UOKVIRIVANJE

Masimo Bonfacio

„MOĆ NEMILOSRDNOG PAMĆENJA“

Melanholične figure egzila u delu V. G. Zebalda1

Čitavo delo V. G. Zebalda kao da počinje od jedne jedine tačke – kojoj, na izvestan na-
čin, i teži – predstavljene izvesnim fundamentalnim kretanjem koje svi njegovi likovi isku-
šavaju: prolaženje kroz stanje neprilagođenosti, promenljivih i različitih svojstava, koje
proističe ponekad iz prinudnog egzila, ili dobrovoljnog, ili slučajnog, ili čisto simboličko-
egzistencijalnog. Matrica ovog interesovanja, čini se, proizlazi iz melanholičnog côté koji
prožima čitavo njegovo pisanje: izuzetno izoštrene senzibilnosti za nasilje istorije koje se
udružuje s osećajem da ste izmešteni, uvek i svakako.
Počinje se naratorovim glasom koji se pojavljuje u svim tekstovima. Zebald koristi na-
ratora čiji se biografski podaci savršeno poklapaju s njegovim, od imena do curriculum vitae.2
Rođen 1944. u Vertahu, u bavarskom Algoju, oblasti jedva okrznutoj ratom, s dvadeset i
pet godina napušta Nemačku kako bi pobegao od njenog autoritarnog karaktera, od ćuta-
nja s kojim „generacija očeva“ nastavlja da zaobilazi zločine i patnje rata i nacizma, i stiže
u Englesku, gde potom provodi ceo svoj život. Već se tu razvija ekscentričan ugao gledanja
na svaku nacionalnost, izoštrena sposobnost, i ona u potpunosti melanholična, za zapaža-
nje veza, sećanja i predznaka, uz čitanje okolnog sveta kao neiscrpnog izvora nagoveštajâ
– uglavnom nesreća – koji se okupljaju i gomilaju da bi obrazovali ponekad neizdržljiv te-
ret. Ali ne radi se samo o melanholičnoj hipersenzibilnosti na znakove; čak i kod likova
koji nisu neposredno iskusili drame modernog doba, i nisu žrtve njegovih nasilja – kao,
uostalom, i sam Zebald – izronjava značenje tragedije: perspektiva savremenog čoveka
neprestano ugroženog, do njegovog najintimnijeg bića, neizvesnošću i užasom istorije
koja se doživljava kao silovit i poražavajući proces rasturanja, razaranja.
1
Prozna dela V. G. (Winfried Georg) Sebalda:
Schwindel. Gefühle, Frank furt a.M., Eichborn, 1990; italijansko izdanje. Vertigini [Vr toglavice],
prevod A. Vigliani, Milano, Adelphi, 2003.
Die Ausgewanderten, Frank furt a.M., Eichborn, 1993; italijansko izdanje, Gli emigrati, prevod A.
Vigliani, Milano, Adelphi, 2007. [Navodi u tek stu biće na osnovu hr vatskog prevoda: W. G. Sebald,
Emigranti, prev. Sead Muhamedagić, Vuković & Runić, Zagreb, 2008. (Prim. red.)]
Die Ringe des Saturn. Eine Englische Wallfahrt, Frank furt a.M., Eichborn, 1995; italijansko izdanje,
Gli anelli di Saturno, prevod i pogovor G. Rovagnati, Milano, Bompiani, 1998. [Navodi u tek stu biće
na osnovu srpskog prevoda: V. G. Zebald, Saturnovi prstenovi, prev. Hana Ćopić, Plato, Beograd, 2006.
(Prim. red.)]
Austerliz, München, Hanser, 2001; italijansko izdanje, Austerlitz, prevod A. Vigliani, Milano, Adelphi,
2002. [Navodi u tek stu biće na osnovu srpskog prevoda: V. G. Zebald, Austerlic, prev. Spomenka
Krajčević, Paideia, Beograd, 2009. (Prim. red.)]
2
Povodom jednog od izuzetno brojnih primera cfr. W. G. Sebald, Vertigini, op. cit., str. 108.

176
 Zebald nastoji da rekonstruiše sudbine, u pokušaju da napiše jednu evropsku istoriju
poslednja dva veka, nezvaničnu istoriju, zasnovanu na pojedinačnim biografijama. Vre-
menski raspon obuhvaćen četirima Zebaldovim knjigama proteže se od maja 1800, kada
se mladić Anri Bejl [Henry Beyle], alias Stendal, priključuje pratnji Napoleona Bonaparte
pri epskom prelasku Gran San Bernarda,3 sve do poznih devedesetih dvadesetog veka,
kada Žak Austerlic [Jacques Austerlitz]4 kreće u potragu za svojim ocem kojeg nikada nije
upoznao. U središtu pažnje je, dakle, period „katastrofalnog ubrzavanja istorije“,5 obele-
žen sve kr vavijim ratovima i sve intenzivnijim razaranjem živog sveta.
Biografije koje narator rekonstruiše nisu opisi događajâ u hronološkom nizu, koliko sa-
6
biranje nepovezanih aspekata života jedne osobe, koje gradi fragmentarnu, ali jasnu sliku;
i pripovedanje se, zapravo, uvek sastoji u opisivanju ovog procesa sabiranja. Govori se o
putovanjima i susretima koje je narator imao, o konsultovanim dokumentima, o slikama
koje je on video, i koje često donosi u tekstu kao crno-bele fotografije. Tako je sastavljena
knjiga Die Ausgewanderten (Emigranti, 1993), u kojoj narator ponovo prelistava završene
povesti kako bi rekonstruisao četiri priče, dakako, o emigrantima. Pr va je o Henriju Selvi-
nu [Henry Selwyn] , starom lekaru u čijoj su kući narator i njegova prijateljica živeli neko
vreme tokom 1970; Selvin im priča o svom detinjstvu litvanskog Jevrejina koji, prinuđen
da 1899. emigrira trbuhom za kruhom, stiže u Englesku i tu doživljava veliki akademski i
društveni uspeh, koji ga ipak ne čini srećnim; i nakon što svoje poslednje godine provede
u potpunoj samoći, Selvin se ubija. U drugoj priči, narator istražuje doživljaje Paula Beraj-
tera [Paul Bereyter], svog učitelja iz osnovne škole, nakon što je dobio vest da je ovaj, sada
već ostareo, oduzeo sebi život 1984. Izronjavaju crte usamljenog čoveka, duboko vezanog
za podučavanje, kojeg je nacističko nasilje oteralo u smrt kao „samo tri četvrtine“ Arijev-
ca. Treći protagonista je rođak Ambrosa Adelvarta [Ambros Adelwarth], koji je emigrirao
u Sjedinjene Države i tamo umro 1953, čije tragove narator sledi tokom 1981. na osnovu
fotografija iz porodičnog albuma. Početkom veka Ambros radi kao majordom ekscentri-
čnog sina jednog njujorškog milionera, Kozma Solomona [Cosmo Solomon], prateći ga
na putovanjima po Evropi i Orijentu; umire, potom, na psihijatrijskoj klinici, dobrovoljno
se podvrgavajući razornoj terapiji elektrošokovima. Protagonista poslednje priče je slikar
koga je narator upoznao za vreme svog pr vog boravka u Mančesteru, 1966, i koji se zove
Maks Aurah [Max Aurach]. On je bio poslat u Englesku, sam, dok je još bio dete, kako bi
izbegao nacističko var varstvo; njegovo traumatično iskustvo otuđenosti u jednom stra-
nom gradu reflektuje se u naratorovom iskustvu.
Na isti način sastavljen je i Austerlic (2001): u dugim monolozima pred naratorom, Žak
Austerlic ponovo prelazi svoj život, počinjući od detinjstva provedenog u Velsu, u kući
3
W. G. Sebald, Beyle o lo strano fenomeno dell’amore [Bejl ili neobičan fenomen ljubavi], u Vertigini, cit.
4
V. G. Zebald, Austerlic.
5
Cfr. M. Rutschky, Das geschenkte Vergessen, W. G. Sebalds “Austerlitz” und die Epik der schwarzen
Geschichtsphilosophie, u “Frank fur ter Rundschau”, 21. mart 2001.
6
Na Zebaldov stil mogla bi se primeniti tvrdnja koju narator iznosi povodom Žaka Austerlica: „Od
samog početka bio sam zadivljen Austerlicovim načinom uobličavanja misli, naime njegovom spo-
sobnošću da, naizgled rasejan, sastavi savršeno odvagane rečenice, a divio sam se i tome kako se
pripovedanjem kroz koje iznosi svoje stručno znanje postepeno približava nekoj vrsti metafizike
istorije u kojojponovo oživljava ono čega se priseća.“ (V. G. Zebald, Austerlic, str. 11).

177
propovednika Elijasa. U internatu mu otkrivaju njegovo pravo ime – do tada je verovao da
se zove Dafid Elijas [Dafydd Elias]; ali ne nalazi nikakve indicije o svom pravom identitetu.
Tek četrdeset godina kasnije, 1998. (dvadeset godina nakon pr vog susreta s naratorom),
Austerlic uspeva da pronađe svoju dadilju u Pragu, koja mu izlaže priču o njegovoj poro-
dici, kako je pre dolaska nemačkih trupa bio ubačen u voz za Englesku, kako mu je otac
pobegao u Pariz, dok mu je majka, međutim, bila deportovana u Terezin, budući Jevrejka.
Naznake o radnji ne mogu biti pravedne prema složenosti ovih tekstova, bogatstvu
aluzija, slika, metafora koje su oni kadri da razviju i koje punopravno ulaze u istorijske do-
gađaje i, štaviše, u izvesnom pogledu, konstituišu događaje same i upravljaju njima. Lir-
sko-meditativni aspekt jasno preteže nad dijegetskim. Pripovedanje događajâ ima za funk-
ciju da na stranici prikaže određeno viđenje sveta i istorije, zasnovano na minimalnim de-
taljima koji zadobijaju abnormalne dimenzije pod pogledom naratora;7 kroz disparatnu
raznolikost pojedinostî prozire se, u kontrasvetlu, slika univerzalne istorije, nezaustavljivo
kretanje njenih mehanizama nasilja koje bacaju čoveka u stalno stanje neprilagođenosti.
8
U ovim se tekstovima često opisuju jevrejske sudbine: holokaust, „crni malstrem istorije“,
tajno je srce oko kojeg gravitira veliki deo produkcije našeg autora. Pokušaj da se zadrži
živo sećanje na okrutnost obeležena je nedvosmislenom odbojnošću prema velikim bro-
jevima, velikim istoriografskim kategorijama:

Uvek se govori o milionima skončalih u gasnim komorama. Oni, međutim, nisi bili anonim-
9
ne mase, nego uvek pojedinačne osobe, koje su zaista živele u našem susedstvu.

U usredsređenosti na detalj, na sudbinu pojedinca i individualnu istoriju, to jest pod-

ručjâ koja vidi kao isključena iz javnog govora, Zebald prepoznaje mogućnost suprotstav-
ljanja „kompenzacijskom gestu“ posleratne nemačke književnosti, i to posredstvom go-
vora o nacionalsocijalističkim žrtvama koji je sposobniji da preuzme odgovornost vezanu
i za potomke, za one čiji su roditelji ili rođaci bili saučesnici, na neki način, var varstva.10

7
Ponekad se, na primer, por tret lika sastoji od jedne jedine rasvetljavajuće karak teristike kadre da
objavi čitav način bivstvovanja. Mislim, recimo, na figuru Dženin Rozalind Dakins [Janine Rosalind
Dakyns], naratorove koleginice s Univerziteta u Noriču, koja sedi u svom kabinetu, okružena beleš-
kama, pismima i fragmentima svakakvih tek stova koji oblikuju „pravi predeo sa brdima i dolinama
od har tije“, sred kojeg ona izgleda, pred očima naratora, kao Direrova Melanholija, nepomična me-
đu sredstvima svoje destrukcije; a ona odgovara da „među njenim stvarima samo naizgled vlada
nered, koji je zapravo nešto poput dovršenog reda, ili, pak, red koji stremi okončanju“ (V. G. Ze-
bald, Saturnovi prstenovi, str. 13-14).
8
T. Steinfeld, Das kosmopolitische Waisenkind, u “Süddeutsche Zeitung“, 17.12.2001. Cfr. i Kaltes Herz,
u “Frank fur ter Allgemeine Zeitung“, 9. decembar 1995.
9
Zebaldov intervju dat Svenu Boedeckeru, Menschen der anderen Seite. Gespräch, u “Rheinische Post“,
9. ok tobar 1993.
10
Cfr. S. Korff, Die Treue zum Detail, W. G. Sebalds „Die Ausgewander ten“, u In der Sprache der Täter.
Neue Lektüren deutschsprachiger Nachkriegs und Gegenwartsliteratur, priredio S. Braese, Opladen,
Westdeutscher Verlag, 1998, str. 168 i passim; M. Jaggi, Recovered memories, u “The Guardian“, 22.
septembar 2001.

178
 Zebald, rekosmo, Nemačku gleda očima emigranta. Iz te periferne pozicije razvija po-
zoran i učesnički pogled na istoriju i ponašanje Nemaca, kojima često zamera zbog njiho-
ve nesposobnosti da pamte. U tekstovima se vraćaju razne situacije i slike koje prizivaju
ovaj nedostatak pamćenja. U priči Maks Aurah, na primer, narator odlazi u Kisingen, ne-
mački grad u kojem je živela slikareva majka, a da ne pronalazi gotovo ni traga od jevrej-
ske zajednice kojoj je ona pripadala: umesto sinagoge odmah je nakon rata sagrađena
Radnička komora, jevrejsko groblje je zapušteno i prepušteno potpunoj nebrizi. Te odlu-
čuje da iz grada ode pre nego što je planirao:

Osjećao sam kako su mi osiromašenje duha koje me okružuje, nesjećanje Nijemaca i spret-
11
nost s kojom je sve to bilo očišćeno u sve većoj mjeri počeli napadati glavu i živce.

Nepotpun nekrolog Paula Berajtera, gde se ne govori o samoubistvu, niti o „samora-

zornoj prisili“,12 i ovlaš naznačava činjenica da mu je za vreme Trećeg Rajha bilo zabranjeno
da podučava, samo je još jedan simptom ovog ogromnog gubitka pamćenja nemačkog
društva. Madam Landau [Landau], poslednja osoba u Berajterovom intimnom okruženju,
tvrdi da se uopšte ne čudi što narator, uprkos njegovoj bliskosti s događajima u rodnoj
zemlji, nikada nije čuo ništa o Berajterovom dedi Jevrejinu, s obzirom na „temeljitost ko-
jom su ti ljudi u godinama nakon razaranja sve prešućivali, tajili i, kako mi se katkad čini,
sve zaboravili“.13
Godine 1965, u vreme kada Zebald studira u Frajburgu, počinje frank furtski proces za
zločine u Aušvicu. Ovako o tome govori pisac u jednom inter vjuu:

Prvi put sam imao izvesnu ideju o stvarnim dimenzijama onoga što se dogodilo: optuženi
su bili osobe od vrste ljudi kakve sam poznavao kao komšije – direktori pošte ili železnice – dok
su svedoci bili osobe kakve nisam znao – Jevreji iz Bruklina ili Sidneja – Bili su mit iz prošlosti.
Otkrilo se da su i oni živeli u Nirnbergu ili Štutgartu. Tako se postepeno sve rekonstruisalo, skupa
14
s užasnim detaljima.

Sistematsko ćutanje posleratnog nemačkog društva o iskustvima osoba koje je vlada-

juća ideologija smestila na margine javnog govora – poput Jevreja ili homoseksualaca –
može se, dakle, smatrati „nastavkom uništavanja drugim sredstvima“.15
Potiskivanje krivice posleratnog nemačkog društva nalazi svoju suprotnost u nemo-
gućnosti zaboravljanja onih koji su patili. Nejevrejin Zebald prima k srcu žrtve nacizma
opisujući ne toliko patnje kojima su izlagane, koliko posledice, pre svega psihološke, ovih
patnji koje, s vremenom, umesto da nestanu, postaju još teže: Zebaldovi likovi nisu pod-
11
W. G. Sebald, Emigranti, str. 222.
12
Ibidem, str. 33.
13
Ibidem, str. 54.
14
Zebaldov inter vju dat Maji Džagi, u M. Jaggi, Recovered memories, cit.
15
E. Juhl, Die Wahrheit über das Unglück. Zu W. G. Sebalds “Die Ausgewanderten“, u Reisen im Diskurs.
Modelle der literarischen Fremderfahrung von den Pilgerberichten bis zur Postmoderne. Atti del Simpo-
sio internazionale sulla Letteratura di viaggio, University College Dublin, 10-12. mart 1994, priredili A.
Fuchs, T. Harden, Heidelberg, Winter, 1995, str. 641.

179
vrgnuti neposrednom nasilju, nego moći jednog „nemilosrdnog pamćenja“.16 Osloniti se
na pojedinačnu sudbinu znači obelodaniti ono što je potisnula individualna i kolektivna
svest, posredstvom ponovne književne obrade, to jest jezičke, biografija onih čije je pra-
vo govora bilo poricano. Individualni bol protagonista, njihovo iskustvo užasa, posredno
ali urezano u njima, čine nemogućom distancu prema proživljenom koja bi omogućila
odgovarajući – i možda terapeutski – preobražaj u govor onoga što je iskušeno. Četiri bi-
ografije u Emigrantima, kao i biografija Žaka Austerlica, spojene su teškoćom da se govori
o svom bolu; ali samoubistvo doktora Selvina, Paula Berajtera i rođaka Adelvarta, kao i
poremećaji u ponašanju koje pokazuje Austerlic u Marijenbadu u odnosu sa Mari,17 poka-
zuju nemoć jezika jedva pronađenog pred tim užasom, nemogućnost da se izvuče zna-
čenje iz onoga što je proživljeno.
Pamćenje je, pre svega, jedna problematična sposobnost, viđena kao nužna i bolna u
isto vreme, koja, ako s jedne strane, konstruiše identitet pojedinca, s druge mu razjeda
integritet i ugrožava njegovu psihičku ravnotežu. Ovu vezu možemo uhvatiti u odnosu
koji Ambros razvija prema vlastitom pamćenju. Rođaka Fini priča naratoru kako Adelvart,
nakon što je otišao u penziju, počinje da govori o nekim događajima iz svog života.

Budući da su reminiscencije koje je vrlo sporo izvlačio iz očito naizmjerne dubine bile začu-
đujuće točne, postupno sam slušajući ga dospjela do uvjerenja da je ujak Adelwarth, doduše,
posjedovao besprijekorno pamćenje, ali ne i sposobnost sjećanja koja ga povezuje s tim pam-
ćenjem. Pričanje je zbog toga za njega bilo i muka kao i pokušaj samooslobađanja, neka vrsta
spasa i ujedno nemilosrdno samouništavanje.18

Po doktoru Abramskom, psihijatru koji ga prati tokom njegovog ponovnog boravka

na klinici Itaka, uslužnost koju pokazuje Adelvart pri podvrgavanju užasnoj terapiji elek-
trošokovima treba pripisati strastvenoj želji „za što je moguće temeljitijim i neopozivim
19
brisanjem njegove sposobnosti mišljenja i sjećanja“.
Tu su, potom, likovi koji neće – ili ne mogu – da prihvate svoje korene, kao slikar Aurah,
čiji život ostaje u senci muka koje su doživeli njegovi progonjeni roditelji, uprkos naporima
da se zauzme distanca prema tome; i, indikativno, za njega je nemački, jezik kojim nije go-
vorio otkad se pozdravio s majkom na minhenskom aerodromu 1939, samo „odjek, tmasto
nerazumljivo mrmljanje i šaputanje“, kao što su i sećanja na Nemačku „prisilne predodžbe“,
20
vezane za osećaj „ da mi je u glavi nešto suludo“.
Iste se teme vraćaju u poslednjem Zebaldovom romanu, Austerlic. Postizanje spoznaje
o vlastitoj istoriji, doživljeno od protagoniste kao neizostavno, nimalo nije pošteđeno bola.
Dugi proces približavanja istini posut je trenucima paralize, neiz vesnosti, u kojima bi
nedostatak egzistencijalne i afektivne ukorenjenosti mogao da subjekt odgurne u ambis
nepostojanja.

16
Cfr. U. Baron, Dem Mäusevolk gilt meine Hoffnung, u “Rheinischer Merkurs”, 15. januar 1993.
17
V. G. Zebald, Austerlic, str. 154-155.
18
W. G. Sebald, Emigranti, str. 100-101.
19
Ibidem, str. 114.
20
Ibidem, str. 180 i str. 179.

180
 Već sam pod čelom osećao unižavajuću tromost koja prethodi raspadu ličnosti i slutio da
zapravo nemam ni pamćenje, ni sposobnost mišljenja, niti istinsku egzistenciju, i da sam se čita-
vog života samo poništavao, okrećući leđa svetu i sebi samom.21

Ali spoznaja vlastite istorije ne uspeva u potpunosti da reprezentuje, za Austerlica,

ono ubi consistam čije nedostajanje ga razjeda, kao što mu ni vanredna količina tehničkih
i arhitektonskih saznanja, koja poseduje i koja po svemu sudeći služe kao „kompenzacij-
sko pamćenje“,22 nije dala priželjkivano spokojstvo, nego, štaviše, na kraju zarobila.
Sećanje je i jedna od niti vodilja u zbirci priča Schwindel. Gefühle (Vrtoglavice), prvom Ze-
baldovom proznom delu. Jedna od priča, Beyle oder das merckwürdige Faktum der Liebe (Bejl
ili neobična činjenica ljubavi), bavi se, u formi delom narativnoj a delom esejističkoj, Stenda-
lovim boravkom u severnoj Italiji, polazeći od beležaka koje je on sam zapisao trideset godina
nakon tog boravka. Druge dve priče, All’estero [U inostranstvu] i Il ritorno in patria [Povratak
u domovinu],23 opisuju putovanje u Italiju, gde je narator pod uticajem halucinatornih deli-
rijuma i manija gonjenja, i putovanje u „V.“ – očigledna aluzija na Vertah, rodno mesto Ze-
balda – gde on, kroz neku vrstu hodočašća, traga za poreklom egzistencijalne melanholije
koja ga muči, ponovo razmišljajući o svom detinjstvu. Priča Dr. K.s Badereise nach Riva (Puto-
vanje doktora K. u banju Riva) posvećena je epizodi iz života Franca Kafke.
Središnje jezgro Vrtoglavica sve je u iskrivljavanju istorijske perspektive koje se vrši po-
sredstvom igre između stvarnosti, postavljene na mentalnu scenu sećanja, i književne fikci-
je, postupku koji rezultuje paradoksalnim prikazivanjem sposobnijim da prenese stvarnost.
Postoji, u stvari, i u opštem iskustvu izvesna napetost između efektivne potvrdivosti doga-
đajâ – to jest rekonstrukcije takozvane „istorijske realnosti“ – i slike o njima sačuvane u indi-
vidualnom sećanju. Slika ne može a da ne bude nepotpuna, nesavršena, obložena nejasnim
sećanjima, ponekad upravo lažnim, ili uzajmljenim od analognih situacija, priča drugih oso-
ba, knjiga, filmova – barem što se tiče formulacija. Po Zebaldu povraćaj pamćenja iziskuje
itinerer jezičke prirode, kao što jasno pokazuje potreba nekih likova, poput Austerlica, da se
priča o sebi – i kao što, zapravo, pokazuje čitavo njegovo delo. Ali pisana stranica je mesto
susretanja neophodnosti prikazivanja događajâ i nemogućnosti da se to uradi.
Na početku je već naglašena melanholija kao izvor interesovanja za dimenziju egzila.
Melanholične opsesije daju osnovne ključeve za razumevanje sveta ovog autora. To su
pojedinost, fragment, krhotina koja izuzetno muči melanholika, uz njegovu prekomernu
osetljivost, kako to već Kant primećuje, za „nadahnuća, javljanja, kušanja, [...] indikativne
snove, slutnje i čudesne znakove“.24 Melanholik teži da vezama opskrbi svaki aspekt pro-
življenog, ustanovljavajući veze između najudaljenijih činjenica, preobražavajući čak i

21
V. G. Zebald, Austerlic, str. 90. Nekoliko stranica ispred čitamo: „Dokle god mi pogled seže una-
zad, kazao je Austerlic, uvek sam se osećao kao da u stvarnosti nemam svog mesta, kao i da ne
postojim.“ Ibidem, str. 132.
22
Ibidem, str. 132.
23
Oba naslova su u originalu na italijanskom.
24
I. Kant. Versuch über die Krankheiten des Kopfes, u Kant’s Gesammelte Schriften 2. Vorkritische Schriften:
1757-1777, hrsg. von der Königlichen Preußischen Akademie der Wissenschaf ten zu Berlin, Berlin
1912, str. 265.

181
stvarnost tamo gde se ona ne slaže s njegovom vanrednom imaginacijom. Nije slučajno
što su poklapanja u Zebaldovim tekstovima toliko važna; tako u priči All’estero na ulicama
Venecije vidi dvojnika Ludviga II Bavarskog, otkriva da je u Veneciji boravio tačno na go-
dišnjicu bega Đakoma Kazanove iz zatvora Pjombi, uplašen tragom smrti koji ostavlja orga-
nizacija Ludvig – bojeći se da ga ona progoni – odlazi da jede u jednu venecijansku piceriju
i otkriva da se vlasnik zove Karlo Kadavero; godinama docnije, navraćajući na isto mesto,
vidi kako iz kapije izlaze dva čoveka koji nose mrtvački kovčeg.25 Opis posete pesniku Mi-
haelu Hamburgeru – pesniku nemačkog porekla, čija porodica je prinuđena da emigrira u
Englesku 1933. – u Saturnovim prstenovima, naslovljena je kao Snovi, izbor po srodnosti,
26
saglasja; Žak Austerlic tvrdi da se slučajni susret s naratorom u Londonu, u baru Great
Eastern Hotela, u kojem nikada ranije nije bio u svom životu, zbiva protivno svakoj statističkoj
27
verovatnoći, ali s „neumitnom unutarnjom logikom“, ma koliko zapanjujućom. Viđenje
sveta Zebaldovih melanholika sadržano je, dakle, u ovoj misterioznoj logici, i navodi zbi-
vanja u životu u pravcu nespoznatljivih prostora, uranja one koji su u njenoj vlasti u atmo-
sferu nemira i stalnog osećaja pretnje; neodgonetljivost događajâ ono je što ih čini tragi-
čnim, zajedno s idejom da individualna istorija nije ništa drugo do udvajanje i ponavljanje
ranijih života i modela.
Ovom nemiru nije strana posebna osetljivost Zebaldovih likova na sve što je u vezi s
mrtvima. Pred očima čitaoca raspliće se gusto tkanje motiva koji se tiču duhova, izgublje-
nih duša, senki. Granica između sveta živih i sveta mrtvih je nestalna, i stalno se prelazi,
barem u umu likova. Tako narator veruje da sreće Ludviga II u Veneciji, ili kćerku Džejmsa I
Stjuarta, Elizabetu, u vozu;28 Austerlicu se, dok posećuje geto u Terezinu, čini da vidi „čak
veoma jasno“ komešanje života šezdeset hiljada Jevreja koji su tamo zatvoreni, kao da ni-
29
kada nisu deportovani, nego još uvek žive. Ili, nešto ranije:

Ne mislim ja, kazao je Austerlic, da smo uopšte kadri da razumemo po kojim se to zakonito-
stima vraća ono što je prošlo, ali sve sam skloniji uverenju da vreme uopšte ne postoji, već da
postoje samo različiti prostori uzglobljeni jedan u drugi na osnovu neke više stereometrije, pro-
stori u koje živi i mrtvi mogu po volji da ulaze i iz njih izlaze, i što duže o tome razmišljam sve više
mi se čini da smo mi, još živi, u očima umrlih irealna bića, vidljiva samo ponekad, kad se svetlost
podesi na određeni način i steknu posebne atmosferske prilike.30

Ovoj ideji nije strana teskoba koju osećaju oni koji su preživeli tragediju, posebno de-
portaciju, koji žive kao prepolovljeni između života – svog – i smrti onih koje su voleli.
Kod Austerlica se posebno potcrtava, više puta, nesvesna volja da se ne zna ništa o sudbi-
ni jevrejskog naroda, sve dok se ova realnost ne otvori sa svom žestinom pred njegovim

25
W. G. Sebald, Vertigini, str. 56, str. 62, str. 77 i str. 116. Dva čoveka koja nose mr tvački kovčeg imaju
na sebi crne jakne sa srebrnom dugmadi poput bolničara u Kaf kinoj priči Jäger Gracchus.
26
V. G. Zebald, Saturnovi prstenovi; naslov se pojavljuje samo u sadržaju na kraju knjige (str. 286).
27
V. G. Zebald, Austerlic, str. 33.
28
W. G. Sebald, Vertigini, cit., str. 56 i str. 222.
29
V. G. Zebald, Austerlic, str. 145.
30
Ibidem, str. 131-132.

182
očima.31 U tom smislu, vraćanje mrtvih je i referenca na nužnost sećanja kao jedinu mo-
gućnost da se životu vrate oni koji su iz njega isključeni nasiljem. Na taj način zadobija
smisao i svitak s početka priče Doktor Henri Selvin:

Ne razarajte zadnje:
sjećanje.32

Narator je ubeđen da je nemoguće odstraniti shoah33 s horizonta mišljenja savreme-

nog čoveka. Nužno je, znači, suočavanje s ovim prisustvom/odsustvom koje se reflektuje
čak i tamo gde nema znaka zla i tlačenja, kao u priči o prijateljstvu između doktora Henri-
ja Selvina i planinskog vodiča Johanesa Negelija [Johannes Naegeli]; hrpica kostiju i par
Negelijevih bakandži, pronađenih u planinama nakon sedam decenija od njegove smrti,34
prizivaju analogne slike istrebljenja i vraćajući ga u središte pažnje.
Složena mentalna situacija onih koji stalno vide oko sebe znakove nesreće, nasilja i
smrti, često vodi paralizi, bilo fizičkoj ili psihološkoj. Setimo se, na primer, naratora nepo-
kretnog u venecijanskom hotelu, ili početne scene Saturnovih prstenova: narator je smešten
u bolnicu zbog skoro potpune nepokretnosti čiji je uzrok možda „parališući užas“ koji ga
je spopao kada se suočio s tragovima razaranja, „koji u ovom zabačenom kraju i sami sežu
do daleko u prošlost“.35 I Austerlic lamentira nad stanjima teskobe koja ga parališu dotle
da bude smešten na kliniku,36 ali u tom smislu, treba, svakako, napraviti razliku između
melanholije onih koji su, kao Austerlic i četvorica Emigranata, pretrpeli traume, da tako
kažemo, objektivne, i nekih formi melanholije koje se ukazuju u Vrtoglavicama i Saturno-
vim prstenovima – pre svih one naratorove – kao više vezane za neodređeni jad življenja,
za veliku osetljivost na patnje, na poseban način psihološke, u svetu, i koje u velikoj meri
teže da se reflektuju u prošloj književnosti, i da se na kraju krajeva hrane njome.
Nije slučajno, u stvari, što se narator poistovećuje s Hamburgerom i Helderlinom, kao
što smo primetili, ili što oseti nemir kad prepozna u blizancima, u Riva del Garda, dvojnike
adolescenta Kafke,37 ili što se u tekstovima javljaju figure kao Robert Valzer, Džozef Kon-
rad ili Aldžernon Čarls Svinbern. U prošlim doživljajima ovih autora melanholija se ocrta-
vala kao uslov, na neki način, neophodan za stvaralački proces i, u isto vreme, kao paraliza
i zatvaranje horizonta. Ovo se nazire, više ili manje otvoreno, u njihovima delima; ovome
što govorim, na primer, izvesno nisu strani lovac Grahus i hvatač leptirâ Nabokov, s njiho-
vim ponašanjem i napetostima koje prikazuju. Uostalom, sve su ove figure iskušavale sta-
nje neprilagođenosti, u uslovima pravog egzila, poput Nabokova ili Hamburgera, kroz
ludilo kao Helderlin i Valzer, u pomanjkanju afiniteta za vlastito vreme i kulturu, poput

31
Cfr. ibidem, str. 102-103, gde se govori o „autocenzuri mišljenja“ i str. 143, gde je nemački Rajh „terra
incognita“ u topografskom značenju Austerlica, inače veoma razrađenom.
32
W. G. Sebald, Emigranti, str. 7.
33
Hebr. holokaust. (Prim. prev.)
34
W. G. Sebald, „Dr. Henry Selwyn“, u: Emigranti, str. 29.
35
V. G. Zebald, Saturnovi prstenovi, str. 9.
36
V. G. Zebald, Austerlic, str. 165-167.
37
W. G. Sebald, Vertigini, cit., str. 85-86.

183
Svinberna i Kafke, u Grahusovoj nemogućnosti da se živi i umre. Kod Zebaldovih likova,
književnost razvija višestruke uloge i ponekad protivrečne: ona je disanje, mogućnost za-
borava briga sveta i izvor „pravog“ života,38 zbirka uzoraka slika i situacija koje služe kao
mera i ključ za tumačenje događajâ života likova, i iz tog ugla ima za njih pozitivnu ulogu;
ali Austerlic, uronjen u čitanje u jednoj pariskoj biblioteci, tvrdi da ne zna da li se nalazi
„na Ostr vu blaženih ili, pak u kažnjeničkoj koloniji“.39
Na taj način, Zebaldovo pripovedanje, obojeno stišanim očajem, postaje gest onih ko-
ji su, okrenuti nazad, gotovo mučeni užasom istorije i njenim uništavajućim potencijalom.
Fragmenti, koje narator i likovi mogu da uhvate na horizontu, nisu dovoljni da se rekreiraju
figuracije sposobne da obezbede smisao egzistenciji; jedina celishodnost smisla, egzisten-
cijalne usidrenosti, postaje sam čin pripovedanja, brižno vođen formama jednog jezika
koji na tradiciju gleda bez skrivanja nesuvislostî i beda istorije.

(S italijanskog preveo Dejan Ilić)

38
O Vjeri, dadilji Žaka Austerlica, kaže se: „Jedino je u knjigama iz prošlog i pretprošlog veka povre-
meno naslućivala kako to izgleda – biti živ.“ (V. G. Zebald, Austerlic, str. 148).
39
V. G. Zebald, Austerlic, str. 188. Važno je, čini mi se, potcr tati bogatstvo nijansi inter tek stualne
igre, primerne Zebaldovom pristupu, koje se rađa iz upotrebe dveju slika književnog porekla, jed-
na iz Hesioda (ostr vo blaženih kao utočište post mortem onih koji su dragi bogovima) i druga iz
poznate Kaf kine pripovetke.

184