Предмет: Теорија система и ризика

Семинарски рад

ПОСЛОВНИ РИЗИК

Ментор: Студент:

Бојан Бјелић Филип Ристић 16150

Стефан Танђановић 16126

Ниш, 2018.
 Садржај

УВОД..........................................................................................................................................1

1. ПОЈАМ РИЗИКА..................................................................................................................2

2. ПОСЛОВНИ РИЗИК.............................................................................................................4

2.1. Преносиви и непреносиви пословни ризици................................................................5

2.2. Анализа пословног ризика..............................................................................................6

3. ПРОЦЕС УПРАВЉАЊА ПОСЛОВНИМ РИЗИКОМ......................................................7

3.1. Процес управљања ризиком према стандарду ИСО 31000.........................................8

3.2. Стабло одлучивања..........................................................................................................9

3.3. Менаџер за ризик и контролу пословног ризика........................................................10

4. ПРИМЕР ПОСЛОВНОГ РИЗИКА НА СЛУЧАЈУ КОМПАНИЈЕ СОСА – COLA......12

ЗАКЉУЧАК.............................................................................................................................14

Литература...............................................................................................................................15
 УВОД

Ризик је део свакодневног живота. Постоји више врста ризика са којима се

предузећа сучељавају. Неки од њих потенцијално имају мале последице по бизнис и
могу се лако контролисати док други могу запретити самој егзистенцији предузећа.
Последњих деценија се ниво ризика и неизвесности у пословању јако повећао што је
последица динамичнијег пословања то јест велике учесталости доношења пословних
одлука са једне и глобализације односно многоструких и уплетених веза између фирми
из разних региона света са друге стране. У данашњем, увелико технолошки зависном,
пословном окружењу услови пословања се нагло мењају и организације које не
предвиде и не одговоре оваквим претњама на време могу затећи себе како губе
конкурентност, тржишни удео па и горе.

Управљање ризиком се у много чему своди на управљање пословним ризицима.

Зато је веома важно претходно добро анализирати ситуацију и одмерити не само
количину ризика која је прихватљива одређеном предузећу него и изабрати оне
ризичне подухвате који се могу контролисати са расположивим ресурсима. Погрешан
избор може довести до стечаја.
 1. ПОЈАМ РИЗИКА

Ризик се може посматрати као историјска и економска категорија. Као

историјска категорија, ризик се везује за друштвени развој и све већим сазнањем о
могућој опасности. Као економска категорија, ризик представља могућност појаве
догађаја који може имати или позитиван или негативан утицај, или може бити без
икаквог утицаја на очекивани резултат. Ризици који се разматрају као историјска
категорија једним именом се називају чисти ризици, а ризици који се разматрају као
економска категорија називају се спекулативни ризици.

Термин ризик у европским језицима појавио се крајем петнаестог века. Основне

сфере његове примене биле су морепловство и морска трговина. Првобитно је
означавао опасност која је лађама претила од хридина и стена, затим излагање
опасности, смео подвиг, посао или улог скопчан са опасношћу да пропадне, одступање
у послу чије је дејство умањило резултат тог посла, претрпљени губитак, односно
штету. Увођење овог термина у науку захтевало је и његово прецизније одређење.
Међутим, покушаји дa се да јединствена дефиниција ризика која би била погодна у
свим областима истраживања нису довели до циља. Због тога, у зависности од
теоријских опредељења и истраживачких интересовања, аутори ризик дефинишу на
различите начине.

Према неким дефиницијама у литератури, под ризиком се подразумева:

 мера вероватноће да ће се штетне последице по живот, здравље, својину

и/или животну средину јавити као резултат неке одређене опасности (Sage, 1995);

 стање у коме постоји могућност штетног одступања у односу на жељени

исход (Vauglan, 1997);

 могућност да се потенцијална опасност оствари приликом и у условима

коришћења и/или излагања и могући значај штете (Луковић, 2000);

 мера вероватноће настанка технолошких или природних појава које се

карактеришу настанком, формирањем и дејством опасности, као и социјалним,
економским, еколошким и другим врстама губитака и штета (Цхадая, Подосенова,
2008);
 ефекат неизвесности на циљеве (ISO Guide 73:2009).

“У наведеним дефиницијама ризик, дакле, подразумева могућност настанка

неког непријатног догађаја који има различите видове нежељених последица (нпр.
физичка траума, губитак имовине, приход нижи од очекиваног, губитак ресурса).
Термин „могућност“ претпоставља неизвесност исхода догађаја, те је постојање ризика
непосредно везано за неизвесност. Извесност исхода не подразумева ризик.“1

Осим неизвесности ризик подразумева и могућност избора, односно постојање

већег броја могућих решења (најмање две варијанте решења, утицаја, акција). Ако не
постоји могућност избора, не може се говорити о ризику. Једно од могућих решења
увек доводи до нежељених последица по људе (нпр. повреда, болест, стрес, смрт), по
материјална добра (нпр. лом, судар, рушење) или природну средину (нпр. загађење,
угроженост врста, деградација природних ресурса).

Међутим, често се термин „ризик“ користи као синоним термина „опасност“, тј.
присутна је тенденција замене ових термина. Термини опасност или ризик замењују се
или чак поистовећују са термином хазард. Због тога је неопходно истаћи разлику међу
њима.

Опасност јесте оно стање система у коме постоји могућност губитка контроле
над материјалним, енергетским и/или информационим токовима у систему и праћена је
појавом и развојем фактора опасности. Уколико је губитак система сигурна последица
појаве, развоја и дистрибуције фактора опасности, не може се говорити о ризику.

“Ризик постоји само уколико постоји изложеност људи/објеката/процеса/

природе деловању фактора опасности, а да притом губитак није неизбежан. Он се
подразумева са одређеном вероватноћом, али исто тако постоји и одређен ниво
вероватноће да до губитка неће доћи.“2

Стање система које формира или повећава вероватноћу губитка јесте хазард.
Хазард је само она опасност која не може да се избегне. Хазард је инхерентно својство
система, које не подлеже контроли, за разлику од опасности и ризика, којима се може
управљати.

1
www.ef.uns.ac.rs (09.04.2018.)
2
Савић С., Станковић М., Теорија система и ризика, Академска мисао, Београд, 2012. стр.202.
 Присутна тенденција поистовећивања термина ризични догађај и хазардни
догађај последица је утицаја хазарда система на вероватноћу ризичног догађаја.
Међутим, ову тенденцију не треба прихватити, с обзиром на чињеницу да се ризиком
може управљати, односно да се вероватноћа појаве ризичног догађаја адекватним
управљањем може смањити и у истим условима хазарда система. Чињеница да у стање
отказа систем може да пређе директно из стања опасности, али и из равнотежног стања
под утицајем поремећаја високог интензитета, сведочи о томе да је скуп догађаја који
изазивају отказ система већи од скупа ризичних догађаја. Другим речима, скуп
ризичних догађаја подскуп је скупа догађаја који доводе до губитка, односно до отказа
система.

2. ПОСЛОВНИ РИЗИК

Теорија управљања ризиком је савремена теорија, новијег датума, која се

развила у последњих десетак година. Примењујући њене постулате, пословни људи су
стекли способност да препозању ризик пословања, да га измере, разумеју потенцијалне
последице датог ризика и да предузму одговарајуће мере и акције за његово
избегавање, односно ублажавање његових последица.

Према традиционалном схватању, у пословној економији, ризик у ужем смислу

је опасност од губитка или штете. У ширем смислу ризик описује могућност другачијег
исхода од оног који се очекивао, бољег или лошијег.3

Поделе и врсте ризика су бројне. По основној подели ризик пословања се може

поделити на унутрашњи и спољашњи.

Унутрашњи ризици пословања се деле на:

 стратегијске ризике,
 ризике управљања,
 оперативне и
 финансијске.

Спољашњи се даље могу поделити на:

 тржишне,
 политичке,
 друштвене и
3
Керета Ј., Управљање ризицима, Загреб, 2004. стр. 85.
  ризике елементарних непогода.

Подузећа прво морају разумети ризике које преузимају да би могла њима

правилно управљати. Премда су сви пословни ризици у већини случајева и
финансијски ризици јер имају финанцијске последице, због неких специфичности
пословних ризика треба их посебно анализирати.

Пословни ризик је вероватноћа да друштво неће бити конкурентски способно са

средствима које је набавило. На пример, подузеће набави уређај који је неисправан, не
производи производе прикладне за продају или код којег се јављају недостаци
(оперативни или тржишни) што доводе до губитака.

Пословни ризици у подузећу препознаће се по променама у понашању кључних

људи, по променама односа према банкама, посебно по појави недостатка сарадње, по
понављању проблема за које се претпостављало да су решени, нереалном повећању
цена властитих производа и услуга, по пропуштању извршења личних задужења
запослених, по променама у управљању, власништву и кључном особљу, по
неспособностима извршења обвеза у року, по занемаривању и прекиду стандардних
профитабилних производних линија, неспособношћу планирања, по закашњеним
реаговањима на промењене тржишне и финансијске услове, по губицима и пропадању
кључних производних линија, франшиза, дистрибуцијских канала, једног или више
главних клијената и слично.4

2.1. Преносиви и непреносиви пословни ризици

Постоје две врсте пословних ризика: преносиви и непреносиви ризици. Већина

пословних ризика је преносива на осигуравајућа или факторинг друштва, али такође
дeо тих ризика није преносив.

У преносиве ризике спадају ризици за које је могуће утврдити вероватноћу

њиховог наступа и висину могуће штете коју они могу проузроковати. Тако се отвара
могућност да се њихов негативни учинак смањи или избегне њиховим преношењем на
компаније које се професионално баве уговорним преузимањем ризика уз наплату
премије или дисконта на основу унапред утврђених правила и тарифа.

4
Вукичевић М., Одобашић С., Управљање ризицима, Запрешчић, 2012. стр. 50.
 Непреносиви ризици су они који није могуће одредити вероватноћу настанка, па
тиме ни висину могуће штете.

Због тога их није могуће пренети на пословног партнера или осигуравајуће

друштво, већ подузећу преостаје да се само побрине за њихову превенцију односно
смањивање негативних учинака спровођењем одговарајућих мера.

2.2. Анализа пословног ризика

Занемаривање ризика један је од највећих узрока лоших одлука. Иако је ризик

саставни део пословања, потребно је знати управљати ризиком кроз доношење
информираних одлука темељених на сувременим анализама квалитетних података.
Разумевање података је од велике важности, највише због тога што помаже да се
идентификују и схвате потенцијалне прилике, али и да се минимизира ризик уласка у
пословне подухвате који немају покрића. Недовољним разумевањем података и
примерених метода за анализу података, најчешће се долази до резултата који су
погубни за предузеће. Без дубинског познавања сувремених метода, боље је доносити
закључке без података, тј. интуицијом него стварати лажни привид сигурности у
донесену одлуку.

Разне савремене технике побољшавају квалитет одлучивања у нормалним

условима неизвесности, а међу најважнијим је анализа ризика.

Доноситељи одлука требају знати величину и природу ризика у који се

упуштају одабиром неког правца акције. Свака одлука се темељи на интеракцији неког
броја важних варијабли од којих многе садрже елемент неизвесности, али можда и
прилично висок ниво вероватноће. Тако оправданост лансирања неког производа може
зависити од следећих пресудних варијабли:

• трошковима увођења производа,

• трошковима његове производње,
• потребним капиталним улагањима,
• цени коју се може зарачунати за производ,
• величини потенцијалног тржишта,
• уделу што ће га производ имати на укупном тржишту.
 Код случајних варијабли не може се са сигурношћу рећи коју ће вредност
попримити. И управо оне су извор ризика. У класичним анализама ризик се често
занемарује апроксимирајући случајне варијабле просечном вредношћу. Не узимање у
обзир ризика може имати драстичан ефект на квалитет пословних одлука. На пример,
две инвестиције могу имати једнак очекивани принос, али врло различит ниво
ризичности. Гледајући само очекивани принос било би свеједно коју од њих одабрати,
а када се узме у обзир ризик ствари се мењају. Применом анализе ризика,
искориштавају се све информације које постоје о одређеном пословном проблему те се
на тај начин подиже квалитет одлуке.

Распон вероватноће приноса на улагање у нови производ може се темељити на

различитим проценама, табела 1.

Табела 1. Стопа приноса и вероватноћа одређене стопе5

Стопа приноса, % 0 10 15 20 25 30 35
Вероватноћа остварења стопе 0,35 0,22 0,18 0,15 0,06 0,03 0,01

У табели 1. се види да постоји 35 постотна шанса (0,35) да стопа приноса (или

стопа по којој предузеће зарађује новац од улагања у нови производ) буде барем нула,
22 постотна (0,22) шанса да буде барем 10 посто и тако даље.

Помоћу таквих података менаџер је у бољем положају да одреди вероватноћу

остварења најбоље процене па се може видети колике би му биле шансе за успех ако
би била довољна нижа стопа приноса. Он такође може закључити да је вероватноћа
остварења мања што је циљ већи.

3. ПРОЦЕС УПРАВЉАЊА ПОСЛОВНИМ РИЗИКОМ

Управљање ризицима је процес којим се идентифиикују, процењују и обрађују

ризици помоћу конзистентних и поновљивих поступака на основу чега се прави
извештај те се врши надгледање ризичних активности. Управљање ризицима не
настоји елиминисати ризике, већ створити окружење у којем се могу донети оптималне
пословне одлуке узимајући у обзир идентификоване ризике и последице које они могу
изазвати.

5
Понграц Б., Мајић Т., Управљање пословним ризицима, Технички журнал, Загреб, 2015. стр. 95.
 Након што се ризици идентификују и прођу наведене процедуре, врло је важно
изабрати одговарајућу технику која ће на најбољи могући начин ефикасно уклонити
или контролисати изложеност ризицима.

Након спроведене процене ризика и анализе последица, организације могу

искористити неке од основних техника везаних за смањење негативних последица
ризика. Неке технике могу произвести жељене резултате, друге успијевају најбоље
кроз комбинацију зависно од величине и типа изложености.

Одговори на ризике укључују следеће технике:

• избегавање ризика,
• трансфер ризика,
• управљање губитком,
• разврставање средстава,
• прихватање ризика.

3.1. Процес управљања ризиком према стандарду ИСО 31000

Када нека организација одлучи имплементирати менаџмент ризика у свој

свакодневни живот, прво се доноси одлука о организацији система за управљање
ризицима који се одвија путем следећих процеса. Слика 1. приказује елементе важне за
процес управљања ризицима.
 Слика 1. Елементи за процес управљања ризиком

На основу претходне слике, елементи за процес управљања ризицима описују се

на следећи начин:

• Комуникација и консултација са интерним и екстерним улагачима –

заинтересованим странама, како је примерено (технолошки), на сваком нивоу
процеса управљања ризиком и посматрање процеса као целине.

• Утврђивање контекста – треба утврдити критеријуме према којима ће се

процењивати ризик и дефинисати структура анализе.

• Анализа ризика – ова анализа треба размотрити подручје потенцијалних последица

и њихову појаву.

• Вредновање ризика – поредак процењених нивоа ризика са претходно утврђеним

критеријумима и разматрање равнотеже између потенцијалних користи и
неповољних резултата.

• Обрада ризика – израда и примена специфичних трошковно – ефикасних

стратегија и акцијских планова.
• Мониторинг и преглед – неопходно је за стално побољшање пратити ефикасност
свих корака процеса управљања ризиком.

3.2. Стабло одлучивања

Стабло одлучивања пружа изврсне могућности аналитичарима и менаџерима да

представе комплексне ситуације доношења одлука. Посебно је погодно кад постоји
могућност да се ситуација доношења одлуке подели у низ мањих ситуација
одлучивања, које се у временском редоследу наслањају једна на друге, тј. када је реч о
ланчано везаним одлукама (једна врста одлука изводи се из доношења друге врсте
одлука). Стаблом одлучивања могуће је приказати анатомију сложених одлука.

Стабло одлучивања служи као графичка помоћ при доношењу одлука,

анализирању могућих исхода или процени ризика. У теорији одлучивања мора
постојати особа која ће изградити стабло одлучивања, на пример стручњак из
одређеног подручја. Главне компоненте стабла одлучивања су:

• чвор одлуке, представља одлуке које треба донети, а приказан је квадратом,

• чвор могућности/ несигурности: представља вероватноћу одређеног спољњег

догађаја на који особа која доноси одлуку нема исправне контроле,

• одлуке/последице/исходи

На слици 2. је приказан пример стабла одлучивања.

 Слика 2. Стабло одлучивања

Стабло одлучивања састоји се од серије грана које произлазе из чворова

одлучивања и чворова околности. Помичући се с лева на десно на стаблу одлучивања,
врсте чворова се наизменично миењају: увек почевши са чвором одлучивања за
основну ситуацију и настављајући са чворовима околности. Сваки пут који води кроз
стабло, од почетка до крајњих грана (с лева на десно), одвојена је логична могућност за
доноситеља одлуке. Он завршава у једној крајњој грани која је један од свеукупно
могућих крајњих резултата (исхода и последица) доношења одлуке.

3.3. Менаџер за ризик и контролу пословног ризика

Контрола ризика је била интегрални део процеса управљања ризиком још од

када је концепт управљања ризиком био замишљен. У оним фирмама где је управљање
ризиком признато као важна функција организације, напори за контролом ризика су
уопште важан део програма корпорације.

Мере контроле ризика подржавају и пребацивање и задржавање. Компаније које

осигурају све или део њиховог ризика сматрају да је искуство са губицима њихова
највреднија преговарајућа тачка са освртом на доступност, покривеност и трошкове
премија.

Сиромашно и ескалирајуће искуство са губицима се обично среће са

ограниченим постојањем покривености и вишим премијама. Организација са добрим
искуством у губицима ће вероватно наћи да осигуравајућа тржишта за своје ризике су
врло погодна.

• лична сигурност,
• сигурност аутомобила,
• могућност контроле ризика,
• заштита имовине,
• сигурност.

Спречавање губитка у свим овим областима је технички и високо

специјализована функција, и често захтева вештине стручњака. Већина спречавања
губитака и стратегија спречавања губитака и контроле су оригинално замишљене као
одговор на опажене проблеме и специфични су према том проблему.
 Иако основни приступ може бити теоретски исти, различите вештине су
захтеване. Спречавање повреда запослених очигледно захтева различиту врсту
стручности него ли умањење ризика директора, или спречавање проневере, али сви
захтевају сличну мешавину техничких вештина у намери да изаберу идеалне мере
контроле губитка, од различитих алтернатива.

Успех програма корпорације о контроли губитака зависи о квалитету

управљања који добија. Јасно је чини се из наше дискусије о ранијим неуспесима
функције контроле у организацијама у којима контрола ризиказахтева заступника у
оквиру организације: неко ко је одговоран за свеобухватну координацију функција
контроле ризика, без обзира на посебну област у којој је губитак.

Многи ауторитети верују да одговорност и ауторитет за развој тоталног

програма спречавања губитака и програм контроле треба да буду додељени једној
особи.

Менаџер за ризик, по врлини свог познавања изложености организације, и

настајућих трошкова из таквих изложености, је логично особа коме би такве
одговорности биле додељене.

Иако ће менаџер за ризик ретко поседовати широк обим способности за сажети

напор у спречавању губитака и контроли, шта њему или њој у ствари треба је
способност да препозна потребу за контролом ризика и управљачке способности
неопходне да се постигне пожељан циљ кроз напоре оних који имају посебне вештине.

Други начини уручрња улога су наравно могући. У оним фирмама у којима

сигурносни директор већ постоји, позиција индивидуе може бити увећана да укључи
одговорности за читаво спречавање губитака, не само за личну сигурност.У другим
фирмама, где не постоји сигурносни директор, одговорности за ову функцију треба да
буду додељене као део тоталне одговорности директора за спречавање губитака и
контролу. Без обзира на назив или пропорционалну суму времена посвећену само
области контроли ризика, особа мора да има чисто означење и одговорности и
ауторитета за програм.

4. ПРИМЕР ПОСЛОВНОГ РИЗИКА НА СЛУЧАЈУ КОМПАНИЈЕ СОСА – COLA

 Двадесет трећег априла 1985. године Соса – Cola Company je објавила да мења
свој 99 година стар рецепт Соке. Соке је водеће безалкохолно пиће на свету и
компанија је преузела неуобичајен ризик шепртљајући својим врло успешним
производом. Соса – Cola Company је осетила да је промена њеног рецепта нужна
стратегија да се сузбије изазов Pepsi-Cole, која је годинама нагризала тржишно водство
Соке. Нова Соке, својим слађим и мање пенушавим укусом, јасно је била усмерена на
поништење Пепсијевих тржишних вредности. Соса – Cola је потрошила преко 4
милиона долара да развије своју нову Соке и током је трогодишњег раздобља провела
тестове укуса на више од 190.000 потрошача.6

Чинило се да тестови показују да потрошачи више воле нову него стару Соке у
омеру 61 према 39 посто. Потом је Соса – Cola потрошила преко 10 милиона долара на
рекламирање новог производа.

Када је у мају 1985. нова Соке коначно уведена, није било ничег осим побуне
потрошача против нове Соке, и у том је, засигурно једном од најзапањујућих
мултимилионских доларских преокрета у историји маркетинга, компанија осетила да је
присиљена вратити натраг старо пиће под именом заштитног знака Coca Cola Classic.

Иронија је да је упоредном продајом класичне и нове Соке, Соса – Cola поново

задобила одређени део тржишног удела што га је била присвојила Пепси. Иако неки
људи вјерују да је Соса – Cola цело време намеравала поново увести стару Соке и да је
читава ствар била део лукаве маркетиншке стратегије, већина је стручњака за
маркетинг уверена да је Соса – Cola подценила приврженост потрошача старој Соке.
То није произишло из свеобухватних тестова укуса које је провела Соса – Cola, јер
тестирани потрошачи нису никада били обавештени да компанија намерава заменити
старо пиће новим уместо да их продаје упоредно.

Овај случај јасно показује да је чак добро осмишљена стратегија ризична и да

може довести до резултата за које за које се процењивало да им је вероватноћа догађаја
мала.

6
Gilpin, K., Old Coke Coming Back After Outcry by Faithful, The New York Times, 1985., стр. 13.
 ЗАКЉУЧАК

Предузећа су данас изложене многим ризицима. Предузеће се стално суочава са

ризиком тржишних промена и неизвесности. Процена и предвинање будућих исхода на
трзишту су незаобилазан елемент стратегије сваког предузећа.

Теорија и пракса су потврдиле да је системским и доследним приступом

управљању ризиком могуће минимизирати ризике које активности инвестирања носе
са собом. Менаџери и подузетници морају бити свесни свих претњи које прете
предузећу или започетој инвестицији, а самом инвеститору остављају дугове. Када
познаје ризике менаџер може направити добар програм заштите од ризика који је
изразито битан и потребан део пословања подузећа.

Улагачи су изложени пристраности, одређеним властитим склоностима у

доношењу одлука на тржишту, а фондови тако нешто код улагача искоришћавају. Ако
се инвеститор понаша у складу с одређеним пристраностима онда је лако предвидети
његово понашање, што је корисно у временима када је на тржишту ситуација лоша.
Након недавне кризе, људи су почели схватати да је бројна имовина коју су сматрали
сигурном уствари била несигурна. Зато је управљање ризиком постало важно јер се пре
вукло много ризичних потеза који се уопште нису сматрали ризичнима.

Менаџмент би требао имати слободу да ради у условима где се потенцијалне

награде од било каквих пословних одлука упоређују са ризиком који се преузима. У
таквим окружењима компаније не само да штите пословање од непредвидљивих
ризика већ и постижу компетитивну предност јер преузимају ризик с опрезом.

У доба информација, брзих промена, мањка сигурности и више могућности

потребан је одређени ниво креативности, као висок ниво пословне и финансијске
писмености.
 Литература

1. Вукичевић М., Одобашић С., Управљање ризицима, Запрешчић, 2012.

2. Gilpin, K., Old Coke Coming Back After Outcry by Faithful, The New York Times,
1985.

3. Керета Ј., Управљање ризицима, Загреб, 2004.

4. Понграц Б., Мајић Т., Управљање пословним ризицима, Технички журнал, Загреб,
2015.

5. Савић С., Станковић М., Теорија система и ризика, Академска мисао, Београд,
2012.

6. www.ef.uns.ac.rs (09.04.2018.)