ме своме владару. И дођох цару Синагрипу. И изиђе ми
у сусрет и начини са мном велики дан. И посади ме изнад свих
бољара. И рече ми:
327
„Шта ти је воља тражи од мене!“
И рекох:
„Клањам ти се, царе! Што желиш да ми даш, то дај и другу
мом који ме је сачувао. Него, молим те, царе, дај ми сина мога
Анадана да видим да ли је заборавио моје прво учење.“
„Син твој у твојим је рукама. Штогод ти је воља, чини са њим.“
И узех сина свога Анадана за руку и доведох га у дом
свој. И дадох му по леђима хиљаду батина, као и по стомаку.
И потом му ставих руке у процеп, а око врата уже железно
тешко и положих га посред куће. И дадох му хлеб и воду према
следовању. И рекох дијаку:
„Узми перо и трску те пиши шта ћу му говорити.
Био си ми, сине, као што је змија срела иглу и рекла јој игла:
,Од мене си оштрија.‘
Био си ми, сине, као и коза која је почела гристи броћ.
Рече јој броћ: ,Зашто ме гризеш? Када умреш, чиме ће ти кожу
нацрвенети?‘ И рече коза: ,Једем те за живота, а када умрем,
наћи ће корење те ће ми кожу нацрвенети.‘
Био си ми, сине, као човек који стреља у небо, а стрела у
небо не ходи, него себи грех чини.
Сине, разуми: ако свињски реп и буде као коњски, али неће
имати ту лепоту.
Сине, ако свињско руно буде као овчије, али неће се прести.
Достојан си оне љуте звери која срете магарца и рече:
,Здраво ли си, магарче, и још више добродошао!‘ И рече му
магарац: ,Да је онај моје здравље имао који ми ноге привеза
лоше.‘ И рече: ,Боље да те нисам ни срео.‘
Био си ми, сине, као и ступица која лежи на песку. И дође до
ње зец и рече: ,Шта радиш тако, ступице?‘ Она рече: ,Молим се
Богу.‘ И рече зец: ,Па шта онда држиш у устима?‘ Рече: ,Хлеб.‘
И приђе зец и узе хлеб и изгуби главу у ступици. И рече зец:
,Твој хлеб је лукав и твоје мољење Бог неће примити.‘
Био си ми, сине, као котао коме приковаше златне уши, а
дно његово никада се не лиши црнила.
Био си ми, сине, као свиња која је пошла са бољарима у
бању да се купа те када је дошла до блата, легавши искаља се и
рече бољарима: ,Идите ви у бању, а ја овде нађох бању.‘
328
Био си ми, сине, као онај човек коме рекоше: ,Остави се
свога лоповлука.‘ А он им рече: ,Када би ми очи златне биле и
руке сребрне, не бих се оставио лоповлука.‘
Сине, ја погледах јагње приведено из стада на клање, те
када видех да је мршаво, вратих га опет у стадо.
Био си ми, сине, као кртица која рије у правцу сунца, а
сунце не жели да види.“
И одговори ми син Анадан и рече:
„Мој господине, молим те, молим те, пусти ме живог да
коњима твојим избацујем ђубре, или свињама твојим свињар
да будем!“
И рекох му:
„Био си ми, сине, као дрво које је расло над водом, те
штогод оно рађало, река односила. И дође господар дрвета и
рече: ,Хоћу те посећи.‘ И рече му дрво: ,Не посеци ме да налето
родим вишње.‘ И рече му господар: ,Како ћеш вишње да родиш
када рађаш свој плод?‘
Сине, рекли су вуку: ,Зашто идеш иза оваца када прашина
улази у очи твоје?‘ И рече им вук: ,Овчија прашина здрава је за
моје очи.‘
Сине, вучића предадоше да учи књигу и рекоше му: ,Реци
,а, б, в‘, а он рече: ,Јаре, јагње‘.
Сине, колико те научих, толико и ти помисли зло за мене.
Него, хоћу те погубити за кривицу, а себи помоћи.
Сине, магарећу главу ставише на златну посуду, а она се
сваља у пепео. Рекоше јој: ,Не мислиш да се бечиш док се у
пепео сваљујеш?‘
Сине, речено је у повестима: ,Што родиш, то је син, а што
отхраниш, то се туђинац назива.‘ Бог који ће ме ускрснути нека
буде међу нама праведник.“
Тог часа наду се Анадан и распукну на двоје. И рекох му:
„Ко добро чини, добро нека прође, а ко зло чини, зло нека
прође, а ко другу свом јаму копа, сам нека упадне у њу.“
Крај Акировог чтенија. Богу нашем слава у векове. Амин.
329
Физиолог
Физиолог је поучни спис касноантичке књижевности настао

у Александрији највероватније током II века. У њему се кроз
краће наративне целине о појединим животињама, биљкама и
камењу алегоријски и са веома богатом симболиком говори о
људима. Са грчког језика у средњем веку настали су преводи
Физиолога на етиопски, коптски, сиријски, арапски, латински (а
преко њега на многе друге западноевропске језике), јерменски,
грузијски, словенски и румунски језик. Међу Јужним Словенима
овај спис јавља се у три превода, који су потврђени у преписима
почев од ХIV века. Српски преписи познају већину грчких
редакција Физиолога. Међу њима најопширнија је такозвана
псеудо-Василијева, потврђена у једином српском препису који
се чува у руском светогорском манастиру Пантелејмону под
сигнатуром 22, из прве четвртине ХV века. Овде доносимо
превод према том препису на основу издања Александра
Александрова. Физиолог је својом симболиком оставио знатног
трага на књижевност, сликарство и градитељство средњег века.
Литература: S. Novaković, Physiologus. Слово о вештехь

ходештихь и летештихь, Starine JAZU, XI, Zagreb 1879, 181-203; M.
Goldstaub, Die Entwicklung des lateinischen Physiologus, Leipzig 1882;
В. Мочульский, Происхождение „Физиолога“ и его начальные судьбы
в литературах Востока и Запада, Русскиi филологическиi вестник,
11, Варшава 1889, 50-111; F. Lauchert, Geschichte des Physiologus,
Strassburg 1889; А. Карнеев, Материалы и заметки по литературной
истории физиолога, С. Петербург 1890; J. Polivka, Zur Geschichte des
Physiologus in der slavischen Literaturen, Archiv für slavische Philologie,
XIV, Berlin 1892, 373-404; XV, 1893, 246-273; XVII, 1895, 635; XVIII,
1896, 523-539; А. Александров, Физиолог, Казань 1893; В. Ягич,
Разбор книги А. Карнеева „Материалы и заметки по литературной
истории Физиолога“, Отчет о тридцать пятом присуждении наград
графа Уварова (Прил. к ХХV-му т. ЗИАН, 5), Санкт Петербург 1895,
124-146; J. Polivka, Das griechische Physiologus und seine orientalische
Übersetzungen, Berlin 1898; Из старе српске књижевности. Превео
и саставио Миливоје М. Башић. Четврто, исправљено и нешто
24-25; С. Гечев, Към въпроса за славянския Физиолог, София 1938; F.
330
Carmody, Physiologus. The Ancient Book of Beasts, Plants and Stones,
San Francisco 1953; Из наше књижевности феудалног доба. Друго
допуњено издање. Избор, редакција, превод и коментари Драгољуб
Павловић и Радмила Маринковић. Предговор Драгољуб Павловић.
Сарајево, „Свјетлост“, 1959 [Треће и четврто издање: Београд,
„Просвета“, 1975. Библиотека Просвета, књига 102], 245-247; O. Seel,
Der Physiologus, Zürich 1960; Д. Драгојловић, Физиолог у Срба, Београд
1968, дисертација у рукопису, Универзитетска библиотека у Београду,
сигнатура РД 3451; Физиолог. Слово о ходећим и летећим створењима.
Са српскословенског превео Ђорђе Трифуновић, Пожаревац,
„Браничево“, 1973; В. Антиќ, Симболиката на Физиологот и нашето
народно творештво, Македонски фолклор, VI, 7-8, Скопје 1973, 47-
67; D. Kaimakis, Physiologus nach der ersten Redaktion, Meisenheim am
Glan 1974; N. Henkel, Studien zum Physiologus im Mittelalter, Tübingen
1976; Г. Сване, Славянский Физиолог (византийская редакция).
По рукописи Королевской библиотеки в Копенгагене Ny Kongelig
Samling 553с, Slavisk Institut, Aarhus Universitet, 1987; Фисиолог.
Средњовековни медицински списи. Приредили Милорад Лазић и
Љубомир Котарчић. Београд, „Просвета“, Српска књижевна задруга,
1989, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 24; А. Стойкова,
Физиологът в южнославянските литератури, Българска академия на
науките, Институт за литература, София 1994; L. Mirandola, Chimere
divine. Storia del Fiziologo tra mondo latino e slavo, Bologna 2001;
Дигитално издање Физиолога Ане Стојкове на сајту: http://physiologus.
proab.info.
Почетак природословника,
који има изображене животиње
Прво слово о лаву
Почнимо говорити о лаву, цару звери, каква је он животиња.

Јаков, дакле, благосиљаше Јуду говорећи: „Лавићу лавов, Јудо,
изданку мој, сине мој...“, (I Мој. 49, 9) и друго.
Физиолог учи о лаву како он три природе има. Прва његова
природа је ова. Када хода, идући кроз гору, а ловац му прилази,
а он, намирисавши га, репом својим замеће траг како га ловци,
пратећи траг његов, не би нашли у брлогу његовом и ухватили га.
331
Тако и Спас наш, мудри лав, дође од колена Јудиног и
корена Давидовог, и послан би од вечног Оца свог, и покри
разумне своје трагове, који су божаство. (Према: Мт. 1, 1-16)
Са анђелима анђео би, са арханђелима арханђео, са престолима
престо, са властима власт, и тако све до силаска свог. И сиђе у
утробу пресвете и славне и приснодеве Марије да спаси заведени
род људски. И Реч постаде тело и усели се у нас. (Према: 1, 14)
Они који у томе не разумеше силазак вишње силе говораху му:
„Ко је овај цар славе?“ (Пс. 24, 8)
Друго слово о лаву
Када лав спава у својој пећини, његове очи бдију, јер су му

отворене веђама, што у песмама и Соломон сведочи говорећи:
„Ја спавам, а срце моје бди.“ (Пес. 5, 2)
Слово о истом
Док тело Господа нашег спи на крсту, божаство пак његово са

десне стране Оца бди, јер не задрема нити заспа чувар Израиља.
Треће слово о лаву
Када лавица лавића рађа, мртвог га роди. И чува чедо своје

док му не дође отац и духне му у лице и оживи га.
Тако и Бог Сведржитељ, отац свега, трећег дана подиже
првородног сина свог из мртвих, који је пре сваке твари, Господа
нашег Исуса Христа, еда би спасао заблудели род људски.
Добро, дакле, Јаков рече: „И лавића ко подигне“, и остало.
Четврто слово о њему
Њега спомену и Давид: „Господе, да не ухвати као лава

душу моју и да је однесе неизбављену нити спасену?“
Када лав не нађе шта јести или пити, одлази на пусто место
или у гору и обилази многа места вукући реп свој и обележавајући
га као велики тор оградом. Када се приближи месту са кога је
започео, леже прострвши се на земљу, а очи има отворене. Када
332
мале животиње устају, боје се лављег обележавања и обилазе
повлаке његовог репа да их не би пронашао. И гледајући да их
лав не пронађе, оне прилазе све до њега не би ли га мимоишле.
А лав, скочивши, ухвати их и поједе.
Пази, дакле, и ти, човече, хитајући обилази овај пролазни
живот. Живи по вољи Божијој да не упаднеш у искушења лавља, то
јест демонска, јер сам он не јавља се као човек, него искушењима
напада некога да га прогута, као и лав у огради својој.
Пето слово о лаву
Када лав пожели ловити, покрива задњи део свој репом

својим, вукући га по земљи. И стопе ногу својих покрива. А
ловци, долазећи и не нашавши трагове, враћају се без улова.
Пази и ти, о човече, како се звер извешти због својег
спасења. Ти, пак, човече, покриј задњи део свој, то јест грехове
своје, због покајања.
Слово о чапљи
Има птица звана чапља. Као што и у Поновљеном закону би

написано да је птић сасвим бео и ничег црног нема. А унутрашњи
његови састави лече слепе очи. Налази се на дворовима царским
не би ли, ако неко болује, сазнали од чапље хоће ли тај живети
или умрети. Ако ли је, дакле, неко смртно болестан, чапља ће
окренути лице своје од болесног човека. И сви схвате да ће човек
умрети. Ако ли ће болестан човек преживети, чапља погледа на
болесног, а болесник на чапљу. И прогута чапља болест и узлеће
у зраку сунчане врелине и сажиже болест човечију и растаче је.
И спасава се чапља заједно са болесним.
Добро је ово прихватити за лице Спасово – сав је бео
Господ наш, немајући ичег црног. Јер, рече, кнез света овог
дође и у мени нема ничег наћи. И ка Јудејима: обратио је од
њих божаство. А дошавши к нама народима, узе болести наше
и слабости понесе, вазнесе се на дрво крсно и, отишавши на
висину, оплени плен Израиљу. Кажеш ми да је чапља по завету
нечиста и како се упоређује са лицем Спасовим. И змија је
нечиста, а Јован сведочи говорећи: „Као што Мојсеј подиже
333
змију у пустињи, тако треба и син човечији да се подигне.“ (Јн.
3, 14-15) Јер двоструке су поуке о животињама.
Физиолог добро поучи о чапљи.
Повест о сунчаном гуштеру
Постоји такозвани гуштер сунчани. Када остари, заклопи

очи и ослепи не видећи сунчане светлости. Шта, дакле, иште
добити? Начини се да гледа ка истоку и улази у жљеб угаони
гледајући као на ту страну. Када сунце засија, отварају му се очи
и бивају здраве.
На такав, дакле, начин и ти, о човече, који имаш одећу
старог човека и очи срца твог премрежују се, заишти засијало
сунце од праведног Господа нашег Исуса Христа, коме пророци
нарекоше име Исток. И он ће отворити очи срца твог.
Слово о неситу
Давид рече: „Уподобих се неситу пустињском.“ (Пс. 101, 6)

Физиолог учи о неситу да је веома чедољубив, јер када излеже
птиће и када они мало узрасту, кљуцају родитеље своје по лицу.
Родитељи их, пак, муче и убијају. Потом родитељи њихови
тугују и плачу три дана за чедима својим. А четвртог дана мати
њихова пробија ребра своја и својом крвљу натапа капљама
мртва тела птића својих. И крв она подиже их.
Тако и Господ у Исаији рече: „Синове родих и подигох их,
а они се мене одрекоше.“ Због нас Саздатељ све чини, а ми га
тукосмо и како га убисмо, послужисмо твари више од саздатеља
Бога. А Спас узиђе на висину крста, и отворивши своја ребра,
искапа крв и воду за спасење верним и у живот вечни. Због крви
реченог прими чашу и благослови воду за крштење и покајање.
Добро Физиолог поучи о неситу.
Друго слово о неситу
Када изиђу птићи његови и очисте се од љуске, кљицају му

лице. А он трпи јер је чедољубив. Тврд је са кљуном да и дрво
пробије.
334
Господ наш и Бог сиђе на нас као на птиће своје, а ми га тукосмо
и пљувасмо. Незахвални Јудеји дрзнуше се ово учинити, али он
све трпљаше. Као незлопамтило, вољно подношаше сва њихова
пљувања и заушења и за њих се мољаше Богу Оцу, говорећи: „Не
узми им ово за грех, оче, јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34) И ми,
дакле, сваког дана грешећи и гневимо Га. Он не памти зло, него
презире грехе наше очекујући обраћање и покајање, јер не жели
смрт грешном не би ли се преокренуо и постао жив.
Слово о ноћној врани
Говори песнопевац: „Бејах као ноћна врана у пребивалишту.“

Физиолог учи да ова птица више воли ноћ од дана.“
Тако и Бог више заволи друге народе него јудејски, који
прими достојанство очинског завета. И о овоме Спас говораше:
„Не бој се, мало стадо, јер изволе Отац дати вам царство,“ и
друго. (Лк. 12, 32) Него, говориш ми како је ноћна врана нечиста
по завету и како се упоређује са лицем Спасовим. Добро апостол
говори: „Онај који не зна за грех, због нас грех учини и понизи
себе, изглед слуге примивши, спаси све и вазнесе се.“
Добро Физиолог рече о ноћној врани.
Слово о дивљем магарцу
Писано би у Јову: „Ко остави дивљег магарца слободног?“

(Према: Јов. 11, 12) Ако, дакле, магарице рађају мужјаке, отац
њихов, као начелник стада, свима тајне удове одгризе како не
би имали семена.
Како начелници отаца искаху телесно семе сејати, тако
и апостоли разумна чеда црквена, уздржање испосничко,
испросише семе небеско, као што писано би. Узвесели се,
неплодности нерађања, растргни и позови неболесне, као многа
чеда пустињска, више него оне који имају мужа, јер старо семе
је од завета, а ново од уздржања.
Друго слово о дивљем магарцу
Постоји животиња звана дивљи магарац, који има око себе

многе магарице. Као предводник стада завиди пастувима. Стога,
335
када магарица роди мужјака, пастув отвара уста своја и откида
му тајни уд. И многе њихове женке, кријући се по честарима,
сачувају пастуве да одрасту.
Таквих својстава беху и родови фараона. Он завиде
Израиљу. И који завиде Господу, тешко њима. У дивље магарце
ти мудраци урачунаше се. И не само ови, него и многи међу
људима осуду на себе наведоше шкопећи мужјаке и природу
мењајући са мушког рода на женски. Саздатељу телесном
противе се мислећи да нешто добро чине. Јер многи, одрезујући
удове, лишавају се и живота. Јао, лудост је ово што чине, јер ако
одсецањем окончавамо удове, жеља према сластима никада не
престаје, спопадајући и прогонећи човека. Понекад буде у теби
борба телесна и када учврстиш врлину у тој самој бици, тада
ћеш постати ушкопљеник по Христу и прослављен ћеш бити од
цара Христа, као и војници царски који се вратише са пленом
и победе носећи, тада ће од оних захвалност и част примити,
радујући се и бодро чинећи спокој житељима царских домова.
Слово о гуји
Добро Јован говораше фарисејима: „Породи гујини, ко вам

показа бежати од будућег гнева?“ (Мт. 3, 7) Физиолог учи о
њој да она која је мушког рода има мушко лице, а која је женка
има женско лице. И има лице до пупка, а на крају има реп
крокодила. У недра женки има пролаза колике су иглене уши,
како би мужјак када оплођује женку положио семе своје у њене
уши. Ако женка прихвати семе, пресеца надирање мужа и он
одмах угине. Одрастајући, деца пробијају утробу матере своје и
тако излазе бивајући оцеубице и матероубице.
Добро, дакле, прорече Јован: „Фарисеј је гуја и на исти
начин као она убија оца и матер.“ Тако побише Јудеји мудре
оце своје, то јест пророке, као и Господа нашег Исуса Христа и
Свету цркву. Како ће, дакле, побећи од будућег гнева, јер Отац и
Мати живе у векове, а Јудеји изумреше?
Друго слово о гуји
Када гуја хоће родити, успуже се на дрво и тако рађа без

страха. Ако ли, пак, роди на земљи, деца поједу или оца или мајку.
336
Јер Претеча запази и спомену злу нарав јудејску назвавши
их оцеубицама и матероубицама, пошто пророке и праоце своје
поубијаше проповедајући им спасење и учећи их о царству
небеском. Не покорише се оним беседама, него и сами неке
убише, а друге камењем побише, као и гује.
Прво слово о змији
Господ учи о змији у Јеванђељу: „Будите“, рече, „мудри као

змије и цели као голубови.“ (Мт. 10, 16) Физиолог учи како она
четири природе има. Прва њена природа је оваква: када остари
не види на очи и ослепи, те ако хоће млада да постане одлази
и пости 40 дана и 40 ноћи све док не ослаби и кожа јој спадне.
Тражи камен или тесну раселину и тамо се зарије, мучи своје
тело и одложивши старост подмлађује се.
На такав начин и ти, о човече, ако хоћеш одложити прастару
старост световну, иди тесним и паћеничким путем. Сагледај, о
човече, како живи змија ради свог спасења. Пости, дакле, и ти
ради свог спасења. Обновићеш се и бићеш према вољи Божијој.
Пост се за рај законоположи. Као прву заповест прихвати га
Адам, те да ју је сачувао, не би смрћу био кажњен. (Према:
1 Мојс. 2, 16-17) Ослободи се, дакле, старог човека, то јест
грехова, и заишти раседено камење, или стешњено место као
и змија, јер тесан и паћенички пут уводи у живот, а широк и
простран уводи у погибељ. (Према: Мт. 7, 12-13; Лк. 13, 24)
Друга природа змије
Када човек хоће убити змију, тада она цело тело предаје
смрти, а главу своју сачува како не би била убијена.
Тако и ти, о човече, када ти неко дотужи због Христа,
сачувај главу своју, што је због Христа. Веру Христову имај
непоколебљиву како би се међу људима јавио худ као змија.
Како Господ змију мудром назва, а прокле је? Клетва због
преступљења са ђавола пређе и на змију. И не похвали је због
зла, него због очувања главе. Због тога рече: „Будите мудри као
змија.“ (Мт. 10, 16)
337
Трећа природа змије
Када пође змија на извор пити воду, отров свој оставља на

гнезду свом и тако пије воду.
Када пођеш и ти, човече, штогод пити са извора истинског,
тела и крви Христове, не приноси злобу своју на срцу свом. По
апостолу, ако пођеш у цркву и споменеш да неко има штогод
против тебе, пођи најпре и помири се са братом својим, (Према:
Мт. 5, 23-24) и тада принеси дар свој. Који недостојно једе и
пије тело Христово, сасуд себи једе и пије не расуђујући тело
Христово. (I Кор. 11, 28-29)
Четврта природа змије
Када змија нађе човека обученог у хаљине, стиди га се.

Ако ли га нагог види, побегне од њега бојећи га се. Препознаје
да пад због обнажења беше и узрок његов постаде, и срами се
бежећи.
Змија је, дакле, мислени ђаво. Када те види обученог злим
делима, радује ти се. Када ли те види обнаженог, без прљавих
дела и без животних брига, тада стидећи се бежи од тебе.
Слово о инокентаурима и сиренама
Рече Исаија пророк да бесови и сирене и инокентаури

играју у Вавилону. Физиолог учи о сиренама и инокентаурима
да су сирене смртне животиње у мору и да је пола њиховог тела,
све до пупка, са људским изгледом, а друга њихова половина је
гушчија. Тако је и са инокентаурима: једна половина је као у
људи, а друга, од прси па све до краја, са изгледом мазге.
Тако је и сваки двоједушан човек несавршен на свим
путевима својим. Неки се окупљају у цркви, имајући изглед
побожности, а силе Његове одричу се. И у цркви као људи налазе
се, те када изиђу бивају бољи од животиња. Такви примају лице
супротних сила, сирена и инокентаура. И јеретички Грци, због
својих међусобица и благослова, као сирене распаљују срца
невиних, разнебићују добре обичаје злим беседама.
Добро Физиолог учи о сиренама и инокентаурима.
338
Повест о јежу
Гују која има изглед оклопа називају јежом. И читав је

бодљикав. Физиолог учи о њима говорећи да се пењу уз лозу,
и прилазе гроздовима, и руше зрна по земљи и идући ваљају се
по њима. И набадају се зрна на бодље њихове, а они их односе
деци својој. И остаје лоза празна без гроздова.
И ти, дакле, житељу, припој се разумном винограду, који
ће ти бити принесен у дворове царске и у свети олтар Христов
сместио се. И не допусти јежу, лукавом духу, да ти узиђе на
срце.
Друго слово о јежу
Када рађа, јеж дође у виноград и обилази око лозе и руши

зрна са гроздова по земљи. Излазећи, ваља се по њима и
прилепљују се зрна за бодље његове. Долази деци својој и она
излазећи једу.
Угледај се и ти, човече, на јежа, који је нечиста животиња,
али живот стиче другољубно и чедољубно. И не буди чедомрзац,
него их васпитавај телесно и духовно. Телесно, пак, доносећи
свагдашњу храну, а духовно, учећи их речима добрим да иду у
цркву и слушају од истинитог винограда грожђе, то јест речи
Господа нашег Исуса Христа, доносећи их чедима, да, храњена
од доброг, славе Оца на небесима и тебе у части почну имати у
све дане живота свог.
Треће слово о јежу
Идући јеж нађе змију и хвата је зубима. Када се јеж скупи,

змија се удара споља око њега и од бодљи његових умире. И
тако од јежа умире.
Зло од зла убијено бива. Срећући се, љути људи не опомињу
се изречених речи „Волите један другога“, (Јов. 13, 34) него се
изједају. И завидећи, ишту усмртити себе и један другог, држећи
отров на свом срцу.
339
Прво слово о пантеру
Пророк пророкова рекавши: „Бејасмо као пантер Јефрему.“

(Ос. 5, 14) Физиолог учи о пантеру да има такву природу да је
према свим животињама љубазан, а према змији је непријатељ.
Прешарен је као хаљина Јосифора, и красан, и ћутљив и кротак
веома. Када једе и насити се, спава у свом легалу. И трећег
дана устаје из свог сна и риче снажним гласом дозивајући.
Чувши његов глас, удаљене и ближе звери, од његове рике
сваки миомирис аромата излази. И пратећи глас пантеровог
миомириса, долазе близу њега.
Тако и Господ наш Исус Христос устаде из мртвих трећег
дана, постајући нам сваки миомирис, удаљеним и блиским
смирај. Као што рече апостол „мудра премудрост Спаса нашег
Бога“, свепрекрасан и живописан јесте Христос, јер он је
девство и уздржање, вера, врлина, сједињење, дуго трпљење.
И у Псалму би речено: „Стајаше царица са десне стране тебе,
у хаљине позлаћене обучена и преукрашена.“ (Пс. 45, 9) Али и
непријатељ је одступник змије која је у води.
Ни једно слово о птицама и о зверима не исказа писанија
без додатка.
Друго слово о пантеру
Многе звери дотичу се пантерове матере и тако се рађа

индијски пантер. На миомирисно мирисање преваре се звери и
одлазе у легало његово, а он, ухвативши их, поједе их.
Тако знај, човече, да сластољубље вара човека и улази у
гнездо вражије и од њега бива поједен.
Треће слово о пантеру
Јаков каже: „Бејасмо као лав у дому Јудином и као пантер у

дому Јефремовом.“ (Према: Ос. 5, 14) Пантер има такву природу
да је миљеник свих звери, а да је непријатељ змији. Прешарен је
као хаљина Јосифова.
Тако и ти, човече, миљеник буди сваког доброг дела, а
непријатељ лукавој змији, која је ђаво.
340
Слово о јаребици
Пророк Јеремија каже: „Огласи се јаребица сабирајући

оно што не роди.“ Чинећи себи богатство без рођења, издваја
се, али напослетку постаје безумна, јер туђа јаја греје и меша.
Када се птићи излегу, излећу и одлазе својим родитељима, а њу
остављају саму и избезумљену.
Тако и ђаво шчепа мисли младалачког рода, те када дођу
у пуни узраст, почињу познавати родитеље своје, духовне
и небеске, који су Христос, пророци и апостоли, а ђавола
остављају напуштеног и безумног.
Друго слово о јаребици
Јаребица је прекрасна птица. Када хође снести јаја, долази

међу друга јаја и краде их и подмеће их под своја крила и односи
их у своје гнездо. Када се излегу младунци и чују издалека
глас своје матере, ову крадљивицу остављају и одлазе својим
родитељима.
И ти, човече, ако те украду лукави бесови и чујеш читање
божаствених списа, као и матер оних спасених, напусти
крадљивца и пођи са страхом Божијим, како би имао живот вечни.
Сказање о лисици
Физиолог учи о лисици да је лукава звер. Када огладни и не

нађе ловину у крају где једе, иште где има припеке сунчеве или
коровљак са стрвиштем и леже наузнак, и зауставља дисање и
начини се као мртва. И птицама се учини да је умрла, те слећу
на њу да је покљуцају. Она, пак, скочивши и ухвативши неку од
њих, поједе је.
Тако је и ђаво варљив са својим делима. И ко хоће да
окуси његово дело, тај умире. А дела његова су: убиства, блуд,
среброљубље, наслађивања, а од овога такви се и рађају. И
књижници слушаху од Спаса: „Лисице јаме имају.“ (Мт. 8, 20)
И Соломон у песмама рече: „Похватајте нам мале лисице које
уништавају винограде.“ (Пес. 2, 15) И Давид у Псалму рече:
„Део ће лисицама бити.“ (Према: Пс. 63, 10)
341
Друго слово о лисици
Ова звер је лукава. Птицама се начини као да је мртва, а

оне слећу на њу, те она, ухвативши неку, поједе је. И затим,
нашавши зеца, превари га као да би се играла са њим. И тако
играјући се, ухвати зеца и поједе га.
Често као лисице буду завидљивци, ругалице и лопови. Било
да леже или устају, јављају се људима кротки и тихи, а срцем и
мишљу унутра смишљају шта да зграбе од ближњег, не стидећи се
нити страха Божијег имајући у срцу свом. Помисли и ти, човече,
да је лисица ђаво, који и ноћу и дању лови искушати човека.
Слово о киту аспедохелону
Соломон у Причама поучава и упозорава: „Не веруј жени

лукавој, јер мед капље из уста жене блуднице, која за време
наслађује грло твоје, а после ћеш горчину жучи осетити.“
(Према: Приче 7, 10; 22, 14; 23, 27; 29, 3) И оштрија је од мача,
са обе стране наоштреног. (Према: Откр. 2, 12) На безумље ноге
наводи дотичући те се. У ад те смрћу уводи. У мору постоји кит
звани аспедохелон, који има две природе. Прва природа његова
је да када огладни, отвара уста своја и сваки миомирис аромата
испушта. И омамљују се мале рибе и згњечују се у устима
његовим и прогута их. А велике рибе не приближавају му се.
Зиста је Мојсеј савршена риба, као и Илија, и Исаија,
Јеремија, и Језекиљ, и Данило и сав скуп пророчки, а што
оповргну Јудит, Олоферн, Јестир, Артаксеркс, Тескла Тамир,
Сосон, старци. Друга природа китова јесте да је већи од острва.
И знајући то, морнари везују за њега корабље своје као за
острва. Метнувши железа, запале на киту ватру како би себи
спремили јело. Када ватра зажеже кита, зарони у дубину и
потопи корабљу.
Тако, дакле, и ти, човече, ако рачунаш на ђаволову наду,
потонућеш са њим у гејену огњену.
Друго слово о аспиди
О њој спомену Давид: „Као и аспида која затискује уши своје,

која не чује глас бајача, мудрог врачара док баје.“ (Пс. 57, 4-5)
342
Једно ухо држи на земљи, а друго, уздигнуто, репом покрива да не
чује глас мудрог бајача. Када хоће да је улови познавалац, креће
се наспрам ње и ставља јој воловску балегу и приближи јој се. А
она, као љубитељ говеђе балеге, открива реп. Ловац је омами и
она се нипошто не може подићи с места, него одмах угине. Ловац
прилази и сасеца је на делове и одлази као победник.
Као што аспида затвара своје уши, тако и ђаво Господа
нашег Исуса Христа, који понесе тело, обележи нашом
природом да покрије божаство своје као змија. И сишавши у ад,
објави своје божаство како има власт над живим и мртвим. Чу,
дакле, глас и скруши врата адова и умртвљен би као и аспида.
Сам, пак, ускрснув човека, дарова нам живот вечни. Стога се
каже „обајан од мудрог врачара“.
Слово о птици велики суп
Добро рече Господ наш Спас у Јеванђељу: „Који зло у

утроби имају и који су подојени у оне дане.“ Физиолог учи о
супу да се налази на високим и преузвишеним местима и да
спава на високом камењу или у подножју гора. После парења
одлази у Индију и узима благородни камен. А тај камен је
извајан у себи слично звонцету. Када га хоће подићи са места,
други камен унутар њега огласи се. Ако ли га болесница добије,
седа поврх њега и безболно рађа.
Тако, дакле, и ти, о човече, узми мудри благородни камен
како не би био празан без Светога Духа, што га је зидар
испробао, што и би глава на углу, и на њој седи, као што рече
Исаија пророк: „Јер рађаш дух спасења твога.“ Ради страха од
тебе, Господе, у утробу примисмо и родисмо Дух спасења твог,
који створисмо на земљи. Јер, заиста, тај камен благородни јесте
од Светога Духа. Господ наш Исус Христос без руку одсече се,
кога без семена људског Дева роди. Као што благородни камен
други камен у себи има оглашавајући се, тако и Господње тело
унутар себе огласи божаство.
Друго слово о супу
Суп је незасита птица. И тако, постећи четрдесет дана, и

када се опет нађе у мрсу, поједе четрдесет литри и окончава
надошлу глад.
343
Познај и ти, о човече, да када постиш четрдесет дана и посно
једеш, подај браћи од хране и награда твоја биће на небесима.
Слово о мраволаву
Цар Елифакс Темански учи: мраволав обилази, јер нема шта

јести. Физиолог учи о њему да предњи део има лављи, а задњи
мрављи. Отац његов је месоједац, а мати сочивоједица. Када
рађа мраволавица, она га рађа са две природе: да не може јести
месо, због материнске природе, као ни сочиво, због очинске
природе. И он угине због недостатка хране.
Тако и сваки двоједушан човек несавршен је на свим
путевима својим. Није добро рећи нити не, нити да, као што
рече сам Господ Исус Христос, Син и Реч Божија. (Према: II
Кор. 1, 17-20)
Слово о мраву
Соломон у Причама рече: „Угледај се на мрава, о лењивче!“

(Према: Приче 6, 6; 30, 25) Сам Физиолог, када учи о неразумним
животињама и зверима, говори да мрав има три природе. Када
иду на гумно, крећу се један по један. Када носе свој товар
срећу се и љубе се, а они који зрно носе, одлазе. А они који не
носе ништа, не завиде ближњим, него журе иштући и они своје
бреме.
Уподоби се, о човече, мравима и погледај на подвижнике
ради Господа, који носе своје врлине као бремена духовна, који
одлазе и на гумно, то јест који у пролазном животу сабирају у
житнице и у клети Христове, да када дође зима привременог
овог живота нађу спокој за подвиге своје, по речи Господњој:
„Дођите сви који се трудите и који сте обремењени и ја ћу вас
успокојити.“ (Мт. 11, 28) Тако и ти, ако се уподобиш животом
светим, наћи ћеш покој у време зимско и да не помислиш
шчепати оно што је ближњег твог, да не би био као лењиви
слуга који осуди самог себе примивши таланте и сакривши их у
земљу. (Мт. 25, 15-30)
344
Друго слово о мраву
Када први даждеви ударе, шта чини мрав? Износи зрна пшенична
на узвишице и слаже их, бојећи се да не би од даждевног натапања и
од влажне земље проклијала, и, немајући шта јести, угинуо.
Пази, дакле, и ти, човече, и истргни зле раздоре срца
свог, да се не би као и надолазећи даждеви мисли бесовске
укорениле на срцу твом и тиме погинуо од глади. Добро дело
не спутавај, него пресеци од себе блуд, прељубочинство, крађу,
празнословље, свађу, оговарање, пијанство, срџбу, завист,
јарост, гнев, таштину, среброљубље, освету, идолослужење,
убиство. Јер овако учи псалмопевац: „Уклони се од зла и учини
добро и наћи ћеш спокој.“ (Пс. 34, 14)
Треће слово о мраву
Када пође мрав откинути жито од класја, обухвата корен

доле и по мирису познаје да ли је пшеница или јечам. Ако је
пшеница, пење се на клас и руши зрна. Ако ли буде јечам, не
пење се, знајући да је то храна неразумних.
Мрав, дакле, најбоље сакупља, а од одвратног бежи. Ти
си, човече, разуман. Како ћеш одвратном част учинити више
него добром? Знај да храна неразумним бива сваки грех, чему
се радује ђаво, а пшеница је људска храна, а њу познају сви
праведници. Пшеница и хлеб су Господ наш Исус Христос, јер
он заповеди говорећи: „Ја сам хлеб који сиђе са небеса.“ (Јн. 6,
41) Тај хлеб поискаше свети, једоше, и живе у векове.
Слово о ласицама
Завет говори да не једеш ласицу нити слично њој, јер има

такву природу да устима од мужјака зачиње и као скотна рађа
на уши. Неки се окупљају у цркви, имајући изглед побожности,
а силе Његове одричу се. И у цркву као људи улазе, и духовни
хлеб узимају, и божаствене речи слушају, а излазећи из
божаственог храма, све што се у цркви одиграло одбацише и
уистину се нечистоћи уподобише. Не једи, дакле, рече, ласицу,
нити слично њој.
345
Слово о инорогу
Псалмопевац рече: „И подићи ће се као инорога рог мој.“

(Према: Пс. 132, 17) Јер овакву природу има. Животиња је мала,
слична јарету. Ћутљив је веома и кротак. Један рог има насред
главе своје. Ловац му се не може приближити због силе његове.
И када бива уловљен, поставе чисту девицу испред њега.
И прилази ка недрима девице и сиса из сисе њене. И тако га
доводи девица у палату цареву.
Постоји, дакле, таква животиња у лицу Спасовом. Подиже
рог спасења нашег у дому Давида, отрока свог, и усели се
у утробу истините и чисте Богородице, и Реч тело постаде и
усели се у нас.
Пази и ти, човече, и сачувај себе од једнорога, то јест од
беса, јер је он преварант и лукав који ствара зло дању и ноћу,
и обилази човека и страши помислима, одвраћајући га од
заповеди Божијих.
Друго слово о инорогу
Када ловци иду кроз лугове, осматрају где су легала слонова.

И када наиђу на место, престругу дрво, али не до краја. И дође
слон по обичају до дрвета желећи почивати, јер му састав није
такав да би могао савити колена на земљу, него се наслања на
дрво. И од његове величине и тежине престругано дрво пада
на земљу, а са њим и слон и запомаже веома. И прискочивши,
ловци га сасецају и узимају месо са костима и побегну да их не
затекне или стигне инорог. Јер када инорог чује глас слона, трчи
ка њему и савија колена и ставља рог посред њега и покрене га.
Једнорог се назива и благоугодни Господ. Рог царски тумачи
се као Господ наш Исус Христос, који, видевши палог човека,
смилује се и дошавши подиже га као цар свега и друго нам о
покорним рече: Због чега Господа са зверима упоређујеш? Јер
сам Господ у Јеванђељу рече: „Чувајте се лажљивих пророка, јер
долазе к вама у овчијој одећи, а изнутра су вукови и грабљивци.“
(Мт. 7, 15) Благоугодни се чине и не претварају се у звери, него
нарав зверску имају.
346
Прво слово о вуку
О њему спомену Господ наш Исус Христос у светим својим

благовестима: „Чувајте се од лажљивих пророка, јер долазе к
вама у овчијој одећи, а изнутра су вукови и грабљивци.“ (Мт.
7, 15) Физиолог учи о њему да је лукава животиња, јер долази
ухватити штогод из стада. Отворена има уста своја и када
ухвати, бежи због пастира.
Такви су јеретици ходећи у одећи овчијој, а срца су им као
у вукова. Хватају простодушне и погубе душе њихове. Такви
су и многи грабежљивци међу људима, преотимајући убогим
или њиву или виноград или што друго од убоштва, не бојећи се
страха Божијег.
Друго слово о вуку
Када огладни, долази за плен, те ако сретне човека, начини

се хром, немајући на нози никакве повреде, а срце му је пуно
преваре и грабежа.
И ти, човече разумни, како у клонулости лежиш? Не чу ли
Господа како говори: „Ако те око или рука саблажњавају, одсеци
их“? (Мт. 18, 8-9) Не рече за удове телесне, него за сроднике и
другове и браћу. Ако ли ко од сродника или другова вређа или
пакости души, одсеци га од себе, те када у беспечали буде ум
твој, тада ћеш се ослободити и од Бога наћи благодат.
Слово о дивљем вепру
О њему спомену Давид: „И вепар дивљи позоба виноград

мој.“ Физиолог учи о њему да излази из луга иштући воду да би
у њу ушао и ваљао се. И тада, охрабривши се, долази у виноград
и једе грожђе и тако пакост чини једући га. Ако ли нађе ограђен
виноград, или лозу горе узведену, не може зобати.
Са вепром из луга Давид пореди ђавола. А виноград је свет
из кога излази ђаво без воље Божије и иде тумарајући около.
Када нађе неограђену душу, која нема страха Божијег, улази
једући је мислима и затвара је у нечистоти греховној. Ако ли
нађе душу ограђену у Божијој вољи, одлази од ње, не могавши
347
украсти дом духовни. Виноградом се тумачи Господ, јер сам
говораше ученицима: „Ја сам виноград, а ви лоза.“ (Према: Јов.
15, 5) Борави, дакле, човек у вољи Божијој и високо има ум
свој, као висећа лоза на постољима. И долази незасити вепар
нападајући свагда човека. Непрестано светећи се праведницима,
који у вољи Божијој бораве, бежи од њих. Ако ли нађе човека
да у клонулости буде, долази разградити дом душевни и тако
настрада човек.
Слово о дабру
Постоји животиња звана дабар, веома кротка и ћутљива, јер

мошнице његове препоручују се за исцељење. Када га ловци
гоне и схвати да ће бити ухваћен, мошнице своје, то јест јаја,
одгриза зубима својим бацивши их ловцу, те ако га други ловац
ухвати и види да на себи нема удове своје, онда га оставља.
И ти, дакле, житељу, дај ловцу своје. Ловац је ђаво, а блуд,
и прељубочинство и завист ако су у теби, одсеци их од себе и
баци их ловцу ђаволу, а он ће те оставити, па ћеш и ти рећи:
„Душа моја избави се из замки ловаца.“ (Пс. 123, 7)
Слово о медведу
Завет каже да не једеш медведа нити слично њему, јер муж

и жена су измешан створ, те мењају своју природу.
Због тога Јеремија каже: „Медвеђа пећина није моје има-
ње.“ Немој, дакле, и ти да се уподобиш медведу, било муж, било
жена који се целивају или укоревају. Божаствени апостол рече:
„Мушки род међу мужевима да приличи сапутнику.“
Слово о хидри и крокодилу
Постоји животиња звана хидра, која има изглед пса, а

непријатељ је крокодилу. Када крокодил спава, има отворена
уста. Крећући се, хидра намаже цело цвоје тело блатом, те када
се блато осуши, улази у уста крокодилу и сву унутрашњост
његову поједе. Уподоби се крокодил ђаволу, а хидра изгледу
Спаса нашег, јер Господ наш Исус Христос, примивши земно
348
тело, сиђе у ад и разруши болести смртне, рекавши: „Ви који
сте у узама изиђите, и који сте у тами, откријте се!“ И ускрсну
трећег дана из мртвих. (Према: I Пет. 3, 18-19; 4, 6; Еф. 4, 8, 10)
Друго слово о хидри и крокодилу
Постоји животиња хидра. Налази се по рекама и језерима.

Спреда па до пола је као лав, а доле као змија. Када негде нападне
човека, поједе га од ногу па све до главе. Када се приближи
глави, седи и плаче.
Са таквим особинама налазе се многи имућници, грабе-
жљивци и неправедници који једу убоге, долазећи све до
главе, то јест пред судију Господа нашег Исуса Христа, јер
је Христос глава свима. Када стану пред праведног судију и
заплачу ридајући без успеха, неће бити у аду исповедања, нити
код праведног судије утехе, него ако неко хоће да помилује, он
се смилује. Помилуј и ти кога мрзиш и нећеш се уподобити
крокодилу. Да не чујеш од судије: „Ниси се смиловао, нећеш
бити помилован.“
Слово о хнемону и змији
Постоји животиња звана хнемон. Велики је непријатељ

змије. Када, дакле, сретне страшну змију, одлази и премазује се
блатом и репом јој затискује ноздрве док је не убије.
Тако и Спас наш Бог, узевши земног рода природу, уби
змију фараона, која је на реци египатској. (Према: 2 Мој. 7, 10-
13) Да је Христос погубио змију, поуку би имала змија, али како
је он Бог наш и све може, за све болесне понизи се да све спасе.
Слово о гаврану и врани
Добро Јеремија поучи: „Сео си као и пуста врана.“ Физиолог

учи о врани да бива јединобрачница. Када јој муж умре, тада не
узима другога мужа. Такође и мужјак другу женку не узима.
Збориште јудејско, земаљски Јерусалим, уби Христа, јер
Христос не беше њихов човек. Јер апостол рече: „Обручих вас
да једином мужу деву непорочну приведем Христу.“ (II Кор. 11,
349
2) Али прељубу учинише дрвету и камењу. Ако, дакле, имаш
мужа на срцу свом, нека те не подстакне прељубочинитељ
ђаво. Ако ли из срца наших изиђе мисао на мушки род, ући ће
противник, јер не задрема нити усну чувар Израиља.
Слово о грлици
У песмама Соломоновим сведочи се: „И глас грлице, али не

чу се на земљи нашој,“ (Пес. 2, 12) јер је велика усамљеница. И
у пустињама бива, јер не воли да буде сред мноштва.
И Спас наш борављаше усред Јелеона узевши Петра
и Јакова и Јована. И узиђе на Таворску Гору, одвајајући се и
одлазећи са љубављу. И као грлица се огласи, а као голуб поучи.
Друго слово о грлици
Грлица је, дакле, мужељубива. Ако се догоди да јој муж буде

уловљен, отада се не спреже са другим мужем, него тугујући за
супругом својим иде жалосна. Нити на сирову грану седа, него
на суво дрво слеће певајући, чувајући единомужје.
Угледајте се, о жене, на грлицу и сачувајте ложнице мужева
својих као и грлица. По апостолу брак је частан и ложница
неоскрнављена. (Према: I Кор. 7) Не само жене, него и иноци, јер
блудницима и прељубочинитељима суди Бог. И сачувајте врлине
да би вас Господ примио у вечне обитељи као неоскрнављене.
„Јер блажени су чисти срцем, и они ће Бога угледати.“ (Мт. 5, 8)
Слово о жаби воденој и копненој
Постоје две жабе – копнена и водена. Копнена, дакле, трпи

жегу дневну и пламен сунчани. Ако на њих удари зима љута
или дажд или поплава и, не могавши да трпе мраз и воду, угину.
А водене жабе излазе из воде, те ако им припече сунце и не могу
га трпети, улазе опет у воду. Ако ли се удаље далеко од воде,
умиру од жеге сунчане.
Буди достојан, дакле, врлине, житељу, и уподоби се жаби
копненој у пећи искушења и жеге сунчане. Ако на њих нападне
љута змија, која је прогањање врлина, скончавају. Поплаве
350
су, пак, световне. Ако их дотакне световна топлота, жеља
искушења, не могу више отрпети влажну похоту, што је и код
многих монаха и инока. Када их неко искушење обузме и не могу
трпети, него се смућују мислима, говоре целом општежићу:
„Немамо спокоја, нити нас игуман пази, и братија нас презире.
Него, поћи ћемо у други манастир да заповедамо другима, а не
на покорност један другом.“ И по одласку из општежића узима
их Сатана наложивши им зле мисли. И прелазе из општежића
у општежиће и из манастира у манастир не остављајући их
почивати, нити у ћутању проводити. А мудар инок, који се
боји Бога, свагда хита ка Богу, трпећи напасти којих допадне.
А многи искушавани истрпе и већу награду добијају, као и
блажени Јов. А малодушни, не истрпевши, погину као и жебе.
Слово о јелену и змији
Давид рече: „Као што јелен жедни на изворима воденим,

тако жуди душа наша ка теби, Боже.“ (Пс. 42, 1) Физиолог учи
да је јелен велики непријатељ змије. Ако, пак, побегне змија од
јелена у раселине земље, јелен иде по земљи и када је нањуши,
убија је исецкавши је.
Тако и Господ уби великог јелена са небеских вода, који
имаше Бога као реч, премудрост у врлинама. Сакри се, пак, ђаво
у преисподње земље, где се у старим раселинама крије. Господ,
који из божаственог ребра свог проли крв и воду, уби вражије
садејство, које се крије у нама.
Друго слово о јелену
Постоји јелен са изгледом срне. Рогови његови су трокраки,

а он живи 50 година и потом обилази, као и добар путник, брда
и удолине горске. И њуши скривену змију. По мирису је открива
и одмах се огласи три пута снажно. И ставља нос свој на врата
дупље и упућује дисање своје унутра. И било где да лежи змија,
излази ка грлу јелена и овај је прогута. И прогутавши змију,
трчи ка извору воденом. Ако за три часа не пије воде, угинуће.
Ако ли пије, остаће жив. Због тога рече пророк: „Као што јелен
жедни на изворима воденим, тако жуди душа наша ка теби,
Боже.“ (Пс. 42, 1)
351
И ти, дакле, разумни човече, три извода имаш у души, а то
су: крштење непропадљиво, дар достојанства рукополагања и
покајање. Похитај право ка изворима воденим, који су у жилама
написаног и пророчким тумачењима, и пиј воду, која је свети
дар. Причешћујући се у покајању, обнављај се покајањем не
умртвљујући се у гресима.
Слово о даждевњаку
Физиолог учи о даждевњаку да ако уђе у ложиште огњено,

огањ се угаси од њега. Даждевњак и гуштер гасе огањ. Да не
замере неки! Како су онда три отрока, ринута у пећ, и никако се
не сажегоше, а још је охладише? (Дан. 3) Писа се, дакле, да ако
и скроз кроз огањ прођеш, пламен те неће ожегнути.
Добро Физиолог поучи о даждевњаку.
Слово о дијаманту
Физиолог учи о дијаманту да се налази на источној страни,

не дању, него ноћу. Дијамант се назива јер све сатире, а он не
буде ни од чега сатрвен.
Овако рече онај који ми све разоткри о греху. Људи који
седе у тами и сенци самртној, видеше светлост. Јер на истоку
се заиста налази такав камен. По пророку исток му је име. И
затим, у другом се написа: „Засија звезда од Јакова.“ (Бр. 24,
17) А Јаков беше Јов, човек са истока сунчаног. Јаков беше
апостол, имајући у себи Христа као исток, као што и Павле
рече: „Ако искушење иште које је у мени, то јест Христа, у
узама је у тамницама“, и остало, а као дијамант се не покорава,
него храбро трпи, непоколебљив остаје према онима који му
додијавају. Такав је сав и пророчки скуп.
Слово о ластавици
Мимоишавши зиму, ластавица се појављује на пролеће и

ујутру цвркуће и буди заспале.
И изврсни испосници, када мимоиђе зима тела њиховог,
што је свака похота у лажима њиховим, спомињу Господа и на
352
јутрењу поучавају се, говорећи и будећи притисле сном да чине
добро и вичу: „Устани заспали и ускрсни из мртвих, обасјава те
Христос!“
Слово о дрвету перидекси
Постоји у Индији дрво звано перидекси. Плод његов сладак

је и веома добар. И голубови се наслађују једући од његовог
плода. Испод голубова је змија и боји се приближити се дрвету
или сенци његовој. Ако се, дакле, сенка дрвета ка западу окрене,
змија бежи ка истоку, ако ли ка истоку, она бежи ка западу. Ако
ли се голуб уплаши и погреши дрво и спусти се на земљу, змија
га ухвати и поједе.
Дрво, дакле, о оци, сви познају. Као што рече Гаврило
Марији: „Дух Свети наићи ће на тебе и сила Вишњег
осениће те, (Лк. 1, 31) јер дрво живота јеси свима који јој се
супротстављају.“ Јер говори: „Који плод свој даде на време
своје.“ И на сен крила твојих надамо се. И сен светога Петра
прогањаху починитељи пропадљиве смрти људске. Тако, дакле,
и ми желимо премудрост и плодове духовне. Прихватајући
исцељење, радост, мир, дуготрпељивост, ђаво нам се неће
приближити. Ако ли се у мрачним стварима преваримо, као
што су блуд, прељубништво, идолослужење, лукавство, похоте,
у томе ће нас затећи змија – ђаво, и оне који не бораве у дрвету
живота лагодно ће прогутати.
Слово о голубу
Јован рече: „Видех небеса отворена и Дух који силази као

голуб и нађе се над њим, (Јов. 1, 32) и глас са небеса говораше:
,Ово је син мој вољени о коме благоизволех.‘“ О многим
голубовима рече Физиолог да су крупни, и шарени, и сиви, и
црни, златозарни, бели и црвени. Физиолог учи да крупни, ако
се пошаљу, нити своде, нити наводе друге да уђу у зло. Једино
црвени своди и наводи све.
Посла Отац пре доласка Христовог правду голубију да
позове све у живот: и Језекиља, Самуила, Данила, и нико од
353
њих не узможе увести људе у живот. А када посла Бог и Отац
вољеног сина свог Исуса Христа са небеса, својом крвљу све
уведе у живот, говорећи: „Дођите к мени сви који сте се трудили
и обременили и ја ћу вас успокојити.“ Раав блудница вероваше
знамењу црвеном и спасена би њена душа. У њеном дому и
Марија доби црвеницу и истинску порфиру. Када је требало да
се распне Христос, обуче се у црвену хаљину, као што се у Јовану
написа „као у порфиру одену се“. (Откр. 17, 4) Матеј рече: „у
багреницу“, (Јов. 10, 2) да по провиђењу оваплоћење исповеда.
Јован, пак, багреницом царско представи. А багреницу нико не
носи осим цар.
Добро Физиолог поучи о црвеном голубу.
Друго слово о голубу
Када голубу његов господар узме птиће његове, он не завиди

нити памти зло, него се покреће друге птиће да створи у дому.
Пази, дакле, и ти, човече, на реч Господњу и уподоби се
голубу. Не треба, рече теби Господ, да будеш као птић, нити да
промениш природу, него нарав, не сећајући се зла. Ако и узме
неко хаљину твоју због љубави Христове, остави му и другу, јер
Господ завешта ученицима, говорећи: „Блажени да сте када вас
хуле људи да би вас понизили због мене.“
Друго слово о јастребу и о голубу
Физиолог учи да ако сви голубови заједно лете, јастреб не

сме да им се приближи због клопота њихових крила. Ако ли
нађе усамљеног голуба, који је изостао, ухвати га и поједе.
Ово Давид уведе у поуку, да ако се људи у цркви заједно
окупљају, умилним гласом сагласне песме шаљући Христу,
противник њихов ђаво не сме им се ни мало приближити, бојећи
се њихових врлина. Ако ли нађе појединце који су изостали,
лако их убија. Да се, дакле, неко не издваја из Цркве, не само
девственик, него и сваки хришћанин на Христовом окупљању,
како не би постао плен лукавог.
354
Слово о дропсу
Постоји животиња звана дропс, веома љута, тако да јој се

ловац не може приближити. А рогове има тако назубљене да би
могла престругати дрвеће и полагати их на земљу. Када ожедни,
долази на реку Еуфрат и пије. Ту су вртови који имају танке
гране, и када дропс долази игра се повијајући их. И ухвати се у
преплетено растиње и вапи желећи побећи, а не може, него се
још више уплиће. А ловац, чувши његову вику, долази и убија
га копљем.
И ти, дакле, житељу, имајући два рога, Стари и Нови
завет, треба њима непријатеље своје пробадати: блуд, прељубу,
среброљубље, гордост – све телесне страсти. Ако не знаш,
нећеш имати уздати реч пред праведног судију за душе њихове,
као они према апостолу.
Добро поучи Физиолог о овоме.
Слово о зецу
О њему Давид рече да је камен прибежиште зецу. Када га

лове, зец бежи у камење или на узбрдицу и тако се сачува. Ако
ли низбрдо пође, не може трчати, јер има кратке предње ноге, и
пас га убрзо стиже. Због тога тражи скровита места.
Поишти и ти, човече, камен ако си гоњен од пса, то јест од
ђавола, који и дан-данас гони и хвата људски живот, па ако види
човека да иде низбрдо носећи земаљско и пролазно овога света,
тада му још брже долази у мисли. Ако ли га види да иде по вољи
Божијој и тражи камен, истинитог Господа нашег Исуса Христа
и ка узласку врлина пење се, враћа се као и пас, по Давиду: „Да
се врате и постиде се они који су ми желели зла.“
Слово о детлићу
Ова птица је много шарена, јер се креће по дрвећу и

кљуном својим удара, а ухом ослушкује. Па ако буде дрво труло
и шупље, улази у њега и угнезди се. Ако ли дрво не буде труло,
убрзо одлеће од њега.
355
Помисли и ти, човече, да и ђаво долази на тебе са сваком
нечистоћом и удара у тебе, а ухом ослушкује. Па ако будеш
срчан у вери, побећи ће ускоро од тебе. Ако ли будеш труо и
шупаљ у вери, ући ће у тебе и настаниће се.
Слово о орлу
Орао је, дакле, цар птица. Орлом га називају због многих

његових узрока, јер он живи сто година. И када остари, порасте
му и кљун и ослепи на очи и не може ловити и узлетати на
велику висину. И стрмоглави се низ камен и разбије свој кљун.
И купа се у Герусијем блату и седи према сунцу, те када му
припече веома, спадају му као крљушти са очију и он постаје
поново млад.
И ти, разумни човече, када сагрешиш много, узиђи на
висину смерности и обруши се низ камен, што је вера, и разбиј
нос свој, приношење греха, умиј себе у Герусијем блату, то
јест сузама, огреј себе на сунцу, то јест у цркви, стави своју
одећу изнад греха. И затим ћеш се подмладити, као што говори
пророк: „Обновиће се младост твоја као орлу.“ (Пс. 103, 5)
Слово о слону
Када мужјак и женка слона хоће да се спаре, то остварују

преко кривог дрвета, јер им састав телесни не допушта другарије.
И женка носи зачето годину дана, па када хоће родити, одлази
у блато и рађа у води, јер му ваља пливати. И тако пораставши,
излази на земљу и не устаје, јер није довољне чврстине.
Животињама је, дакле, потребно спасење и оне га траже. А
ти, разумни човече, зачео си у утроби богатство. Упознај време
будућег ти богатства. Притеци Цркви, породи себе у води, што
је ништим у недрима, те када изиђеш из овога живота наћи ћеш
спокој.
Питање: Док не стигне, на који начин слон устаје?
Одговор: Повиче снажним и грозним и болећивим гласом и
по гласу његовом долази велики слон и тера га да се подигне, и
не успе. И повичу оба слона снажним гласовима, и по гласу им
дође дванаест слонова и они га присиле да устане и не успеју.
356
И повичу дванаест слонова са ова два и по гласу им дође мали
слон и подметне сурлу своју и навали вешто и подигне палог. Да
се међу овима не заплетеш и ти и да те лукави ловац не убије.
Слово о камену из кога избија огањ
Постоји камен који, када се приближи другом таквом, баца

искру и запали све што је око њих. Један је мушкарац а други
жена. И зато далеко стоје један од другог.
И ти, дакле, житељу, бежи од жена да се не би, приближивши
им се, запалио сладострашћем и сажегао све врлине. Јер
Сампсон, приближивши се жени, остриже крепост своју.
(Према: Суд. 16, 17-19) И многи, према писаном, спотакоше се
због лепоте женске.
Слово о морској животињи трозупцу
Постоји таква животиња која има дуга крила, па ако види

корабљу да плива, рашири и она крила своја уподобљавајући
се и супротстављајући једру корабље. Па ако пређе тридесет
попришта, умори се и склапа крила и таласи је враћају на
почетно место.
Дакле, море се узима за свет, а корабља за апостоле и мученике,
који пређоше правду морску и пристигоше у тихо пристаниште,
а животиња ова противник је онима који започињу испоснички
живот и затим журе ка првобитном животу овога света.
Добро Физиолог поучи о овоме.
Слово о ноју
Када хоће снести јаја, мотри на време у ваздуху. И када

буде велика топлота у ваздуху, долази у песак и снесе. Потом
покрива јаја и размешта их. И излегу се птићи звани нојеви.
Такви родитељи нису паметни док остављају чеда своја, јер
одлазе а да не леже на јајима и не брину како ће их васпитати.
Постоје, пак, и духовни оци који се радују и примају на
исповедање. Тако у неприличности идући, нити молитвом нити
бдењем да се сете чеда својих, онемогућавајући им Божију
помоћ и гресима њиховим.
357
Непознати писац
Песма смрти
Ова песма налази се у неколико српских преписа. Најве-

роватније представља превод са грчког језика необично дугог
епитафа неког грчког властелина у Солуну, како пише у наслову
једног од преписа. Има мишљења да би се овај састав односио
на неког угледног човека словенског порекла из околине Солуна.
Током дела спроведене су у већини случајева морфолошке
риме. Присутне су библијске алузије на славне личности, које
смрт такође није мимоишла. Слике о одласку душе са овог
света имају апокрифно порекло. Песма је преведена према
препису ХVI века из старе збирке Народне библиотеке Србије у
Београду, број 173, на основу издања Стојана Новаковића.
Литература: Примери књижевности и језика старога и српско-

словенскога, Саставио Стојан Новаковић, Треће, прегледано и
поправљено издање, Београд 1904, 579-583; Т. Остојић, Српска
књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића, Сремски
Карловци 1905, 62-63; Из старе српске књижевности. Превео
и саставио Миливоје М. Башић. Четврто, исправљено и нешто
допуњено, издање. Београд, Издавачка књижарница Геце Кона,
1931, 10-11; Д. Костић, Старост народног епског песништва нашег,
Јужнословенски филолог, ХII, Београд 1933, 20; Ђ. Сп. Радојичић,
Старо југословенско песништво (IХ до ХVIII века), Летопис Матице
српске, 380, 1-2, Нови Сад 1957, 112-113; Из наше књижевности
издање: Београд, „Просвета“, 1975. Библиотека Просвета, књига
102], 62-63; Antologija stare srpske književnosti (XI-XVIII veka). Izbor,
prevod i objašnjenja Đorđa Sp. Radojičića. Beograd, „Nolit“, 1960, 253-
254, 358-359; З. Витић-Недељковић, Песма смрти (Рукопис бр. 17
Патријаршијске библиотеке), Књижевна историја, ХХVII, Београд
1995, 113-123; К. Мано-Зиси, Песма смрти у препису презвитера
Костадина из 1520. године, Словенско средњовековно наслеђе,
и „Чигоја штампе“, Београд 2002, 279-289.
358
Песма смрти
Ја данас умирем,
прахом се застирем.
Безгрлну одежду обукох
и на дрвеног коња уседох.
Без прозорца ми дом саздаше,
„Пођи, у њега седи“, рекоше.
Радујте се рођењу,
плачите отхођењу,
ридај, ти која рађаш,
радуј се, ти која узимаш!
Мати ме родила,
земља ме прождрла.
Са дахом к вама дођох,

без издисаја изиђох,
ја, дакле, о друзи, одлазим,
к вама више не долазим.
Очекивах остарети
и са вама се порадовати,
али смрт не гледа на милост,
нити чека на нашу старост,
јер она даре не прима,
нити ичије грехе одузима,
јер она не гледа цареве због царства,
нити богате због богатства,
јер она мајке уцвељује
и младима срца повређује,
јер сироте не воли,
него свакога присили.
Бог Адама од твари састави,

али смрт га са душом растави,
два брата беху настали,
али нити њих остави,
већ обојицу растави.
Обећањем Сит се роди,
359
али она му време угоди.
Енос град подиже,
али смрт не избеже.
Каина не убише
док њој не рекоше.
Енох не престави се
док не састави се.
Метусал писма написа,
смрт га у гроб посла.
Ноје сав свет
на четири дела раздели,
смрт му душу истрже.
Сим очеву наготу спази,
али смрт га прахом закри.
Авраам гостољубив беше,
али смрт се од њега не стидеше.
Јаков се са анђелом бори,
али смрт га умори.
Јосиф египатско царство узе,
али смрт му живот одузе.
И Мојсеј боговидац беше,
смрт се од њега не стидеше.
Арон Богу служаше,
она га веома ловљаше
Исус Навин сунцу запрети,
али смрт га у земљу поврати.
Синови Израиљеви са небеса мȁну једоше,
у пустињи умреше.
Ана молитвом Самуила стече,
али смрт га к себи привуче.
Давид псалтир састави,
али смрт га са душом растави.
Соломон све измудри,
смрт га копљем удари.
Јелисеју се двострука благодат даде,
али смрт му дарове украде.
Исаија пророковаше,
смрт му се прикраде.
360
Језекиљ мртву кост састави,
али она му време угоди.
Јона из утробе китове изиђе,
али смрт га у срце земље одведе.
Гедеон Бога руном искуси,
али смрт га у безводна места усели.
Бог Манасији љутину приложи,
али смрт му их одложи.
Јеремију камен заступи,
док смрт не приступи.
Авимелех из сна устаде,
али к њој пристаде.
Данило лаву уста загради,
али смрт га прахом огради.
Три детета огањ не сажеже,
али она их сажеже.
Јован хлеба не јеђаше,
али смрт га поједе.
Христос народ учаше,
она га на крсту мучаше.
Христос мртвог оживе,
она га ка гробу снесе.
Петар се Христа одрече,
али ње се дотаче.
Павле се у кошници свеза,
али за њу се привеза.
Ето, слова о изабранима.
Ако ови и толики људи
толика чудеса створише,
од смрти тако пострадаше
и не постиде се од њих смрт
оних изабраних Божијих мужева,
зашто би код мене
преступила Божије заповести?
Данас, дакле, к мени дође,

по саставима ме снађе,
све ми жиле сасече,
361
на удове ме расече,
зглобове ми растави,
к себи ме пристави.
Када ме умрлог виде,
тада јој радост дође.
Анђели сиђоше,
многе људе окупише,
од свих мене изабраше,
са собом ме одведоше,
ка Владики ме приведоше.
Одговоривши, рекоше ми.
Отуд ме неко упита:
„Ти, дакле, како си?“
Јер судија седеше,
веома се страшан чињаше,
лепотом красан беше,
више од сунца сијаше.
А беси се окупише,
многа зла изрекоше.
Судија право суђаше
док ме не осуди.
Отуд ме изведоше,
коме ли ме приведоше?
Црноме ме Етиопљанину предадоше,
а он ми се радоваше.
Руком ме прими,
уместо хлеба ме обгрли,
од красота растави,
са мраком ме састави,
очима ме прострели,
довољно ме намучи,
тартару ме испоручи.
Тамо неки седеху,
слични свињама беху.
362
Апокрифи
Књига о Адаму и Еви
Овај апокриф посвећен је првим библијским људима Адаму

и Еви. Њихов живот представљен је са више појединости
и целовитије него у Библији. Мотив Евиног сагрешења
појављује се у два наврата. Најпре Адам казује окупљеној
деци и многобројним потомцима своје виђење Евиног и
свог сагрешења. Затим Ева далеко опширније и сликовитије
приповеда о њиховом животу у рају и о изгону. Мотив о уговору
Адама са ђаволом утицао је на извесна дела писане и усмене
традиције. На српскословенском језику апокриф је познат у
дужој и краћој варијанти у седам преписа, почев од ХIV до ХVII
века. Овде доносимо превед према српском препису ХIV века
из старе збирке Народне библиотеке у Београду, број 104, на
странама 52б-56б, на основу издања Ватрослава Јагића.
Литература: V. Jagić, Slavische Beiträge zu den biblischen

Apocryphen. I. Die altkirchenslavischen Texte des Adambuches.
Denkschriften der Kaiserischen Akademie der Wissenschaften in Wien.
Philosophisch-Historische Classe, Band XLII, Wien 1893, 18-40; Из
књижарница Геце Кона, 1931, 75-78; Из наше књижевности феудалног
доба. Друго допуњено издање. Избор, редакција, превод и коментари
238; А. Милтенова, Текстологически наблюдения върху два апокрифа.
(Апокрифен цикъл за кръстното дърво, приписван на Григорий
Богослов, и апокрифа за Адам и Ева). Старобългарска литература,
11, София 1982, 35-55; Д. Димитрова, Някои наблюдения върху
литературните особености на апокрифа „Слово за Адам и Ева“,
Старобългарска литература, 11, София 1982, 56-66; Д. Димитрова,
Към въпроса за историята на текста на апокрифа „Слово за Адам и
Ева“, Старобългарска литература, 12, София 1982, 70-81; Т. Јовановић,
363
Стара српска књижевност. Избор из средњовековне књижевности:
поезија, похвале, апокрифи, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд 1997, 117-124; Исти, Краћа верзија апокрифа о Адаму и
Еви у српском препису ХVI века, Slavia, 74, 2-3, Cirillomethodiana, ad
honorem Zdeňka Ribarova et Ludmila Pacnerová, Prag 2005, 367-377;
Апокрифи. Старозаветни, према српским преписима. Приредио и
на савремени језик пренео Томислав Јовановић, Библиотека Стара
српска књижевност у 24 књиге, књига 23, I том, „Просвета“ - Српска
књижевна задруга, Београд 2005.
Књига о Адаму и Еви
Беше Адам у рају пре сагрешења и све имаше што жељаше.
И по жељи његовој иђаху звери, и животиње и све птице
крилате. И заповешћу његовом све се храњаху, хођаху и лећаху.
Без заповести Адамове не смеђаху нити ходити, нити лећи, нити
јести штогод све док им Адам не заповеди. Исто тако и Ева.
А када сагреши и преступи заповест Господњу, изгнан би
Адам из раја. И узевши [Адам] жену своју Еву, изиђе и седе
испред едема пред вратима рајским. И виде Адам сан како ће
родити Каина и Авеља, брата његовог. И виде да ће убити Каин
Авеља. И растужи се Адам веома. Тада дође арханђео Михаило
Адаму и рече му:
„Адаме, Адаме, не жалости се нити имај Каина у срцу
свом.“
И ту проведе Адам пред едемом осамнаест година. И ту
роди Каина и Авеља, брата његовог. И по одрастању послаше
их за стоком у место Кирно. Када се наврши четрнаест година,
позва Адам жену своју Еву и рече јој:
„Наврши се четрнаест година и проли Каин крв брата
свог Авеља као што је проречено немилостиво. Пођимо да
погледамо.“
Пођоше и нађоше Авеља убијеног немилостиво руком. И
рече Господ арханђелу Михаилу:
364
„Говори са Адамом и реци му да ништа не каже свом сину
Каину за то дело и ничим да га ожалости, него нека сачува у
срцу свом.“
Потом роди Ева сина и назва га Сит. И рече Ева Адаму:
„Ја родих сина на место Авеља кога уби Каин. Него, дођи,
господару мој, да уздамо хвалу Богу и принесемо му жртву.“
Створи Адам тридесет синова и тридесет кћери. Поживе
Адам 930 година и паде у болест. Завапи из свег гласа и рече:
„Окупите се, чеда моја, око мене!“
И уплаши се Адам веома, јер не знађаше шта је болест. И
окупише се деца његова и стајаху са три стране. И рече син
његов Сит:
„Оче, оче Адаме, каква је немоћ твоја?“
И рече Адам:
„О, чедо моје, велика је болест у мени.“
И рекоше му деца његова:
„Оче, да се не сећаш блага рајских и због тога болујеш
тако?“
И рече Сит:
„Оче, идем са мајком својом и донећу ти из раја не би ли ти
се како болест утолила.“
Адам рече:
„О, чедо, како ти да уђеш у рај?“
Сит рече:
„Оче, изићи ћу на пространо место наспрам раја и заплакаћу
из срца не би ли нас некако чуо Господ и пустио анђела из раја
и утолио болест твоју.“
„Не тако, сине, не тако, јер имам стомачну болест!“
И рече Сит:
„Каква ти је болест? Како ли ти дође?“
„Када створи Бог мене и мајку твоју, и због ње ћемо умрети,
и ви сви ћете мртви бити, даде нам Бог врт рајски, али због Еве
га изгубисмо. И када се приближи шести час, виде Ева ђавола и
поклони се пошто се створи у анђелском изгледу. И даде Еви од
дрвета и преступи заповест Господњу. И она поједе што даде змија.“
И рече Сит:
365
„Ко научи змију?“
Рече Адам сину свом:
„Створи се ђаво светао и са анђеоским изгледом дође змији
и рече јој: ,Ти си мудра много. Ти дај од дрвета Еви да једе и да
даж Адаму.‘ И због тога болести и смрти предадосмо се.“
Тада дође Владика и поставише престо Господњи усред
раја. И позва страшним гласом:
„Адаме, Адаме, где си?“
Ја рекох:
„Наг сам, Господе, и не могу изићи.“
И рече Господ:
„Никада се тако ниси сакрио од мене, па зашто је сада тако?
Да ниси преступио заповест моју док се скриваш од мене?
Умножићу телу твом ране и срцу твом болести: прва рана биће
болест утробе, друга рана болест очију и глухоћа. Затим ће доћи
свих 72 болести.“
Тада уздахну Адам и рече синовима својим:
„Велику болест имам, чеда моја.“
Тада му Ева са плачем рече:
„Господару, устани, дај ми од болести своје да је обоје
поделимо, јер због мене тако трпиш болести.“
Рече Адам Еви:
„Немогуће ју је поделити, него устани са сином својим
Ситом и иди наспрам раја и са плачем поспите прах по глави
својој, еда би некако чуо Господ молитву вашу и допустио ми
од маслиновог дрвета да видим хоће ли ми се некако смирити
болест.“
И устаде Ева са сином својим Ситом и дођоше до раја. И
виде Ева звер велику по имену горгони. Гоњаше појести сина
њеног Сита. И заплакавши силно, Ева рече:
„О, тешко мени, чедо моје слатко! Од сада па до скончања и
до другог доласка клеће ме сви, јер због мене сва зла умножише
се!“
И завапи ка звери из свег гласа и рече:
„О, звери, не бојиш ли се иконе Божијег лика, него га
хоћеш појести? Како смеш отворити уста своја на лик Божији
и показати зубе своје на њега? Како се не сетиш, звери, како те
храних руком мојом?“
366
Тада јој звер рече:
„О, Ево, од сада немаш власти над нама да нам заповедаш,
јер од тебе се зло заче. Како ти смеде отворити уста своја и
појести од дрвета за које ти рече Бог да не једеш? Зато ћу и ја
убити тебе и појести децу твоју.“
Тада Ева не одговори ништа. Онда Сит рече звери:
„Затвори уста своја до суда, јер си се дрзнула да лик Божији
хоћеш погубити. У легалу свом у векове да проведеш.“
И тако проведе у векове.
И дође Сит према рају са мајком својом плачући и ридајући
и вапијући ка Богу посипајући прахом главу своју. И посла Го-
спод арханђела свог Михаила и рече:
„ Сите, човече Божији, врати се оцу свом, јер се приближи
дан његове смрти и нема му лека.“
И даде му Михаило три прута: бора, кедра и кипариса. И
узевши Сит прутеве, донесе их оцу свом. И видевши их Адам,
позна их и уздахну веома. И изви себи венац и положи га себи
на главу. И позва децу своју и њихову унучад. Окупише се
деца његова и беше их укупно 2000 душа. И упиташе сви Еву
говорећи:
„О, мати наша, ти знаш све тајне оца нашег Адама, и
скривене и објављене. Испричај нам, мати наша, да видимо шта
се по данима зби.“
Тада Ева рече:
„Испричаћу вам, децо моја, како нас превари ђаво како не
би и вас преварио кроз закон наш. Адам чуваше рај са источне
и северне стране, а ја га чувах са западне и јужне. Адам чуваше
мушке звери, а ја чувах женске звери. И тако уђе ђаво на
Адамову страну и позва змију себи и рече јој:
,Ти си код Бога омиљенија од свих створења, те ће теби
веровати.‘
И научи је све и посла је к мени. Змија мишљаше да је анђео
и приђе ми. И ђаво се претвори у анђеоски изглед и дође веома
светао певајући песму анђеоску као анђео и рече ми:
,Једете ли све рајско?‘
Ја мишљах да је анђео, јер дође од Адамове стране и рекох му.
,Једино са једног дрвета не јеђасмо које је усред раја.‘
Ђаво рече:
367
,Много вас жалим, јер не разумете ништа, али вам кажем:
то дрво је боље од свих дрвета. Ако једете са дрвета тог, бићете
као богови и светли ћете бити као анђели.‘
Ја чух те речи и када јеђах са дрвета тог, тада ми се отворише
очи и видех да сам нага и заплаках: ,Шта учиних?‘ А ђаво постаде
невидљив. Ја сакупих лишће смоквино да покријем срамоту моју.
Како беше раздељен рај, половина беше Адаму, а половина мени,
које дрвеће беше на мојој страни, све лишће збаци, а смоква не
збаци. И узех од лишћа и препојасах се и уђох под дрво од којег
јеђах. И повиках из свег гласа ка Адаму говорећи:
,Адаме, Адаме, где си? Устани и дођи к мени да ти испричам
чудо!‘
И дође Адам к мени и ја отворих уста своја. И ђаво говораше
у мени за дрво. И разуме да би некако и он јео. И окуси Адам. И
отворише му се очи и виде наготу моју и своју и рече ми:
,О, жено, шта ми учини? Зашто се удаљисмо од милости
Божије?‘
Тада чух са небеса глас арханђела Михаила који позва све
анђеле и рече им:
,Овако говори Господ: ,Сиђимо у рај да чујете суд Господњи.
Адам је сагрешио, и како да му судим.‘
И сиђе Господ на раменима херувима са мноштвом анђела
који певаху неућутну песму славећи Бога непрестано. И постави
се усред раја престо Господњи. Адамово дрвеће цветаше цветом
обилатим, а на мојој страни дрвеће увело и отпало беше. И
позва Господ Адама:
„Адаме, Адаме!“
Адам рече:
,Господе, глас твој чух и уплаших се веома јер сам наг.‘
И рече му Господ:
,Ко ти каже да си наг? Да ниси јео од дрвета за које ти рекох
да не једеш?‘
И ухватише нас анђели и потераше нас свирепо. И тако
учинише отуђивши нас из раја. А ми се мољасмо анђелима и
говорасмо им:
,Стрпите се мало да се помолимо Богу!‘
И кличе Адам из свег гласа:
,Помилуј нас, Владико, јер сагрешисмо!‘ Умилостиви се на
нас, Владико!‘
368
Тада ослабеше анђели гонећи нас. А Адам се помоли и рече:
,Господе, допусти ми храну! Како ћу живети?‘
Изведоше нас анђели из раја и затворише рај за нама. Тада
Адам вапијаше говорећи:
,Помилуј нас, Владико, и допусти ми миомирис. Када
желим учинити жртву Богу, да принесем кађење.‘
Анђео Јоил непрестано се мољаше говорећи:
,Помилуј, Владико, прво саздање своје!‘
И рекоше сви анђели који ту беху реч за Адама:
,Помилуј, Владико, прво саздање своје!‘
И рече Господ анђелима својим:
,Право ли је да тако пати Адам како му је суђено, или је
неправедно тако?‘
Анђели непрестано говораху:
,Праведан је суд твој, Господе, заиста је праведан!‘
Тада му Господ допусти миомирис тамјана, ладана и ливана.
И сеђасмо испред врата рајских. Адам плакаше додирујући
образом земљу. И проведосмо седам дана без ичега. И
гладовасмо веома. Ја Ева завапих из свег гласа:
,Помилуј ме, Творче! Због мене Адам овако пати!‘
И рекох Адаму:
,Устани, господару мој, да потражимо храну себи, јер душа
моја већ смалакса у мени, а срце моје следило ми се.‘
Тада ми Адам рече:
,Ево, долази ми на срце да те предам смрти, али бојим се,
јер је твој лик Бог створио. Због тога не могу саздање Господње
разорити. Него, пошто се кајеш и вапиш ка Богу, због тога се
срце моје не може одвојити од тебе.‘
И устаде Адам и обиђосмо сву земљу и не нађосмо ништа
јести, осим цвол пољски и траву пољску. И затим се вратисмо ка
вратима рајским и једногласно заваписмо молећи се:
,Помилуј, Владико Творче, твар своју! Господе, допусти
нам храну!‘
Непрестано се мољасмо петнаест дана. Тада чусмо
арханђела Јоила како се моли за нас. И заповеди Господ Јоилу и
узе седам делова раја и даде нам. Тада рече Господ:
,Трње и чичак из дланова твојих да изиђе и од зноја својег
храни се и да те гледа жена твоја и да те се боји.‘
369
Арханђео Јоил рече:
,Овако говори Господ: ,Жену твоју не створих да ти је
на заповест, него да ти је за послушање пошто ти жену своју
послушаш.‘
Затим арханђео Јоил заповеди Адаму.
,Одвој животиње од сваке врсте, од летећих и од ходећих, и
од дивљих створи питоме и надени свакој врсти име.‘
И тако узе Адам волове и узора да створи себи храну. Тада
ђаво дође и стаде пред волове и не даде Адаму земљу да оре. И
рече ђаво Адаму:
,Моја је земља, а Божија су небеса и рај. Ако хоћеш мој
бити, онда ради земљу. Ако ли хоћеш Божији бити, онда пођи
у рај.‘
Адам рече:
,Божија су небеса, и Божији је рај, и Божија је земља, и море
и сва васељена.‘
И ђаво рече:
,Не дам ти земљу радити док ми не запишеш рукописање
своје да си мој.‘
Адам рече:
,Ко је земљи господар, његов сам и ја и деца моја.‘
Ђаво се обрадова, а Адам знађаше да ће Господ сићи на
земљу и обући се у човечији лик и сатрти ђавола. И рече ђаво:
,Запиши ми рукописање своје.‘
И записа му и рече:
,Ко је земљи господар, његов сам и ја и деца моја.‘
Ђаво узе рукописање Адамово. И ја, децо моја, рекох оцу
вашем Адаму:
,Устани, господару, и помоли се Господу да нас избави од
ђавола овог, јер се тако патиш због мене.‘
Адам ми рече:
,О, Ево, будући да се кајеш због злобе своје, и срце моје
услиши те, пошто те Бог сазда од ребара мојих, постићемо
четрдесет дана не би ли се како умилостивио Господ на нас и
подарио нам и живот.‘
Ја рекох:
,Господару, ти пости четрдесет дана, а ја ћу постити
четрдесет и четири.‘
370
И рече ми Адам:
,Иди у реку звану Тигар и узми камен велик и стави га под
ноге своје и уђи у воду и обавиј се водом као хаљином до врата
свог и моли Бога у срцу свом и да не изиђе реч из уста твојих.‘
И ја рекох:
,Господару, зваћу Бога свим срцем.‘И рече ми Адам:
,Много припази на себе. Ако ме не видиш и све белеге
моје, не излази из реке, нити веруј речима, да поново не будеш
преварена.‘
И оде Адам ка Јордану и уђе у воду јорданску. И загњури
се сав у воду, и све власи главе своје загњури молећи се Богу. И
ту сиђоше анђели, и сва бића летећа, звери, и животиње и све
птице крилате, ставши као стена око Адама, мољаху се Богу за
Адама.
Ђаво ми приђе у анђеоском изгледу и са светлошћу где
стајах у води сузе велике ронећи по земљи говорећи ми:
,Изиђи, Ево, из воде! Чу Бог молитву твоју и нас анђеле који
се молимо за вас. И посла ме Господ к теби да изиђеш из воде
ове.‘
Ја познах да је ђаво и ништа му не одговорих. И после
четрдесет дана идући Адам из Јордана, наиђе успут на ђавола
и уплаши се веома да ме није како преварио. Када ме виде да
стојим у води, обрадова се веома и узевши ме изведе ме из воде.
И повика Адам из свег гласа:
„Умукни, Ево, јер ми се душа већ одвоји од тела! Него,
устани и помоли се Богу док не предам Богу душу своју.“
Тада уставши Ева изиђе ван и паде лицем на земљу. И
помоли се Богу и рече:
„Сагреших ти, Господе, сагреших ти, Владико, пред
анђелима твојим и серафимима шестокрилим! Сагреших ти
пред страшним престолом! Сагреших ти, Господе, сагреших,
јер сваки грех учини се због мене.“
И дође анђео Господњи Еви и рече:
„Устани, Ево, са покајања, јер већ Адам изиђе из тела свог
и душа његова изиђе и дође пред Господа.“
И врати се Ева где лежаше тело оца нашег Адама и виде
кадионицу златну и три запаљене свеће и три анђела како
их држе кадећи тело Адамово. И миомирис изиђе до небеса.
371
И сишавши анђели са анђелом Јоилом, поклонише се пред
престолом говорећи:
„Свето светима! Владико, помилуј твар своју, јер је твар
руку твојих!“
А Ева виде велика чудеса која се догодише пред Богом и
заплака са страхом великим. И позва сина свог Сита и рече му:
„Устани, Сите, са тела оца свог и дођи да видиш чудо које
не виде никада.“
Уставши, Сит дође мајци својој. И она му рече:
„Погледај, сине, на небо!“
И погледавши виде Сит сву војску анђела како стоје пред
престолом Господњим и моле се говорећи:
„Помилуј, Владико, твар своју!“
Затим Сит рече мајци својој:
„Погледај како се сунце и месец поклањају престолу и моле
за оца нашег Адама.“
И рече Ева:
„Где им је светлост?“
Рече Сит својој мајци:
„Када устаде арханђео Михаило молити се, заћуташе све
војске анђелске пред Господом.“
И затим анђели повикаше из свег гласа говорећи:
„Благословена слава Господња, који помилова твар своју Адама!“
Тада дође мноштво анђела, херувима и серафима, и узеше
тело Адамово и положише гау Герусије блато и прославише
га ту и омише три пута. А трећег часа испружи Господ руку
своју седећи на престолу и узе Адама и предаде га арханђелу
Михаилу говорећи му:
„Унеси тело његово у рај, а душа његова ће проводити на
трећем небу. Тело његово ту нека борави до мог ускрснућа.“
Тада арханђео узе Адама и донесе га где му рече Господ.
Затим Господ рече арханђелу:
„Уђи у рај и узми плаштаницу порфиру и покриј тело
Адамово. И узми маслиново уље и прелиј га. Такође и тело
Авељево стави уз њега.“
И позва Господ Адама и рече:
„Адаме, Адаме, где си?“
А тело одговори:
372
„Ево ме, Господе!“
Господ рече:
„Овако ти рекох: земља си и у земљу ћеш затим поћи и онда
ћеш на васкрсењу васкрснути са читавим родом људским.“
И прекрсти Господ гроб његов на четири стране и положи
га у гроб. И прели га и рече:
„Твоје од твог приноси ти се!“
Ева проведе после Адама шест дана молећи се:
„Господе Боже, као што си ме створио од ребра Адамовог,
тако са њим и да будем!“
И паде грудима на земљу говорећи:
„Господе Боже, прими душу моју!
И ту предаде душу своју Богу.
И дође арханђео Михаило Ситу. И научи Сита како да
сахрани мајку своју. И дођоше три анђела. Узеше тело Евино
и погребоше га поред Адамовог и сина њиховог Авеља. И рече
арханђео Ситу:
„Тако да сахраниш сваког човека који умре до дана
васкрсења.“
Затим му рече:
„Чините помен и трећег, и деветог, и двадесетог и
четрдесетог дана и све по чину, па ћемо се и ми анђели веселити
са праведним душама.“
Тада арханђео Јоил прослави Бога говорећи:
„Свет, свет, свет, алилуја, свет је Господ који испуни небо и
земљу славом својом!“
373
Варухово откровење
Овај старозаветни апокриф настао је током I или II века

на хебрејском језику. Данас је познат само у грчкој, етиопској
и словенској традицији. Испуњен је приказима фантастичног
Варуховог путовања небесима којима га проводи анђео Пануил
и саопштава му тајне које треба да пренесе људима када се
врати на земљу. Апокриф садржи доста дијалога, што му даје
већу казивачку непосредност и живост. По својој развијености
у њему се нарочито издваја сцена грађења Вавилонске куле.
Превод је урађен према српском препису треће четвртине ХIII
века из рукописа попа Драгоља, у збирци Народне библиотеке
Србије, број 651, на основу издања Матвеја Соколова.
Литература: S. Novaković, Otkriveńe Varuhovo, Starine

Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, XVIII, Zagreb 1886, 203-
209; N. Bonwetsch, Das slavisch erhaltene Baruchbuch, Nachrichten
der K. Gesellschaft der Wissenschaften zu Göttingen, Philologisch-
historische Klasse, Heft 1, Göttingen 1896; V. Ryssel, Die griechische
Baruchapocalypse, Die Apokryphen und Pseudepigraphen des Alten
Testaments, ed. E. Kautzsch, Vol. II, 1900, 446-457; репринт: Darmstadt
1962; М. Соколов, Феникс в апокрифах об Энохе и Варухе. Новый
сборник статей по славяноведению, составленный и изданный уче-
никами В. И. Ламанского, С. Петербург 1905, 395-405; М. И. Соколов,
Апокрифическое откровение Варуха. Древности, Труды славян-
ской комиссии имп. Московского археологического общества, т.
IV, вып. 1, Москва 1907, 204-220; Из старе српске књижевности.
Превео и саставио Миливоје М. Башић. Четврто, исправљено и не-
што допуњено, издање. Београд, Издавачка књижарница Геце Кона,
1931, 71-74; Из наше књижевности феудалног доба. Друго допуњено
1975. Библиотека Просвета, књига 102], 233-236; Đ. Trifunović,
Otkrovenje Varuhovo, [Транскрипција и превод оригинала у књизи:]
V. Popa, Ponoćno sunce. Zbornik pesničkih snoviđenja. „Nolit“, Beograd
1962, 41-43; E. Hercigonja, „Viđenje Varuhovo“ u Petrisovu zborni-
ku iz 1468. godine, Зборник за филологију и лингвистику Матице
српске, VII, Нови Сад 1965, 63-93; J. C. Picard, Apocalypsis Baruchi
Graece, Pseudepigrapha Veteris Testamenti Graece, II, E. J. Brill, Leiden
374
1967; E. Turdeanu, L’Apocalypse de Baruch en slave, Revue des études
slaves, 48, Paris 1969, 23-48; Apocalypse de Baruch. Introduction, tra-
duction du syriaque et commentaire par Pier Bogdert, tome 1-2, Paris
1969; A. M. Denis, Concordance de l’Apocalypse grecque de Baruch,
Publications de l’Institut Orientaliste de Louvain, 1, Louvain 1970; J. C.
Picard, Observations sur l’Apocalypse grecque de Baruch. Cadre histo-
rique fictif et efficacité symbolique, Semitica, XX, Paris 1970, 77-103; H.
E. Gaylord, The Slavic Version of III Baruch. Synoptic Edition. Qumran
Institute, University of Groningen, 1984; В. Мартиновић, Три апокрифна
виђења, [Књига светих тајни Енохових; Откривење Варухово;
Виђење светог пророка Исаије], Источник, III, 11/12, Београд 1994,
23-54; Т. Јовановић, Варухово откривење у преписима манастира
Савине и Никољца, Српски језик, I, 1-2, Београд 1996, 557-574;
Откровење Варухово у препису манастира Марче, Србистички при-
лози, Зборник у част професора Славка Вукомановића, Филолошки
факултет, Београд 2005, 115-122б; Апокрифи. Старозаветни, према
српским преписима. Приредио и на савремени језик пренео Томислав
Јовановић, Библиотека Стара српска књижевност у 24 књиге, књига
23, I том, „Просвета“ - Српска књижевна задруга, Београд 2005; Т.
Јовановић, Такозвана руска вaриjaнтa Варухoвoг oткрoвeњa у прeпису
трeћe чeтвртинe XIV вeкa, Прилози за КЈИФ, LXXIII, 1-4 (за 2007),
Београд 2008, 77-91; Исти, Посебна варијанта Варуховог откровења
у српском препису с почетка XVI века, Slavia, 78, 3-4, Ad multos annos!
Zoe Hauptová et Helena Bauerová, Praha 2009, 363-378; Исти, Небеске
тајне у Варуховом откровењу, Књижевни лист, IX, 100, Београд, 1.
март, 1. април, 1. мај 2011, 29.
Варухово откровење
Када му послан беше анђео Пануил у Свету Гору Сионску
на реку док плакаше због плењења јерусалимског
Када цар Навуходоносор поплени Јерусалим и обогати

Вавилон, ја Варух плаках неућутно и рекох:
„Господе, зашто ти праведан беше цар Навуходоносор? И
зашто не поштеде град свој Јерусалим, који је твој славни град?
Зашто се тако догоди, Господе?“
И док плаках, гле, анђео Господњи стаде пред мене и рече ми:
„Ућути, човече, у жалости својој, јер беше потребно да
375
Јерусалим тако прође, пошто тако рече Господ Сведржитељ. И
посла ме пред лице твоје да ти покажем све тајне Божије, јер
сузе твоје и глас твој уђоше у уши Сведржитеља Бога. Него,
реци ми да ништа нећеш сакрити нити утајити и показаћу ти
многе тајне које нико од људи не виде.“
И рекох ја Варух анђелу:
„Жив Господ Бог, ако ми покажеш и чујем, нећу одузети
нити додати и једну реч. Ако ли одузмем или додам, нека ми
дода Господ на суду.“
И узе ме анђео небеске војске и понесе ме где беше постоље
небеско. Ту беше прво небо. На том небу показа ми врата
превелика. И рече ми анђео:
„Уђимо на ова врата!“
И уђосмо. И после путовања од седам дана показа ми
спасење Божије. Видех поље превелико. И живљаху ту људи
са воловским лицима, јеленским роговима, козјим ногама и
овнујским телом. И упитах ја Варух анђела:
„Реци ми колика је величина неба које прођосмо и какво је
ово поље, да и ја испричам синовима човечјим.“
И рече ми анђео Пануил:
„Величина неба на које управо дођосмо кроз врата која
виде толика је колико је од истока до запада, а ширина његова
је толика колико је двоструко од неба до земље, а поље на коме
стојимо превелико је.“
И рекох анђелу:
„А ко су ови другачијег изгледа?“
И рече анђео:
„То су они који хтедоше Кулу сазидати, и преобрази их Бог.“
И узе ме анђео и поведе ме на друго небо и показа ми
превелика отворена врата. И рече ми:
„Уђимо кроз њих!“
И уђосмо летећи. Путовасмо седам дана. И показа ми клет
превелику. И живљаху у њој инообразни, чија лица беху пасја,
а ноге јелење, а рогови козји. И упитах ја Варух анђела и рекох:
„Ко су ови?“
И рече ми анђео:
„То су они који зидаху Кулу желећи да уђу на небо. Они
зидаху Кулу и натераше мушкарце и жене читавог света да
376
граде Кулу. Ту се могло видети како неки дрва секу, неки камен
пеку, неки блато гурају, неки мешају смолу. И шта просто рећи?
Ту беше туга велика свим тим људима од истока до запада. И
ту беше одрицања од живота свог. И беше жалост и туга велика
тим људима. И жена која рађаше дете не одступи отуд, него га
роди мешајући смолу. И узевши окриље своје, пови дете своје на
земљи. И затим поново радише. И саздаше Кулу од осамдесет и
две тисуће сежања у висину, а у ширину пет стотина. И сковаше
сврдло да проврте небо и да виде какво је: или је камено, или
је стаклено или бронзано. И виде Бог безумље и високоумље
њихово. И порази их палицом невидљивом и раздели им језике
на педесет два језика. И пођоше свако својим језиком говорећи.
А раније, од Адама до саздања Куле, говораху једним језиком
– сиријским.“
И затим ме понесе анђео и путовасмо летећи тридесет и два
дана. И показа ми поље превелико, које ум људски недоумева.
И беше на пољу том гора веома висока и на њој лежаше змај
од истока до запада. И сагињући се отпијаше од мора по лакат
сваког дана. И земљу јеђаше као сено. И рекох ја Варух анђелу:
„Господару, зашто пије змај овај од мора по лакат на дан и
како не пресуши море када пије тако свакодневно?“
„Чуј, Варуше! Господ Бог створи триста четрдесет три
превелике реке. Прва река је Алфеј, друга Авирија, трећа
Горника, четврта Дунав, пета Еуфрат, шеста Азафа, седма
Зетеус, осма Неус, девета Перикула. И свих заједно је триста
четрдесет три реке. И оне све теку у море. И због тога створи
Бог змаја овог и заповеди му да сваког дана пије из мора по
један лакат. Јер ако не би пио из мора змај овај, не би сувог било
на земљи. Због тога заповеди тако Бог. И разгоре утробу змаја
овог како би пио из мора по један лакат, тако да се нити прелије,
нити да пресуши.“
„Господару, та колика је утроба змаја овог док тако пије из
мора по лакат један и земљу једе као сено?“
„Колики је ад у дубину и ширину, толика је утроба змаја
тог.“
377
И затим рекох ја Варух анђелу:
„Господару, покажи ми дрво којим превари змија Еву и поједе
је најпре сама и даде је Адаму и због тога их изгна Бог из раја.“
„Чуј, Варуше! Када Бог сазда Адама, онда заповеди
арханђелу Михаилу да сакупи двеста три тисуће анђела да
засаде рај. И засади Михаило маслину, Гаврило јаблан, Рафаил
дуњу, Нопаил орах, Саразаил калину, а [Самаил], такво му беше
најпре име, а по отпадништву назва се Сатанаил, засади лозу. И
тако сви анђели засадише различита дрвета.“
И затим рекох ја Варух анђелу:
„Господару, покажи дрво којим змија превари Еву и Адама.“
„Чуј, Варуше! Прво, лоза је дрво, а друго то дрво је похота
греховна коју изли Сатанаил на Еву и Адама. И због тога прокле
Бог лозу, јер је Сатанаил засади и њом превари првосазданог
Адама и Еву.“
„Господару, ако тако беше Бог проклео лозу и плод њен, за
какву је она потребу сада?“
„Право ме запита. Када учини Бог потоп на земљи и 409
тисућа дивова погуби, попе се вода изнад гора високих на
двадесет лаката, и уђе вода у рај и изнесе од лозе један прут.
Како повуче Бог воду и настаде суво, изиђе Ноје из ковчега и
нађе лозу како лежи на земљи. И не знађаше шта је, осим што
чу о њој каква је изгледом. У себи помисливши, рече: ,Ово је
уистину лоза коју беше засадио Сатанаил усред раја, којом
превари Еву и Адама. И због тога је прокле Бог и плод њен. Ако
је засадим, разгневиће се на мене Бог.‘
И савивши колена своја, пошћаше двадесет дана. Молећи
се говораше:
,Господе, ако засадим од дрвета овог, хоћеш ли се прогневити
на мене, Господе?‘
И посла Бог анђела свог Саразаила и рече му:
,Устани и засади дрво које нађе, ја ћу га променити и
учинићу га на добро.‘
Него, чувај се, Варуше, још ти има дрво то зла у себи, као
што и Сатанаило не измени зла своја. Који много вина пију, сви
378
зло чине. Нити брат брата воли, нити отац сина. Због зла вин-
ског бивају туче, прељубе и блуд. Сва зла због вина бивају.“
И затим ми рече анђео:
„Ходи, Варуше, и показаћу ти тајне над тајнама. И видећеш
одакле сунце излази.“
И показа ми кола четворопрега. И беху коњи пламени и
огњени. Коњи ти беху анђели крилати. И на колима тим сеђаше
човек носећи венац огњени. Та кола ношаху двадесет анђела. И,
гле, птица прелеташе. Крила њена беху од истока до запада. И
рекох ја Варух анђелу:
„Реци ми, господару мој, каква су ово кола? Ко је човек овај
који седи на колима и носи огњени венац? И која је птица ова?
И реци ми о томе.“
Рече ми анђео:
„Човек који седи на колима огњеним и носи венац огњени
то је сунце, а ова птица коју видиш да прелеће јесте заштитни-
ца читавог света.“
„Како је чувар света птица?“
„Ова птица простире крила своја и заклања огњене сунче-
ве зраке. Када не би заклањала сунчеве зраке, не би истрпео род
људски нити сва створења пламен сунчани. Заповеди Бог овој
птици да ради читавој васељени до скончања века. Али погледај
на десном крилу шта пише.“
И ја, приступивши, прочитах. И беху слова као река вели-
ка. И беху та слова златна. И прочитах оно што беше овако на-
писано:
„Нити ме земља роди, нити небо, него ме роди престо
Очев.“
И рекох ја Варух:
„Које је име птици овој?“
„Име птице ове је Феникс.“
„Пођи, Варуше, и угледаћеш славу Божију!“
И стајасмо и певасмо песму Богу. И чух гром веома велики
са неба. И упитах анђела:
379
„Шта би гром овај, господару мој?“
„Овај гром који чу разлучује светлост од таме, и узносе
анђели венац сунчев до престола Божијег.“
И видех сунце како иде и беше тужно и невесело као човек.
Видех и птицу ону која иђаше са њим. И беше невесела. И упи-
тах анђела:
„Зашто је птица она тако невесела?“
„Невесела је због жеге и врелине сунчеве.“
И чух је како зове:
„Светлодавче, Господе, пошаљи светлост своју свету!“
Када позва „Светлодавче, Господе, пошаљи светлост своју
свету,“ одмах се петао огласи. И затим рекох анђелу:
„Господару, реци ми да ли много почива сунце?“
„Толико почива док се петао не огласи па док светлост не
буде и онда пође.“
И затим ми рече анђео:
„Чуј, Варуше! Још ћу ти рећи о преласку сунчевом. Када
мине дан и сунце пређе, девет анђела узму венац сунчев и узносе
га до престола Божијег, јер се испрља од земље и од грехова
земаљских, јер када сунце прелази по небесима не трпи видети
сва безакоња по земљи: убиства и прељубе и плаче оскрнавивши
венац свој. Због тога се чисти пред престолом Божијим.“
И затим рекох анђелу:
„Господару, реци ми о преласку месечевом, да сазнам какав
је.“
„Месец је сличан жени која седи на колима, а волови који
вуку кола јесу двадесет анђела. Лик месечев сличан је жени.“
„Господару, реци ми о овоме што ћу те питати. Зашто луна
нема подједнаку светлост као сунце, него стално умире и рађа
се?“
„Чуј, Варуше, рећи ћу ти да и о томе све знаш. Када превари
змија Еву и Адама и обнажише се због хране, плакаху горко
380
због наготе своје. И плакаше свака твар због њих: небеса, и
звезде, и сунце. И свака твар узнемири се до престола Божијег.
Анђеоске војске покренуше се веома због преступа Адамовог.
Луна се једина насмеја. И због тога прогневи се Бог на њу и
помрачи светлост њену, и учини да за кратко време стари и
поново се рађа. А испрва не беше тако, него беше светлија од
сунца и дужину дана имаше.“
И затим ме узе анђео небеске војске и показа ми веома горућу
реку. И беше на њој веома велико језеро. И упитах анђела:
„Какво је ово веома велико језеро?“
„Ово је језеро одакле облаци узимају воду и пуштају дажд
по земљи.“
„Како онда говоре људи да облаци силазе у море и узимају
морску воду и пуштају дажд по земљи?“
„Вара се род људски не знајући ништа, јер сва морска вода
је слана, те ако би дажд био из мора, не би плодови рађали по
земљи.“
И узе ме анђео славе и постави ме на пето небо и показа ми
врата превелика. И беху исписана на вратима тим имена људи.
„Само они могу ући овамо чија су имена написана овде.“
„Зар се отварају врата ова? Да уђемо на њих?“
„Не отварају се док не дође Михаило из царства Божијег,
али пођи и угледаћеш славу Божију.“
И док чекасмо чу се глас са горњег неба као троструки
гром. И рекох анђелу:
„Какав је овај звук, господару?“
И рече ми:
„То силази Михаило да прими молитве људи.“
И затим допре глас говорећи:
„Нека се отворе врата!“
И отворише се. И настаде гром већи од првог. И дође
Михаило. И изиђе пред њега анђео који беше са мном и поклони
381
му се. И видех како у руци држи хранилницу превелику и дубоку
колико је од неба до земље. И рекох анђелу:
„Господару, шта је то што држи Михаило?“
„То је где улазе молитве људске.“
И док ми говорасмо, дођоше анђели са земље носећи дарове
пуне цвећа. И рекох:
„Господару, ко су ови?“
И рече ми:
„То су анђели који служе праведним људима и зато добре
дарове доносе.“
И прими Михаило те дарове и положи их у хранилницу.
И видех друге анђеле који носе ризнице у којима не имаше
ничега. Беху тужни због грешних људи, јер не нађоше ништа
међу њима. И вапијаху ка првоначелнику Михаилу говорећи:
„Тешко нама, што смо у премрачна места људска послати и
што у њима не нађосмо ничег праведног! И ако је могуће, да се
тамо више не враћамо и смрад њихов не осећамо. Ако и у цркве
свраћају жене њихове, отуд их изводе на блуд и на блуд наводе.
И сваку нечистоћу чине, да већ не можемо са непокорним
људима живети.“
И рече им Михаило:
„Чујте, сви анђели Божији! Није вам заповеђено да одступате
од грешних људи, него вам је заповеђено да им служите док се
не покају. ,Ако ли се не покају и не преобрате се, ја ћу им сам
судити‘, рече Господ.“
И затим стиже глас са небеса говорећи:
„Идите и послужите грешницима док се не покају! Ако
ли се не покају, онда нанесите на њих грозницу, болест и смрт
напрасну, и скакавце, и гусенице, и тучу љуту, и гром, и град,
и бесове и рушења градова њихових. И децу њихову подавите,
јер се не убојаше Бога, нити се окупљају у цркви молитве ради,
него уместо молитве клетву приносе.“
„Погледај, Варуше, и видећеш пребивалиште праведних, и
славу и радост и весеље, и видећеш пребивалиште нечастивих,
сузе и уздахе, црве незаспале, и грешнике како зову до небеса:
,Смилуј нам се, судијо!‘“
382
„Ко су ови, господару мој?“
„То су грешници.“
„Допусти ми, господару мој, да и ја плачем са њима.“
„Плачи и ти са њима не би ли Господ Бог чуо глас твој и
смиловао им се.“
Допре глас с неба говорећи:
„Снесите Варуха на лице земље да исприча синовима
човечијим шта виде и чу о тајнама које му се предадоше.“
Богу нашем слава и част и клањање Оцу и Сину и Светом
Духу сада и увек и у векове векова. Амин.
383
Борба арханђела Михаила са Сатанаилом
Недовољно је познато у које време је настао овај апокриф. На

српскословенском језику позната су три преписа, један у фраг-
ментима из ХIV века и два из ХVI века, од којих су код једног
оштећени почетак и крај. Разликују се две варијанте, краћа и
дужа. Апокриф је испуњен сликовитим сценама надмудривања
арханђела Михаила са Сатанаилом. У српској народној
књижевности према мотивима овог апокрифа настала је при-
поветка Зашто у људи није раван табан и десетерачка песма
Цар Дуклијан и Крститељ Јован. Овде доносимо превод дуже
варијанте према српском препису друге половине ХVI века из
збирке Црквеног историјско-археолошког музеја у Софији број
1161, на странама 40а-55б, у издању Анисаве Милтенове.
Литература: А. Савић-Ребац, О народној песми Цар Дуклијан

и Крститељ Јован, Хеленски видици, Београд 1966, 67-93; Н.
Милошевић-Ђорђевић, Заједничка тематско-сижејна основа
српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције,
Филолошки факултет Београдског универзитета, Монографије, књ.
ХLI, Београд 1971, 204-213; Д. Петканова-Тотева, Апокрифна литера-
тура и фолклор, Наука и изкуство, София 1978, 171-183; А. Милтенова,
Апокрифът за борбата на архангел Михаил със Сатанаил в две ре-
дакции, Старобългарска литература, 9, София 1981, 99-105; Иста,
Неизвестна редакция на апокрифа за борбата на архангел Михаил със
Сатанаил, Литературознание и фолклористика. В чест на 70-годиш-
нината на академик Петър Динеков, Българска академия на науките,
Институт за фолклор, Институт за литература, София 1983, 121-128;
Т. Јовановић, Траг апокрифа о борби са ђаволом у српској народној
књижевности, Књижевност и језик, LXLIII, 3-4, Београд 1995, 33-
55; Исти, Стара српска књижевност. Избор из средњовековне
књижевности: поезија, похвале, апокрифи, Завод за уџбенике и настав-
на средства, Београд 1997, 133-139; Апокрифи. Старозаветни, према
српским преписима. Приредио и на савремени језик пренео Томислав
23, I том, „Просвета“ - Српска књижевна задруга, Београд 2005; Исти,
Од апокрифа ка српској народној приповеци, Научни састанак слави-
ста у Вукове дане, 38/2, Београд 2009, 13-19.
384
Борба арханђела Михаила са Сатанаилом
Господ Бог наш Исус Христос, творац неба и земље,

све постојеће једном речју створи, као и мноштво анђела и
арханђела и оружја многа у вишњем Јерусалиму. Сиђе на земљу
Господ Бог да брани од лукавог род људски.
Господ основа земљу и засади рај, и човека створи по
изгледу свом узевши блато са земље. И заповеди му да влада у
рају и да царује над свим бићима на земљи. Када виде човека,
зли Сатанаил паде ничице на земљу, злу мисао помишљајући и
рече:
„Створи Господ од земље трошног човека. И над небесима
створи њега. И прослави га за све цареве. И анђелске војске
поклањају се њему. А ја га не могу гледати нити му се поклањати,
него ћу сакупити војске своје и славу своју и све чете анђелске
од 40000 и узећу боготкану одећу и часни богоплетени венац.
Скиптар анђелских редова заиста ћу узети, отићи ћу са небеса
и поставити престо свој на облацима небеским и бићу раван
Вишњем.“
И то све помисли прелукави Сатанаил. И преваривши
мноштво анђела, изиђе са седам утврђених небеса и у трен ока
отвори небеска скровишта ветра и кише. И изливаше се вода
на земљу. И учини небеса слична себи. И учини сунце тамним,
и луну тамном и звезде безрачне. И постави престо свој на
облацима небеским и седе на престо свој са мноштвом нечистих
демона около, свих 40000 негорњих војски.
На висинама позва Отац четири своја арханђела, прве
слуге престола свог, страшног Михаила, и Гаврила, и Урила и
Рафаила. И рече им Господ:
„Знате ли ви, моји анђели, како побеже прелукави Сатанаило
и како превари мноштво анђела које ја створих Светим Духом?
Имађах их као небеске војске своје, а он их превари, изведе их
у таму вечну. Ја затим створих међу људима апостоле, пророке
и мученике да буду изабрани, да чине по мојој вољи, и биће
ми као анђели. И умножићу анђеле своје стоструко бројније од
анђела отпадника небеских.“
Архистратизи рекоше:
„Докле ли ће тај варати и мучити род људски?“
385
„Узећу седми део света од седам векова.“
Арханђели не разумеше речи које рече Бог и рекоше:
„Објасни нам шта нам рече.“
„Објавићу вам када вам дам разум и истину од мене. Амин.
Кажем вам: када Сатанаил обману, одбеже и положи болест у
човека сачињеног од земље, кога ја створих својим рукама, али
и он ће частан бити у другом мом доласку. Тада ће смрт царевати
над сваким створом по земљи, над људима и над животињама,
зато што ће над свим тим бити Сатанаил са својим преступом,
пропадљивошћу, жалошћу смртном. И власт Сатанаилова
[отићи ће] у таму адску. И затим ћу створити други свет без
дана, који је бесмртан и бесконачан. И тамо ће бити радост
и живот. Праведници ће са мном бити у царству небеском, а
законопреступници ће испасти.“
И чуше глас како говори:
„Нечастиви неће угледати славу Божију!“
И рекоше архистратизи:
„Колико хоћеш, можеш!“
И затим рече Господ:
„Архистратиже Гаврило, теби говорим! Сиђи ка доњем
мучитељу. Узми од њега боготкану одежду и светли венац,
скиптар арханђелских чинова и сву славу коју узе од мене.“
Гаврило рече:
„Велик је Сатанаил по вештини. Вештином својом превари
мноштво анђела својих, те се због тога бојим ићи к њему.“
Владика рече:
„Послушај заповест Божију!“
Гаврило рече:
„Владико, још од почетка света анђелима беше непозната
тајна у тајности, и држиш у бесмртној руци божаство своје.
А нечисти дух својим лукавством надиђе нас, и сада преузе
нечастиве силе и уздиже се над дивним божаством. Дужина
његова, Владико, износи сто лаката, а ширина педесет лаката, а
врат му је дванаест лаката, уста су му као трпеза велика, поглед
као аспиде змије, и три главе су на њему. И сотона смрт [сеје] и
386
шкргуће зубима својим. И због тога ће ме, Владико, уплашити, и
због тога ћу се оглушити о силу твоју, али опрости свом слуги.“
Владика му рече:
„Господ је добар, Гаврило!“
И опрости Владика начелнику свом Гаврилу. И затим рече
Господ архистратигу Михаилу:
„Мир до мира! Ти беше први у царству мог првородног сина
Адама. Теби приличи, кажем, данас да сиђеш доњем мучитељу
и узмеш од њега боготкану одежду, и неувели венац и скиптар
арханђелских чинова, које узе од мене. И учини га неславним
и недостојним, као што и приличи, и да спознају слуге да су
пресрећни.“
Рече арханђел Михаило:
„Владико свесилни, ти знаш самог зломисленог да ме хоће
посрамити, али о заповести и добра твоја не могу се оглушити.
Поћи ћу ка доњем мучитељу. Поспеши ме, Владико, и постави
пресвету десницу на лице моје и помози ми. И молим ти се,
Владико, да се због речи које ћу му рећи не прогневиш на мене,
јер Господ види све вештине Сатанаилове од којих се сви анђели
његови плаше. Обманућу његов ум. Ако га не слажем, онда ћу
га преварити.“
„Ти пођи, мој Михаило, доњем мучитељу. Ако му и кажеш
лаж, нека ти је благословено и тако га зароби. Ја ћу ти послати
сунце да ти помаже и разгорећу га седмоструко јаче од сунца које
сија. И сажећи ћу осам лаката горе и брда и земљу. И исушићу
море за два дела. И излићу гнев мој на синове противничке и
законопреступнике.“
Михаило рече:
„Владико, али како могу ја врелину трпети и гнев доброте твоје?“
„Михаило, не бој се ти! Ја ћу пустити над главу твоју облак
студени.“
Тада Михаило паде на ноге Владичине. И испружи [Господ]
руку своју пресвету и стави је на главу Михаилову како би
посекао главу Антихристову и сву силу његову.
Када Владика цар благослови Михаила, овај сиђе на
друго небо и узе смртоносни мач свој и наоштри га. И рашири
387
крила своја од четрдесет лаката у ширину и затруби у трубу
своју. И затрепта крилима својим и пође са небеских висина.
И од силаска његовог и од звука крила његових заљуљаше се
небеса и устрепта земља. И побеже море у дубине, а бездани
се затресоше. Антихрист сеђаше на престолу свом. Смете се и
рече:
„Шта то би, као да се земља затресе данас? Шта ли је то док
море побеже? Као да је гнев горњег Оца против нас. Да не креће
сажм у бој?“
И погледавши злим својим оком на небо, виде како се
спушта као стуб огњени. И позна [Михаила] по крепком и
многолепном лицу његовом. И рече Сатанаил слугама својим:
„Михаило са небеса силази те му изиђимо у сусретање да
видимо којим нам послом иде.“
И пођоше све војске његове у сусрет Михаилу. И када
видеше смртоносни мач, не смеђаху му прићи. Од звука крила
његових заљуљаше се небеса, а зли ђаволи беху одбацивани
по три попришта и падаху ничице на земљу. Тако увиде зли
Сатанаило да ради невоља иде Михаило к њему. И узе мач свој
огњени и стреле своје. И лук свој натегну спремајући се за
борбу са Михаилом. Тада Михаило сиђе на камен и даде знак
земљи говорећи јој:
„Овако ти поручује Господ: ,Да се држимо добро, да будемо
са страхом.‘“
Тада земља и све што је на њој укроти се. И наступи тишина
по поруци Михаиловој. И угледа како је на небесима лед, и
сунце тамно и месец блед. И то све виде Михаило и рече:
„Лагаћу и хвалићу га.“
И рече:
„О, силни, видех дела твоја добра и вештине и војске твоје
велике. И дела твоја су боље створена од оних вишњег Оца.
Ти спремаш стреле и лук свој и мач оштриш против мене као
да се за битку спремаш против мене. Не поступаш долично.
Ја, пак, знам да се сваки цар радује када види војника или
старешину да долази из туђих места. Он му спрема престо и
трпезу и поздравља га. Ја, пак, побегох овде да будем с тобом,
а ти стреле и мач припремаш за мене. Видех дела твоја добра
и велике вештине твоје, и видех небеса украшена и утврђена
388
руком твојом, и видех сунце пресветло и месец сјајни, и видех
звезде украшене, ветар вејући. И видех силу твоју и због тога ти
дођох ако хоћеш да будем с тобом неодступно. Ускоро ће доћи
на хиљаде чета да буду с тобом овде.“
Тада Сатанаил рече слугама својим:
„Радујте се данас, слуге моје, и веселите се анђелима!
Радујте се и веселите се, престони моји! Весели се и ти, државо
моја, јер Михаило дође к нама и сву нам истину изрече, да ће
нам све војске прићи.“
И рече Сатанаил Михаилу:
„Радуј се и ти, прекрасни Михаило, звездо светла! Учинићу
те другим у мојој војсци.“
И заповеди да се постави Михаило на други престо и седећи
да се држе за руке.
Заповешћу Божијом отворише се сунцу врата. И изгреја
сунце палећи и горући. И почеше горети брда. И задими се
земља веома, као и небеса Антихристова. И задимише се све
слуге његове. Од пржења сунчевог лежаху као мртви на земљи.
И Антихрист се смете. Због Михаила не смеђаше поменути
врућину. Над собом Михаило угледа знамење – покриваше га
облак невидљиви. И рече Михаило:
„О, силни, шта да радимо кад нас сунце гори и жеже, а
земља се дими од велике ватре? И чете твоје леже као мртве по
земљи. Реци шта да чинимо да не погинемо.“
Тада Сатанаил рече:
„Не бој се, Михаило! Јеси ли видео са каквом вештином ја
живим са анђелским војскама мојим? Не бој се од огња овог!
[Уздај се] у ум мој и у силу моју.“
Михаило рече:
„Ти силан јеси, не бојиш се, али ја врућину ову не могу
трпети. Не видиш ли да напустих вишњег Оца и дођох теби и
због тога ме пали огањ?“
Сатанаил рече Михаилу:
„Не бој се ништа, знам језеро велико и поћи ћемо да се у
њему окупамо, да се расхладимо док не зађе сунце. И поћи ћемо
на исток и затворићемо сунцу врата да не може на нас сијати.“
Чувши Михаило за језеро, обрадова се, јер га хтеде
заробити. И рече му:
389
„О, силни, пођимо на језеро!“
Тада Сатанаил [тајно рече] слугама својим:
„Чувајте Михаила и пазите много како не би лукавством
и лажима узео добре дарове од мене и учинио ме ружним и
неславним, да ако тако буде, да ми се не подсмехују слуге моје
и говоре анђели моји: ,Гле, кнез наш убоги постаде заробљеник
овог Михаила!‘ Ја сам господ. Нико да се не смеје и не чини
лукавства.“
И узевши слуге своје, пођоше на језеро. И разговараху о
Богу и како ће затворити пут сунцу. И рече Михаило Антихристу:
„Господару, пожуримо због сунца, а затим ускоро да
учинимо шта желимо!“
И затим стигоше до језера. И рече Сатанаил Михаилу:
„Уђи да се расхладиш. Ја ћу те услужити, јер си ми драг.“
Рече Михаило:
„Није роб бољи од господара свог. Ти си на небесима био
први, ти ћеш, дакле, и у дубинама први бити, јер ја не познајем
дубине језера и бојим се морских звери и змаја кога Отац
створи. Хајде, ти си силан и укроти змаја силом својом, па ћу ја
ући. Мени више доликује да служим тебе.“
Тада Сатанаил скиде одећу своју и венац и сву славу коју
беше узео од анђела Божијих. И даде Михаилу у руке. И рече
Михаилу:
„Да не паднеш у искушење због мене!“
А Михаило му рече:
„Тако ми силе твоје, нема у мени лукавства.“
И затим рече Сатанаил кришом слугама својим:
„Чувајте Михаила тврдо!“
И уђе у језеро да се купа. Уђе и затим изиђе. И виде Михаила
са очима према небу како се припрема. И рече му:
„Михаило, све се кунеш силом мојом, али закуни ми се
вишњим Оцем да ћу бити безбрижан.“
Виде Михаило да не може преварити лукавство његово и
тада рече:
„Тако ми силе твоје, господару, и силе вишњег Оца, нема
лукавства у мени.“
Тада лукави рече:
„Нема лукавства у Михаилу.“
390
И ослободи се брига и страха и затрепери нечастивим
крилима својим и сиђе у дубине језера. И звук грома настаде у
води од силаска лукавог. И сатре мноштво риба и звери земаљских
и морских. И чу змај звук грома великог. И стаде Сатанаил на
најкрајњу дубину и дохвати се са њим. И рече му змај:
„Сада си сатро све живо у мору, али пођи у дубину до
крајњег дна.“
„Шта хтедох то и нађох, и желим да сиђем до крајње
дубине.“
Тада се Михаило помоли Господу говорећи:
„Сведржитељу и вечни царе, који си огњеним чиновима
саздатељ и невидљивим силама управитељ, никада ни од једног
човека виђен, буди ми помоћник, арханђелу твом, јер ти си
Владика свему. Чуј ме у овај час и увећај дубину ову све до
небеса. И спусти пресвету десницу своју, Владико, да ме не
ухвати лукави са ђаволима својим и дотакни се оружја његовог
да се не похвали арханђелом твојим.“
И помоливши се, Михаило учини знамење страшно над
језером у име небеског Оца, и окова га ледом. И затрепери
крилима својим и дође до првог неба. И ту га срете Господ Бог
и обрадова му се. И рече:
„Радуј се, Михаило, што доносиш своје своме!“
И арханђели повикаше из свег гласа и рекоше:
„Твоје од твог принесе ти се од свега за све.“
И сазнаше све силе да Михаило дође и повикаше у један глас:
„Теби појемо благосиљајући те! Благодаримо ти, Владико
сведржитељу, молимо ти се, Боже наш!“
И земља и море уздадоше хвалу и весеље и славу Михаилу,
а бездан се затресе.
И ту славу чу Сатанаил у крајњој дубини и спозна да је
оплењен и смете се веома. И борио се беше три часа док не одба-
ци змаја од себе на четири миље. Изиђе на површину језера и нађе
знамење небеско, и уплаши се. И повика из свег гласа и рече:
„Где сте, анђели моји?“
И не беше гласа од њих, јер их беше Михаило сатро на од-
ласку свом. И виде лукави Сатанаил да му забрани знамење
Господње да изиђе из језера. Зато узе велики камен двеста ла-
ката дужине и сто лаката ширине. Тај, пак, зли Сатанаил удари
391
тврд камен безаконом главом својом. И одбаци из језера камен
пет попришта од места. Настаде, пак, планина уз језеро то. И
назва се планина Тадера, као што је и до данашњег дана.
Изиђе зли Сатанаил и нађе војске своје како леже поубијане.
И завапи говорећи:
„Јао мени, изгубих све војске, и наду изгубих!“
И зашкргута зубима својим. И затрепери крилима својим и
стиже до трећег неба и ухвати [Михаила] за стопало и за десну
руку злом својом десницом. И када шчепа Михаила за стопало,
ухвати га и за свету боготкану одежду. Тада Михаило повика из
свег гласа и рече:
„Погледај, Владико, на свог слугу и испружи руку своју и
покриј и сачувај начелника свог! Нађох се у невољи због лука-
вог. И зграби ме за леву ногу и ухвати за божаствену одежду.
Онда сиђи, Владико, ухвати ме лукави! Не остави мене, слугу
свог, јер ћу погинути!“
Са висина рече Владика снажним гласом:
„Михаило, не бој се! Узми мач свој и удари га по његовој
глави и одузми му силу његову и уништи му очњи вид.“
Тада Михаило рече:
„Господе, дај ми твоју власт и твоју милост да га до краја
погубим да нам никада више не смета!“
Онда му рече Господ:
„Не тако, Михаило, него како ти рекох. Од дванаест сила
које му дадох, најпре му одузми пет, а остави му седам.“
Тада Михаило узе смртоносни мач и удари га поврх главе.
И спаде лукави. И изнеможе понорни Сатанаил. И оде у крајњу
дубину посрамљен и обнажен и оплењен, као што и доликује.
Михаило предаде у руке Божије боготкану одежду и неуве-
ли венац, скиптар арханђелских чинова. Учини Михаило онако
како му не даде Господ да погуби Сатанаила до краја. И долажа-
ху архистратигу Михаилу сви чинови, најпре власти и престо-
ли Господњи, свети херувими, створења четворокрила, серафи-
ми многооки и многолике легије анђелске. И све силе вишњег
Јерусалима долажаху на виђење са Михаилом како би виделе
војника. И обрадоваху се долазећи и гледаху га препланулог
лица као од жеге. И уздадоше му хвалу и радост велику. Богу
нашем слава у векове. Амин.
392
Како Давид написа Псалтир
Код старозаветних апокрифа посебну групу чини циклус о

цару Давиду и његовом сину Соломону. О њиховом животу ови
апокрифи говоре са далеко већим појединостима него што се у
Библији може наћи. У словенској традицији тој групи припада
неколико списа са двадесетак преписа. Српском наслеђу данас
је позната већина ових апокрифа. Тако се зна за Слово о цару
Давиду како се заче и како се зацари, Слово о цару Давиду, Слово
како Давид написа Псалтир, Како састављен би Псалтир, Слово
о Соломону и Премудрости Соломонове. По својој необичности
и уметничкој лепоти међу овим делима издваја се нарочито
Слово како Давид написа Псалтир. Пада у очи да постоје два
апокрифа који говоре о настанку Псалтира. Њима је само повод
за писање Псалтира исти, а све остало је различито. Први, под
називом Слово како Давид написа Псалтир, мотивски је далеко
богатији од апокрифа Како састављен би Псалтир. Овај други
јавља се скоро искључиво у предговорима уз Псалтир. Он је
особен и по томе што се у њему говори о више инструмената у
које се некада свирало. Апокриф Како Давид написа Псалтир
појављује се у пет српских преписа, насталих од ХV до ХVI
века. У апокрифу се настоји објаснити, и на својствен начин
оправдати, завршни стих у Псалмима „Све што дише нека хвали
Господа!“ (Псалам 150, 6) Према овом спису жабе су ставиле до
знања Давиду да и оне желе слободно да славе Господа и да их
он не сме у томе спречавати. Схвативши смисао жабље поруке,
Давид на крају својих Псалама исписа наведену мисао, која је
у апокрифу постала носећи мотив са необичним и маштовитим
разрешењем. Дело смо превели према препису последње
четвртине ХV века, који се налази у рукопису манастира
Никољца, број 52, на странама 179а-180б.
Литература: Н. А. Начовъ, Тиквешки рѫкописъ, София 1892,

12-13; А. И. Яцимирскiй, Библiографическiй обзоръ апокрифовъ въ
южнославянской и русской письменности, (Списки памятниковъ),
Выпускъ I. Апокрифы ветхозавѣтные, Петроградъ 1921, 174-177;
М. Д. Каган, Апокрифы о Давиде, Словарь книжников и книжности
Древней Руси, вып. II, часть 1, А-К. (вторая половина ХIV-ХVI
393
в.), АН СССР, Институт Русской литературы (Пушкинский дом),
„Наука“, Ленинград 1988, 52-59; А. Милтенова, Апокрифи за Давид
и за Соломон, Старобългарска литература. Енциклопедичен речник,
„Петър Берон“, София 1992, 33-34; Т. Јовановић, Српски преписи
апокрифа „Како Давид написа Псалтир“, Археографски прилози, 21,
Београд 1999 299-314; Апокрифи. Старозаветни, према српским пре-
писима. Приредио и на савремени језик пренео Томислав Јовановић,
Библиотека Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 23, I том,
„Просвета“ - Српска књижевна задруга, Београд 2005.
Како Давид написа Псалтир
Када се закле Давид Господу, обећа се Богу Јаковљевом.

Када се Давид зацари, заиска да потражи место Господу. И седе
писати Псалтир. И не знађаше одакле и шта да пише.
Један од велможа по имену Виор хтеде тајно цару говорити.
А цар рече:
„Дођи ноћу и испричај ми.“
Виор за вечера дође и виде младића како у ухо шапатом
говори цару. Виор се не јави, него изиђе ћутке. Изјутра му рече
цар:
„Зашто не дође да ми у тајности испричаш? Хајде дођи
увече и испричај ми!“
И затим дође Виор и виде прелепог младића како на ухо
говори цару. И затим се врати. Ујутру му рече цар са гневом:
„Зашто не дође како ти рекох?“
Виор рече:
„Господару, трипут дођох к теби и ниједне ноћи те не нађох
самог.“
Цар разуме и рече:
„Дођи вечерас.“
Када [дође], Давид га тада упита:
„Да ли је опет човек као и раније?“
Виор рече:
„Јесте, господару.“
Тада разуме Давид да му анђео говори да пише.
394
И беше бара близу писарнице цареве. И жабе крекетаху док
он писаше. И заповеди слугама и забранише жабама да крекећу.
Једне ноћи виде Давид велику жабу како се раскречила преко
његовог писања. Он је баци. И затим она дође и искаља му
писање. И зачуди се веома Давид и баци је. Када је трећи пут
нађе на писању, рече јој:
„О, ђаволе, питам те зашто ми такве пакости чиниш?“
Тада жаба проговори Давиду:
„Не дам ја теби Бога да славиш, као што ни ти мени не даш.“
Тада заповеди Давид да оду од баре. И затим се огласише
жабе. Тада Давид рече:
„Сваки створ да хвали Господа.“
И написа Псалтир. Би укупно 365 псалама. И зали их
оловом и врже их у море и рече:
„Ако је ово права реч Господња, нека се појави из мора.“
И проведе Псалтир у мору 70 година. И по Давидовој смрти
баци Соломон мрежу у море.И извуче Реч и нађе Псалтир са
153 псалма. Тада их објави свету. И испуни се свет песмама
псаламским. Тако и Господ наш Исус Христос у најновија
времена на том месту баци мрежу и ухвати 153 рибе као и
Соломон. Испуни се свет божаством и правом вером, јер рибе
беху речи Божије, Нови завет и крштење Христово. Богу нашем
слава у векове. Амин.
395
Слово о Соломону
О цару Соломону, познатом по мудрости и храму који је

саградио у Јерусалиму, постоје многе легенде. Низ духовитих
досетки о његовој мудрости нашло се у апокрифу под називом
Премудрости Соломонове. Једна од епизода из његовог живота
са одбеглом супругом постала је темом апокрифа Слово о
Соломону. Мотиви из овог апокрифа утицали су на настанак
српске народне приповетке Једна гобела у као, а друга из
кала. Апокриф је преведен према препису из збирке Народне
библиотеке у Софији број 308 из ХV/ХVI века.
Литература: М. Сперанскiй, Зам™тки о рукописяхъ Белградскихъ

и Софiйской библiотекъ, Известiя Историко-филологическаго
Института князя Безбородко въ Нежинѣ, т. 16, Москва 1898, 67-73;
Апокрифи. Старозаветни, према српским преписима. Приредио и
српска књижевност у 24 књиге, књига 23, I том, „Просвета“ - Српска
Слово о Соломону
Мудри цар Соломон беше син цара Давида и пророка

Господњег. И овлада читавом земљом. Имаше велика дела у
себи. Свим царевима иђаше прерушавајући се као неки пребег
и чињаше блуд са женама царевâ. И узимаше белег од царице.
И када одлажаше у своју земљу, пушташе белег који узимаше од
жена. И тако чињаше свим царевима ругајући им се. Давид рече:
„О, Соломоне, узми себи жену, не чини тако!“
Соломон рече:
„Ако не нађем према лепоти мојој прилику, другу нећу
узети.“
И нађе жену лепшу од свих на свету. И када је доведе у дом
свој и виде је цар Давид, рече Соломону:
„Заиста, ова лепота ће велике скандале учинити.“
И рече Соломон:
396
„Где ћеш наћи бољег од мене? Ја сам цар над царевима. Ја
сам мудрији од целог света. Ја сам најлепши.“
Давид рече:
„О, сине Соломоне, лепота која није доступна људима, они
ће учинити неприлична дела.“
Чу цар кипарски да је Соломон узео жену и сазва све блиске
своје и рече:
„Ко од вас може учинити да узмем жену Соломонову, даћу
му блага велика.“
И нађе се један див и узе драго камење, и бисер и злато
какво људски ум не може нити смислити и донесе га у земљу
Соломонову и продаваше га као неки трговац. Сви који гледаху,
чуђаху се. И испричаху царици за свите.
Царица рече:
„Доведите ми га да га видим.“
И позваху га. И виде царица и задиви се. И упита га и рече:
„Која је цена тога?“
Див рече царици:
„О, госпођо, не доликује то теби купити. Зашто ме питаш?“
„Зашто тако говориш, брате?“
Див рече:
„То у нашој земљи и робиње носе.“
„Док такво рухо робиње носе, какво тек рухо царица вашег
цара носи?“
Див рече:
„Наш цар нема царицу јер не налази такву красоту и
прилику према себи, али ако нађе царицу, припремио је палату
да се звездама игра.“
Царица устаде и рече:
„Да ли би хтео мене узети?“
Див рече:
„Заиста, твојој лепоти би се веселио и тебе би узео.“
И рече му:
„Како би ме довео њему?“
„Укради кључеве црквене и дај их мени.“
397
Она украде кључеве и даде му их. Див јој даде биље и она
умре. И испричаше Соломону. Соломон се зачуди:
„Зашто царици наступи напрасна смрт?“
И рече Соломон:
„Прожежите јој дланове да се не догоди дело о коме ми рече
отац Давид.“
Тако и прожегоше. Тада рече Соломон:
„Положите је у гробницу и оставите јој руку напољу да је
гледам када улазим, јер ми драга беше.“
И дође див ноћу и напоји је биљем и она оживе. И унесе је
у корабљу и предаде је цару кипарском. И цар је учини женом.
„Истину ми рече мој отац Давид.“
Обиђоше сву земљу и не нађоше је. И дође човек и исприча
му. Соломон рече:
„Како да видим да је то моја жена?“
Један човек направи рукавице са много драгог камења и оде
на Кипар продајући их. И царица га позва да купи рукавице. И
када их стави на руке своје, тада виде човек жежење од железа
на руци њеној и позна је. И дође и исприча Соломону. Соломон
се растужи веома. И окупи сто добро наоружаних војника. И
уведе их у Кипарску земљу претварајући се као да су људи
тог цара. И постави их Соломон око града који се зове Сеаф.
Соломон се најави као да је страни брат и уђе у град. Цар беше
ван града. Царица виде Соломона из палате и позна га и посла
да га позову. И када уђе к њој, упита га царица:
„Шта хоћеш овде?“
„Ти знаш колику љубав имадох према теби. Хоћу да умрем
гледајући твоје лице.“
А војницима својим беше рекао:
„Скријте се и будите близу града, те када чујете трубу, ту да
се нађете.“
Царица сакри Соломона. Када дође цар у палату царици,
ухвати је за плећа и заигра са њом. Тада царица рече:
„Када би видео Соломон да играш са мном, шта ли би ти
рекао?“
398
Цар рече:
„Шта би ми рекао Соломон? Ако је и велик цар, али ми је
и брат, јер ја сам цар у својој земљи. Ја тебе нисам у рату узео,
него си ти сама због блуда дошла.“
Тада царица рече:
„Хоћеш да видиш Соломона?“
Цар рече:
„О, луда жено, шта говориш? Соломон је цар над царевима,
где овде да се нађе?“
Она рече:
„Ако ти покажем Соломона, ништа му не реци него
га погуби. Ако ли ти каже до четири речи, заиста, он ће те
погубити.“
Цар рече:
„О, луда жено, где Соломон да прође поља? Пуно је људи,
а ти тако говориш.“
Она изведе Соломона и показа га. Истовремено повика:
„Ништа му не говори, него га погуби!“
Цар рече:
„Здраво ли си, Соломоне?“
„Здраво сам, него здраво ли ти је жена?“
Цар рече:
„Соломоне, када би ти неко дошао у дом твој и пре тога ти
поздравио жену твоју, шта би му учинио?“
„Бацио бих га у тамницу да тамо лежи три дана.“
Тада га бацише у тамницу и после три дана изведе га цар и
доведе га на суд и рече:
„О, Соломоне!“
Цар рече:
„Када цар ухвати цара, шта му учини?“
„Погуби га, али молим те, царе, ако сам ти у рукама, ја сам
ипак цар. Ја због жене погибох. Не погуби ме у тајности, јер
нико не може сазнати да је погубљен Соломон, него изведи
399
ме у поље и обеси ме за дуб велики како би свако видео да је
Соломон погинуо.“
Цар га постави на кола. И повезе Соломона у поље. И
насмеја се Соломон.
И упита га цар и рече:
„Зашто се насмеја?“
„Господару, чудим се где точак на точак уседа, а оба у
блато.“
Цар га упита и рече:
„Где је твоја мудрост коју имаш?“
И Соломон му рече:
„Моја мудрост је отишла у смрт, јер када је човек гладан,
нема никакве мудрости, него мисли да се наједе. Тако и мене
жалост превлада, те ћу у жалости умрети.“
Када га привезаху за дрво, Соломон рече:
„Дај ми, брате, трубу да затрубим на самрти, јер би ми било
драго.“
Дадоше му трубу осмогласну. И попе се на дуб и затруби
три пута. И чуше војници његови и дођоше брзо. И ухватише
цара и царицу. Соломон рече:
„Видесте ли како точак на точак уседа.“
Цар рече:
„Господару, дај ми слатку смрт!“
И тако му пусти крв из свих жила и умре слатко. Царицу
свеза коњима за ноге и растргоше је. Соломон узе сву Кипарску
земљу.
Богу нашем слава у векове векова. Амин.
400
Житије и исповест Асенете
Асенета је старозаветна личност која се у Библији спомиње

врло мало (само у Првој књизи Мојсејевој: 41, 45, 50; 46, 20).
Апокриф о Прекрасном Јосифу и Асенети говори о великој
љубави ове две личности. Спис је преведен са грчког на словен-
ски језик и иде у ред најлепших дела ове врсте. Његова књижевна
вредност запажа се нарочито у јединственим лирским мести-
ма, испуњеним љубављу, каква су иначе врло ретка у читавој
хришћанској литератури средњег века. Опис спољашњег изгле-
да Асенете и Јосифа такође је ретка појава каква се не среће
у већини прозних жанрова ове епохе. Трајање овог апокри-
фа у словенској рукописној традицији до новијих времена до-
ста је оскудно. Један од два српска преписа, из прве полови-
не ХV века, чувао се у рукописном фонду Народне библиоте-
ке у Београду под бројем 29, на странама 141а-160б, и изгорео
је 6. априла 1941. године у немачком бомбардовању Београда.
Споменути препис апокрифа објавио је Стојан Новаковић, пре-
ма чијем издању доносимо његов превод.
Литература: S. Novaković, Srpsko-slovenski zbornik iz vremena des-

pota Stefana Lazarevića, Starine Jugoslavenske akademije znanosti i um-
jetnosti, IX, Zagreb 1877, 27-42; В. М. Истринъ, Апокрифъ объ Iосиф™и
Асенеф™, Древности. Труды Славянской Комиссiи Императорского
Московского Археологического Общества, т. II, Москва 1898, 146-
199. И као посебан отисак, 1-54; K. Lucerna, Građa za studiju o apokri-
fu: Život i ispovijedanje Asenete, kćeri Pentefrijeve, koju je uzeo prekrasni
Josif za ženu, Rad JAZU, 224, Zagreb 1921, 168-188; K. Lucerna, Život
i ispovijedanje Asenete, Hrvatska prosvjeta, VIII, 9, Zagreb 1921, 257-
268; Т. Јовановић, Апокрифи о Јосифу и Асенети, Источник, IV, 14-16,
Београд 1995, 131-150; Апокрифи. Старозаветни, према српским пре-
писима. Приредио и на савремени језик пренео Томислав Јовановић,
Библиотека Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 23, I том,
„Просвета“ - Српска књижевна задруга, Београд 2005; Й. Райнхарт,
Йосиф и Асенета в славянски превод, Пѣние мало Геωргию, Сборник
в чест на 65-годишнината на проф. дфн Георги Попов, Издателски
център „Боян Пенев“, София 2010, 478-491.
401
Житије и исповест Асенете
Беше петог дана другог месеца прве од седам плодних

година. Посла фараон Јосифа да обиђе сву Египатску земљу.
И дође Јосиф у пределе Сунчевог града. И проведе тамо
сакупљајући пшеницу из тих крајева као песак морски.
Беше, пак, човек у граду том, сатрап фараонов. И он беше
над свим сатрапима и велможама фараоновим. И беше човек
богат веома, и мудар и кротак. И беше саветник фараонов, а
име његово беше Пентефрије. И беше старешина Сунчевог
града. Беше кћи у њега, девојка од 18 година, висока, и красна
и лепотом веома прелепа – више од свих девојака на свету, јер
ниједна не беше слична њој од египатских и јеврејских кћери.
Беше велика као Сара, красна као Ревека и добра као Рахила. И
беше име девојци Асенета.
Прочу се, пак, лепота њена по читавој земљи оној. И
прошаху је сви синови великаша, и војвода, и цареви за
брак, и сви синови моћних. И би завист велика међу њима и
непријатељство велико око ње. Окушаваху се браћа међу собом
због ње. Дочу за њу и први син фараонов и замоли оца да му је
даж за жену. Говораше му:
„Дај ми Асенету, кћер Пентефријеву, старешине Сунчевог
града, за жену.“
Рече му, пак, отац његов Сармон:
„Зашто просиш жену нижег рода од себе? Цар си читаве
васељене. Немој, ипак, него ево кћери Јоакима цара заручила ти
се, и царица је веома лепа. Њу, дакле, узми себи за жену.“
Асенета беше понизила сваког човека, и досадила и
дозлогрдила сваком мушкарцу. И нико је не виде, јер беше кула
у двору Пентефријевом велика и веома висока, а на врху ње
беше палата која имаше десет одаја. И беше прва одаја велика
и прекрасна, каменом црвеним поплочана, и зидови њени
украшени различитим и драгим камењем. И беше таваница
одаје оне златна. Унутар ње беху богови египатски, којима не
беше броја – златни и сребрни и од свега дражи Асенети. И
бојаше их се и приношаше им жртве.
Друга одаја имаше само хаљине и ковчеге Асенетиног
накита. И беше у њој злато много, и сребро, и хаљине опточене
златом, и платна нарочита. И ту беше сав њен накит девојачки.
402
Трећа одаја имаше сва блага земаљска и беше ризница
Асенетина. Осталих седам одаја имаху седам девојака, свакој по
одаја. И оне беху слушкиње Асенети. Беху јој чак и вршњакиње,
исте ноћи рођене са њом. И беху веома лепе, као звезде небеске.
И мушкарци никада не говораху са њима, па ни мушка деца.
Беху три прозора на великој одаји. У њој се чуваше девство
Асенетино. Један прозор гледаше према двору ка истоку, други
ка северу на предворје, а трећи ка југу ка вратима. Постеља
златна стајаше у одаји према прозору који гледаше на исток и
беше прекривена пурпуром златотканим, и рубином и визоном
изаткана. На тој постељи никада мушкарац са женом није био,
осим саме Асенете.
И беше двор велик око те куће, и зид беше око двора веома
висок, каменом великим сазидан. На двору беше четворо
железних врата, и на њима чуваху стражу по 18 стражара,
младих и снажних, наоружаних. И беху засађена до зидова
различита дрвета, красна, са свакаквим плодовима. И беху сви
плодови њихови тада зрели, јер беше време жетве. Са десне
стране двора беше извор воде обилне. И под кладенцем беше
велико мермерно корито у коме се сакупљала вода из оног
извора. Отуд истицаше река протичући посред двора и напајаше
сва дрвета која су била у њему.
Дође, пак, Јосиф осамнаестог дана четвртог месеца прве од
седам година у пределе Сунчевог града и сабираше пшеницу
тог краја као песак морски. И како се приближи Јосиф оном
граду, посла испред себе 12 мужева Пентефрију, старешини
Сунчевог града, поручујући:
„Код тебе ћу данас обитавати, јер време је поднева и обеда,
а жеге сунчеве је много, те да починем под кровом дома твог.“
Чувши, пак, Пентефрије се обрадова радошћу великом и рече:
„Благословен Господ Бог Јосифов!“
И позва управника дома свог и рече му:
„Похитај и украси дом мој и вечеру велику зготови, јер
Јосиф силни Божији долази нам данас.“
Дочу, пак, Асенета како дођоше из дома пољског родитељи
њени и зарадова се и рече:
„Да идем и видим оца свог и мајку своју како дођоше са
имања наследства свог.“
403
И похита и обуче се Асенета у одећу од визона, рубином
и златом извезену, и препојаса се појасом златним, и положи
гривну на руку и на ногу своју и окити се венцима златним. На
врат свој стави украс од камена драгог који свуда имаше имена
египатских богова, урезаних свуда на гривнама по камењу. И
стави на главу своју дијадему и пожури да сиђе из палате своје.
И дође оцу и мајци својој и пољуби их. Обрадова се Пентефрије
и жена његова кћери својој великом радошћу, јер је видеше
украшену као невесту Божију. И изнеше све плодове које су
донели са поља свог и дадоше кћери својој. И обрадова се
Асенета плодовима свим: воћу, грожђу, финицима и смоквама.
И рече Пентефије кћери својој:
„Чедо!“
А она рече:
„Ево ме, господару!“
А он јој рече:
„Седи између нас и испричаћу ти речи моје.“
И седе Асенета између оца и мајке своје. И узе је отац
десном руком за десну руку њену и рече јој:
„Чедо!“
И рече Асенета:
„Реци, дакле, оче мој и господару мој.“
А Пентефрије рече:
„Ево, Јосиф моћни Божији долази к нама данас. Он је кнез
читавог Египта, и фараон га постави властелином целе земље.
И он треба да прехрани пшеницом сву земљу и спасе је од
долазеће глади. Јосиф је човек побожан и паметан и чедан као
и ти данас, и човек силан у мудрости, и Дух Божији и благодат
Божија су на њему. Дођи, дакле, чедо моје, и предаћу те њему за
жену, и бићеш му невеста и он ће ти бити муж заувек.“
Како чу Асенета речи оца свог, обли је велики зној као
крв. И разгневи се јарошћу великом и погледа на оца свог
разрогаченим очима и рече:
„Због чега тако говориш, господару мој и оче мој, и хоћеш
ме беседама својим предати као робињу мужу иноплеменику
и пребеглицу купљену? Није ли он Хананејац и отуд доведен
овамо? Није ли он лежао са господаром својим и вргнут са
њим у тамницу, а фараон га изведе из тамнице, јер разабра сан
404
његов? Зар не? Него, да се привежем за царевог јединородног
сина, јер он је цар читаве земље.“
Ово, дакле, чувши отац њен, посрами се што о томе
говораше кћери својој Асенети, јер му са јарошћу и гневом
одговори. И, гле, младић од слугу Пентефријевих утрча и рече:
„Ево Јосиф пред вратима дома нашег стоји!“
Асенета чувши, побеже од лица оца свог и мајке и уђе у
одају своју, и стаде на прозор који гледа на исток да види онога
који долази у дом оца њеног.
Пентефрије изиђе у сусрет Јосифу, и жена његова и сав род
његов. И отворише врата која су на истоку двора. И уђе Јосиф
седећи на двојној колесници фараоновој. И беху упрегнута
четири коња, бела као снег, са златним уздама. Колесница беше
окована златом. И беше Јосиф одевен у одећу белу. Хаљина
његова беше црвена, визоном и златом изаткана; и венац златан
на глави његовој. Око венца беше 12 каменова одабраних, а
изнад каменова беше 12 звезда златних. И скиптар царски беше
у руци његовој десној. И беше над њим грана маслинова. На њој
беше плода много и у њему уља преобилно.
И уђе Јосиф у двор. И затворише се врата, а што беше
мушкараца и жена, остадоше напољу, пошто стражари на улазу
затворише врата пред свим странцима. Дође, пак, Пентефрије
и жена његова и сав род његов, осим једине кћери његове
Асенете, и поклонише се Јосифу лицем до земље. И сиђе Јосиф
са колеснице своје и поздрави их десном руком својом.
И виде Асенета Јосифа, и омили јој веома душом, и омекша
срце њено, и колена јој ослабеше, и устрепта тело њено, и
уплаши се страхом великим, и уздахну и рече:
„Камо идем и где се скривам од лица његовог? И како ће ме
погледати Јосиф, слуга Божији, пошто говорах зла о њему? Камо
бежим и скривам се када све скривено овај види и ништа се не
крије од њега због светлости која је у њему? И сада милостив
буди, Боже Јосифов, јер говорах ја речи зле у незнању! Шта
видех ја сада окајана? Не рекох ли, дакле, говорећи како иде
Јосиф, син пастирев, из земље Хананије, а ево данас сунце са
небеса дође ка нама на колесници својој и уђе у дом наш? А ја
бесмислена и дрска понизих њега и изговорих речи зле о њему,
и не знађах како је Јосиф син Божији, јер ко од људи роди икада
405
овакву лепоту, и која утроба породи таквога у свету? Јао мени,
окајаној и безумној, како изрекох оцу мом речи зле! Сада да ме
даж отац мој Јосифу за слушкињу и робињу, служила бих му за
вечита времена.“
И уђе Јосиф у дом Пентефријев и седе на престо. И оми
ноге његове Пентефрије и постави му трпезу засебно, јер не
јеђаше са Египћанима, него их се гнушаше. Рече, пак, Јосиф
Пентефрију и свој родбини његовој:
„Ко је жена она која стајаше у оканцима прозора? Нека оде
ипак из града овог.“
Јер бојаше се Јосиф да не настрада некако од ње као од
других жена египатских, пошто га ражалостише све жене и
кћери велможа и војвода Египта желећи да спавају са њим. И
многе од жена и кћери египатских, колико год их видеше Јосиф,
много пострадаху због лепоте његове. И молиоце своје слаху
њему са златом и сребром и даровима скупоценим. А Јосиф их
отпушташе са згражавањем и увредом говорећи:
„Нећу сагрешити пред Богом Израиљевим!“
И лице Јаковљево имаше пред очима као прекор, и сећаше се
заповести оца свог, јер говораше Јаков Јосифу и браћи његовој:
„Чувајте се, децо моја, чврсти од жена туђих, не општите са
њима, јер је [то] пропаст и погибељ.“
Због тога рече Јосиф да оде жена она из храма оног. И рече
Пентефрије:
„Она коју виде у палати није туђа, него је кћи наша, девојка,
и мрзи сваког мушкарца, и ниједан мушкарац други не виде је
никада осим ти данас. И ако хоћеш, да дође и да говори с тобом,
јер кћи наша јесте а твоја сестра.“
Обрадова се Јосиф радошћу великом, јер рече Пентефрије
„мрзи сваког мушкарца“. И рече Јосиф Пентефрију и жени његовој:
„Ако је кћи ваша, нека ипак дође. Као сестра ми је и волећу
је као сестру своју од данас.“
И изиђе мати Асенетина и доведе је Јосифу. И рече
Пентефрије кћери својој:
„Пољуби брата свог, јер и он је чедан као и ти, и мрзи сваку
жену туђу као и ти сваког мушкарца туђег.“
И рече Асенета Јосифу:
„Радуј се, господару, благословен Вишњим Богом!“
406
И рече јој Јосиф:
„Да те благослови Бог који оживљава сваког човека!“
Пентефрије рече Асенети:
„Приступи и пољуби брата свог.“
Када приступи пољубити Јосифа, испружи он десну руку
своју и положи је на прса њена и одгурну је говорећи:
„Не приличи мушкарцу побожном, који благослови устима
својим Бога живог и једе хлеб благословен нераспадљив да
пољуби жену иноплемену, која благосиља устима својим идоле
неме и мртве, и једе са трпезе хлеб угушивања, и пије од пића
њиховог чашу уловљења, и маже се машћу шкодљивом, али
мушкарац побожан целива мајку своју и сестру своју, рођену од
мајке своје, и сестру која је из његовог племена и рода, и жену
која је јединопостељна са њим, која благосиља устима својим
Бога живог. Такође и жени побожној не доликује пољубити
мушкарца иноплеменика, јер мрзост је пред Богом.“
Када Асенета саслуша речи ове, ожалости се веома, и
уздрхта, и погледа на њега, и напунише се очи њене сузама.
Видевши је, Јосиф јој се смилова веома, јер беше кротак и
милостив и богобојажљив. И подиже руку своју над главу своју
и рече:
„Господе Боже оца мог Израиља, Вишњи и силни, који
оживљаваш све и призиваш из таме у светлост и из смрти
у живот сам, Господе, оживотвори и обнови девицу ову и
благослови је Духом својим, и благослова твојег да испије чашу
коју си изабрао пре него што се она родила, и да уђе у покојиште
твоје које припреми онима који те воле.“
И обрадова се Асенета због благослова Јосифовог радошћу
великом. И пожури и узиђе у палату и паде на постељу своју
болујући, јер држаше је радост, и туга, и страх и ватра велика
чувши речи ове од Јосифа, које јој изговори о имену Бога
Вишњег. И плакаше плачем великим и горким. И раскрсти са
боговима својим које поштоваше, и ишчекиваше шта ће бити
увече.
Окончавши са јелом и пићем, Јосиф рече слугама својим:
„Упрегните коње у колесницу!“
Рече затим:
„Да идем, ипак, и обиђем све градове и земље.“
407
Рече Пентефрије Јосифу:
„Да отпочинеш, господару мој, данас, а сутра да идеш на
пут свој?“
Јосиф рече:
„Не, него да изиђем данас, јер ово је дан у који поче Бог
стварати дела своја, а осмог дана доћи ћу опет к вама и удворићу
се овде.“
Када он оде, изиђе Пентефрије са родбином својом у поље.
И оста Асенета сама са девојкама, превијајући се и плачући док
не зађе сунце. Нити хлеба јеђаше нити воде пијаше. И док други
спаваху она једина бђаше. И отворивши врата, сиђе и затече
вратарицу заспалу са децом својом. И пожуривши, скиде вео
свој и напуни га смећем, и узиђе на палату и просу га свуда. И
закључа врата тврдо кључем железним. И уздисаше уздасима
великим и плачем. И чу уздахе Асенетине девојка коју вољаше
више од других девојака. И пожури и нађе врата закључана. И
чувши уздахе њене, рече:
„Зашто тугујеш, госпођо моја, и шта те је ражалостило?
Отвори нам и видећемо те.“
И рече им Асенета која је била изнутра затворена:
„Глава ме боли и не могу вам сада отворити, јер изнемогох
свим удовима својим, него идите међу остале у вашу собу.“
Када одоше, устаде Асенета и отвори врата своја и упути се
у своју другу одају у којој беху ковчези одеће њене. И отворивши
један од ковчега својих, узе хаљину црну, која јој беше за
оплакивање, у коју се обукла и плакала када умре брат њен
први. И свуче Асенета опрему своју царску и обуче се у црну. И
отпасавши појас свој златни, опаса се врпцом. И скиде покров
са главе своје, и венац и прстен са руке своје и узе сву одећу
своју изабрану и баци је кроз прозор ништима. И узе све богове
своје сребрне и златне, којима не беше броја, и поломивши их
на ситно, баци их ништима и којима су потребни. И узе вечеру
своју, и хране, и меса, и рибе, као и све жртве богова својих, и
посуде вина, и потребе њихове, и баци све псима кроз оканце
за јело. Обукавши се у вретиште и опасавши се ужетом, она
расплете плетенице своје, и посу пепелом главу своју, и леже на
сметлиште на поду. И удараше прса своја често обема рукама
својим. И плакаше горко сву ноћ са уздасима до јутра и видела.
408
И беше тло под њом као блато од суза њених. И паде затим лицем
својим Асенета на смеће и лежаше док не зађе сунце. Тако, пак,
чињаше Асенета за седам дана, никако ништа не окушајући.
И осмог дана прену се са пода на коме лежаше. И беше
раслабљена удовима од велике примирености. И пружи руке
своје и очи ка истоку и рече:
„Господе Боже, који дајеш свему што дише живот, изведи
невидљиво на светлост, ти који си створио све и објавио
нејављено, који си вазнео небо и основао земљу изнад водаж!
Боже, који си поставио камење велико у бездане водене, који
се никада не потапају, него до краја чине по вољи твојој!
Господе Боже мој, тебе призивам, саслушај мољење моје,
теби ћу исповедити, Господе, грехове моје и теби ћу открити
безакоња моја! Сагреших, Господе, сагреших! Безаконовах.
Бејах безбожна и говорах лукавства пред тобом. Оскврнише се
уста моја од жртава идолских и од трпезе богова египатских.
Сагреших, Господе, пред тобом и бејах безбожна славећи идоле
мртве и неме, и нисам достојна отворити уста своја ка теби! Ја
окајана сагреших, Господе, пред тобом, ја, кћи Пентефријева,
старешине гордога! И високоумно теби приносим, Господе,
молитву моју и ка теби вапим! Избави ме, Господе, од оних који
ме гоне, јер ја к теби прибегох, као дете прибегох, као дете к
оцу свом и мајци! А ти, Господе, испружи руке своје к мени
као отац чедољубиви, отргни ме из руку ђавољих, јер, ево, лав
стари, свирепи гони ме, а његова деца су богови и судије, које ја
одбацих од себе и погубих их, а отац њихов, ђаво, прогутати ме
хоће да покуша! Али ти, Господе, избави ме из руку његових,
и из уста његових истргни ме, да никада не уграби вук душу
моју и не растргне ме и не положи у бездани огањ и у буру
морску и не прождере ме велики кит! Спаси ме, Господе, пусту,
пошто ме отац мој и мати одбацише, јер поразбијах богове
њихове! Сада сам сирота и пуста и нема ми друге наде осим
тебе, Господе, јер ти си отац сиротих, и прогоњеним заштитник
и оскрбљеним помоћник! И сада све свезе оца мог Пентефрија
краткотрајне су и неприметне, а дарови наследства твог, Господе,
непропадљиви су и вечни! Посети сиротство моје, Господе, јер
теби прибегох пошто свукох царску одећу златоткану и обукох
се у хаљину црну! Ево, отпасах појас мој златни и опасах се
409
ужетом и вретиштем! Ево, одложих венац са главе моје и
посух се пепелом! Ево, пожд одаје моје, поплочан мермером
различитим и црвеним, и намазан мирисима свакојаким, сада је
умазан сузама мојим и пепелом посут! Ево, Господе, од пепела
и од суза мојих блато је у одаји мојој као на путу! Ево, Господе,
вечеру моју царску и храну дадох псима туђим, а ја за седам
дана ових нити хлеба окусих нити вина пих!“
Дође, пак, Асенети анђео светао са небеса и стаде над
главом њеном и позва је. И рече Асенета:
„Ко ме зове, јер су врата одаје моје закључана, а зид висок,
како, дакле, уђе у одају моју?“
И позва је други пут човек говорећи:
„Асенета!“
И рече:
„Ево ме, господару, извести ме ко си ти!“
Рече јој, пак, човек:
„Ја сам старешина војника храма Господњег и војвода свих
војника вишњих. Устани на ноге своје и испричаћу ти.“
И подиже очи и виде. И, гле, сличан по свему Јосифу, по
одећи, и венцем, и жезлом царским, осим што лице његово
беше као муње, и очи његове као светлост сунчева, и власи
главе његове као пламен огња, руке и ноге његове као железо
распаљено огњем. Асенета, видевши, паде лицем својим на
ногу његову са страхом и рече:
„Смилуј ми се, Господе!“
Човек јој рече:
„Осмели се, Асенета, не бој се, већ устани на ноге своје и
испричаћу ти!“
Када она устаде, он јој рече:
„Одбаци одећу црну коју носиш и вретиште од себе, и
пепео отреси са главе своје, и умиј лице своје водом живота,
и обуци се у нову светлу хаљину, и опаши бедра своја красним
двоструким појасом који је за девојаштво твоје, и затим дођи
мени, и саопштићу ти поруку која ти је упућена.“
И уђе Асенета у одају своју, а у њој беху ковчези опреме
њене. И отвори ковчег свој и узе одећу нову и нарочиту. И свуче
хаљину црну и обуче се у светлу. И отпојаса уже и вретиште
са бедара својих и опаса се златним појасом девојаштва свог,
410
једним преко бедара, а другим преко прса. И отресе пепео са
главе своје, и уми лице своје водом чистом, и покри главу своју
превезом лепим и нарочитим.
Приђе човеку. А он, видевши је, рече јој:
„Узми убрус са главе своје, јер ти си данас чиста девица,
и глава твоја је као у мушкарца младића. Осмели се, Асенета,
девице чиста, јер, ево, чу Господ речи исповедања твог. Осмели
се, Асенета, јер, ево, написа се име твоје у књизи живота и неће
се истребити до века, јер, ево, од данашњег дана обновићеш
се и оживотворићеш. И појешћеш хлеб живота и пићеш чашу
исцељења. Осмели се, Асенета, јер, ево, дарова те Господ као
невесту, и овај ће ти бити муж, и притом нећеш се звати Асенета,
него ће име твоје бити Град.“
Асенета рече:
„Да поразговарамо, господару, пошто нађох благодат пред
тобом! Седи мало на постељи док не поставим трпезу и хлеб
да једеш, и донећу ти вино добро које мирише до небеса, и да
пијеш и пођеш на пут свој.“
И рече јој човек:
„Донеси ми и посуду меда.“
Асенета рече:
„Да пошаљем, господару, у село и да ти донесем посуду
меда?“
Човек јој рече:
„Уђи у одају своју и наћи ћеш мед.“
Она уђе и нађе посуду меда како стоји на трпези, и беше
бела као снег, испуњена медом, а мирис његов – дах живота. И
узе га и донесе мушкарцу. Он јој рече:
„Како ми оно рече – нема саћа медног у дому мом, а, ево,
донесе ми га?“
И рече Асенета:
„Не имађах, господару, у дому мом саћа меда, него како
рече, створи се. Као да из уста твојих изиђе, господару, а мирис
његов као мирисање мира јесте, као уста твоја.“
Човек испружи руку своју и узе је за главу и рече:
„Блажена ти јеси, Асенета, како ти се открише тајне Божије!
Блажени припадају Господу Богу у покајању, као и они који од
овог меда поједу, јер мед овај створише пчеле од рајске хране.
411
И анђели Божији од овога једу. И свако ако једе од њега неће
умрети у векове.“
Испружи човек своју десну руку и одреза од њега, и додаде
руком својом у уста Асенети. И испружи руку своју и дотаче се
прстом краја меда окренутог ка истоку. И постаде изглед прста
његовог крвав. И пружи руку своју други пут и положи врх
прста свог на рог саћа медног који је гледао ка северу. И постаде
изглед његов крвав. Асенета стајаше са леве стране гледајући
све што чињаше. И изиђоше одмах пчеле из воска медног, беле
као снег. Крила њихова беху црвена као рубин, а главе им као
позлаћене, а жалац њихов оштар, и сплетоше се све Асенети
од ногу па до главе и по устима. Беху велике као стршљенови.
Човек рече пчелама:
„Идите у своја ранија места!“
Отишавши од Асенете, оне све падоше на земљу и
поумираше. И рече човек:
„Устаните и идите на место своје!“
И устадоше напоље припадајући Асенети. А човек јој рече:
„Виде ли речи ове?“
[Асенета] рече:
„Видех ја, господару, ово све.“
А човек рече:
„Тако ће бити и са речима које упутих теби.“
И дотаче се воска човек и изиђе огањ са трпезе и поједе га. И
изиђе из ватре воштане мирис и испуни одају. А Асенета му рече:
„Господару, са мном је седам девојака које ми служе, које се
и родише са мном исте ноћи, и волим их веома. Ако велиш, да
их дозовем и благослови их као и мене.“
И дозва их Асенета. И благослови их човек и рече:
„Да вас благослови Бог Вишњи у вечне векове!“
И рече Асенети:
„Узми трпезу ову!“
Када се она окрете уредити трпезу, одмах ишчезе човек од
очију њених, и виде Асенета као да кола огњена узлазе на небо
на исток. И рече:
„Милостив буди, Господе, слушкињи својој, јер ја дрска
говорах пред тобом у незнању!“
Када ово би, дође младић од слугу Јосифових говорећи:
„Ево, Јосиф, силник Божији, долази к вама данас!“
412
Асенета дозва неког од слугу који се затекао у дому и рече:
„Спреми ми вечеру лепу, јер Јосиф, силник Божији, долази
к нама данас!“
Ушавши у одају сама, отвори ковчег свој и изнесе украс
свадбени и украси се као невеста за ложницу. Јосиф дође и седе
на престо оца њеног Пентефрија. И донесе Асенета воду омити
му ноге. А Јосиф јој рече:
„Нека дође једна од девојака и омије ми ноге!“
И рече му [Асенета]:
„Не, господару мој, јер руке моје руке су твоје, и ноге твоје
ноге су моје, и неће ти омити друга ноге!“
Наговори га, пак, и оми му ноге. Узе је Јосиф за руку десну
и пољуби је, а Асенета пољуби главу његову. Дођоше, пак,
родитељи њени са имања наследства свог и видеше је како седи
са Јосифом, и одевену у одећу свадбену. И обрадоваше се, и
прославише Бога, и јеђаху и пијаху заједно. И рече Пентефрије
Јосифу:
„Ујутру ћу позвати бољаре и сатрапе Египатске земље и
приредићу вам свадбу, и узећеш Асенету за жену.“
А Јосиф рече:
„Да известим најпре фараона о њој, јер он је отац мој и даће
ми Асенету за жену.“
Проведе, пак, Јосиф дан тај код Пентефрија и не уђе к
Асенети, јер говораше:
„Не доликује мушкарцу побожном пре свадбе спавати са
женом својом.“
Устаде Јосиф ујутру и оде фараону и исприча му о Асенети.
И посла фараон и позва Пентефрија и кћер његову. И задиви се
фараон лепоти њеној и рече:
„Да те благослови Господ Бог Израиљев који те њему
изабра за невесту, јер ти ћеш се кћи Вишњег назвати и Јосиф ће
ти бити муж за вечна времена!“
И узе фараон венце златне и положи на главе њихове. И
рече фараон:
„Да вас благослови Бог Вишњи и да вас умножи на вечна
времена!“
И окрете једно ка другом и пољубише се обоје. И учини
им фараон свадбу, и вечеру и пир велики за седам дана. И сазва
бољаре све Египатске земље и упути заповест:
413
„Сваки човек који учини зло дело за седам дана Јосифове
и Асенетине свадбе или прекрши штогод, тај ће умрети горком
смрћу.“
И када се оконча свадбено весеље и дође вече, уђе Јосиф к
Асенети. И почевши од Јосифа, родише се у дому Јосифовом
Манасија и брат његов Јефрем.
Потом прође седам година плодних и поче седам година
гладних. И дочу Јаков о Јосифу. И уђе Израиљ у Египат са
читавим домом својим. И 21. дана другог месеца усели се у
земљу Гесемију.
Асенета рече Јосифу:
„Да идем и видим оца твог, јер отац твој Израиљ и отац мој
јесте?“
И рече јој Јосиф:
„Да идемо обоје.“
Оде, пак, Јосиф са Асенетом у земљу Гесемију. И сретоше
их браћа Јосифова и поклонише се до земље. Дођоше са
Јосифом Јакову и благослови их и изљуби. И потом одоше и
пише заједно.
И пође Јосиф са Асенетом у дом свој, и провођаше их
Симеон и Леви. И беше Леви са десне стране Асенете, јер им
завидеху мрзећи их, а Јосиф са леве стране. И држаше Асенета
за руку Левија, јер вољаше га као човека пророка и побожног,
који се боји Бога. И он угледа речи написане на небесима и
прочита их, и рече Асенети тајно. И гледаше Леви место за
покојиште међу вишњима.
И док су пролазили Јосиф и Асенета догоди се да их види
први син фараонов. И виде Асенету и пожеле је због превелике
лепоте њене. И пославши, дозва Симеона и Левија. И дошавши,
стадоше пред њега. А он им рече:
„Знам ја да сте мужеви силнији од свих људи. Сада, дакле,
учините да отмем Асенету Јосифу и да будем са њом, и испунићу
вам шта хоћете.“
И рече му Леви кротким срцем и тихим гласом:
„Зашто ти говориш, господару мој, речи ове пред нама? Ми
смо синови мужа побожног и отац наш је гост Бога Вишњег, а
Јосиф је брат наш и омиљен Богу, па како ћемо ми да учинимо
лукавство ово пред Богом? И сада нас послушај и сачувај речи
414
ове које се не говоре о брату нашем Јосифу. Ако и будеш у
помисли тој лукавој, ево, мачеви наши исукани су пред тобом.“
И истргавши мачеве своје из корица њихових, рекоше:
„Видиш ли мачеве ове? Њима освећује Бог ругање синовима
Израиљевим који чине Сикимићани над сестром нашом, и ко јој
каже како је оскрнави Ихем, син Еморов.“
Видевши, пак, мачеве њихове исукане, син фараонов се
уплаши, и устрепта и паде лицем својим на земљу испред ногу
њихових. И испружи Леви руку своју и подиже га говорећи:
„Не бој се, али причувај се! Да не говориш о брату нашем
речи зле!“
Изиђоше, пак, од њега остављајући га у страху и трепету.
Пренемагаше се син фараонов и оскрби се веома због Асенете,
и страдаше зло. И рекоше му слуге његове на ухо говорећи:
„Ево, господару, синови Валини и Рахилини мрзе Јосифа и
Асенету и завиде им, и они ће бити по вољи твојој.“
Син фараонов посла и позва их. И дођоше к њему ноћу, и
рече им:
„Знам да сте ви мужеви силни. И хтео бих вам нешто рећи.“
Старија браћа Дан и Гад рекоше му:
„Да каже, дакле, господар наш слугама својим шта хоће,
учинићемо по вољи твојој.“
И обрадова се син фараонов радошћу великом, и рече
слугама својим:
„Одступите одавде да бих изговорио мужевима овим речи
своје тајно!“
И слуге све његове изиђоше. И слага о синовима Јаковљевим
говорећи:
„Благослов и смрт леже пред лицем Божијим. Примите,
дакле, ви благослов а не смрт, јер ја вас знам, мужеви силни, да
не можете умрети као жене, него се одважите и и успротивите
се непријатељима вашим. Чух, дакле, ја“, рече, „брата вашег
Јосифа како говори оцу мом фараону: ,Дан и Гад су деца робиње
и нису ми браћа, а очекујем смрт оца њиховог. Озлобићу их и
сав род њихов како некада не бих наслеђивао са њима, јер су
деца робиње. И они ме продадоше Измаилћанима, а ја ћу им
узвратити као што они лукаво учинише са мном, само да умре
отац мој.‘ И попусти Јосифу отац мој фараон. Рече: ,Добро,
415
чедо, зато узми од мене са собом мужеве силне и нареди им
како да ти учине, а ја ћу ти бити помоћник.‘“
Како чуше мужеви речи фараоновог сина, сметоше се веома
и ражалостише, и рекоше му:
„Молимо ти се, господару, помози нам, и шта заповедиш
слугама својим, учинићемо.“
Фараонов син им рече:
„Ја ћу убити оца мојег ове ноћи, јер отац мој фараон је Јосифу
као отац. Зато убијте и ви Јосифа, а ја ћу узети Асенету за жену.“
И рекоше му Дан и Гад:
„Ми ћемо учинити како нам заповеди, јер сами чусмо
Јосифа како говори Асенети: ,Иди сутра на имање наслеђа
нашег, јер време је и час вино ухватити.‘ И даде јој 600 мужева
способних за бој и осам за пратњу. И сада нас послушај и дај
нам мужеве војнике и снажне за бој.“
И даде син фараонов четворици мужева по пет стотина
мужева, и постави их за кнежеве и војводе. Дан и Гад му рекоше:
„Да идемо ми по ноћи и притајимо се у долини и сакријемо
се у трски, а ти узми са собом 50 стрелаца и пођи напред издаље,
и када изиђе Асенета, упашће у руке наше, а мужеве који су са
њом сасећи ћемо. И побећи ће Асенета са колесницом својом и
упашће у руке твоје, и чини јој како жели душа твоја, и потом
ћемо убити Јосифа. Ожалошћену због Асенете, и децу његову
поубијаћемо пред очима његовим.“
Фараонов син обрадова се када чу речи ове. И посла их
са 2000 ратника. И дођоше у долину и сакрише се у трски, и
поставише испред себе пет стотина [ратника], а између њих
беше широк пут.
Фараонов син уђе у ложницу оца свога да га убије. И
забранише му стражари оца његовог да дође до њега. А он им
рече:
„Хоћу да видим оца мог, јер идем брати виноград мој
новопосађени.“
И рекоше му стражари:
„Болешћу је оболео отац твој и не заспа сву ноћ, а сада
ућута и заповеди: ,Да не уђе к мени ни син мој првородни!‘“
Он оде са гневом. И узе 50 мужева стрелаца на коњима и
пође испред као што му рекоше Дан и Гад.
416
Нефталим и Асир рекоше Дану и Гаду:
„Зашто ви чините лукавство према оцу вашем Израиљу и
према брату вашем Јосифу, јер њега чува Бог као зеницу ока? Не
продасте ли га једампут, и сада је цар читаве земље, а такође и
спаситељ и животодавац? И сада опет ако покушате неко лукавство
према њему, изићи ће на небо и послаће огањ, и прождреће вас.“
И разгневише се на њих браћа старија и рекоше:
„Зар ћемо као жене умрети?“
Устаде изјутра Асенета и рече Јосифу:
„Да идем као што си рекао на имање наследства мојег, али
боји ми се душа, јер ти се одвајаш од мене?“
И рече Јосиф:
„Не бој се, јер Господ Бог је с тобом, и он ће те сачувати
од зле ствари као зеницу ока, јер ја ћу ићи на дељење жита и
разделићу свим људима и неће умрети од глади сва земља.“
Асенета оде на пут свој и дође на место удолито са 600
мужева. Искочише они који су је ловили и започеше бој са
мужевима који су били са Асенетом. И сасекоше их оштрицом
мача. И пратиоце њене поубијаше све. И побеже Асенета на
колесници својој. Леви извести браћу своју о јаду Асенетином.
И узе свако од њих мач свој и опаса се њим. И узеше штитове
своје на плећа своја. И узевши копља своја, појурише иза
Асенете брзим трком. Асенета бежаше напред. И, гле, син
фараонов срете је са 50 мужева коњаника. Асенета га виде и
устрепта читаво тело њено. И уплаши се страхом великим, и
призва име Бога свог.
Венијамин сеђаше на колесници са десне стране Асенетине.
Беше Венијамин младић тек са осамнаест година, и беше велик,
и силан и моћан. Лепота на њему беше неизрецива, а снага као
код чопора лавова. И беше побожан веома. И како сеђаше на
колесници, искочи и узе камен из потока и, испунивши руку
своју, потеже га према фараоновом сину. И ударивши га иза
левог уха, рани га раном великом и тешком. И одједном паде
син фараонов са коња на земљу. И попе се [Венијамин] на стену
и рече колесничару Асенетином:
„Дај ми 50 каменова из потока!“
Он му их даде. И потеже их и поубија 50 мужева који
беху са сином фараоновим. И проби све камење кроз слепе
417
очи њихове. Синови Лијини, Рувим, и Симеон, Леви, Јуда и
Завулон, потераше за њима мужеве који су ловили, и нападоше
их изненада и сасекоше их све, њих 2018. Остадоше, пак, браћа
њихова, синови Валини и Зелфини, и рекоше:
„Изгибосмо од браће своје. И умре син фараонов од руку
Венијаминових, и сви који беху са њим погибоше од руку
његових. И сада да дођемо да убијемо Асенету, и да побегнемо
у густиш трске.“
И дођоше и истргоше мачеве своје. Видевши их, Асенета
рече:
„Господе Боже мој, оживи ме из смрти, јер ми и рече: ,У
векове ће жива бити душа твоја!‘ Избави ме од мужева ових!“
И чу Господ Бог глас њен. И изненада испадоше мачеви
њихови на земљу из руку њихових и беху као прах. Видевши
оглашавање ово велико, Зелфини и Валијини синови уплашише
се и рекоше у себи:
„Господ Бог се бори за Асенету против нас.“
И падоше лицем својим на земљу, и поклонише јој се, и
рекоше:
„Смилуј нам се, госпођо наша! Ми чинисмо лукавства зла
против тебе, и Господ Бог узврати нам према делима нашим. И
сада те молимо, смилуј нам се и избави нас из руку браће наше,
јер они, осветници изругивања твог, дођоше к теби, и оружје
њихово превише нас поубија.“
Она им рече:
„Осмелите се и не бојте се браће ваше, јер су мужеви
благочастиви и боје се Бога, него идите у густиш трске док их
умолим за вас и утолим гнев њихов. Ослободите се и не бојте се
нас, јер Бог ће судити између вас и мене.“
Фараонов син трећи дан умре од ране коју задоби. Фараон
оплакиваше сина свога, и од великог плача разболе се и умре.
Умре фараон у 199. години својој, и остави венац сину свом
млађем и Јосифу. И беше Јосиф као отац сину фараоновом.
Богу нашем доликује свака слава, част и поштовање сада и
увек и у векове векова. Амин.
418
Јеванђеље младенства Исуса Христа
Апокриф је настао током II века. У Новом завету нигде се

не говори са толико целовитости и појединости о Исусовом
детињству као у овом апокрифу. Психолошки је веома успело
грађен Исусов лик, понекад као несташног детета, које се пона-
ша и као човек и као Бог. На српскословенском језику апокриф
је познат у пет преписа који потичу из ХIV, ХV и ХVI века.
Сви они међусобно имају понекад знатних разлика, тако да се
у њима јављају сасвим нова решења. Апокриф је преведен пре-
ма српском препису ХIV века који је био у збирци Народне би-
блиотеке у Београду под сигнатуром 637 (изгорео у немачком
бомбардовању Београда 6. априла 1941. године), на странама
108а-124б, а према издању Стојана Новаковића.

zbornika XIV. vieka, Starine Jugoslavenske akademije znanosti i umjet-
nosti, VIII, Zagreb 1876, 48-55; M. Bonnet, Acta Thomae, Lipsiae 1888;
L’Evangile de l’Enfance. Rédactions syriaque, arabe et arméniennes tradu-
ites et annotées par P. Peeters, Paris 1914; Из старе српске књижевности.
Превео и саставио Миливоје М. Башић. Четврто, исправљено и нешто
84-86; Из наше књижевности феудалног доба. Друго допуњено
1975. Библиотека Просвета, књига 102], 238-240; O. Cullman, H. Ch.
Peuch, Новооткривено апокрифно јеванђеље по Томи, Православна
мисао, I, Београд 1960, 82-101; A. de Santos Otero, Das kirchenslavi-
che Evangelium des Thomas, Patristische Texte und Studien, 6, Berlin
1967; B. Grabar, Glagoljski odlomak Pseudo-Tomina evanđelja, Slovo,
18-19, Zagreb 1969, 213-232; T. Rosén, The Slavonic Translation of the
Apocryphal Infancy Gospel of Thomas, Acta Universitatis Upsaliensis,
Studia Slavica Upsaliensia, 39, Uppsala 1997; Т. Јовановић, Стара српска
књижевност. Избор из средњовековне књижевности: поезија, похвале,
апокрифи, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1997, 125-
131; Исти, Варијанта „Јеванђеља младенства“ са Христовим учењем
скрлатарске вештине, Српски језик, II, 1-2, Београд 1997, 376-396;
Исти, Апокриф о Христовом детињству, Развитак, XLIV, Нова
серија, 1, Пожаревац 1998, 7-18; Апокрифи. Новозаветни. Приредио
419
и на савремени језик пренео Томислав Јовановић, Библиотека Стара
српска књижевност у 24 књиге, књига 23, II том, „Просвета“ - Српска
Јеванђеље младенства Исуса Христа
Ја, браћо, Тома, изабрани Израиљћанин, известих све
народе да упознају детињство Господа нашег Исуса Христа
како створи велика чуда. Роди га девица Марија у владарском
граду Назарету.
И тако, беше Господ дете од две године. И када беше дажд,
играше се у речицама које протицаху. Набујала и мутна вода
текла је и он је сакупљаше у барице. И одмах као дете радише
не заповедајући у послу другима. Једампут узе меко блато са
земље и створи од њега дванаест птица. Беше субота када Исус
радише играјући се. И многа деца беху ту са њим играјући се.
Један Јеврејин, видевши шта чини Исус играјући се у суботу,
оде те рече оцу његовом Јосифу:
„Ено, дете твоје игра се тамо у речицама и узевши блато
начини од њега дванаест птица и оскрнави суботу!“
Отац његов Јосиф оде на то место и виде Исуса и позва га
и рече му:
„Зашто радиш у суботу, јер не пристаје у њу радити?“
Запљескавши својим птицама, Исус им рече:
„Узлетите и да ме помињете док сам жив!“
Тада узлетеше птице и лећаху певајући. Видевши, Јевреји се
ужасоше. И заједно пођоше и известише друге шта створи Исус.
Беше ту син књижника Ананија стојећи са Исусом и са
Јосифом. У тај час узе грану врбову и растури му вириће. И
истече вода из њих како беше себи направио Исус. И видевши
Исус разорење вирова, узнегодова и рече му:
„Содомљанине нечисти и неразумни, како ти засметаше
моји вирићи и моје речице? Да усахнеш као дрво и да немаш
нити лишћа нити плода свог!“
420
И одмах у тај час дете постаде суво. Исус побеже отишавши
у дом свој. Родитељи [оног детета] дођоше и узеше га са плачем.
И рекоше Јосифу:
„Зашто такво дете имаш?“
И затим, када иђаше Исус кроз град, а друго дете, идући
за њим, скочи му на раме. И одмах се разгневи Исус и рече му:
„Да не дођеш дому свом!“
Тада одмах дете паде ничице. И видевши то, друга деца
завапише говорећи:
„Одакле се роди ово дете да је свака реч његова спремна на
свако дело?“
И дођоше родитељи палог детета оцу његовом Јосифу и
претећи говораху:
„Одакле се роди дете ово? Пошто такво дете имаш, не
можеш бити у граду овом. Ако ли хоћеш живети са нама, онда
га учи да благосиља, а не да куне децу нашу.“
Тада позва Јосиф дете своје Исуса и овако га учаше
говорећи:
„Зашто тако кунеш туђу децу да страдају тако и мрзе нас?
Прогнаће нас из града овог.“
Тада рече Исус оцу свом:
„Ја знам да ове речи које ти говорим нису моје, али ја ћу
ућутати због тебе, оче. Они ће добити за труд свој.“
И одмах који говораху против њега ослепеше и не видећи не
смедоше га затим гневити, јер ужас велики спопаде их што сваку
реч коју каже, било злу или добру, то се заиста оствариваше.
Тада Јосиф, видевши шта учини, одмах ухвати Исуса за уво
и протегну га добро. И беху други ту који се играху са њим.
Узнегодовавши, дете Исус му рече:
„Требало би да потражиш да ме обрежу, оче, разбојниче мој!
Не знаш ли ти истину – да ли сам ја твој? Зато ме не жалости,
али ипак, твој сам син, јер теби дођох.“
И учитељ који стајаше ту са Јосифом чу Исуса како говори
оцу свом. И чуђаше се веома како дете такве речи говори оцу
свом. И после много дана дође Јосифу и рече му:
„Како имаш дете мудро разумом! Доведи га и предај ми
га да га научим књигама и свој настави књижевној, како да
се понаша часно међу старцима, и прадедовима и очевима. И
421
волећу га са кротошћу као и све вршњаке његове. И бојаће се и
срамити родитеља својих и поштоваће их, као што ће и он бити
вољен од родитеља својих.“
Јосиф се прогневи и рече учитељу:
„Ко је тај који може научити њега? Ко учитељ да буде малом
Христу? Или ти мислиш бити његов [учитељ], брате мој?“
Када чу дете Исус оца својег да то каза, насмеја се веома и
рече учитељу Закхеју:
„Све што ти рече отац мој, истина је. Ја сам свему Господ,
а ви сте туђи, јер мени једином дата је власт од Бога да сам
пре векова и од векова. И у свему се родих и са вама јесам.
Или ко сам ја? Ја, дакле, знам одакле сте ви и ко сте, и како сте
се родили и колико је година живота вашег. И сву ти истину
говорим, учитељу. Када се, пак, ти рађаше ја стајах ту, и пре
рођења ја знам старце. И ако хоћеш бити савршен учитељ,
саслушај ме и ја ћу те научити мудрости, коју нико други не
зна осим мене и онога који ме посла вама да вас научим. Ја ћу
ти, дакле, учитељ бити, а ти ћеш се уистину назвати учеником
мојим, јер ја знам колико година имаш и колико година ћеш још
живети. Заиста знам! Када угледаш крст мој, повероваћеш да је
истина што рече отац мој. И веруј, свему сам Господ ја, а ви сте
туђи. Као тада и до века сам такође ја.“
Чувши те речи, присутни Јевреји се дивљаху. И повикаше
веома и рекоше:
„О, новог чуда, јер иако је пет година овом детету, гле, такве
речи говори! Не знамо никога да такве беседе говори, нити
архијереја, нити законодавца, нити учитеља, нити књижника.
Нити у фарисеја беше таквог, нити било ког другог као што је
ово дете.“
Одговоривши, Исус им рече:
„Сви се ви чудите, али ипак не разумете и не верујете. Заиста
знам када се ви и очеви ваши родисте. Преславно вам говорах.
Заиста ја знам онога који ме посла вама, и када сав свет створен би.“
Чувши како беседи, Јевреји му ништа не могоше одговорити.
Дошавши, пак, дете Исус говораше играјући се и ругајући
им се:
„Пошто сте малоумни, видим да сте и мало мудри и мало
разумете одакле се слава код мене пројави.“
422
За утеху детету учитељ рече оцу његовом Јосифу:
„Доведи га да се учи у училишту и ја ћу га научити књигама.“
Отац његов Јосиф узе Исуса за руку и доведе га учитељу.
И написа му [учитељ] „алфа“, „вита“ и поче му изговарати
понављајући. Он ћуташе и не слушаше га дуго времена. И
разгневи се учитељ и зауши га. Тада рече дете Исус:
„Неправо чиниш! Ја ћу теби више рећи него што ћу од тебе
научити.“
Тада га опет поче учити учитељ. И рече му:
„Алфа.“
Исус му рече:
„Хајде реци ти ,вита‘, јер ја знам књиге којима ме хоћеш
учити. Ти много оптужујеш. Када ти говориш, као бронза
звониш и као цимбал звечиш. Пази да ти се од гораж не учине
гласови мудрости душе твоје, а од луне разум.“
И заћута дете како изрече сву побуну и изговори од „алфе“
до „омеге“, и са великим изазовом и гневом погледа на учитеља.
И рече му:
„Ти ,алфу‘ не знаш по закону. И ,виту‘ не умеш људе како
треба учити, лицемеру. Ако ,алфу‘ знаш, онда веруј у ,виту‘.“
И опет поче дете укоревати учитеља око природе првог
слова. Тада и они који беху ту слушаху то казивање. Рече [Исус]
учитељу Закхеју:
„Разуми првог стиха чин и разуми какво има правило.
Другу црту, коју по средини видиш, превуци преко остале две.
И надвисиће говорећи хвалу триипостасну од две природе,
једнообразно и једнодржеће, равнотежно стојећи. И такво
правило има ,алфа‘.“
Како чу учитељ Закхеј такве речи од детета, најпре о првом
закону, како рече сву истину, немаше шта одговорити о учењу
његовом. И рече:
„О, тешко мени, распаметих се ја окајани, велику срамоту
доживех!“
И рече:
„Узми га, брате Јосифе, и одведи тамо да више не учи
он нас, јер не трпим лепоту изгледа његовог и доброту речи
његових. Заиста, дете ово није од земних. Ово ти дете може огањ
утихнути, али, ипак није досадашња творевина овог света. Која
423
га утроба роди? Која ли га мајка одоји? Ја га, дакле, не знам. О,
тешко мени, другови моји! Заборавих, ето, и немам ума свог, јер
се преварих много безуман и невољан ја! Јер хтедох имати себи
ученика, а нађох себи учитеља. И размишљам, ипак, о срамоти
својој, како ја млад бејах и затим остарех, јер имам зло од детета
овог. Али ја ћу умрети због њега, јер не могу гледати више лице
његово и оних који га видеше. Како побеђен бејах од детета
младог! Како могу рећи или испричати неком о промењеним ми
правилима, јер први стих не разумем, о другови? Нити почетак,
нити крај учења знам. Велике правде је достојно дете ово, али
узми га, брате Јосифе, и одведи у дом свој, јер ово дете одрасло
јесте. Или је Бог или анђео. Не знам, ипак, како да га назовем.“
Јевреји стајаху около. Тада се веома насмеја дете Исус и
рече:
„Ја ћу ти донети плод од свега за здравље: да прогледају
слепи, глуви да прочују, неразумни срцем разумни да буду. Како
сам ја одозго, земне ћу избавити и на висину ћу их узвести, као
што заповеди Отац који ме посла к вама.“
Како престаде дете говорити, тада одмах спасени беху они
којима говораше Исус и који падаху од законите клетве Исусове.
И нико га отада не смеде љутити како их опет не би проклео и
да не би сви постали бескорисни.
Неки дан касније заигра се Исус на високом здању. И једно
јеврејско дете заигра се са Исусом на високој палати. И паде са
крова јеврејско дете и умре. Видевши, друга деца побегоше. И
одједном остаде Исус сажм. И дођоше родитељи умрлог детета
говорећи:
„Ти гурну нашег сина!“
А Исус рече:
„Нисам га ја гурнуо, него сажм скочи са крова и погибе.“
Тада одмах позва Исус дете:
„Зиноје, Зиноје,“ јер тако беше име умрлог, „устани и реци
да ли те ја гурнух!“
И ускрсну дете и рече:
„Не, Господе мој!“
Видевши сви који посматраху, дивљаху се. Родитељи детета
прославише Бога због чудеса која се збише, и поклонише се
Богу.
424
И затим, пак, не за дуго времена, младић неки који цепаше
дрва у суседству удари се секиром и одсече табан ноге своје.
И ужасну се и поче умирати. Настаде кукњава и окупише се
људи. И Исус дотрча тамо где беше тај младић и прође једва
кроз народ. И узе га за посечену ногу. И одмах цела постаде
нога повређеног. Исус рече младићу:
„Устани и сеци дрва и помени мене Исуса!“
А људи, видевши, поклонише се Исусу и рекоше:
„Заиста, ипак Бог у њему живи!“
Када Исусу беше шест година, посла га мати Марија да
јој донесе воду у дом. И силазећи, њему се закачи крчаг међу
људима и разби се. Исус простре хаљину своју у коју беше
обучен и напуни је водом и донесе мајци својој. Видевши чуда
која учини Исус, мати његова Марија узе га пољубивши га
матерински и чуваше га.
Када би затим време сетве, пође [Исус] са оцем својим
Јосифом да сеје пшеницу на њиви својој. И док сејаше отац
његов, тада и дете Исус засеја мерицу пшенице. И пожње
Јосиф, оврше и доби сто великих мерица. И позва Јосиф све
сиромахе и даде им пшеницу на свом гумну. И сажм Јосиф узе
од пшенице коју посеја Исус.
Детету Исусу беше у то време осам година. Беше неки веома
богат Егдус и позва Јосифа да му дрводељским мајсторством
направи нешто по наруџбини. И једно дрво од којег хтеде да се
начини праг не беше довољно дугачко. И ражалости се Јосиф
веома. Тада рече Исус оцу свом:
„Положи оба дрвета заједно на земљу.“
И ухвати Исус окраћено дрво и растегну га. И намах га
изједначи са другим дрветом. И рече оцу свом Јосифу:
„Не жалости се, него ради како желиш!“
Јосиф га узе и изљуби. И рече у себи:
„Благословен сам ја кад ми Бог даде овакво дете!“
Видевши, пак, Јосиф напредовање и раст детета и мудрост,
помисли затим како не зна књиге и поведе га да га преда другом
учитељу. И рече учитељ:
„Којим књигама хоћеш да га учим?“
Јосиф рече:
„Најпре грчким, а потом јеврејским.“
425
Виде учитељ закон тог детета и бојаше га се. И написа му
„алфа“, „вита“ и поучаваше га говорећи:
„Алфа.“
И затим му рече:
„Вита.“
И не узврати му [Исис], него му рече:
„Ако си учитељ и знаш добро, реци ми значење ,алфе‘, а ја
ћу ти тада рећи ,виту‘.“
Тада се разгневи учитељ и удари Исуса по глави. Исус,
узнегодовавши, прокле учитеља. И одмах изнемогавши паде
ничице. Исус уставши оде у дом свој. Отац његов Јосиф оскрби
се много и запрети мајци његовој говорећи:
„Не пуштај га, жено, напоље из дома како не би страдали
они који га гневе!“
Затим, друге године други учитељ искрено рече Јосифу:
„Пођи и доведи га у школу како бих га ја могао укротити и
ласкајући му научим га књигама и словима за лечење.“
Тада рече Јосиф:
„Као друге дарове да га донесем, учитељу?“
Лекар га поче учити и показа му лековито биље. Беше ту
један човек слеп на једно око и дође лечити га. Затим га виде
Исус и рече му:
„Како дође једно око да лечиш, а другим здравим не радиш?“
И када ово рече Исус, одузе му се зеница целог ока, и би
му веома велика болест, тако да тражише вођу себи. Исус се
дотаче његових очију и дуну на његово лице и исцели му очи. И
прогледа. И донесе дарове и даде их свом учитељу.
Видевши човека да има оба ока, лекар га не позна и не
досети се за дарове ко му их донесе, и рече му:
„Ко си ти који ми такве дарове доносиш? Како те ја не
знам?“
А он рече:
„Знаш ли човека који је једно око имао, кога ти исцеле?“
Зачуди се лекар и рече му:
„На који начин исцели, јер једно око лечише, а оба ти беху
болна и не видеше на њих, оболе и на здраво?“
Он истину исприча и рече му:
„Добрим твојим учеником Исусом оба исцелише.“
426
Лекар разуме да ништа не успе тим речима. И затим га
замоли. Он му истинита дела исприча:
„Како те пре не нађох, пођох да те тражим и нађох твог
доброг ученика Исуса. Одговори ми и рече: ,Чудим ти се, човече,
како се здравим оком не помажеш, него у видљивим стварима
потребу тражиш.‘ Ја чувши рекох: ,Како могу видети‘? А он
рече: ,Ако хоћеш, исцелићу те.‘ И уставши, дуну на мене, и
дотаче се мојих очију. И затворено око моје отвори, а болесно
исцели.“
Лекар уставши испра оно што му се напунило у грлу и
очисти га. Позва Исусовог оца Јосифа и рече му:
„Узми сина свога и одведи га, јер он ће лекарство људима
разорити!“
Јосиф узе свог сина Исуса и одведе га у дом свој.
Другог, пак, дана посла Јосиф сина свог Јакова да свеже
дрва и донесе их у дом свој. Иђаше, пак, он и сакупљаше дрва, а
Исус поиздаље иза њега. И, гле, змија љута уједе Јакова за руку,
и скаменивши се, паде. И дотрча Исус и приђе му и дуну на ујед
његов. Тада отров ослабе, а звер умре.
Затим умре дете у суседству. И плакаше мајка његова.
Чувши, пак, Исус плач велики, отрча одмах и виде дете како
лежи мртво у крилима своје мајке. Дотаче се прса његових и
рече:
„Теби говорим, дете, не умири, него жив буди мајци својој!“
Тада се одмах подиже дете и насмеја се Исусу. И рече Исус
жени:
„Узми дете своје и дајући му сису помени мене Исуса!“
Видевши, пак, народ се дивљаше и говораше:
„Ово дете које је међу нама или је Бог, или је анђео, јер
свака реч његова спремна је на свако дело!“
Оде, пак, Исус отуд. Друге године, градећи здање, паде
човек са висине и умре. Окупи се народ бројан и настаде вапај
велики. Исус, чувши, отрча тамо. И виде човека како мртав
лежи. И узе га за десну руку и рече му:
„Говорим ти, човече, устани и настави свој посао!“
Народ, видевши, дивљаше се и рече:
„Ово дете је са небеса, јер многе душе избави од смрти! И
спасаваће до живота свога.“
427
Када Исусу беше дванаест година, изиђоше родитељи
његови по обичају у цркву у Јерусалим на празник Пасхе са
друштвом. И провевши Пасху, вратише се у дом свој, а дете
Исус остаде у Јерусалиму.
И не знађаху родитељи његови шта учини Исус. Мишљаху
у друштву је код родбине. И тражећи га читав дан, затече их
вече на пола пута хода. И дође јутро и не нађоше га родитељи.
И вратише се затим у Јерусалим ожалошћени. И тражаху га.
После три дана нађоше га у цркви како седи између учитеља.
И слушаху га родитељи како се надмудрује. И питаху га они
који хтедоше разумети. И слушаху сви речи те и чуђаху се како
дете надмудрује старце, народне учитеље, и разрешава им сваку
правду законску и речи народа. И потом говораше Јеврејима:
„Где су другови моји да се играмо?“
Она се беху затворила у кући. Исус, пак, врата такнув и
благословивши, рече:
„Да постану свиње!“
Када родитељи отворише децу своју, тада излажаху рокћући
где које по страни.
Дошавши, мати његова Марија рече му:
„Зашто нам ово учини, чедо, јер, ево нас оскрбисмо се и
разболесмо тражећи те?“
Исус рече:
„Зашто ме тражисте? Не знате ли да они који су оца мојег и
моји, код њих треба да будем.“
Књижници и фарисеји рекоше мајци његовој:
„Ти ли си мајка детета овог?“
Она рече:
„Ја сам!“
И рекоше јој:
„Благословена си ти међу женама и благословен плод утробе
твоје, јер такве славе и таквих дела и мудрости не видесмо!“
Исус, уставши, оде за мајком својом и повинова се
родитељима својим. Мајка сачува све штогод учини од великих
чуда и слагаше у срцу свом. Исус доспеваше мудрошћу, и телом,
и добрим делима и прослављен беше сав од Бога. Оцу и Сину и
Светом Духу, Богу нашем, слава.
428
Посланица цара Авгара Исусу Христу
Апокриф о чуду са убрусом на коме је нерукотворено

изображен Христов лик остварен је као посланица коју је тешко
болесни цар Авгар упутио Исусу, молећи га за исцељење. Дело
је познато широм хришћанског света као абагар, о чему постоји
врло разграната литература. Завршетак Чуда о светом убрусу
Господњем говори о његовим магијским особинама, какве би
могао имати на свакога ко би га видео или прочитао. Превели
смо га према српском препису из 1472. године, који се налази у
рукопису збирке Бугарске академије наука у Софији, број 41, на
странама 290б-292б, а у издању Христа Кодова.
Литература: R. A. Lipsius, Die edessenische Abgar-Sage, Braun-

schweig 1880; S. Novaković, Apokrifi iz štampanih zbornika Božidara
Vukovića, Starine Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, XVI,
Zagreb 1884, 60-61; L. - J. Tixeront, Les origines de l’Église d’Édesse
et la légende d’Abgar. Étude critique suivie de deux textes orientaux in-
édits, Paris 1888; E. von Dobschütz, Der Briefwechsel zwischen Abgar und
Jesus, Zeitschrift für wissenschaftliche Theologie, 43, Wien 1900, 422-
486; E. Schwarz, Zur Abgarlegende, Zeitschrift für die neutestamentliche
Wissenschaft, 4, Berlin 1903, 61-66; H. C. Youtie, A Gothenburg Papyrus
and the Letter to Abgar, The Harvard Theological Revue 23, Cambridge
1930, 299-302; 24, 1931, 61-65; M. Drioton, Un apocryphe anti-arien:
la version copte de la correspondance d’Abgar, roi d’Édesse, avec Notre-
Seigneur, Revue de l’Orient chrétien, 20, 1915-1917, Paris 1917, 306-374;
R. J. H. Gottheil, An arabic Version of the Abgar-Legend, Hebraica, 7,
1890-1891, 268-277; J. Dashian, Der Briefwechsel Abgars und Christi nach
der neuentdeckten Inschrift von Ephesus, Kurze bibliographische Studien,
Untersuchungen und Texte, II, Wien 1901, 256-320; S. Grébaut, Les rela-
tions entre Abgar et Jésus, Revue de l’Orient chrétien, 21, 1918-1919, Paris
1919, 73-91, 190-203, 251-260; A. Haffner, Eine äthiopische Darstellung
der Abgar-Legende, Orientalische Studien Fritz Hommel zum sechzigsten
Geburtstag, II, Leipzig 1918, 245-251; Из старе српске књижевности.
Превео и саставио Миливоје М. Башић. Четврто, исправљено и
нешто допуњено, издање. Београд, Издавачка књижарница Геце
Кона, 1931, 89-91; N. Radojčić, Srpski Abagar, Etnolog, IV, 2, Ljubljana
1931, 187-211; Вл. Петковић, Авгарова легенда у фрескама Матејича,
Прилози за КЈИФ, ХII, 1, Београд 1932, 11-19; Хр. Кодов, Опис на
славянските ръкописи в Библиотеката на Българската академия
429
на науките, Българска академия на науките, София 1969, 78-80; Е.
Н. Мещерская, К изученiю сирийских источников и греко-славянских
версией апокрифических легенд (на материале сказания об Авгаре),
Палестинский сборник, 23 (86), 1971, 168-172; Е. Н. Мещерская,
Легенда об Авгаре, раннесирийский литературный памятник, Москва
1984; G. Haile, The Legend of Abgar in Ethiopic Tradition, Orientalia
Christiana Periodica, 55, Roma 1989, 275-410; М. Татић-Ђурић,
Легенда о Авгару и српски Абагар, Зборник Матице српске за ликовне
уметности, 29-30 (1993-1994), Нови Сад [1999], 251-279; Апокрифи.
Новозаветни. Приредио и на савремени језик пренео Томислав
23, II том, „Просвета“ - Српска књижевна задруга, Београд 2005.
Посланица цара Авгара Исусу Христу
Тих година беше други кнез по имену Авгар. Он имаше

слугу у дому по имену Лука, који беше вичан у свему. Оде он
у Јерусалим и тамо нађе човека по имену Исуса. Исус беше
напунио тридесет година када се крстио. И објавивши божаство
своје, чињаше све јавно. Чувши Лука о Христовим многим
делима, задиви се. И врати се у Сиријску земљу у град Едес,
где беше Авгар. Његов пут трајаше осам дана. И не врати се у
Јерусалим за седам година.
Три године после Господњег крштења учинише јереји Исуса
архиђаконом и дадоше му да чита књиге пророка Исаије међу
народом. И нађе написано овако: „Да се јагње води на клање
и да је према ономе који га стриже безгласно.“ Разумевши, он
заплака и рече:
„Ово о мени пише.“
И севши, казиваше народу. И слушаху у сласт његове речи.
Исприча Лука кнезу Авгару шта чу о Исусу, да је у Јерусалиму
силан муж који слепима враћа вид, хромима ход, бесове изгони,
мртве васкрсава. Чувши то, Авгар поверова да је то Господ кога
проповедаху пророци. И написа писмо говорећи овако:
„Авгар, помесни кнез града Едеса, посла Спасу Богу
јављајући у Јерусалим да се радујемо. Амин.
430
Чух за тебе и за твоја исцељења без трава и без врачања,
да их чиниш само речју: слепи да прогледају, глуви да прочују,
губави да се очисте, нечастиве духове прогониш речју, болести
лечиш. Ово слушајући о теби, Господе, разумех да си ти из два
једно и да си ти Бог наш који сиђе с небеса и чиниш ово и да си
син Божији чинећи ово. Стога ти се молим, Господе, смилуј се
и дођи до мене. Не одреци ме се да ми муку коју имам исцелиш.
И чујем, Господе, да Јевреји ропћу због тебе желећи да те убију.
Мој град Едес је мали, частан и пун кротости и биће довољан
нама обојици. Треба да ме исцелиш, Господе Боже мој.“
И мољаше се спасти људе своје и да га види.
О убрусу Господњем
И даде Луки убрус [говорећи му]:

„Ако Исус не усхтедне доћи овамо, онда насликај лик његов
и донеси. Ја ћу га целивати и биће ми за спас као и читавом
граду мом преко заступљења.“
О поповству Господњем
Догоди се да те године умре јереј цркве Божије, коме беше

име Макеј. Беше устав те цркве да се служба не служи док се
не окупи 40 попова. И беху брижни којег попа, односно јереја,
да поставе. Препираху се којим попом да попуне број од 40
попова. И метеж беше међу њима. Ови би овога, а ови онога.
И много разговараху. Негде касно дође човек по имену Сустон.
И осмотривши њихов разговор, да не могу наћи таквог човека,
покренут беше Духом. И уставши, приђе јерејима и рече:
„Хоћете ли да вам кажем кога да поставите и да испуните
јерејски број?“
„Реци.“
Он рече:
„Поставите Исуса, Маријиног сина.“
И сетише се Исуса. И позваше Исуса и Марију и рекоше:
„Знамо да је Исус књижник и добро учи и говори народу,
али оца нема.“
431
Тада упиташе Марију говорећи:
„Знај, Марија, какав устав има црква. Служба се не служи
док се не сакупи 40 јереја. Ето, један недостаје. И хтели бисмо
Исуса уписати у број у књигу. Овог дана и овог месеца свешта
се Исус, а ти нам реци чији је син.“
Рече Марија:
„Нема оца на земљи, него са небеса навештен би.“
И онда је одагнаше из сабора. И говораху међу собом:
„Ко виде игда да Бог дође жени да говори?“
Неки од њих рекоше:
„Нема никога од њених ближих суседа да је чуо клевете за
њу. Да ли је истина то што је она рекла?“
И заповедише опет позвати Марију. И рекоше јој:
„Реци нам истину! Шта си чула од онога ко ти је навестио?“
Она рече шта јој је казао арханђео Гаврило. Једни је
слушаху, а други се гневљаху. И рекоше:
„Нећемо се наругати истини.“
Марија рече:
„Истина је! Зашто не верујете?“
И опет истераше Марију ван и не хтедоше чути да му је
отац са небеса. И позваше Марију и рекоше јој:
„Докле ћемо те испитивати? Ти једно исто говориш.“
И испиташе бабице и тада повероваше. И уписаше Исуса у
књиге прибројаних и освешташе га за поповство.
О, дивног чуда, на небесима слављеним анђелима и
арханђелима, властима, господствима, и шестокрилим
херувимима и серафимима!
После седам година врати се Лука у Јерусалим носећи
убрус и посланицу. Дошавши у Јерусалим, чу о чудесима и
хтеде видети Исуса, али не могаше од народа. Исус га позва и
рече:
„Луко, Луко Авгаров!“
Чувши, Лука једва дође од народа. И рече Исус:
„Донеси шта ти даде Авгар!“
Он му даде књиге посланице. Док Исус читаше, Лука
погледаше на Исуса како би насликао његов лик, јер он беше
брзописац и вешт иконама. Провиде Исус и рече брзописцу:
432
„Дај то што носиш!“
Ужаснув се, он рече:
„Немам ништа!“
Подигавши му руке, испаде му убрус. И узевши, даде му.
Узевши убрус, Исус га положи на лице своје. И изобрази се лик
Исусов на убрусу. И сагнувши се, даде га ливском апостолу
Тадеју.
Молитва Христова за Авгара
И написа затим Господ Наш Исус посланицу коју по

брзоходцу посла у град Едес говорећи овако:
„Блажен да си, царе Авгаре, и град твој звани Едес! Блажен
да си, јер и не видевши ме поверова у мене и у Оца који ме
посла! Припремих ти здравље. А за то што си ми послао да
ти дођем, знај да сам послан испунити све. И по испуњеном
треба да се узнесем на небо ка Оцу који ме је послао. Шаљем
ти једног од ученика својих по имену Тадеја, ливског апостола,
да ти излечи болест коју имаш и даж ти живот и здравље, као
и онима који су с тобом и да ти учини дом задовољним свим
да не може непријатељ устати на тебе до скончања овог света.
Него, треба да вам говорим зашто ме је послао Отац мој, да
вам преступ који беше у рају истребим. Сам се унизих да вас
узвеличам. Тучен бејах да бих вас ослободио. Сирћетом и жучи
напојен бејах да вас напојим чашом бесмртном. Венац трнов
понесох да бих вас разрешио од клетви. На крст узиђох да бих
вас на небеса узвео.
Где год да се нађете, или на путу, или у војсци, или на
парници, или у искушењу, или у ватри болести, или у дрхтавици,
или у течењу пене, или у неизлечивом болу, или захваћени
нечим сличним, или да врачањем будете затрављени биљем,
ова моја књига ће вас разрешити у Господу Исусу. Они који
носе ово писаније преокренуће се од сваке зле ствари на добро
исцељење и извесну радост. Ово што се написа мојом руком,
Господом нашим Исусом милосрдним, долази над болесног са
вером и са страхом Божијим.“
433
О печатима Господњим
И запечати Господ наш књигу ову са седам печата, на

којима стоји знамење Бога са три лица, а из два један се Христос
пројављује, као висок човек, ношен уистину као човек који учи,
прво: „Ја сам Бог и нема другог осим мене“; друго учи као висок
цар, бог богова; треће учи као избавитељ рода људског; четврто
учи о свему и за све што постоји у векове векова. Амин.
И даде писаније Луки. Окренувши се, пође за Исусом и
постаде апостол.
По вазнесењу Господа нашег Исуса Христа на небеса посла
Господ апостола свог ливског Тадеја у град Едес, где лежаше
Авгар цар у постељи три године. Дошавши Тадеј са Ананијем у
град звани Јераполис, уплаши се и сакри лик Господњи између
две опеке. И показа се огањ и стаде изнад где беше лик Господњи
сакривен. И видевши стражари града то чудо, завапише из свег
гласа. Тада се пробуди Тадеј са Ананијем и истог часа узе лик
Господњи. И многа чуда чињаху. Срећући хроме, и слепе, и
губаве и бесне, исцељиваху их. И прослављаху Бога.
Тадеј се приближи са брзим послаником Авгаревом граду.
И многи исцељиваху. И један који милостињу прошаше од оних
који долажаху, дође цару:
„Гле, неко ме дотаче и као што видиш, царе, исцелех!“
И помисли цар да Исус долази. И посла слуге њему у
сусрет. И отишавши, сретоше апостола Господњег како носи
лик Господњи. И дошавши у палату где беше цар Авгар,
болестан лежећи три године у постељи својој, положи на њега
лик Господњи са убруса. И уставши, цар здрав постаде и рече
апостолу ливском Тадеју:
„Шта треба да чиним да бих се спасао?“
И рече му апостол Тадеј:
„Крсти се у име Христово.“
И помоли се за њега, и за жену његову и за децу и окрепи
их. И уведе их у земљу Кесарију и крсти цара Авгара и жену
његову са децом и све који беху у дому његовом. И вероваше у
Господа нашег Исуса Христа, у Свету неразделну Тројицу, Оца,
и Сина и Светог Духа. Амин.
434
Ход Богородице по мукама
Апокриф потиче највероватније из VI века. Настао је под ве-

ликим утицајем по теми сродног апокрифа Виђења апостола
Павла. Та два апокрифа послужила су италијанском писцу Дан-
теу Алигиерију да напише своју Божанствену комедију, то јест
њен део са називом Пакао. Ход Богородице по мукама обилује
натуралистичким сценама у којима се представља пакао са ве-
ликим репертоаром мука оних који у њему испаштају за грехе у
овом животу. Као општехришћанска мати, Богородица умољава
свог сина Исуса Христа да јој омогући да посети пакао и да
се помоли за грешне. Христос јој услишава молбу и кроз па-
као је проводи арханђео Михаило са мноштвом анђела. Неко-
лико српских преписа овог апокрифа у две прилично различи-
те варијанте сачувало се из периода од ХIV до ХVII века. Овде
дело преводимо према српском препису ХV века из Григоро-
вичеве збирке у Државној библиотеци у Москви, а у издању
Николаја Тихонравова.
Литература: Н. Тихонравовъ, Памятники отреченной русской ли-

тературы, Санктпетербургъ 1863, томъ II, 30-39; Н. К. Бокадоровъ,
Легенда о хожденiи Богородицы по мукамъ, Изборникъ Кiевскiй
в честь академика Т. Д. Флоринскаго, Кiевъ 1904, 39-94; Из ста-
ре српске књижевности. Превео и саставио Миливоје М. Башић.
књижарница Геце Кона, 1931, 94-98; Ц. Романска, Апокрифит™ за
Богородица и българската народна п™сен, Сборник на БАН, ХХХIV,
София 1940, 94-139; Из наше књижевности феудалног доба. Друго
допуњено издање. Избор, редакција, превод и коментари Драгољуб
Павловић и Радмила Маринковић. Предговор Драгољуб Павловић.
Сарајево, „Свјетлост“, 1959 [Треће и четврто издање: Београд,
„Просвета“, 1975. Библиотека Просвета, књига 102], 240-243; В.
Антиќ, Од есхатолошките апокрифи за Богородица и нивниот одѕив
во народното творештво на јужнословенските народи, Македонски
фолклор, I, 2, Скопје 1968, 207-218; Иста, Социјалните елемен-
ти од апокрифите „Видението на апостол Павле“ и „Одењето на
Богородица по маките“ во некои македонски народни песни, Glasnik
Slovenskega etnološkega društva, Ljubljana 1975, 211-215; А. Тарасјев,
Апокриф „Ход Богородице по мукама“ у оквиру идејног плана „Браће
435
Карамазових“, Зборник Владимира Мошина, Београд 1977, 287-
294; Хождение богородицы по мукам. (Подготовка текста, пере-
вод и комментарии М. В. Рожденственской). Памятники литературы
Древней Руси, ХII век, Москва 1980, 166-183, 651-652; Б. Конески,
„Хождение Богородице по мукам“ во македонски препис од ХIХ век,
Македонски јазик, Скопје 1984, 55-70; А. Тарасьев, Апокриф Ответ
Ивану Карамазову. Апокриф „Хождение Богородицы по мукам“ в ро-
мане „Братя Карамазовы“, Образ, Москва 1995, 77-88; Т. Јовановић,
Два апокрифна виђења пакла, Источник, IV, 13, Београд 1995, 128-
152; Исти, Стара српска књижевност. Избор из средњовековне
књижевности: поезија, похвале, апокрифи, Завод за уџбенике и на-
ставна средства, Београд 1997, 149-154; М. Йорданова, Откровение
на св. Богородица за седемте гряха – текстологически наблюдения,
Медиевистика и културна антропология. Сборник в чест на 40-го-
дишната творческа дейност на проф. Донка Петканова, Мнемозина,
София 1998, 227-236; Апокрифи. Новозаветни. Приредио и на сав-
ремени језик пренео Томислав Јовановић, Библиотека Стара српска
књижевност у 24 књиге, књига 23, II том, „Просвета“ - Српска
књижевна задруга, Београд 2005; Т. Јовановић, Гротескно у апокри-
фима, Научни састанак слависта у Вукове дане, 35/2, Београд 2006,
13-21; Исти, Ход Богородице по мукама у српском препису средине XVI
века, Прилози за КЈИФ, LXXVI, 1-4, Београд 2010, 81-93.
Ход Богородице по мукама
Благовести света Богородица, изиђе на Маслинову Гору и
поклони се Господу и рече:
„Господе Боже мој, нека сиђе к мени арханђео и да ми
покаже места мучења!“
И истог часа сиђе арханђео и 500 анђела са њим. И
поклонише се пречистој Владичици нашој Богородици. И
повикаше:
„Радуј се, пресвета мати Дево, надо хришћанима! Радуј се,
анђелска похвало!“
И рече Пречиста:
436
„Радуј се, Михаило, невидљивог Оца служитељу! Радуј се,
Михаило, анђелима војводо, архистратиже, који добре вести
мени јави да сам ја мати Бога Вишњег! Испричај ми све што ћу
те запитати. Када ћеш трубом затрубити да пробудиш из света
умрле?“
И затим рече света Богородица:
„Смилуј се, Господе, хришћанима!“
И рече јој:
„Мајко моја пречиста, због многих суза твојих опростих, а
седам грехова не опраштају им се.“
И рече света Богородица:
„Који су им то греси, реци ми, сине и Боже мој?“
И рече арханђео:
„Чуј, Пречиста: први грех – који се од Христа одбише,
други грех – који се од суседа затворише, трећи грех – који
тело и душу своју оскрнавише и не верују у Господа Бога свог,
четврти грех – који не слушају заповести црквене, пети грех –
који са мајком, или са сестром, или са снахом, или са ћерком,
или са маћехом или са кумом [сачине грех], шести грех – који
од иметка свог милостињу не дају сиротима који просе у име
Божије, седми грех – који у цркву не долазе у свету недељу и
у петак и у велике Господње празнике, а када дођу у цркву на
вечерњу, или на јутрење или на литургију, не стоје са страхом.
О, тешко таквом човеку! Боље би било да се није ни родио.“
Рече Богородица:
„А који жену имају, а туђим одлазе?“
„Ти су повезани ланцима огњеним и тако се муче.“
„Који и са кумом блуд чине, свето уље оскрнаве, и немају
милости.“
И рече Богородица:
„Ако жена удави дете своје и не сачува га?“
[И рече Господ]:
„Таквих безбожних грехова је на хиљаде. Та деца имају
душе добре и хране се од њих, а мајке њихове у вечним мукама
муче се. Руке и ноге свезане су им, а црви из њих испадају.“
437
„Желим видети где се мучи род хришћански.“
И рече Богородица арханђелу:
„Заповеди да се открије ад и све муке велике.“
И заповеди арханђео и откри се све. И дође Богородица над
мучене. И виде много народа, мушкараца и жена. И плач велики
излажаше од њих. И упита Богородица арханђела:
„Ко су ови? Који су им греси?“
„То су они који нису веровали у име Оца и Сина и Светог
Духа. Због тога се тако муче.“
И затим дође Богородица и виде муку превелику на оном
месту. И упита Михаила:
„Ко су? Шта су им греси?“
И рече Михаило:
„Немогуће је гледати муке ове.“
Рекоше анђели који стражараху над мукама овим:
„Запрећено нам је од Господа да не виде лице Господње
занавек.“
„Нека се подигне тама над њима те да видим муке ове.“
Одмах се подиже тама и покри седам небеса. И лежаше
много народа, мушкараца и жена у плачу великом. И виде их
пресвета Богородица и просузи над њима. И рече:
„Зашто сте овде, небози?“
Они одговорише пресветој Богородици:
„Од века нисмо видели светлости и не можемо ти
одговорити.“
И кипућа смола беше на њима и пламен огњени. И змије
гмизаху по њима. И виде Пречиста и просузи над њима. Они
одговорише Пречистој:
„Никада не дође к нама ни Авраам, ни Јован, ни апостол
Павле.“
И упита Пречиста говорећи:
„Ко су ови? Шта су им греси?“
И рече јој Михаило:
„Ови нису веровали у Свету Тројицу да се од тебе роди
Христос Бог.“
И просузи Пресвета:
438
„Како се због мене мучи род хришћански!“
И тада опет тама паде на њих као и раније. И рече Михаило:
„Камо хоћеш, Пресвета, да пођемо?“
„Пођимо на јужну страну!“
И дођоше херувими и страшни серафими и однеше
Богородицу ка југу. Отуд истицаше река огњена. И у њој стајаше
народ бројан, мушкарци и жене: неки до врха, неки до грла,
неки до појаса, други до прса. И рече света Богородица:
„Ови који су до врха то су крстоперци, који су се клели
криво са часним крстом. Због тога се тако муче.“
И рече:
„Који су ови до грла?“
„Они су јели меса људског.“
„Чуј, Пречиста! Они су предавали брат брата и друг друга
на смрт. Отац је дете проклињао.“
„А ови до појаса који су?“
„Они су клетве од родитеља својих добијали. Зато се тако
муче.“
И просузи Пречиста и рече:
„Боље би било човеку том да се није ни родио!“
И рече Пресвета:
„А ови који су до прса?“
„Они нису поштовали кумове своје, те се због тога тако
муче.“
И виде Пресвета на оном месту човека како виси, а црви га
јеђаху. И рече Богородица Михаилу:
„Шта су му греси те се зло мучи?“
„Он је давао на камату злато и сребро, због тога се тако мучи.“
И затим дође Богородица на оно место и виде човека
обешеног за језик. И рече Богородица арханђелу:
439
„Ко је овај? Шта су му греси?“
И рече јој арханђео:
„Он је клеветао суседе своје, те се због тога тако мучи.“
И затим дође Пресвета и виде на другом месту и жену
обешену за уши. И рече Пресвета:
„Ко је ова жена? Шта су јој греси да се тако мучи?“
„Ова жена је прислушкивала и клеветала и свађала се са
суседима својим, те се због тога тако мучи.“
И рече арханђео Богородици:
„Још ниси видела велике муке.“
И дођоше анђели и понеше Богородицу на запад. И виде
Богородица облак прострт и посред облака постеље огњене.
И народ силан, и жене и мушкарци, лежаху на њима. И змије
пужаху по њима, и пламен огњени прљише их. И рече света
Богородица арханђелу:
„Чуј, мати Христова, они нису устали у свету недељу на
јутрење, него су лежали као мртви, те се због тога тако муче.“
„Али ако је човек болестан, шта ће бити са њим?“
И затим рече арханђео:
„Чуј, пресвета Дево! Ако му се запали кућа и не може изићи,
онда нема греха. Ако ли може а не изиђе, онда има греха.“
И затим дође Пресвета и виде на другом месту столове, и
по њима много народа сеђаше, мушкарци и жене, и огањ их
прљише. И рече Пречиста:
„А ови који су? Шта су им греси?“
И рече арханђео Пресветој:
„Ови нису устали попу када улази у цркву, те се због тога
тако муче.“
И затим виде Богородица дрво велико и на њему вишаху
многе удице. И мноштво народа вишаше на њима: неки за језик,
неки за уши, други за веђе, а многи за срце. И просузи Пресвета
над њима. И рече арханђелу:
И онда рече арханђео:
440
„Ово су клеветници, и злотвори, и непријатељи, и врачари и
кривотворци који право чине кривим, а криво правим.“
И виде Богородица човека како виси за нокте и змија га
беше обавила од пета до главе. И у уста му пужаше, и језик му
беше огњен. И не могаше рећи: „Господе, помилуј!“
И рече Пресвета:
„Господе, заповеди да му се одвеже језик да га упитам шта
су му греси!“
„Био је игуман и не чињаше вољу Божију, него цркве Божије
разношаше по блудницама.“
„Шта је чинио, тако и да пати!“
И опет му се свеза језик. И рече Богородица Михаилу:
„Пођимо да видимо где се муче свештеници!“
Изиђоше и видеше, и сви вишаху за прса. И огањ их
спаљиваше. И рече Пресвета:
„Шта су сагрешили?“
„Када стајаху пред престолом Божијим и разламаху
пресвети Агнац, падаху мрве од њега као са неба звезде. И
тресаше се земља због тога, а они не разумеху, те се због тога
И затим виде Богородица човека како лежи и звери страшне
прилажаху му тело његово напрасно растржући. И рече
Богородица:
„Шта су му греси да не може избећи непријатеља овог?“
„То је књижник. И чињаше вољу Божију и људе учаше вољи
Божијој, а сажм по закону не иђаше, те се због тога тако мучи.“
„Пођимо да видимо где се муче калуђери!“
И дође Пресвета и [виде] много црви на лицу њиховом, а
меса не имаше ни мало на њима. И рече Пресвета:
„Зашто се тако муче?“
„Ти калуђери блуд чињаху, а крст оскрнавише. Због тога се
441
И виде Богородица жену како виси, и огањ је прљише. И
вапијаше:
„Смилуј ми се, пречиста дево Богородице, јер ме муче
горко, више од свих!“
„Шта су јој греси?“
„То су попадије које су се удавале по смрти попова својих,
те се због тога тако муче.“
И затим дође Пресвета са арханђелом на друго место и виде
жену да лежи у тами са главом окренутом ничице. И језик јој
беше извучен и по њему змије двоглаве беху. И рече Богородица:
„Шта су јој греси?“
„То су девојке које блуд чињаху пре времена, те се због тога муче.“
И рече арханђео Михаило:
„Пођимо да видимо где се муче грешници!“
И виде реку огњену. И пламен излажаше из ње. И беше у
њој много народа, мушкараца и жена. И рече Богородица:
„То су блудници, и лопови, клеветници, немилостивници,
и разбојници, и протогери, и проклети трећеженци, и
четвороженци и кнезови немилостиви.“
[И рече Богородица]:
„Како ћу се смиловати на вас када не чињасте вољу Божију?
Како да вам се смилујем?“
И рече арханђео Богородици:
„Зашто плачеш, о Дево? Још ниси видела великих мука.“
„Пођимо да видимо!“
И дођоше и видеше велико смолаво језеро. И огањ велики
излажаше из њега. И народа мноштво беше у њему и не могаху
рећи: „Господе, помилуј!“
„То су Јевреји који Христа распеше.“
И рече света Богородица арханђелу:
„Хоћеш ли, Михаило, да се помолимо за род хришћански?
442
Да сакупимо све силе анђелске да се помолимо за род
хришћански?“
„Господе, да ти се молимо дан и ноћ непрестано и не оглуши
се о нас, Господе!“
„Молим те да ме узнесу анђели на небеса и да станем пред
невидљивог Оца.“
И тако узнеше Богородицу пред невидљивог Оца. И подиже
руке своје ка престолу Владичином и завапи говорећи:
„Смилуј се, Господе Боже, творче неба и земље и свега
видљивог и невидљивог! Смилуј се, Владико, на свет свој, јер
видех много њих како се муче и не могу то поднети, већ бих се
и ја мучила са њима!“
И стиже глас са небеса говорећи:
„Нећу им се смиловати у векове, јер безакоња велика чињаху.“
Рече Пречиста:
„Владико, у име твоје крстише се!“
И затим рече:
„О, Владико, не молим те за пагански народ, него за род
хришћански!“
„Како ћу их помиловати? Они браћу своју не помиловаше.“
И затим рече Пречиста:
„Господе, свака твар слави те!“
И не одговори Господ ништа. И затим рече Богородица:
„Господе, где је Јован Крститељ? Где је арханђео Михаило?
Где су пророци? Где су патријарси праведни? Где су апостоли
Петар и Павле и осталих седамдесет двојица? Где су мученици
Господњи? Где је света Петка, светска похвала? Дођите, сви
свети, који се оправдасте од века! Дођите и да паднемо сви пред
Христа и помолимо се за хришћане.“
„Ако су послушали Јеванђеље моје и примили речи моје,
онда ћу их помиловати.“
И умукоше све силе. Тада света Богородица завапи:
„Помилуј, Владико, хришћане који закон твој испунише и
заповеди твоје сачуваше!“
443
„Чуј, мати моја Богородице! Ако ко учини грех и затим се
покаје, и ја ћу помиловати такве. Даће се зло за зло и даће се
према делу њиховом.“
И тада заћуташе све силе небеске. И затим рече Богородица:
„Где је Гаврило који ми је благовести донео и рекао ми:
,Зачећеш превечног Бога‘? Окупите се, сви свети анђели,
арханђели престони, херувими и серафими, да се помолимо за
хришћане!“
Тада дођоше сви свети и поклонише се и падоше ничице.
Пред Господом сви завапише на сав глас:
„Помилуј, Владико, хришћане!“
„У гроб ме положише, а ја дођох и ад сатрех и своје изведох,
а они свето крштење оскрнавише.“
Хришћанска похвала, Богородица, рече:
„Помилуј, Господе, грешнике!“
Рече Господ:
„За многе сузе мајке моје, зарад светих мојих, који ме
умолише, да им је покој од Великог четвртка до Свих Светих.“
Онда света Богородица и сви свети анђели, арханђели,
апостоли и пророци и мученици сви једним гласом завапише:
„Слава царству твом, Владико! Слава провиђењу твом,
једини човекољупче! И ми те хвалимо са Оцем и са пресветим и
добрим и животворним Духом твојим, и сада, и увек и у векове
векова. Амин.“
444
Дела апостола Андреја и Матеја
Овај апокриф са обиљем фантастике говори о избављењу

апостола Матеја из сужањства у које је допао у Земљи
људождера. По Христовој заповести требало је да га спасе
апостол Андреј. Преобративши се у лађара, Христос превози
Андреја лађицом преко мора до града у коме је Матеј заточен.
Њихов разговор на лађи обилује алузијама на Христово учење.
Сцене Андрејевог мучења у граду људождера и кажњавања
мучитеља постављене су апокалиптички и приближавају се
натуралистичком начину приказивања. Главна збивања у гра-
ду људождера смештена су у два основна простора. Један је
тамница а други градски трг. Снажне слике препллићу се кроз
Матејево и Андрејево преживљавање страхота које су им прире-
дили људождери. Учешће ђавола у суровим догађајима подсти-
че људождере на још веће окрутности. Настојање људождера да
дођу до хране доведено је до црнохуморне сцене када се тра-
жи да се поједу макар седморица мртвих из сопственог табора,
а сутрадан ће се о томе рећи своме роду. Слојеви таме и неких
исконских људских страхова, који су понекад присутни у апо-
крифним делима, трагови су непрестаних настојања да се зло
победи. Дела смо превели према српском пергаменском рукопи-
су XIV века, до кога је 1874. године дошао у Русији и објавио
поједине делове Стојан Новаковић. Тај рукопис касније је ушао
у стару збирку Народне библиотеке Србије под сигнатуром 637
и страдао са осталим рукописима у шестоаприлском немачком
бомбардовању Београда 1941. године.

zbornika XIV. vieka, Starine Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnos-
ti, VIII, Zagreb 1876, 55-69; И. И. Малышевский, Сказание о посеще-
нии русской страны св. апостолом Андреем. Владимирский сборник,
Киев 1888, 1-51; М. Н. Сперанскiй, Апокрифическiе Д™янiя ап. Андрея в
славяно-русских спискахъ, Древносты Московского археологического
общества, ХV, 2, Москва 1894, 35-75; К. Истомин, Из славяно-русских
рукописей об апостоле Андрее, С. Петербург 1904, 11-14; F. Blatt, Die
lateinischen Bearbeitungen der Acta Andreae et Matthiae apud anthropha-
gos, Beihefte zur Zeitschrift für die neutestamentliche Wissenschaft, 12,
445
Giessen 1930; B. Grabar, Apokrifna djela apostolska u hrvatskoglagoljskoj
literaturi: 1. Djela Andrije i Mateja u gradu ljudoždera, 2. Djela apostola
Petra i Andrije, Radovi Staroslavenskog instituta, 6, Zagreb 1967, 109-208;
А. Г. Кузьмин, Сказание об апостоле Андрее и его место в Начальной
летописи, Летописи и хроники. Сборник статей 1973. г., Москва 1974,
37-47; Л. Мюллер, Древнерусское сказание о хождении апостола
Андрея в Киев и Новгород. Летописи и хроники. Сборник статей 1973.
г., Москва 1974, 48-63; Н. В. Понырко, А. М. Панченко, Апокрифы
о Андрее Первозванном, Словарь книжников и книжности Древней
Руси, вып. I (ХI-первая половина ХIV в.), АН СССР, Институт Русской
литературы (Пушкинский дом), „Наука“, Ленинград 1987, 49-54; Т.
Јовановић, Два апокрифна путовања у чудесне земље, Браничево, XLI,
1-3, Пожаревац 1995, 36-58; Исти, Дела апостола Андреја и Матеја у
препису збирке манастира Дечана, Прилози за КЈИФ, LХХ, 1-4 (за
2004.), Београд 2005, 171-209; Апокрифи. Новозаветни. Приредио и
српска књижевност у 24 књиге, књига 23, II том, „Просвета“ - Српска
Дела апостола Андреја и Матеја
У оно време беху се окупили сви апостоли заједно и

раздељиваху се сами на све стране, да иду где је коме одређено.
По жребу, дакле, допаде Матеју да иде у Земљу људождера.
Људи града њиховог нити хлеба јеђаху нити воде пијаху, него
јеђаху тела људска и пијаху крв њихову. Сваког човека који дође
у град тај грађани његови хватаху и, копајући ножем, вађаху
им очи. И по вађењу очију напајаху га бајањима лажи својих и
враџбинама свијим, и одвођаху га у тамницу дајући му траву да
једе.
Када Матеј уђе у град њихов, ухватише га ти грађани
и извадише му очи. И по вађењу очију његових напојише га
бајањима лажи и враџбинама свијим, и одвевши га у тамницу,
дадоше га тамничару. И не измени срце своје нити ум свој, него
се мољаше Господу, плачући и говорећи:
„Господе мој Исусе Христе, због тебе све остависмо и за
тобом пођосмо, знајући да си ти помоћник онима који се у тебе
446
надају, пожури, дакле, и види шта учинише Матеју, слуги твом,
како ме изједначише са животињама. А ти, ако си пресудио да ме
поједу у граду овом, нећу бежати од намере твоје. Дај, Господе,
светлост очима мојим да затим видим шта ће ми учинити у
граду овом безакони ови људи. Не остави ме, Господе мој Исусе
Христе, и не предај ме смрти овој горкој.“
Тако, док се Матеј мољаше у тамници, дође му глас из
светлости говорећи:
„Окрепи се, Матеју мој, и не бој се, јер те нећу оставити,
него ћу те избавити из сваке беде, и не само тебе, већ и сву
браћу твоју, јер с тобом јесам сваки час и свагда. Него, стрпи
се свих 27 дана због спаса многих душа и затим ћу ти послати
Андреја да те изведе из тамнице, и све који су с тобом.“
И ово рекавши, Спаситељ рече затим Матеју:
„Мир теби, [Матеја] мој!“
И узиђе на небеса. Тада Матеј, видевши га да узиђе, рече:
„Благодат твоја да буде са мном, Господе Исусе Христе
мој!“
И ово рекавши, Матеј сеђаше у тамници и певаше. И када
уђоше слуге у тамницу да изведу људе да би их појели они у
граду, приђоше њему и Матеј зажмури да се не сазна како види.
И дошавши до њега, прочиташе на длану његовом и рекоше у
себи:
„Још три дана да прођу, па ћемо га извести из тамнице
и заклаћемо га и појести са другим уловљеним људима, чији
судњи дан ће онда бити према данашњем читању.“
И читаху на длану његовом линију срца да дознају скончање.
И видеше да му до краја остаје још 30 дана.
И наврши се 37 дана како ухватише Матеја. Јави се Христос
Андреју у земљи у којој борављаше учећи, и рече му:
„Устани и иди са ученицима својим у Земљу људождера
и изведи Матеја из тамнице, јер још три дана остаде док га
не изведу из тамнице у граду оном и закољу га себи за јело.
Одговоривши, Андреј му рече:
„Господе Исусе Христе, не могу тако брзо, само за три дана,
доћи тамо, него пошаљи анђела свог. И брже ће га извести отуд,
јер ти знаш да сам човек и да нећу моћи толико брзо доћи тамо,
нити познајем путеве.“
447
Одговоривши Господ Андреју, рече:
„Послушај, Андреја, створитеља твог, који може умом
учинити да се овамо пренесе читав онај град са свим
становницима његовим. Заповедићу ветру да те пренесе брзо.
Него, уставши ујутро, сићи на море и наћи ћеш корабљицу на
обали, довољну колико да у њу уђеш само ти са ученицима
својим.“
И ово рекавши, Исус затим рече:
„Мир теби, Андреја, заједно са ученицима твојим!“
И узиђе на небеса.
Уставши ујутру, Андреј дође на море заједно са ученицима
својим. И дође на обалу. Господ својом силом и славом припреми
корабљу. И беше сажм Исус као крманош, а два анђела поведе
са собом и преобрази их у људе. И беху у корабљи. Видевши три
мужа у корабљи, Андреј се обрадова веома великом радошћу. И
пришавши им, рече:
„Камо идете, браћо моја, у овако малој корабљици?“
Одговоривши, Исус рече:
„Идем у Земљу људождера.“
Андреј виде Исуса и не позна га, јер беше Исус сакрио
лице своје, јављајући се Андреју са именом Флорије. И чувши
Андреј како Исус говори да иде у Земљу људождера, рече му:
„Нико не побеже из града тог, само ли уђе тамо.“
„Имам мали посао тамо да урадим и због тога путујем.“
И рече им Андреј:
„Можете ли нам учинити љубав и одвести нас у Земљу
људождера, пошто и ви у њу путујете?“
И одговоривши, Исус рече:
„Пођите!“
Одговоривши, Андреј рече:
„Усуђујем се теби, младићу, нешто да кажем пре него што
уђемо у корабљу твоју.“
„Реци, човече, шта мислиш!“
Тада узвративши, Андреј рече:
„За плату немам шта да ти дам, а нити хлеба имам за хра-
ну нашу.“
448
„Како ћете онда путовати немајући код себе за плаћање, а
нити хлеба?“
И рече му Андреј:
„Слушај, брате, да не мислиш да намерно не желим да ти
дам плату за нас, него ми смо ученици Господа нашег Исуса
Христа. Нас дванаесторицу изабра и остави нам заповест
говорећи: ,Ако хоћете проповедати, не носите сребра на пут,
нити хлеба, нити штап, нити две ризе!‘ Ако, дакле, желиш да
нам учиниш човекољубље, брате, реци нам ускоро, иначе, да
идемо да тражимо другу корабљу.“
И одговоривши, Исус им рече:
„Ако је та заповест и чувате је, уђите са сваком радошћу у
корабљу, јер истину вам говорим, пошто ученици Исусови иду
без сребра, удостојен сам да апостол Господњи уђе у корабљу
моју и благослови је.“
Одговоривши, Андреј рече:
„О, дај ми, брате, и Господ ће ти дати славу и част!“
И уђе у корабљу са ученицима својим.
И ушавши у корабљу, Андреј седе уз јарбол. И Исус рече
једном анђелу:
„Иди и донеси три хлеба да једу ови мужеви уморни од
пута.“
И учини анђео како заповеди Исус. И рече Андреју:
„Устани, брате, заједно са ученицима својим и једите хлеб,
како бисте поднели буру морску.“
И ученици његови не могоше ни речи одговорити, јер се
смутише због мора. Тада Исус убеди Андреја да узму хлеб. И
одговори Андреј и рече Исусу:
„Господ да ти подари хлеб небески и Отац царство не-
беско!“
„Уколико нису ученици твоји навикли на море, иди питај их
хоће ли изићи на копно и да те сачекају док не завршиш служ-
бу своју.“
И рече им Андреј:
„Чеда моја, хоћете ли ићи на копно и чекати ме овде док не
обавим службу ову, јер сам због ње дошао?“
449
И одговоривши Андреју, рекоше:
„Ако одступимо од тебе, странци ћемо бити блага која си
нам подарио. Сада, дакле, с тобом јесмо, само ако идеш.“
И рече Исус Андреју:
„Ако заиста јеси ученик званог Исуса, онда реци учени-
цима својим да забораве на страх морски, јер ћемо отиснути
корабљу од обале.“
И отишавши, седе Исус за кормило корабље. И Андреј те-
шаше ученике своје говорећи им:
„Неће нас оставити Господ у векове. Сећам се када бејасмо
сви ученици на корабљи. И Владика наш са нама беше и рече:
,Спавајте!‘ Испитиваше нас и не заспа. И ветар велики наступи
и море се усталаса, као да ће потопити корабљу. И надвисиваху
таласи. Када се ми веома уплашисмо, устаде Господ и запрети
ветру. И настаде тишина велика на мору. И боји се све њега, јер
његова су твар. И сада, децо моја, не бојте се, јер нас Господ
неће оставити!“
И док тако Андреј говораше, стаде се молити како би
ученици његови у сан доспели. И док се он мољаше, они
уснуше. И окренувши се Исусу, рече, не знајући да је то Исус:
„Реци ми, о човече, о вештини крманоштва твог, јер не
видех ниједног другог човека да крмани тако по мору као што
сада тебе видим, јер 16 година и 17 дана пловљах по мору и
не видех такве вештине. Заиста, тако видим корабљу као да по
земљи иде. Зато те, пак, молим, покажи ми, младићу, вештину
крманоштва твог.“
Тада Исус рече Андреју:
„Много пута смо и ми пловили по мору и у невоље западали,
а тебе, који си ученик Исусов, позна море да си праведан муж
и прослави те.“
Тада Андреј повика, из свег гласа говорећи:
„Хвала ти, Господе Исусе Христе, што нађосмо мужа који
прослави име твоје!“
Узвративши, Исус рече Андреју:
„Реци ми, Исусов учениче, зашто му неверни Јевреји не
вероваху говорећи како није Бог него човек? Објасни ми, онда,
пошто и чусмо, како је јавио славу своју ученицима својим.“
450
„Еј, брате, јави нам се, јер Бог јесте, да не мисле, ипак, да је
човек, пошто је створио човека.“
И одговоривши, Исус му рече:
„Зар му не вероваху? Не створи ли пред њима чудеса?“
„Ниси ли чуо шта учини пред њима? Слепима даде вид,
хромим да ходају, глувим да чују, губаве очисти, воду у вино
претвори, и узе пет хлебова и две рибе и заповеди народу да
легне на траву, и насити њих пет хиљада мужева, не бројећи
жене и децу. И поред тога, пак, не вероваху му.“
Одговоривши, Исус рече Андреју:
„Зар не учини чуда пред људима, а не пред старешинама
незнабожачким, те због тога устадоше против њега?“
Рече му Андреј:
„И пред старешинама учини, али не само јавно, него и
тајно, и не вероваше му.“
Исус рече:
„Како се каже, Андреја, међу људима: ко има дух спасења,
има и опроштај.“
И рече Андреј:
„Докле ћеш ме искушавати?“
И рече Исус:
„Не искушавам те, него говорим тако, јер ми се радује душа и
весели, не само моја, већ и свака душа која чује о чудесима Божијим.“
Одговоривши, Андреј му рече:
„О, чедо, Господ нека испуни срце твоје сваком радошћу и
сваким делом добрим, као што је однеговао мене! И сада ћу ти,
ипак, испричати чуда која учини Господ наш у тајни.
Беше кад иђасмо нас дванаест ученика са Господом нашим
Исусом Христом у цркву многобожачку, да нам покаже разум
ђаволов. И видевши нас, старешине многобожачке пођоше у
сусрет Исусу рекавши нам:
,Безумници, како идете са оним који каже да је син Божији?
Зар има Бог сина? Ко од вас, пак, виде Бога да говори жени?
Није ли он син Јосифа дрводеље, а мајка његова Марија и браћа
његова Јаков и Симеон?‘
И ми слушасмо и преокренусмо се у неверије. И узевши
нас, Исус створи у пустињи чуда велика пред нама, јављајући
451
нам о читавом божанству свом. И рекосмо старешинама
многобожачким:
,Идите да видите, јер нама створи Господ наш чуда!‘
И дођоше старешине многобожачке са нама. И уђосмо сви
заједно у цркву многобожачку. Показа нам Господ на цркви
споља две сфинге, једну са десне, и једну са леве стране. И
окренувши се њима, рече:
,Видите ли обличје небеско, јер су оне сличне херувиму и
серафиму, који су на небесима.‘
И погледавши сфингу са десне стране цркве, рече:
,Теби говорим, обличје небеско, које уместо три и осам
крила своје руке имаш, сиђи доле и разувери старешине
многобожаче! Покажи им да ли сам Бог или човек. Одмах!‘
У тај час дође сфинга, добивши глас људски, и рече:
,Ви, глупи синови јеврејски, којима прекипе слабост срца,
те нас хоћете ослабити док говорите да је Бог човек! Он, који
створи човека и удахну му живот у свему, и који говораше
Аврааму, заволе љубљеног сина његовог Исака, врати у земљу
своју Јакова, и он је тај који ће живима и мртвима [судити],
приређује велика чудеса онима који га славе и припрема муке
онима који му не верују. Него, чујте мене, који вам као камен
идолски говорим! Зар су боље светиње сабора вашег? Ми смо
са светим именима, али онако како нам Бог даде. Саме идолске
старешине, који служите у цркви, када се очистите за седам
дана, због страха не улазите у цркву због имена које нам даде
Бог! Ви макар и блуд да чините, узимате закон Божији и улазите
међу народ, и чистите се, и славите и прљате речи Божије. Због
тога вам говорим да су празне светиње сабора вашег, јер ће бити
цркве са именом јединородног сина Божијег.‘
И ово рекавши, сфинга ућута. Одмах рекосмо старешинама
многобожачким:
,Зар није довољно да вас и камење осрамоти?‘
И рекоше старешине многобожачке:
,Видите ли да и камење са зачараношћу говори? Не мислите да
је Бог, јер није ли много година како Авраам умре, а како га овај зна?‘
И окренувши се, Исус рече сфинги:
,Зашто ови не верују да говорах са Авраамом, него изиђи и
иди у земљу Ханаанску, и уђи унутра у пећину у Мамбријском
452
селу, где је тело Авраамово, и позови из гроба говорећи:
,Аврааме, Аврааме, теби је тело у гробу, а душа у рају! Овако
ти говори Господ, који створи човека и тебе као друга свог:
Устаните ти и син твој Јаков и идите у Свети Сион и докажите
старешинама многобожачким како би разумели да сам ја Бог
који те познаје и да ти мене познајеш.‘
И како чу речи сфинга, одмах крете пред свима нама и оде
у Ханаанску земљу у Мамбријско село и позва над гробом као
што заповеди Исус. И одмах изиђоше дванаест патријарха из
гроба, живи, и рекоше јој:
,Због чега си нам послана?‘
А она рече:
,Послана сам патријарсима за сведочење, а ви уђите и
спавајте до времена васкрсења вашег.‘
И уђоше у гробове патријарси и заспаше. И кретоше три
патријарха заједно са сфингом и дођоше Исусу. И прекореше
старешине многобожачке. Окрете се Исус и рече сфинги:
,Попни се и ти на место своје!‘
И одмах се попе и седе. И ово видевши, старешине много-
божачке му не вероваше. И друге многе тајне објави нам.“
И видевши Исус да ће већ корабља пристати, спусти главу
своју на једног анђела свог и ућута. Видевши, пак, Андреј, и он
сави колена и заспа. И рече Исус анђелима својим:
„Обухватите рукама својим Андреја и ученике његове и
донесите их и положите изван Града људождера.“
И учинише анђели како им рече Исус. И узиђе Исус са
анђелима својим на небо.
Када би јутро, подиже Андреј очи своје и нађе се на земљи.
И погледа на врата градска. И угледа ученике своје како на
земљи леже. И разбуди их Андреј и рече:
„Устаните, чеда моја, и видите дело Божије! Видите, дакле,
да Господ наш на корабљи са нама беше, а ми га не познадосмо,
јер се преобрази Господ као човек како би крманио корабљом!
Понизивши се, јави се као човек и искушаваше нас. Понесох,
Господе, твоје добро говорење! Али не јави ми се сажм, Господе!
И не познадох те, Господе!“
И рекоше му ученици његови:
„Да не мислиш, оче наш, како не разумесмо! Док ти
говораше са њим на корабљи, ми уђосмо у дубок сан. И дођоше
453
орлови и узеше душе наше, и уведоше нас у рај небески, и
видесмо велика чудеса. Видесмо Господа нашег Исуса Христа
како седи у слави, и све анђеле око њега. Видесмо, пак, Авраама,
Исака, и Јакова и све свете, и Давида како пева песму уз гусле.
И видесмо дванаест апостола како стоје пред нама и пред Богом
и около нас. Дванаест анђела поред нас беху истог изгледа као
и ми.“
Тада Андреј, чувши ово, обрадова се радошћу великом, да
се удостојише ученици његови видети чудеса ова. И погледавши
на небо, рече:
„Јави ми се, Господе Исусе Христе, јер ја разумем, Господе,
да ниси далеко од твојих слугу! Опрости ми, Господе, што ми
се учини да те као човека видех на корабљи и као човеку ти
говорах! Сада, Господе, јави ми се лично на месту овом!“
Како то рече, дође му Господ преобразивши се у мало дете,
милолико и красно, и одговоривши му, рече:
„Радуј се, Андреја мој!“
Видевши, Андреј паде на земљу и поклони му се говорећи:
„О, опрости ми, Господе Исусе Христе, што те као човека
видех на корабљи и као човеку ти говорах! Шта је то што ти
сагреших, Господе мој, да ми се сажм не јави на мору?“
Одговоривши, Господ му рече:
„Не сагреши, Андреја, него учини како ти рекох да дођеш
у Земљу људождера. И дошавши, показах ти како силан јесам,
јер сам све то извео, сваком се јављајући како желим. Устани,
дакле, и уђи у град, и иди у тамницу Матеју, и изведи га отуд и
све који су са њим. Ово да ти кажем пре уласка у град њихов.
Предаће те невољама и мукама, и тело ће ти вући путевима и
улицама града, и крв ће ти тећи по земљи као вода, а душу твоју
неће савладати. Али истрпи због вечног живота. Сети се шта
истрпе душа моја од пљувања и бијења, и говораху како Велзеул
изгони бесове. Зар не могох погледом очију мојих небо и земљу
преврнути на њих? Али отрпех и опростих им, да вам пример
покажем.“
Уставши, Андреј уђе у град са ученицима својим. И
нико их не виде када уђоше у тамницу. И ушавши, виде три
стражара како чувају тамницу. И помоливши се Господу,
стражари тамнице издахнуше. И дошавши до врата тамнице,
454
Андреј написа крст на њима. И сама врата се отворише. И уђе у
тамницу са ученицима својим. И Матеј седећи певаше за себе.
И видевши Андреја, устаде и пољубише један другог. Андреј
рече Матеју:
„Брате мој Матеја, како се нађе овде? Још три дана и
појешће те грађани ти. Где су сада тајне у које веровасмо, које
ако ти исповедим, и небо и земља ће се затрести?“
И рече Матеј:
„О, брате Андреја, ниси ли слушао Исуса док говори: ,Ево,
шаљем вас као овце усред вукова!‘ Ушавши овде, помолих се
Господу и јави ми се говорећи: ,Још се стрпи 27 дана и послаћу ти
Андреја, и извешће те из тамнице, и све који су с тобом!‘ И, ево,
као што рече Господ, видех те. Сада, дакле, шта ћемо учинити?“
Тада Андреј, видевши наге мужеве у тамници како једу
траву као стока, удари се у прса своја говорећи:
„О Андреја, пази и види шта дадоше недостојно људима, и
како се уподобише стоци!“
И рече [ђаволу]:
„Тешко теби, враже Божији, и анђелима твојим! Како теби
ниједно зло не учинише, него наведе на њих ову муку? Докле
ћеш рат водити са родом људским?“
И уставши, Андреј и Матеј се помолише. И по молитви
положи Андреј руку своју на лица слепих који су били у
тамници, и одмах прогледаше. И створише молитву над њима,
и преокрену се ум њихов у људски. Андреј им рече:
„Идите с миром!“
И они му рекоше:
„Пођи и ти са нама како нас не би нашли и учинили са нама
још горе него раније!“
„Идите! Говорим вам да неће ни пас ланути на вас.“
И одоше мужеви ти, као што им рече Андреј. Беше у
тамници 229 мужева и 29 жена, које ослободи свети Андреј.
Матеј намери да иде ван града. И помоли се Богу. И, гле, облак
подухвати Матеја и ученике Андрејеве и пренесе их на гору где
беше Петар. И борављаху код њега.
Изишавши из тамнице, Андреј иђаше по граду. И виде на
једном стубу [кип] бронзаног човека. И седе на стуб гледајући
455
шта ће се збити. И уђоше слуге у тамницу да по обичају изведу
људе да би их појели. И нађоше врата тамнице отворена и мртве
стражаре на земљи. И одмах отрчавши, испричаше кнезовима
говорећи:
„Тамницу нађосмо отворену и мртву стражу како лежи пред
вратима!“
И чувши, кнезови рекоше слугама:
„Донесите оних седам мртваца да макар њих поједемо
данашњег дана, а ујутру ћемо рећи роду свом. Бацајте жреб
између себе, и на кога испадне жреб, по седам ћемо сваког дана
клати за јело, док не кренемо по околним земљама на корабљама
као гусари и похватамо [људе] и затворимо их у тамницу за
јело.“
И одоше слуге и донеше седам умрлих мужева. Беше пећ
сазидана усред града. И лежаше испред пећи веома велико
камено корито над којим клаху људе. И течаше крв коју
захватаху и пијаху. И донесоше, пак, мртваце и положише их
на корито како би их слуге заклале. Беше обичај у граду том да
мртваце не сахрањују, него их сасецаху и јеђаху.
Андреј чу глас како му говори:
„Види, Андреја, шта се збива у граду овом!“
И одмах се помоли Господу говорећи:
„Господе Исусе Христе, будући да уђох у град овај, не
допусти им да учине било какво зло, да испадну мачеви из руку
њихових!“
И одмах испадоше. И видевши кнезови шта се догоди,
заплакаше говорећи:
„Тешко, тешко нама, јер су врачи овде, који уђоше у тамницу
и ослободише народ! Ето, и ове омађијаше. Шта, дакле, да им
учинимо?“
Отишавши, сакупише 117 мужева и заповедише им да
бацају жреб. И рече један жребник слугама:
„Молим вас, једног сина имам, узмите и закољите њега
уместо мене!“
И рекоше слуге:
„Не можемо ти ми то учинити, док то не саопштимо најпре
кнезовима нашим.“
И саопштише им слуге. А они рекоше:
456
„Ако даје за себе [сина], онда му опростите [живот] и нека
иде кући.“
Одоше и одрешише га. И рече им старац:
„Имам и кћер. Узмите и закољите и њу, само мене самог
оставите!“
И предаде децу своју старац убицама да их поједу. И
одговоривши, деца им говораху:
„Не убијајте нас телом на овај начин, него нам допустите да
се опростимо и тек онда нас закољите!“
Слуге не послушаше децу, нити им се смиловаше, него их
уплакане и свезане приведоше на корито за клање. Видевши,
Андреј просузи и заплака. И погледавши на небо, рече:
„Господе мој, Исусе Христе, не дај слугама овим да одведу
у смрт децу ову, него учини да се истопе ножеви њихови као
восак од огња!“
И одмах испадоше слугама ножеви из руку. И видевши,
кнезови заплакаше горко говорећи:
„Тешко нама, шта ћемо учинити?“
И, гле, ђаво дође, налик каквом старцу. Поче говорити међу
осталима:
„Тешко вама, скончаћете сада немајући хране, јер овце и
јунад нису довољни! Сада, дакле, уставши ухватите једног
придошлог странца и убијте га, јер он ослободи робље из
тамнице, и сада је овде, а ви не знадосте за њега.“
Андреј, пак, гледаше ђавола како говори народу, а они
Андреја не виђаху. И рече му Андреј:
„О, зли ђаволе, сваком створу си противник, али Господ Бог
мој Исус Христос обориће те у бездан!“
Чувши, ђаво рече:
„Глас твој чујем, али не знам где стојиш!“
Андреј му рече:
„Господ Бог не даје ти власт над градом овим.“
Тада се Господ јави Андреју говорећи:
„Устани и појави им се да сазнају за онога ко им заподева Сотону!“
И дошавши, Андреј стаде посред њих, и рече им:
„Ево, то сам ја кога ви тражите!“
Тада се устремише људи на њега и ухвативши га, говораху:
„Шта си ти учинио нама, и ми ћемо сада учинити теби!“
457
И говораху:
„Којом смрћу да га убијемо?“
И рекоше између себе:
„Ако му одсечемо главу, таква смрт није њему мука.“
Неки старац међу њима, кога подбуни ђаво, рече им:
„Вежимо га ужетом за врат и вуцимо по читавом граду и
по улицама док не сконча! И тако ћемо разделити тело његово
и појешћемо га.“
Чувши како им рече, народ га веза ужетом и вучаше га по
читавом граду. И тело његово слепљиваше се за земљу. Увече
га вргоше у тамницу. Када дође јутро, опет га тако вукоше.
Блажени [Андреј] мољаше се говорећи:
„Господе Исусе Христе, дођи ми у помоћ, јер знам да ниси
од мене далеко! И не противим се заповести твојој коју ми
заповеди, јер чиниш да овај оде у бездан.“
Када је то говорио Андреј, рече ђаво народу:
„Бијте га по устима његовим да не говори!“
Када дође вече, стрпаше га у тамницу, свезавши му руке и
ноге. И, гле, стаде ђаво пред њега са седам бесова говорећи:
„Сада си упао у руке наше. Где су ти силе, и слава твоја и
узношења твоја, којима, пак, хуљаше на нас? И разглашавао си
дела наша по свим градовима и земљама, и изложио си светиње
наше ругању. Због тога ћемо и ми убити тебе, као и учитеља
твог, званог Исуса, кога Ирод уби.“
И говораху седам бесова:
„Убијте га и биће све земље наше!“
И приђоше беси хотећи га убити. И видевши знамење на
лицу његовом, које му даде Господ, уплашише га се и не могоше
му се приближити. И рече им ђаво:
„Зашто бежите од њега?“
„Не можемо га убити, јер је знамење на лицу његовом и
уплашисмо се, јер упознасмо и раније доласке његове овде.“
Блажени [Андреј] чувши, рече:
„Ако ме и убијете, нећу учинити по вољи вашој, него по
вољи Исуса Христа, који ме је послао! Због тога ми ово учинисте
како бих примио заповести Господа мојег.“
458
„Господе, довољне су ми муке твоје! И скончах по вољи
твојој, Господе! Узми душу моју од мене, да бар покој примим.
Где су речи твоје, Господе, које говораше када нас укрепљаваше:
,Ако идете за мном, нећу погубити ниједну влас главе ваше.‘
Погледај, дакле, Господе, и види како се тело моје и власи главе
моје прилепише за земљу, јер сам, ето, вучен по путевима три
дана, и не јави ми се!“
Стиже, пак, Андреју глас, који јеврејски рече:
„Андреја мој, небо и земља се мимоилазе, а речи моје не
пролазе! Осмотри иза себе и видећеш шта се учини од тела твог
и власи [твојих].“
И окрете се [Андреј] и виде велика дрвета плодоносна и
олистала. Рече Андреј:
„Познадох, Господе, да ме ниси оставио!“
Увече га вргоше у тамницу напола живог. Господ му се те
ноћи јави говорећи:
„Дај ми руку своју и устани здрав!“
И павши, поклони му се говорећи:
„Благодат ти уздајем, Господе Исусе Христе!“
А он, затвореник у тамници, погледа на стуб са човеком од
алабастера на њему. Испружи руке ка њему и рече:
„Уплаши се знака крстоликог, кога се боје небо и земља!
Излиј, човече на стубу, воду велику из уста својих до потопа, да
се казне они који живе у граду овом!“
Ово, пак, рекавши блажени Андреј, одмах пусти камени
кип из уста својих воду велику на земљу. И би потоп велики и
прогута тела људска. И потопи децу њихову и стоку њихову. И
хтедоше побећи из града, и не могаху. Тада се помоли Андреј
говорећи:
„Господе Исусе Христе, пошаљи анђела свог на облаку
огњеном да огради град овај, те ако хоће ко бежати, да не узмогне!“
Одмах сиђе облак огњени и огради град као зидом. И
видевши Андреј шта се зби, захвали Богу. Вода изиђе до грла
људских потапајући их веома. И махаху вапијући:
„Тешко нама, јер ово све дође на нас због странца који је у
тамници, кога мукама предадосмо! Шта да чинимо? Идимо у
тамницу и пустимо га како не бисмо умрли у води потопљени, и
да кажемо прилазећи му: ,Боже светог човека овог, смилуј нам се!‘“
459
Тада Андреј схвати да се повиноваше душе њихове, и рече
каменом кипу:
„Престани већ одозго да изливаш воду из уста својих,
пошто, пак, време одласка твог дође!“
Грађани приђоше згради тамнице и рекоше му:
„Смилуј нам се, Боже, не чини нам оно што смо учинили
мужу овом, одагнај воду од нас!“
Андреј изиђе из тамнице, и вода побеже од ногу његових. И
видевши, народ говораше:
„Смилуј нам се, слуго Божији Андреја!“
Андреј рече старцу:
„Чудим се теби што говориш ,Смилуј ми се‘, јер се ти не
смилова деци својој. Како ти молиш за милост? Говорим ти
да у онај час када оде вода у бездан, отићи ћеш и ти закланим
људима и са убицама њиховим.“
Видевши знамења, сав народ се веома уплаши. Погледавши
на небо, Андреј се мољаше пред свим људима. И потону вода са
старцем и убицама у бездан. Народ вапијаше:
„Тешко нама, јер човек овај од Бога јесте! Сада ће нас
поубијати због мука које му учинисмо. Шта рече старцу и
убицама, и потонуше, а за нас ће наредити огњу да сиђе и да
нас сажеже!“
Видевши како се обратише срца њихова ка Богу, Андреј
рече им:
„Не бојте се, само верујте у Бога! Он ће вам их сада
повратити из земље, и да знате да је Бог истинит и да се каје за
сваку злобу људску.“
Тада се помоли Андреј и зауставише се старац и убице. И
рече им:
„Већ се опаметисте!“
Потом, пак, нацрта им изглед црквени и предаде им
заповести и законе, говорећи:
„Подигните је овде, нека је тајна Господа нашег Исуса
Христа!“
Сви га мољаху:
„Проведи са нама бар мало дана, да се наситимо, ваистину,
сви твог источника, као да смо новорођени сви!“
А он им рече:
460
„Одлазим ја већ ученицима мојим ранијим, а Бог ће бити
са вама.“
Људи заједно са женама и децом вапијаху:
„Проведи са нама бар седам дана!“
Он се не сложи са њима. Тада му рече глас са небеса:
„Бар децу послушај, Андреја!“
Разумевши силу јављеног, Андреј проведе са њима још
седам дана учећи их слави Божијој. Рече Господу:
„Хвала ти, Господе Боже мој, што ме не остави да изиђем из
града овог са гневом!“
Када он изиђе из града тог, окупише се сви, од малог до
великог, и испраћајући га, говораху:
„Благословен Бог Андрејев, Господ Бог истинити, који иде
спасавати род људски!“
Њему је слава и моћ у векове векова. Богу нашем слава у
векове.
461
Чуда
Свети Ђорђе убија аждају
Легенда о светом Ђорђу који као коњаник убија аждају

веома је распрострањена како у књижевности тако и у
сликарству читавог средњег века. У српској рукописној
традицији најранији сачувани препис чуда о светом Ђорђу
потиче из треће четвртине ХIII века и налази се у Зборнику
попа Драгоља, на странама 180а-185б, данас у збирци Народне
библиотеке у Београду под бројем 651. Нажалост, у рукопису
недостаје један лист на коме се налазио део Чуда. Према
исцрпним проучавањима А. В. Ристенка, који је 1909. године
објавио овај препис, он га сврстава у такозвану другу редакцију.
У њој иза средишњег дела постоји епизода са сусретом светога
Ђорђа и ђавола. Овом типу припадао би и српски препис ХV/
ХVI века који се налази у Народној библиотеци у Софији
са сигнатуром 308 (80). У одломку је познат и препис ХVI
века у Туманском зборнику, који је данас у Архиву Хрватске
академије знаности и умјетности у Загребу, број III а 10. Један
други српски препис који је смештен у минеју ХVI века нешто
је другачије постављен и нема споменуту епизоду. Тај препис
објавио је Ватрослав Јагић, а на основу његовог издања дело је
превео Миливоје Башић. Овде доносимо превод према препису
попа Драгоља.
Литература: S. Novaković, Legenda o sv. Gjurgju u staroj srpsko-

slovenskoj i u narodnoj usmenoj literaturi, Starine Jugoslavenske aka-
demije znanosti i umjetnosti, XII, Zagreb 1880, 129-144; V. Jagić, Ein
Textbeitrag zur Georgius-Legende, Archiv für slavische Philologie, IX,
Berlin 1886, 586-592; А. В. Рыстенко, Легенда о св. Георгии и драконе
в византийской и славянорусской литературах, Одесса 1909.; Из
књижарница Геце Кона, 1931, 106-109; В. Антиќ, Хагиографската
личност на св. Ѓорѓи и мегданот со ламјата, Современост, 4, Скопје
462
1972, 347-368; А. Стојкова, Чудо светог Георгија са змајем у Туманском
апокрифном зборнику, у: Чудо у словенским културама, АПИС, Нови
Сад 2000, 109-125.
Чтеније светог Ђорђа
Чудо светог великомученика Ђорђа,

да одамо славу Богу, који велича
и одаје славу преславном мученику Ђорђу
Господе, благослови, оче!

Ко чу од вајкада и ко виде таква чудеса као о преславном
Ђорђу? Оних година беше град звани Ласија и у њему цареваше
цар по имену Соломон. Он беше безуман, идолослужитељ,
нечастив, немилостив. И лоше прими од онога у кога вероваше.
И Бог му даде према делима његовим.
Близу тога града беше велико језеро. И роди се у том језеру
зли змај. И свакога дана излажаху му у сусрет. И много пута
цар окупљаше војнике како би изишли на бој са змајем. И
узмућиваше се вода и не могаху да га сретну. Када се појави зли
змај, окупи се сав град и повика ка цару, говорећи:
„Царе, насеље твоје је пријатно и добро, а ми гинемо. И ти,
царе, нећеш бити без нас.“
И рече цар:
„Бацајте сви жреб и дајте децу своју змају. А ја имам
јединородну кћер и даћу је као и ви према свом жребу, али да не
бежимо из овога града.“
И допаде се овај савет свим људима. И почеше давати децу
своју дан за даном. И паде жреб на цара. И тада цар обуче кћер
своју у порфиру и сву је украси златом и драгим камењем и
бисером. И држаше је плачући тужно. И опрашташе се са њом
као са мртвом. И ударајући се по лицу рече са сузама:
„Пођи, једино чедо моје слатко, буди храна змају! Авај мени,
слатко чедо, светлости очију мојих! Како ја да гледам, чедо моје
слатко? Барем да сам се мало провеселио! Када ћу направити
463
свадбу, људе да окупим на весеље? Када ћу запалити светилник?
Када ћу запевати обредну песму? Када ћу запевати као свирала?
Када ћу запевати за плодом моје утробе? Авај мени, слатко моје
чедо, пођи ка заједничкој смрти, јер те више нећу видети, као и
ти мене! Растављаш се са мном одлазећи змају!“
И рече цар људима:
„Узмите за себе злато моје и сребро и цело царство моје, не
жалите кћер моју!“
И нико не могаше одговорити на његове речи. Тада цар,
застењавши, заплака горко. И заповеди јој поћи ка змају на
језеро. И окупи се цео град, од малог до великог, да виде девојку.
А милосрдни човекољубац Бог одмах хтеде показати
знамење са преславним Христовим мучеником Ђорђем. У то
време свети беше војник. Ђорђе беше по чину комис. И управо се
беше отпустио од војске идући из Кападокије у своје отачаство.
По речи Божијој приближи се оном месту и приближивши се
језеру, хтеде да напоји свога коња. И виде девојку на оном месту
са сузама, како плаче горко. И обазираше се плачући. Рече јој
свети Ђорђе:
„Жено, зашто стојиш овде плачући?“
А девојка, када спази светог, рече:
„Видим те, господине, да си красан мужаством и дивим се
младости твојој и лепом разуму твом, јер сви брзо побегну од
овог језера, а ти си дошао овамо и гадно ћеш умрети. Узјаши на
коња и бежи брзо да и ти не постанеш храна злом змају.“
А сви људи стајаху гледајући од тог града ка језеру када ће
змај појести девојку. Тада свети Ђорђе рече девојци:
„Жено, ко си ти и ко су они људи који посматрају из далека
и стењу због тебе веома?“
И рече девојка светом Ђорђу:
„Дуга је прича о овим људима и не бих могла да ти испричам
цео дан, а и ти ћеш погинути. Бежи, човече, брзо, да не умреш зло!“
Рече јој свети Ђорђе:
„Реци ми истину па да и ја умрем с тобом данас. Тако ми
светог имена Христовог да се нећу одвајати од тебе!“
Тада девојка рече:
„Господине, место нашег града је велико и лепо и добро. А
у овој води роди се зли змај и свакога дана излази и прождире
464
људе. Заповеди отац мој да се баца жреб и тако почеше давати
децу своју и, ево, данас дође жреб на мога оца. И испратише ме
змају за храну. А сада бежи брзо пошто ти већ све испричах.“
Чувши свети, рече девојци:
„Не бој се, девојко, него од сада радуј се!“
И упита је свети:
„Које ти је вере отац?“
И рече девојка:
„Хераклове, Скамандрове, Аполонове и велике Артемиде.
Њих он слави.“
И рече девојци свети Ђорђе:
„Ако од сада верујеш у мог Бога, онда се не бој него се радуј.“
И повиси свети глас свој говорећи овако:
„Боже, који седиш на херувимима и гледаш на бездане!
Пошто, истинити Боже, познајеш срца људска и без повода
показа чудеса страшна, покажи побожном милост своју и
створи са мном знамење добро и победи злог змаја под ногама
мојим да разумеју да си ти са мном!“
И стиже са небеса глас који рече:
„Пошто Господ чу молитву твоју, испуни ти вољу!“
И тада повика девојка:
„Авај мени, господине мој, бежи јер иде бестидни змај!“
И пође свети у сусрет змају, учини знак Христов и рече:
„Господе Боже мој, нека буде оборен змај за потчињеност
вери и ради ових неверних људи!“
И ово рекавши, помоли се свети Ђорђе. И заповешћу
Божијом паде змај светом под ноге. И рече свети девојци:
„Одреши појас свој и одреши узде мога коња.“
И донесе то светом. Заповешћу Божијом он свеза змаја за
врат и предаде га девојци, говорећи:
„Поведи га ка граду!“
И угледавши људи преславно чудо, у великом страху и
трепету беху и хтедоше побећи из града од страха пред змајем.
И, гле, свети Ђорђе рече људима:
„Не бојте се, него станите да видите славу Божију!“
Рече им свети Ђорђе:
„Ако хоћете веровати у мога Господа Исуса Христа,
истинитог Бога, онда ћу данас посећи змаја!“
465
И повика цар са целим градом:
„Верујемо у Господа и у име Оца и Сина и Светога Духа и
у Свету Тројицу јединосуштну нераздељиву!“
И то чувши свети Ђорђе од народа, узе мач свој у руке и
посече змаја, а девојку предаде цару. Тада се окупи мноштво
народа љубећи ноге светом и славећи Бога. И позва свети Ђорђе
александријског епископа да крсти цара и сав дом његов од
петнаест душа, а народа крсти три хиљаде. И настаде радост
на том месту. Тада град Ласија подиже цркву у име светога
Ђорђа. И када саздаше цркву, помоли се и појави у цркви извор
освећене воде, који постоји до данашењега дана за освећење
оних који верују у Господа. А Господ учини многа чудеса на том
месту због молитве светога Ђорђа.
*Када одлажаше из тога града у своје отачаство, срете га [Ђорђа]
демон са смиреним изгледом чинећи се странац и рече светом:
„Мир ти, Ђорђе!“
И рече му Ђорђе:
„Како ми ти знаш име?“
Рече му демон:
„Зашто ми говориш такве речи? Ја сам анђео Божији.“
Рече му Ђорђе:
„Ако си анђео Божији, учини Христов знак.“
Демон рече:
„Падни и поклони ми се, јер иначе нећеш тако отићи.“
А свети Ђорђе зграби демона и баци га под ноге коњу. И
сиђе свети и свеза га. И завапи демон плачући:
„Авај мени, Ђорђе, када те сретох и како те сретох!“
„Лукави змају, ђаволе, шта си смислио против мене када си
ме срео?“
Рече му демон:
„Помислих да би ми се поклонио.“
„Где је сила твоја?“
Демон рече:*1
1
Између једне и друге звездице попуњено према препису Народне
библио-теке у Софији број 308 (80), јер на том месту у Зборнику попа Драгоља
недостаје један лист.
466
„Ђорђе, као да ме човек, тело земаљско, згњечио под ногама.
Ја, Ђорђе, хтедох утајити твоју доброту и мишљах да ћеш ми се
поклонити сретнувши ме као што и многе раздвојих од Бога и
од славе Божије. Ја самога Господа у пустињи искусих. А ти
ме бар мало пусти пошто ти све испричах зарад првобитне
моје величине. И вечну муку изазвах сретнувши се с тобом. Не
допусти да се сурвам у преисподњу, као што и првобитно бејах
у бездану пре [Господњег] силаска и нећу отуд изићи у векове.“
Тада свети Ђорђе подиже глас свој говорећи:
„Хвалим те, Господе Боже мој, Исусе Христе, пошто
ме свагда чујеш. Ти рече, Господе: ,Ко иде ка мени нећу га
прогнати ван.‘ Ти, Господе, рече: ,Вежи руком својом ђавола‘,
завештавши се према лукавом, који не испуни вољу твоју и не
сачува заповести твоје, него провођаше у безакоњу свом и не
врати се теби, Богу свом. Овога часа дај му место страшно и да
се тамо мучи до судњега дана да не мучи тела људска која си
саздао.“
А на том месту беше камен, веома велик. И прекрстивши
га, свети Ђорђе рече:
„У име Господа Исуса Христа да се отвори камен и да
се вргне у њега лукави демон и да се тамо мучи до скончања
света.“
И тог часа прогута га земља у бездану. Богу нашем слава и
част и поклањање Оцу и Сину и Светом Духу сада и свагда и у
векове векова. Амин.
467
Агапије Ландос Крићанин
Из Спасења грешних
Већ у првим вековима после Христа многа Богородичина

чуда књижевно су се уобличила на Истоку, али постала су далеко
познатија тек када су на Западу, у обрађеном облику, стварани
зборници са таквим делима. Међу првима који је саставио
зборник у коме су се нашла и Богородичина чуда био је Григорије
из Тура у VI веку. Од далеко већег значаја за даље ширење ових
списа били су зборници ХIII века као што су Златна легенда
Јакова из Ворагине, Огледало примера Винценција из Бовеа и
Дијалог чуда и Књига чуда Цезарија из Хајстербаха. Два века
касније настала су Чуда и Примери Јована Херолта Дисципула
и Чуда Богородичина Фрање из Силве. На основама ових и
сличних извора учени Грк са Крита Агапије Ландос саставио
је обимно дело Спасење грешних (Ἁμαρτολῶν Σωτηρία), које је
штампано у Венецији 1641. године. Трећи део овог списа носи
назив Чуда Богородичина и окупља седамдесетак изабраних
прозних легенди у којима се говори о Богородичиној помоћи
преко својих чуда. Богата традиција Богородичиних чуда у
јужнословенској средини постојала је и пре појаве Агапија
Ландоса, нарочито у хрватскоглагољском рукописном наслеђу.
Агапије Ландос рођен је у граду Кандији на Криту крајем
ХVI века. Световно име било му је Атанасије. Доста рано поред
грчког научио је латински, италијански и арапски. Незнано
када отишао је на Свету Гору у лавру Светог Атанасија, где се
замонашио добивши име Ландос. После две године прешао
је у једну ћелију у којој се посветио писању. Грађу за своје
књиге сакупљао је махом по грчким светогорским рукописима
и штампаним латинским књигама. У Венецију је прешао 1639.
године, где је штампао све своје књиге. Тамо је и умро 1664.
године.
Агапије Ландос је све своје књиге писао на новогрчком
језику. После прве књиге, Спасење грешних, уследиле су још
и Рај (Παράδεισος), са 24 житија мученика и светих, Зборник
468
(Ἐκλόγιον), са 40 житија и поука које је у другој половини Х века
саставио Симеон Метафраст, Агрономска књига (Γεωπονικόν),
у којој су упутства о сађењу дрвећа, одржавању здравља и
многи савети о лечењу, Молитвеник (Θηκαρᾶς), са химнама и
похвалама Светој Тројици, Богородичник (Θεοτοκάριον), са
химнама посвећеним Богородици, Душеспасни псалтир (Τὸ
ψυχοσωτήριον ψαλτήριον), Летња књига (Καλοκαιρίνη), са
житијима светих који се празнују преко лета, Октоих (Ὀκτώηχος),
Нови рај (Νέος παράδεισος), са преводима 62 житија Симеона
Метафраста на новогрчки, Недељник (Κυριακοδρόμιον), са
тумачењима слова за све недеље преко године и Хришћански
путеви (Χριστιανῶν ὀδηγία), у којима се говори о хришћанским
врлинама.
Од свих Агапијевих дела Спасење грешних издваја се по
већој присутности међу читаоцима у претходна три и по века.
Дело је знатног обима и састоји се из три дела. Први део чини
38 поука, други 22, а трећи, који је означен посебним називом,
Чуда Богородичина, има 69 чуда. Прва два дела прожета су
краћим примерима чуда која су везана за различите грехове и
избављења из њих. Чуда Богородичина литерарно се издвајају
од претходна два дела, јер су испуњена динамичношћу
приповедања, дијалозима и веома живим сценама.
Светогорски калуђер украјинског порекла Самуило Бакачић
превео је најпре Чуда Богородичина 15. октобра 1684. године на
српскословенски језик у скиту Свете Ане. Уз превод Агапијевих
чуда он је додао још седам које је сам сакупио по разним
рукописима и штампаним књигама. Потом је по наруџбини
калуђера Василија из села Загуља у Дробњацима и његовог
брата Стефана превео током 1685/86. године и прва два дела
Спасења грешних, који имају назив Парадигмата или приклади.
За ту прилику Самуило је својом руком исписао превод читавог
дела, а Василије је о томе оставио запис. Данас се тај аутограф
налази у збирци М. П. Погодина која припада Државној народној
библиотеци у Сантпетербургу број 1105. Ово иначе нису једини
преводи Самуила Бакачића са грчког на српскословенски. Он је
очигледно био у српској светогорској монашкој средини, јер је
све своје преводе донео на српскословенском језику. Повремени
русизми у његовом српскословенском свакако долазе из његовог
469
матерњег језика. Поред тога, у својим записима оставио је
податке да је преводе урадио у скиту Свете Ане, у коме су
преовлађивали српски монаси.
Откако је Самуило Бакачић превео Чуда Богородичина,
она су у српској средини отпочела једно ново трајање. Преписи
су се проширили и у бугарску, руску, украјинску и румунску
традицију. Четрдесетак сачуваних преписа српске рукописне
традиције овог Агапијевог дела говори о великом занимању
Срба. Међу најстаријим преписима сачували су се и поједини
Бакачићеви аутографи.
До данас су Агапијева Чуда Богородичина на
српскословенском остала необјављена. Само нека од њих
објавили су Вук Караџић, Стојан Новаковић, Павле Поповић,
Павле Стевановић, Светислав Стефановић и Мара Харисијадис.
Вићентије Ракић превео је Богородичина чуда на славеносрпски
језик и књига је штампана 1808. године у Трсту, да би 1838.
доживела и друго издање, које се појавило у Београду. Ракићево
издање прерадио је поткрај ХIХ века Дионисије Миковић, при
чему је многа чуда једноставно препричао.
Овде доносимо најпре четири чуда из првог дела Спасења
грешних према препису из 1693. године, сада у збирци
Патријаршијске библиотеке у Београду, број 127, која је објавио
С. Новаковић. Следећа два чуда преведена су према препису
Јеротеја Рачанина из 1697. године, сада у збирци Музеја Српске
православне цркве у Београду, број 226. Шест наредних чуда
налазе се у Чудима Богородичиним, чији превод је урађен на
основу аутографа Самуила Бакачића из 1687. године, који се
данас налази у рукописној збирци Народне библиотеке Србије
у Београду, број 57.
Литература: Вук Стеф. Караџић, Примјери српско-славенскога

језика, Беч 1857, 52-63; Д. Руварац, Агапија Критенина „Чудеса
преблагословене владичице наше Богородице и приснодјеве Марије“,
Јавор, ХV, св. 50, Нови Сад 1888 (11. ХII), 793-795; Чудеса пресвете
Богородице. С кратким поукама написао игуман Дионисије Миковић,
Сарајево 1894; С. Новаковић, Примери књижевности и језика старога
и српско-словенскога, треће, прегледано и поправљено издање,
Београд 1904, 562-570; П. Поповић, Приповетка о девојци без руку.
470
Студија из српске и југословенске књижевности, Београд 1905; И.
Фетисов, Збiрник легенд Агапiя Критянина „Ἁμαρτολῶν Σωτηρία“ в
украiнскому та московському письменствах та народнi словесности,
Запiски Исторiчно-фiлологiчного вiдiлу, кн. ХIХ, Киiв 1928, 1-41; кн.
ХХIII, 1929, 37-96; Из старе српске књижевности. Превео и саставио
издање. Београд, Издавачка књижарница Геце Кона, 1931, 41-48; П.
Стевановић, Приповетка о човеку који се продао ђаволу, Београд 1934;
Н. Вукадиновић, О преводима Вићентија Ракића са грчког, Прилози
за КЈИФ, ХVI, 1, Београд 1936, 51-63; 2, 255-262; Н. Вукадиновић,
Извори Агапија Ландоса, Прилози за КЈИФ, ХVII, 1, Београд 1937, 38-
50; Н. Вукадиновић, Извори Агапија Ландоса, Прилози за КЈИФ, ХVII,
1, Београд 1937, 38-50; С. Стефановић, О некојим нашим чудесима и
њиховим изворима, Споменик СКА, ХСII (71), Београд 1940; Ђ. Сп.
Радојичић, Стари српски писци руске народности, (од краја ХV до
краја ХVII века), Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду,
V, Нови Сад 1960, 199-218.; Д. Петканова, Из гръцко-българските
книжовни отношения през ХVII-ХVIII в., Годишник на Софийския
университет. Факултет славянски филологии, LXII, София 1968; Б.
Ст. Ангелов, Самуил Бакачич в южнославянских литературах, Труды
Отдела древнерусской литератури, ХIII, Ленинград 1968, 293-299; М.
Харисијадис, Један недовољно запажен препис Јеротија Рачанина,
Прилози за КЈИФ, ХХХV, 3-4, Београд 1969, 236-245; I. Petrović,
Marijina čudesa u hrvatskim glagoljskim zbirkama do kraja 16. stoljeća,
Zagreb 1975; Из наше књижевности феудалног доба. Друго допуњено
„Свјетлост“, 1959 [Треће и четврто издање: Београд, „Просвета“, 1975.
Библиотека Просвета, књига 102], 216-220; Δ. Κωστούλα, Ο Α. Λάνδος
ο Κρης, Γιάνινα 1983; Љ. Штављанин-Ђорђевић, Чудеса пресвете
Богородице Агапија Крићанина и ново Чудо Богородице тројеручице
манастира Хиландара, Археографски прилози, 6-7, Београд 1985, 275-
290; Ђ. Трифуновић: Чудо са иконописцем, Источник, III, 10, Београд
1994, 44-46; Агапије Ландос Крићанин, Чуда Пресвете Богородице,
Превод са српскословенског и поговор Томислав Јовановић, Епархија
банатска, Вршац 2000; 20002; Агапије Ландос, Спасење грешних,
Препис Јеротеја Рачанина из 1697. године, Библиотека Рачанска
баштина, књига 2, том 1, Фототипија; том 2, Српскословенски текст
приредио и на савремени српски језик пренео Томислав Јовановић,
Рачанска фондација, Бајина Башта 2012.
471
Како бива немилосрднима
Пише учитељ Симеон да се у италијанским земљама, близу

Сплита, налази једно језеро, веома дубоко, звано Сељаниново,
јер причају неки како у прошлим временима живљаше у том
месту један човек сељанин, веома богат, са старим стварима,
а за потребе милосрђа и милости бедан и убог. Колико имаше
много богатства, сребра, злата и томе сличног, толико не
могаше да види сиромашног на вратима дома свог, триокајани,
него га са наваљивањем и виком одагнаваше. Он имаше жену,
децу и унучад. Једног дана, када он, немилостиви, беше са
свима домаћим у пољу и не беше у дому нико други осим снахе
његове, пуне врлина, са двоје деце своје, дође један сиромах,
красан изгледом и диван, и запроси од жене милостињу. Она
му даде шта могаше. Затим му рече милостиво и са тихошћу
да оде пре него што јој дође свекар или неко од немилосрдних
сродника њених и да не страда од њих због доброчинства свог.
А сиромах јој рече:
„Ове вечери пази добро. Када угледаш да ускипи један
извор усред дома твог, узми једно своје дете и бежи брзо у ону
гору да се сачуваш без повреде, јер узнегодова Господ веома
због немилосрђа дома овог и жели га уништити.“
И ово рекавши, постаде невидљив. А трећег часа ноћи,
док сељанин сеђаше са својим сродницима и другим својима,
поче вода излазити из земље као што прорече анђео. Тада
она милостива жена одмах узе од трпезе оба своја детета и
брзо потрча ка гори, као што јој заповеди анђео. И тог часа
немилостиви богаташ са домом и са сродницима и са свим
имањем својим потону као олово у води тачно на месту где
беху седели. И не би само то, него и једна река воде одвоји се
од места оног и потече за снахом његовом да је прогута због
оглушења, јер узе оба детета, а не једно, како јој рече анђео.
Разумевши узрок, она беше уплашена и баци једно дете, а са
другим побеже у гору. И тамо где беше дом сељанинов ујутру
се нађе језеро толико дубоко да му не имаше дна. Како причаху
они који испитиваху дубину његову ужадима, немаху дужину
за мерење и не могоше никако круг земаљски и дно досегнути.
А наспрам тог великог језера налази се са друге стране, колико
472
би се каменом добацило, друго мало језеро, где достигну вода
дете и осудом Божијом удави га. У већем језеру налазе се и рибе
велике, али укусом нису слатке нити пријатне, као што то видех
очевидно. Прича вишеречени учитељ:
„Иђах тамо када чух за такво чудо да се уверим у истинитост.
И разговарах са снахом сељаниновом и упитах је духовно да ми
каже ако има неку врлину због које јој учини Господ милост.“
А она одговори:
„Кад год и колико могох давах милостињу. И када точах
вино за трпезу, не смиловах се само њима, него проливах на
једно место на земљу, овако говорећи: ,Прими, земљо, мати
моја, ову моју малу милостињу, јер немам коме другом дати га.‘“
„Даље разумех да због таквих њених врлина дарова јој
сведобри Господ једно дете, а друго погуби због нечистоћа
њеног оца. И ако не верује нико овом чудотворству, Господ ми
је сведок да заиста би тако. И све до сада стоје она језера. И
од малог до великог сви их зову Сељанинова језера. Имају и
ограду око њих да им не упадне и не утопи се стока у њима.“
Како пролазе среброљупци
Кесарије још пише у беседовници да један среброљубац

умирући заповеди својој жени да по његовој смрти учини једну
ствар, молећи је прилежно да испуни мољење његово због љубави
према њему. Она, пак, одговори са заклетвом да се неће оглушити
о његове заповести, не знајући шта ће јој рећи. А он јој рече:
„Ову кесицу златника хоћу да положиш у гроб са мном, али
пази строго да је нико други не види како је после не би украо.“
Када, дакле, умре триокајани, учини жена због заклетве
по вољи његовој и стави златнике под тело, као да би било
узглавље. Али од оних који су га покопавали два нека приметише
то и пођоше ноћу да то украду. Када отворише ковчег, уз једну
ужежену бакљу, видеше два веома страшна беса како стоје на
телу и један узимаше из кесице златнике и даваше другом. А
овај, расекавши прса мртвог, сасу их у срце његово, говорећи:
„Злата си желео, незасити, нека се насити и срце твоје као
што искаше.“
Када ово видеше лопови, са неизрецивим страхом и
трепетом побегоше од гроба.
473
Сила захвалности
У Риму вргоше неког човека по имену Андродон у јаму

у којој беху лавови и друге звери да поједу осуђене на смрт.
Догоди се да тамо би један велики лав који му поможе и сачува
га од других лавова, тако да га не растргоше. Чувши о овоме
цар, задиви се таквом чуду и заповеди да изведу ван човека, који
бивши упитан, одговори:
„Памтим да једног дана иђах кроз пустињу у подне. И
ушавши у једну пећину да се одморим мало, нађох једног лава
који ми показиваше савијену своју ногу на коју не може ни мало
да се ослони. И показиваше ми знаке мољења да га исцелим. Ја
затим приступих са одважношћу и истргох му дрво које имаше
у нози и како могох залечих је. Он ми после донесе меса од свог
улова и јеђах четири дана која проведох тамо у пећини. Мислим
да је то тај лав, који, познавши ме, својег доброчинитеља, показа
према мени данас дивну благодарност.“
Чувши ово цар, ослободи човека и дарова му лава, који као
кротко јагње иђаше за њим по Риму и не повреди нити једног
човека. Томе се сви чуђаху и плашише се. И називаху лава
страдаоцем Андроновим, а онога лекаром лавова.
Нешто о мукама онога света
Налазимо написано у једној књизи званој Врт прича, како

један човек, који имаше жену и децу, умре једног дана, а другог
вољом Божијом устаде из мртвих. И како устаде, одмах пође
у цркву и, одавши Богу захвалност, како доликује, врати се. И
дошавши, рашчини дом свој, раздаде иметак свој убогим, а жени
својој остави део неки колико јој је довољно да проводи са децом
убошки. И тако учинивши, оде у једно пусто место. И начинивши
колибу близу једне реке, живљаше у њој са великом оштрином
живота, јер у време зиме улажаше са одећом у реку и стајаше у
њој, трпећи мраз док се и хаљина не следи и сам као комад леда
или кристала не постане. И тада полумртав излажаше из реке и
улажаше у котао топле воде, коју имаше готову, и остајаше у њој
док се не растопи лед. И потом опет у реку улажаше и стајаше
као и раније и отуд поново у котао улажаше, и опет у реку, и опет
474
у котао. И тако преко целе зиме непрестано чињаше. А други
пустињаци, који беху недалеко од њега, учаху га да одустане од
оваквог необичног самовољног мучења, како не би уморио себе
пре времена, али он им одговараше:
„Да сте видели, браћо и оци, какве ја видех муке у дан у
који умрех, још веће бисте подвиге чинили.“
Умољен бивши од њих да им, Господа ради, исприча шта
виде, рече им:
„Када изиђе душа из јадног мог тела, узе ме један пресветли
младић са собом и сиђосмо у једну велику удолину где беху два
језера, једно у коме клокоташе огањ, велике искре испуштајући,
а друго испуњено снегом и ледом и мразом љутим. У њима беше
безбројно мноштво душа људских, које бесови немилосрдно
мучаху, јер их узимаху из једног језера и мећаху у друго, и
затим у прво, и опет из првог у друго, и тако без престанка, час
огњем, час студени и мразом мучаху их. Потом ме поведоше у
тамно и мрачно место из кога излажаху гласови ридања и вапаја
неизрецивог, али не могох видети никога, осим што излажаху
са дна адовог неки људи сасвим као огњени. И допираше од
њих па све до мене неистрпиви смрад и гадан мирис. А када
ме угледаше, притрча ми мноштво бесова, са ноктима као огањ
распаљеним, да ме ухвате. И тада одмах јави се светлост, као
звездана, и не остави их да ме ухвате, него им рече: ,Владика
заповеди да се врати душа овога у тело да чини покајање.‘ И
тако ме оживеше. Због тога, вољени, расудих да ће ми добро
бити да се овде мучим мало времена да не бих у аду вечно.“
И тако чињаше, као што рекосмо, челичећи се све до
смртног часа, када оде у вечне обитељи због овог пролазног
мучења. Имај, дакле, и ти трпљење у мукама својим и да не
ропћеш, него још више да благодариш на доброчинству које
ти чини свеблаги Господ, да те малим овим болом избави из
великих оних и неизрецивих мука.
Повест о недостојном свештенику

који се свезао са анђелом
У времена када пострада свети великомученик Меркурије

беше неки свештеник у том месту веома пијанчив, свагда
475
проводећи у крчми са винопијама. Једног дана кнез оног места
посла свог слугу у свештеников дом. А слуга дође и нађе његову
попадију и рече јој:
„Где је свештеник?“
А она рече:
„Не знаш ли да је у крчми?“
А кнежев слуга рече:
„Мој господар ме посла да ујутру има литургију за спомен
његових родитеља.“
И ово рекавши оде, а попадија имаше једну слушкињу и
рече јој:
„Ја одлазим у дом своје мајке и тамо ћу ноћити, а ти, када
ти дође господин свештеник, упокоји га добро на постељи јер
ће ујутру да литургише.“
Када паде вече, дође свештеник веома пијан и паде на своју
постељу, а његова слушкиња, у коју уђе ђаво, дође и леже код
свештеника у постељу. Пренувши се мало, свештеник би са
њом мислећи да је његова попадија. Када дође јутро, његова
попадија нађе га како још спава у постељи и рече му:
„Устани да идеш на своју службу, јер наш кнез има данас
литургију за своје родитеље!“
А свештеник се окрете на другу страну и захрка. Попадија
поново дође и рече му:
„Не рекох ли ти да устанеш јер ћеш данас литургисати!“
А свештеник се насмеја и рече јој:
„Зашто говориш, јадна? Не знаш ли шта учинисмо ове
ноћи? И како кажеш да певам литургију?“
А попадија рече:
„Шта учинисмо, јер ја ноћас не преноћих у дому своје
мајке?“
Тада свештеник рече:
„Ја ноћас падох са женом и која онда беше што ме улови?“
Тада упита слушкињу, а она рече:
„Сатана ме искуси и легох близу свога господара и паде са мном.“
Тада упадоше у плач и велико ридање. Онда рече свештеник:
„Ћутите да некако не чује старешина и да нас мучи
немилостиво! А пошто је Бог милосрдан и многомилостив,
исповедањем ћу га умилостивити.“
476
И тако рекавши, одмах прочита укратко своју службу. И
стидећи се кнеза, пође да литургише. А по проскомидији, када
изрече молитву „Боже, Боже наш, који си небески хлеб“, дође
анђео да сврши свете дарове. И видевши свештеника, рече му:
„О одбачени и свезани Богом, како си смео ући да служиш
Божије и страшне тајне? Не знаш ли да си прљав и нечист због
греха који си починио ноћас? Ми који смо бестелесни и духовни
бојимо се видети свето лице блаженог божаства, него својим
крилима покривамо лица и стојимо са страхом и трепетом, а
ти пренебрегаваш и усуђујеш се и у руке узимаш светињу над
светињама и једеш је устима.“
А јереј противно одговори анђелу:
„Будући да ме тако одлучујеш и вежеш, буди и ти свезан и
одлучен!“
И, о чуда, одмах опадоше крила анђелу и остаде као човек
у цркви, а свештеник, видевши ово, ужасну се веома. По
божаственој литургии дође у кнежев дом и обедова код њега.
Тога дана оде по обеду и дође у свој дом.
После неких дана умре један човек у том месту и позвани
беху свештеници да опоју мртвог, јер беху и други свештеници
у том месту пошто оно беше велико и богато. А позваше и овог
свештеника и када други свештеници прочиташе моливу над
телом, дође и овај свештеник да и он прочита молитву. И, о
чуда, када рече „Јер ти јеси васкрсење и живот и покој“, одмах
устаде мртви и седе и рече свештенику:
„Ако и мртве васкресаваш, али ниси достојан носити
епитрахиљ, или литургисати, или вршити нешто свештеничко!“
И ово рекавши, мртви почину опет, а други свештеници,
видевши ово преславно чудо, ужасоше се и сви који тамо стајаху
задивише се. Затим рекоше свештенику:
„Какво је ово ужасно и велико чудо?“
Тада свештеник исприча пред свима свој грех, а други
свештеници му рекоше:
„Ми од сада немамо сагласја са тобом и чини како хоћеш!“
И оде ожалошћен у свој дом и исприча шта се тада збило и
рече својој попадији:
„Шта да чинимо сада? Друго занимање не знам. Онда, како
ћу вас хранити? Идемо у друго место где нас нико не зна и
онамо ћемо проживети време будућег живота.“
477
И уставши одоше у други град где их нико не познаваше.
И сачини литургију и онамо. И, о чуда, као што беше када га
одлучи и прокле анђео, тако беше и тада, а уз све то и лице
му поцрне. Када му умре попадија и деца њихова, остаде
сам да живи триста и седамдесет година. Беше у оно време
достоблажени и по свему праведни митрополит. И када дође
празник Светог Меркурија, један кнез тога града празноваше
овог светог и позва архијереја на празник, а тамо се нађе и онај
свештеник. И за трпезом поче архијереј и читаше мучење светог
мученика Меркурија и пространом речју говораше окупљенима
за трпезом. А свештеник, примивши речи архијерејеве, рече:
„Ти, дакле, владико свети, из светог синаксара знаш за
мученикова страдања, а ја поузданије знам ово, јер бејах онамо
тада и видех добро његов подвиг и мучење. Чак и сусед мој
беше и више пута му бејах и сатрпезник пре његовог мучења.“
А архијереј погледа на свештеника и рече:
„Ти имаш четрдесет година, а видео си светог? Откада
пострада свети Меркурије па до сада има триста и седамдесет
година, а ти који ниси био још рођен, зар си тада и ово видео?“
А он под заклетвом рече:
„Истину говорим а не лаж!“
Тада архијереј позна да је нешто њему и узевши га насамо,
рече му:
„Најзад ми реци чисто све о себи у исповедању!“
Тада му свештеник исприча све шта учини и како упаде у
грех са својом слушкињом и како се прокле са анђелом и да
остадоше без помирења и остало. Тада му архијереј рече:
„Знај да си свезан од анђела и због тога живиш све до сада
и нећеш умрети у непролазне векове, него иди у ону цркву где
учинисте свезивање јер је и анђео још онамо пошто један другог
свезасте!“
А свештеник рече:
„Не могу, свети владико, то учинити, јер је растојање пута
дуго и далеко и трошка немам, а нити имам за храну коњима.“
Тада му рече архијереј:
„Ако не пођеш тамо, нити ћеш ти скончати, а нити ће анђео
окрилатити да узиђе на небеса.“
И затим се архијереј сажали на њега и рече му:
478
„Пошто кажеш да не можеш, ја ћу ти учинити милост и
поћи ћу заједно са тобом и даћу ти и коња и трошак ће мој бити,
само да идемо тамо.“
И одмах кренуше на пут и дођоше у свештениково место. А
оно место беше запустело и не нађоше ништа, нити дом, нити
било шта друго. А архијереј му рече:
„Зар је ово твоје место?“
И свештеник одговори:
„Ово је, него запусте, владико свети.“
А архијереј рече:
„Не познајеш ли где беше црква?“
А свештеник угледа неко дрвеће које беше некада ван
његовог места и рече:
„Као да ми се чини да је онамо црква где стоје она дрвета.“
И отишавши онамо нађоше цркву сасвим пропалу осим
што још стајаше један мали део од олтара. И сишавши са коња,
архијереј рече попу:
„Пођи у олтар!“
И уђе свештеник и нађе анђела како стоји тамо. И рече
анђео свештенику:
„Још ли си жив откад си отпао, убоги јереју?“
А свештеник рече:
„Да, још сам жив, него, зар и ти још ту стојиш?“
И рече анђео:
„Да!“
Тада рече анђео:
„Добро си дошао, да се опростимо међу собом!“
„Благослови, свети Божији анђеле, и опрости ми грешном!“
А анђео одговори:
„Опрости најпре ти мени и онда ћу ја теби опростити, јер
ако ти ја најпре опростим, нећеш се наћи ни у чему, а ја ћу одмах
у истом часу остати у свезаности!“
Тада рече свештеник:
„И ако ја опростим најпре теби, ти ћеш окрилатити и узићи
на небеса а ја ћу остати без разрешења.“
Тада му рече анђео:
„Кунем ти се у Божији непоколебљиви престо да те нећу
оставити у свезаности!“
479
А архијереј стајаше ван и слушаше све ово. Тада рече
свештеник анђелу:
„У име Оца и Сина и Светог Духа да ти је опроштено од
мене грешног!“
И одмах, о чуда, окрилате анђео и узлете на висоту. Тада и
анђео рече свештенику:
„Да будеш и ти опроштен, о презвитеру!“
И пре него што сврши анђео глас, нађоше се кости
свештеникове на купи на месту где стајаше. Тада и архијереј
рече анђелу:
„О свети анђеле, молим ти се, испуни ми једно прошење
и запевај нешто од анђеоских песама да се удостојим и ја
недостојни чути анђела како пева!“
А анђео рече:
„То није могуће, јер ако би неко чуо анђеоски глас, оног
часа би се претворио у пепео, пошто није могуће да мртво тело
чује анђеоски глас и да се остане жив. Ипак, због твог труда и
доброте коју си учинио према мени и према свештенику, сачекај
мало да узиђем чак на треће небо и да запевам онамо и чућеш,
али и тако ћеш једва истрпети.“
И узиђе на треће небо и запева „Алилуја“. А од гласне
сласти и јачине паде архијереј на земљу и лежаше као мртав све
до три часа и једва дође себи. И уставши тада, благодари Богу и
врати се у своју епархију и написа ову повест свештеникову на
корист многима и нама.
Слово о богомрској гордости
У веома великој мржњи је код свих проклета гордост, не само
код људи, него и сам Господ и Владика наш омрзну је и гнуша је
се толико да и првог анђела са свим једномишљеницима његовим
укори и прогна их са небеса и праведно осуди у преисподњу
као неправедне. Исто учини и са неким људима у различитим
временима и у различитим местима, који се као неразумни
разгордише и обори их као што требаше по Писанију: „Господ
се противи гордим“. Онда, међу многим другим повестима које
се налазе у разним италијанским и грчким књигама стоји, као
480
што ће се овде исписати, једна красна повест да се утеши сваки
слушалац и да омрзне гордост, а заволи смерност.
Пише у Пратофоритовом Цветослову, у четвртом делу,
у 22. глави, на 564. листу како беше један веома богат цар са
изобиљем у свим пролазним стварима који имаше под собом
безбројно мноштво народа и свако друго земаљско богатство.
Зато упаде безумник у велико хвалисање и у богопротивну
гордост. И помисли у свом уму да нити сам Бог и Владика сваке
твари не може да умањи његову славу и неизрециво богатство
које имаше, али Вишњи, као велики и свесилни Бог, који
влада свим владарима и царствима овог света, као што каже
у Премудростима: „Мноме цареви царују“, чија рука збацује
и истребљује високоумне, пожеле да унизи споменутог цара
да спозна своје и да зна да свака слава света и царство лежи у
његовој власти и његовој божанској вољи.
Дакле, једног дана споменути цар пође са својим кнезовима
да лови звери и када уловише колико хтедоше, враћајући се,
иђаху мимо једне реке у подне, а цару се прохте да се прохлади.
Заповеди свима да одступе на страну даље да не виде његову
наготу. И тако свукавши све своје хаљине, уђе у онај хладни вир
и купаше се колико му беше угодно. Тада Божијом заповешћу
и жељом дође са небеса један анђео и обуче се у царев изглед и
у његове хаљине и дошавши где беху кнезови, уседе на царевог
коња и одоше у палату. И прими га и царица мислећи и она и
сви људи да је он њихов цар као што се показиваше изгледом.
А онај бедни, када изиђе из воде и не нађе нити своје хаљине,
нити своју послугу, или било кога другог од људи, зачуди се
не могавши разумети разлог таквог дешавања. И потражи по
свој пустињи и не нашавши никога, повика крепко, али не
беше никога да му узврати. Колико, дакле, пролажаше време и
преклањаше се сунце заласку, толико му се умножаваше брига
не знајући шта да учини бедник у толико великој беди која га
безнадежно снађе. Идући, дакле, тужан и помишљајући како да
дође у град као наг, сети се да је тамо напред дом једног војника
кога он скоро унапреди и дарова му неки чин. Пође, дакле, оном
дому свог пријатеља да му исприча своју несрећу и да заиште
неку одећу да покрије своју наготу, али узалуд се потруди, јер
како закуца на врата и отвори му слуга, упита га:
481
„Ко си ти и шта тражиш?“
А он рече:
„Ја сам цар!“
А слуга га укори веома јер назва себе царем, будући да када
анђео узе његов изглед, измени му се лице да га не познају и
да га сви вређају и понижавају како би се унизио када се за ово
прочује. Тада изиђе војник пред њега, а он тужним лицем рече
овако:
„Молим те, пријатељу мој, да ми даш у зајам хаљине и коња
да идем у своју палату да казним своје слуге како ме смеше
оставити нагог у води и узеше ми хаљине и одоше бестидници!“
А војник се разгневи на њега јер преузе на себе царско
име и изубијавши га палицом по нагом телу, одагна га од себе
мислећи да је малоуман и неразуман. А он оде отуд плачући и
ридајући у својој беди која га снађе и повика ка Владици Христу
овако говорећи:
„О Боже мој, како настаде ово чудо, јер ме не позна онај
војник и уместо благодарности за доброчинство које му учиних
много ме изубија и са многим бешчашћем и понижењем одагна
ме од себе!“
Идући, дакле, несрећни цар ка граду веома огорчен и
тужан, дође у једну палату која беше ван града и која беше једног
његовог омиљеног кнеза. И надајући се да ће му бар он помоћи,
дође к њему и исприча му шта му се догодило као што горе рече.
А кнез такође са јарошћу као и споменути војник укори га и не
само да га изубија, него га и у тамницу затвори сматрајући да је
јуродив и да сиђе с ума. После неколико дана оде и изведе га из
тамнице и опет изубијавши га, одагна га из палате и рече му:
„Ако не побегнеш брзо из овог места, заиста ћу заповедити
да те обесе!“
Тада се несрећник испуни толиком бригом и жалошћу да се
мало не уби од великог бешчашћа и горчине коју имаше у свом
срцу. И уздахнувши, овако рече:
„Авај мојој јадној злој души! Авај мени бедном и
несрећном, како да поступим у овој љутој беди која ме снађе?
Шта да чиним или камо да идем? Ако се од мене одбише ови
којима добро учиних и толико ме понизише, камо да прибегнем
да нађем помоћ?“
482
Ово и много друго жалосно говорећи, иђаше ка граду да
пође у палату надајући се да ће га познати бар његове слуге или
најпре царица. Дошавши, дакле, полумртав од батина и путног
умора у палату, куцну на врата и када га запита један од слугу
ко је и шта иште, одговори:
„Зар ме не познајеш? Ја сам цар и твој владар који изиђох
оног дана са кнезовима да ловим звери и како се свукох у једном
виру да се окупам, побегоше од мене сви узевши и моје хаљине
са собом. Дакле, молим те да идеш царици и да јој јавиш за
моју увреду и да ми пошаље мало од мојих хаљина да ме не
виде кнезови нагог и да не будем посрамљен од њих. И да ти
поверује реци јој те и те тајне које само ја и она знамо.“
Чувши ово, вратар негодова на то и хтеде и он да га бије, али
се ипак уздржа док не запита царицу. Дошавши к њој, исприча
јој шта је чуо, а она чувши за тајну, зачуди се и запита анђела, за
кога мишљаше да је њен муж, рекавши:
„Чујеш ли, господине мој, тајне наше за које само Бог и ми
знамо? Како овај зна? Ја верујем да је овај човек врач.“
А анђео заповеди да му пошаљу одећу да буде обучен и
приведен пред њих. Када, дакле, уђе и виде анђела у царској
одежди близу царице, саблазни се толико и растужи да беше
нем као мртав и непокретан мислећи да је оно човек који му
насилно узе царство и супружницу. Тада дотрчаше и пси и
уједаху га и једва их људи на силу одагнаше. А анђео га упита:
„Шта иштеш?“
Он најпре беше од страха безгласан, а после одговори:
„Чудим се веома и ужасавам се за тебе како си дошао и узео
ми царство које беше моје од толиких година и владах њим, а ти
си ме лишио неправедно и узео си ми и жену!“
Тада анђео упита окупљене говорећи:
„Реците ми по својој души, војници и кнезови, ко је од нас
двојице цар и ваш господар?“
А они сви сагласно одговорише:
„Ми имамо царство твоје, владару, и законитог господара, а
овог лопова не видесмо никада.“
Упита и царицу говорећи:
„Знаш ли овог човека који каже да је твој муж?“
483
„Чудим се како ми кажеш ове речи за једног јуродивог
човека који нема ума. Ја не знах никога другог осим за твоје
царство.“
Тада заповеди анђео да га бију жестоко и много и да
га избаце ван из града и ако се дрзне опет да уђе у град, да
га предају смрти. Истукавши га немилостиво, прогнаше га
полумртвог из града.
Идући путем, неутешно плакаше проклињући и дан у који
се родио и оца и матер своју говорећи ово као очајан и са сузама:
„Авај мени жалосном и бедном од велике беде која ме
снађе јадног, свелукави, жестоки и неправедни случају, како си
променио много благостање и моју славу у толико бешчашће,
срамоту и унижење. И изгубих у једном дану царство и све своје
богатство, и не само укућани и слуге моје да ме обешчастише и
тукоше, него и сама моја жена остави ме и чистоту супружаства
коју ми до смрти обећа сачувати, продаде узевши другог мужа,
а мене се одрече. О цару небески, због чега си допустио да ми
се догоди таква неутешна несрећа и жалост? Због којег греха
си, Боже мој, судијо најправеднији, уредио да ми дође толика
мука и казна?“
Ово и много друго са горким сузама говорећи, сети се да оде
на исповедање да нађе мало олакшања. Имаше, дакле, једног
разумног духовника и добродетељног отшалника који живљаше
у пустом месту. И дошавши њему, удари у врата његове ћелије.
А преподобни упита изнутра ко је. Он одговори да је цар и да
дође ради исповедања. Како отвори врата и видевши га тако
изубијаног и обученог у старе подеротине, отшалник помисли
да је лукави дух и дође да га искушава. Зато затвори врата и поче
га преклињати да одмах бежи од њега. Тада очајни цар паде на
земљу као мртав од безмерне туге свога срца видевши да га и
сам тај духовник одгони од себе. Затим закратко, када помоћу
Божијом дође мало себи, повика са великом боли и сузама:
„О Боже мој многомилостиви, помози ми ради велике своје
милости!“
Тада Господ просветли његово срце да спозна своје безакоње
због којег му дође таква неизрецива жалост. Сети се, дакле,
горде своје мисли која му дође у ноћи пре него што изиђе у лов
на звери, када му се учини и помисли да беше као Бог земаљски
484
и да нема нити једне силе нити на небу нити на земљи која може
уништити и умањити његову славу и унизити висину његовог
царства. Просветљен, дакле, истинском светлошћу божаствене
благодати, разуме да му она казна праведно дође из страшне
Божије руке због његове сујетне гордости и преузношења.
Стога одмах од свег свог срца плакаше због безакоња и заиска
са топлим сузама опроштај од Владике и замоли преподобног
да прими његово исповедање. Када он чу да се моли са плачем
Господу, схвати да није бес као што мишљаше пре и отвори
оканце заповедивши му да се исповеди.
А он исповеди сва своја сагрешења, а нарочито оно за
гордост, о коме испричасмо. И када му опрости, отвори врата и
прими га љубазно као цара и поштоваше га као што требаше и
утешивши га, овако рече:
„Благословен Бог који никада не унижава смерне срцем,
него прима све који се кају! Не жалости се, дакле, чедо моје, јер
као што те казни због твоје гордости, тако опет сада прими твоје
добро покајање! Хоће те прославити као и пре и вратити твоје
царство. И чувај себе да не упаднеш више у преузношење да ти
се не догоди још веће мучење!“
Тако, дакле, утешен, цар узе од преподобног опроштај и
оде. И ушавши у град, дође у палату. Када га виде вратар, одмах
му се поклони као цару, јер му се опет врати лице на пређашњи
изглед због покајања које учини од свег свог срца. Пењаше се
затим по степеницама радујући се и сви му се клањаху чудећи
се његовој ништој одећи. А када дође у царску одају, из ње изиђе
један слуга и видевши га ужасну се и стајаше са задивљеношћу
и великом недоумицом знајући да је оставио цара унутар одаје,
то јест анђела. Вративши се к њему, извести га говорећи:
„Сада дође овде један човек у свему сличан царству ти,
само има ништавну и бешчасну одећу и сви га поштују у палати
чудећи се!“
А анђео изиђе ван са царицом, која се веома зачуди и
гледаше час на једног, час на другог. Рече јој анђео:
„Зашто се чудиш и гледаш на мене?“
„Чудим се“, рече, „не мало и ужасавам се како ти се уподоби
у свему овај човек!“
485
А анђео позва кнезове и сабравши их све, упита их рекавши:
„Шта мислите и видите за овог човека?“
А они му рекоше:
„У свим деловима и удовима тела заиста је сличан теби!“
Тада не устручавајући се, свети анђео рече њима и царици:
„Да знате, браћо, да свесилни Бог узноси смерне свагда, а
горде понизи као праведан. Овај кога видите јесте прави цар и
ваш владар. И пошто се разгорди на свога саздатеља и помисли
да Бог не може уништити и умањити његову славу, зато ге
понизи и беше узео и изглед његовог лица и царство оте од њега
да прими поругу, прекор и од свих велико понижавање. А сада
опет, када спозна своје сагрешење и унизи себе као што пристаје
и исплака се довољно, прими као милостив покајање и врати
му и изглед и царство. Дакле, да му будете свагда послушни
и верни, а ти, царе, да знаш за Бога и Владику свог и да не
помислиш више да ти гордост уђе у твоје срце, него унижавај
себе увек знајући своју сићушост и беду оног величаства. А знај
да сам ја анђео и мени заповеди сам Владика да изведем ово
послушање за твоју корист.“
Ово рекавши, остави тамо хаљине и постаде невидљив, а
цар се ражали веома и плакаше много дана кајући се за своје
пређашње незнање и безумље. И поживе потом смерно и
добродетељно лета свога живота, али даде и многе милостиње и
друга доброчинства чињаше колико могаше. Зато се и порадова
и овде за пролазно благостање свога царства. И по окончању
и свом престављењу удостоји се вечног блаженства, којег да
будемо и ми заједничари са Владиком Христом човекољубљем
и благодаћу у векове. Амин.
О франачкој царици којој одсечене руке

исцели свесилна Владичица
Беше у Француској неки цар који остаде удовац са првом

женом. Са њом имађаше једно веома красно женско дете коме
наденуше име Марија. Када затим уђе у други брак, узе толико
красну жену, да јој се у његовој земљи не нађе равна. Колико
беше прекрасна телом, толико душом беше зла и страшна. Најпре
толико би савладана завишћу, да не хтеде чути никако да негде
486
постоји друга лепша од ње. Зато, видевши да царева кћи има
чудесну лепоту, заче у срцу свом ђавола и искаше начина да је из
зависти умори, иако је невина, али да не буде нико лепши од ње.
Када цар оде у другу земљу ради неких послова, сведрска
нађе згодно време да испуни завидљиву своју жељу. Позва
једног верног слугу, који имађаше велику слободу према њој,
и рече му:
„Хоћу да ми учиниш једино добро у тајности и да за то не
зна нико. А ја ћу ти учинити толику награду да ћеш бити први
у царству нашем.“
Он обећа под заклетвом да ће учинити заповеђено. А она
му рече:
„Прва жена коју имађаше цар роди ову кћер, али не са њим,
него са неким другим неразумним човеком. Зато, као рођена из
прељубе, чини неприлична и срамом испуњена дела. И ако буде
дуго живела, обрукаће мој дом. Молим те, дакле, узми је ујутру
и реци јој да је водиш у врт да се тамо мало провесели. А ти је
умори на пустом месту и сакриј је да не чује нико за ово. Као
знак нелажног сведочења одсеци јој руке и донеси ми их овамо.“
Слуга обећа да ће испунити њену жељу. И спреми се с
вечери са једним својим рођаком и верним другом. У поноћ
пробуди царица девојку и рече јој:
„Пођи, Маријо моја, са овим човеком на једно место где ћу
и ја ускоро доћи па да тамо пројашемо и да прошетамо.“
И тако узеше девојчицу и одведоше је у далеко и пусто
место. Она у томе позна превару, јер по природи беше разумна.
Подиже очи ка небу и са сузама помоли се, говорећи:
„Владичице Богородице, немам друге наде и помоћи осим
твоје благодати! Ти узврати онима који ме мрзе без разлога.“
Слуге јој рекоше:
„Не плачи и не бој се да ћеш зло настрадати од нас.“
А она рече:
„Зашто лажете? Маћеха моја превари ме и предаде ме у
руке ваше да ме убијете, али уздам се у Наду безнадежних да
ће вам платити за безакоње ваше. Шта хоћете више? Место је
пусто. Чините шта вам је заповедила ваша господарица. Само
вас молим, не убијајте ме напрасно, него ми реците то што бих
испричала Владики душе моје.“
Они јој рекоше:
487
„Да си ово знала раније, не би хтела поћи са нама, а сада
знаш да си и сама добро схватила да нам маћеха твоја заповеди
да те убијемо, а ми јој то обећасмо.“
А она рече:
„Зар се не бојите Бога да ме убијете без кривице? Не знате
ли да благодат његова неће допустити да праведни судија такво
дело утаји и да буде безакоње, него ће се осветити и вама и оној
немилостивој, јер нити њу нити вас ничим никада не увредих?
Ако хоћете побећи од таквог законопреступљења, оставите ме
овде у овом пустом месту и реците да сте ме убили, јер ко овде
има да се брине о мени? И сама ћу без дотицања ваших руку
умрети од глади. Да, не скрнавите руке своје таквим прљавим
убиством.“
Ово и много друго рекавши са сузама, растужи их. И рекоше јој:
„Ми те жалимо и оставили бисмо те живу, али она нам рече
да јој донесемо твоје руке да би се уверила у твоју смрт. И ако
не испунимо њене речи, учиниће нам зло. Али ако те оставимо
живу, звери ће те појести.“
Она одговори:
„Горка је и једна и друга смрт. Можда ће ми бити утеха да ме
поједу звери а не људи, а ви ћете бити чисти од таквог безакоња.
Учините, дакле, ради имена Пресвете Богородице, која роди
истинитог Бога и судију свих, не убијте ме. А пошто кажете да
јој обећасте руке моје, одсеците их да их види и обрадује им се.
Мене оставите овде да умрем од болова.“
Они одлучише да је оставе живу. Тада сама, уплашена да је
смрт не мимоиђе, испружи руке на једну кладу. Они их одсекоше
и донеше царици, која им даде дарове и безбројне награде.
Несрећна девојка остаде у неизрецивим боловима. И немаше
другог лека у љутим боловима осим Пресвету Богородицу,
чију помоћ призиваше са сузама и вером. Стога не погреши у
мољењу, него допуштењем свеблагог Бога доби помоћ на овај
начин. Један благородан младић, син једног дуке и великог
кнеза, ловљаше звери у том крају. И навођењем Божијим дође
све до оног места. Када чу неутешно ридање, претраживаше све
док је не нађе. И зачуди се призору и њеној лепоти. Упита је
шта се десило, али она не одговори ништа осим што плакаше
тражећи помоћ. Кнез рече слугама:
488
„Није сада време да је питамо, него, пошто нас Господ
доведе овде ради ње, узмите је пажљиво и да је однесемо у
град.“
Тако учинивши, помагаху јој облогама од трава и различитим
лековитим мелемима. И престадоше болови.
Чуђаху се сви из палате њеној мудрости и лепоти лица.
Питаху је много: чија је кћи и због чега јој одсекоше руке? А
она не хтеде о томе да говори. Због лепих њених поступака
и красног изгледа заволе је младић од свег срца. И рече дуки
једног дана:
„Оче мој, знам да ме волиш, па те зато молим да ми учиниш
ову благодат. Ми смо богати и није нам потребно туђе имање.
А када богат хоће да се ожени, треба да не иште ништа друго
осим да му жена буде пријатна. То хоћу и ја да учиним, јер је на
мени власт твоја да узмем девојку коју нађох у пустињи, а посао
њених руку није ми ни потребан.“
Одговори дука:
„Ми можемо да узмемо само кћер велможе који нам је
раван, а ти хоћеш да узмеш ову, која, иако је без руку, није
толико јадна, једино што не знамо није ли дете неког сељанина
и да нам због тога буде срамота.“
А он рече:
„Оче мој, то је немогуће да буде, јер њена лепота, разум,
васпитање и уредност сведоче да је од царске крви. Али ако је
кћи и неког човека од нижих, ја је волим, и ако је не узмем,
заиста, другу нећу узети, и мој живот ће протећи у великој
жалости.“
Виде дука љубав и одобри младићу. И направише свадбу са
великом радошћу.
А њен отац цар беше у неутешној жалости не знајући где би
му била кћи, јер царица му рече да побеже тајно једне ноћи и не зна
шта јој се догоди. Он ридаше неутешно и сумњаше у царицу, али
јој не саопшти мисли своје док не буде сазнао истину. Посла људе
у разна места да испитају. Написа и заповест да се окупе игемони
и кнезови његове државе те да направе игре на хиподрому, то јест,
трке коња, како би добио мало утехе да га не убије туга.
Дође ова заповест и у место где беше његова кћи. И хтеде
дука да иде, али га син не остави, говорећи:
489
„Оче мој, није згодно да се ти трудиш тако стар на далеко.
Боље се одмарај код куће, а ја да пођем уместо тебе. И пази моју
жену као и мене. И ако роди пре него што се вратим, брини се
о њој.“
Дука му захвали и благослови га. И отишавши, учини
божаственом силом толике мужаствене ствари и храбре подвиге
на оном хиподрому, да сви говораху о њему. Сви лепо говораху
о њему и похваљиваху га. А лукава царица толико га заволе, да
је захвати похота. И позвавши слугу његовог, упита га одакле је
његов господар, да ли има жену и друго слично томе. А слуга
јој исприча све подробно: како нађе у пустињи једну без руку и
узе је и остало. На крају свега рече јој да тог часа дође писмо од
његовог оца у коме јавља да му жена роди два сина и да о њој
нема никаквог гласа.
Тада зла и лукава заче болест и роди безакоње. Човека богато
дарова и замоли га да када његов господар напише одговор
дуки, да донесе хартију њој да му и она заповеди нешто. Он јој
обећа да ће то учинити.
Када младић написа одговор свом оцу да брине о његовој
жени и друго слично, запечати писмо и посла га по свом слуги,
који, не знајући за препреденост, дође царици. А она га угости
богато. Толико јако се опи, да заспа. Када то би, она лоповски узе
писмо од њега и написа друго. Скиде и печат кнежев пажљиво и
стави га на своје писмо. А у њему написа ово:
„Оче мој, да знаш да је твоја снаха дете једног човека
злочинца и због злих дела њених одсекоше јој руке. Него, и деца
ова нису моја. Молим те када прочиташ моје писмо, одмах да
је убијеш са њеном децом. И ако не чујем за њену смрт, нећу се
тамо враћати.“
Ово лажљиво писмо даде јехидна књигоносцу и овај га
донесе дуки. Када виде написано, недоумеваше се и ражалости
се не знајући шта да учини. Позва једног свог верног слугу и
посаветова се са њим шта да чини. А његов слуга рече:
„Да не чиниш такво безакоње да је убијеш, него је дај мени
да је одведем на место где је и нађосмо и да је оставим тамо, а
Господ нека промисли о њој како хоће. И тако да одем господару
мом и да му кажем да учинисмо као што нам написа.“
И беху ове речи дуки по вољи. Затим слуга узе Марију са
490
децом и остави је у пустињи. И оде да нађе њеног мужа. А она
остаде преплашена на оном непроходном месту са великом
жалошћу и неутешном тугом, чекајући своју скорију смрт.
Плачући и ридајући, виде једну веома тесну, једностопну
стазицу. И обгрливши децу како могаше, пође оним путем. И
иђаше док не дође до једне пећине где пошћаше један пустињак,
који, видевши је, мишљаше да је вражије маштање. А када чу
за њено страдање, сажали се на њу. И оставивши је у пећини,
пође сам на друго место на коме преко дана сакупљаше корење
и траве које и сам јеђаше. И доношаше јој, а она се храњаше
тиме, или, боље рећи, божаственом силом.
И тако пролажаху дани док се не врати њен муж у свој град.
Када дође и сазнаде шта се догодило, тужаше веома за њом.
Потом узе слуге и рече:
„Да идемо и да претражимо оно место, јер се уздам у
Пречисту Богородицу, коју она свагда призиваше, јер ју је
сачувала, и да ће јој и сада као и раније помоћи.“
Те ноћи јави се Марији у сну Пресвета Богородица,
говорећи јој:
„Ујутру ће доћи твој верни муж да те узме одатле и од
сада ти више неће долазити злостраданије због трпљења твог.
Жалост твоја престаће, а туга ће се преокренути у радост због
вере коју си имала према мени и призивала ме као помоћницу у
својим страдањима.“
„Благодарим и клањам ти се, Госпођо моја, да ме ниси
оставила, али како да видим испуњену радост док сам без руку?
Иначе, нећу одступити у нади као грешница, него ћу се уздати у
милост твоју да ми дарујеш и ову благодат, већу од свих твојих
доброчинстава.“
Док ово на смеран начин говораше, чу царицу анђеоску
како за себе овако говори:
„Узми руке своје помоћу и благодаћу мога сина и Бога, јер
они који ме воле и уздају се у моју заштиту, неће се лишити
нити једног добра.“
Када ово рече Пречиста, жена се нађе исцељена. Од радости
се узбуди и виде да јој се изглед заиста промени. О, великих
твојих чудеса, Владичице! И ко може да искаже радост коју
491
прими, као и захвалност Пресветој Богородици? Сав преостали
део ноћи проведе у молитвама и коленопоклоњењима, казујући
арханђелски поздрав, као што свагда имађаше обичај да говори
са побожношћу и заносом.
Када би дан, чу људе како разговарају. И изишавши, виде
мужа свога, који, угледавши је, заплака од радости. А она му
исприча чудотворство, показавши руке своје. Када их видеше,
сви се задивише. И прославивши Доброчинитељку, вратише се
у град. И кнежевом заповешћу празноваху са великом радошћу
осам дана Пресвету Богородицу. И сви који чуше за такво чудо,
задивише се и слављаху Бога и Пресвету Богородицу.
Потом дука испитиваше ко написа оно лажно писмо да га
предају смрти. Рече му Марија:
„Све до сада тајих и не хтедох да вам кажем ко сам ја, али
пошто је воља Божија, да вам то кажем. Да знате, дакле, да
сам кћи цара вашег, и колико год пострадах, учини ми све ова
царица, али небеска Царица, Мати сиротих, благословено име
њено, избави ме из свих мука. Ово вам испрва не рекох да ме
не види отац мој без руку и да не умре од жалости, али сада,
када Мати учини и показа на мени толико милосрђе милости,
пошаљите писмо док се не спремим и одем к њему.“
Чувши ово, дука, који беше жалостан, јер јој не знађаше
оца, обрадова се веома. И сви из палате поклонише јој се као
царици. А њен муж подиже руке своје ка небу и рече:
„Благословен нека је Бог, који ме удостоји да узмем жену,
госпођу моју!“
Тада послаше писмо њеном оцу, а сами пођоше трећег дан.
Када стигоше у Францију, срете их цар и, притрчавши, паде јој
на врат и изљуби је са сузама. А проклета жена његова сакри се
да је не нађе цар, али он претраживаше и испитиваше о њој док
је не нађе. И прогнавши је у велику кулу усред града, сажеже је
тако да ни кост не остаде од ње.
Када прође много дана, испрати цар зета његовом дому. И
када дођоше, дука на радост сина свога и све родбине и другова
његових направи светао празник Приснодеви Богородици.
Сазидаху и храм красан у њено име и празноваху све њене
празнике. А то је посебан дан у који исцели руке царичине. Она
тога дана чињаше многа доброчинства сиромашним и бедним,
492
сећајући се свагда велике благодати коју јој учини Пречиста.
А твораше и друга доброчинства, али испред свих врлина
стављаше милостињу. И не умори се никада да чини душевна
доброчинства онима којима је потребно, нити допусти било
којој слушкињи својој да даје нешто што је потребно сиротим,
него сама својим рукама даваше, говорећи:
„Пошто ово нису моје руке, него небеске Царице, која
ми их због многог свог милосрђа дарова, није долично да се
улене док су на доброчинству слугама њеним и у миловању
ништих. Најзад, пошто и ова блага нису моја, него дарови
Свеблагог Владике Христа, и треба да се раздају браћи његовој
изобилноподатно.“
Тако се правична царица порадова много времена у
овом земаљском свету у царству земаљском, а по окончању
пређе у небеско, које бисмо сви ми да примимо благодаћу и
човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме слава у
О чуду које се збило на иконописцу
Беше неки иконописац Јован, веома побожан према

Пресветој Богородици, а у овој уметности највештији од других.
Када живописаше Богородичину икону, улагаше прилежност и
савршену љубав да би била много краснија и толико ваљанија
од других светих, да се сви чуђаху красоти коју имађаху иконе
Богоматере. Он их украшаваше сваком вештином и начином
колико успеваше његово умеће.
Када, опет, изображаваше ђавола, ствараше га толико
страшног изгледа, да нико не могаше да види страшнију и
безобразнију ствар. И ово чињаше праведно, јер као што овај
раније беше најкрасније саздање Творца, док беше у његовом
послушању, тако по преступљењу беше изгледом најружнији и
најстрашнији од свих.
Овог побожног иконописца мрзеше много човекомрзац и
вребаше згодно време да га убије, не толико што га сликаше ружног,
колико му завидеше због красоте Богоматере, јер оним благим
изгледом покреташе људе још више на побожност према њој.
493
У оно време сазидаше једну високу цркву и позваше
Јована да је ислика. Дошавши, он направи скеле да по обичају
живопише најпре високе делове храма. И како иконописаше
Благовести Пресвете Богородице, угледа пред собом ђавола,
који му рече:
„Једва нађох време за тебе. Сада не можеш да ми побегнеш,
него ћу те гурнути одавде доле да и овде на висини храма не
насликаш толико умилну икону.“
И речју расу држаче, а даске на којима стајаше иконописац
падоше доле. Он завапи, говорећи:
„Пресвета Богородице, помози ми!“
И тако испружи руке своје ка зиду. И одмах, о дивног чуда,
слика Пресвете Богородице, испруживши десницу своју, ухвати
иконописца за руку задржавши га и не допустивши да падне
доле и погине, али тако вишаше неиздрживо дуго док му не
донеше лестве и сиђе низ њих без икакве повреде. Они који се ту
затекоше, задивише се. Тада Јован захвали много Свеопеваној
и исприча им шта му се догоди горе и како га Пресвета Дева
сачува целог и неповређеног. У то име сви прославише Бога
и Приснодеву Богородицу. И од тада не смеђаше ђаво да му
нашкоди, него му чак помагаше, јер мишљаше да ће га унаказити,
те му чињаше још већу корист пошто га сви позиваху на све
стране са великом побожношћу да им иконопише.
О девојци која ископа очи своје

да сачува чистоту и девојаштво
У почетку, када Британија прими веру Христову, беху у

њој веома побожни и добродетељни људи. И многи богати не
удаваху кћери своје, него трошаху велико богатство и зидаху
манастире и тамо их удаваху да монахују. У то време беше неки
кнез веома побожан и имађаше веома красну кћер Марију од
дванаест година. И желећи да је замонаши, упита је како би
сазнао шта мисли, и рече јој:
„Хтедох да имам још једно дете да га дам у манастир са
половином имања и да га посветим Владики Христу, а друго
да удам, али пошто имам само тебе, мучим се и не знам шта да
учиним од ова два. Ипак, мислим да је боље да ту лепоту, коју
494
ти даде свеблаги Бог, посветиш њему, него да је уништи неки
човек. И ако послушаш овај мој савет, поштоваће те сви људи
овог света, а на небесима Бог.“
Рече му девојка:
„Разумно си то расудио, оче, јер и ја више желим да узмем
Спаса себи за женика, него превеликог неког кнеза.“
Тада је сведушно благослови. И после кратког времена даде
је у један женски манастир у коме беху и друге калуђерице.
Затим, потрошивши сав свој иметак, сазида манастир и тамо
иноковаше са другима добродетељно.
Даваху и други кнезови кћери своје и провођаху тамо док
не дођу у законити узраст и тада их питаху шта ће пре изабрати.
И једне, које вољаху монашки чин, постригаваху се, а друге,
опет, непобожне, удаваху се.
Тада беше један игемон по имену Рикардије, који управљаше
градом. Он беше велики и неуздржани блудник, који имађаше
једну кћер, сироту, без мајке, коју даде у поменути манастир. И
прими је игуманија са радошћу. Ради почасти према игемону
учинише да када он доведе кћер своју да позову све сестре и да
поздраве новодоведену девојку. Међу њима беше и вишеречена
Марија, која, погледавши на игемона и видевши га у светлој
одећи и великој слави, рече у себи:
„Господе мој, хоће ли и у царству твом небеском овај човек
имати такву славу?“
Игемон, видевши да га Марија погледа, рани срце своје
њеном лепотом. Мислећи да и она са таквом мишљу погледа
на њега, задоби незацељиву љубавну рану. И тада не показа
јавно, због других, мисли своје. Али када дође у палату, јави
игуманији да му пошаље Марију на вечеру, мислећи да ће и она
такође волети њега. А игуманија се забрину веома на то и јави
му да не чини манастиру такву бруку и да би он, као управник
града, ако би чуо да неко други хоће да учини такво неприлично
дело, требало да га казни, а не још сам тако да чини. И друге
многе богоугодне речи упути му. Али он, заслепљен од љубави,
не хтеде то никако разумети. И јави јој поново да не чини
никако другачије него да му је пошаље, јер воли веома њене
очи, које га ранише у срце када га погледа. Ако ли не учини то,
495
сам ће доћи да је узме на силу и да ће игуманији учинити велику
бруку, а манастиру неизрециву штету. Усред тога, пре него што
од игемона дође вест, упита игуманија девојку и рече јој:
„Отац твој даде те овде Богу и Приснодеви његовој матери
са свим богатством својим. И умре са радошћу великом видевши
да успеваш у заповестима Господњим. И после мене неће друга
бити игуманија него ти због врлина и многих подвига твојих.
Чудим се како си могла да учиниш ону грешку и да погледаш на
игемона, који ми јави да му те пошаљем. И не знам шта ће бити.“
„Мати моја, са другом мишљу ја погледах на њега, али
његова мисао беше лукава и обрати то на зло. Када, дакле,
поново пошаље човека, остави ме да му ја сама дам одговор, да
схвати колику имам жељу да сачувам своје девојаштво.“
Рече јој игуманија:
„Гледај да не кажеш жестоку реч да се не ражести и дође да
растури манастир.“
А она рече:
„Поћи ћу у цркву да се помолим Владичици да ме просветли
да дам одговарајући одговор, и сама Приснодева ће сачувати и
мене и манастир.“
Пожури, дакле, ка вишњој помоћи и мољаше се са сузама,
стојећи пред иконом Богоматере да је избави од телесног
скрнављења.
После неког времена дође и човек и рече игуманији шта
написасмо горе. А она му рече:
„Мени не доликује да некога шаљем у грех, али пођи и
разговарај сам са њом да ли хоће да иде са тобом.“
Пођоше, дакле, у цркву. И рече јој посланик:
„Госпођо моја, господин мој угледа лепоту твоју и рани се
толико у срцу од виђења слатких очију твојих, тако да неће наћи
никакав други лек ако ти не дођеш да те види. Пођи са вољом
да те учини саслужитељницом себи да имаш част велику и да се
прославиш у овом свету. Ако не пођеш самовољно, узеће те на
силу и постидећеш се у целој Британији.“
„Изиђи из цркве и сачекај мало да ти дам то што воли
господар твој.“
496
Он изиђе радујући се и мислећи да одобрава игемонову
мисао. Такође и игуманија претпостави да је ђаво победи и веома
се ожалости на то. А побожна невеста Христова, отишавши,
стаде пред Пресвету Богородицу и рече ово са сузама:
„Владичице моја, лепо ми беше да имам очи, да гледам
свету икону твоју, али пошто ме оне наведоше да погледам на
нечистог, боље је да их извадим него да оскрнавим девојаштво
моје, а благодат твоју ћу гледати душевним очима. Опрости
ми, молим ти се, Госпођо моја, и да ми се не уброји у грех овај
поступак који чиним из нужде, јер ако се неком догоде два
велика зла, треба да изабере мање зло.“
Ово рекавши, о храбрости и јунаштва, извади оба ока
једним ножем и стави их у један сасуд. Потом зовну човека и
рече му:
„Пошто ове очи сагрешише твом господару и ранише га, ево,
праведно их казних. И ако ово, као што си рекао, може да га излечи,
однеси и дај му их да добије од њих свако весеље и радост.“
Он, уплашен, узе очи и доневши их игемону, пренесе му
Маријине речи. Игемон, видевши очи, задиви се веома и измени
се божаственим ослобађањем. Задививши се врлини девојчине
храбрости, претвори плотску љубав у побожност душе.
Плакаше горко. Замрзе од срца безакоња своја и ражаливши се
душом, донесе очи у манастир и положи их пред икону Свете
Богоматере. И слепу постави тамо близу. И окупивши све
сестре, рече им:
„Падните све на молитву са сузама, молећи се свесилном
Владики Христу и Пресветој и Приснодеви, матери његовој, да
учини милост са благословеном сетром овом да је исцеле. И
ако будемо имали веру топлу, услишиће нас Владика. Само не
расуђујте у срцима вашим, нити сумњајте ни мало, јер што је
немогуће нама, могуће је Богу, чинећи на вољу онима који га
се боје. И молим вас да не сме ниједна устати са земље док ја
недостојни не окончам моје молитве.“
Тако рекавши, посу пепелом главу своју и паде на земљу
лицем својим са непокривеном главом, у великој смерности.
Овако се мољаше са сузама и великим ридањем:
„Госпођо и Владичице анђеоска, мати свесилног Бога,
добро, ако и нисам достојан да гледам свету икону твоју, нити да
497
отворим свеоскврњена уста своја да ти се молим, јер не оставих
нити један грех који не починих, али оскрнавих и тело и душу
моју и сву земљу. Ипак, Господ Исус Христос оваплоти се ради
грешних и не гнушаше се на блуднице и разбојнике и царинике,
него примаше све идући у свету телесно. И по божаственом
свом вазнесењу од нас тебе остави као заступницу грешних.
Тебе, дакле, и ја узимам за заступницу своју, Владичице
Пречиста, код Сина твог милостивог, да се удаљавам од злог
пута безакоња и покајањем да омијем прљаву душу моју. Само
да услиши благодат твоја мољење настојнице и свих ових
њених светих сестара да даш опет очи овој светој слушкињи
својој, а којој ја неразумни бејах кривац и извадих их. И тако да
се она избави телесног вида и прими светлост достојну љубави,
да служи твом светом храму као и пре. А ја недостојни раб да
се избавим љутог и лукавог плењења, које ме води невидљиво
свезаног узама железним.“
Ово и друго много говораше игемон са сузама. И калуђерице
се мољаху цео тај дан. И пошто се са вером мољаху, и прошење
беше благословено и свето ради љубави ближњег, услиши се
брзо молитва њихова. И у вечерњи час просија цела црква. И чу
се глас како говори:
„Прими светлост своју благодаћу рођеног од мене!“
Тада калуђерица прогледавши угледа свесилну Владичицу
како стоји унутар олтара. И рече јој:
„Величам име твоје, Госпођо моја, и славим благодат твоју!“
А кнез и све сестре, како чуше глас, устадоше, али
Пресвету Богородицу не видеше, него угледаше исцељену која
раније беше без очију. Сви слављаху свесилну Владичицу и
захваљиваху бдијући сву наредну ноћ.
Потом игемон даде манастиру дарове премноге. И покаја
се за грехе своје као што обећа и не оскрнави се притом, него
сконча живот свој добродетељно. А часна Марија задиви сав
свет својом чистотом. И све сестре је поштоваху ради реченог
чуда и ради добродетељног њеног живота. По скончању
игуманијином заједничким саветом поставише је себи за
предводницу. Богоугодно напасавши стадо своје, оде у царство
небеско, које нека сви добијемо благодаћу и човекољубљем
Господа нашег Исуса Христа, коме доликује свака слава, част
498
и поклањање са безначелним његовим Оцем и Пресветим и
једносуштним Духом у векове векова. Амин.
О човеку који се одрекао Христа уговором
У италијанским земљама беше неки кнез по имену Карул,

који потроши свој живот блудно у различитим насладама и
телесним сластима. Стога касније веома осиромаши и немаше
од чега да живи онако богато као раније. Огорчи се и дође у
толику малодушност, да очајан говораше хулне речи.
Једног дана оде у једну пустињу да нађе неког врачара и
упита га ако може ђаво да га обогати. Идући, срете ђавола у
изгледу војника, који му рече:
„Ја сам онај кога ти иштеш. И ако пристанеш, напиши ми крвљу
својом исповедање да се удружујеш са мном и одричеш се своје
вере. Ја ћу ти дати сваке насладе овога света и испуњаваћу сваку
твоју вољу. Имаћеш толике сладости, да ти неће бити нико раван.“
А он, несрећник, опивши се речима сластољубља, пристаде
будући очајан и написа противно крштењу, то јест:
„Одричем се Христа и придружујем се ђаволу“.
Овај му даде сласти и пролазна блага, као што обећа.
И постаде му друг идући за њим у изгледу оног војника. И
испуњаваше му све његове жеље.
Једампут пролажаху поред једне цркве, и обазревши се
јадан Карул према њој, виде икону Богородичину. Тиме се
опомену свога безакоња. Уздахну тешко и заболе га срце. Тада
га ђаво толико изубија штапом, да му поцрне тело. Зато му рече:
„Чувај се од сада па надаље да не смеш да погледаш на икону
Деве Марије, јер ми она учини многе штете и многе ми уграби
из руку. Ако те кадгод видим да окрећеш очи према њој, задаћу
ти жестоку смрт и лишићеш се сладости садашњег живота. И
душу твоју узећу у вечној муки.“
Чувши ово, јадни овај постаде жалостан, не толико због
рана телесних, колико због душевне смрти. И размишљајући у
себи како да се избави из таквог ропства, рече ово:
„Сам ђаво каже да Пресвета Богородица уграби многе из
његових руку. Онда ће и мене помиловати њена благодат, јер је
мати Бога свемилостивог.“
499
Ове његове мисли и тајне срца ђаво не сазна. Узе га и
поведе опет поред друге цркве да би видео послуша ли његове
заповести. Видевши отворене двери, он потрча брзо и, ушавши
унутра, паде на земљу пред свечасном иконом Богоматере
бијући прса своја и вичући ово из дубине срца, са уздасима и
топлим сузама:
„Владичице и Госпођо света, изиђи пред мене и избави ме
из руку бесовских. Велика је сила твоја, Свецарице, и покажи
је на мени триокајаном. Велико је милосрђе твоје, те помилуј
и мене жалосног. Безмерна је милост твоја, и умилостиви се и
нада мном недостојним.“
Ово и много друго унутра говораше, а ђаво се напољу
смућиваше и чињаше велики метеж. Затим, после дужег
времена завапи, говорећи:
„Ја одлазим, неверниче, јер ме прогони Девина моћ, али
држим твоје рукописаније, и пошто си се вољно одрекао своје
воље, када седне Син њен да суди као праведни судија, предаће
те у моје руке.“
Ово рекавши, лукави нестаде. А Карул са многим
сузама и ударањем мољаше се прилежно милосрдној Матери
свемиостивог Бога просећи милост и ослобађање. Тако чињаше
три дана и три ноћи, плачући горко од срца и говорећи толико
жалосне и смерне речи, да би за мало и камење заплакало када
би могло да чује. И тако од великог труда и бдења заспа мало и
виде у сну Пресвету Богородицу, која му рече:
„Ти си се одрекао мога Сина. Шта онда хоћеш у мом дому?“
А он одговори са сузама и смерним речима:
„О, Препрослављена Мати милости, ради којих се разапе
свемилостиви и милосрдни Син твој не ради праведних, него
ради грешних! А ја, ако и веће безакоње учиних него разбојник,
блудница, блудни син и многи други, то ме храбри на молитву.
Ради неизрецивог милосрђа свог ти их прими и помилова, који
немаху слађу молитељку и заступницу до тебе, Његову Мајку.
И не затвори им своје човекољубиво срце иако те не имађаху
као заступницу код Њега. Како да не примиш мене, који имам
твоју слободу према Њему? Смилуј ми се, Владичице моја! Јер
колико хоћеш, моћи ћеш, и колико измолиш код Сина и Бога
твог, примиће искрено, јер те учини заступницом грешних.“
Тада му рече Владичица:
500
„Пошто си презрео безакоње своје и кајеш се од свег срца,
примићу те и предати мом сину. И немој да се покажеш незахвалан
према овом великом дару, него покажи дела достојна покајаног.“
Захваливши много, он јој рече:
„Владичице моја и препрослављена Госпођо, ти можеш све,
те ми учини и ову благодат за уверење мог прошења. Заповеди
да ми ђаво врати оно зло рукописаније да ме не застрашује, јер
жели то да приложи праведном судији у дан суда. Знам да ти
није ништа немогуће, јер као мати свесилног Бога можеш да
узмеш и то неразумно писаније да се понизи савршено лукави
не имајући нити једну наду код мене.“
Рече му Владичица:
„У славу Сина и Бога мог, нека ти буде и то.“
Када ово рече Пречиста, приказа му се да у ваздуху чује
гласове како говоре:
„Као мати правде, не чини ми ове неправде, о Владичице, да
ми узмеш онога који признаје крвљу својом да је мој!“
А она рече:
„Непријатељу истине, свагда си лажљив, али сада си рекао
истину да сам мати правде. И ради тога хоћу да донесем
праведан суд, да узмем саздање сина мога из твојих руку, јер
није праведно да ти овладаш туђим.“
Чувши ово, Карул прими велико весеље и од велике радости
пробуди се и виде да није сан, него нађе, о чуда, у рукама своје
рукописаније. Колико мислите да је тога дана примио весеље, али
не само он, него и сви који то чуше и видеше оно рукописаније?
Сви се задивише и зачудише неизрецивој милости Владике и
неисповедивој сили свеопеване Деве. Ова слава пронесе се по
разним местима и градовима. И када за то чу свети Леон, који
у то време беше архиепископ у Риму, посла људе и доведоше
му Карула. И видевши оно писаније, заповеди да буде у цркви
велико заједничко благодарење Богоматери. И прославише сви
празник весело. И многи који беху у различитим безакоњима
и потонули у нечистотама, покајаше се од све душе, надајући
се да ће ради молитава Пресвете Богородице добити опроштај
својих сагрешења.
А Карул постаде калуђер и показа плодове достојне
покајања, као што му заповеди Госпођа наша. И благодаћу
501
њеном удостоји се небеског блаженства, које да добијемо и сви
ми њеним молитвама и свих светих. Амин.
О ускрснулом Несторијанину
У сиријским странама беху у древна времена многи

пустињаци, јер место беше топло и могаху да посте и подносе
сиротовање, наготу и сваку другу тескобу. У то време беше међу
њима један добродетељан пустињак и свети човек по имену
Партеније, који имађаше обичај да иде често у Синајску Гору
да се поклони светој купини. Сећајући се чуда које беше тамо
у лику Приснодеве Марије, долажаше све до Црвеног мора и
певаше тропар Јована Дамаскина. У Црвеном мору наслика се
давно лик браконеискусне Невесте.
А на једном од многих путева на које тамо иђаше, виде
неког мртвог како лежи на морској обали. И смиловавши се
оном тужном призору, помоли се топло и са сузама Господу да
помогне оном мртвом ради молитава Пресвете Владичице наше
Богородице. И како се мољаше, угледа мртвог како устаде и
поклони му се, говорећи:
„Хвала ти, свече Божији, јер велика твоја побожност и
љубав коју имаш према Богу и Приснодеви Марији, матери
његовој, не користе осим код тебе. Али и други многи избавише
се тобом од душевне смрти, а најзад и ја недостојни.“
Рече му Партеније:
„Заклињем те именом саме Госпође света да ми кажеш ко
си и коју си корист од мене нашао.“
А он одговори:
„Да, рабе Божији, долично је да се ово чудесно дело
приповеда у овом свету, изванредно чудо Приснодеве Марије,
истините Матере Божије, те почуј. Ја бејах заблудео у јереси
нечастивог Несторија. И када чух како се изговара име Госпође
Богородице, разјаривши се успротивих се и рекох да беше
велико безакоње да се жена назива Богородица. А дође време
када иђах морем у Јерусалим. И у корабља у којој бејах задеси
се један побожан човек, који, чувши да сам Несторијанин,
учаше ме често да оставим јерес. А ја му се противљах, желећи
да покажем како је моје разумевање најверније. И тако, много
502
се противљасмо и препирасмо да хтедосмо да се покољемо од
великих надметања. И сами корабници негодоваху према нама.
И најпре нас раздвојише једног од другог, па то би и двапут и
трипут, али после, видевши да немамо мира нити сагласности,
оставише нас ако хоћемо и да се поубијамо. И тако ми, борећи
се међусобно, упадосмо оба у пучину. И дошавши на дубину,
видех једну славну и светлоносну жену, која узе онога за руку
и рече му: ,Пошто си мој друг и борио си се ради мог имена,
нећу те оставити да умреш у води, него ћу те одвести да се
поклониш гробу мога сина по твојој жељи. И после три године
да дођеш у његово небеско царство.‘ Ово рекавши, држаше га
за руку и стајаху на сувој земљи, јер море одступи разделивши
се на два дела и не дотаче их. Тада и мени рече Владичица: ,А
ти, неразумни, иди у вечну муку, где је и учитељ твој Сатана, да
се мучиш са начелником јереси Несторијем и са другима који
ме не исповедају да сам истинита Царица, и који су одметници
Божојег оваплоћења сина мога.‘ Ово рекавши, узе онога и
не знам шта би, али мислим, као што му рече, да га поведе у
Јерусалим. А мене покри море одмах када оде Пресвета Дева.
Узевши, дакле, јадну моју душу, мрачни беси однеше је у муку,
где видех мноштво велико оних који се муче љуто проклињући
Несторија, који беше разлог њихових мука. А тамо се мучих и ја
све до овог часа, али сада ми се јави преславна она жена и рече
ми: ,Изиђи одавде ради мољења слуге мога Партенија и реци му
да се не моли за непријатеље моје, који проповедаху свуда јерес
коју имају Несторијани.‘ Када ово чух, душа моја врати се у
тело. Зато ти захваљујем, старче Божији, и молим те да ми даш
миропомазање да се одрекнем несторијанске јереси и исповедам
Приснодеву Марију да је заиста истинита Богородица, молећи
се милосрђу њеном да ме прими себи за слугу да јој служим
целог свог живота, иако сам непотребан и недостојан.“
Чувши ово, преподобни се обрадова веома и, отишавши
заједно у Јерусалим, сретоше благочастивог човека. И отишавши
у пустињу, служаху Господу све до окончања свога живота,
живећи свето. И тако се удостојише небеског блаженства.
503
О калуђеру који се опијаше
Неки монах беше келар у општежићу и даваше вино братији.

Он имађаше велику побожност према Пресветој Богородици
и никада се не лишаваше црквене службе, него беше усрдан
у духовним својим службама, а у телесним послушањима
калуђера нелењив. Уз све то, сиромах, вољаше вино, и пошто
имађаше такво послушање, испијаше понекад више од других.
Једног дана вечера и попи толико, да се напи и паде на
своју постељу. Када приспе време јутрења, пробуди се. И,
чувши клепање, устаде, како могаше да иде у цркву, јер, као
што рекосмо, имађаше велику љубав према божаственом и не
хтеде се лишити никада спасног окупљања братије. Прешавши,
дакле, мало пута, не могаше даље да иде напред, јер га болеше
глава од много попијеног вина. Па и поред тога, ради љубави
коју имађаше у себи, креташе се. А ђаво, преобразивши се у
једног бика, изиђе пред њега и показиваше као да хоће да га
удари роговима. Калуђер се зачуди и прекрсти се. Зато ђаво
мало одступи. И затим се ђаво преобрази и постаде црни пас
и пропињаше се да овај не иде напред. А он, учинивши као и
мало пре, опет пође. Када дође до црквених двери, бес постаде
најстрашнији лав и устреми се на њега да га растргне. Тада
се јави једна красна жена, која отера беса, разобличивши га
са претњом како сме да озлоби њеног слугу. Потом поведе
калуђера за руку и доведе га у ћелију, рекавши му:
„Пази се! Од сада да се не опијаш. Ако хоћеш да се спасеш,
исповеди овај грех једном духовнику овде. И да испуњаваш
канон који ће ти дати духовник.“
А калуђер је упита ко је она док му учини толику доброту.
А она рече:
„Ја сам мати Исуса Христа.“
Када ово чу, монах паде на земљу са великим страхом,
да јој се поклони. А она постаде невидљива. Он заплака од
радости и нађе се тог часа потпуно здрав и неповређен од вина.
Исповедивши се лепо по Госпођиној заповести, држаше канон
и пресече да пије више вино, као што треба да учини и свако ко
бива побеђен овом страшћу. Ако ли неће, да зна да ће се мучити,
не само он, него и сви сте дужни чувати се од многог пијења,
504
као мајке блуда. И отворите очи своје сви који волите пијанство
и принудите себе да престанете да се не лишите вечног весеља и
наслађивања, које сви ми да примимо богопријемним молитвама
Приснодеве и Богоматере.
505
Гатарске врсте
Апокрифне молитве
Ова веома разграната књижевна врста налази се у спи-

сковима забрањених књига. Веровање људи у њихово ма-
гијско молитвено дејство против злих сила, разних болести,
свеколиких невоља и природних стихија допринело је да се
оне одрже доста дуго и на широким просторима. Нарочито
су развијене молитве против бројних болести, међу којима
нежит заузима прво место. Њихово порекло веома је старо
и вуче корене још из прехришћанских времена. У каснијем
прилагођавању њихова магијска моћ често је везивана за
познате хришћанске личности којима је не ретко приписивано
и ауторство. Пошто потичу од заједничког давнашњег порекла,
апокрифне молитве су веома блиске народним бајањима.
Највећи део њих преведене су са грчког језика. Словенско
средњовековно рукописно наслеђе богато је овим списима.
На српскословенском језику распрострањене су по бројним
рукописима, углавном зборницима. Најчешће су стварани
зборници, обично врло малих формата, који су скоро у целини
испуњавани апокрифним молитвама. Највећи део ових састава
предвиђен је да их изговара неко други у име болесног или
онога кога је задесила било која невоља. То је свакако и стога
што особа која је у невољи очекује углавном помоћ од другог
и што сама није довољно спремна да тачно изговори молитву
и пропрати је додатним активностима које улазе у састав
магијског обреда. Поред тога, постојале су особе које су се у
већој мери везивале за гатање, тако да су сматране упућенијим
да оваквом молитвом укажу помоћ коме је потребна. Скоро
свака молитва ове врсте има бар на једном месту предвиђено
уношење имена онога коме се помаже и за кога се она изговара.
У преписима таква места обележена су речима „име рекавши“.
У својој разноврсности ове молитве понекад немају сасвим
506
молитвени облик, него се магијска формула заснива на низу
имена која својом познатошћу међу хришћанима већ унапред
значе непрестану борбу са злим силама и победу над њима. То
су обично талисмани на којима су исписана такозвана имена
Господња, Богородичина или светог Јована Крститеља, то јест
бројни атрибути везани за њих. Слично овоме, узимају се имена
светих арханђела, апостола, четрдесет севастијских мученика
или других светих. Тек испод тих имена једном реченицом
упућује се молитва за трајну заштиту, очување здравља или
спас „раба Божијег“ који носи уз себе ту амајлију и чије име се
обавезно уписује на самом крају.
Молитве које овде доносимо преведене су према разли-
читим преписима. Према бројевима којима смо означили при-
ложене молитве то изгледа овако: број 1 и 5 – препис Збирке
Народне библиотеке у Београду број 636, број 2 – препис
Архива САНУ број 138 у издању А. И. Јацимирског, број 3
стара збирка Народне библиотеке Србије број 555 у издању А.
И. Јацимирског, број 4 збирка Народног музеја у Прагу број IХ
Н 23 у издању А. И. Јацимирског, бројеви 6, 7, 8 и 33 – збирка
Народне библиотеке Србије број 454, бројеви 9, 10 и 11 – из
рукописа до којих је Љубомир Ковачевић дошао приватним
путем и објавио их, бројеви 12 и 13 – рукопис Румјанцевског
музеја број 1715 у издању А. И. Јацимирског, бројеви 14, 15,
16 и 22 – из неког рукописа из Боке Которске до којег је Стојан
Новаковић дошао приватним путем и објавио их у својим
Примерима, број 17 – рукопис Архива САНУ број 147 према
Новаковићевим Примерима, бројеви 18, 19 и 20 према издању
Ватрослава Јагића (Средовјечни лијекови), број 21 – рукопис
старе збирке Народне библиотеке број 54 према Новаковићевим
Примерима, број 23 – стара збирка Народне библиотеке Србије
број 184 према Новаковићевим Примерима, бројеви од 24 до
29 – на основу преписа из једног рукописа манастира Савине
одакле их је објавио Владимир Качановски, бројеви од 30 до 32,
као и 34 и 35 – из Зборника попа Драгоља, у збирци Народне
библиотеке Србије у Београду са сигнатуром 651, у издању
Матвеја Соколова.
507
Литература: V. Jagić, Sredovječni liekovi, gatanja i vračanja. Opisi
i izvodi iz nekoliko južnoslovinskih rukopisa. Starine Jugoslavenske aka-
demije znanosti i umjetnosti, X, Zagreb 1878, 81-126; Lj. Kovačević,
Molitva. Nekoliko priloga staroj srpskoj književnosti, Starine Jugoslavenske
akademije znanosti i umjetnosti, X, Zagreb 1878, 274-283; V. Kačanovskij,
Apokrifne molitve, gatanja i priče, Starine JAZU, XIII, Zagreb 1881, 153-
154; В. Јагић, Апокрифическiя молитвы по рукописямь Соловецкой
библiотеки И. Я. Порфириева, Archiv für slavische Philologie, V,
Berlin 1881, 476; M. Соколов: Материалы и заметки по старинной
славянской литературе, Вып. 1, Москва 1888, 26-50; S. Novaković,
Apokrifi kijevskoga rukopisa, Starine Jugoslavenske akademije znanos-
ti i umjetnosti, XVI, Zagreb 1884, 95-96; Примери књижевности и
језика старога и српско-словенскога, Саставио Стојан Новаковић,
Треће, прегледано и поправљено издање, Београд 1904, 601-604; А.
И. Яцимирскiй, Кь исторiи ложныхь молитвъ въ южнославянской
письменности, Известiя Отделения русского языка и словесности
Императорской академiи наукъ, ХVIII, 3, Санктпетербургъ 1913,
1-102; 4, 16-126; И. Дуйчев, Един ръкописен свитък с апокрифни
молитви и заклинания, Старобългарска литература. Изследвания и
материали, I, София 1971, 157-166; M. Pantelić, Hrvatskoglagoljski am-
ulet tipa Sisin i Mihael, Slovo, 23, Zagreb 1974, 161-203; Д. Петканова,
Фолклорът в апокрифните молитви, Български фолклор, 2, София
1976, 28-40; Р. Станковић, Једна апокрифна молитва од зубобоље,
Археографски прилози, 1, Београд 1979, 201-209; Љ. Раденковић,
Народне басме и бајања, Београд 1982; Љ. Штављанин-Ђорђевић,
М. Гроздановић-Пајић, Л. Цернић, Опис ћирилских рукописа Народне
библиотеке Србије, том II, Народна библиотека Србије, Београд
1986; М. Шнитер, Жанрово-стилистична характеристика на
апокрифните молитви, включени в състава на требниците, Втори
международен конгрес по българистика, том 23, София 1989, 278-
284; Ђ. Трифуновић, Молитва. Азбучник српских средњовековних
књижевних појмова. Друго, допуњено издање, Београд, „Нолит“,
1990, 168-172; J. Andrić, Jedan pristup pitanjima uz slavenski pojam nežit,
Croatica, XIII/XXIV, 37/38/39, Zagreb 1992-1993, 9-37; Lj. Radenković,
Apocryphal Prayers and Apotropaisms among Southern Slavs, Balcanica,
XXVIII, Belgrade 1997, 151-163; Исти, Зао дух нежит у словенским
писаним споменицима и народној култури, Зборник Матице српске за
филологију и лингвистику, 50, Нови Сад 2007, 697-714.
508
1
Имена Господња
А ово су 72 имена Господња. Ако их који човек има и са

собом носи часно, биће избављен од сваког зла, и од нагле
смрти и од ђавола.
Власт, Сила, Реч, Живот, Милост, Љубав, Мудрост,
Спас, Пантократор, Утешитељ, Светлост, Трапеза, Пастир,
Јагње, Камен, Пут, Дом, Риза, Цвет, Основа, Глава, Чист,
Женик, Владика, Истина, Син човечији, Емануил, Почетак,
Прворођени, Месија, Цар небески, Исус, Хлеб небески, Отац,
Творац, Саваот, Господ, Свети Дух, Милосрдни, Заступник,
Вођа, Сунце, Христос, Исцелитељ, Благоутробни, Милостиви,
Превечни, Бесмртни, Саздатељ, Агнац, Лав, Телац, Лик, Слава,
Ја сам, Који сам, Правда, Источник, Уста истинита, Радост,
Начелник, Уље, Јереј, Пророк, Двер, Вечни, Оправдање, Бог,
Тројица неразделна, Цар над свим царевима.
Ова имена Господња да су на помоћ и на здравље рабу
Божијем (име рекавши) у векове. Амин.
2
Имена Богородичина
Ово су 72 имена Пресвете Владичице наше Богородице и

Приснодеве Марије:
Купина огњем несагорена, Жезло Ароново олистало,
Земља света, Југ одакле Бог дође к нама, Камен од кога се
отцепи Христос и идолску охолост сруши, Маслина, Ћивот
завета Божијег, Престо, Двери које гледају на исток, Сион,
Мати, Носило, Одар, Свитак, Књига, Клешта, Дева, Пророчица,
Царица, Искрена, Невеста, Сестра, Вртоград, Кћи, Обручена,
Облак, Гледање, Ћилибар, Небо, Исток, Запад, [Сунце],
Град, Постоље, Место свето, Руно, Жена, Блажена, Марија,
Свагдапостојећа, Влахерњанка, Срдачна, Посета, У срцу ношена,
Гора Господња, Свећа неугасива, Златна кадионица, Пречиста,
Безмужна истинита, Искрена Богородица, Јабука миомирисна,
Цвет несазнајни, Светиња над светињама, Таблица заветна, Рај,
Тамјан, Крин, Измирна, Застава царства, Престо херувимски,
509
Трапеза света, Благопријемница, Истинита ложница, Друга сен,
Дом Божији, Жртвеник, Ручка, Рог а у њему миро помазања,
Свештенички жезао, Багреница царева, Због тебе је с нама Бог.
Госпођо Дево свемилостива Богородице, ти нам помози,
надо верних, сачувај и заштити од сваког наиласка противничког
слуге своје и спаси душе наше.
3
Молитва од уједа змије
Читај ову молитву над водом. Улиј у чашу чисту воду и читај
над њом ову молитву и дај уједеном да попије или гласнику који
ти је јавио и бај ножем над новим лончићем:
Ћирие, нерон, арпактикон, ћепилалиснме, трисисис, то
окоматутрос, ћетуњу, кутуагију, пнемату, ћенеаигнијани.
Реци ово пет пута над болесним кога је змија ујела и биће
му боље.
4
Молитва од уједа змије
Кагкана, пагка, крарата, понопоидосор, пагканана, пагкарарата.

Ово написавши унутар чаше и узевши воду, омиј ова имена
и напој уједеног и исцелиће. Ако уз тебе не буде уједени, а ти
напој онај ко ти је јавио и исцелиће уједени. И настаће чуђење,
јер такву моћ има ово написано.
5
Имена арханђела од страха
Михаило, Гаврило, Урило, Рафаило, Ругаило, Сандафоран,

Јоил, Калоил, Рарам, Мисонефомил, Афанфил, Сахаил, Санафаил,
Нефхил.
Све небеске силе, помозите рабу свом (име рекавши)!
510
6
Имена светог Јована Крститеља
Јован у утроби, Даница, Сунце јорданско, Познатељ милостиви,

Анђео речи пророка небеског, Глас, Мученик неумрли, Ругање аду,
Ластавица дуголетећа, Славље, Многопесниви, Голубица прекрасна,
Бестелесни, Бестелесни херувим, Подобан серафиму, Сажитељ
јастреба црвенопрсог, Орао високопарни, Грлица пустинољубна,
Сродник Божији, Најављивање зоре, Јелисаветино плођење, Духом
Светим зачеће, Огњепламено оружје, Акридоједац, Звезда, Сунце,
Луна, Бисер скупоцени, Златна уста, Многоглагољиви језик, Дуб
свеолистали, Анђелима похвала.
Као арханђео шестокрили, свим светим независна красота,
свети Јоване Крститељу, помози рабу свом (име рекавши)!
7
Имена светих седамдесет апостола
Симон звани Петар, Павле, Андреј, Јаков, Клеопа, Матеј,

Тадеј, Ананија, Стефан, Филип, Никанор, Симон, Пармен, Никола,
Варнава, Марко, Сила, Лука, Силуан, Крисп, Епеит, Андроник,
Ампли, Увран, Стахија, Афелис, Фигел, Јермоген, Димас, Апели,
Ариступул, Накрис, Родон, Агав, Руф, Асин, Грит, Флегонот,
Јермин, Патрован, Јерман, Олифан, Игај, Филолат, Иродион,
Лука, Асон, Сосипатар, Куарст, Аполос, Кифа, Состен, Тихаик,
Јевапродит, Кесар, Марко, Мартема, Климент, Онисифор, Тихик,
Карп, Пуод, Аристра, Марак, Зина, Филимон, Пуд, Профим.
Бројни апостоли Господњи, помозите рабу свом (име
рекавши)!
8
Имена светих четрдесет мученика
Доментијан, Александар, Кирил, Ум, Јевтихије, Јевнохије,

Илијан, Флавије, Измарагд, Авсентије, Сисиније, Леонтије, Северијан,
Филиктимон, Гаије, Ираклије, Јевтихије, Атанасије, Кириос, Акакије,
Аетије, Никола, Мелентије, Авимијан, Ходон, Лисимијах, Гаије,
511
Клаудије, Гандит, Илија, Сакердон, Доманос, Мардарије, Горгоније,
Прискос, Теодул, Теофил, Анатолије, Аглалије и Мелитон.
И други свети мученици да су помоћници рабу Божијем (име
рекавши).
9
Молитва за везивање украденог
Када ти украду било шта, иди и узми са трага прах, па

преврни прах наопако и реци: „Ту ти ум!“ И вргни палицу на
траг, а прах узми у крпу и држи у руци појас, и узми стојећи
на трагу и реци: „Свезаћу у појас светог бесребреника и светог
Павла и они ће рећи: ,Идите, узмите кључеве железне и нож и
вежите му руке и ноге и да не може никуда поћи!‘“ Три пута
врти се около и реци: „Да се врти овај лопов као и коло небеско,
као и волови око стожера, као и коло воденично – тако да се
врти лопов!“ И држи прах и појас, и отишавши, затакни их у
стреху да те нико не види.
10
Молитва од одвлачења жита
У име Оца и Сина и Светога Духа.

Господе Исусе Христе, Боже наш, који пушташ сунце иза
морских гора да обасјава поља и хумове, као што испуњаваш све
изворе, тако и мој живот испуни. Као и песак морски и рак што
не излазе из своје матице, тако и мој живот да не одлази од своје
матице. Ако мој живот неко одмами и простре га по простору, нека
се учини макар као жижак и нека оде у своју матицу. Ако је то
и на црепу, нека се претвори у жижак и нека оде својој матици.
И у ступи ако је, димним прахом нека оде својој матици. Ако је
и у грнцету, нека испари и оде својој матици. Ако је и у паницу
допао, да се не насите створови. Заповеди светом Поликарпу да
сабере мој живот који су птице или звери изјеле, или ако се у пићу
запијем, или ако се на путу загубим, или ако га човек узме, нека иде
својој матици. Да се помолиш светом Григорију да свеже злотвора
који моје жито задржи три године, или три месеца или три дана да
и он буде као онај зао човек који нема нити руку, нити ногу, нити
очију нити уста. Такав да буде и мој починилац. Свето сунце, које
512
излазиш иза морских гора и обасјаваш горе и хумове, нека тако и
мој живот буде обасјан и да буде без злотвора косматог. У име Оца.
11
Молитва од бесног пса или вука
У име Оца и Сина и Светога Духа.

Господе, Господе, иђаше свети Јован у Свету Гору са светом
секиром двојесеклом да посече дрво за клепало. И сретоше га
бесни пси и вуци. И устраши се и побеже назад. И срете га Исус
Христос и рече му:
„Јоване, Јоване, не враћај се нити се плаши, него окуси
Божије тело и моју крв па се беса не бој. Свагда носи сарсар,
фарфар, знеја, видеја, салагари, сјагда, госигдеф, мергари,
фаргатери, галмезели, миамезали, дик, горгасемсе, Саваот који
створи небо и земљу.“
12
Молитва од беса
Сарсар, фарфар, зноја видеја, садрагаси, адрага, гасигдефа,

мергари, фаргатере, гелме, зелиме, амеамидик, корага, семаст,
Саваот који створи небо и земљу, свагда и сада и увек и у векове.
13
Молитва од беса
Авриса, њеросе, ивреке, иврисе, авриса, јегасеј, иврике,

ивриса, авриса, јегосеј, иврекеј, ивриса, Исус навриса, Исус
кавриса, Исус кавриса, Христос гедиврисани, Христос
гедиврисани, Христос гедиврисани.
14
Молитва од урока, урочице и поганице
Господу помолимо се!

Господе, помилуј раба твог (име рекавши).
Иђаху урок и урочица у црвеним хаљинама разјапљених и
излуђених чељусти. И срете их Господ Бог и рече им:
513
„Куда идеш, зли уроче са урочицом?“
Рече му урок:
„Идемо у свет право на децу, да отргнемо младенца мајци
од сисе, да гурнемо мужа са коња, да отерамо ратара од волова
који ору, исушимо виноград и отмемо вино и завежемо ловцима
мреже да не лове.“
Рече му Господ Бог:
„Ја сам Исус Назарећанин. Зар те не свргох сам са небеса,
зли уроче, да пођеш у гору пусту где људи не живе, што ће
сам Бог надгледати. Изиђи, погана поганице, из раба Божијег
(име рекавши), из дома његовог, и из стоке и из сваког живота
његовог и из стењања његовог за свагда, сада и увек и у векове
векова. Амин.“
15
Иђаше погана поганица и сретоше је свети врачеви Козма и

Дамјан и рекоше јој:
„Куда идеш, погана?“
„Идем тамо ући у кости и у главу тог вашег раба.“
Рекоше јој свети врачеви Козма и Дамјан:
„Врати се натраг, погана поганице, студена студенице, и,
сметена сметенице! Уклони се из раба Божијег (име рекавши)
и отиди у гору пусту где звоно не звони. Сам Бог ће надзирати
раба Божијег (име рекавши). Иди, погана поганице, у јелењи
рог, у овнујски рог. Ако ли нећеш, да си проклета као каматник
и као прељубник, а Господ Бог нека исцели раба Божијег (име
рекавши). Амин, амин, амин.“
Свети арханђеле Михаило, свети апостоли Петре и Павле,
светитељу оче Никола, путниче, и, сви свети Христови угодници,
помозите рабу Божијем (име рекавши)! Амин.
Ова света имена да су од помоћи рабу Божијем (име
рекавши). Господе, ти му пошаљи Авраамово гостољубље,
Јовово богатство, Јосифову лепоту, Авесалимове косе, Давидову
кротост, Соломонову премудрост. Све да је од помоћи рабу
Божијем (име рекавши). Амин.
514
16
Молитва од поганице
Стаћу на ваздух и узећу плашт Господњи и опасаћу се

појасом Пресвете Богородице и код престола молићу се да
пресеку језик вештицама, вилама, морама, и назорима, и
подзорима и сваком нечистом духу. И проклињем вас да не
можете никакава зла чинити рабу Божијем (име рекавши).
Заклињем те, погана поганице, Пресветом Госпођом девом
Богородицом Маријом, заручницом Јосифом, да изиђете из раба
Божијег (име рекавши). Заклињем те, погана поганице, погана
зла болести, страшним страдањима Господа Бога и Спаса нашег
Исуса Христа, да одступите од раба Божијег (име рекавши).
Заклињем те, погана зла болести, четворицом јеванђелиста:
Матејем, Марком, Луком и Јованом, који држе небо и земљу,
да немаш власти над рабом Божијим (име рекавши). И Господ
Бог да исцели раба Божијег (име рекавши). У име Оца и Сина и
Светог Духа, амин.
Три пута да се изговара ова молитва над болесним.
17
Молитва светог апостола Павла од змије
У име Оца и Сина и Светога Духа некада бејах гонитељ, а

сада чисти сасуд. Изиђох из обитавалишта мог у ову ћелију и
набацах сухе рогове. И одмах, изишавши, гуја ме уједе за десну
руку и обеси се о њу. А ја имадох у себи силу Светог Духа и
отресох је у рожни пламен. И сажежена би сва до краја. И нити
једну пакост не примивши од уједа, пренесох се у сан. И приђе
ми велики арханђео Михаило и упути ми речи:
„Савле, Савле, устани и прими ову књигу и наћи ћеш
написану реч која овако говори: ,Заклињем вас, шездесет и пет
и по родова звери које гмижете по земљи, у Бога који створи
небо и земљу и море и у непоколебљиви престо змије пакосне,
заклињем те у реку огњену, која извире из подножја ногу Господа
Бога и Спаса нашег Исуса Христа и у његове бестелесне анђеле,
и у василиска из рода четворозубих змија, у дванаестозубу змију,
515
у змију зечјих трка, у змију јехидну, која има на десној страни
отров, те ако кога уједе, тај не може оживети; и још двадесет
четири рода, где их затекне молитва верног светог апостола и
ова претња – у који час змија уједе, тада нека умре, а човек нека
буде жив у славу Оца и Сина и Светога Духа и сада и свагда и у
18
Молитва светог апостола Павла од змије
У име Оца и Сина и Светога Духа. Ја, Павле, који некада

бејах гонитељ и камење први бацах на свете апостоле, сада сам
слуга и апостол Ису-Христов. Пливајући по мору ка странама
сикелијским, ка острву приближих се. Изиђоше сви из корабља.
Изиђох и ја и сакупих неко суво грање. И отуд због топлоте
изиђе змија и уједе ме за десну руку и обеси се за њу. А ја је
отресох не примивши нити једну пакост од ње. Падох у сан. И
дође арханђео Господњи Гаврило и позва ме говорећи:
„Павле, рабе Господњи, устани и развежи књигу ову и наћи
ћеш у њој писање које говори не само о једном чувару, него о
многим. Заклињем родове звери које гмижу по земљи Господом
нашим Исусом Христом, и престолом његовим високим, и
у огњену реку која извире из подножја Господа нашег Исуса
Христа, и у мноштво анђела, који змију повређују, и василиска,
и змију облаковидну, змију огњевидну, змију тричељусну, змију
пењачицу уз дрво, змију слепу, змију стрелну, змију црну, змију
тројеглаву, змију – звер земаљску, змију љуту која има отров у
десној чељусти, змију пепељаву, и миша лукавог и шкорпију –
надахнуће ђавоље – ма где да приспе молитва светог апостола и
пречисте Богородице, било која звер да уједе, у тај час да умре, а
повређени да се исцели молитвама Пречисте и светог апостола.
Амин, амин, амин.“
И прочитавши над чистом водом, напој болесног. Ако ли је
далеко болесни, а ти напој онога који ти је јавио за необазривог
и непокретног.
516
19
Молитва од крви која тече из носа или из уста
p=. s=. p=. y=. s=. p=. h=. E=. d=. m=. r=. i=. s=. z=. e=. n=. ou=. [=. z=. K=. t=. r=. y=. Напиши ова
слова и стави на прса ономе коме тече крв. Ако ли не верујеш,
напиши ова слова на ножу и прободи било коју животињу и крв
неће потећи.
20
Молитва од крви носне
У име Оца и Сина и Светога Духа, стани и ужасни се ти,

[крви], која си од Господа славе и творца свега! Станите, вене,
станите, као што арханђео Урил заустави изворе вода, као што
арханђео Михаило заустави валове водене у Хони! Станимо
добро, станимо са страхом Божијим! Амин, амин, амин.
И прочитавши над водом, дај му да срче и кваси га по
темену.
21
Молитва од течења крви из носа
(Пиши је човеку крвљу по челу)
Захарија би убијен у храму Божијем и крв његова усири

се као камен. Стани, крви, која течеш из раба Божијег (име
рекавши). Заклињем те, крви, у име Исуса Христа, сина Божијег
и у страх свештенички. Када се оконча литургисање, да станеш.
22
Молитва од зуба
(Да се носи при себи)
Свети Петар сеђаше на камену и плакаше. Дође к њему

Исус и рече му:
„Зашто плачеш, Петре?“
Рече му Петар:
„Господе, зуб ме боли.“
517
Тада запрети Господ црву да изиђе из Петровог зуба и
да никада више не уђе. И одмах изиђе црв и престаде бол
Петрова. Рече му Петар:
„Молим те, Господе, да се напишу ове речи и ко их буде
носио уз себе да нема болова од зуби.“
Рече му Исус:
„Да, Петре, тако нека буде.“
23
Молитва од нежита
Нежите, начелниче болести, изиђи из раба Божијег (име

рекавши), са врха, из главе, са темена, из чела, из очију, из носа,
из ушију, из врата, из рамена, из плећа, из руку, из прстију,
из ноката, из прса, из срца, из плућа, из јетре, из утробе, из
ребара, из леђа, из бедара, из колена, из листова, из глежања,
из табана, изиђи из костију, из жила, и из крви и из свих састоја
унутрашњих – Христос те изгони и свети врачеви, свагда и
сада и увек и у векове векова, амин!
24
Када иђаше нежит из Сувог мора, срете га Исус и рече му:

„Куда идеш, нежите?“
И рече му нежит:
„Идем у човечију главу, кости поломити, мозак посркати,
крв проливати, чељусти преломити.“
„Ја те заклињем именом Господњим, Исусом Христом, и
свим светим, изиђи из главе човечије, нити кости поломи, нити
мозак посрчи, нити крв пролиј, нити га смрти предај, него иди
у пусту гору и усели се у јелењу главу, јер је она трпељива и
смрт трпи у име Оца!“
518
25
Излажаше нежит из Сувог мора и силажаше Исус са седмог

неба. И рече му Исус:
„Камо идеш, нежите?“
Рече му нежит:
„Овамо идем, Господе, у људску главу, мозак посркати,
чељусти преломити, зубе њихове разорити, вратове њихове
посавијати, уши њихове заглушити, очи њихове ослепити,
носеве њихове зачепити, крв њихову проливати, век њихов
прекратити, уста њихова искривити, удове њихове раслабити,
жиле њихове умртвити, тела измождити, лепоту њихову
изменити, бесовима мучити их.“
И рече му Исус:
„Окрени се, нежите, иди у пусту гору и у пустињу, нађи
тамо јелењу главу и усели се у њу, јер она све трпи и свако
страдање подноси, јер он тегобе држи у роговима својим, то
јест тебе, нежите, када спаде са небеса! Иди у камење, јер оно
све трпи, зиму и жегу и свако наношење, јер он је од врућине
жесток, у себи држати те силан је, нежите, те ту имај станиште
док се небо и земља не мимоиђу и окончају се. Отиди од раба
Божијег да те у њему више не буде, као ни имена твог у њему,
да би Господ дао здравље рабу свом (име рекавши), јер њему
доликује све.“
26
Свети Михаило Гаврило иђаше узевши железни лук и

железне стреле желећи уловити јелена и јеленицу. И не нађе
ту јелена и јеленицу, него нађе нежита, који сеђаше камен
расцепивши. И упита га:
„Ко си ти који седиш камен расцепивши?“
Одговори му:
„Ја сам нежит, који људске главе расцепљујем и мозак
срчем, крв му проливам.“
519
И рече му Михаило Гаврило:
„Проклети проклетниче нежите, не срчи мозак, нити главе
расцепљуј, него иди у пусту гору и уђи у јелењу главу, она ти је
трпељива да те поднесе. Ако ли те по овом дану нађем, или ћу
те посећи или прострелити.“
И замоли нежит:
„Не посеци ме нити прострели, него ћу побећи у гору и
завући ћу се у јелењу главу. Када чујем светог Михаила, бежаћу
по три земље, свагда и сада.“
27
Пође седам анђела, седам арханђела, седам свећеносаца

седам ножева оштрећи, и срете их арханђео Гаврило и рече им:
„Камо идете седам анђела, седам арханђела, седам
свећеносаца седам ножева оштрећи?“
„Идемо нежита посећи, изгнати, али оставити овога раба
Божијег (име рекавши) у име Оца и Сина.“
28
Иђаше седамдесет анђела, седамдесет арханђела, и свети

Михаило, и Гаврило, и свети Кузма и Дамјан и сретоше нежита
и рекоше му:
„Камо идеш, нежите?“
И рече им нежит:
„Идем у човечију главу кости поломити, мозак посркати.“
Рекоше му:
„Иди у пусту гору и уђи у јелењу главу и остави се раба
Божијег (име рекавши) и ту клетву да имаш.“
Ко смеша воду са крвљу Божијом сличан је Јуди. Станимо
добром, станимо са страхом, тако да стане овај нежит у име Оца.
520
29
Искони би Реч, и Реч би од Бога, и Бог би од Речи. И овај

би искони од Бога у име Оца и Сина и Светога Духа. Адам
имаше нежит велики. И имавши га даде га Еви, а Ева ветру,
а ветар реци, а река мору, а море вуковима, а вукови обали, а
обала песку, а песак земљи, а земља трави, а трава роси, а роса
нестаје пред сунцем. Тако и ова болест да нестане у глави и у
целом телу раба Божијег (име рекавши). Као што изиђе гавран
из ковчега Нојевог, тако и ова болест да изиђе и да се не врати у
раба Божијег (име рекавши) у име Оца и Сина и Светога Духа
и сада и увек.
30
Молитве светог Сисона против злог духа
Господе Боже!
Који још војник беше као што би свети Сисон, крепак и
силан, који многим мукама одоле? Прво Сиријцима, друго
Измаиљћанима. Када беше у Арабији и световно живљаше, оде
једампут у лов, и јави се њему анђео Господњи и рече му:
„Сисоне, Сисоне, иди где ти бронзу продају, ка Мелентији,
сестри твојој, која је родила петоро деце. И узе их јој ђаво,
и, ево, хоће јој шесто узети, него да тебе учиним ловцем тог
ђавола, да га Господ преко тебе одагна. Мелентија је начинила
кулу дрвену и оградила је гвожђем и залила оловом, и узела
хране за дванаест година. И уђе у кулу узевши са собом две
слушкиње себи за службу.“
Оде раб Божији свети Сисон и дође до куле и рече сестри
својој:
„Отвори ми врата, госпођо моја Мелентија, да уђем!“
А она, чувши, разгневи се на њега и рече:
„Нећу ти отворити због ђавола.“
Опет рече свети Сисон:
„Отвори ми, јер ја сам ловац ђавола тог. И преко мене
одагнаће га Господ.“
А она, чувши, отвори му врата. Када уђе свети Сисон, тада
521
и ђаво утече под ноге његове и, зграбивши дете, побеже. А свети
Сисон узјаха на коња свог и сустиже га до мора. И ухвативши га
за власи, поче га тући палицом железном и усијаном, и рече му:
„Дај ми децу сестре моје!“
И рече ђаво:
„Немам ничега дати, јер сам их појео, али да ти се закунем
– да одсад, где год име твоје стоји, или молитва твоја да се
изговара, да не долази ту нити један ђаво.“
И рече му свети Сисон:
„Да ми испричаш, ђаволе, рода свог имена.“
И рече му ђаво:
„Први род мој – вештица, други – мора, трећи – змија,
четврти – ватрени дух, пети – вапаји, шести – они који децу
узимају, седми – они који децу даве, осми – они који дечаке
хватају, девети – они који душе погубљују, десети – они који
људе разбијају, једанаести – лав и лавић, дванаести – они који
све стварају.“
И рече му свети Сисон:
„Живог ми Господа Бога мог који створи небо и земљу, море
и све на њима, нећу те пустити, ђаволе, ако ми се не закунеш да
где год име моје стоји и молитва моја изговори се међу људима,
да не долази ту нити један ђаво.“
Тада му се закле ђаво:
“Тако ми сила четрдесет попова који певају около престола
Господњег дан и ноћ не почивајући, и мишица Господњих
високих, који је на векове, где се име твоје слави, или се молитва
твоја изговара да у раба Божијег (име рекавши) не долази нити
један ђаво.“
Тада га узе свети Сисон клештима ужареним за језик говорећи:
„Бљуј децу сестре моје!“
„Да! Ти, Сисоне, избљуј млеко мајке своје!“
А свети Сисон заповешћу Божијом избљува млеко мајке
своје на длан. Тада се пресекоше све речи ђавола. Избљува
децу. И рече свети Сисон пустивши ђавола:
„Слава теби, Господе Боже сведржитељу, што си ми дао
такву власт над духовима нечистим, рабу твоме Сисону у име
Оца и Сина и Светога Духа!“
522
31
Молитва против злог духа
Сисон, Синдор, Теодор
Господе Боже наш, пошаљи ученике своје на оружје! И

браћа дођоше сестри и рекоше јој:
„Мелентија, отвори нам врата своја, зима је и пљусак.“
А она им рече:
„Бојим се ђавола који хоће дете да ми поједе.“
А они јој рекоше:
„Ми се договарамо ђавола прогнати.“
А она им отвори врата и уђоше. И ђаво промаче под ногама
њиховим и, зграбивши дете, побеже. И би поноћ и прену се
Мелентија и рече им:
„О браћо моја, не рекох ли вам да је мртво дете!“
А свети Сисон опаса оружје своје и пође за ђаволом. И
срете врбу и рече јој:
„Божије дрво врбо, не виде ли ђавола да лети?“
И рече:
„Не видех.“
И рече јој:
„Проклето дрво! Да немаш плода!“
И срете купину и рече јој:
„Божије дрво купино, не виде ли ђавола да лети?“
И рече:
„Не видех.“
И рече јој:
„Проклето дрво, купино! Где ти је корење, ту да су и
овршци!“
И срете маслину и рече јој:
„Божије дрво, маслино, не виде ли ђавола да лети?“
И рече:
„Видех га да лети посред мора.“
И рече јој:
„Благословена да си ти и плодовита.“
И врже удицу у море извукавши га. И исперја га ногама
својим. И рече му:
„Бљуј децу сестре наше!“
523
„Хајдете ви избљујте млеко мајке ваше!“
А они заповешћу Христовом избљуваше на длан млеко
мајке своје. Тада и ђаво избљува седморо деце. И закле се
Господом Исусом Христом да ће седам попришта побећи од
молитве светог Сисона. У име Оца и Сина и Светог Духа.
32
Молитве светог Сисона против злог духа
Ја Сисон, сишавши са Сионске Горе, сретох вештицу која је

имала власи до земље. И очи јој беху огњене. И рекох јој:
„Ко си ти? Куда ли идеш? Из које ли си земље?“
Одговори вештица и рече ми:
„Ја чупам из корења са земљом, и младост женама односим.
Као медведица сам, и као голубица, и као змија и као кокош. Ја
давим лепу децу. Ја расплачем децу у ноћи. Заклањам и покривам
децу. Зато се зовем вештица и заштитница. Из средине им хлеб
узимам да им снагу извучем.
И када Марија роди истиниту Реч Божију на земљи, одох
тамо помучити се да је погубим. И видевши ме арханђео
Михаило, ухвати ме и окова ме. И рече ми:
„Да ми се због деце закунеш!“
И рекох му:
„Тако ми Бога славног, нећу те слагати, него ћу ти истину
рећи. И ко може преписати имена моја, нећу ноћу ући у његову
кућу, нити ћу дете погубити, нити старог, нити младог, нити
животињу.“
И рече ми арханђео Михаило:
„Проклета вештице, реци ми имена своја!“
И рекох му:
„Прво име моје – Вештица, која се у човека преображава,
друго – Обратница, треће – Писурини, четврто – Маријада,
пето – Клименија, шесто – Спириноза, седмо – Аверија, осмо –
Пастирица, девето – Селевија, десето – Чедоморија, једанаесто
– Урида, дванаесто – Добра, тринаесто – Преображеница.“
И рече јој свети Сисон:
„Заклињем те светим анђелом Јелисејем, у кога је власт над
вештицама, да не чиниш пакости рабу Божијем (име рекавши),
524
а нити који ђаво из рода твога. Именом мојим да се прогони од
њега нечисти дух. Од сада прославиће се име твоје Оца и Сина
и Светог Духа.“
33
Молитва светог арханђела Михаила од море
и вештице и од вира и од ветра и од сваког зла
преко дана и ноћи
Говораше вештица:
„Ја искорењујем дрво плодовито, младост женску свезујем,
и мржњу наносим, и приближавам се човеку као кокош, као
голубица, као змија и давим лепу децу. Зато се зовем убица.
Када се роди истинита Реч Божија и Светог Духа, одох тамо да
га преварим. И нађе ме арханђео Михаило и окова ме. И заклех
се и рекох:
„Тако ми престола вишњег и мишице високе да те нећу
слагати, него ћу ти истину рећи. Који човек може име моје
записати, ја нећу ући у дом раба Божијег (име рекавши).“
И рече арханђео Михаило:
„Одај ми и род свој.“
„Прво име ми је Мора, друго Вештица, треће Визуса, четврто
Макарила, пето Сијана, шесто Јевегелоса, седмо Навардулија,
осмо Живи огањ, девето Пладница, десето Децодавица,
једанаесто Узимачица млека деци, дванаесто Преласни ђаво. И
рекох арханђелу Михаилу:
,Пусти ме да ти се закунем и кажем ти да тамо где стоје ова
имена не уђе нити један ђаво, нити род његов у векове, амин,
нити онима који спавају, нити онима који једу, нити у пола ноћи,
нити у подне, свагда и сада и увек и у векове. Амин.‘“
34
Молитва светог Николе против ђавола
и злог човека
Теби се молим, свети оче Никола, велики помоћниче, који

избави 300 мужева од смрти, који без повода умираху. Тако
525
избави раба свог (име рекавши) од сваког зла, да не напада на
њега нечисти дух, нити зла болест, нити у пустињи, нити на
путу, нити на распућу, нити на мору, нити у дому, нити на било
ком месту постојећем.
А ти, Владико Господе Боже наш, милосрдни и премилостиви,
који створи небо, и земљу, и море, и реке и све што је у њима,
првоствореног човека Адама и давши му дах животни, а Адам се не
поболе од тог часа нити од главе, нити од очију, нити од прса, нити
од срца, нити од плећа, нити од колена, нити од црвенила, нити од
грознице, нити од течења пене нити од било ког састава телесног.
Тако и ти, Господе, мољењем архијереја твог и чудотворца Николе,
избави раба свог (име рекавши) од сваког зла.
Заклињем те, ђаволе, са триста светих отаца који су у
Никеји. Заклињем те, ђаволе, светим Николом да бежиш од дома
овог и од места овог три дана и три ноћи, да немаш власти над
рабом Божијим (име рекавши) од данашњег дана до скончања
века. Амин.
35
Молитва светог Сисона – заклињање ђавола
У име Оца и Сина и Светог Духа заклињем те, ђаволе,

Господом нашим Исусом Христом и светом мајком његовом!
Заклињем те, ђаволе, Јованом Крститељем! Заклињем те, ђаволе,
свим небеским силама, арханђелом Михаилом, Гаврилом,
Урилом и Рафаилом и свим светим анђелима! Заклињем те,
ђаволе, светим апостолима Петром и Павлом! Заклињем те,
ђаволе, светим мученицима Димитријем, Ђорђем! Заклињем
те, ђаволе, светим пророцима Мојсејем, Самуилом! Заклињем
те, ђаволе, светим јерарсима Јованом Златоустим, Василијем,
Глигоријем, Николом! Заклињем те, ђаволе, светим патријарсима
Авраамом, Исаком, Јаковом, Методијем! Заклињем те, ђаволе,
Маријом, мајком Христовом! Заклињем те, ђаволе, силом
часног и животворног крста Господњег! Заклињем те, ђаволе,
светим Сисоном, који ти је прогонитељ, да немаш власти нити
силе над рабом Божијим (име рекавши) од данашњег дана. У
име Оца и Сина и Светога Духа.
526
Звездочатац
У гатарској врсти која се назива Звездочатац или Зодијак

будућност се предвиђа на основу кретања сунца и месеца. То
је веома стара вештина којом су се бавили древни народи, од
којих се Персијанцима приписује посебно умеће. Словенима су
ови списи долазили у преводима махом са грчког језика. Као
пример истицања значаја Зодијака у старим српским преписима
послужићемо се једним упутством које се налази испред
таблице са Злим данима у апокрифном зборнику ХVII-ХVIII
века, у збирци Архива Српске академије наука и уметности,
број 147, у издању Стојана Новаковића. Свакако је то одељак
издвојен из Зодијака. У њему се упућује на лоше дане током
свих месеци у години и истиче потреба праћења њиховог
појављивања: „Указ и наук како је заповедио Господ Бог да се
ово има казивати људима, јер сваки месец има у себи по два
лоша дана. Сваки човек треба да разуме која су то два лоша
дана, јер когод се роди у та два дана, нема живота, и ко се тада
разболи, неће устати, и ко свадбу прави, неће се веселити, и
ко на војску пође, неће се вратити, и ко на суд пође, неће му
суда бити, и ко слугу унајмљује, неће му од њега фајде бити. И
што год у та два дана започне, има да зна да неће имати фајде
нити помоћи.“ Број лоших дана у овој таблици сведен је на
два, што није случај у једној другој коју овде доносимо заједно
са осталим деловима Зодијака према српском препису прве
трећине ХVI века, који се налази у Архиву Хрватске академије
знаности и умјетности у Загребу број III а 20, у издању Стојана
Новаковића. Прилог под називом Управљање према зодијаку, у
другом делу, преведен је према српском препису из 1500/1501.
године који се налази у зборнику Народног музеја у Прагу, број
© 12, у издању Ватрослава Јагића.
Литература: Н. С. Тихонравовъ, Памятники отреченной

русской литературы, Санктпетербургъ 1863, томъ II, 361-363; V.
Jagić, Sredovječni liekovi, gatanja i vračanja. Opisi i izvodi iz nekoliko
južnoslovinskih rukopisa. Starine Jugoslavenske akademije znanosti i
527
umjetnosti, X, Zagreb 1878, 119-120; Примери књижевности и језика
старога и српско-словенскога, Саставио Стојан Новаковић, Треће,
прегледано и поправљено издање, Београд 1904, 608, 616-620; Ђ.
Трифуновић, Зли дани. Азбучник српских средњовековних књижевних
појмова. Друго, допуњено издање, Београд, „Нолит“, 1990, 99-100.
Звездочатац
О дванаест зодијака
Изнад седмог неба налази се планетно коло, где је дванаест

нелажних звезда чија имена су: 1. Ован, 2. Бик, 3. Близанац,
4. Рак, 5. Лав, 6. Девица, 7. Вага, 8. Шкорпија, 9. Стрелац, 10.
Јарац, 11. Водолија, 12. Риба. Ове звезде називају се нелажне као
што се називају и нелажни зодијачки домови, јер нас не варају
како оне тако и планете, али због њих још већа знамења без
преваре бивају у свету. Ово се назива зодијак јер у њему постоји
животни пут за сваког човека. Домови се називају јер у њих улазе
и излазе планете као у домове мирске да различите пребитке
проведу. Ових дванаест звезда садржи цело круговидно небо.
О степенима зодијака
Дванаест постојећих зодија имају свака понаособ по три

дела, а сваки део има по десет степени. Ти делови називају се
десетицама јер имају по десет лествица. Свака зодија има по
тридесет стубова, а свих дванаест зодија има их 360. Сваки стуб
има по шездесет степени. И сваки степен има два прозорца. И
тако шездесет степени има сто двадесет прозораца. А сунце
пролази сваки дан по један стуб, јер зодија има тридесет
стубова. Сунце свакога дана и ноћи прође један стуб, тако да
тридесетог дана пређе једну зодију. Иначе, зодија се не окончава
са проласком тридесетог дана, него тих тридесет дана и још
пола од седамдесет часова.
528
Када сунце улази и излази из зодије
Прва зодија је ован и у њега улази сунце тринаестог марта

и тамо проводи тридесет дана и десет часова. И тако излази из
њега и улази у знак бика дванаестог априла једанаестог часа
ноћу и проводи исто толико дана и часова. И тако улази у знак
близанца тринаестог маја деветог часа дању. И улази у знак рака
дванаестог јуна седмог часа ноћу. И улази у знак лава дванаестог
јула петог часа дању. И улази у знак девице дванаестог августа
тринаестог часа ноћу. И улази у знак ваге једанаестог септембра
првог часа дању. И улази у знак шкорпије једанаестог октобра
једанаестог часа ноћу. И улази у знак стрелца једанаестог
новембра деветог часа ноћу. И улази у знак јарца једанаестог
децембра седмог часа дању. И улази у знак водолије једанаестог
јануара петог часа ноћу. И улази у знак рибе десетог фебруара. И
тако се навршава тридесет дана и осамнаест часова и испуњава
се цела година и опет до тринаестог дана марта месеца. И тако
се опет започиње у време таквих зодија од тог тринаестог марта.
Нека се зна да зодија петстоте године мења време свог кретања,
јер у време Јована Дамаскина сунце преиначи ток у зодијаку од
двадесетог дана априла, а сада од тринаестог марта, као што рекосмо.
О уласку и изласку луне у дати знак зодијака
Изложисмо и објаснисмо сунчев улазак у одређени знак

зодијака. И научите се којег дана од њих улази и излази сунце.
Пазите, дакле, свагда пажљиво на време дана и часа у коју
зодију мине сунце и сазнај у којој је оно зодији. Тада размотри
и ишчитај луну у коликим је данима и, нашавши, сакупи од
оних нађених дана луне и удвостручивши додај пет. И држи
међу прстима и видевши где је сунце, добићеш почетак дана
губљења луне. Тако са додавањем од те зодије и где је сунце
однапред пет по пет дана за сваку зодију све до свршетка оних
дана. И у тој зодији је луна у такав дан. И здружуј у сва лета и
пролећа. Риба – фебруар, водолија – јануар, јарац – децембар,
стрелац – новембар, шкорпија – октобар, вага – септембар,
девица – април, лав – јуни, рак – јули, близанац – мај, бик –
август, ован – март. Тражи луну у којој је зодији и распознај
камо улази и пази шта ћемо овде рећи.
529
О пријатним, добрим, лошим и средњим зодијама
Ован, близанац, девица, риба – пријатни, шта више и

добри; бик, вага, стрелац – на граници између лоших и добрих,
а шкорпија је најлошија међу средњим, али не толико колико
према судбинама других; рак, лав, јарац – лоши.
Осмотри и са испитивањем запажај и спознај свагда у којој
је зодији луна и смотри да ли је добар или лош знак у њој. Ако је
добра зодија, све ради тога дана. Ако ли зодија буде лоша, тога
дана не треба ништа радити.
А ово су добри дани у које треба почињати свако дело
Месеца септембра: први, четврти, (?), петнаести, осамнаести дан

Месеца октобра: први, трећи, четврти дан
Месеца новембра: седми, шеснаести, осамнаести, двадесет
седми дан
Месеца децембра: трећи, петнаести дан
Месеца јануара: трећи, седми дан
Месеца фебруара: осми, тринаести, четрнаести, петнаести,
осамнаести, деветнаести, двадесети дан
Месеца марта: седми, девети, деветнаести дан
Месеца априла: четврти, пети, шести, петнаести, двадесет
осми дан
Месеца маја: трећи, седми, осми, седамнаести дан
Месеца јуна: осми, девети, седамнаести, осамнаести дан
Месеца јула: први, други, осми, девети, једанаести, петна-
ести, седамнаести, осамнаести дан
Месеца августа: трећи, седми, једанаести, шеснаести,
седамнаести, двадесети, двадесет пети дан.
А ово су лоши дани
Месеца септембра: други, трећи, пети, двадесети, двадесет

први, двадесет четврти дан
Месеца октобра: други, пети, осми, једанаести, двадесети,
двадесет осми дан
Месеца новембра: други, пети, осми, једанаести, петнаести,
двадесет трећи дан
530
Месеца децембра: други, четврти, пети, шести, једанаести,
четрнаести, двадесет први дан
Месеца јануара: други, четврти, двадесет први, двадесет
четврти дан
Месеца фебруара: први, други, четврти, седми, једанаести,
двадесет трећи, двадесет четврти дан
Месеца марта: трећи, четврти дан
Месеца априла: трећи, осми, десети, двадесети, двадесет
први дан
Месеца маја: други, шести, двадесети, двадесет први дан
Месеца јуна: трећи, шести, дванаести, двадесети, двадесет
осми дан
Месеца јула: трећи, шести, дванаести, двадесети, двадесет
други дан
Месеца августа: четврти, шести, четрнаести, осамнаести,
двадесети, двадесет други, двадесет осми, двадесет девети дан.
Указивање на лоше часове по данима у месецу
Првог дана час је лош изјутра, другог око подне, трећи је сав
лош, четврти је изјутра лош, пети је сав лош, шести је изјутра
лош, седми је сав лош, осми је лош око подне, девети је изјутра
лош, десети је сав добар, једанаести је сав добар, дванаести је
изјутра лош, тринаести има лош час од увече, четрнаести је сав
добар, петнаести има лош час од увече, шеснаести има добар
час изјутра, седамнаести је сав лош, осамнаести је изјутра,
деветнаести је сав добар, двадесети је сав добар, двадесет први
је сав добар, двадесет други је сав добар, двадесет трећи је сав
добар, двадесет четврти има изјутра лош час, двадесет пети је
сав добар, двадесет шести је сав добар, двадесет седми је сав
добар, двадесет осми је сав добар, двадесет девети има изјутра
лош час, тридесети је сав добар.
Управљање према зодијаку
Да знаш да се Зодијак зове то што су на синаксару дани,

добри и лоши и средњи. А добри дани налазе се у риби,
овну, близанцима, девици. Средњи дани обухваћени су вагом,
стрелцем и водолијом. Лоши дани подударају се са биком,
531
раком, лавом, шкорпијом и јарцем. Код свих лоших и средњих
дана потребно је чувати се у сваком њиховом делу. Најгори од
свих је шкорпија, а средњи је нити лош нити добар.
Март
Луна има тридесет, а дана је тридесет и један. Први, други
– риба (добар), трећи, четврти – ован (добар), пети, шести – бик
(лош), седми, осми, девети – близанац (добар), десети, једанаести
– рак (лош), дванаести, тринаести – лав (лош), четрнаести,
петнаести, шеснаести – девица (добар), седамнаести, осамнаести
– вага (средњи), деветнаести, двадесети, двадесет први – шкорпија
(лош), двадесет други, двадесет трећи – стрелац (средњи),
двадесет четврти, двадесет пети – јарац (лош), двадесет шести,
двадесет седми – водолија (средњи), двадесет осми, двадесет
девети, тридесети – риба (добар).
Април
Луна има двадесет девет, а дана тридесет. Први, други, –
ован (добар), трећи, четврти – бик (лош), пети, шести – близанац
(добар), седми, осми, девети – рак (лош), десети, једанаести –
лав (лош), дванаести, тринаести – девица (добар), четрнаести,
петнаести, шеснаести – вага (средњи), седамнаести, осамнаести
– шкорпија (лош), деветнаести, двадесети, двадесет први –
стрелац (средњи), двадесет други, двадесет трећи – јарац (лош),
двадесет четврти, двадесет пети – водолија (средњи), двадесет
шести, двадесет седми – риба (добар), двадесет осми, двадесет
девети, тридесети – ован (добар).
Мај
Луна има тридесет, а дана тридесет и један. Први, други, –
бик (лош), трећи, четврти – близанац (добар), пети, шести – рак
(лош), седми, осми, девети – лав (лош), десети, једанаести –
девица (добар), дванаести, тринаести – вага (средњи), четрнаести,
петнаести, шеснаести – шкорпија (лош), седамнаести, осамнаести
– стрелац (средњи), деветнаести, двадесети, двадесет први –
јарац (лош), двадесет други, двадесет трећи – водолија (средњи),
двадесет четврти, двадесет пети – риба (добар), двадесет шести,
двадесет седми – ован (добар), двадесет осми, двадесет девети,
тридесети – бик (лош).
532
Јун
Луна има двадесет девет, а дана тридесет. Први, други,
– близанац (добар), трећи, четврти – рак (лош), пети, шести –
стрелац (средњи), седми, осми, девети – девица (добар), десети,
једанаести – вага (средњи), дванаести, тринаести – шкорпија
(лош), четрнаести, петнаести, шеснаести, седамнаести – јарац
(лош), осамнаести, деветнаести, двадесети, двадесет први –
водолија (средњи), двадесет други, двадесет трећи – риба (добар),
двадесет четврти, двадесет пети – ован (добар), двадесет шести,
двадесет седми – бик (лош), двадесет осми, двадесет девети,
тридесети – близанац (добар).
Јул
Луна има тридесет, а дана тридесет један. Први, други, – рак
(лош), трећи, четврти – лав (лош), пети, шести – девица (добар),
седми, осми – вага (средњи), девети, десети, једанаести – шкорпија
(лош), дванаести, тринаести – стрелац (средњи), четрнаести,
петнаести, шеснаести – јарац (лош), седамнаести, осамнаести,
деветнаести – водолија (средњи), двадесети, двадесет први – риба
(добар), двадесет други, двадесет трећи – ован (добар), двадесет
четврти, двадесет пети – бик (лош), двадесет шести, двадесет седми
– близанац (добар), двадесет осми, двадесет девети, тридесети –
рак (лош).
Август
Луна има тридесет, а дана тридесет један. Први, други, – лав
(лош), трећи, четврти – девица (лош), пети, шести, седми – вага
(средњи), осми, девети – шкорпија (лош), десети, једанаести,
дванаести, тринаести – јарац (лош), четрнаести, петнаести,
шеснаести – водолија (средњи), седамнаести, осамнаести – риба
(добар), деветнаести, двадесети, двадесет први – ован (добар),
двадесет други, двадесет трећи – бик (лош), двадесет четврти,
двадесет пети – близанац (добар), двадесет шести, двадесет седми
– рак (лош), двадесет осми, двадесет девети, тридесети – лав (лош).
Септембар
девица (добар), трећи, четврти – вага (средњи), пети, шести
– шкорпија (лош), седми, осми – стрелац (средњи), девети,
533
десети, једанаести – јарац (лош), дванаести, тринаести –
водолија (средњи), четрнаести, петнаести, шеснаести – риба
(добар), седамнаести, осамнаести – ован (добар), деветнаести,
двадесети, двадесет први – бик (лош), двадесет други, двадесет
трећи – близанац (добар), двадесет четврти, двадесет пети – рак
(лош), [двадесет шести], двадесет седми – лав (лош), двадесет
осми, двадесет девети, тридесети – девица (добар).
Октобар
Луна има тридесет, а дана тридесет један. Први, други, – вага
(средњи), трећи, четврти – шкорпија (лош), пети, шести – стрелац
(средњи), седми, осми, девети – јарац (лош), десети, једанаести
– водолија (средњи), дванаести, тринаести – риба (добар),
четрнаести, петнаести, шеснаести – бик (лош), седамнаести,
осамнаести – близанац (добар), деветнаести, двадесети, двадесет
први – рак (лош), двадесет други, двадесет трећи – лав (лош),
двадесет четврти, двадесет пети – девица (добар), двадесет
шести, двадесет седми – шкорпија (лош), двадесет осми, двадесет
девети, тридесети – вага (средњи).
Новембар
шкорпија (лош), трећи, четврти – стрелац (средњи), пети, шести
– јарац (лош), седми, осми, девети – водолија (средњи), десети,
једанаести – риба (добар), дванаести, тринаести, четрнаести,
петнаести, шеснаести – бик (лош), седамнаести, осамнаести –
близанац (добар), деветнаести, двадесети, двадесет први – рак
(лош), двадесет други, двадесет трећи – лав (лош), двадесет
четврти, двадесет пети – девица (добар), двадесет шести,
двадесет седми, двадесет осми, двадесет девети, тридесети –
вага (средњи).
Децембар
Луна има тридесет, а дана тридесет један. Први, други, –
стрелац (средњи), трећи, четврти – јарац (лош), пети, шести
– водолија (средњи), седми, осми, девети – риба (добар),
десети, једанаести – ован (добар), дванаести, тринаести – бик
(лош), четрнаести, петнаести, шеснаести – близанац (добар),
534
седамнаести, осамнаести – рак (лош), деветнаести, двадесети,
двадесет први, двадесет други, двадесет трећи – лав (лош),
двадесет четврти, двадесет пети – вага (средњи), двадесет шести,
двадесет седми – шкорпија (лош), двадесет осми, двадесет
девети, тридесети – стрелац (средњи).
Јануар
Луна има тридесет, а дана тридесет један. Први, други, –
јарац (лош), трећи, четврти – водолија (средњи), пети, шести
– риба (добар), седми, осми, девети – ован (добар), десети,
једанаести – бик (лош), дванаести, тринаести – близанац (добар),
четрнаести, петнаести, шеснаести – рак (лош), седамнаести,
осамнаести – лав (лош), деветнаести, двадесети, двадесет први –
девица (добар), двадесет други, двадесет трећи, двадесет четврти,
двадесет пети – шкорпија (лош), двадесет шести, двадесет седми
– стрелац (средњи), двадесет осми, двадесет девети, тридесети
– јарац (лош).
Фебруар
Луна (?), а дана двадесет осам. Први, други, – водолија
(средњи), трећи, четврти – риба (добар), [пети, шести – ован
(добар)], седми, осми, девети – бик (лош), десети, једанаести –
близанац (добар), дванаести, тринаести – рак (лош), четрнаести,
петнаести, шеснаести – лав (лош), седамнаести, осамнаести
– девица (добар), деветнаести, двадесети, двадесет први – вага
(средњи), двадесет други, двадесет трећи – шкорпија (лош),
двадесет четврти, двадесет пети – стрелац (средњи), двадесет
шести, двадесет седми – јарац (лош), двадесет осми, двадесет
девети – водолија (средњи).
535
Луновник
Луновником се предвиђа какав ће бити који дан током

месеца, то јест луне. Притом се упућује на неколико животних
категорија везаних за трговину, врсту посла, рођење, болест,
здравље, садњу воћака, одбегле људе, изгубљене предмете и
време испуњења сањаног сна. Ова варијанта преведена је према
препису ХVII века, који се некада налазио у зборнику старе
збирке Народне библиотеке Србије у Београду под сигнатуром
184, у издању Стојана Новаковића. Постоји и један старији
препис Луновника у Зборнику попа Драгоља из ХIII века, који
се чува у збирци Народне библиотеке Србије у Београду под
сигнатуром 651.
Литература: В. Н. Перетцъ, Матерiалы къ исторiи апокрифа и

легенды. Къ исторiи лунника. – Къ исторiи Громника и лунника. Новые
тексты. Выводы. Указатели, Известiя Отделения русского языка и
словесности, VI, 3, Петербургъ 1901, 1-126; 4, 103-131; Примери
књижевности и језика старога и српско-словенскога, Саставио Стојан
Новаковић, Треће, прегледано и поправљено издање, Београд 1904,
608-612; Н. Н. Кононовъ, Изъ области астрологiи. Обзоръ статей:
Планетника, Звѣздочтеца, Колядника, Громника, Луника, Трепетника,
Тайная тайныхъ, Лѣчебника и пр. рук. ХVIII в. А. Г. Первухина,
Древности. Труды Славянской коммиссiи Императорскаго московскаго
археологическаго общества, Томъ IV, Выпускъ 1, Москва 1907, 16-
53; Ђ. Трифуновић, Луновник. Азбучник српских средњовековних
књижевних појмова. Друго, допуњено издање, Београд, „Нолит“,
1990, 146-147; М. Анђелковић, Кад Луна предсказује, Наслеђе, I, 2,
Крагујевац 2004, 117-129.
Луновник
Првог дана луне сазда се Адам. Тога дана добро је продавати,

куповати, храм основати, свадбу правити, дело чинити, стоку
учити, посуђе правити. Одбегли ће се наћи, болестан исцелити,
536
повољно је и животно за онога ко се роди, а ко сан види да му
се испуни.
Другог дана сазда се Ева од Адамовог ребра. Тога дана добро
је обратити се властелину, свадбе чинити, виноград обрађивати.
Одбегли ће се наћи, болестан ће, много пострадавши, умрети,
срећан и весео ће бити онај који се роди, не сади ништа, сан ће
се за три дана остварити.
Трећег дана Каин се роди. Тај дан је лош због Каина, нити
продавати, нити куповати, а ко се разболи, пострадаће, ко се
роди, зло му следује, ако свадба буде, растуриће се, а ко се роди,
биће проклет, не сади ништа, а сан ће се тога дана остварити.
Четвртог дана Авељ се роди. Добро је куповати, на пут ићи,
дело започињати, основе полагати, дом изнова постављати,
известити се, болестан ће здрав бити, ко се роди биће паћеник и
дуговек, а сан ће се тога дана испунити.
Петог дана Каин принесе Богу жртву неправедну. Тога дана
за све је лоше. Ништа не радити осим постити. Ко је проклет
неће остати жив. Ко се роди, биће весео. Не сади ништа, а сан
ће се остварити за три дана.
Шестог дана родише се Мојсеј и Арон. Ко се роди тога
дана, биће стрелац и добро ће ловити мрежама. Добро је тада
сејати и жети, свадбе правити, шта хоћеш купуј и сади. Што је
пропало, наћи ће се. Болест ће се исцелити. Ко се роди то ће
бити здружено и двојеживотно. А сан ће се тога дана испунити.
Седмог дана Авељ беше убијен. Не ради ништа. Ко је
проклет, неће остати жив. Болестан ће умрети. Ко се родио биће
му зло. Не сади ништа, а сан ће се тога дана остварити.
Осмог дана роди се Матусал. Тај дан је добар за свако дело.
Ка властели ваља одлазити. Кога је болест задесила, исцелиће
се, а сан ће се тога дана збити.
Десетог дана родише се Ноје и Исак. Тога дана у пољима
прилежати. Стоку учити. Ко се роди, добро је, срећно и дуговеко.
Одбегли ће се наћи. А сан је лажан.
Једанаестог дана роди се Сим. Тога дана добро је почињати
свако дело, свадбе правити, храм оснивати, продавати, куповати,
одбегли ће се брзо наћи. Добро је садити.
Дванаестог дана добро је на пут ићи, виноград резати. Ако
слугу купиш, побећи ће ти. Изгубљено ће се наћи. Болестан ће
устати. А сан ће се тога дана збити.
537
Тринаестог дана посади се лоза. Добро је почети виноград
резати и садити. Ко се роди, биће пијаница, а ко се свеже, ускоро
ће се развезати. Болестан ће умрети. Одбегли ће се наћи, а сан
ће се деветог дана испунити.
Четрнаестог дана Ноје благослови Сима. Тај дан је добар
за одлазак властели, постављање храма. Ко се роди, биће мудар
и срећан. Свезани ће се ускоро развезати. Болестан ће много
пострадати, а сан ће се испунити трећег дана.
Петнаестог дана земља се благослови у саздању. Тог дана
добро је правити пећи. Ко се загубио, убрзо ће се наћи. Болестан
ће настрадати. Одбегли ће се свезати. Не сади ништа. Сан ће се
петог дана збити.
Шеснаестог дана добро је куповати, стоку учити, а ко се
роди, биће клеветник, одбегли ће се свезати, а сан ће се испунити
трећег дана.
Седамнаестог дана Содом и Гомор пропадоше. Тога дана
зло и помор. Чувај се свега, а ко се роди, болно ће и скончати.
Изгубљено неће се наћи. Болестан ће умрети. Сан ће се тога
дана збити.
Осамнаестог дана Бог благослови Јакова. Тај дан је цео
добар: продавати и куповати, на пут ићи и пловити. Ко се роди,
биће благодетан и срећан. А сан ће се испунити двадесет и
петог дана.
Деветнаестог дана Бог благослови Јакова. Тај дан је за све
добар: чини шта хоћеш, обрађуј поља, заличи се. Ко се роди,
биће мудар, али склон говорљивости, а ко се загуби, неће се
наћи. Сан ће се петог дана збити.
Двадесетог дана Исак благослови Јакова, а Јаков Осију. Тај
дан је добар за све. Благослов давати. Ко се роди, биће срећан.
Одбегли ће слободу пронаћи. Не сади ништа. А сан је лажан.
Двадесет првог дана Исак се наоружа на Јакова. Тога дана
не треба нити продавати, нити куповати, нити лечити се. А што
се загуби, скриће се. Ко се роди, биће испуњен гневом, лажљив
и клеветан. Сан ће се испунити трећег дана.
Двадесет другог дана роди се Јефрем. Тај дан створен је
у чистоти. Децу на учење давати. Ко се роди, биће весео и
животан. Болестан ће исцелити. Сан ће се трећег дана испунити.
Двадесет трећег дана роди се Венијамин. Тога дана ићи на
причешће, основу полагати. Одбегли ће се сам вратити. Ловити
538
и на њивама радити. Изгубљено ће се наћи. Ко се роди, биће
веома срећан и честит. Сан ће бити лажан.
Двадесет четвртог дана роди се Фараон. Тај дан је веома
лош. Ко се роди, умреће од оружја, а ко побегне, од железа ће
умрети. А сан је лажан.
Двадесет петог дана Бог посла рану Јудејима. Тај дан је
лош и страшан. Ко се роди, биће храбар. Сан ће се тога дана
испунити.
Двадесет шестог дана Мојсеј раздели Црвено море палицом.
Тога дана све започињати, свадбу правити, а ко се роди, биће
срећан и животан. Сан ће се остварити двадесет и трећег дана.
Двадесет седмог дана Бог посла Јудејима ману. Тај дан је
добар за све: продавати, куповати. Ко се роди, биће многолетан и
тврдоглав. Ко прави свадбу, раставиће се. Болестан ће исцелити.
Сан ће се тога дана испунити.
Двадесет осмог дана роди се Авирон. Тога дана треба ићи
дужнику. Децу давати на учење. Шта се скрило биће на корист.
Болестан ће исцелити. Сан ће се тога дана испунити.
Двадесет деветог дана роди се Агрод. Тога дана добро је
вештине радити. Учити коње и волове. Изгубљено ће се наћи.
Болестан ће исцелити. Сан ће се тога дана испунити.
Тридесетог дана роди се Самоил. Тога дана добро је
куповати и продавати, на пут ићи, ловити. Ко одбегне, наћи ће
се. Ко се роди, биће живахан. Ко падне у болест, остаће жив.
Сан ће се трећег дана испунити.
539
Гатање
У овом гатању јавља се веома ретко предвиђање које се

односи на добре и лоше дане у које треба или не треба кројити
одећу. Састав је преведен према једном рукопису манастира
Савине из ХVI-ХVII века, а према издању Владимира
Качановског.
Литература: V. Kačanovskij, Apokrifne molitve, gatanja i priče,

Starine JAZU, XIII, Zagreb 1881, 160.
Знај у који дан је добро одећу кројити
Ако је у недељу скројиш, неће ти бити среће, и са великом

бригом и страдањем ћеш је подерати.
Ако ли је у понедељак скројиш, у радости, и весељу и
здрављу ћеш је подерати.
Ако ли је скројиш у уторак, изгореће ти, или ће је вода
однети, или ће опустети.
Ако је у среду скројиш, биће ти корист, и доћи ће ти велико
благо и живот.
Ако је у четвртак скројиш, примићеш знак о божаству и Бог
ће те навратити на свој пут.
Ако је у петак скројиш, бићеш поштован и од господе и од
народа.
Ако је у суботу скројиш, докле год је на теби, пратиће те
болести и нездравост.
540
Громовник
Ово дело припада такозваним гатарским врстама. Његово

предсказивање ослања се на појаву грмљавине у зависности од
периода зодијака. Према томе када ће загрмети, предвиђају се
годишњи приходи усева, врсте болести, ратови и друге невоље
које могу задесити људски род и поједине врсте живог света. Уз
Громовник у српском препису из 1500/1501. године у зборнику
Народног музеја у Прагу, број © 12, укључено је и гатање на
основу земљотреса, то јест труса. Према овом препису, у издању
Ватрослава Јагића, овде доносимо превод Громовника.
Литература: Н. С. Тихонравовъ, Памятники отреченной русской

литературы, Санктпетербургъ 1863, томъ II, 363-366; V. Jagić,
Sredovječni liekovi, gatanja i vračanja. Opisi i izvodi iz nekoliko
južnoslovinskih rukopisa, XVI, Starine Jugoslavenske akademije znanos-
ti i umjetnosti, X, Zagreb 1878, 121-123; Ђ. Трифуновић, Громовник.
Азбучник српских средњовековних књижевних појмова. Друго,
допуњено издање, Београд, „Нолит“, 1990, 37-38.
Громовник
Р и б а . Ако у периоду рибе загрми, у тим местима биће

пропаст пшенице, и многа зла људима по васељени, и по
царским градовима, и потом ће устати једни против других, и
биће рат међу њихових царевима. А зима ће бити љута. И све
рано добро ће бити. Воловима ће бити помор, такође ће бити
пропаст и свих звери и стоке на истоку и на западу.
Трус. Ако је тада трус, онда ће свуда бити велике и тешке
болести.
О в а н . Ако у периоду овна загрми, онда ће свему посебном
бити пропаст, и од тела људских сва острва испуниће се и лавови
ће бити сити од њих.
Трус. Ако трус буде, онда ће бити пропаст целом свету.
Б и к . Ако у периоду бика загрми, онда ће у тим местима
541
бити пропаст пшенице, а међу царевима биће не мала радост,
а на истоку сеча, и метеж, и глад, и насилник неки устаће у
некој држави, а биће болести и тешких страдања. Стоци ће бити
велика пропаст.
Трус. Ако трус буде, велика жега и метеж настаће.
Б л и з а н ц и . Ако у периоду близанаца загрми, то се
пшеници пропаст пише, међу људима добит, а пропаст код
морнара, позна сетва биће добра, а зима тешка, оскудеваће се
у свим плодовима, и неки силник подићи ће се у земљи тој и
биће напаст велика и моћним људима погибељ, и заузеће се та
земља. Пшеници и јечму биће местимична пропаст, а по другим
земљама гумна ће се испунити. По западним земљама многи
ће се израњавити. И тресавица ће бити многа, и у посебним
плодовима оскудеваће се, сочива по мало, оскудица и падање
волова.
Трус. Ако буде трус, то ће славним мушкарцима бити
разлучивање.
Р а к . Ако у периоду рака загрми, дуваће велики ветрови,
сено и жито биће сачувани, испуниће се гумна пшеницом и
јечмом. На западној страни многи ће се рањавати, и биће тресак
велики, оскудеваће се у посебним плодовима. Сочива по мало,
и смрт честа, воћа много. У ту земљу доћи ће са севера несрећа,
а царевима погибељ.
Трус. Ако буде трус, то ће бити заборав од разборитих, и
разлучење силним, и жалост и туга у земљи тој од људи који ту
живе.
Л а в . Ако у периоду лава загрми, настаће пропаст пшенице
и других плодова, и на западној страни болести тела од рана,
а на силнима многе красте, и зима ће бити жестока, зверима
пропаст.
Трус. Ако буде трус, то ће бити зима љута.
Д е в и ц а . Ако у периоду девице загрми, то ће друговима,
и непријатељу и цару бити погибељ, у Египатској земљи биће
пропаст, оскудица у пшеници и сочиву, и по горама пропаст
свега, а што је по пољима све ће добро бити, и зима позна, и
људима смрт напрасна, и по градовима радост мала.
Трус. Ако буде трус, то ће бити болести међу људима.
В а г а . Ако у периоду ваге загрми, биће рат и сеча, устаће
један на другог, и биће глад, испуниће се земље зверима, и многа
542
пророчанства ће се испунити. Мушкарци и жене умираће од
болести ушију, и на западној страни биће глад да ће се људи из
тих крајева подигнути и почети бежати. И стоци ће бити помор.
Трус. Ако буде трус, то ће бити ратови по тим местима.
Ш к о р п и ј а . Ако у периоду шкорпије загрми, биће глад и
сеча, и пшеници пропаст, и зима тешка, оскудност у плодовима,
а на јужној страни пропашће васељена. Биће отимачина на тој
страни, устаће један против другог, и цар ће им се променити, а
на његово место подићи ће се други.
Трус. Ако буде трус, то ће благодат и радост многа бити.
С т р е л а ц . Ако у периоду стрелца загрми, покренуће се
народ, и велики ће метеж настати у тој земљи, и добитак свих
плодова, што је у горама све ће пропасти, а четвороножној
стоци помор. Зима ће бити позна, на источној страни јавиће се
многи ратови, плодови ће се појести, после ће упасти и утопиће
се, и биће радост и весеље свуда.
Трус. Ако буде трус, то ће бити стадима велика пропаст и
смрт.
Д и в о к о з а . Ако у периоду дивокозе загрми, биће многи
дани кишовити, и метеж међу изабранима, и на истоку ће бити
пророштво о другом цару, а по тим местима глад, и бура велика,
и на мору погибељ корабљама.
Трус. Ако буде трус, тада ће у тој земљи људи умирати.
В о д о л и ј а . Ако у периоду водолије загрми, биће ратови

по тим местима, и болести многе, а у свему изобиље, гмизавцима
пропаст, изабраним уклањање и жалост међу њима.
Трус. Ако буде трус, то ће настати ратови и жестоко
покретање код њих.
543
Коледник
У овој гатарској врсти предвиђа се добра или лоша

будућност у току једне године зависно од тога у који дан током
седмице буду коледа. Коледник је преведен према препису ХIII
века из Зборника попа Драгоља, који се налази у збирци Народне
библиотеке Србије са сигнатуром 651, на странама 46а-46б, а
према издању Биљане Јовановић-Стипчевић.
Литература: Н. С. Тихонравовъ, Памятники отреченной

русской литературы, Санктпетербургъ 1863, томъ II, 377-381; V.
Jagić, Sredovječni liekovi, gatanja i vračanja. Opisi i izvodi iz nekoliko
južnoslovinskih rukopisa. Starine Jugoslavenske akademije znanosti
i umjetnosti, X, Zagreb 1878, 118-121; Н. Н. Конановъ, Изъ области
астрологiи. Обзоръ статей: Планетника, Зв™здочтеца, Колядника,
Громника, Луника, Трепетника, Тайная тайныхъ, Л™чебника и пр. рук.
ХVIII в. А. Г. Первухина, Древности. Труды Славянской коммиссiи
Императорскаго московскаго археологическаго общества, IV, 1,
Москва 1907, 16-53; J. Milčetić, Koleda u Južnih Slavena, Zbornik za
narodni život i običaje Južnih Slavena JAZU, XXII, Zagreb 1917; Б.
Јовановић-Стипчевић, О зимама и коледама у Зборнику попа Драгоља,
Археографски прилози, 2, Београд 1980, 164; Ђ. Трифуновић,
Коледник. Азбучник српских средњовековних књижевних појмова.
Друго, допуњено издање, Београд, „Нолит“, 1990, 132.
О зимама и коледама
Ако у недељу буду коледа, оштра ће бити зима, добра,

пролеће кишовито, жетва сува, страдања многа, стоци болест,
меда много, вина по мало, младим чедима помор.
Ако у понедељак буду коледа, [биће] зима добра, [као и]
пролеће, жетва добра, ветровито, кише велике, обиље свега, али
болест напрасна и смрт многа.
Ако у уторак буду коледа, [биће] зима велика, кишовита,
544
жетва добра, оскудица воћа, овцама помор, болест напрасна,
путницима по мору пропаст.
Ако у среду буду коледа, [биће] зима зла, кишовита, жетва
добра, пшеница оскудна, вина много, мушкарцима умирање,
стоци помор.
Ако у четвртак буду коледа, [биће] зима лака, пролеће
ветровито, жетва добра, јесен добра, пшенице много, меда
оскудно, велики помор деце.
Ако коледа буду у петак, [биће] зима изненадна, јесен
ветровита, плодова оскудно, вина много, очима болест, деци
пропаст, женама трудним мука.
Ако у суботу буду коледа, оштра ће бити зима, љута,
пролеће ветровито, и жетва, и потом ведро, плодова оскудно,
овцама помор, пожари многи, старима смрт.
Сановник и трепетник
Под овим именом јавља се врста гатања заснована на

предвиђању будућности према сновима и треперењу, то јест
дрхтању појединих делова тела. Састав је преведен према
препису из рукописа за који Стојан Новаковић каже да је из
Старог Влаха. На основу Новаковићевог издања превели смо
Сановник и трепетник.
Литература: Примери књижевности и језика старога и

српско-словенскога, Саставио Стојан Новаковић, Треће, прегледано
и поправљено издање, Београд 1904, 615-616; Д. Петканова,
Гадателните книги и фолклорът, Старобългарска литература, 18,
София 1985, 47-57; Ђ. Трифуновић, Сановник и трепетник. Азбучник
српских средњовековних књижевних појмова. Друго, допуњено
издање, Београд, „Нолит“, 1990, 311-312; М. Анђелковић, Два нова
преписа трепетника, Зборник Матице српске за књижевност и језик,
књ. L, св. 1-2, Нови Сад, 377-391.
545
Сановник и трепетник
Анђела видевши у сну – радост значи.

Мртваца видевши, који ти не иште ништа – избављење из
муке значи.
Смејање видевши – бригу значи.
Крст урезан – штету значи.
Земљу рити – наилазак злочинитеља.
Смолом из дрвета мажући се – добро значи.
Видевши да се ребро држи – радост значи.
Видевши се на коњу – путовање значи.
Десну страну стомака видевши – радост значи; ако леву –
зло значи; ако десну страну ребара – добро значи; ако леву – зло
значи.
Ако затрепере близанци – радост за децу значи.
Ако заигра колено десно – радост значи; ако лево – путовање
значи.
Ако се бедра затресу – зло значи.
Ако десна нога затрепери – многи ће томе служити; ако
лева – зло значи.
Ако заигра лист десне ноге – добро значи; ако прсти десне
и леве ноге – значи војске и муке.
Ако десно плеће заигра – добро значи; ако лево – зло значи.
Ако заигра лакат десни или леви – добро значи; ако мишица
десна – зло значи.
Ако рука десна затрепери – богатим болест значи,
сиромашним посао; ако лева мишица – богатим слава,
сиромашним смех.
Ако рука лева затрепери – очување света значи; ако десна
рука – заустављање болести за кратко.
Ако затрепери мали прст десне руке – заблуделост значи;
ако средњи – сви непријатељи твоји настрадаће.
Ако затрепери четврти прст – добро значи; ако палац десне
руке затрепери – многих богатстава постаће господар.
Ако нокат десни заигра – то изобиље значи; ако мали прст
десне руке – то значи са велможом парница.
Ако заигра домали прст – жалост значи; ако средњи – радост
значи – ако ли сва четири – губитак значи.
546
Ако палац заигра – добро значи; ако нокти леве руке – добро
значи.
Ако ли сисе затрепере – добро значи; ако срце – неки свети
значи; ако све тело и табани – пут значи.
Звезде светле видевши у сну – добро значи; тамне – зло
значи.
Видевши посеченог – добро значи.
Видевши звезде падалице – зло властели значи.
Дрво никло видевши – добро значи.
Са висине падати – болест значи.
Сањати ветар да удара – значи цареву заповест.
Сањати да са владарем једеш – значи добро и радост.
Сањати да млеко једеш – добро значи.
Сањати да си пустио браду, па је угледаш нагу – жалост
значи и убиство.
Сањати воду да газиш – значи сирће.
Сањати себе голог – зло значи.
547
Апокрифна питања и одговори
Ова књижевна врста била је веома распрострањена у

византијској књижевности и доста рано нашла се и у преводу
на словенски језик. Негована је подједнако како у званичној
тако и у апокрифној књижевности. Српска рукописна традиција
познаје неколико типова апокрифних питања и одговора. У
њима се појављују познате библијске личности којима се
упућују питања о постанку света и другим тајнама, или неке
од њих испод отворених небеса питају Господа о многим
мање познатим стварима. Нарочита врста оваквих питања и
одговора налази се у такозваном Разумнику. Овде доносимо три
различита типа Питања и одговора. Први, под називом Питања
светог Јефрема светом Василију, преводимо на основу преписа
ХIV века у рукопису збирке манастира Савине број 29, други,
Питања и одговори неких стараца о овим стварима, преводимо
према препису ХVI века, данас у рукописној збирци Народног
музеја у Прагу са сигнатуром Š 12, I, у издању Јиржија Поливке,
а Разумник према препису ХV века из збирке Државне научне
библиотеке у Одеси, број 11 (38), у издању Василке Тпкове-
Заимове и Анисаве Милтенове.
Литература: V. Jagić, Biblijska pitanja i odgovori, Novi prilozi za

literaturu biblijskih apokrifa, Opisi i izvodi iz nekoliko južnoslovinskih ru-
kopisa. Starine Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, V, Zagreb
1873, 69-73; Isti, Apokrifna Apokalipsa Joana bogoslovca, Novi prilozi
za literaturu biblijskih apokrifa, Opisi i izvodi iz nekoliko južnoslovinskih
rukopisa. Starine Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, V, Zagreb
1873, 74-79; Gj. Polívka, Opisi i izvodi iz nekoliko jugoslavenskih ruko-
pisa u Pragu, Starine Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti,
XXI, Zagreb 1889, 197-206; Н. Красносельцев, К вопросу о греческих
источниках „Беседы трех святителей“, Записки Новороссийского
университета, 55, Одесса 1890; В. Мочульскiй, Апокрифическiй
элементъ въ „Вопросахъ и Отв™тахъ Св. Аθанасiя къ кн. Антiоху“,
Одесса 1900; В. Н. Мочульскiй, Греческiе списки такъ называемой
„Беседы трехъ святителей“, Русскiй филологическiй вѣстникъ,
548
Варшава 1901; R. Nachtigal, Ein Beitrag zu den Forschungen über soge-
nannte Беседа трех святителей (Gespräch dreier Heiligen, Archiv für
slavische Philologie, XXIII, Berlin 1901, 1-95; XXIV, 1902, 389-403; K.
Radčenko, Zur Literatur der „Fragen und Antworten“, Archiv für slav-
ische Philologie, XXV, Berlin 1903, 611-621; А. И. Яцимирскiй, Кь
исторiи апокрифовь и легендъ въ южнославянской письменности. Х,
Апокрифические вопросы съ ответами, Известiя Отделения русского
языка и словесности, ХV, Петербургъ 1910, 33-36; М. Н. Сперанский,
Из области „вопросоответной“ югославянской письменности,
Сборник в чест на проф. Л. Милетич, София 1933, 356-357; А.
Милтенова, „Разумник-указ“. (Текстологическо проучване. Издание
на старобългарския текст), Старобългаристика, Х, 4, София 1986, 20-
44; Д. Петканова, Апокрифни въпроси и отговори, Старобългарска
литература, 21, София 1987, 3-25; Ђ. Трифуновић, Питања и
одговори. Азбучник српских средњовековних књижевних појмова.
Друго, допуњено издање, Београд, „Нолит“, 1990, 244-248; Г. Петков,
Апокрифни въпроси и отговори в състава на стишния пролог (по
три сръбски ръкописа). Език и свят, том II, литературознание, 20
години българска филология в Пловдивския университет „Паисий
Хилендарски“. Доклади от юбилейната научна конференция (Пловдив,
9-10 юни 1993 г.), Пловдив 1995, 275-282; В. Тъпкова-Заимова, А.
Милтенова, Историко-апокалиптичната книжнина във Византия и
в средновековна България, Университетско издателство „Св. Климент
Охридски“, София 1996, 277-308; Иста, За един неизвестен препис
на апокрифните въпроси и отговори на апостол Вартоломей, Пѣние
мало Геωргию, Сборник в чест на 65-годишнината на проф. дфн
Георги Попов, Издателски център „Боян Пенев“, София 2010, 464-477.
Питања светог Јефрема светом Василију
У недељу створи Бог небо и земљу, дан и ноћ и сву васељену.
У понедељак створи сунце, и небо, и месец и све небеско. У
уторак засади рај. У среду одреди водама меру. У четвртак
заповеди и створише се све животиње, и гамади и све птице
крилате. У петак створи Бог Адама. У суботу даде Бог душу
Адаму и оживе га.
549
Питање: Од колико делова створи Бог Адама?
Одговор: Прво, тело његово је од земље. Друго, кости његове
су од камена. Треће, очи његове су од мора. Четврто, ум његов
је од брзине анђелске. Пето, душа његова је од ветра. Шесто, ум
његов је од облака. Седмо, крв његова је од росе сунчеве.
Питање: На колико делова раздели Бог Адамову доброту?
Одговор: На седам делова. Први даде Авраму гостољубље.
Други: моћ његову даде Самсону. Трећи: богатство Јову.
Четврти: лепоту Јосифу. Пети: кротост његову Давиду. Шести:
мудрост његову Соломону. Седми: косе његове даде Авељу [и]
Давидовом сину Соломону.
Питање: Колико вољаше Бог Адама?
Одговор: Колико воли отац сина свог, толико и Господ
Адама. Како жали отац сина свог када буде зао?
Питање: Ко спозна Господа?
Одговор: Адам када му даде душу.
Питање: Одакле се заче зло, лаж, клевета, пакост, лоповлук
и насиље?
Одговор: Када се устрели Ламех, тада му рече Господ: „Зао
у злу нека умре!“
Питање: Зашто постави Господ Каина над месецом?
Одговор: Да гледа на сва зла на свету колико се од њега
зачеше и затим да гледа сва добра колико их је још и више.
Питање: Пошто Ламех беше слеп, како устрели Каина?
Одговор: Њега вођаше човек. Када би наишли на звер,
управљаше му руку и он не би погрешио. Тако, када се разгневи
Бог на Каина, овај ходаше погурен до ногу кроз дивљину.
Мицаше се трска. И човек упери руку Ламеху мислећи да је
звер. И устрели га.
Питање: Колико година лежаше Авељ непогребен?
Одговор: 900 година, док не умре Адам. Ту погребоше
Авеља крај Адама и Еве у едему.
Питање: Где седи Адам?
Одговор: На високом престолу гледајући сваку душу,
испраћајући са плачем грешне, а праведне са радошћу.
Питање: Где борави његов син Авељ?
Одговор: Борави са Енохом бележећи све грехове људске и
проводећи праведнике у рај, а грешнике у муке.
550
Питање: У које време би свето крштење Господње?
Одговор: Када му рече Ева: „Господару, поклањам се да би
нас ослободио Господ од ђавола.“ Ева се покаја у тим гресима,
а Адам дође на Јордан кајући се. И загњури се у реку Јордан.
И окупише се звери, и стока, и све птице крилате и анђели
Господњи и плакаху Христу: „Господе, каје се Адам и плаче
горко!“ Тада виде Адам море и побеже. Врати се на Јордан да
би се помолио, јер се на том месту крсти Христос, Бог наш.
Питање: Које добро има човек славећи свете?
Одговор: Да му се опросте греси за које би ови измолили
Христа Бога.
Питање: Које је добро човеку који се приклања посту?
Одговор: Када Господ буде дошао судити свету, онда ће се
најпре они који су постили наћи у крилу пречисте Богородице.
Питање: Са каквим изгледом долази анђео праведницима
на самрти?
Одговор: Тај анђео долази указујући се са великом радошћу
и весељем.
Питање: Како анђео долази грешницима?
Одговор: Долази црни анђео са страшним пламеним
изгледом.
Питање: Коју силу даје Бог човеку преко анђела?
Одговор: Од брзине анђелске је ум човечији. И калуђер је
анђелског изгледа.
Питање: Који пророци и мученици родише три детета
анђелима?
Одговор: Ананије, Назарије и Мисаило.
Питање: Ко се не оскрнави у животу свом?
Одговор: Исус Навин.
Питање: Ко слага Спаса?
Одговор: Петар.
Питање: Ко истину рече и отпаде?
Одговор: Јуда.
Питање: Ко тражаше једно радујући се и нађе три, и веома
и горко заплака?
Одговор: Света Јелена тражећи крст Господњи. Весељаше
се нашавши три крста два за разбојнике и један животодавни. И
заплака веома јер познаваше крст Господњи.
551
Питање: Којим трима људима увелико се одржава свет?
Одговор: Поп не бежи од тога да моли Бога за ратара и за
војника. Ратар оре и храни попа и војника. Војник чува попа и
ратара и на њима сав свет стоји.
Питање: Бежи ли анђео од телесног смрада?
Одговор: Не бежи од телесног него од душевног смрада.
Питање: Када човек са туђом женом сачини блуд, колико
анђео бежи од њега?
Одговор: Анђео бежи од њега стојећи миљама далеко од тог
човека уместо да му се приближава.
Питање: Када је човек невенчан, шта је с њим?
Одговор: Колико год добра да постоји, ниједно неће
постићи.
Питање: Зашто завиде анђели људима?
Одговор: Јер се Господ одену у човечији изглед.
Питање: Зашто се боји земља када погребу човека?
Одговор: Која је радост без жалости према Богу док се радује?
Питање: Који плач без утехе бива?
Одговор: Када неко на Бога мисли и узме калуђерство.
Питање: Због чега му се и име промени?
Одговор: Колико год људи у веку учине грехе, они се толико
не памте као они који се почине у калуђерству. Њих анђели
записују. Када умре такав човек, тада му ђаво доноси забележене
људске грехе са записаним именом његовим. Анђео Господњи
име калуђерско пева друкчије говорећи: „Тог, а не овог човека!
Греси су само онога чије је једно име,“ њега именујући.
Питање: Шта је са учитељем који учи, а сам се тога не држи?
Одговор: Боље му је да се није ни родио.
Питање: Ако ли јереј незаконито поступа, право ли је
осудити га?
Одговор: Није право осудити га, него да га други јереји
посаветују тајно. Ако ли то не послуша, онда га треба посрамити
пред свим људима.
Питање: Ако поп не уме учити људе?
Одговор: Када слепац слепца води, оба упадну у провалију.
Питање: Стиже ли душегубац до анђела?
Одговор: Њега са гневом у огањ потапају бијући га и
говорећи му: „Зашто си узео душу коју ниси дао?“
552
Питање: Зашто створи Бог дивље дрвеће?
Одговор: Да му се не би сакупили плодови.
Питање: У ком изгледу ће Бог судити читавом свету?
Одговор: У изгледу Прекрасног Јосифа.
Питање: Којим језиком ће Бог судити читавом свету?
Одговор: Сиријским језиком.
Питање: Зашто је Велики Петак већи од свих пет дана када
је петак на крају осталих дана?
Одговор: Када распеше Господа нашег Исуса Христа, тада
виде сунце и постоја три часа. Такође у Велики Патак стоји
свагда три часа.
Питање: Зашто се људи клањају молећи се ка истоку?
Одговор: Зато што Бог седи на истоку на престолу и суди свету.
Питање: Зашто бива радост човеку?
Одговор: Када види брата свог.
Питање: Зашто се каже „као брат Господњи“?
Одговор: Када се роди Господ наш Исус Христос, тада се
синови Јосифови одрекоше Господа. И Јаков рече: „Ово је брат
мој, син оца мога. Ја ћу део мог дома поделити са њим.“ Због
тога се назва брат Господњи.
Питање: Зашто рече Јовану: „Ово је мати твоја“, а
Богородици рече: „Ово је син твој?“
Одговор: Јован беше када се Христос благовештењем роди
од Светог Духа, што је Алилуја, јеврејски „Хвали Господа“.
Питање: Зашто је земља пуна воде?
Одговор: Као што је тело [пуно] крви, тако је и земља [пуна]
воде.
Питање: Одакле мору долази вода?
Одговор: Као што се све звери хране крвљу, тако је и мору
храна вода.
Питање: Како да се човек сачува од ђавола?
Одговор: Постом и молитвом. Када човек пости, ђаво бежи
од њега.
Питање: Ком пророку се уподоби Господ?
Одговор: Пророку Јони који проведе у утроби кита три
дана. Тако Господ наш Исус Христос увери хришћански свет.
Питање: Реци ми, оче, која је природа добра: која пита или
која учи?
553
Одговор: Која учи, то је као огњило студено које лежи. Када
се удари о камен, оно баца искре и из њих се труд разгори. Ако
треба, може и сва дрвета изгорети. Ако ли огњило нема труда и
поред тога што се пази, онда је боље питати него учити.
Питања и одговори неких стараца о овим стварима
Питање: Која вештина беше прва на земљи?

Одговор: Шав – када Адам и Ева шиваху лишће смоквино у
рају када се обнажише због преступа.
Питање: Ко се научи клањати се на исток?
Одговор: Мојсеј на Агаренској Гори.
Питање: Која два противника се боре?
Одговор: Дан и ноћ.
Питање: Ко се спасе слагавши? Ко истину рече и погибе?
Одговор: Петар слага и спасе се. Јуда истину рече и погибе.
Када предаде Господа Јеврејима, тада им Јуда рече: „Кога пољубим,
тај је. Ухватите га.“ А Петар рече: „Не знам човека тог.“
Питање: Који праведник не говораше девет месеци и осам дана?
Одговор: Захарија, отац Јована Претече када виде виђење
у цркви.
Питање: Којег праведника избави Бог од смрти?
Одговор: Лота када избеже из Содома.
Питање: Ко од људи нерођен умре, а ко рођен не умре?
Одговор: Адам нерођен умре, а Илија родивши се не умре.
Питање: Ко двапут умре и затим устаде?
Одговор: Лазар.
Питање: Колико поживе Адам у рају?
Одговор: Од шестог до деветог часа.
Питање: Ко се роди нерођен од мајке.
Одговор: Адам.
Питање: Ко по рођењу свом остаревши поново у утробу
своје мајке уђе?
Одговор: Адам од земље саздан би и затим у земљу уђе.
Питање: Ко од пророка погребен би и гроб свој ношаше и у
гробу мртав певаше?
554
Одговор: Јона у китовој утроби.
Питање: Када се обрадова сав свет?
Одговор: Када изиђе Ноје из ковчега.
Питање: Колико година работаху Израиљћани у Египту?
Одговор: 400.
Питање: На колико делова раздели се море?
Одговор: На дванаест.
Питање: Којег дана саздан беше Адам?
Одговор: Месеца марта, 25. дана, шестог часа.
Питање: Које животиње не беше са Нојем у ковчегу?
Одговор: Рибе.
Питање: Кога искаху и не могаху га наћи, него га мртва
девојка показа?
Одговор: Када света Јелена нађе три крста и не могаше
познати који је Господњи крст, него положи два разбојничка
крста на умрлу девојку и она не устаде, а када положи Господњи
крст, тада мртва девојка устаде.
Питање: Шта је пет из земље, а два из мора?
Одговор: Пет хлебова и две рибе благослови Бог.
Питање: Ко понесе крст Господњи?
Одговор: Симеон Киринејски.
Питање: Шта је висина небеска, и ширина земаљска и
дубина морска?
Одговор: Сила, и мудрост и разум – Света Тројица.
Питање: Шта је то шест стајаху, два говораху, пет се ругаху,
дванаест се дивљаху?
Одговор: Беше шести час када Христос разговараше са
женом Самарјанком, пет мужева јој се јавише, а дванаест апостола
дивљаху се.
Питање: Шта је то отац ме роди, ја родих себи жену, и жена
моја роди синове и кћери и од њих роди се?
Одговор: Богородица, мати Бога нашег?
Питање: Шта је то: посланик силни ненаучен донесе књиге
ненаписане?
Одговор: Када Ноје испусти голуба из лађе и он донесе
Ноју лист мали у устима.
555
Разумник
С Богом почињемо Разумник, то јест учитеља свих речи

Бога и Спаса нашег Исуса Христа
Седамнаестог дана месеца марта Христос ускрсну свога
госта Лазара. Осамнаестог марта устроји Цветоносије.
Деветнаестог марта исцели крвоточиву жену. Двадесетог марта
устроји Пасху. И тада посла ученика свога и рече му:
„Пођи преда мном у село и наћи ћеш човека како у глиненој
тестији носи воду, и тамо ћу учинити Пасху са мојим ученицима.“
Двадесет првог марта Господ се преобрази. Двадесет
другог марта начини Господ Тајну вечеру. Двадесет трећег
марта Христос васкрсну из гроба. И поживе Христос на земљи
тридесет и три године. И вазнесе се Христос трећег маја у
шести час.
Питање: Колико година састави Богородица до Гаврилових
Благовести?
Одговор: [Четрнаест година и пет месеци.]
Питање: Голико година проведе Света Богородица у дому
Јована Богослова по вазнесењу Господњем?
Одговор: Четрнаест година и [осам] месеци. Укупно поживе
Света Богородица педесет и девет година.
Ето, видите, браћо! На свету су три цара откако је на
небесима Света Тројица. Прво царство је грчко. Друго царство
је бугарско. Треће царство је грузијско. У грчком царству
је Отац, у грузијском Син, а у бугарском Свети Дух. Грци ће
царство предати Богу, а Бугари хришћанство, а Грузинци ће
такоће предати хришћанство.
Уместо дванаест апостола постоји дванаест рогова,
венчаних на царском престолу. Уместо светог Петра је латински
престо. Уместо светог Павла је грчки престо. [Уместо светог
Луке је јерменски престо.] Уместо светог Матеја је хизијски
престо. Уместо светог Марка је кипарски престо. Уместо светог
Јована је српски престо. Уместо светог Андреја је аркадијски
престо. Уместо светог Томе је никејски престо. Уместо светог
Вартоломеја је чешки престо. Уместо светог Симона је пољски
престо. Уместо светог Јакова је немачки престо. Уместо светог
Филипа је деспотски престо, од којег се постављају цареви.
Питање: Реци ми какве су одлике народа?
556
Одговор: Латин је лав, Немац је орао, Арапин је вепар,
Турчин је змија, Јерменин је гуштер, Индијац је голуб, Сиријац
је риба, Грузинац је ован, Татарин је Агарин пас, Куманин је
гепард, Рус је видра, Литванац је биво, Дубровчанин је медвед,
Грк је лисица, Бугарин је бик, Влах је мачка, Србин је вук,
Мађар је рис, Аланин је бизон, Зих је веверица, Јасин је јелен,
Саксонац је пастув, Чех је норац, Јеврејин је јазавац, Арбанас је
дабар, Египћанин је јарац, Хун је зец, Аркађанин је [полујарац-
полујелен], Цаконин је хрт, Сакулатин је биво, Персијанац је
ждрал, Хрват је аспида.
Међу свим тим народима је дванаест књига. Правоверне су
грчка, бугарска и [грузијска, а полуверне су] латинска, немачка,
угарска, чешка и јерменска. Неверних су четири књиге:
јеврејска, арапска, турска и литавска. Свих народа је седамдесет
и два, а половина имају закон.
Питање: Реци ми како се зачеху православни народи?
Одговор: Ноје имаше три сина: Сима, Хама и Афета, па
када прокле Ноје Хама, браћа његова одрекоше га се и рекоше:
„Да се не дотичу наша деца Хамове деце, јер ће бити проклето
семе његово, него да свако узима од своје деце.“ Сим имаше
осам синова и осам кћери. И благослови их и [умре]. Али
Симови синови рекоше: „Нећемо се дотаћи наших сестара, јер
ће настати потоп и сав свет ће пропасти.“ И подигоше два дома.
Браћа борављаху у једном, а сестре у другом. Једино се на обеду
сакупљаху. И проведоше тако петнаест година. И виде Бог
трпљење њихово и посла анђела свог. И плођаху се погледима. И
од њих настаде пет правоверних народа: Сиријци, Грци, Бугари,
Руси и Власи. Од Афета настаде дванаест полуверних народа:
Франци и Латини, Угри, Јермени, Аркади, Чеси, Пољаци,
Немци, Хрвати, Арбанаси, Сакулати и Зихијци.
Питање: А одакле се неверни зачеше?
Одговор: Од Измаила и од Агаре, мајке његове. Измаил
беше незаконито Авраамово дете. Он се слеже са мајком својом
у Синају. И мати његова рече: „Па узимају мужеви многе жене
да би победили семе Авраамово.“ Од тога се зачеше неверни
народи. Од Хама се зачеху Египћани и Фараонити. Пошто Хам
беше проклет, и семе његово постаде проклето, потопивши се у
Црвеном мору. Богу нашем слава у векове. Амин.
557
Пророштва
Пандех
Пророчанско сказање
Овај спис пророчког карактера настао је највероватније

почетком ХIII века. У њему се нека историјска збивања на
Балкану смештају у контекст библијских народа и топонима.
Кратким и језгровитим освртима дотичу се поједини историјски
догађаји и личности, углавном у облику алузија. Наговештавање
будућности већине народа о којима је реч углавном је погубно
и говори о њиховој пропасти и погибељности. Дело је сачувано
у једином препису из ХIII века, Зборнику попа Драгоља, који
је у збирци Народне библиотеке у Београду са сигнатуром 651.
У уништеној збирци ове библиотеке био је још један препис
овог дела из ХVII века под бројем 149, и који је, нажалост,
остао неиздат. Превод доносимо према препису из Драгољевог
зборника у нашем издању.
Литература: П. С. Срећковић, Зборник попа Драгоља, Споменик

СКА, V, Београд 1890, 14-15; Đ. Sp. Radojičić, Pandehovo proročansko
skazanije, Delo, IV, 1, Beograd 1958, 157-160; Г. С. Радойичич, Пандехово
сказание 1259 г. (О Византии, татарах, куманах, русских, венграх,
болгарах), Труды Отдела древнерусской литературы Института
русской литературы, Пушкинский дом, Академия наук СССР, ХVI,
Москва-Ленинград 1960, 161-166; Đ. Sp. Radojičić, Antologija stare
srpske književnosti, Beograd 1960, 46-47; Т. Јовановић, Пандехово
пророчанско сказаније, Књижевна историја, VII, 25, Београд 1974,
139-149; Е. Георгиев, Пандех. Литературата на Втората българска
държава, първа част, София 1977, 244-254; В. Тъпкова-Заимова, А.
Милтенова, Историко-апокалиптичната книжнина във Византия и
в средновековна България, Университетско издателство „Св. Климент
Охридски“, София 1996, 241-250.
558
Пророчанско сказање
Рим је зрео, и зрење његово је падање њему, и погибељ и

падање њему.
Постоји град Византион. Дође Константин из Рима и узе
Византион, исече, и развали, и сазда град и по свом саздању
надену му име Константинов град. И цареваху у њему
Византинци до кир Манојла цара. И затим неће царствовати док
се не испуни број година гнева.
Јерусалим, свештени град, кратковек. Пре свих градова
пропашће и неће га бити.
Драч је на змијама и змијско је место. Тај град неће се
спасти од змијског паљења. Чак и сам мученик Савр да се моли
за њега, било би горко, и опет горко, глад и опет глад.
Дамаск и Вавр заједно ће се умањити. И утешиће се народ
у њима и постаће смерни.
Вавилон, сабрање народа, ишчезнуће и дотужиће, јер ће га
снаћи жалост и туга.
А Идумеја, варварски народ, нити ће опстати, нити ће га бити.
Египат – гори пустиња, осиромашиће и изгореће.
А Грузија, Палинија и Захарија, Угаданија, Калаврија –
све оне земље биће огњем сажежене и пропашће. Индија ће се
објединити и прочуће се.
Тарта је велика река наспрам града који се назива Тарта.
Стога се халдејски народи називају Тартари. Два мача, и други
пут појавиће се на земљи, јер он треба два пута да изиђе са
гневом на земљу.
Кумана нигде неће бити и нестаће.
Руси ће вучје завијати и разићи ће се. Љуту казну примиће.
Истопиће се као восак пред лицем огња.
Одрин ће од глади пропасти и озлоједиће се.
Угри ће бити кратковеки.
Србин је малобројан. И опет ће бити позван. Прво ће се
помирити са великим царем и после ће подићи оружје на њега.
И победиће га као Исус Амалика и Гаваоните. Уздићи ће се име
његово међу онима који живе око њега.
Бугарин је млад и када се двојица бију, трећи ће бити први,
а младост је промена царства.
559
Солун ће огрезнути у блуду и снаћи ће га последња жалост.
Јован - Јованиц, унизиће се, то јест индијски.
Михо и Михаило није Михаило, син му Михаилац мало ће
се уздићи. И опет ће се уздићи.
Слово о Сивили
Опус дела везаних за пророчицу Сивилу (Сибилу)

распрострањен је у многим књижевностима. Код Бугара је
најкасније до ХIII века настало дело које се ослања на неке
постојеће списе о Сивили. Затим је прешло у јужнословенску,
источнословенску и молдавску традицију. Најблискија грчка
варијанта овог дела са словенским Словом о Сивили била
би такозвана Тибуртинска Сибила. Код Словена се ово дело
углавном јавља у зборницима мешовитог садржаја уз преписе
старозаветних апокрифа, а најчешће уз циклус о Давиду и
Соломону. Везивање овог Слова за Давида успоставља се и
мотивом Сивилиног рођења. Стога је овај спис у литератури
покаткад сврставан уз апокрифе посвећене цару Давиду. Међутим,
он по својој природи нема суштинске везе са циклусом апокрифа
о цару Давиду, него улази у круг дела посвећених апокалипсама,
виђењима и предсказањима. Од познатих словенских преписа
Слова сачувала су се и два српска. Први и најстарији, али без
завршетка, налази се у збирци манастира Савине број 29, настао
око 1380. године. Други препис потиче из последње четвртине
ХV века и налази се у збирци манастира Никољца број 52. Међу
словенским преписима назиру се две верзије Слова, једна је
дужа а друга краћа. У прву редакцију спада рукопис из збирке
манастира Савине, а Никољачки у другу. Доносимо превод према
препису манастира Никољца у издању А. Милтенове.
Литература: E. Sackur, Sibyllinische Texte und Forschungen, Halle 1898;

репринт: Turin 1963; S. G. Mercati, E’stato trovato il testo greco della Sibilla
Tiburtina, Annuaire de l’Institut de Philologie et d’Histoire Orientales et Slaves,
IX, Brussels 1949, 473-481; В. Мошин, Ћирилски рукописи у манастиру
Никољцу код Бијелог Поља, Историјски записи. Орган Историјског
560
института НР Црне Горе и Историјског друштва НР Црне Горе, ХVIII,
Титоград 1961, 697-698; Д. Драгојловић, Богумилство и орфичка
традиција, Зборник Филозофског факултета, Х, 1, Београд 1968, 196; А.
Милтенова, Сказание за Сивила, Старобългаристика, VIII, 4, София 1984,
44-72; В. Тъпкова-Заимова, А. Милтенова, Историко-апокалиптичната
книжнина във Византия и в средновековна България, Университетско
издателство „Св. Климент Охридски“, София 1996, 251-276; Т. Јовановић,
Слово о Сивили, Источник, VII, 25, Београд 1998, 136-138.
Слово о пророчици Сивили и о цару Давиду
Цар Давид, пророк Господњи, имаше похоту велику. Док

сеђаше, излажаше сила његова. И суд подметаху на место где
сеђаше и она капаше у суд. Једног дана од њеног изливања паде
на земљу и гуска је поједе и снесе јаје. И из јајета се излеже
женско дете. И тајну саопштише Давиду. И Давид разуме шта
се догоди. И заповеди, и сакрише дете у његову Горску земљу.
И сачува се, и изучи књиге. И беше мудрија од свих на свету. И
мудрошћу освоји Горску земљу. И царствова у Риму.
И сматраше пророчким речи које се упутише Давиду:
„Од плода утробе твоје поставићу на престо мој.“
И друге пророчке речи разумеваше. И наденуше јој име
Марија, а за мудрост дадоше јој име Сивила. И она се надаше
да ће се од ње родити Христос. И чуваше девство своје педесет
година, док сто судија великих не усну исти сан. И тада схвати
Сивила да неће бити оно чему се надаше. Окупљене судије, које
уснише сан, рекоше:
„Отидимо царици!“
И рекоше:
„Опрости, госпођо, видесмо нас сто судија исти сан.“
„Ја ћу га протумачити.“
„Видесмо девет сунаца сијајућих.“
Сивила рече:
„Испричајте ми каква беху сунца.“
561
„Прво сунце јасно, тихо сијаше. Мило нам беше то гледати.
Друго сунце двапут помрачиваше, зраке скривајући. Треће сунце
црвенозрачно, около мрачно. Четврто сунце огњезрачно. Пето
сунце смоласто, тешко, страшно нам беше гледати га. Шесто
сунце снежне зраке имађаше, драго нам беше да га гледамо.
Седмо сунце крвавог изгледа, на средини руке имађаше.
Осмо сунце тихо, имађаше јасан изглед. Девето од свих беше
страшније, трепераво и страшно.“
Сивила рече:
„Девет сунаца је девет родова. Прво сунце, то је род
бугарски: добар, гостољубив, праву веру и хришћанство Богу
исповедају. Друго сунце, то су Грци. Двапут веру своју тајећи,
са сваким народом мешају се, златољупци, али царство Богу
предају. Треће сунце, то су Латини. Прегазиће све народе и
изићи ће од њих човек двојеродан по имену Константин. И
он ће прегазити све народе, и изазваће ратове велике по свету.
Указаће се знамење његово на небесима, и подићи ће Грке, и
створиће царство међу Грцима, и подићи ће међу њима град и
назваће га Нови Јерусалим, бедем Грцима и светим покојиште.
И мати његова објавиће крст Христов, који ће учинити многа
чуда на земљи. Четврто сунце, то су Аркађани, који ће победити
Латине и прегазиће Рим. И опет ће бити Рим. И тај човек ће од
воде погинути. Пето сунце, то су Сарацени, који ће напустити
Јерусалим и прегазиће Сирију. Шесто сунце, то су Сиријци, који
ће обдржати Јерусалим и изгубиће свој престо. И земља њихова
биће међу Досијанима триста година. Седмо сунце, то је род
јеврејски. И појавиће се жена међу њима и родиће сина са небеса
и нарећи ће му име Исус. Родиће као девица и девица ће остати.
Њему ће престо бити небо и подножје земља. И њено име је
Марија. И ту ће се окупити сви кнезови и судије и предаће га и
распети и сахранити. И он ће ускрснути и узнеће се на небеса. И
послаће дванаест мужева, и они ће наш закон разорити и закон
његов утврдити. И тај закон завладаће од истока до запада.“
Тада јеврејски архијереји рекоше:
„Умукни, госпођо наша! Једино те питамо: може ли то
бити да сиђе Бог са небеса и да га роди девица и да разори овај
закон?“
Тада Сивила рече:
562
„О, безумни роде мој! Не видесте ли велика и чудна дела,
него се томе дивите? Сетите се на чему небо виси, на чему је
земља утврђена и непомерива, а овај закон ваш није вам на
добро. И ја се надах да ће се од мене родити Христос, и чувах
девство своје педесет година. Сада спознах да нисам та.
Осмо сунце, то су Грузинци, прави, гостољубиви, који воле
цркву, за Бога се распитују и незлобиви су, као што о њима рече
Бог: ,Блажени су они који су смерни.‘ Девето сунце, то су Татари,
који ће проливати крв на земљи. Нико пред њих неће стати. И
појешће сву земљу. И погинуће људи имена арханђеловог.“
И Богу нашем слава у векове векова. Амин.
Виђење пророка Данила
Суморно виђење будућности исказано је у овом Виђењу,

које казује пророк Данило. Опасност од Турака већ се осећала
у предворју балканских земаља, што је непознатом писцу овог
дела дало повода да изрази опште страховање за судбину читавих
народа. Без обзира што су збивања локалног карактера, његово
виђење постављено је у општељудске оквире, јер се говори о
последњим временима, испуњеним страдањем и испаштањем
због грехова. Спис је преведен према препису попа Драгоља из
ХIII века, који се налази у збирци Народне библиотеке Србије
под бројем 651, а према издању Анисаве Милтенове (Историко-
апокалиптичната книжнина, 118-120).

Српске краљевске академије, V, Београд 1890; О. В. Творогов, Апокрифы
и сказания о Даниле, Словарь книжников и книжности Древней Руси, вып.
I (ХI-первая половина ХIV в.), АН СССР, Институт Русской литературы
(Пушкинский дом), „Наука“, Ленинград 1987, 44-47; В. Тъпкова-
Заимова, А. Милтенова, Виденията на пророк Даниил във Византия
и в средновековна България, Старобългаристика, ХIV, 4, София 1990,
39-46; Ђ. Трифуновић, Громовник. Азбучник српских средњовековних
књижевних појмова. Друго, допуњено издање, Београд, „Нолит“, 1990,
32; В. Тъпкова-Заимова, А. Милтенова, Историко-апокалиптичната
издателство „Св. Климент Охридски“, София 1996.
563
Виђење пророка Данила о царевима
и последњим данима и о окончању света
Дошавши, арханђео Гаврило рече пророку Данилу овако:

„Данило, праведни мужу, послан сам ти да те известим и
покажем последње дане. Нека ти то буде на срцу и чуј шта ће
бити са родом људским због грехова оних који живе међу њима.“
И узе ме анђео и постави ме на гору високу где стопа људска
не беше узишла. И рече ми анђео:
„Положи их на срце и послушај.“
И, гле, четири звери велике изиђоше из мора (Данило 7, 7)
и десет [рогова] и четири ветра. И рекох анђелу:
„Господару мој, какве су ово звери које изиђоше из мора?“
„То су царства велика из последњег времена. Прва звер, са
изгледом лава, то је Саврово царство. Оно ће устати на олтар и
разрушиће га, а своје царство држаће тврдо и силно двадесет
и две године. И по његовом окончању појавиће се други са
бестидним лицем. И сагласиће се да хули на Бога Вишњег. И
збациће свештеника са престола његовог и због хуљења прогнаће
га из тог царства и са његовог престола на три године. И вратиће
се тај цар и убиће га. И уплашиће се све велможе његове.
И подићи ће се други скиптар из корена престола његовог и
назваће се именом Фирнонум, што је назив за име звери. И узеће
жену из грчког места. И подићи ће се други скиптар из његових
недара. Његово име пише се првим словом грчког алфавита, а
према латинском почиње осмим словом. И цареваће са својом
мајком Василијом, која ће са њим чинити ускрснућа. И мајка ће,
док буде царевала, са њим, преваром успети да дигне своје руке
на њега.“
И ја, Данило, рекох анђелу:
„Господару мој, кнеже анђела, а они које видех са роговима?“
„То је Римско царство. Они ће се појавити у последње дане.
Први је, подигнута рука на свога сина, која ће затим царевати пет
година. Тешко теби, седмоврхи Вавилоне, јер у теби ће царевати
једносисица. Други скиптар подићи ће се из рода Гота, чији број
је 10, 2, 1, 50, и царство му је кратко и силно. А у његове дане
појавиће се снажан народ и сукобиће се са њим. И побећи ће
564
тај народ од његовог лица и потом ће се вратити. Настављајући
да се бори, ослабиће. Тај цар ће у немоћи јадно предати душу
своју. Тада ће се други скиптар подићи од његовог семена, син
његов Гаврило, најкратковечнији од свих. Нови скиптар ће се
подићи и његов престо имаће анђелово име. Пети рог достићи
ће седам времена. И потом ће устати други скиптар и имаће
престо од првих царских слова. И потом ће се појавити други
скиптар и изговориће хуљење на Вишњег. И због његове хуле
опако ће пострадати. И одвешће га ка ловцу. И потом ће други
скиптар устати, чије име је у броју 5, 6, 30, 1. Држећи престо
на земљи, биће му жесток почетак над свим народом његовог
царства. У његове дане устаће четири цара, два са истока, два
са запада, у каквом виду ти угледа четири ветра док излажаху
узбуркавајући море. То су они и сукобиће се у бици жестоко
и сасећи ће један другог као траву пољску. И биће велики
метеж на земљи. И устаће цар из Сунчевог града и поразиће
их односећи велику победу. И ући ће у Седмоврхи и донеће
народу мир. А после сече биће блажени они који почивају у мојој
вери. И послаће гласнике у западне крајеве, зване Тириниди –
Средац. Мучећи нас, изићи ће и почеће чинити зверства. И затим
ће устати они који су отуд и погубиће их мачем. И устаће један
на другога и бориће се међу собом. И појавиће се два мучитеља,
први са истока тога града, а други са запада, од Главнице. И
срешће се један са другим на месту званом Аркадуни и сасећи
ће један другога, тако да ће крв потиснути море. И доћи ће жена
бременита из околине тога града, у Пернику, где се у оне дане
догоди знамење. И угледавши мртвог свога брата, удараће се у
груди и родиће младенца. И обузеће је туга на дуго време. И када
се појаве Измаиљћани на том крајњем острву на Дунаву, однеће
велики плен како би дошли у место звано Мариани на Мракама
и поставиће мучитеља на том месту. И дошавши до места званог
Јенеј, Велбужд, настојаће да га освоје и неће успети.“
И рече Данило анђелу:
„Реци ми, господару мој, зашто ове невоље захватише сав свет?“
„Пошто Господ Бог воли Измаила, онда му даде силу да
овлада Римском земљом, али због грехова оних који живе на
њој, изузеће се свештенички део и изостаће жртва у цркви.
565
И биће свештеници као и обични људи у време седмога
века. А када се оконча број Измаиљћана и њихова власт коју
држаше, опустеће Персија и Романија и друга острва са онима
који живљаху близу Јерусалима и Калаврије и Сицилије. И
клеветници ће рећи: ,Излазе Римљани из наших руку, тајно,
не обавештавајући.‘ Изићи ће из тога града званог Турнаида,
Средац, и тамо, усред тога града, наћи ће неког послатог од Бога
како носи два бакарна новчића да би добио хлеб. И када га буду
задржали, а име му је Столкофалеу, одвешће га у Акрадун. И
тамо ће га одмах помазати за цара, кога народ сматраше да је
мртав. Он ће изићи против Измаиљћана са великом јарошћу.
И са мноштвом људи срешће се са Измаиљћанима на месту
званом Пертон, где су два хума с оне стране Средца. И сукобиће
се жестоко у бици. И на том месту је двојеусти кладенац. Тако
ће се римска крв помешати са измаиљћанском. И предаће
Господ Бог у цареве руке Измаиљћане. И затим ће распустити
своје војнике и начиниће оружје за корабље. И послаће војску
у унутрашње римске крајеве и укротиће русе браде. И тако ће
прогнати Измаила. И тада ће се окончати речено, да ће пас и лав
бити прогоњени. (Исаија 11, 6; 65, 25)
И тако цар, идући у Рим, стићи ће до места званог Вардија
и сукобиће се са Лонгијцима, који живе у том месту. И када га
заузме, ући ће у Рим. И доћи ће на место у коме је скривена
посуда. И ударивши мачем својим у бронзани жртвеник, у
коме је скривен сам сасуд, заповешћу Божијом отвориће се. И
разделиће народу од тога злата. Из Рима ће отићи са мноштвом
народа у Седмоврхи истим путем. И на њему неће бити никога
да му се супротстави, као да је сам Господ Бог са њим. И
прочуће се за страх од цара, чије је име од три светитеља, триста
глава, усред свих и од свих. И када чује Двестоглави за његову
срдитост, побећи ће из Седмоврхог у унутрашње крајеве, у
источне стране земље. И настрадаће тешко.
И устаће десети рог, краткотрајан, само једну годину, и
бориће се са етиопским царем. И многи од његових велможа
пребећи ће њему. И истребиће се десети рог од етиопског цара.
Када наступи месец август и отпочне први његов дан,
Михаило ће узети царство. И почеће планине да се раседају,
рибе да умиру у рекама, а Господ ће бити са њим свагда.
566
И ући ће у Солун са запада и држаће царство своје свом
силом. И бациће непријатеље своје под ноге. И цареваће његов
скиптар тридесет и три године. И биће по земљи сва јарост и
гнев његов према онима који су се одметнули од Господа. И
умириће се сва земља и биће велика радост на земљи какве
не беше, нити ће је бити. И биће велможе као цареви, а убоги
као богати. И послаће на све четири стране како би се окупили
побожни људи који се боје Бога, тражећи освету за невину крв
и за поругу црквама. И на сабору ће бити много људи. И биће
цар са њима и договараће се заједно. И обновиће цркве светих и
исликаће их. Подићи ће сатрвене олтаре. И неће бити у то време
оних који вређају нити увређених. И окончаће се скиптар његов
и упокојиће га Господ Бог.
И потом ће се подићи други скиптар. И у његово време
појавиће се дванаест царева из аспидиних врата. И потрешће
се земља од њиховог изгледа. И уплашиће се људи и побећи
ће у планине и у пећине, и изгинуће многи и неће имати икога
да погребе телеса. Тада ће они нечисти странци, излазећи из
планина, почети јести тела људска и пити крв зверињу. И ти
нечисти јешће тела мртвих, и опоганиће се земља од њих, и
нико неће моћи супротставити им се све до времена које им је
одређено за скончање. А када истекне њихово време, Господ ће
пустити једног од архистратига и поубијаће их.
И затим ће се подићи римски цар и уселиће се у Јерусалим
на дванаест година. А онда ће се јавити син погибељи. Појавиће
се у Сухузу – Струмици, а однеговаће се у Витсаиди и владаће
у Капернауму. Авај теби, Хузине, јер се роди у теби! И ти,
Витсаидо, јер се васпита у теби! И ти, Капернауме, (Мт. 11, 23)
јер цареваше у теби! А када се појави погибељни син, изићи
ће римски цар на место Краниево. И поклониће цар венац свој
на крст и помолиће се ка Господу Богу. И подићи ће руке своје
ка небу и предаће царство хришћанско Богу и Оцу. И потом ће
почети погибељни син стварати знамења и чудеса. Извори ће
пресахнути, а египатско сунце преобразиће се у крв. И појавиће
се два мужа који нису искусили смрт – Енох и Илија. И са њима
ће се борити кнез погибије и убиће их на дрвету на коме се
разапе Исус Христос, Бог наш, и узеће им душу из њихових
уста.
567
Тумачење Данилово
Ово Тумачење ослања се у великој мери на Данилово

Виђење, одакле се извесна места преузимају и посебно развијају
до нарочитог истицања, тако да се оба дела донекле прожимају.
Апокалиптичке поруке засноване су на Даниловом сведочењу,
коме је Господ саопштио судбину света на облацима. Дело је
преведено према препису попа Драгоља из ХIII века, из збирке
Народне библиотеке Србије под бројем 651, а према издању
Василке Тпкове-Заимове и Анисаве Милтенове (Историко-

Српске краљевске академије, V, Београд 1890; О. В. Творогов, Апокрифы
и сказания о Даниле, Словарь книжников и книжности Древней Руси,
вып. I (ХI-первая половина ХIV в.), АН СССР, Институт Русской
литературы (Пушкинский дом), „Наука“, Ленинград 1987, 44-47; В.
Тъпкова-Заимова, А. Милтенова, „Пророчествата“ във византийската
и в старобългарската книжнина, Старобългаристика, VIII, 3,
София 1984, 23-32; В. Тъпкова-Заимова, А. Милтенова, Историко-
апокалиптичната книжнина във Византия и в средновековна България,
Университетско издателство „Св. Климент Охридски“, София 1996.
Тумачење Данилово
Као што је проречено да ће бити од створења света па до

окончања, до доласка Антихриста, како ће царевати на земљи,
тако ће се и збити. Ова тајна не казује се пред мноштвом људи,
који ово не чувају и онда то пропадне, јер све ово исприча
Господ Данилу на облацима ноћу, а он писаше при звезди, јер
звезда, излазећи и прелећући од истока ка западу, показиваше
славу и част царевима.
Дакле, Бог венча седам царева и указа у којим су им
местима царства: први, Сенил, међу Асирцима, други, Аварак,
у Риму, трећи, Навуходоносор, у Вавилону, четврти, Кир, међу
Персијанцима, пети, Александар, међу Грцима, шести, Ромул, у
568
Риму, седми, Константин, у Цариграду. И када наступи почетак
зала на целом свету, појавиће се каган међу Бугарима. А царство
није дато Бугарима, те га они насилно придобише. Тада ће устати
брат на брата, град на град, земља на земљу. Симеон ће владати
тридесет година, а после њега биће Петар. И појавиће се потом
дванаест царева и почеће говорити: „Ја сам“, а други: „Ја сам“,
јер они су мучитељи. И окупиће се војници под именом „русе
браде“ усред земље у славном граду и сукобиће се и пролиће крв
многу. И биће метеж велики. И устаће цар Сунчевог града међу
Угарима и доћи ће са њима. И узеће све градове и покупиће из
њих и поставиће достојанственике.
И умреће за седам година и лежаће до те године. Божијом
заповешћу подићи ће се из гроба као да је спавао. И преобразиће
се у младића, али без једног ока, а сматраће га мртвим. Он ће
држати царство тридесет и три године. Име ће му бити Михаило.
Устаће из Сунчевог града и поћи ће једанаесте године. И послаће
Бог једног анђела да га пробуди и рећи ће му:
„Устани! Теби даде Бог царевати над свим народима докле
год сунце обасјава.“
И узјахавши на коња, поћи ће са једним мачем и доћи ће у
Рим. И неће му отворити, него ће му рећи:
„Ево, долази преварант!“
И он ће ударати у бронзано светилиште и скрушиће га као
прах. И ући ће у град. И окупиће се патријарси, епископи и
дијаци који састављају књиге и почеће расправљати о круни. И
изићи ће један прост дијак и надмудриће их у спору, и рећи ће:
„Ово је цар!“
И узевши књиге, удараће га. И лежаће три дана мртав. И
устаће отишавши у Петрову цркву, где леже венац и порфира
скривени у гробу. И Божијом заповешћу отвориће се гроб. И
узеће, рећи ће, лажну порфиру и скиптар царски на главу. И
видевши Римљани велику јарост његову, почеће злато сипати
до висине усправног бича и усправног копља. И почеће торбе
пунити. И поћи ће из Рима педесет мужева са педесет товара. А
он ће отићи ка југу, на Главницу, и укротиће русе браде.
И подићи ће се два мучитеља са истока. Са првим ће се срести
на Овчем пољу и поубијаће скопску војску на студенцу Кијеву. Ту
ће се вратити. И затим ће ту доћи два дела Измаиљћана и поплениће
569
сву Бугарску земљу. И када оде каган, састаће се са њима на Средцу.
И ту ће два пута настати сеча. И рећи ће на Бојани:
„Оставите ту плен. Пођите својим домовима.“
А Измаиљћани ће рећи:
„Нећемо га дати, него ћемо се тући.“
И ту ће настати велико бојиште, а на том месту је извор са два
излаза. И биће велико проливање крви да би у њу могао утонити
трогодишњи ждребац. И ту ће га победити Угри и поубијаће му
војску, а сам ће побећи у Велбужд. И ту, на планини Витоши,
где су сабрани многи свети из свих земаља, окупиће се затим
сироти, и попови, и дијаци и монаси и поћи ће на Измаила. Пред
њима ће поћи патријарх. Угри ће се уплашити и бациће плен.
И уселиће се каган у Солун на тридесет година. Доћи ће
Угри са свим силама на Солун, а трећи њихов део остаће на
покрштавању, јер Господ воли Измаила. И изићи ће Солуњани
на Угре и победиће их. И ложиће њихово оружје три године.
И биће родне године при том цару. И биће живот какав никада
није био и нити ће га бити. И доћи ће да обнови цркве светих.
Створиће сребрне олтаре. И вратиће се сви поробљени у
Струмицу, а други у Главницу, јер та земља назива се мајка свих
земаља. И отуда ће се расејати сви народи по свој земљи. Тако
ће настати радост – сироти ће бити као богати, властела као цар,
а цар, са највећом славом и у Божијем изгледу, биће две године.
И ослободиће Бог земљу. Ако ли почну да се боје Бога са вером
до краја, онда ће им се умножити дани. Ако ли буду зли, „онда
ће им скратити године“, вели Господ, „остаће један из рода“,
(Према: Приче 10, 27; Мт. 23, 16; Ис. 34, 10) док се не умири
земља.
А током прве сече доћи ће поп преко торбе. А бременита
жена изићи ће из града оплакујући свога брата. И плачући тамо,
родиће сина. И он ће држати царство сто и осамдесет година.
Отац ће му бити из бугарског рода, а мајка из грчког. Он ће
држати царство у Пели. И поклониће се три пута, и ставиће
венац и рећи ће:
„Теби, Господе, предајем царство земаљско.“
И починуће у миру.
Тада ће се родити погибељни син у Сихузу, однеговаће се
у Витсаиди, а зацариће се у Капернауму. Авај теби, народе, то
570
јест, земљо Зин, село Хузи, јер се роди у теби, и ти, Витсаидо,
јер се однегова у теби! И када се појави погибељни син у Пели
и завлада царством, онда ће се попети на Краниево место и
положиће венац на крст и помолиће се Богу и Оцу.
И потом ће погибељни син почети владати, стварајући
знамења и чудеса. Извори светлости претвориће се у таму. И
појавиће се два мужа, Енох и Илија. А када дође Антихрист,
онда ће и они доћи, у грубој хаљини, боси. Они ће доћи не
да би живели, него да разобличе варалицу. И у дане њиховог
пророштва небо ће се затворити и неће даждити као раније у
Илијине дане. Реке ће се у крв претворити, и земља ће бити
поражена свакојаким напастима, какве год пожеле да буду. И
ако их неко не послуша, биће ту убијен због учитељне речи, и
наносиће ране због одбијања [од Бога]. И када окончају своја
пророштва, пронаћи ће их погибељни син и убиће их. Они ће
погинути у Јерусалиму, јер ту Господ њихов пострада. Тамо ће,
дакле, почети царевати Антихрист. Владаће четири месеца и
још три, убијајући многе. И када их убије, обрадоваће се сви
народи због њега. И рећи ће да они смутише целу васељену. И
биће непогребена њихова тела три и по дана како би их видели
сви. И нанеће Господ на њих дух живота, и устаће на своје ноге.
И угледаће их њихови непријатељи. И чуће глас са небеса који
ће им рећи:
„Узиђите овамо и узнећете се на небо на облаку као и
Господ.“
А страх Господњи биће међу свим живим у векове. Слава
Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и свагда и у векове векова.
Амин.
571
Виђење пророка Исаије
Овај пророчки спис везан је за пророка Исаију, који,

узнет на небеса, сазнаје од Господа тајне везане за збивања
у Византији и ширем балканском простору. Догађаји који су
се већ збили представљени су најчешће у будућем времену,
то јест као да су унапред најављени, што је потпуно у складу
са природом пророчких састава. Својим апокалиптичким
тоновима о окончању света, најављује велика испаштања
хришћана. Дело је преведено према препису попа Драгоља из
ХIII века, који се налази у збирци Народне библиотеке Србије
под бројем 651, а према издању Анисаве Милтенове (Историко-

Српске краљевске академије, V, Београд 1890; В. Тъпкова-
Заимова, А. Милтенова, „Пророчествата“ във византийската и в
старобългарската книжнина, Старобългаристика, VIII, 3, София 1984,
23-32; Ђ. Трифуновић, Виђење. Азбучник српских средњовековних
књижевних појмова. Друго, допуњено издање, Београд, „Нолит“, 1990,
32; В. Тъпкова-Заимова, А. Милтенова, Историко-апокалиптичната
издателство „Св. Климент Охридски“, София 1996.
Виђење пророка Исаије о последњим временима

Шта ће бити са људским родом у последњем колену
Ево мене, Исаије, Богом изабраног, међу пророцима

изабраног Господом Исусом Христом. Дође анђео Господњи
и узе ме на висину небеског постоља. Видех тамо сав неред.
Узведе ме затим на висину и видех тамо анђела како седи и
пева. И упитах анђела који ме вођаше:
„Какво је ово певање, господару?“
и рече ми анђео:
„Покрени се, Исаија, да видиш још већу славу Божију од
ове.“
572
И узведе ме затим на четврто и пето небо. И чух тамо
певање анђеоско и узрадовах се духом. И заклецаше кости моје.
И рекох анђелу који ме вођаше:
„Похитај брзо, господару мој, и постави ме одмах пред мога
Господа који ме позва још из утробе мајке моје да ми покаже
тајне своје.“
И узведе ме на седмо небо. И тамо угледах Судију како седи
на престолу, а около њега река огњена са хиљадама хиљада оних
који га служе и хиљадама хиљада оних који стоје испред њега.
И видех са његове десне стране анђеоско певање, а са његове
леве стране плач и вапај грешних. И рекох анђелу:
„Покажи ми Господа који ме позва.“
„Немогуће је да видиш свога Господа, једино можеш да
чујеш глас његов који ти буде упутио.“
И чух глас како ми говори:
„Иди, Исаија, и реци шта ће се догодити са последњим коленом.“
А ја рекох:
„Господе, лепо је да останем овде. Не враћај ме тамо пошто
отуда дођох.“
„Исаија, како ће сазнати они који живе на земљи када ће
доћи окончање, него знамење тога стићи ће им преко тебе, јер
после тога неће се јавити пророк да то саопшти.“
Заповешћу Божијом ја дођох и, ево, казујем вам шта ће
бити последњем роду и то нека вам буде спомен на мене када
погледате на Нови Јерусалим, који се зове Константинов град.
Јер, у том граду подићи ће се два последња цара и потом се
неће појавити цар. У месту том, званом Романија, они ће у
жестосрдију свом погубити све велможе своје. И опоганиће
Романију. И подићи ће се из тога рода јужна царица по имену
Ана, која ће се назвати погибељна удавача.
О чуда, када би ова два цара знала то, не би удавали своје
кћери за змаја, него, како је писано са севера: када јаре легне
са рисом и рис почне да му шапуће у уши, говорећи: „Устани,
пробуди се, бестидни, чека те златни престо и сребрне палате
у којима је бисер бесцени.“ Јер, писано је: када почне лав
са јагњетом пасти, и медведи са волом заједно преживају;
573
када Јеванђеље почне да се проповеда међу чедоједцима и
крвопијама.
О чуда, да су два јерусалимска цара знала, онда би се
мирили са западним и могли би се супротставити бестидном
змају. Него, како је писано не кажем ја, него Свети Дух то каза.
Јер, покренуће се тај змај и похватаће своје велможе и узјахаће
на дрвени сплав и доћи ће на реку звану Тајни рај. Та река тече
кроз Израиљеву земљу, која се назива Мезина земља, јер тамо
ће процветати жезло из Јесејевог корена. И рећи ћу вам истину
шта ће бити у последња времена. Не кажем вам ово ја, него Дух
Свети говори. И изићи ће тај змај са дрвеног сплава и узјахаће
на Пернатицу. И сместиће се у месту званом Овче поље. И потом
ће победити све народе око себе. И учиниће се велики бојеви и
исећи ће се сами међу собом као трава пољска. Напуниће се
кладенац њиховом крвљу. Авај, овог чуда страшног! Да је знао
западни [цар], не би се држао змаја, јер је писано: лавић не
треба да жирује са лавом.
И, ево, знамење вам доносим, али не ја, него Дух Свети.
Када приметите крај царства у Мезиној земљи, иза тога неће се
појављивати цар из тог колена, него ће изнићи два кнеза, један
са истока, а други са запада. Западни ће владати са јарошћу, а
источни у миру. И сакупљаће расуте као кокошка своје пилиће под
крило. (Мт. 23, 37) И биће велможе у његово време као кнезови,
а сироти као властела. И одживеће своје године без скрби све до
датог им времена. Тада ће се покренути онај бестидни змај са
Овчег поља на свим странама. И повешће их у весељу као што
младожења води другове своје на свадбу и рећи ће им:
„Пођите са мном на свадбу да видите славу моју.“
Јер, писано је: „Да дође на крај земље и да види Соломонову
мудрост.“ (Мт. 12, 42) И тада ће доћи у Нови Јерусалим, који
се назива Константинов град. И куцнувши на њега, отвориће
се врата. И допреће до места званог Тавор. И тада ће из
свете мудрости, назване Софија, изићи два мужа, један са
арханђелским именом Михаило, са венцем, и погледаће га са
јарошћу. И тада ће се ужаснути и помести веома. Исећи ће се
сами као трава пољска, тако да ће се море моћи напунити крвљу
из свих земаља.
О страшног чуда, како ће тада бити жалост, каква није била
од почетка овога света, а нити ће је потом бити. Блажен је онај
574
човек који ће избећи тај љути час, односно ту сечу. Јер, писано
је: тај змај пашће на том месту званом Адријаново поље, али
прославиће се као Гигово поље и потом се неће више чути за
Адријаново поље.
Јерусалиме, Јерусалиме, како велико безакоње умножи
се у теби, како многа крв освети се од тебе! Тада ће се збити
речено, да ће доћи птице небеске и напиће се људске крви, и
звери земаљске најешће се телеса њихових, јер свети се крв
праведничка. И тада ће рећи Михаило преосталим народима:
„Видите ли да сам ја кнез свих народа? Пођите свако у свој
дом и живите у миру. И даћу вам уместо оружја нож.“
И тада ће почети живети у миру сви народи. И пропала
лоза родиће, и сва поља са ораницама даће жито. И тада ће поћи
старица подупирући се жезлом. Идући, наћи ће голе људске
кости и заплакаће гледајући их, а говориће овако:
„Драга чеда, зашто погинусте један од другог, а да сте
живели, не би се умањио род људски на земљи.“
И тада ће Нови Јерусалим поживети с тим оружјем уместо
дрва за седам година. И потом ће Михаило живети у Новом
Јерусалиму до датог му часа. И у његове дане родиће се
Богопротивник из манастира. И однеговаће се у манастиру, и
биће краснији од многих људи, и намамљиваће на пријатељство.
Почеће чинити све угодно кнезу Михаилу и подићи ће се под
његовом влашћу. И када се окончају дани кнезу Михаилу, отићи
ће крсту и поклониће му се. И положиће венац свој на крст и
предаће душу своју Богу. И тада ће уместо њега сести на његов
престо Богопротивник и почеће им стварати муке и чудеса пред
очима људи и мучити оне који верују у Бога. И почеће познавати
оне који су на оној страни и мучиће хришћане, велећи им:
„Где су они који вероваше у хришћанске књиге?“
И почеће бацати хришћане у трње, а другима увијати црева
око дубова. И тада ће побожни завапити ка Богу. И Господ Бог
чуће их као што и мајка, чувши глас чеда својих вапијућих,
брзо истрчи. Такође и Отац небески чуће глас верника својих
вапијућих и послаће сина свога једнородног са анђелима својим
да свежу ђавола узама нераздрешивим. И тамо ће бити плач и
шкргут зубима. А блажени су они који у вери почивају. Богу
нашем слава у векове. Амин.
575
Сказање Исаијино
Збивања на која се указује у овом Сказању имају своју

историјску основу и везана су углавном за византијски простор.
Са посебном пажњом истакнути су догађаји из бугарске
историје. Опасност од Турака надвијала се над Балканом, што је
у алегоријском представљању дешавања повезано са доласком
Антихриста и апокалиптичним виђењем будућности света.
Спис је преведен према српском препису последње четвртине
ХV века, који се налази у збирци манастира Никољца под
бројем 52, а према издању Анисаве Милтенове (Историко-
Литература: В. Тъпкова-Заимова, А. Милтенова, „Пророчествата“

във византийската и в старобългарската книжнина, Старобългаристика,
VIII, 3, София 1984, 23-32; В. Тъпкова-Заимова, А. Милтенова, Историко-
апокалиптичната книжнина във Византия и в средновековна България,
Университетско издателство „Св. Климент Охридски“, София 1996.
Сказање пророка Исаије о будућим годинама

и о царевима и о Антихристу, који ће доћи
Подићи ће се тридесет и седми цар по имену Гордије и

биће пореклом Чигочин. Он ће изићи из Сунчевог града, пола
хришћанин, пола паганин. И окупиће сву Измаиљћанску земљу
– оних који су названи онострани Фускаци и пореклом дивљи
магарци – познати као Агарини унуци, Мојсејев род јеврејски.
И овладаће свом земљом и градовима. И доћи ће на поље
звано Средац. И допашће до једног двојеустог кладенца. И од
града Средца почеће пленити источне, и западне, и северне и
јужне земље. И нико им се неће моћи успротивити. И поразиће
Чигочин као мучитељ Грчку земљу, Бугарску и Грчку за седам
година. Тада ће изгинути Грци с оне стране мора, а Бугари на
западу. Само ће се одржати они који су у чувеним градовима, у
горама, шпиљама и пећинама. И тих дана Витоша и све познате
планине обавиће се маглом. И Света Гора огрнуће се облаком, а
576
Цариград као огњем почеће пламтети. И измучиће Чигочин сву
земљу, и почеће [народ] плакати у тим земљама, говорећи:
„О тешко нама, браћо, како љуто умресмо!“
И у време цара Чигочина појавиће се тридесет и осми цар са
запада, из Сарове земље, по имену Гаген, и пореклом Одољан,
који ће царевати пет година и биће кротак и храбар ратник. А
њему ће доћи хришћани са плачем. А он ће устати као да је
рођен из гроба и биће без ока. И окупиће западне и приморске
војнике и узеће са собом тридесет и седам товара злата и
порфиру, сличну звезди. И дошавши, укротиће русобраде и
поћи ће у Бугарску земљу. Прву, скопску воску, срешће на Овчем
пољу, у области Чигочина. И разбиће је и покупиће им оружје.
И цар Гаген наоружаће своју војску и опет ће поћи на Чигочина.
Тада ће га срести Измаиљћани на Граховом пољу и разбиће га
и сажећи као сено пољско, а сам ће побећи у град Земљан. И
размилеће се Измаиљћани и оплениће сву Бугарску земљу.
Тада ће цар Гаген послати [поруку] цару Чигочину:
„Остави плен и пођи са Измаиљћанима, јер вас овако
нећемо оставити.“
И остаће цар Гаген у граду Земљану три месеца, молећи се
Богу све док не буде сакупио четрдесет хиљада својих војника.
Затим ће ударити на Измаиљћане на месту званом Пет гомила.
И ту ће бити проливено много крви. И изгинуће војници цара
Гагена, а он сам побећи ће у Перник. И провешће цар Гаген у
Пернику четрдесет дана молећи се Господу и плачући. Тада ће
му показати Господ војнике, патријархе, и епископе, и калуђере
и попове. И они ће отићи са њим у планину звану Витошу, где
су свети оци из Бугарске земље.
Тада ће се појавити света девојка, красна изгледом, водећи
триста светих отаца. И повешће цара Гагена за десну руку и
благословиће га. И он ће поћи са часним крстом на Измаиљћане
и учиниће веома велику сечу на месту где је двојеусти кладенац.
Тамо ће бити проливена многа крв. Поубијаће цар Гаген многе
Измаиљћане, јер ће их Господ поразити невидљивом палицом.
И посећи ће цара Чигочина и узеће плен и раздаће га, тако да
ће трогодишњи коњ моћи да потоне у крви. А раније он беше у
Средцу три године и четири месеца.
Потом ће се појавити неки насилници са запада, као
бесрамни змајеви, и отићи ће на Овче поље са великом војском.
577
Тада ће и цар Гаген отићи на Овче поље окупивши сву Бугарску
земљу. Онда ће војници цара Гагена похитати на Овче поље. И
која мајка буде мудра, задржаће сина свога, јер ће сви људи бити
посечени као сено пољско. И људи ће рећи:
„О тешко нама, браћо, јер пропаде Бугарска земља без
остатка! И остаће толико народа колико ће моћи да стане у
сенку једног дуба.“
И потом ће [цар Гаген] доћи са Овчег поља на Једрило поље.
И тамо ће бити веома велика сеча и много проливање крви, да
се отада неће називати Једрило поће, него ће се прославити као
Костурно поље. И тамо ће пасти цар Гаген и са њим хиљаде
хиљада душа. И рећи ће народ:
„О тешко нама, јер пропаде сав свет!“
И тих година изићи ће Измаиљћани са севера и доћи ће их
ка Солуну граду два дела, а трећи део остаће у земљи, јер ће се
покрстити, пошто Господ воли Измаиљћане. Тада ће почети да
нападају Солун. И изићи ће Солуњани на Угре и потући ће их, и
ложиће им оружје уместо дрва три године.
Потом ће се појавити на мору на корабљама тридесет
и девети цар, по имену Симон Премудри. И он ће преузети
Бугарску земљу, и ући ће у Нови Јерусалим и допреће до
Златних врата и ући ће. И тамо, у Златним вратима, задржаће се
и ући ће у ризницу. И узбуниће се сав Нови Јерусалим и људи
ће крстити један другог. И допреће до Златних врата. И видеће
Господ њихово високоумље и безумље и поразиће их. И ту ће
пасти Премудри Симон и рећи ће:
„Нови Јерусалиме, како се умножише њихови закони око
тебе!“
И Симон ће провести у царству шест година.
И потом ће Господ послати другог цара и он ће бити
четрдесети богопослани цар, по имену Михаило. И примиће
царство над целом васељеном. И подигавши се, отићи ће до
престола, где девојка држи венац благочастивог и благоверног
цара Константина. И положиће венац Михаилу на главу. И даће
му Бог педесет и три године живота. За време тог цара биће
радост и весеље и срећан живот, какав није био од почетка овог
света. У те дане доћи ће [цар] да освети свете цркве и сазида
сребрне олтаре, а даће народу нож уместо оружја. Тада ће се
578
расковати оружја у сечива оруђа, а мачеви у српове. Тада ће
убоги људи бити као бољари, а бољари као војводе, а војводе
као цареви. Тада ће се народ расејати по читавој земљи. И тих
дана само они који нису умрли неће имати шта да створе. И тих
година цара Михаила једна лоза даће меру вина, а сноп кабо
пшенице, а од овце ће се настрићи кудеља вуне. Меда и уља
биће обиље. И тих година народ и стока умножиће се и неће
бити смрти, нити рата, нити разбојништава.
И тих година поћи ће једна баба са истока, а друга са запада
и срешће се у Ликици. И наћи ће људску главу и тамо ће седети
плачући три дана и три ноћи, говорећи:
„О, вољена главо, устани, јер је много доброг живота и
нема ко да живи!“
Тада ће, уставши, поћи пет попришта и наићи ће где је
земља избацила свој дар. И ту ће седети седам дана плачући,
рекавши:
„О, вољена чеда, како се погубисте у жестосрдију свом, јер
је много живота и нема ко да живи, смањи се људски род!“
И тих година биће изобиље свега. Тако ће бити радост и
весеље.
И тих дана узјахаће цер Михаило свога коња и доћи ће по
мору у Рим са једним мачем. И рећи ће Римљанима:
„Отворите ми врата!“
А ни ће му рећи:
„Нећемо ти врата отворити, јер си варалица.“
Он ће замахнути и неће ни ударити, а бронзана врата ће
се скрунити као прах. Тада ће се окупити римски епископи,
и калуђери, и патријарси и попови који састављају књиге и
крстиће се за царске венце. И наћи ће се један прост ђакон који
ће их надвисити снагом књига и рећи ће им:
„Овом доликује царевати тамо где год сунце земљу
обилази.“
А они, узевши књигу, удариће тог дијака у главу и он ће
умрети и лежаће три дана. И трећег дана даће Бог душу том
дијаку. И рећи ће му Господ:
„Устани и иди у манастир Светога Павла и наћи ћеш венац
порфирни и ризу неоскврњену у гробу и положи га на главу
Михаилову.“
579
Видевши Римљани велики страх и почаст велику на њему,
почеће говорити, сипајући злато као гумно жита, тако да ће се
накупити гомила. И отуд ће Михаило узјахати на свога коња и поћи ће
по целом свету прописујући веру и закон једним мачем за једанаест
година. И затим ће поћи свом дому, то јест у Нови Јерусалим, и
укротиће русе браде. И имаће педесет и три такве године.
И у време цара Михаила појавиће се веома красна птица
на зидинама Цариграда. И оваплотиће се у једну калуђерицу. И
родиће се под влашћу цара Михаила Богопротивник Антихрист
и биће краснији од читавог рода људског, као варалица, имаће
очи као звезде.
Потом ће Михаило прићи престолу и положиће венац на
крст, а своју душу предаће Господу. Тада ће анђели невидљиво
узети тело његово и понеће га на небо. Онда ће Антихрист почети
веома љуто мучити хришћане, да им извија црева око дубова, а
друге да баца у трње или сагорева у огњу. И рећи ће им:
„Где су они који вероваху у [свете] књиге и у часни крст?“
И пропиштаће ка Богу свако тело. И чуће Господ вапај
верних људи. И послаће Господ пророка Илију и Еноха на
надметање са Антихристом, јер ће овај саблазнити цео свет. И
у то време подићи ће се јеврејско царство, а хришћани ће се
умањити. Тада ће последњи бити први, а први последњи.
Онда ће Илија почети препирати се са Антихристом,
говорећи му:
„Саблазнитељ си!“
А он ће се разјарити гневом и сачиниће бронзани олтар и
увешће у њега Илију и Еноха и заклаће их, као што рече пророк
Давид: „Тада ће се телци положити на олтар твој.“ (Пс. 50, 21)
Тада ће Господ призвати часни крст, и апостоле, и Јеванђеље,
и све изабране који угодише Богу, и свете цркве и крштене
гробове по целој земљи. И подићи ће их Господ у ваздух, а
земљу ће сажећи. И запалиће се земља, као и горе и домови,
као што рече пророк Давид: „Досегнуће до гора и задимиће се.“
(Пс. 143, 5; Откр. 6, 14) Тада ће море узаврети као у грнцету. И
тако ће се море свирепо спржити за три године. Само ће остати
земља тамо где Јордан извире.
Потом ће Господ пустити четири велика ветра и развејаће
прах по земљи у ширину и у дужину. Затим ће Господ отворити
580
два извора, беља од снега, један са истока, а други са запада.
И потећи ће по свој земљи. И биће равна земља као хартија, и
краснија од овога света, седам пута беља. И лежаће земља три
године. И завапиће земља ка Богу, говорећи:
„Погледај на мене, Владико, и помилуј ме, јер има много
година како лежим пошто сам као девица седмогодишња,
чистија од сваке твари. Очистих се од сваке нечистоће.“
Тада ће Господ сићи са небеса на облацима, са великом
силом и славом на место звано Хуки. И спустиће се свете цркве
свака на своје место, сијајући као звезде. И сићи ће мноштво
анђела и арханђела и хиљаде хиљада, дванаест легиона, носећи
престо Господњи. И сијаће седам пута сјајније од сунца. И сам
Господ јавиће се са небеса да би сам судио живима и мртвима.
Тада ће затрубити арханђео Михаило у овнујски рог и са
њим ће бити дванаест анђела. И пробудиће оне који од века
спавају, као што рече пророк: „Испрати дух свој и саздаће се,
обновићеш лице земље.“ (Пс. 103, 30) Тада ће устати као из
сна и поћи ће по земљи препознајући један другога. Тада ће
доћи анђели разлучујући добре од злих. И поставиће добре са
десне стране, а грешне са леве. И рећи ће Цар онима који стоје
са десне стране: „Ходите, благословени оца мога, неследите
припремљено вам царство небеско.“ (Мт. 25, 34) И затим ће рећи
онима који стоје се леве стране: „Отидите од мене, проклети, у
огањ вечни.“ (Мт. 25, 41)
Тада ће Антихрист са великим гневом стати са леве стране
са Јеврејима, који ће дрхтати јер рекоше: „Крв његова на нас
и на децу нашу.“ (Мт. 27, 25) Тада ће их немилостиви и љути
анђели потерати у таму крајњу, као што рече пророк: „Погибе
успомена њихова са шумом и Господ ће у векове живети.“ (Пс.
9, 6-7)
И тада ће Господ рећи грешницима:
„О, окајани, како не познасте Сотонине године, нити
веровасте пророцима мојим? Прве његове године биће много
жита и вина, а друге године неће се наћи нити шака жита, нити
чаша вина по целој земљи. И скратиће се године његове због
изабраних. Биће царство његово три године. И учиниће се три
године као три месеца, месеци као три недеље, а три недеље као
три дана, а три дана као три часа, а три часа као три минута, а
581
три минута као трептај ока. Не разуместе ли, безакони врачари,
него се одвратисте од Бога?“
Тада ће узети Господ часни крст, и Јеванђеље и Апостол и
осудиће дванаест колена. И царствоваће Господ у бесконачне
године. И неће бити смрти, нити женидбе, нити удаје. И неће
бити младих, нити старих, нити неодраслих, него ће сви бити
једног изгледа и истог узраста – од тридесет година. И неће бити
јарости, нити зависти, него ће бити љубав савршена и радост у
име Бога, Спаса нашег.
582
Лав Мудри
О будућим временима
Византијски цар Лав VI, познат и као Лав Мудри (886-

912), био је ученик патријарха Фотија. Писао је црквене песме,
новеле, правне списе, епиграме, астролошке списе и друго.
Приписују му се и стихована пророштва, мада се сматра да их
је написао Лав Математичар. Једно пророштво под називом О
будућим временима налази се у пет српскословенских преписа,
насталих током ХV, ХVII и ХVIII века. У неким од њих у наслову
стоји да га је исписао Стефан Лазаревић. Постоји могућност да
га је он сам превео, али и да је то учинио неко други по његовој
жељи. Према Ђорђу Радојичићу српски превод настао је
између 1400. и 1407. године. Алегоријско казивање, као одлика
пророштава, присутно је и у овом спису. Својевремено је Павле
Шафарик за ово дело рекао да је то „разборита бесмислица“.
Извесна разрешења појединих симбола из алегорије налазе се
на маргинама преписа с почетка ХVIII века, који је некада био у
манастиру Хопову. Тако се за бабу каже да је то Турчин, за трап
да је море, за вино да је крв, за ждрепца – Турчин, за јастреба
– Москов, то јест Рус, за њиве да су царства, а за вука да је
Антихрист. Пророштво преводимо према хоповском препису
који је објавио Ђура Даничић (Пророштво деспота Стефана
Лазаревића).
Литература: P. J. Šafarik, Slowanský národopis, w Praze 1842; Ђ.

Даничић, Шта е писао високiй Стефанъ, Гласник Друштва србске
словесности, ХI, Београд 1859, 168-169; S. Daničić, Proroštvo despota
Stefana Lazarevića, Starine Jugoslavenske akademije znanosti i umjet-
nosti, IV, Zagreb 1872, 81-85; Antologija stare srpske književnosti (XI-
XVIII veka). Izbor, prevod i objašnjenja Đorđa Sp. Radojičića. Beograd,
„Nolit“, 1960, 135-137, 333-334; Ђ. Сп. Радојичић, Развојни лук старе
српске књижевности, Нови Сад 1962, 180-191; S. Ćirković, Kraj veka
– kraj sveta, strepnje i iščekivanja kod Srba u vezi sa 7000. godinom,
Jugoslovenski istorijski časopis, XXIV, 1-2, Beograd 1996, 11-24.
583
[О будућим временима]
Исплетох ово пророштво за оне који разумеју и који држе

до загонетки о ономе што ће се збити са сваким пророштвом до
доласка Господњег. Сабрах их од свих пророка и приложих овде
да их укратко изрекнем, а то је:
Чујем како се на Угре оштре,

па поред тога што се оштре,
још и пљескају,
и ричу,
и гласове испуштају,
и ударају,
крила протресају,
са старицом лисицом,
која паде и сагњили.
И дођоше два мужаствена

желећи да је подигну,
са Србином паличником,
и аламанским копљем,
и ножем наоштреним,
стрелом широком,
мачем наоштреним,
и ручиште распростиру
и њима сатресају.
Видех бабу2 где прескочи трап.3

Када је видех, зачудих се,
како баба прескаче трап,
прескаче га и пролази,
и не боји се да ће пасти,
него трчи и пролази
и трап разваљује.

2
Са стране стоји: баба – Турчин.

3
На маргини пише: море – трап.
584
Када се окончавао осми индикт
и отпочињао девети,
прође Марија из воденице,
вукући перо воденично
и носећи врећу брашна,
и бисаге препуне
да умеси колаче,
добру пшеницу,
да је једу козе,
које су по горама.
Чуше козе,
потрчаше у ограду,
радујући се сиђоше.
А други хоће јести погачу.
На, попе, једи погачу!
Ижица беше, фрт беше.
А, баа, попе, нестаде погача!
Од десет два остадоше,
од пет зли Јован.
Неки поп, непоп, и опет поп.

Хтеде и дохвати најпре клепало,
и пусти клепало,
и даде га подђакону,
који знамење имаше.
Јаниче мој, детенце моје,

куда идемо, камо бежимо?
У мишију рупу.
Шта да чинимо тамо?
Да се скријемо под поклоп.
Шишарке варе,
и бодље требе,
и мало, мало, па зајече
један на другог,
и на куле се склањају
да не силазе у јаму.
585
Који хлебове виде поломљене
на седам и на осам комада,
нека седе да га једу,
грабитељи и силници,
реже један на другог,
који ће појести више,
или који ће узети више.
Дође купина с оне стране,

простре се
и ухвати место Скадар,
са јерменским [трном]
[и] шипком црвеним.
И, гле, огњени трн
одоздо по пучини,
одозго глава његова
венцем покривена.
Одоздо ноге његове
блатом прилепљене.
Простре се ухватити
место звано виноград.
И дође облак са горе,

са снегом, и градом
и са даждем, помешан,
и стаде над трном,
и исплете га, и увену.
И дуну ветар југ,
и за њим аспиде,
и дубове искорени,
и реке заустави,
и море подухвати,
и нађоше место и пређоше.
[Виде и змај,
оде да пође и он,
и лав и василиск,
и леопард, и мечка,
586
и лисица и вук.
Дођоше] и састаше се.
И тамо где се састадоше рекоше:
„Сунце, да не засијаш!“
Коље бацају доле,
и чокоте искорењују,
грожђе упропашћују,
и трап разваљују,
вино4 се умножи,
и удави се велики ждребац.5
И потом дође птица јастреб,6

да седи и да га пази
у недељу, и понедељак,
у уторак, у среду
и четвртак.
Ујутру дође и наследник,
носећи мач и столицу
и светиљке ужежене,
и трапезу [покривену].
И попови позади служе,
држећи књиге и поју,
Чујте шта ће певати.
Господе, Господе,
погледај са небеса и види,
и посети виноград свој,
и окончај што [испрва]
насади десница твоја, Господе.
И рекавши реч ту,
загради се виноград,
и сакупише се зрнца,
и припадоше наследнику.
4
Са стране стоји: крв.
5
На маргини Турчин.
6
Са стране написано: јастреб Москов, то јест Рус.
587
Чуше њиве7
да наследник дође,
и похиташе да узму лишће.
И упиташе попове:
„Где је наследник?“
„У винограду седи унутра.“

И пођоше њиве
и одоше и све,
и наследнику рекоше:
„Реци нам име своје,
како се зовеш?“
А он им рече:
„Убоги, најубогији Јован.
Некада бејах пудар,
и дођох да чувам виноград
за тридесет и шест лета само.“
Потом дође вук8 у виноград,

да седи,
не да га чува мало дана,
[него] да истргне коље,
и трап развали,
и чокоте искорењује,
и грожђе позобље.
Авај, теби, винограде,
што ћеш пострадати
док не приспеју виноберитељи!
И да хришћанска деца
нису тада била у та времена,
а у време оно,
седмороструко и седам тисућно,
о тешко земљи би било тада,
од невоља које се задесише,
7
Са стране пише: царства.
8
У тумачељу са стране стоји: вук – Антихрист.
588
када почеше испуњавати се
оне осамдесет и четири године
најпотоње.
Ваистину, брате, све ово одигра се. О тешко, и авај тада

роду хришћанском! А потом ће бити добро.
589
590
Речник имена, географских појмова
и старих и мање познатих речи
Аарон (Арон) – старији Мојсејев брат, први израелски врховни

свештеник, устао против брата Мојсеја
Авељ – Адамов и Евин син, убио га брат Каин
Авесалом – син Давида, другог јеврејског цара
Авирон – бунтовник који је са братом Датаном пресретао
путнике по пустињи и нападао их; земља се расела и
прогутала њихове чете
Авраам – родоначелник јеврејског народа
Агарени – Турци, по Библији потомци Агаре, Сарине робиње,
Авраамове наложнице која је родила сина Измаила, који је
постао родоначелник Арапа и Турака
агиазма, грч. – света вода
Агнац – јагње; на проскомидији у оквиру литургије из просфоре
се вади део са натписом IС, ХС, НI, КА. Тај део се назива
Агнац и он се на литургији претвара у тело Христово
агрипнија, грч. – бденије
Адам – први човек по Библији, кога је Бог створио од земље,
живео у рају до сагрешења после којег је прогнан, његова
лобања била је закопана на Голготи
адамант – врста драгог камена, дијамант
аер, грч. – ваздух, заједнички покривач од скупоценог платна
за дискос и путир, у којима се држе свети дарови, као што
ваздух покрива сву земљу; на њему се представља Христово
скидање са крста и полагање у гроб
Акридоједац – Јован Богослов је у пустињи јео скакавце –
акриде (Мт. 3, 4; Мк. 1, 6)
аламански – немачки
Алани – народ који је некада живео између Азовског мора и
Кавказа
Александрија – град на западној делти Нила, на обали
Средоземног мора, основао га Александар Велики
алфа – прво слово грчког алфавита
591
амвон, гр. – узвишени подијум са два или три степеника, стоји
испред олтара и символизује камен који је анђео одвалио са
Христовог гроба
амин, јевр. – нека тако буде, заиста
Ана – мајка Богородичина, жена Јоакимова
Ананије – са женом Сапфиром није дао апостолима сав новац за
помоћ, због чега их је апостол Петар казнио смрћу
анђео, гр. – бестелесни духови које је Бог створио пре видљивог
света
антипат, грч. – намесник, управник
Антихрист – једно од имена за ђавола
Аркадија – предео на грчком полуострву Пелопонезу назван по
митском цару Аркаду, сину Зевса и Калисте
Аркадуни – део Сиракузе на Сицилији звани Ахрадина
арханђео, гр. – начелник анђела
архистратиг, гр. – војсковођа
аспида – гуја, змија
атанатос, гр. – бесмртност
Ахав – израиљски цар, био многобожац, његова жена Језавеља
покушала је да уведе служење богу Валу, због чега га је
пророк Илија укорео
биљур, гр. – кристал, кристално стакло

благодат – дар Светог Духа
благоухан – добромирисан, миомирисан
благочастив – побожан
близанци – мошнице, јаја, тестиси
богоборац – Божији непријатељ
болезан – жалост, бол, јад
бољар – великаш, властелин
бреновати – марити, уважавати
Вавилонска кула – по легенди кула коју су људи желели

сазидати да би доспели до небеса због чега их је Бог казнио
разделивши им различите језике
Вавр – место непознатог порекла
ваистину – заиста, уистину
592
Варух – пророк из VI века пре Христа, ученик и верни пријатељ
пророка Јеремије, горко оплакивао разорење Јерусалима
због чега се повукао у пећину
васељена – појам за сав земаљски свет
вериге – ланац
ветрило – једро на једрењаку
Византион – антички град на месту где је основан Цариград
визон – скупоцени одевни материјал црвене боје
вита – друго слово грчког алфавита
Витанија – место источно од Јерусалима
Витлејем – родно место Исуса Христа, седам километара јужно
од Јерусалима, назива се Витлејем јудејски за разлику од
Витлејема у области Завулоновој, северно од Назарета
Вишњи Јерусалим – царство и црква Христова
вретиште – покајничка хаљина од грубог платна, кострет
вртоград – врт
Гаврило – арханђео, један од врховних анђела, јавио Богородици

да ће родити Христа
Галилеја – северни део Палестине
Гедеон – са руном које је Гедеон ставио Бог је учинио чудо: руно
је остало суво, а по свој земљи је била роса
гејенски – паклени
Георгије – свети ратник великомученик, кога је мучио и погубио
римски цар Диоклецијан 303. године у Никомидији. За њега
се везује легенда о убијању аждаје.
Герусије блато – језеро плача или уздаха
Гетсиманија – место, врт на Јелеонској Гори
гиждале – гигеље, штуле
глагол – реч
говети – поштовати
Голгота – брдо у западном Јерусалиму, на њему је погребена
Адамова глава, такође распет Христос
Голијат – филистејски див из града Гата кога је у двобоју убио
младић Давид
гостољубље Авраамово – у старозаветној симболици ова
синтагма постала је појам за изузетну љубав према госту;
међу апокрифима налази се засебно дело са истоветним
593
називом у коме се говори како је Авраам угостио Свету
Тројицу као три путника
грнце – мало грне, глинена посуда за кување
Давид – пастир из Витлејема, најмлађи син Јесејев, други

јеврејски цар, објединио северна и јужна јеврејска племена,
главни писац Псалама
дажд – киша
даждити – падати киша
Дамаск – град у Сирији
Данило – јеврејски пророк
Датан – бунтовник који је харао по пустињи са братом Авироном;
земља се расела и прогутала њихове чете
двери – врата
двоједанствовати – провести два дана
двојеноћити – провести две ноћи
дева – девојка
десно страјање – праведничка страна, на њој ће бити душе
праведника које ће по одласку са овог света стајати са десне
стране Господа
дзело – веома
Димитрије – свети великомученик, био солунски војвода, старао
се код ширења хришћанства што је утицало да га осуди на
смрт цар Максимијан, погубљен 306. године, заштитник
града Солуна
Диоклитијан – римски цар Гај Аурелије Валерије Диоклецијан
дискос, гр. – свети сасуд на коме се у време литургије узноси
хлеб и освећује у тело Христово, сличан тањиру
добродетељ – врлина
добродетељно – у врлинама
Долина плача – долина која се простире од Јерусалима до
Мртвог мора; назива се још и Кедарска долина кроз коју
протиче речица, чешће називана Кедарски поток
други Египћани – синоним за Турке
ђакон, гр. – најнижи чин јерархије хиротоније; помоћници

епископима и презвитерима
594
Ева – по Библији прва жена, постала од Адамовог ребра, навела
Адама да окуси плод од рајског дрвета
едем – рај
Екатерина – света мученица, посечена 310. године у својој
осамнаестој години после дугог мучења на које ју је осудио
идолопоклонички цар Максентије
Емануил, јевр. – с нама Бог
Емаус – данас постоји као мало село западно од Јерусалима са
рушевинама византијске цркве
Ефрат – назив за Витлејем
жезло – штап, палица
Заведеј – рибар, муж Саломијин, отац апостола Јована и Јакова

Закхеј – житељ Јерихона који је постао Христов ученик, био је
главни цариник који је незаконито стекао имовину, пошто
је био мали растом, попео се на смокву да би видео Христа,
свој живот је изменио када му је Христос ушао у његов дом
Захарија – отац Јована Крститеља
Зих – становник области Зихија, на источној обали Црног мора
знамење – знак
зодија – зодијачки знак
зрак – лице
иго – јарам
Идумеја – област покрај Мртвог мора
ижица – последње слово словенске азбуке
измирна – мирисна смола неких тропских биљака
Израиљ – име за Јевреје
Израиљћани – Јевреји
Илија Тесвићанин – старозаветна личност, пророк у израиљском
царству, огртачем пресекао воду на Јордану, пред учеником
Јелисејем преставио се узлетевши на небо огњеним колима,
познатији у народу као Свети Илија Громовник
индикт, гр. – циклус од петнаест година
инок – калуђер, монах
иноплемен – другог рода
ипарх, гр. – управник једне области
595
Ирод – цар јудејски за време чије владавине Јевреји били
последњи пут уједињени
Исаак – син Авраамов
Исав – Исаков син близанац, супротан природи свог брата
Јакова
Исаија – први од четворице великих пророка, назива се
старозаветним Јеванђелистом због јасности пророчанства
о животу и страдању Исуса Христа, страдао мученички
расецањем тестером 700. године пре Христа
Исак – јеврејски патријарх, отац Исавов и Јаковље
источник – извор
Исус Навин – војсковођа, Мојсејев пратилац, победио
Амалићане и Гаваоните
јаје нојево – на држачу ланца за кандило налази се део јајастог

облика, при чему може бити и само празна љуска нојевог
јајета; практична сврха је да заштити уље у кандилу од
мишева ако би дошли да га испију
Јаков – библијски патријарх, Исаков син близанац, супротан
природи свог брата Исава
јед – отров
једносисица – амазонка
Јенеј – место на Сицилији
јензик – језик
Јеремија – пророк у јудејском царству
Јерусалим – библијско-јудејски град, основан још пре Авраама,
обухватао је брда Сион, Акру, Морију и Везету; Соломон,
Давидов син, проширио град и подигао величанствен храм,
царски дворац и велелепне грађевине; римски цар Тит
Флавије разорио Јерусалим и Соломонов храм 70. године
после Христа
Јоаким – Богородичин отац, Анин муж, из Назарета
Јов – звани Праведни, старозаветна личност, оличење трпљења
Јован – апостол и један од четири јеванђелисте
Јован Богослов – свети апостол и јеванђелист, Заведејев и
Саломин син, био стално уз Исуса Христа, у прогонству на
острву Патмосу написао Јеванђеље и Откривење
596
Јован Крститељ (Претеча) – син Јелисаветин и Захаријин, глава
му одсечена по жељи Иродијаде, жене Ирода Антипа, коју
је због њене лепоте преотео свом брату Филипу
Јордан – најдужа река у Палестини, улива се у Мртво море, у
њој крштен Исус Христос
Јосиф – дрводеља, заручник Деве Марије
Јосиф Прекрасни – Јаковљев и Рахилин син, библијски патријарх,
браћа га продала, предвидео глад и седам родних година у
Египту прикупљао пшеницу у великим житницама, затим
је народу продавао у следећих седам гладних година и тако
га прехранио
Јудеји – племе које се назива по Јуди, четвртом Јаковљевом сину
јуност – младост
јуноша – младић
Каин – Адамов и Евин син, убио брата Авеља

калиге – врста обуће
Капернаум – некадашњи град на северној обали Галилејског
језера и центар римске власти у Галилеји у коме је Христос
проповедао
клет – соба
кнез таме – ђаво
књижник – тумач закона, законик
колеснице – кола, кочије
корабља – лађа
котига, гр. – горња одећа
Краниево место – Голгота, тј. „место лобања“
кремен – веома чврст камен
кропити – натопити, поквасити
Кумани – народ који је претрпео пораз од Татара 1259. године
кумир – идол
купина неизгорива – кроз жбун запаљених купина Господ се
јавио Мојсеју и овај потом забележио на каменим плочама
речи Господње
Лазар – новозаветна личност, Мартин и Маријин брат, Исус

Христос васкрсао га из мртвих пошто му је тело провело
три дана у пећинском гробу
597
лакат – стара мера за дужину
левит – потомак Јаковљевог сина Левија; имали су посебну
улогу око чувања скиније, то јест заветног шатора
легион – ознака за велико мноштво, одред од 600 војника
раздељених на десет кохорти
лествица – лествица врлина коју је саставио синајски монах Јован
Лествичник (живео крајем VI и у првој половини VII века)
лето – година
Лије – незнабожац који се због своје велике снаге гордио и
изазивао грађане Солуна на двобој, убијао их бацањем на
оштра копља; солунски младић Нестор супротставио му се
и победио га уз благослов Светог Димитрија
литија – поворка верника са крстовима и црквеним заставама
Лот – старозаветни праведник, са својим стрицем Авраамом
одселио се из родног Ура Халдејског, настанио се у граду
Содому, два анђела Господња избављају га са женом и две
кћери пре него што су на Содом и Гомор послали огњену и
сумпорну кишу, тада се настанио у градићу Сигору; о томе
више у 19. глави Прве књиге Мојсејеве
лукави – поред осталог, синоним за ђавола
луча – зрак
макариос, гр. – блажени

Марија – Дева, мајка Исуса Христа
Марија – сестра Мојсејева
Маслинова Гора – Јелеонска Гора, недалеко од Јерусалима на
исток, у Галилеји, у њој Исус поучавао своје ученике
Мелхиседек – свештеник и цар Салема, тј. Јерусалима
мерица – посуда за захватање пшенице, истовремено и као мера
мерска вода – вода реке Мере
Месија, јевр. – помазаник који ће на земљу донети краљевство
Божије, спаситељ, краљ
метаније, гр. – поклон у знак побожности, поштовања,
покорности и захвалности; мало метаније састоји се од
обичног сагиба главе до појаса, а велико од сагиба главе
и тела до земље (земни поклон), при чему се поклоник
придржава трима прстима руку, али не и коленима
598
метанисати – клањати се
Минодора – једна од три рођене сестре (од којих су још
Нимфодора и Митродора) из Витиније које су се заједно
подвизавале, заједно пострадале за веру Христову између
305. и 311. године
ми́рјанин – световни човек
миро, гр. – свето или освећено уље; миомирисно уље које
чудесно истиче из светих моштију
мироносица – једна од жена које су носиле ми́ро за помазање
Исуса Христа у гробу
Мисир – старозаветни јеврејски назив за Египат
митар – цариник
митарство – царина; небеска царина где душе умрлих полажу
рачун за живот на овом свету
Митродора – једна од три рођене сестре (Нимфодора и
Минодора) из Витиније које су се заједно подвизавале,
заједно пострадале за веру Христову између 305. и 311.
године
Михаило – арханђео, један од врховних анђела
Михо и Михаило, није Михаило – личности из бугарске историје
младенац – дете млађег узраста
Мојсеј – вођа јеврејског народа, извео јеврејски народ из Египта
преко Црвеног мора; Господ му се јавио на Синају кроз
неизгориву купину; на каменим плочама забележио речи
Господње
мошнице – јаја, тестиси
мошти – тела светих, која после њихове смрти имају чудотворну
моћ
Мртво море – слано језеро у које се улива река Јордан, по
предању место на коме су се налазили Содом и Гомор
муж – мушкарац, храбар човек
Навуходоносор – вавилонски цар (605-562. године пре Христа),

завладао Јерусалимом 586. године пре Христа
Назарет – место у Галилеји у коме је Исус Христос провео
детињство
невежда – неук, незналац, некњижеван
недоскутица – оскудица
599
нежит – болест доста нејасног порекла, везује се за више врста
болести, а најчешће за дисајна обољења
неизгорива, неопалима купина – кроз жбун запаљених купина
Господ се јавио Мојсеју и овај потом забележио на каменим
плочама речи Господње
несит – пеликан
Нестор – свети мученик, ученик Светога Димитрија Солунског,
супротставио се вандалину Лијеу и победио га на очиглед
цара Максимијана, због чега је био погубљен 306. године
Никодим – фарисеј, јеврејски кнез који је ноћу долазио Христу
и постављао му питања којима је улазио у његово учење
Никола Мирликијски – чудотворац, архиепископ мирликијски,
за време прогона хришћана у време цара Диоклецијана
и Максимијана бачен у тамницу у којој је поучавао људе
закону Божијем, изабран за архиепископа Божијом
промишљу, присуствовао Првом васељенском сабору у
Никеји, још за живота људи га сматрали светим
Нимфодора – једна од три рођене сестре (Минодора и
Митродора) из Витиније које су се заједно подвизавале,
заједно пострадале за веру Христову између 305. и 311.
године
ништ – сиромашан
Ноје – старозаветна личност, нашао милост пред Богом и са
својом породицом спасао се после великог потопа; том
приликом одабрао од сваке врсте живог света и у свом
ковчегу спасао их потопа
обагрити се – црвенети се
обитељ – назив за манастирско братство
одежда – одећа
Одољан – алузија на Петра Дељана, унука бугарског цара
Самуила, из ХI века
ока – стара мера за течност
окропити – натопити, поквасити
омега – последње слово грчког алфавита
онду – онде
осана, јевр. – спаси, помози, сачувај; тим поздравом деца са
маслиновим гранчицама у рукама поздравила су Исуса
Христа када је на магарету дошао у Јерусалим
600
оскврнити – опоганити, оскрнавити
оскрбити – ражалостити, растужити
от – од
отрок – слуга; дечак (од 7 до 15 година)
Павле – апостол Христов, путовао по многим крајевима да

би проповедао Јеванђеље, био у сужањству у Риму; у
Делима апостолским и његовим посланицама има доста
аутобиографских појединости; назван је још и Савле, како
је грчки прочитано апостолово име
пагуба – погибао, несрећа
паличник – који носи палицу
Панагија – свесвета; иконица Спаситеља или Богородице коју
архијереј носи на прсима; просфора која се узноси у част
Пресвете Богородице
паница – врста чиније
Пануил – (у неким варијантама Фануил), Божији анђео
Пасха – јеврејски празник којим се обележава излазак из
египатског ропства после преласка Црвеног мора;
хришћански празник Васкрсење Христово, Ускрс; Господ
Исус Христос
пед – стара мера за дужину
Петар – један од дванаесторице апостола, син Јонин и брат
Андрије Првозваног, када је Христос излазио на суд,
Петар се њега трипут одрекао, био је велики мисионар и
проповедник Јеванђеља
Пилат – Понтије Пилат, шести римски управник Јудеје за време
цара Тиберија
пирг, гр. – кула, обично подигнута уз сам манастир
плот – тело
плотоплетац – човек који прави ограду плетењем прућа
погрепсти – покопати, сахранити
подвизати се – духовно се покретати, борити
поприште – старинска мера доста нејасне дужине, у извесним
случајевима око хиљаду корачаја
порта, гр. – врата
последовати – следити, ићи за неким, пратити
прегудница – врста гудачког инструмента
601
преласт – превара, обмана, лукавство, омама, лаж
Претеча – Јован Крститељ, син Јелисаветин и Захаријин, глава
му одсечена по жељи Иродијаде, жене Ирода Антипа, коју
је због њене лепоте преотео свом брату Филипу
Пречиста – атрибут за Богородицу
протомађер – гр. главни кувар
протонотар – први бележник
прст – стара мера за дужину
псалмопевац – синоним за старозаветног Давида коме се
приписују псалми
пустиња – пусто место, дивљина
путир, гр. – златна или сребрна чаша у коју се сипа вино
намењено за причешћивање
раб – роб, слуга

рави, јевр. – учитељ
Рагуил – отац Саре, Тобијине жене
Рахила – жена Јаковљева и мајка Јосифова
риза – хаљина
Саваот, јевр. – Бог војски, Господ сила, једно од имена за Господа

Савр – мученик и ђакон Исавр, страдао за веру хришћанску
крајем III или почетком IV века
сазрцати – промишљати, истраживати, сагледати
Саломија – жена Заведеја рибара, мајка апостола Јована и
Јакова, била присутна код Исусовог распећа заједно са
Маријом Магдалином
Самсон – израиљски јунак који се храбро носио са непријатељима
Филистејцима, Бог му подарио велику моћ, љубавница
Далила на превару му одсекла косу у којој се налазила
његова моћ
Саразаил – Божији анђео
сасуд – посуда, углавном у богослужбеној употреби
Сатанаил – једно од имена за ђавола
сатрап – помагач
Саул – први цар Израела. Позвао Давида на свој двор и из зависти
хтео да га убије. После пораза у бици са Филистејцима на
Гелвујској гори, када је погинуо његов син Јонатан, убио се
602
бацивши се на оштрицу мача. Давид је оплакао и Саула и
Јонатана.
свет – светлост
Света Светих – светиња над светињама; црква у којој је
Богородичино тело
света трапеза – средишњи део олтара, престо
сежањ – стара мера за дужину
серафим, гр. – припадник анђеоских хорова који се уобичајено
слика као људско лице са шест крила
сиклитик – саветник
Синај – Синајска Гора, планина на Синајском полуострву, ту
дошли Израиљћани после изласка из Египта, на њој се Бог
јавио Мојсеју дајући му десет заповести
Сион – једно од брда Јерусалима, са југозападне стране,
Давидова престоница Јудеје; Сионом се касније означавао
читав Јерусалим
Сисон – личност која се јавља у апокрифним молитвама, сматра
се за светог који је потекао из манихејске средине
Сит – Адамов и Евин син
скиптар, гр. – жезло, знак достојанства и владавине
слово – реч; печатни крст са натписом IС, ХС, НI, КА утиснут
у просфору
случити се – догодити се
Содома – град који је лежао југозападно од Мртвог мора,
уништен огњем због великог противприродног греха, данас
Седом
Содомљани – становници града Содоме, који је Бог због грехова
уништио
Соломон – син Давидов, цар Израиљев, живео и царевао у Х
веку пре Христа, познат по својој мудрости
ставилац – титула дворјанина, столник
стаг – држак са крстом на врху
Станћој – можда острво Кос у југоисточном делу Егејског мора
стадија, гр. – подудара се са старинском мером поприште
Стефан – архиђакон и првомученик хришћанске цркве, један од
седам ђакона Јерусалимске цркве изабраних да проповедају
Јеванђеље, оклеветан да је хулио на Мојсеја и на Бога,
скончао каменовањем
603
страстотрпац – који трпи страдања
стратилат, гр. – вођа, војвода
страшни суд – последњи и коначни суд Божији над свим људима
и народима
стрека – издужење, трака, линија; напрслина, траг од гребања
сугубо – двоструко
Сунчев град – највероватније град Баалбек, односно Либан
Таворска Гора – планина у северном Израелу недалеко од

Назарета, на њој се Христос преобразио
таланат, гр. – врста новца, дар Божији
тартар, гр. – доњи свет где живе грешници, пакао, ад
тартарски кнез – ђаво
твар – све што је створено
телац – кип телета коме су се Израиљци поклањали у време
Мосијевог боравка на Синају
тело – освећени хлеб који се дели верницима на причешћу,
нафора, символизује тело Христово
Тириниди – према гр. „тиранида полин“, бунтовни град
Тит – грчки преобраћеник, апостол Павле му поверио
хришћанску заједницу на Криту да би тамо проповедао
трапеза, гр. – свети престо у олтару
триипостасан, гр. – у три лица
триокајани – троструко јадан
трпеза, гр. – сто
ћелија, гр. – одаја у манастирском конаку за боравак монаха;

засебна мања грађевина намењена монашком животу
ћивот, гр. – ковчег са моштима неког светог, кутија у којој се
чува евхаристија
умиљење – смерност, занос

унга – веома мала мера за тежину
уподобити се – постати сличан некоме
успење – уснуће
фарисеј – код старих Јевреја члан секте која је изигравала

побожне људе; синоним за лицемерног човека
604
феникс – митолошка птица која се поново рађа када допре у
дубоку старост
фи́на, гр. – врста орлова који страдају хранећи своје младунце
финик, гр. – врста палме, симбол животности и вечне младости
Фирнонум, грч. – звер, то јест лав, реч је о цару Лаву четвртом
фрт – назив за слово ф у словенској азбуци
Хазари – народ који је од VII до ХI века имао велику државу

између Каспијског мора, Кавказа, Херсона и Урала.
Ханаан – старозаветна ознака за обећану земљу коју је Бог дао
Аврааму и његовим потомцима; географски, то је област
западно од реке Јордана, део те земље касније је назван
Палестином
херувим, гр. – припадник анђеоских хорова који се уобичајено
слика као четири лица са четири крила испод којих су
људске руке
хижица – мала кућа, колиба
Хизијци – хришћанско племе у Африци
хранилница – посуда за чување драгоцености
худ – рђав, прљав
хум – брдо, узвишење
цвол – непозната врста траве

целивати – поздрављати
целов – поздрав
цимбал, гр. – музички ударачки инструмент који се састоји од
две бронзане плочице, ствара врло звонак звук
црвеница – црвена хаљина
Црвено море – дели Арабију од Египта и Азију од Египта, преко
њега Мојсеј превео јеврејски народ
црнило – мастило
шатор – поставља се у неким црквама у олтару изнад светог

престола у облику куле, символизује небо; на њему се
сликају или везу сунце, месец и звезде
шестокрили – назив за серафиме, врсту анђела који имају
људско лице и шест крила
штака – палица, жезао који носе високи црквенодостојници,
символизује пастирски штап
605
проф. др Јован Делић, главни уредник
проф. др Снежана Самарџија
проф. др Душан Иванић
проф. др Александар Јерков
проф. др Михајло Пантић
Коло
Стара српска књижевност
проф. др Љиљана Јухас
проф. др Ирена Шпадијер
проф. др Зорица Витић
Књига I
ХРЕСТОМАТИЈА СРЕДЊОВЕКОВНЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Том I
Том II
Српска књижевност
Издавач:
Филолошки факултет Универзитета у Београду
За издавача:
проф.др Александра Вранеш
Техничка припрема:
Жељка Башић Станков
Штампа:
Белпак,Београд
Тираж: 500 примерака
ИСБН
606
607
608
609
610
611

Tomislav Jovanovic Hrestomantija - Prva

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Tomislav Jovanovic Hrestomantija - Prva

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Tomislav Jovanovic Hrestomantija - Prva

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Библиотека

Ову библиотеку покренула је декан Александра Вранеш, 2012. године

Приредио и на савремени српски пренео

Мучење светог Ђорђа Кападокијског................................................................30

Житије светог Павла Кесаријског.......................................................................46

Житије свете првомученице Текле.....................................................................69

Житије свете Петке..............................................................................................80

Псеудо-Прохорово Житије светог Јована Богослова........................................89

Слово о премудром Езопу.................................................................................249

Питања цара Јуса философу Јосифу................................................................262

Дванаест снова цара Шакиша...........................................................................287

Препирање душе са телом (прва варијанта)....................................................309

Препирање душе са телом (друга варијанта)..................................................312

Књига о Адаму и Еви.........................................................................................364

Борба арханђела Михаила са Сатанаилом.......................................................384

Како Давид написа Псалтир..............................................................................393

Житије и исповест Асенете...............................................................................401

Јеванђеље младенства Исуса Христа...............................................................419

Посланица цара Авгара Исусу Христу............................................................429

Ход Богородице по мукама................................................................................435

Свети Ђорђе убија аждају.................................................................................462

Агапије Ландос Крићанин.................................................................................468

Апокрифна питања и одговори.........................................................................548

Питања светог Јефрема светом Василију........................................................549

Питања и одговори неких стараца о овим стварима......................................554

Виђење пророка Данила....................................................................................563

Виђење пророка Исаије.....................................................................................572

Речник имена, географских појмова и старих и мање познатих речи..........591

После првог издања хрестоматије старе српске књижевности

Као један од угледнијих ученика солунске браће, Константин

Литература: I. Franko, Kleine Beiträge zur Geschichte der

Ја се овим речима молим Богу:

Проглас светог Јеванђеља

Трећи део Константиновог Поучног Јеванђеља носи назив

Литература: Н. Дучић, Слово Константина Философа бугарскога

Проглас светог Јеванђеља

Слово блаженог учитеља нашег Константина Философа

Проглас светог Јеванђеља.

Похвала светом Ћирилу

Климент је као младић од двадесетак година пошао са

Литература: П. А. Лавров, Материалы по истории возникновений

Похвала блаженом оцу нашем и учитељу словенском

Стога благосиљам твоје усне,

Благословен овај град који прими трећег творитеља мира

Име писца прве словенске филолошке расправе с краја IХ

Литература: Н. Дучић, Старине хиландарске, Гласник Српског

О писменима Црнорисца Храбра

Раније, дакле, Словени не имаху књига, него цртама и

Мучење светог Ђорђа Кападокијског

Ђорђе је рођен у угледној кападокијској породици у III веку.

Литература: S. Novaković, Apokrifi jednoga srpskog ćirilovskog

Мучење светог Ђорђа

У оно време када прогоњаху хришћане беше муж из

Мотив о родоскврном греху, везан у античкој традицији

Литература: S. Novaković, Die Oedipus-Sage in der südslavischen

Беше неки цар целе Кесарије, по имену Антон. И роди сина

Дело потиче из Сирије и посвећено је хришћанском

Литература: Gj. Polívka, Opisi i izvodi iz nekoliko jugoslavenskih

Беше побожан човек у граду Риму по имену Јефимијан. И