1.

IZVORI TRGOVINSKOG PRAVA

1.1. Zajednički izvori trgovinskog I gradjanskog prava
1.1.1. Zakon
Pod pojmom zakon podrazumeva se najpre zakon u formalnom smislu.Pored
posebnih trgovinskih zakona, koji daju i posebne odgovore na određena pitanja u
odnosu na gradanske zakone, i kao takvi imaju prednost u odnosu na njih u materiji
poslovnog (trgovinskog) prava, i građanski zakoni se primenjuju na sva pitanja za
koja trgovinski zakoni nisu predvideli posebna rešenja.
Na drugom mestu, u formalnom smislu zakon podrazumeva i međunarodne
konvencije, koje zakon ratifikacije od parlamenta dobijaju snagu zakona i koje
sudovi primenjuju neposredno, ukoliko na osnovu njih nije donet poseban zakon.
Na trećem mestu,u formalnom smislu, termin zakon označava i normativne akte
izvršne i upravne vlasti (uredbe, pravilnici, naredbe, zaključci, odluke). Potreba za
ovim podzakonskim aktima, za razlikuju od građanskog prava posebno je izražena u
trgovinskom pravu, zbog dinamike i složenosti pravnih odnosa, pa tako zakon
određuje samo bitne principe i ima manje aktivnu ulogu od zakona građanskih prava.
1.1.2. Sudska i arbitražna praksa
Za ujednačenje sudske prakse su značajna načelna stanovišta o primeni pojedinih
pravnih normi, koja zauzimaju najviši sudovi, kao i stavovi koji se usvajaju na
sednicama predstavnika najviših republičkih privrednih sudova.
1.1.3. Pravna nauka
Kada je reč o pravnoj nauci postoji jednoglasnost da je nepodobna da bude formalni
izvor prava. Iako nije formalni izvor prava, ona može na različite načine da utiče na
zakonodavnu i sudsku praksu (uključujući i arbitražnu):
 putem kritičkih studija postojećih normativnih akata i predloga zakonodavcu;
 putem kritičkih prikaza i predloga sudskoj i arbitražnoj praksi;
 učestvovanjem u formiranju sudskih stanovišta kroz razne vidove svoje
aktivnosti-učešće u savetodavnim telima zakonodavnih i izvršnih organa,
učešće u ekspertskim grupama za izradu zakona;u svojstvu članova veća ili
sudija najviših sudova i sl.
1.2. Autonomni izvori trgovinskog prava–lex mercatoria
1.2.1. Običaji
Zakon o obligacionim odnosima koristi dva termina "dobri poslovni običaj" i
"trgovinski poslovni običaj”. U zavisnosti od kriterijuma podele, možemo razlikovati
sledeće vrste običaja:
 Vertikalni-horizontalni običaji;
 Međunarodni- nacionalni običaji (opšti, regionalni i mesni)
 Pravni običaji-faktički običaji.

1.2.2. Uzanse
Uzanse (od latinskog „usus“-običaj) su kodifikovani poslovni (trgovački) običaji i to
od strane ovlašćenog tela. Budući da uzanse nisu ništa drugo nego trgovački običaji,
zakon o obligacionim odnosima ispravno izjednačava uzanse, u pogledu primene, sa
običajima. Smatra se da uzansama treba dati hijerarhijsku prednost među formalnim
 izvorima prava u odnosu na nekodifikovane trgovačke običaje. Zavisno od oblasti
primene i subjekta donošenja, razlikuju se opšte uzanse i posebne uzanse. Kod nas
postoje samo Opšte uzanse za promet robom, koje je 1954. godine donela Glavna
državna arbitraža (kasnije Vrhovni privredni sud). Odlika ovih uzansi je opštost
(obuhvataju običaje koji su zajednički svim granama prometa robom),
jedinstvenost(važe na području cele zemlje) i potpunost(sadrže i pravila obligacionog
prava, pa se mogu primenjivati kao celovita regulativa) S obzirom na dispozitivnu
prirodu, primena uzansi se može isključiti, izričito ili prećutno, i to u celini ili
delimično.
1.2.3. Opšti uslovi poslovanja
Predstavljaju uslove pod kojima neki privredni subjekt posluje. Donose ih po pravilu,
grupacije privrednih društava ili pojedinačne transnacionalne korporacije Iako ne
predstavljaju, sami po sebi, trgovačke običaje, ipak, čineći posebno tzv. formulamo
pravo, mogu imati veliki značaj u poslovnom pravu.
Osnov primene opštih uslova poslovanja može biti:
 izričito preuzimanje u ugovor ili pozivanje na njih u ugovoru;
 ustaljena poslovna praksa zaključivanja ugovora među ugovaračima na
osnovu opštih uslova;
 konkludentnost;
 običaj
1.2.4. Trgovačke klauzule i termini
Slično opštim uslovima poslovanja i tipskim ugovorima, privredni subjekti se često
služe i tzv. trgovačkim klauzulama ili terminima.Ove klauzule i termine su donele
ovlašćene trgovačke asocijacije, kao na primer, "lncoterms", "Varšavsko-Oksfordska
pravila o prodaji CIF", itd. Ove klauzule i termini poput opštih uslova poslovanja
postaju sastavni deo ugovora na taj način što se ugovorne strane pozivaju na njih,
odnosno što ih uvrste u svoje ugovore.
1.3. Hijerarhija izvora trgovinskog prava
Polazeći od izloženih karakteristika formalnih izvora prava, a imajuéi u vidu izričito rešenje
Zakona o obligacionim odnosima u pogledu odnosa običajnih, uzansnih i dispozitivnih
zakonskih normi, utvrđena je sledeća hijerarhija izvora prava:
 imperativni zakonski propisi;
 ugovor - ako je u skladu sa imperativnim propisima i moralom (kao izvor za
ugovome strane, a ne objektivni izvor prava);
 opšti uslovi poslovanja;
 dispozitivni zakonski prepisi;
 posebne uzanse;
 posebni trgovački običaji;
 opšte uzanse;
 opšti trgovački običaji;
 sudska i arbitražna praksa;
 pravna nauka;
2. POJAM I ZNAČAJ PRIVREDNIH UGOVORA
Privredni ugovori su specifična vrsta ugovora u privredi koja se po svojim osobinama razlikuje
od svih drugih vrsta ugovora. Da bi ugovor mogao da se smatra privrednim ugovorom (ugovorom
u privredi, ugovorom robnog prometa) mora biti u pitanju pravni posao tipičan za robni promet,
da se on u tom prometu javlja masovno i skoro svakodnevno, da njegovo zaključivanje spada u
okvire redovne delatnosti privrednih subjekata i da se ugovorom regulišu pitanja u vezi sa
prometom robe i vršenja usluga u robnom prometu.
Najvažniji ugovor ove vrste. kojim se pravno prati prenos robe sa jednog pravnog na drugi, je
ugovor o prodaji robe odnosno kupoprodajni ugovor. Uz ovaj redovno se javlja i niz drugih
ugovora, kojima se omogućuje normalno odvijanje prodaje robe: ugovor o prevozu, ugovor o
posredovanju–mešetarenju, ugovor zastupanju-agenturi, ugovor o osiguranju, ugovor o kontroli
robe, ugovor o špediciji.
Uz ove ugovore, koji se neposredno javljaju u funkciji realizacije ugovora o prodaji robe, u
robnom prometu se sreću i drugi ugovori koje privredni subjekti zaključuju u cilju realizacije
svojih roba i usluga na tržištu a u okviru redovne delatnosti. To su uz ostale, ugovor o licenci,
ugovor o gradjenju, ugovor o inžinjeringu, ugovor o know-how, ugovor o faktoringu, ugovor o
forfetingu, ugovor o franšizingu, i drugi.
Treba posebno podvući, da privredni subjekti– privredna društva i preduzetnici, uključivanjem
privrednih ugovora ne regulišu sve svoje pravne odnose sa drugim subjektima prava. Oni
zaključuju i niz drugih ugovora koji nisu privredni ugovori, već ugovori obligacionog prava-tzv.
obligacioni ugovori (ugovori o zakupu poslovnih prostorija, ugovor o posluzi osnovnih sredstava,
ugovori o zalozi, ugovori o jemstvu, itd.
Privredni ugovori predstavljaju samo ugovore neposredno vezane za promet roba i usluga u
robnom prometu koji se zaključuju u okviru registrovane i redovne delatnosti privrednih
subjekata, dok su ugovori koji se zaključuju neredovno i sporadično, mimo redovne delatnosti, po
svom karakteru gradjansko–pravni ugovori i onda kada ih zaključuju i izvršavaju privredni
subjekti– subjekti privrednog prava.
3. UGOVOR O KUPOVINI I PRODAJI ROBE
Ugovor o prodaji u privredi je takav ugovor kojim se jedna strana (prodavac), kao subjekt
ugovora u privredi, obavezuje da stvar koju prodaje isporuči (preda) drugoj ugovomoj strani
(kupcu), sa istim svojstvom i da mu prenese pravo svojine, a kupac se obavezuje da prodavcu
plati cenu u novcu i preuzme stvar. Osim prava svojine, predmet prodaje mogu biti i druga prava.
Subjekti trgovinske prodaje su privredni subjekti trgovci, koji obavljaju privrednu delatnost.
Predmet trgovinske prodaje je roba, odnosno prenosivo imovinsko pravo.
Bitni elementi. Ugovor o prodaji u privredi mora sadržati određenje stvari koju prodavac prodaje.
To je bitni element ugovora o prodaji po samoj prirodi posla.
Ugovor najčešće sadrži i određenje cene koju je kupac dužan da plati. Ipak, čest je slučaj, zbog
brzine zaključivanja, da određenje cene izostane. U ovom slučaju ugovor o prodaji u privredi je
ipak punovažan, za razliku od građanske prodaje.
Ugovor o prodaj i u privredi redovno sadrži i označenje drugih elemenata, koji mogu biti bitni na
osnovu volje stranaka (ako ih stranke raspolažući autonomijom volje odrede kao bitne) rok,
mesto i način predaje, rok, mesto i način plaćanja, prevoz robe, troškovi, osiguranje u prevozu,
prelaz rizika, utvrđivanje kvaliteta i kvantiteta, ambalaža.
Ugovor o prodaji u privredi spada u:
 imenovan,
 neformalan (osim za prodaju nepokretnosti),
 sa trenutnim ili trajnim prestacijama,
 jednostavan,
 komutativan (izuzetno može biti aleatoran),
 dvostrano obavezan i teretan,
 bez obzira na svojstva ličnosti ( izuzetno intuitu personae),
 sa sporazumno određenom sadržinom (izuzetno i ugovor po pristupu).
Zavisno od svojstva a ugovornih strana l karaktera njihove delatnosti razlikuju se;

 građanska i trgovinska prodaja. Zavisno od predmeta prodaje, razlikuju se:

 prodaja pokretnih stvari i prodaja nepokretnosti i sa njima izjednačenih pokretnih stvari.
Zavisno od sedišta ugovornica razlikuju se:

 domaća i međunarodna prodaja.

Zavisno od načina plaćanja cene razlikuju se:

 gotovinska, prenumeraciona, prodaja sa obročnim otplatama i prodaja na kredit.

Zavisno od sadržine ugovora, razlikuju se:

 fiksna prodaja, prodaja na probu, prodaja sa pravom preče kupovine prodavca,

prodaja sa pravom zadržavanja prava svojine do isplate kupovne cene, prodaja po
uzorku ili modelu, prodaja sa specifikacijom.
3.1. Predmet prodavčeve obaveze i obaveze prodavca
3.1.1. Predmet obaveze prodavca

Predmet prodavčeve obaveze su redovno stvari (roba) kao proizvodi ljudskog rada koji
zadovoljavaju neke ljudske potrebe i namenjene su razmeni na tržištu, a ne neposrednoj
potrošnji.

Predmet prodaje su pokretne stvari koje su u slobodnom, a izuzetno i u ograničenom

prometu. Predmet prodaje u privredi mogu biti i nepokretnosti koje su predmet
poslovanja ili u vezi sa predmetom poslovanja privrednopravnih subjekata. U pojam robe
ne ulaze ni hartije od vrednosti ni moneta, iako su telesne pokretne stvari.

Prodavac treba da je vlasnik stvari koju prodaje. Naše pravo spada u ona koja
dozvoljavaju i prodaju tuđe stvari, s tim što, ako prodavac izvrši ugovor sa pravnim
smetnjama (evikcija) kupac ima pravo na naknadu štete i raskid ugovora. Punovažna je i
prodaja buduće stvari. Predmet ugovora o prodaji u privredi su uglavnom generične
stvari–stvari odgeđene po rodu.

Genenčne stvari, kao predmet ugovora o prodaji u privredi mogu se određivati po vrsti,
količini i kvalitetu.
 Vrsta robe mora biti u ugovoru precizno i jasno određena. Količina može biti određena
precizno ili okvirno (od...do, najmanje..najviše). I u slučaju kada nije ugovorena
tolerancija upotrebom ovih izraza, dozvoljeno je odstupanje od najviše 2%, izuzev ako se
količina utvrđuje po broju komada ili je odstupanje protivno prirodi posla.

Ugovorne strane kod ugovora o prodaji u privredi mogu ugovoriti količinu robe i
upotrebom trgovačkih termina uobičajenog značenja (vagon–označava 10.000 kg bruto,
cistemaoznačava 10.000 neto). Količina može biti i odrediva.

Kvalitet može biti određen na razne načine. Ugovome strane kod ugovora o prodaji u
privredi imaju slobodu odredivanja kvaliteta robe. Mogu postojati i imperativni
javnopravni propisi o kvalitetu, što je naročito slučaj sa životnim namirnicama. Ukoliko
nije reč o imperativnom kvalitetu, ugovome strane su slobodne da odrede kvalitet na
razne načine:

 prema specifikaciji,
 prema uzorku i modelu,
 upotrebom standarda "uobičajen kvalitet",
 upotrebom standarda "kakva -takva",
 upotrebom standarda "viđeno-odobreno".
Određivanje individualno određene stvari u ugovoru o prodaji u privredi se vrši njenim
preciznim određenjem.

Od stvarnih prava pored svojine, predmet prodaje mogu biti i stvarne službenosti
(zajedno sa povlasnim dobrom), a od ličnih službenosti pravo plodouživanja (za života
plodouživaoca). Može se prodati i zaloga, ali po pravilu ne odvojeno od duga. Mogu se
prenositi i autorska i pronalazačka, kao i tražbena prava.

Obaveze prodavca su sledće:

 predaja stvari–isporuka;
 obaveza garanci je za fizička svoj stva robesaobraznost robe;
 obaveza predaje dokumenata;
 obaveza garancije'za pravna svojstva robe;
 obaveza čuvanja robe;
 obaveza obezbeđen ja ambalaže;
 obaveza osiguranja;
 obaveza obaveštavanja.
3.1.2. Obaveza predaje stvari kupcu- isporuka
Osnovna obaveza prodavca, koja proizilazi iz samog pojma prodaje je obaveza
predaje stvari kupcu u svojinu. U pravnim sistemima gde prodaja ima oblgaciono
pravno dejstvo, kakav je naš, osnovna obaveza prodavca se sastoji u predaji stvari, a
ne prenosu svojine, iako je tačno da sama predaja ima najčešće stvarnopravno
dejstvo. Najbitniji je moment prelaska rizika sa prodavca na kupca. Rizik će ostati na
prodavcu i pored izvršene predaje kod kupovine na probu. Kod prodaje sa
 zadržavanjem prava svojine do strane prodavca, rizik ipak prelazi na kupca
momentom predaje.
3.1.3. Predmet kupčeve obaveze i obaveze kupca
Određenje pojma cene je nezavisno od načina plaćanja u gotovini, hartijama od
vrednosti, virmanom, itd.
Svaka kupovna cena iz ugovoa o prodaji u privredi mora ispunjavati određene
osobine:
1) mora biti izražena u novcu, što je tačka razgraničenja sa ugovorom o razmeni;
2) dugo vremena i za ugovor o prodaji u privredi je važilo pravilo da mora biti
određena u ugovoru ili odrediva. Ako cena nije određena ili odrediva u našem pravu
važi kategorija cene kojuje prodavac "redovno naplaéivao"u vreme zaključenja
ugovora. U njenom nedostatku "razumne cene". Pod ovom cenom se podrazumeva
tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona ne može utvrditi, onda cenu
određuje sud;
3) mora biti ozbiljna, jer se prodajom za bagatelnu cenu prikriva zapravo poklon;
4) mora biti pravična jer se u protivnom može otvoriti pitanje primene prekomernog
oštećenja ili ustanove zelenaškog ugovora.
Kupovna cena je odrediva kad je propisana od nadležnog organa, ili kad je
ugovoreno da će kupac platiti tekuću cenu. Kad je u pitanju tekuća cena, kupac
duguje cenu utvrđenu zvaničnom evidencijom na tržištu mesta prodavca u vreme
dogovorenog ispunjenja obaveze.
Obaveze kupca kod ugovora o prodaji robe u privredi su sledeće:
1) da robu primi na vreme, 2) da plati cenu, 3) ostale obaveze kupca

4. OPŠTE KARAKTERISTIKE UGOVORA O KOMISIONU

Ugovor o komisionu je takav ugovor o obavljanju privrednih usluga u kome se jedna ugovoma
strana-komisionar, obavezuje da u svoje ime,a za račun svog komitenta, zaključi neki privredni
ugovor, a druga strana-nalogodavac se obavezuje da za to plati određenu naknadu-proviziju.
Po svojim karakteristikama spada u dvostrano obavezne, imenovane, neformalne, komutativne i
teretne ugovore.
Zakon o oblingacionim odnosima prihvata koncepciju neformalnosti ovog ugovora tj. sklopljen je
kad se postigne sporazum o predmetu, a sporazum o proviziji može izostati.
Privredni značaj komisionog posla. Komisioni posao kao specijalizovana delatnost određenih
privrednih subjekata višestruki značaj. Omogućuje specijalizaciju i profesionalizaciju obavljanja
određenih privrednih usluga i doprmosi afirmaciji proizvođačkih organizacija. Profesionalizacija
omogućuje uštedu komitentima.
Pravni odnosi kod ugovora o komisionu.
Spoljašnji odnos: komitent-komisionar i unutrašnji odnos: komisionar - treće lice.
Kontinentalna koncepcija (koncepcija koja preovlađuje u našem pravu) komisionog posla građena
je na principu postojanja dva pravna odnosa: unutrašnjeg koji se zasniva na nalogu i spoljašnjeg
koji nastaje izvršenjem zaključenog ugovora o komisionu od strane komisionara, tj. zaključenjem
nekog pravnog posla iz predmeta ovog ugovora. U ovom pravnom odnosu se nalazi komisionar,
koji je zaključio ugovor u svoje ime a za račun komitenta, i treće lice.
Kao što se iz prethodnog vidi, ne formira se poseban pravni odnos između komitenta i trećeg lica,
međutim postoje 3 izuzetka od ove negacije direktnog odnosa komitent–treće lice:
 stečaj komisionarazkomitent može zahtevati izlučenje iz stečajne mase stveri koje je
predao komisionaru radi prodaje za njegov račun, kao i stvari koje je komisionar nabavio
za njegov račun;
 u slučaju stečaja komisionara: komitent može direktnom tužbom sam ostvariti
potraživanja prema kupcu ili prodavcu, dužniku komisionara;
 poverioci kcmisionara ne mogu radi naplate svojih potraživanja da preduzimaju mere
izvršenja na stvarima i pravima koje je komisionar, izvršavajući nalog stekao u svoje ime
a za račun komitenta.
4.1. Vrste ugovora o komisionu

Kriterijum podele. Zavisno od kriterijuma odgovoranosti komisionara moguće je razlikovati

komision sa klauzulom "star del credere" i bez te klauzule (običan komision).

Po predmetu ugovora, mogućeje razlikovati nekoliko modaliteta-tumačenja:

 usko-kupovina i prodaja dobara

 šire- kupovina i prodaja pokretnosti i hartija od vrednosti;
 najšire- obavljanje poverenih poslova.
Moguće je razlikovati kupovni, prodajni, komision u transportu i ostale komisione poslove.

Obični komision i komision " del credere". Obični komision se pretpostavlja. Komisionar ne
odgovara za neizvršenje obaveze trećeg, budući da je njegova obaveza obaveza sredstva, a ne
rezultata. Izuzetno, komisionar na osnovu ugovora, može preuzeti obavezu garancije
izvršenja ugovorne obaveze trećeg lica – del credere. O pravnoj prirodi ove klauzule u teoriji
postoje razna stanovišta, a prema stavu autora najispravnije je treće stanovište:

 radi se o ugovoru o jemstvu

 radi se o ugovoru o osiguranju
 to je klauzula kod ugovora o komisionu.
Prodajni komision. Kod ove vrste komisiona, komisionar se obavezuje da u svoje ime a za
račun komitenta proda trećem licu komitentovu robu ili hartije od vrednosti. Za razliku od
kupovnog, nije sporno da komitent ostaje vlasnik robe do njene prodaje trećem licu.
Komisiona prodaja predstavlja izuzetak primene pravila „nemo plus iuris ad alium transfere
potest quam ipso habet“(da niko ne može na drugoga preneti više prava nego što on ima).

Prodajni komision konsignacija, kupovni komision. Specijalnu varijantu ugovora o

prodajnom komisionu predstavlja konsignaciona prodaja, koja ima sve njegove elemente uz
dodatak obeležja ugovora o uskladištenju. Komisionar -konsignatar preuzima obavezu da
robu svog komitenta čuva na svom konsignacionom skladištu.

Kod kupovnog komisiona, komisionar se obavezuje da u svoje ime a za račun komitenta kupi
neku robu ili hartije od vrednosti od trećeg lica. Centralno pitanje je pitanje svojine na robi
dok je u državini komisionara. Svojinu na robi stiče prvo komisionar, a komitent stiče tek
onda kad robu ili hartije od vrednosti, izvršavajući obavezu polaganja računa, preda
komitentu. ·

Komision u transportu. Kod ove vrste, komisionar se obavezuje da u svoje ime a za račun
komitenta zaključi ugovor o prevozu sa prevoziocem.U većini zemalja ovaj posao se razvio u
samostalan imenovani ugovor tzv. ugovor o špediciji.

Ostali komisioni poslovi. Zavisno od predmeta ugovora o komisionu, komisionar može

praktično zaključivati sve vrste privrednih ugovora, posebno kupoprodajni ugovor. U teoriji
se otuda kupovina i prodaja često nazivaju pravim, a ostali (berzanski, bankarski,
osiguravajući) nepravim komisionim poslovima.

Samostalno istupanje komisionara. Pravo komisionara na samostalno istupanje tj. izvršenje

činidbe trećeg lica, nije jedinstveno rešeno u uporednom "pravu, ZOO prihvata koncepciju o
dozvoljenosti ovog instituta, ali ga uslovljava kumulativnim ispunjenjem tri uslova:

l) potrebno je da se radi o o robi ili hartiji od vrednosti koja ima tržišnu ili berzansku cenu,

2) potrebnio je da komitent dozvoli samostalno istupanje

3) potrebno je da se kupovina ili prodaja obavi poceni važećoj u vreme izvršenja poverenog
posla.

Obaveze komisionara su sledeće:

l) obaveza izvršenja naloga;

2) obaveza vernosti · čuvanja interesa komintenta;

3) obaveza obaveštavanja komitenta o imenu saugovarača; 4) obaveza vođenja knjiga;

5) obaveza polaganja računa.

Korelativna prava komisionara su sledeća:

1) pravo omogućavanja obavljanja posla;

2) pravo na naknadu (proviziju);

3) pravo na naknadu troškova;

4) pravo na predujam troškova;

5) pravo zakonske zaloge.

Ugovor o komisionu prestaje ispunjenjem ugovorenih obaveza, sporazumom ugovornih

strana, kompenzacijom, konfuzijom, prestankom postojanja jedne ugovorne strane, i
nemogućnošću izvršenja ugovora.
5. UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU- AGENTURA
Ugovor o trgovinskom zastupanju je takav ugovor o obavljanju privrednih usluga u kome se
jedna ugovoma strana – zastupnik (agent) obavezuje da se stalno stara da treća lica zaključuju
ugovore sa njegovim nalogodavcem (komitentnom, principalom) i da u tom smislu posreduje
između njih, kao i da po dobijenom ovlašćenju zaključuje ugovore sa trećim licima u ime i za
račun nalogodavca, a druga ugovorna strana nalogodavac se obavezuje da mu za svaki zaključeni
ugovor isplati određenu naknadu -proviziju. Po karakteristikama je dvostrano obavezan,
imenovan, komutativan i teretan ugovor.
Zaključenje ugovora. S obzirom da ZOO prihvata koncepciju formalnosti ugovora o trgovinskom
zastupanju, ovaj ugovor nije zaključen sve dok ne bude sačinjen u pisanoj formi. Zahtev pisane
forme je ispunjen ako ugovome strane razmene pismena ili se sporazumeju nekim drugim
sredstvom koje omogućava da se sa izvesnošću utvrde sadržina i davalac izjave. Kad je reč o
zastupanju u Spoljnotrgovinskom prometu, ratio legis(pravni smisao) pisane forme je u državnom
nadzoru nad spoljno trgovinskim prometom.
Vrste trgovinskog zastupništva u zavisnosti od kriterijuma podele mogu biti:

1) lokalni–generalni zastupnik ( po području delatnosti);

2) posebni–opšti (po obimu delatnosti);
3) stalni trgovnski'agent -putujući trgovinski agent (po lokaciji);
4) agent u robnom prometu-prometu HOV-berzanski agent · pomorski agent ~ agent osiguranja
(po predmetu zastupanja);
5) obično zastupništvo (zastupnik odgovara samo za stručan izbor trećeg lica) zastupnik del
credere (zastupnik odgovara i za izvršenje obaveze trećeg lica) -po odgovornosti zastupnika;
6) zastupnik domaćih · stranih subjekata (po mestu obavljanja i izvoru prava:);
7) isključivi (ovlašćen na zastupanje celog proizvodnog programajednog nalogodavca) ·
konurentni zastupnik (ima više zastupnika) po odnosu konkurencije.

Pravni odnosi. U našem pravu je prihvaćeno rešenje o dvostrukom pravnom odnosu iz celovitog
posla zasupanja: unutrašnji pravni odnos, koji se zasniva na nalogu i spoljašnji, koji je
punomoćničke prirode i koji nastaje izvršenjem zaključenog ugovora o zastupanju od strane
zastupnika, tj. zaključenjem nekog pravnog posla iz predmeta ovog ugovora. U ovom pravnom
odnosu zastupnik je dužan da obavesti treće lice s kojim sklapa ugovor da istupa u ime
zastupanog. Obaveze zastupnika su sledeće:
l) obaveza izvršenja naloga;
2) obaveza učestvovanja u zaključivanju posla sa trećim licem;
3) obaveza staranja o interesima nalogodavca;
4) obaveza obaveštavanja nalogodavca;
5) obaveza vodenja zastupničkog dnevnika;
6) obaveza vernosti -čuvanja poslovne tajne;
7) obaveza vraćanja stvari datih na upotrebu;
8) obaveza polaganja računa nalogodavcu;
9) obaveza zaključenja ugovora sa trećim licem;
10) obaveza primanja ispunjenja;
11) polaganje računa pre određenog roka.
 Radi boljeg pregleda možemo izdvojiti na isti način i sledeća prava zastupnika:
l) pravo omogućavanja obavljanja posla;
2) pravo obaveštavanja;
3) pravo na naknadu (proviziju);
4) pravo na naknadu troškova;
5) pravo zaloge zakonsko pravo zaloge na stvarima koje je naplatio za nalogodavca po
njegovom ovlašćenju, kao i na nalogodavčevim stvarima.

Ugovor o zastupanju prestaje ispunjenjem ugovorenih obaveza, sporazumom ugovornih strana,

kompenzacijom, konfuzijom, prestankom postojanja jedne ugovorne strane i nemogućnošću
izvršenja ugovora.

6. UGOVOR O USKLADIŠTENJU

Skladišni ugovor je onaj ugovor kojim skladište (skladištar) preuzima na sebe obavezu da za
određeno vreme čuva materijalna dobra deponenta (ostavioca) i da mu ih po isteku roka čuvanja
vrati, a deponent (ostavilac) se istovremeno obavezuje da će za tu uslugu skladištu (skladištaru)
platiti ugovorom utvrđeni iznos - proviziju.

Skladišni ugovor je formalni ugovor, jer se smatra da je on zaključen kada skladištu (skladištem)
deponent (ostavilac) preda na čuvanje materijalna dobra i kada se od njega dobije pismena
potvrda o prijemu stvari na čuvanje. Skladištni ugovor je dvostrano obavezan i teretan.

Skladišni ugovori mogu da budu pojedinačni ili generički u zavisnosti da li se radi o čuvanju
individualno određenih stvari ili zamenjivih materijalnih dobara.

Zaključivanje ugovora o uskladištenju. Ugovor o uskladištenju je zaključen onim trenutkom kada

ostavilac (deponent) preda skladištu materijalna dobra i od skladišta dobije potvrdu o tome, što
znači da ova vrsta ugovora spada u red realnih ugovora.

Prava i obaveze skladišta.

Zaključenjem ugovora o uskladištenju, skladište stiče pravo na :

l) proviziju koja je ugovorom utvrdena, kao i na naknadu troškova koje je skladište imalo;

2) zalogu i pridržaj, zatim na prodaju uskladištenih materijalnih dobara u slučaju da im preti kvar
ili druga opasnost, kao i za izmirenje svojih potraživanja.

Prava i obaveze deponenta. Zaključenjem ugovora o uskladištenju, deponent ima pravo da:

1) od skladišta zatraži izdavanje robe pre ugovorom utvrđenog vremena;

2) od skladišta traži naknadu za izgubljene 1 oštecene stvar!;

3) raskine ugovor o uskladištenju ukoliko se skladište ne pridržava ugovorom utvrđene obaveze;

4) od skladišta traži striktno pridržavanje ugovorenih obaveza.

 Sa druge strane deponent je dužan da:

1) skladište obavesti o svojstvima stvari koje se deponuju;

2) skladištu povremeno plati ugovorom utvrđene obaveze;

3) skladištu nadoknadi sve troškove koje je ono imalo u vezi sa uskladištenjem materijalnih
dobara deponenta.

Prestanak ugovora o uskladištenju:


ispunjenjem ugovorenih obaveza;

sporazumom ugovornih strana;

kompenzacijom;

konfuzijom;

prestankom postojanja jedne ugovome strane; nemogućnošću izvršenja ugovornih
obaveza.
7. UGOVOR O ŠPEDICIJI

Ugovor o špediciji je takav ugovor o obavljenju privrednih usluga u kome se jedna ugovorna
strana -špediter obavezuje da radi prevoza odredene stvari zaključi u svoje ime a za račun
nalogodavca ugovor o prevozu i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza, kao i da obavi
ostale uobičajene poslove i radnje,a druga strana- nalogodavac se obavezuje da mu isplati
određenu naknadu -proviziju.

Bitni elementi ovog ugovora su organizovanje prevoza i drugih uobičajenih poslova i radnji.
Ugovaranje naknade nije bitan element.

Ugovor o špediciji spada u neformalne ugovore, špediterska potvrda i nalog nalogodavca

predstavljaju dokaz ad probationem. Ugovor o špediciji ne moze biti zaključen ćutanjem
špeditera povodom naloga komitenta.

Posao špedicije ima ima najviše dodirnih tačaka, sa prevozem. Razlike su što špediter uglavnom
ne obavlja posao prevozilaca, već organizuje prevoz. Špediter pored ovih faktičkih radnji
(pakovanja, sortiranja, obeležavanja) obavlja i niz pravnih radnji. Takode jedna od važnih razlika
od prevoza je i u pogledu odgovornosti, pa je tako odgovornost špeditera po pravilu
neograničena,a odgovornost prevozioca ograničena.

Od komisiona se razlikuje po delatnosti: delatnost špedicije je organizacija otpreme robe i

uobičajeni poslovi u vezi sa tim, dok je delatnost komisiom zaključenje određenih privrednih
ugovora po nalogu komintenta.

U okviru ugovora o špediciji možemo razlikovati dve vrste pravnih odnosa i to:

l) odnos nalogodavac -špediter; to je odnos iz zaključenog ugovora o špediciji;

2) odnos špediter-treće lice; to je odnos iz nekog ugovora koji špediter zaključi u svoje ime i za
račun svog nalogodavca (ugovor o prevozu, ugovor o uskladištenju).
Obaveze špeditera su:

1) organizacija transporta robe od jednog mesta do drugog, sa pažnjom dobrog stručnjaka

U ovom cilju dužan je preduzeti niz pravnih i faktičkih radnji potrebnih da roba stigne do
odredišta, osim posla prevoza.

U pravne radnje spadaju: preuzimanje robe; kontrola količine, težine, stanja, itd; zaključenje
raznih ugovora.

U faktičke radnje spadaju: pakovanje robe; dovoženje i odvoženje; utovar i istovar;

obeležavanje i sortiranje.

Treba napomenuti i sledeće važne obaveze špeditera:

 obaveza pridržavanja uputstava i naloga; ugovor o špediciji ima svoju građanskopravnu

osnovu u ugovoru o nalogu, pa je iz toga špediter dužan da se drži upustava i naloga, a
posebno naloga o pravcu puta, sredstvimai načinu prevoza, izboru prevozioca, skladištara
i osiguravača.
 obaveza čuvanja robe; ugovor o špediciji ima elemente i ugovora o ostavi, pa je špediter
dužan i da čuva robu pažnjom dobrog stručnjaka. Može je predati odgovarajućem
skladištu, a obaveštavanjem o preuzetom komintenta odgovara samo za culpa in
eligendo.
 obaveza obavljanja carinskih radnji; špediter je dužan obaviti carinske radnje lično i na
stručan način.
 osiguranje robe; ova obaveza postoji samo ako je ugovorom precizirano.
 obaveza polaganja računa svom komintentu nakon obavljenog posla;
Pored obaveza kojima smo se do sada bavili, špediter raspolaže i određenim pravima, dakle
on ima:

 pravo na proviziju;
 pravo na naknadu troškova, ali ne režijskih;
 zakonsko pravo zaloge na robi, radi obezbeđenja svojih potraživanja prema komintentu;
 pravo da sam izvrši, potpuno ili delimično, prevoz robe čija mu je otprema poverena, kao
i druge poslove obuhvaćene nalogom. Pravo na samostalno istupanje špeditera se
pretpostavlja.
S obzirom na složenost ugovora o špediciji, koji podrazumeva preduzimanje velikog broja
raznovrsnih radnji, odgovornost špeditera nije regulisana na jedinstven način, već se pravi sledeća
razlika:

 odgovornost za vlastite radnje i propuste;

 odgovomost za prevozioca i skladištara · odgovara samo za pravilan izbor;
 odgovornost za angažovane druge špeditere.
 Kada govorimo o ugovoru o špediciji, moramo se osvrnuti i na posebne vrste špedicije:

1) del credere špedicija, preuzimanje višeg stepena odgovomosti uz uveéanu naknadu, u kom
slučaju se uspostavlja solidarna odgovornost špeditera i lica kojima se služi;

2) fiksna (paušalna) špedicija, koju karakteriše postojanje fiksne naknade;

3) zbima špedicija, otpremanje robe više komitenata na prevoz jednim prevoznim

sredstvom,jednim ugovorom o prevozu i jednom prevoznom ispravom.

Ugovor o Špediciji prestaje na isti način kao i svi do sada obrađeni ugovori.

8. UGOVOR O OSIGURANJU

Ugovorom o osiguranju se jedna ugovoma strana (osiguravač,osigurač), obavezuje da će drugoj

ugovornoj strani (osiguraniku) ili nekom trećem licu, ako nastupi slučaj predviđen ugovorom,
isplatiti određenu sumu novca ili naknaditi štetu. Osiguranik se sa svoje strane, obavezuje da
osiguraču plati određenu sumu novca (premiju osiguranja).

U zavisnosti od kriterijuma razlikujemo: pomorsko, kopneno i vazdušne osiguranje;

imovinsko i lično osiguranje, kao i osiguranje od odgovornosti i obavezno i dobrovoljno
osiguranje.

Po pravilu osiguranje je dobrovoljno.Obavezno osiguranje može se ustanoviti zakonom, i to od

rizika koji ugrožavaju treće lice i od rizika koji predstavljaju opštu opasnost.

Ugovor o osiguranju je konsesualan ugovor, što znači da za njegovo uključenje nije obavezno
ispunjenje određenje forme; činjenica da postoji isprava.

U osiguranju (polisa) nije bitan uslov za postojanje ugovora, već samo dokaz da je ugovor
zaključen. Ugovor o osiguranju je uvek po pristanku”, što znači da su odredbe ugovora unapred
utvrđene, te ugovorne strane nemaju mogućnost da vrše neke bitne izmene u uslovima.

Najznačajniji elementi ugovora o osiguranju su: predmet osiguranja, osigurani slučaj,

osigurana suma i premija osiguranja.

Obično se smatra da je predmet osiguranja sam rizik kome su izložena neka lica (npr.smrt,
saobraćajna nesreća) ili neka stvar (npr.požar, krađa, grad).

Osigurani slučaj je događaj za čije nastajanje se vezuje obaveza osigurača da isplati ugovorom
utvrdenu sumu, osiguranu sumu. Ova se suma kod ličnog osiguranja određuje ugvorom u fiksnom
iznosu, dok je u imovinskom osiguranju ona samo jedan od elemenata na osnovu kojih se
obračunava naknada.

Premija osiguranja je suma novca koju osiguranik plaća osiguravaču, odjednom ili u
ugovorenim ratama.

Imovinsko osiguranje:
l) osiguranje stvari (od požara, poplave, osiguranje useva i plodova);

2) osigumaje od odgovornosti (od opšte odgovornosti, za štete od motornih vozila);

3) osigumaje potraživanja (kredit);

4) transportno imovinsko osiguranje.

Lično osiguranje:

1) osiguranje života (osiguranje za slučaj smrti, mešovita osiguranja);

2) osiguranje od posledica nesretnog slučaja (osiguranje putnika ujavnom prevozu, osiguranje

vozača).

Transportno osiguranje. Transportni rizici se dele na osnovne (saobraćajne nesreće, požar),

dopunske rizike (istovar, pretovar, krada) rizike prirodnih mana, svojstava robe (rđanje, lom,
sušenje), ratne i političke rizike.

Reosiguranje. Ugovor o reosiguranju predstavlja takav ugovor kojim jedna strana, reosiguravač,
preuzima obavezu da drugoj ugovornoj strani, osiguravačuf plati deo iznosa ili čak 1 sav iznos
koji je ovaj platio ili treba da plati osiguraniku ili osiguranicima, a osiguravaé preuzima obavezu
da reosiguravaéu plati određenll premiju. U suštini reosiguranje je osiguranje osiguranja kojim se
postiže disperzija rizika po vertikali. Reosiguranje pretpostavlja postojanje punovažnog ugovora
O osiguranju. Dejstvo odnosa reosiguranja je ograničeno na odnos između osiguravača i
reosiguravača. I ugovor o reosiguranju karakteriše načelo dobre vere.

Ugovor o reosiguranju karakteriše i načelo obeštećenja, a reosiguravača načelo istovetne sudbme

sa osiguravačem. lsplatom naknade iz reosnguranja, reosnguravač stupa u prava osiguravača
prema trećem odgovornom licu.

Pravna teorija i poslovna praksa poznaju:

 potpuno reosiguranje;
 reosiguranje srazmernog dela rizika;
 reosiguranje viška rizika;
 reosiguranje viška šteta;
 reosiguranje viška gubitka.
Prava i obaveze osiguranika. Prilikom zaključivanja ugovora o osiguranju osiguranik ima
obavezu da osiguraču prezentuje tačne podatke o osiguranom predmetu i da ga obaveštava o svim
značajnim promenama u vezi sa osiguranom rizikom, stanjem predmeta, kao i drugim
činjenicama koje su od direktnog značaja za dati ugovor o osiguranju. Takođe postoji dužnost
osiguranika da upozori osigurača o činjenicama koje mogu da utiču na procenu rizika. Ova
obaveza osiguranika traje sve vreme važenja ugovora o osiguranju.

Osnovna obaveza osiguranika je plaćanje premije osiguranja. Osiguranik ima obavezu da bez
odlaganja obavesti osigurača o nastalo osiguranom slučaju. Ovi rokovi su kratki iz praktičnih
razloga, jer omogućavaju osiguravaču da utvrdi pravo stanje stvari i uzroke zbog kojih je šteta
nastala. Osiguranik je obavezan da preduzme sve potrebne mere radi spasavanja osiguranog
predmeta. Isto tako, on je obavezan da osigurane stvari koristiti na propisan način. Osiguranik
ima pravo da:

 od osiguravača traži da se pridržava ugovorenih obaveza;

 raskine ugovor o osiguranju ako se osiguravač ne pridržava ugovorenih obaveza.
Prava i obaveze osiguravača. Prilikom zključivanja ugovora o osiguranju osiguravač ima
obavezu da osiguraniku preda pravila ili uslove osiguranja, i da o zaključenom ugovoru izda
polisu osiguranja.

Opšta obaveza osiguravača je da prilikom izvršavanja ugovora o osiguranjuš postupa sa

pažnjom dobrog stručnjaka.

Kada nastupi osigurani slučaj, osiguravač ima obavezu da nadoknadi štetu osnguraniku ili da
isplati osiguranu sumu. Ova isplata se mora obaviti u roku od 30 dana od prijema potrebnih
dokaza za isplatu štete ili osigurane ·sume.

Kod imovinskog osiguranja, ako je osiguravač nadoknadio štetu osiguraniku on ima pravo da
zahteva od osiguranika (naručioca osiguranja) da mu omogući regfesne zahteve prema
odgovornom licu.

Abandon i franšiza. Dok je u plovidbenim osiguranjima pravilo da se nakon nastupanja

osiguranog slučaja može prepustiti osiguravaču oštećena stvar i od njega zahtevati isplata pune
svote osiguranja, u svim drugim vrstama osiguranja je pravilo da je to moguće ako je izričito
ugovoreno-abandon ili prepuštanje.

U ugovoru o osiguranju stvari može biti određeno da će osiguranik snositi deo štete ako se dogodi
osigurani slučaj. Franšize mogu biti integralne i odbitne.

Kod integralne, štete do određenog iznosa se ne nadoknađuju, a ako prelaze iznos franšize,
nadoknađuju se u potpunosti. Kod odbitne se iznos franšize uvek odbija od utvrđene štete, pa ako
je šteta manja ona se neće nadoknađivati, a ako je veća osiguraniku će se isplatiti razlika između
iznosa franšize i iznosa štete. Osiguravač ima obavezu da osiguraniku nadoknadi nužne i korisne
predmete koje je on imao, odnosno koristio radi spašavanja predmeta koji je osiguran ili radi
smanjenja štete koju je osiguravač dužan da nadoknadi osiguraniku.

Osiguravač ima pravo da:

 od osiguranika naplati iznos predviđen ugovorom;

 raskine ugovor ukoliko se osiguranik ne pridržava ugovorenih odredbi
Ugovor o osiguranju zbog svojih specifičnosti prestaje na jedan od sledećih načina:

 ispunjenjem ugovorenih obaveza;

 sporazumom ugovornih strana;
 kompenzacijom;
  konfuzijom;
 prestankom postojanja jedne ugovorne strane;
 raskidom ugovora od stranejedne ugovorne strane;
 prestankom rizika osiguranja;
 neplaćanjem premije od strane osiguranika;
 poništenjem ugovora na osnovu zakonskih odredbi;
 usled promene prava korišćenja ili promene prava vlasništva na osiguranom predmetu.
9. UGOVOR O ORGANIZOVANJU PUTOVANJA
Ugovor o organizovanju putovanja je takav ugovor kojim se organizator putovanja obavezuje da
pribavi putniku skup usluga koje se sastoje od prevoza, boraVka i drugih usluga, koje su sa njima
vezane, a putnik se obavezuje da organizatoru plati jednu ukupnu (paušalnu) cenu.
Pravni odnosi u ovom pravnom poslu se zasnivaju neposredno između organizatora putovanja i
putnika. Preovlađujući stav pravne teorije je da je za postojanje ovog ugovora neophodno
postojanje najmanje dve usluge, koje se sastoje od prevoza ili boravka, odnosno samog prevoza i
neke druge usluge. Usluge čine nedeljivu celinu, nastalu prodajom od strane organizatora.

Ugovor o organizovanju putovanja zaključuju ugovorne strane: organizator putovanja i putnik.

Ovaj ugovor je dvostrano obavezan, teretan, komutativan,

imenovan, po pravilu ugovor po pristupu i neformalan ugovor. Organizator prilikom zaključenja

izdaje putniku potvrdu o putovanju, koja i nije uslov nastanka ugovora. Ona je dokaz sklopljenog
ugovora, a služi i da informiše putnika o putovanju. Neizdavanje potvrde ili njena netačnost ima
za sankciju odgovornost za štetu organizatora.

U momentu zaključenja putnik ne postaje poverilac davaoca turističke usluge, već to može postati
tek tokom njegovog izvršenja, ako do izvršenja dođe. Ovo stoga što je u momentu zaključenja
putnik kao korisnik samo odredivo lice. Otuda, potvrda, kao i program putovanja nisu ni
legitimacioni papiri ni znaci.

Obaveze organizatora putovanja:

 pružanje adekvatne usluge, prema dobrim običajima profesije

 staranje o pravnim interesima putnika, saglasno dobrim poslovnim običaj ima "mora
činiti i nemoguće da bi pružio potpunu satisfakciju svojim klijentima"i uz to "u svakoj
prilici postupati sa pažnjom i mnogo poštenja";
 obaveza obaveštavanja putnika o cenama i uslovima prevoza, boravka, na sanitarne i
monetarne i druge administrativne propise.
Obaveze putnika:

 obaveza plaćanja cene u vreme kako je ugovoreno, odnosno uobičajeno;

 obaveza saradnje, koja ima dva Vida: blagovremena predaja svih potrebnih podataka; ·
obaveza putnika da se stara da on lično i njegov prtljag ispunjavaju uslove predviđene
graničnim, carinskim, sanitarnim i drugim propisima.Neizvršenje je sankcionisano
naknadom štete organizatoru putovanja.
 Posebna prava i obaveze ugovornih strana. Ugovor sa trajnim izvršenjem i sukcesivnim
prestacijama, kao što je ovaj, po prirodi stvari, nosi sa sobom niz nzika usled promena okolnosti,
aleatornosti prelaska državnih granica i rizika transporta. Upravo zbog toga je zakonodavac
predvideo posebna prava i obaveze vezane za ovaj ugovor. Zakon o obligacionim odnosima
reguliše:

 zamenu putnika,
 odustanak putnika i organizatora putovanja
 povećanje cene,
 izmenu programa putovanja.
10. UGOVOR O ANGAŽOVANJU UGOSTITELJSKIH KAPACITETA(UGOVOR O
ALOTMANU)

Ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta jc takav ugovor kojim se jedna ugovorna strana
ugostltelj, obavezuje da u toku određenog vremena stavi na raspolaganje turističkoj agenciji
određeni broj ležaja u određenom objektu, kao i da pruži ugostiteljske usluge licima koje uputi
agencija i da joj plati određenu proviziju, a druga ugovorna strana -turistička agencija se
obavezuje da nastoji da te kapacitete popuni, odnosno obavesti u utvrdenim rokovima da to nije u
mogućnosti, kao i da plati cenu pruzemh usluga, ukoliko je koristila angažovane hotelske
kapacitete.

Ugovor o alotmanu je dvostrano obavezan, teretan, sa trajnim prestacijama, formalan po samom

zakonu i po pravilu tipski i imenovan ugovor.

Postoji više vrsta ovog ugovora:

l) ugovor o alotmanu sa pravom odustanka turističke agencije;

2) ugovor o alotmanu sa pravom opcije turističke agencije;

3) ugovor o alotmanu bez prava odustanka turističke agencije.

Alotman sa pravom opcije predstavlja modalitet prema kome agencija ima samo ovlašćenje da u
određenim rokovima obavesti ugostitelja da će koristiti kapacitete, pri čemu je ugostitelj dužan da
pruži usluge gostima koje pošalje agencija.

Alotman bez prava odustanka agencije se može izričito ugovoriti. Ovim ugovorom agencija
preuzima obavezu da popuni angažovane kapacitete, a ako to ne učini, dužna je da plati
ugostitelju naknadu po neiskorišćenom krevetu.

Obaveze agencije su sledeće:

 obaveza popunjavanja angažovanih kapaciteta;

 obaveza obaveštavanja o popunjavanju dostavom liste gostiju
 obaveza pridržavanja ugovorenih cena
 obaveza plaćanja ugostitelj skih usluga na predviđen način
 obaveza izdavanja vaučera.
Sa druge strane obaveze ugostitelja su sledeće:

 obaveza stavljanja na korišćenje smeštajnih kapaciteta

 obaveza pružanja ugovorenog kvaliteta usluga
 obaveza nemenjanja cena usluga
 obaveza plaćanja ugovorene ili uobičajene provizije agenciji na promet ostvaren na
osnovu ugovora o alotmanu.
Prestanak ugovora o alotmanu:

 ispunjenjem ugovornih obaveza;

 jednostranim raskidom ugovora;
 sprazumom ugovornih strana;
 prestankom postojanjajedne ugovorne strane;
 kompenzacijom;
 konfuzijom.