PREDUZETNIŠTVO - FAKTOR PROCESA PROIZVODNJE

(INOVATIVNA ORGANIZACIJA)
MANAGEMENT - FACTOR OF PRODUCTION PROCESS
(INOVATIONAL ORGANIZATION)
Prof. dr Milorad D. Pavličić1 1 Mašinski fakultet, Dositejeva 19, Kraljevo, tel.036/336-866

Rezime: Preduzetništvo je organizaciona veština vlasnika kapitala koji započinju ili nastavljaju
svoj samostalni posao. U uslovima tranzicije, preduzetništvo je jedna od razvojnih šansi.
Ishodište preduzetništva je privatna svojina, a njegov pojavni oblik su inovacije različite vrste.
Preduzetništvo se ovde tretira kao factor proizvodnje, jer se njime inoviraju svi elementi
procesa:rad, sredstva za rad i predmeti rada. I ne samo to. Preduzetništvo predstavlja inovaciju
organizacione strukture i svih njenih funkcija. Otuda se privredni subjekti takvih karakteristika i
definišu kao inovativne organizacije.
Ključne reči: preduzetništvo, organizaciona veština, inovacija, invencija, otkriće

UVOD
Aktivnosti preduzeća u organizovanju procesa proizvodnje u osnovi se svode na ekonomisanje
elementima toga procesa. Upravljačka i rukovodilačka funkcija nastoje da optimalno
iskombinuju resurse proizvodnje i ostvare cilj poslovanja preduzeća. Prihvativši staru
ekonomsku tvrdnju da je zemlja opšti predmet rada, ekonomske teorije, elemente procesa
proizvodnje tretiraju tripartitno: 1. rad, 2. sredstva za rad i 3. predmeti rada, odnosno
dvopartitno: 1. rad i 2. kapital, i sa toga aspekta analiziraju ponaosob njihovu ulogu u procesu
proizvodnje robne vrednosti. One su svoje ekonomske modele zasnovale na objektivističkim
uslovima, ne baveći se dominantno drugim značajnim faktorima procesa proizvodnje: vremenom
kao neobnovljivim faktorom, prostorom kao definisanim i datim ambijentom i organizacionim
veštinama u kombinovanju svih elemenata. Medjutim, novo vreme neumitno traži nova rešenja i
odgovore na stara ekonomska pitanja: šta, kako i za koga proizvoditi? Šta više, nova ekonomija
definiše nove ekonomske paradigme: ekonomiku ponude, ekonomiju znanja, digitalizaciju,
virtuelizaciju, molekularizaciju, konvergenciju, neposrednost, inovativnost, globalizaciju i
iverzibilnost ekonomskih dogadjaja [1]. Nove ekonomske kategorije zahtevaju i redefinisanje
nekih osnovnih ekonomskih postulata, ali i fluidno pomeranje "tačke gledišta" za svaki novi
ekonomski odgovor. Sasvim je očigledno da se takva fluidnost može postići isključivo
preduzetništvom, tim četvrtim, odnosno trećim faktorom procesa proizvodnje, tom specifičnom
organizacionom veštinom kombinovanja uspeha, rizika I neizvesnosti, s jedne, i borbenosti,
motivisanosti i znanja, s druge strane.

1. POJAM, ELEMENTI I FAKTORI PREDUZETNIŠTVA

Pri definisanju pojma preduzetništva javljaju se različite teorijske i praktične kontroverze.
Izgleda kao nepisano pravilo da se kao i kod drugih zvučnih I dominantnih ekonomskih termina,
koji su naizgled sami po sebi jasni i precizni, i pod pojmom "preduzetništvo" podrazumevaju
različite ekonomske sadržine. Razloge tome, pored ostalog, verovatno treba tražiti u činjenici da
još uvek ne postoji jedinstvena, opšte prihvaćena i konvencionalna definicija preduzetništva.

Ilustracije radi, daje se pregled nekih mišljenja:

- preduzetništvo je tradicionalno menadžerstvo [2],
- preduzetništvo je inovaciona aktivnost [3],
- preduzetništvo podrazumeva optimalan izbor proizvodne funkcije preduzeća [4],
- preduzetništvo je odlika čoveka koji investira [5] i sl.

Iz prethodnih gledišta, očigledno je, dakle, da se nužno mora napraviti razlika izmedju termina
"preduzetništvo" i termina "preduzetnik", jer je u prvom slučaju reč o organizacionoj veštini, a u
drugom o licu koje sopstvenim kapitalom započinje samostalan posao. Nekada se termini
"preduzetništvo", "preduzetnik" i "privatnik" koriste kao sinonimi, što je takodje vrlo pogrešno,
jer svi privatnici nisu preduzetnici i nemaju organizacione veštine koje doprinose uvećavanju
njihovog angažovanog kapitala. Samo ono lice koje ,,organizuje neki posao sa ciljem da prisvoji
dobit, ali i snosi rizik tog posla" [6], koje stalno inovira, stvara šanse, izbegava rizike, uočava
pretnje i traži nove mogućnosti, poseduje tu značajnu organizacionu veštinu koju nazivamo
preduzetništvo. Ishodište preduzetništva su organizacija i efikasnost. Nije preduzetništvo nikakva
"pljačkaška ekonomija" (Šumpeter) [7], koja otima proizvodnu delatnost drugih ljudi, nego je
faktor proizvodnje koji poboljšava postojeću kombinaciju proizvodnih činilaca i zasniva bolju i
efikasniju organizaciju. Nema preduzetništva bez konkurentnosti i bez privatne svojine. Otuda
državno I kolektivno preduzetništvo i nisu preduzetništvo u pravom smislu te reči. Država nema
konkurenciju, jer je po definiciji najjači ekonomski i politički autoritet na sopstvenom prostoru, a
sama sa sobom se ne može uporedjivati. Kolektivistički sistemi, zasnovani na oblicima svojine
koji dominantno nisu privatnog karaktera, takodje ne stvaraju šansu za razvoj preduzetništva.
Doduše, postoje više ili manje preduzimljivi privredni rukovodioci, koji motive za svoju
preduzimljivost ne zasnivaju na savladjivanju rizika u sticanju dobiti, nego su više ličnog
karaktera i služe sopstvenoj reklami i bez imovinske su koristi. Pravo preduzetništvo je samo
individualno preduzetništvo, jer je preduzetništvo "individualna sposobnost ljudi koja se može
povećavati obrazovanjem I iskustvom, ali koja se ne može instalirati ljudima koji su nemoćni da
u privrednom okruženju prepoznaju unosne poslove, otkriju rizike njihovog obavljanja i metode
pomoću kojih se najefikasnije ostvaruju" [8].

Preduzetništvo je inoviranje faktora proizvodnje, stvaranje novih ideja u organizaciji u celini i

snošenje rizika za donete poslovne odluke. Prava preduzetnička maksima je scrap and build
postupak, koji se svodi na postupak odbaci i stvaraj novo [9], čime preduzetništvo postaje
"pojavni oblik vlasničke slobode i manifestacije nemirnosti ljudskog duha" [10]. U uslovima
tranzicije, kojima je već duži niz godina izložena i naša privreda, vlasnici malih i srednjih
preduzeća nisu samo preduzetnici, nego moraju biti i menadžeri, moraju posedovati
odgovarajuća znanja o upravljanju i rukovodjenju procesom proizvodnje. U takvim uslovima se
ne može povući stroga demarkaciona linija izmedju preduzetništva i menadžmenta, što praktično
i nije neophodno, jer se preduzetnička ideja realizuje menadžerskim metodama njenog
tvorca.Takva praktična činjenica, da se u ličnosti vlasnika kapitala nužno sjedinjuju osobine
preduzetnika i menadžera, upućuje na liderstvo. Menažment kvalitetom postaje neophodnost, jer
"lideri uspostavljaju jedinstvo ciljeva i vodjenja organizacije. oni treba da stvaraju i održavaju
interno okruženje, u kojem osoblje može u potpunosti da učestvuje u ostvarivanju ciljeva
organizacije" [11].
Rečju, preduzetništvo je korišćenje promena koje su se dogodile ili su na putu da se dogode.
Preduzetništvo je kreativnost, koja je pored neophodnog znanja, prevashodno oslonjena na
intuiciju. Intuicija se dobro može definisati sledićim stavovima, koji nisu stavovi racionalnog
mišljenja:
- namera nije bitna,
- potisnite ego,
- nema sigurnog znanja,
- red je funkcija razuma, a intuicija ne poznaje red,
- ne tražite pomoć, sledite unutrašnja čula [12] i sl.

Intuicija stvara šanse i rizike. Ona je i pokretač inovacija. Samo to i ništa više. Ozbiljne
ekonomske odluke se ne donose na bazi intuicije. Racionalnost, kojom se ekonomija kao nauka
ponosi, služi kao filter svih ideja.

2. INOVACIJE I PREDUZETNIŠTVO

Pojavni oblik preduzetništva su inovacije. Po društvenoj dimenziji one se definišu kao društvene,
društveno-tehničke i čisto tehničke inovacije. Po stepenu inovativnosti (promena) dele se na
radikalne, revolucionarne, evolutivne, trivijalne i periferne. Sve su sa svoga aspekta značajne, jer
predstavljaju novine u procesu, proizvodu ili proizvodnom rešenju. I kod definisanja pojma
inovacije postoje odredjene teškoće. Često nije jasno da li neku novinu smatrati inovacijom zbog
malog ili beznačajnog stepena promene koju je izazvala. Nekada, pak, pod inovacijama se
podrazumeva invencija, nekada sama imaginacija, a često i otkriće, što je, mora se priznati,
sasvim različito od inovacija.

Invencija je jedinstvena ideja, koja je samo ideja i do čije je komercijalizacije vrlo dug put.
Mnoge ideje nikada neće odmaknuti od dosetljivosti svoga autora, jer su prerane, prekasne ili
neshvaćene. Ako, pak ideja nadje svoj komercijalni put i izazove novinu u procesu, proizvodu ili
rešenju, i ostvari značajnije ekonomske rezultate, onda je reč o inovaciji.

Imaginacija čak nije ni ideja, već samo promišljanje, svojevrstan process duhovnog stvaralaštva.
Imaginacija je proces stvaranja umetničkih dela, koja svakako uvećavaju društveno bogatstvo
jedne nacije, ali direktno ne doprinose njenom ekonomskom razvoju.

Otkriće je proces pronalaženja nečega što odavno postoji. Kolumbo nije izmislio Ameriku, već je
samo učinio to veliko istorijsko otkriće. Inovacija nije otkriće, nikada nigde nije postojala u tom
obliku, ona je originalni akt pojedinca.

Na osnovu svega izloženog, može se pod inovacijom podrazumevati ,,novost koja se umeće u
postojeće stanje. Po karakteru i opsegu ta se novost može ispoljiti kao zamjena i kao obnova
(dopuna). U svakom slučaju radi se o promjeni dotadašnjeg i uvodjenju novog, čime budućnost
prekriva postojeću stvarnost [13].

Inovacije su, dakle:

- izumi,
- tehnička unapredjenja i
- unapredjenja organizacije i rada
Nema preduzetništva bez inovacija. U iverzibilnim društvenim kretanjima često se inovacije i
preduzetništvo medjusobno izjednačavaju. To je svakako moguće, pod uslovom da je nosilac,
finansijer i realizator inovacija vlasnik kapitala, koji svojm imovinom snosi rizik za donete
poslovne odluke.

Šta prouzrokuje pojavu ili oseku inovacija?

Odgovor na to pitanje duboko je skriven u društvenim kretanjima. P. Drucker sve uzroke pojave
inovacija svrstava u sedam grupa [14]:
- neočekivani: uspeh, promašaj i spoljni dogadjaj,
- nepodudarnost izmedju sadašnje i normativne stvarnosti,
- potreba uzrokovana nekim procesom,
- promene: u strukturi privrede ili tržišta,
- demografska kretanja,
- promene: u opažanjima, raspoloženjima i značenjima i
- nova: naučna i nenaučna saznanja.

Navedeni uzroci svakom preduzetniku moraju da postave suštinsko pitanje – Šta se dešava? Iz
toga pitanja, proizilazi drugo - Šta preuzeti?, a onda i treće - Da li je to neko već preduzeo? Novo
je samo novo u okviru sredine u kojoj se posmatra, pa su iskustva drugih preko potrebna.
Intuicija, iskustvo, znanje i realnost najbolje su komponente u realizaciji preduzetničkih ideja.
Jedno bez dugog ne stvara šanse, ne rešava probleme, ne uočava opasnosti i ne sagledava domet
preduzetih poslovnih odluka.

ZAKLJUČAK
Inovativna organizacija obrnuto je proporcionalna ekonomiji obima: što veća kompanija,
procentualno manje inovativnih rešenja. Ta realna činjenica dugo nije shvaćena u velikm
privrednim subjektima, koji svojom moćnom ekonomskom snagom, ogromnim kapitalom i
brojem zaposlenih, nadomešćuju nedostatak invencije i inovacije svojih zaposlenih. Otrgnuta
kapital svojina od kapital funkcije odvojila je sudbinsku vezanost vlasnika kapitala za nova
rešenja.
U malim i srednjim preduzećima stvaraju se nove ideje i traže brza i efikasna ekonomska rešenja.
Traženje šansi i rešavanje rizika pripada malim i srednjim preduzećima, koja su i po definiciji
fleksibilnija i prilagodljivija od moćnih privrednih sistema. Preduzetništvo kao organizaciona
veština ovde je oblik prilagodjavanja. Razvoj malih i srednjih preduzeća i privatizacija društvene
svojine u našoj privredi dva su neophodna uslova za reafirmaciju preduzetništva. U takvim
uslovima izmedju preduzetništva i privatne inicijative često treba staviti znak jednakosti. Jedno
bez drugog ne postoji, oba se zasnivaju na privatnoj svojini I suštinski pripadaju malim
preduzećima. Time se, u osnovi, dokazuje da je preduzetništvo faktor procesa proizvodnje, bez
koga, kao i bez drugih konstitutivnih faktora ovi privredni subjekti nemaju nikakvu ekonomsku
šansu.

LITERATURA
[1] Kotlica, S. (2000): E-konomija, "Ekonomika preduzetništva", Beograd,
br.7-8, strana 197-198.
[2] Radosavljević, Ž. (1989): Preduzetništvo - uslov efikasnosti organizacije,
"Poslovna politika", Beograd, strana 15.
[3] Milić, S. (1986): Organizacija inovacijske aktivnosti, "Poslovna politika",
Beograd, strana 21-27
[4] Bajt, A. (1988): Samoupravni oblik društvene svojine, "Globus", Zagreb,
strana 71-72.
[5] Milićević, V. (1989): Preduzetništvo kao faktor poslovne efikasnosti
savremenog preduzeća, "Poslovna politika", Beograd, strana 39
[6] Tomaš, R. (1993): Strah od preduzetništva, "Ekonomika", Beograd, str. 41.
[7] Ibid., strana 45-46.
[8] Ibid., strana 48.
[9] Babić, V. (1995): Strategijsko odlučivanje, Institut za ekonomiku i
finansije, Beograd, strana 6.
[10] Djordjević, B. (1995): Osnove menadžmenta, "List", Niš, strana 27.
[11] Momčilović, V. (2001): Liderstvo u maloj organizaciji, "Kvalitet",
Beograd, br.7-8, str.71.
[12] Rkalović, S. (2001): Kreativnost i inovacija, "Kvalitet", Beograd, br.5-6,
strana 41.
[13] Ožanić, M. (1989): Inventivno stvaralaštvo - bez pravog zamaha,
"Poslovna politika", Beograd, strana 21.
[14] Drucker, P. F. (1991): Inovacije i preduzetništvo, "Privredni pregled",
Beograd, strana 62.
92