Драган Симеуновић

„ТЕОРИЈА ПОЛИТИКЕ: ридер - први део (Основи политичких наука)“

Градиво за испит из Увода у политичку теорију

Bojan Živanović

4. ИДЕОЛОГИЈА

4.1. Два основна значења

Идеологија је укупнпост друштвене свести ових или оних облика социјалних обједињења.
Идеологија је специфична појава у друштвеној свести и мање или више илузорна, ограничена
свест која настаје услед дејства друштвених чинилаца.

Сам израз „идеологија“ потиче од француског филозофа Десет де Трасиа који га је користио како
би означио науку о идејама. Наполеон је називу „идеолога“ придао значење мислилаца који се
баве мрачном метафизиком.

4.2. Проблем погрешне свести

Реч идеологија служи као обезвређујуће средство слојевима који се налазе у опозицији,
првенствено пролетеријату.

4.3 Теорије о идеологији

Маркс и Енгелс – „Немачка идеологија“: Истичу се два момента:

1) Дијалектичност схватања идеологије, историчност, развојност и унутрашња противречност.

Идеологија настаје у одређеним историјским условима и под дејством одређених
чинилаца;
2) Идеолошка свест је осамостаљена и отуђена.
Идеолошки процес претвара творевине људске свести у самосталну силу над људима,
отуђену од њих – влада над људима.

Бекон истакао је да је идеологија уствари извор заблуда („погрешне свести“) у свом учењу о
идолима.

Фојербах је религију протумачио као фантастични одраз човековог бића, као људско мишљење
одвојено од његове основе, претворено у самосталну супстанцу, надсветску, надприродну,
божанску суштину.

Плеханов је указао на потребу да се унутар структуре друштвене свести разликује друштвена

психологија од идеологије.

1
Бухарин, наслањајући се на Плехановљев став, нагласио је значај момента организовања у појави
идеологије и третирао ју је као „организовану психологију“.

У интерпретацији стаљиниста, идеологија је идејна надградња, класно условљеног карактера. Она

није јединствена и њену садржину чине идеологије постојућих класа.

Гумпловиц, са друге стране, сматра да је идеологија појам који треба да се објасни друштвеним
елементима, као и Диркем.

Позитивистичка схватања настоје да раздвоје оштро идеологију и науку. Према схватању

позитивиста, треба и може да се прави јасна разлика између исказа о стварном стању чињеница
од исказа који садрже вредности и норме (стварносни и вредносни искази). Први су производ
рационалног сазнања, а други су под дејством воље, интереса, емоција...

Карл Мајнхајм творац је теорије идеолофије и она представља повезивање социологистичког и

позитивистичког третмана. Он разликује две врсте идеологија: партикуларне и тоталне:

1) Партикуларне идеологије – поједини ментални процеси и искази чија је погрешивост

последица притиска интереса, емоција и воље за сазнање, ту идеолошке појаве леже на
психолошком нивоу;
2) Тоталне идеолофије – целокупни начин схватања условљен одређеном историјско-
социјалном структуром. Укорењене у мисаоним процесима и не могу се изоловати.
Предлажу социологију знања.
Социологија сазнања (знања) треба да се дистанцира од сваког посебног положаја и да
настоји да превазиђе парцијализованост сазнања.

4.4. Савремене идеологије

4.4.1. Либералне идеологије

Рађају се у преласку феудално-сталешког у буржоаско-класно друштво.

Ово је прва класна идеологија у историји.

Бори се да моћ коју је стекла буржоаска класа институционализује у политичку власт.

Оснивач енглеског либерализма је Џон Лок, а немачког Имануел Кант.

 „Слободе су изузеци општег ропства“ – Имануел Кант;

 Природно право;
 Принцип правне једнакости;
 Принцип народне суверености;
 Држава као „ноћни чувар“;
 Антиетастатичка идеологија;
 Слободно предузетништво;
 Уставна политичка власт;

2
  Конституционализам – ограничена, правом обуздана држава;
 Одржава status quo;
 Правна држава према немачкој концепцојо, а држава која влада законима, а не људима,
према англоамеричкој;
 Парламентарна република или монархија као модел;
 Стара се о народном благостању и одржава принцип поделе власти.

Кант политику своди на јавну ствар и морал.

Бенџамин Констан је први међу либералима описао демагошки карактер плебицистичког

цезаризма. Он је показао како се демократски принципи могу изврнути у потпуну идеологију и
борио се за слободу штампе.

Адам Смит и Бентам били су либерални кономисти који су оспоравали хришћанску и

социјалнистичку идеју солидарности.

Идеолодија материјалних интериса потеже се од Хелвеција све до Бентама, а у свом обновљеном

издању нашла је место у америчкој економској и политичкој теорији неолиберализма.

Економски либерализам представља изразиту идеологију либералне олигархије.

4.4.2. Конзервативне идеологије

Јављају се око 1830. године делом Едмунда Берка „Размишљања о револуцији у Француској“.

Подржава да се разлике морају одржавати, јер су природне.

Основни мотив конзервативног става јесте страх од промена.

Значајке: љубав према истинским вредностима традиције, искрена религиозност, романтична

идеализација, филозофски скептицизам према могућнсотима човека, разочарање револуцијама и
лоше искуство с новинама уопште.

Истичу јаку ауторитарну власт из владајућих елита.

„Радикалном конзервазивизму“ припадају фашизам и нацизам.

Ако је главни непријатељ у првој етапи конзервативизма био јакобинизам, у другој ће то бити
стаљинизам.

„New Deal“ је програм који укључује међу људска права социјално-економска права радника:
право на обезбеђен посао, на стан и социјалну сигурност.

 Трећа етапа конзервативизма = нова десница („реални социјализам“)

4.4.3. Социјалистичке идеологије

3
Едуард Барнштајн је одбијао да ревизионаризам директно супротстави марксизму. За њега је
ревизионизам значио извесно рачунање са, додуше нецеловитим, марксизмом у развоју друштва,
економије и политике. Идеолошки се потврђује у захтевима за реформом, уз помоћ државе и
организовањем радника у једну партију.

4.4.4. Националистичке идеологије

Вилфредо Парето каже да би се нацистички владало, потребна је сагласност маса, али нипошто
њихово учешће.

 Нужност припадности некој нацији;

 Национална хомогенизација;
 Окренутост ирационалном.

5. ДЕМОКРАТИЈА

У Француској револуцији Робеспјер је републику и демократију означио као синониме.

Нар критикује нетеоријску и приматно историјску-идеојну демократску теорију убиђајући опасност

да демократска теорија постане моралистичка апстракција о аморалитету свакодневице.

5.2. Форме демократије

 Референдумска демократија као саставни део представничке демократије (избори);

 Представничка демократија – владавина политичких партија.

5.3. Модели демократија

5.3.1. Статички модели демократије

1) Историјско-генетски приступ – развој појма демократије;

2) Институционални приступ – служио се институционалним помоћним средствима која су
само могла реализовати принцип народног суверенитета;
3) Бихејвиористички приступ – нови облик демократије: једнострано усмеравање на
понашање бирача.
Познат по тези о „стабилизирајућој апатији“ којом се демократска теорија елите
приближила елитизму Шумпетера или Даунза.
a. Психоаналитички правац политику овде употребљава као поље патолошких
смирења – Ерих Фром: „Бекство од слободе“;
b. Теорија модерног масовног друштва Дејвида Рисмена („Усамљена гомила“) –
опасност манипулисане псеудоактивности споља вођеног човека масе;
c. Теорија стабилности Берлсона, Липсета;
4) Функционални приступ – „истраживање претпоставки“ уз помоћ збирних података:
a. Социјално диференцирање грађана;
b. Консензус крађана;

4
 c. Друштвене и економске претпоставке демократије;
d. Складност узорака организације и регулисање конфликата у друштву.
1) Друштвена једнакост;
2) Избор коцком;
3) Идеализација средњег слоја;
4) Једнаке могућности образовања;
5) Државно финансирање странака како би се успоставио минимум организационе и
финансијске једнакости, са зацело негативним учинком да се друштвене сфере понекад
превиште интегришу у државне;
6) Слобода информација;
7) Консензус грађана;

Социјалне и економске претпоставке демократије:

1) Мала држава у којој се грађани познају и могу се лако скупити;

2) Јединствени начин живота;
3) Једнакост сталежа и својине;
4) Мала, готово никаква раскош;
5) Образовање и привреда (Катрајт).

5.3.2. Динамички модели демократије

1) Дискусија о моделима демократизовања подсистема политичког система код Нашолда у

књизи под називом „Организација и демократија“. Овај правац следи модел плурализма и
уводи концепт унутрашње организацијске демократије. Сматра се најперспективнији за
страначко такмичење;
2) Стварање организационо-теоријских и комуникационо-теоријских претпоставки за
симетричко увећање партиципације грађана и ефикасности система.

Четвородмензионални модел Парсонсове школе разликује моћ, својину, престиж и образовање

као награде које воде диференцирању у четири статусне хијерархије.

7. МИР И РАТ

7.5. Традиција колективне кривице

Апсолутна доминација хришћанства донела је трајну колективну кривицу – кривицу Јевреја.

 Колективни грех политичке нечистоте

Ад хок одмазду за класну као колективну кривицу уводи Француска револуција.

Кривица класе настаје услед социјализма.

Кривица Немаца – након неуспеха нацистичког као политичког вођства у Другом светском рату.

5
Виност – супротно од невиноси -> нацистичка тенденција да истовремено униште све врсте
историјских кривица.

Свака различитост која се тумачи као супротсављеност настоји бити елиминисана.

Колективна кривица је израз духа тоталитаризма.

Џон Морит је 1794. године први пут употребио реч Балкан

7.6. О толеранцији

Толеранција не значи само уважавање другог, а још мање допуштање другоме да ради шта жели.
Толеранција подразумева истинско и функционално истовремено уважавање и себе и других
људи стално налазећи равнотежу у томе.

Срећан рад!
Ваш Европски студентски форум
#esf_fpn