PODLAKTICA40CM

Novac I trziste novca

Novac je bilo koja stvar koja sluzi kao opste prihvaceno sredstvo razmene ili nacin placanja.
Na niskom stepenu razvoja drustva, razmena se obavljala neposredno (roba – roba), da bi se na visem stepenu
razvoja izdvojila jedna roba koja dobija svojstvo novca (ovca,secer,ulje,platno..)
Znacajan dogadjaj je bio kada je zlato dobilo ulogu robnog novca , zbog:

• Tehnickih
o Postojanost – otporno na delovanje prirodnih sila, ne korodira
o Deljivost – lako se rastavlja na manje I sastavlja u vece delove
o Homogenost – jednako bez obzira na mesto proizvodnje
• Drustvenih osobina – velika vrednost jer je potrebno mnogo napornog rada da bi se doslo do njega
Novac je vrsta robe, ali specificna (sui generis) . Ima:

• Upotrebnu vrednost : ispoljava se u njegovim funkcijama (razmena, obracun, akumulacija .. )

• Vrednost : Zavisi od odnosa mase roba I usluga u zemlji prema kolicini novca koju emituje centralna
banka.

Evolucija novaca
Cetiri osnovna oblika novca:

• Kovani novac
o Kovani novac pune vrednosti – kuje se od zlata I srebra .
Novac koji ima :
▪ Ime – najpre nastajalo od jedinice za merenje tezine
▪ Oblik – najcesce ovalan
▪ Tezina – zavisi od kovnicke stope(koliko se moneta moze iskovati od tezinske jedinice
zlata)
▪ Finoca – procenat zlata sadrzan u leguri, drzave propisuju tezinu I finocu metalnog
novca. Remedijum – dozvoljeno ostupanje od normale
Naziva se moneta!
Novac pune vrednosti ima osobinu da se njegova nominalna vrednost poklapa sa vrednoscu
materijala od koga je sacinjen.
Ima neogranicenu liberatornu moc – Moze se isplatiti svaki dug
o Novac nepotpune vrednosti – od metala manje vrednosti: bakra, cinka, nikla… Sluzi za isplatu
kusura. Nominalna vrednost je veca od vrednosti materijala od kojeg je izradjen. Ima
ogranicenu liberatornu moc.
• Papirni novac – nastao iz prometa , kada se uvidelo da se promet moze obaviti I bez zlata.
Banknota (17.vek) – bankari su primali zlato na cuvanje I tom prilikom su izdavali potvrdu da su ga
primili. Imalac banknote je mogao u svakom trenutku da dobije zlato.
Bankari su uvideli mogucnost da izdaju banknote , iako nisu primili zlato na cuvanje. To je dovelo do
obezvredjivanja banknota I pada banki pod stecaj.
 Radi zastite gradjana, samo jedna banka (centralna) emituje papirne novcanice.
Papirni nekonvertabilni novac nastaje ukidanjem upotrebe zlatnog novca I ukidanjem konvertibilnosti
banknota (cist papirni novac -1930.-ih)

Konvertibilnost – zamena novca jedne zemlje za novac drugih zemalja bez pravnih smetnji po vazecem
kursu.
• Ziralni novac – cine ukupna potrazivanja na tekucim racunima poslovnih banaka preko kojih se
obavljaju placanja. Nastaje ulaganjem gotovog novca na racun, odobravanjem kredita u korist tog
racuna i prenosenjem sa jednog tekuceg racuna na drugi.
Pomocu ziralnog novca, mogu se placati robe I usluge bez podizanja gotovog novca , postizu se ustede,
placanje se odvija brzo, sigurno I jeftino,smanjuju se troskovi stampanja novca.
Platni instrument je cek – HoV koji se u propisanoj formi dobija od banke I kojim se banci daje nalog da
prenese naznaceni iznos sredstava na ceku sa tekuceg racuna potpisnika ceka na racun primaoca.
Izdavanje ceka bez novcanog pokrica podleze kazni!

Postoji mogucnost kupovine robe na kredit, placa se tek posle odredjenog vremena, prodavac postaje
poverilac , a kupac duznik (odlozeno placanje).
Sto je robni promet razvijeniji, to je lanac kupoprodaje na kredit sve veci. Povecanjem lanca, povecava
se mogucnost prekidanja, sto za posledicu moze imati nelikvidnost privrednih subjekata, lice X ne moze
da naplati prodatu robu pa ne moze da isplati licu Y dug itd… Tada dolazi do krize kreditnog novca –
svaka roba se placa u gotovom novcu zbog prestanka poverenja u kreditni sistem.
Menica : obligaciono – pravna HoV koja se izdaje u strogo zakonski propisanoj formi (oblik , sadrzaj ,
prenos I nacin ostvarivanja)
▪ Sopstvena menica – HOV kojom se njen izdavalac (trasant) obavezuje da ce u vreme
dospelosti platiti odredjenu sumu novca licu koje je naznaceno na menici (remitentu)
▪ Vucena (trasirana) menica – HoV kojom njen izdavalac (trasant) daje bezuslovni pismeni
nalog drugom licu (trasatu) da u vreme dospelosti menice plati naznacenu sumu novca
licu koje je oznaceno na menici (remitentu), obavezujuci da je I sam isplati ako to ne
ucini lice kome je nalog upucen. Akceptiranje menice – izjava lica kome se daje nalog da
plati menicu da ono potvrdjuje da prihvata obaveze.
Menica se moze prenositi (indosirati) sa jednog lica na drugo.

• Digitalni novac – koriscenje platnih kartica – mali komad plastike koji sadrzi sredstvo za identifikaciju I
koji omogucuje osobi da kupuje robu na teret svog racuna.
o Debitne – racun se zaduzuje u istom trenutku kad se vrsi placanje
o Kreditne – metod odlaganja placanja, vlasnik moze koristiti sredstva koja ne raspolaze.
Prednosti: usteda vremena, niske cene usluga…
Problemi: sigurnost , zloupotreba

Koriscenje blockchain tehnologije treba da omoguci brze I direktne transakcije medju ljudima, uz niske
troskove I veliku sigurnost, bez posredovanja formalnih institucija . Za blockchain se vezuje anonimnost
aktera u transakcijama I decentralizovan sistem kontrole.
Primene: trgovina, banke, drzavna uprava, zdrastvo, obrazovanje.
Implementacija Blockchaina su kriptovalute . Bitcoin (Satoshi Nakamoto) – zamisljen je kao P2P
 elektronski novac. Nastaje procesom rudarenja (racunari resavaju komplikovane algoritme za koje
dobijaju deo Bitcoina). Posle rudarenja, valuta se smesta u wallet korisnika. Dvostruko placanje je
onemoguceno.
Za sve kriptovalute, vazi velika cenovna volatilnost – njihova vrednost znacajno osciluje u kratkom
vremenskom periodu. Ethereum (pametni ugovori – racunarski algoritmi koji omogucavaju da se bez
posrednika automatski izvrsavaju kada se ispune ugovorni uslovi). Ripple…
Problem – nezavisnost kriptovaluta od bankarskog sistema , nemogucnost oporezivanja ucesnika u
transakcijama. Anonimnost ucesnika stvara prostor za nezakonite poslove

Funkcije novca
Novac kao sredstvo razmene – najvaznija funkcija novca u prometu.
Promet predstavlja robno – novcanu razmenu. Novac se javlja kao rezultat prodaje, I uslov kupovine. Ako se
proizvod ne pretvori u novac, on ne dobija drustvena svojstva robe. Pri tome je teze pretvoriti robu u novac,
nego kupiti robu. Akt kupovine I prodaje imaju dva cina : vreme I mesto, koji se ne moraju poklapati.
Masovnim odvajanjem cina kupovine od prodaje moze dovesti do ekonomskih kriza (hipo I hiperprodukcija).

Novac kao obracunska jedinica

Novac meri vrednost robe. Cena je novcani izraz vrednosti robe.
Cena zavisi od :
• Vrednosti robe ( veca vrednost, veca I cena , I obrnuto)
• Vrednost novca – veca vrednost novca, cena je niza I obrnuto.
• Ponuda I traznja : ponuda>traznje – opadaju , traznja>ponude – rastu
Novac kao sredstvo akumulacije bogatstva
Ovu funkciju treba shvatiti kao - Predmetna vrednost pomocu koje ljudi teze da sadasnju kupovnu moc
prenesu u buduci vremenski period.
Realno bogatstvo – nepokretnosti I trajna potrosna dobra (kuca, stan, auto)…
Finansijsko bogatstvo – kolicina novca, akcija I obveznica..
Gotov novac je najlikvidnija raspoloziva imovina . Sredstvo je likvidnije sto se brze moze konvertovati u novac I
uz sto manje troskove. Medjutim vrednost novca se lako menja , pod uticajem inflacije, on gubi svoju kupovnu
moc.
Teorija portfolija – teorija po kojoj se rasporedjuje bogatstvo uz sto manji rizik.
Diversifikacija plasmana – kombinacija dva ili vise instrumenata ciji se prinosi krecu u razlicitom smeru.
Optimalan portfolio – treba da sadrzi odredjenu kombinaciju visokorizicnih I niskorizicnih ulaganja.

Kvantitativna jednacina novca

Kvantitativna jednacina novca - Veza izmedju transakcija u privredi I kolicine novca u opticaju.
𝑀 × 𝑉= 𝑃 × 𝑇
𝑀 = 𝑘𝑜𝑙𝑖𝑐𝑖𝑛𝑎 𝑛𝑜𝑣𝑐𝑎 𝑢 𝑜𝑝𝑡𝑖𝑐𝑎𝑗𝑢
𝑉 = 𝑏𝑟𝑧𝑖𝑛𝑎 𝑜𝑏𝑟𝑡𝑎 𝑛𝑜𝑣𝑐𝑎 𝑢 𝑜𝑑𝑟𝑒𝑑𝑗𝑒𝑛𝑜𝑚 𝑣𝑟𝑒𝑚𝑒𝑛𝑠𝑘𝑜𝑚 𝑝𝑒𝑟𝑖𝑜𝑑𝑢 (𝑛𝑎𝑗𝑐𝑒𝑠𝑐𝑒 𝑔𝑜𝑑𝑖𝑛𝑢 𝑑𝑎𝑛𝑎)
𝑃 = 𝑡𝑟𝑧𝑖𝑠𝑛𝑎 𝑐𝑒𝑛𝑎 (𝑣𝑟𝑒𝑑𝑛𝑜𝑠𝑡 𝑠𝑣𝑎𝑘𝑒 𝑝𝑜𝑗𝑒𝑑𝑖𝑛𝑎𝑐𝑛𝑒 𝑡𝑟𝑎𝑛𝑠𝑎𝑘𝑐𝑖𝑗𝑒)
𝑇 = 𝑏𝑟𝑜𝑗 𝑟𝑎𝑧𝑚𝑒𝑛𝑒 𝑟𝑜𝑏𝑎 𝑖 𝑢𝑠𝑙𝑢𝑔𝑎 𝑖𝑧𝑚𝑒𝑑𝑗𝑢 𝑝𝑟𝑖𝑣𝑟𝑒𝑑𝑛𝑖ℎ 𝑠𝑢𝑏𝑗𝑒𝑘𝑎𝑡𝑎 𝑢 𝑜𝑑𝑟𝑒𝑑𝑗𝑒𝑛𝑜𝑚 𝑣𝑟. 𝑝𝑒𝑟𝑖𝑜𝑑𝑢 (𝑛𝑎𝑗. 𝑔𝑜𝑑. )
Brzina opticaja novca pokazuje koliko puta je svaka novcana jedinica ucestvovala u transakcionim tokovima (u
razmeni roba I usluga) u toku jedne godine.
Istim novcanim jedinicama, moze se obaviti vise placanja, jer se prenosenjem iz ruke u ruku koriste vise puta.
Manjom kolicinom novca koji se brze obrce, moguce je izvrsiti veci obim kupoprodaja. (efikasnija korisnost,
manje papira, manji troskovi)
Desna strana jednacine pokazuje ukupnu vrednost razmenjenih roba izrazenoj u novcu.
Cesce se koristi izmenjena jednacina jer je tesko izmeriti broj transakcija, pa se one zamenjuju ukupnim
dohotkom nacionalne ekonomije.
𝑀 × 𝑉=𝑃 × 𝑌
𝑃 = 𝑐𝑒𝑛𝑒 , 𝑌 = 𝑑𝑟𝑢𝑠𝑡𝑣𝑒𝑛𝑖 𝑝𝑟𝑜𝑖𝑧𝑣𝑜𝑑
𝑉 = 𝑑𝑜ℎ𝑜𝑑𝑜𝑣𝑛𝑎 𝑏𝑟𝑧𝑖𝑛𝑎 𝑜𝑝𝑡𝑖𝑐𝑎𝑗𝑎 𝑛𝑜𝑣𝑐𝑎 – pokazuje koliko ce puta novac u opticaju biti obrnut u odnosu na
dohodak odredjenog perioda.
Centralna banka I bankarsko poslovanje
Bankarski sistem jedne zemlje cine :
• Centralna (narodna, emisiona) banka – vrsi funkciju centralne monetarne vlasti, kljucna uloga je u
obezbedjenju monetarne I finansijske stabilnosti zemlje.
Uloge:
o Emisiona funkcija (emitovanje novcanica)
o Regulisanje kolicine novca u opticaju
o Obezbedjenje normalnog funkcionisanja bankarskog I finansijskog sistema
o Pruzanje usluga poslovnim bankama (banka banaka)
o Kontrola bankarskog poslovanja
o Poslovi obavljanja platnog prometa u zemlji I sa inostranstvom
o Upravljanje deviznim rezervama I spoljnim dugom zemlje
o Osiguranje stabilnosti nacionalne valute
o Obavljanje bankarskih poslova za racun drzave
• poslovne banke – specijalizovane ekonomske ustanove koje imaju dozvolu za rad centralne banke I
koje pruzaju depozitne, kreditne I druge usluge.
Specificnosti:
o Posluju na osnovu principa rentabilnosti I ekonomicnosti
o Postuju nacelo likvidnosti (sposobni da izmire svoje obaveze)
o Pridrzavaju se nacela sigurnosti I efikasnosti ulaganja (sigurnost u dodeli kredita samo onima
koji mogu da ga vrate)
Osnovne funkcije banaka:
• Pasivni bankarski poslovi – vrse mobilizaciju slobodnih novcanih sredstava koja u obliku kapitala
stavljaju na raspolaganje privredi . Banka se javlja kao duznik.
o Depozitni poslovi – ulaganja po tekucim racunima, ziro racuni..
o Krediti banke – krediti od ostalih banaka
o Emisija akcija I drugih HoV.
Banke stimulisu gradjane da drze svoja slobodna sredstva na racunima, kao I da ih orocavaju ako ne
planiraju da ih koriste (sredstva amortizacije, akumulacije…). Stimulacija se vrsi davanjem kamate.
• Aktivni bankarski poslovi – omogucavaju da se potencijalni kapital pretvori u realno funkcionalni
kapital. Banke se javljaju u ulozi poverioca, (banka je kreditor koji daje kredite)
• Neutralni bankarski poslovi – banka je posrednik u dogovaranju I izvrsenju odredjenih poslova iz
platnog prometa. Platni promet – sva placanja izvrsena u novcu. Za ove usluge banka naplacuje tarife,
provizije , marze!
• Sopstveni bankarski poslovi – u svoje ime I za svoj racun, uticu na profit
• Banke raspolazu najboljim informacijama sa novcanog trzista, pa njihove usluge koriste svi privredni
subjekti
• Banke trguju akcijama , drzavnim obveznicama I drugim HoV, mogu emitovati vrednosne papire …
Banka ustupa sredstva preduzecima radi kontinuiranog toka proizvodnje, kojima je sopstvena akumulacija
cesto nedovoljna za razvoj. Cena ustupanja novca je kamata.
Kamata – cena upotrebne vrednosti novca!
Kamatna stopa – u procentima izrazena cena koju duznik placa kreditoru za privremeno koriscenje tudjeg
novca. Kamata se racuna za period jedne godine.
𝑘 × 100
𝑘′ = , 𝑘 = 𝑣𝑒𝑙𝑖𝑐𝑖𝑛𝑎 𝑔𝑜𝑑𝑖𝑠𝑛𝑗𝑒 𝑘𝑎𝑚𝑎𝑡𝑒 ; 𝑛 = 𝑝𝑜𝑧𝑎𝑗𝑚𝑙𝑗𝑒𝑛𝑎 𝑠𝑢𝑚𝑎 𝑛𝑜𝑣𝑐𝑎
𝑛
Kredit predstavlja duznicko-poverilacki odnos u kome poverilac ustupa izvesnu kolicinu novca zajmoprimcu
koji je u obavzi da je vrati u ugovorenom roku uvecanu za ugovorenu kamatu. Krediti mogu biti:
• Prema rocnosti: kratkorocni(do 1 god.), srednjorocni (do 3.god), dugorocni(preko 3. God)
 • Prema nameni: proizvodjacki , potrosacki
• Prema nacinu obezbedjenja : neobezbedjeni I obezbedjeni (hipoteka, jemstvo)
Bankarski poslovi donose zaradu:
• Kod aktivnih b. poslova , naplacuje se aktivna kamata
• Kod pasivnih b. poslova, banka placa pasivnu kamatu
• Kod neutralnih b. poslova, banka ostvaruje prihod u vidu provizije
Aktivna kamata je uvek veca od pasivne kamate.
Kamatna marza je razlika izmedju aktivne I pasivne kamate
Troskovi u bankarstvu su izdaci potrebni za obavljanje poslova oko prikupljanja , cuvanja I davanja novca
korisnicima.
Kamatna stopa zavisi od profitne stope I ponude I traznje za novcem.
𝑝𝑓 ′ > 𝑘 ′ > 0 , kamatna stopa mora biti ispod nivoa profitne stope, jer bi preduzece koje koristi bankarski
kapital ostalo bez zarade. Kamatna stopa mora biti veca od nule, jer bi inace banka ostala bez zarade. Na kom
se nivou obrazuje kamatna stopa izmedju ove dve vrednosti, zavisi od odnosa ponude I traznje za bankarskim
kapitalom. Obim ponude je u obrnutoj srazmeri, a obim traznje u upravnoj srazmeri.
Profit bankarskog preduzeca – od ukupnog prihoda banke se oduzimaju troskovi banke (amortizacija zgrade I
opreme, izdaci , plate radnika itd) I isplacene pasivne kamate. Ukupan prihod banke cine naplacene aktivne
kamate I prihod od usluga platnog prometa.

Inflacija I nezaposlenost
Inflacija uvek predstavlja disproporciju novcanih I robnih fondova u jednoj privredi , pri cemu su novcani
fondovi (rashodi) veci od robnih fondova (prihoda).
Inflacija predstavlja povecanje mase novca u opticaju po stopi koja je iznad stope rasta proizvodnje

• Svako povecanje cena ne znaci inflaciju

• Pri inflaciji ne mora uvek doci do naglog rasta cena (latentna ili prikrivena inflacija)
Vidovi kontrole cena : zamrzavanje, blokiranje, plafoniranje …

Indikatori inflacije
• Indeks cena na malo(indeks potrosackih cena) – indeks roba I usluga licne potrosnje , obracunava se
koristeci trzisnu korpu koju svakog meseca kupuje tipicno domacinstvo. Ovaj indeks meri troskove
potrosacke korpe tipicnog domacinstva tokom odredjenog vremenskog perioda u odnosu na troskove
iste potrosacke korpe tokom bazne godine.
Struktura potrosacke korpe se menja zbog zamene skupljih dobara jeftinijim. Porast indeksa
potrosackih cena je pouzdan indikator razvoja inflacije, jer sa rastom cena , rastu I licni dohoci.
Ovo nije savrsena mera jer ne uzima u obzir:
o Mogucnost supstitucije proizvoda I usluga cije cene rastu
o Pojavu novih proizvoda
o Promenu kvaliteta odredjenih proizvoda
• Indeks proizvodjackih cena – izrazava nivo cena proizvodjaca(veleprodaja) , preduzeca svoje troskove
prenose na potrosace u vidu vecih cena u maloprodaji
 • Deflator bruto domaceg proizvoda – kolicnik nominalnog I realnog GDP x 100! On meri tekuci nivo cena
u odnosu na nivo cena u baznoj godini.
Izrazava cene svih dobara I usluga proizvedenih u zemlji, (Bez uvezenih roba)
• Indeks izvoznih I indeksi uvoznih cena – pokazuju stepen izvoza inflacije privrede u inostrane
ekonomije, kao I stepen uvoza inflacije te privrede sa svetskog trzista
Izvozne cene se odrzavaju vestackim putem na niskom nivou, posledice:
o Prelivanje dohotka odredjene zemlje u inostranstvo
o Prelivanje dohotka od neizvoznih u izvozne sektore
Uvezena inflacija – poskupljenje uvoznih proizvoda merena svetskim cenama u otvorenim privredama
(ne moze se u potpunosti preneti na rast domacih cena)
Stopa inflacije se izracunava kao stopa promena nivoa cena
𝑁𝑖𝑣𝑜 𝑐𝑒𝑛𝑎(𝑔𝑜𝑑. 𝑡) − 𝑛𝑖𝑣𝑜 𝑐𝑒𝑛𝑎 (𝑔𝑜𝑑. 𝑡 − 1)
𝑺𝒕𝒐𝒑𝒂 𝒊𝒏𝒇𝒍𝒂𝒄𝒊𝒋𝒆 = × 100
𝑛𝑖𝑣𝑜 𝑐𝑒𝑛𝑎 (𝑔𝑜𝑑. 𝑡 − 1)
• Blaga (puzajuca) inflacija : 2% - 3%
• Umerena(srednja inflacija) : 3%-20%
• Galopirajuca (hiperinflacija) : preko 20%
Posle prvog WW nekoliko zemalja je uslo u hiperinflaciju: Austrija, Nemacka, Madjarska.

Vrste inflacije
Inflacija traznje
Osnovni oblik inflacije. Ispoljava se kada efektivna novcana traznja preovladava nad kolicinom roba I usluga
koje se nude u jednoj privredi. Kupovna moc je veca u odnosu na kupovne fondove. Poremecaj u agregatnoj
traznji ima vise uzroka:

• Izdaci za investicije (investicije vece od akumulacije)

• Podmirenje drzavnih obaveza I dugova (budzetski deficit)
• Rashodi za potrosnju
Ove disproporcije se uskladjuju rastom cena, bez obzira na uzrok.
Inflatornu privredu karakterise visoka stopa rasta novcane mase koju kreira bankarski sistem I to putem
bankarskih kredita, na osnovu zaduzivanja drzave kod centralne banke.
Finansijska(budzetska) inflacija traznje – nastaje kada drzava nije u stanju da sve potrebe podmiri iz svojih
redovnih drzavnih prihoda, pa to cini preko centralne banke izdavanjem vece sume novca nego sto je
normalno.
Inflacioni porez – prihod koji ubira vlada stampanjem novca , dolazi do povecanja cena I smanjenja vrednosti
domace valute. Njega placaju svi koji drze novac.
Kreditna inflacija traznje – nastaje kada banke odobravaju vecu sumu kredita nego sto su formirane ustede.
Ovo podstice razvoj pojedinih sektora, ali dovodi do porasta cena.

Inflacija troskova ili ponude

Predstavlja nagli skok cena uslovljen porastom troskova proizvodnje.
Jedan od najznacajnijih faktora su plate . Plate su u svom kretanju na dole neelasticne, tako da pri smanjivanju
stope privrednog rasta, one postaju znacajni uzrocnici inflacije.Opsti rast plata pocinje porastom plata u nekim
sektorima, pa se te razlike nastoje izjednaciti, ili povecane plate u jednom sektoru uticu na povecanje troskova
u drugom sektoru. (poluproizvodi I korisnici njih)
Sa porastom plata povecava se traznja na trzistu -> novo povecanje cena
Teorija inflacije plata – nastanak inflacionog procesa objasnjava se brzim rastom plata od cena. Plate moraju
biti u skladu sa kretanjem produktivnosti rada.
Inflacija profita – osnovni uzrok rasta cena je u pritisku profita na troskove proizvodnje, rec je o monopolskim
cenama koje se formiraju nezavisno od odnosa ponude I traznje, I koje su po pravilu vise od onih koje bi se
formirale u cistoj konkur.
Neki smatraju da I materijalni troskovi proizvodnje mogu prouzrokovati inflaciju (cena goriva, repromaterijali,
rast cena sirovina, rast cena poljop. Proizvoda..)
Opsta I zajednicka potrosnja moze biti znacajan faktor inflacije – izrazava se preko prihoda I rashoda. Svaki
porast poreza I doprinosa povecava troskove poslovanja koji vrse pritisak na cene.
 Kriva agregatne traznje je AD , a kriva agregatne ponude AS.
Ravnotezno stanje privrede je oznaceno tackom E, presek krive AD I
AS. Cena OP I proizvodnja OQ.
U slucaju porasta agregatne traznje, njena kriva se translira navise I
udesno (A’D’) – nova tacka ravnoteze E’ (proizvodnja 0Q’ I cena 0P’).
Ovo znaci da se ista kolicina proizvoda 0Qsada kupuje po vecoj ceni,
kao I da se po istoj ceni 0P sada moze prodati vise proizvoda.
Pri agregatnoj ponudi, porast traznje dovodi do porasta cena I
povecanja obima proizvodnje.
Koliko proizvodnja raste zavisi od stepena elasticnosti ponude (oblik
krive AS)
Zbog porasta troskova proizvodnje, Agregatna kriva AS se pomera
navise I nalevo (A’S’). To pomeranje pri datoj agregatnoj traznji
dovodi do smanjenja proizvodnje I do porasta cena. (supply shock,
ako proizvodnja ostro opada) – stagflacija!!!

Osnovna razlika izmedju ove dve teorije je u objasnjenju uzroka postojanja jaza izmedju nominalnog I realnog
dohotka (nominalni raste brze):
Teorija traznje insistira na vecem izdavanju novca, teorija troskova istice da inflacija nastaje na strani ponude,
tj da porast troskova proizvodnje uzrokuje porast cena.
Kod inflacije traznje, monetarni faktor se nalazi na
pocetku, gde visak traznje na trzistu dovodi do porasta
nivoa cena, a preko toga do porasta troskova
proizvodnje.
Kod inflacije ponude, porast cena nastaje kao posledica
porasta troskova proizvodnje a zatim uslovljava porast
novcane traznje, sve to vodi ka ekspanziji kolicine
novca.

Teorija mesovite inflacije – integrise elemente

inflacije traznje I ponude. Pravci su teorija sektorske
inflacije I teorija Filipsove krive.
Teorija sektorske (strukturne inflacije) – najpre se javlja u razvijenim kapitalistickim zemljama, kasnije u
zemljama u razvoju. Najpoznatiji predstavnik – Čarls Šulc.
On ukazuje na to da je ponasanje cena razlicito u slucaju rasta ili opadanja traznje na trzistu. One su u uslovima
viska traznje fleksibilne u kretanju na vise, ali su u uslovima nedovoljne traznje rigidne u kretanju nadole.
Cene rastu u onim sektorima gde je traznja veca od ponude, a ne opadaju u sektorima gde je traznja manja.
Sektorski rast cena uzrokuje porast nominalnih nadnica u sektoru sa viskom traznje. Ostali sektori Ih slede –
multiplikovanje inflacionog procesa. Za suzbijanje predlaze primenu monetarne I fiskalne politike.
Nedostaci njegove teorije:

• Ne analizira se monetarni faktor inflacije

• Zanemaruje postojanje povratne sprege izmedju cena I traznje, pa ne objasnjava uticaj cena I nadnica
na traznju.
• Ima u vidu samo puzajucu inflaciju
Strukturalisti analiziraju inflatorna kretanja u zemljama u razvoju koje karakterise , oskudica u proizvodnim
kapacitetima I obilje radne snage (nekvalifikovana), veliki prirodni prirastaj, velika uvozna zavisnost. Osnovni
uzrok inflacije su strukturni poremecaji privrede, odnosno nesrazmere izmedju proizvodnje I potrosnje kao
njenih kljucnih agregata.

Filipsova kriva
Alban Filips , 1958. Godine – studija o odnosu izmedju stope nezaposlenosti I stope promene plata u Engleskoj.
Filipsova kriva izrazava trade – off izmedju stope inflacije I nezaposlenosti.
Povecanjem agregatne traznje , moze se birati tacka na Filipsovoj krivi sa visokom inflacijom I niskom
nezaposlenoscu.
Suprotno, smanjenjem agregatne traznje, kreatori ekonomske politike mogu birati tacku sa niskom inflacijom I
visokom nezaposlenoscu.

Na x osi – procentualni iznos nezaposlenosti

Na y osi – godisnja stopa promena nadnica (promena cena).
Kriva pokazuje inverzan odnos nezaposlenosti I inflacije (veca
nezaposlenost – manja inflacija).
U slucaju niske nezaposlenosti (velika traznja za radnom
snagom), stopa rasta nadnica raste brze nego proporcionalno.
Kada je visoka nezaposlenost, stopa rasta nadnica opada
sporije od proporcionalnog zbog nefleksibilnosti svih cena
nanize.
Kada se nezaposlenost priblizava nuli, inflacija tezi
beskonacnosti.
Povecanjem nezaposlenosti, stopa deflacije tezi konstantnoj
velicini.
Protivnici Filipsovog modela tvrde da ona ne vazi na dugi rok. Osporava se u periodu 70-ih godina u uslovima
stagflacije.
U savremenim uslovima je potrebno da se konfliktnost ciljeva svede na sto manju meru.
Postoje I vanekonomski faktori koji dovode do opsteg skoka cena u privredi:
Psiholoski faktori : privredni subjekti predvidjaju buduce troskove I podizu cene znatno vise u odnosu na
troskove proizvodnje.
Sistemska inflacija – nastaje zbog neadekvatnog privrednog sistema.
Resenje -radikalna promena privrednog sistema
Efekti visoke inflacije
Negativni ekonomski efekti – proces redistribucije dohotka I imovine. Smanjuje se vreme za odlucivanje
privrednih subjekata. Svi se orjentisu na kratkorocne ciljeve I odluke nastojeci da se tako zastite od gubitaka.
Tezeci da u primarnoj raspodeli ostvare sto povoljniji polozaj, zaposleni se usmeravaju na proces raspodele
umesto na proizvodnju – opada produktivnost I efikasnost .
Najpovoljniji polozaj – monopolisti I oni koji slobodno formiraju cene
Najnepovoljniji polozaj – proizvodjaci cije su cene pod kontrolom
Zamagljivanje opstih ekonomskih kriterijuma – trziste pruza pogresne informacije o situaciji na njemu.
Poremecaj trgovinskih I platnobilansnih tokova – Stimulisanje uvoza I destimulisanja izvoza. Vrednost
ukupnog izvoza se smanjuje jer su cene roba visoke pa domaci proizvodi nisu konkurentni na svetskom trzistu,
ali I zbog nezadovoljavajuce raspolozive kolicine roba.
Formiranje I prelivanje akumulacije – u stanju inflacije, realna kamatna stopa je obicno negativna. Nivo
kamatne stope ne bi smeo da bude nizi od stope inflacije.
U uslovima negativnih kamatnih stopa, preduzeca ne bi bila ekonomski motivisana za formiranje dovoljnog
obima akumulacije jer bi im zbog niske cene kapitala bila isplativija orijentacija na bankarske kredite.
Kamatna stopa mora da prati stopu rasta cena. Visoke kamate povecavaju troskove proizvodnje, a to se
ugradjuje u cene proizvoda cime se podstice inflatorna spirala.
Circulus vitiosus , inflacija – kamata – inflacija!
Privreda tesko podnosi priblizavanje kamatnih stopa inflaciji, onda treba obarati inflaciju,( stopa rasta cena se
priblizava kamatnim stopama)
𝑛𝑜𝑚𝑖𝑛𝑎𝑙𝑛𝑎 𝑘𝑎𝑚𝑎𝑡𝑛𝑎 𝑠𝑡𝑜𝑝𝑎 = 𝑟𝑒𝑎𝑙𝑛𝑎 𝑘𝑎𝑚𝑎𝑡𝑛𝑎 𝑠𝑡𝑜𝑝𝑎 + 𝑠𝑡𝑜𝑝𝑎 𝑖𝑛𝑓𝑙𝑎𝑐𝑖𝑗𝑒
Socijalni problemi u drustvu – inflacija cini bogate jos bogatijim , a siromasnije jos siromasnijim. Realna
primanja se smanjuju . Bogati kupuju nekretnine, cije cene rastu brze nego stopa inflacije. Na dobitku su
duznici I vlasnici nekretnina. Na gubitku su poverioci , stedise I primaoci fiksnih prihoda.
Politicke implikacije – obezvredjivanje domace valute , ugrozeni unutrasnji valutni integritet

Antiinflaciona politika
• Gradualisticka strategija – postepeno suzbijanje inflacije putem dugorocne politike privrednog razvoja
insistiranjem na podsticanju I ozivljavanju proizvodnje ciji obim postepeno moze doci u sklad sa
novcanim fondovima. Protivnici su restriktivne monetarne politike, kontrakcije kredita I emisije novca.
Resenja treba traziti na strani ponude. Kljucna pretpostavka brzeg ekonomskog razvoja je proces
ozivljavanja investicija , problem – kako doci do akumulacije???
• Sok terapija – mere koje radikalno(za razvijene zemlje manje radikalno) odstupaju od ranije prakse.
Najcesce se sok terapija vrsi putem zamrzavanja cena. Sok terapija moze da odigra pozitivnu ulogu na
psiholoskom planu , tj na sprecavanju anticipiranja rasta cena. Zamrzavanje cena stvara mogucnost za
predah (time – out) , za konsolidaciju I pronalazenje pravih mera u buducnosti.
U praksi se pokazalo da je ,posle sok terapije, privreda zapadala u jos tezu krizu. Najozbiljniji problem je
sto se zamrzavanjem cena ne deluje na glavne uzrocnike inflacije. Disproporcije izmedju ponude I
traznje se povecavaju zbog teznje proizvodjaca da prodaju svojih proizvoda odloze za period kada ce se
cene slobodno formirati, kao I teznje kupaca da kupuju proizvod po nizim zamrznutim cenama.
Za uspeh sok terapije je vazno da se pre zamrzavanja obezbedi formiranje odnosa cena koje su sto blize
ravnoteznim, a da se nakon odmrzavanja ti odnosi cena odrzavaju .
 • Mere antiinflacione politike koje bi najvise odgovarale specificnim uslovima zemlje – elementi:
o Potreba drustvene kontrole cena
o Poreska reforma
o Suzbijanje monopolskog I oligopolskog ponasanja I stvaranja kon. Privrede
o Reforma u raspodeli dohotka…
o Pravilno dozirane mere monetarno-kreditne politike , monetarna neravnoteza nikad nije
pozeljna, kada novca nema dovoljno – recesija , kada ga ima vise – inflacija
Vremenska dimenzija ekonomske politike obuhvata tri vrste kasnjenja: (kada se donese ekonomska politika ne
moze da deluje trenutno)

• Identifikaciono kasnjenje – vreme potrebno da se problem ispolji I identifikuje

• Administrativno kasnjenje – vreme potrebno da se na osnovu izvrsenih analiza odrede optimalne mere
ekonomske politike
• Operativno kasnjenje – vreme potrebno da preduzete mere daju odredjene rezultate

Nezaposlenost
Svaka zemlja koja postigne punu zaposlenost , postaje privredno razvijena I stice punu ekonomsku zrelost.
Gradjani se , u pogledu zaposlenosti, mogu svrstati:

• Zaposleni
• Nezaposleni
• Izvan radne snage
Stopa pune zaposlenosti – broj aktivnog stanovnistva / broj potencijalno aktivnog stanovnistva = 1
Procenat zaposlenih u ukupnom stanovnistvu – ukupan broj zaposlenih / ukupno stanovnistvo
Stopa zaposlenosti – zaposleno stanovnistvo / ukupno stanovnistvo radnog uzrasta (15+), izrazava se u
procentima
Stopa nezaposlenosti – broj nezaposlenih / ukupna radna snaga , puta 100.
Radna snaga – zbir zaposlenih I nezaposlenih
Tolerantna stopa nezaposlenosti je od 4%-6%.
Prirodna stopa nezaposlenosti – stopa nezaposlenosti oko koje fluktuira stvarna stopa nezaposlenosti. (ne
mora da znaci da je pozeljna)
Nezaposleni – deo stanovnistva koji nema posao, ali ga aktivno trazi ili ceka povratak na posao. Oni ucestvuju
u raspodeli nacionalnog dohotka, ali ne I u njegovom povecanju – smanjuju dohodak per capita pa samim tim I
zivotni standard.
Cesto se smatra da je njen uzrok tehnicki progres. Jedni misle da taj tehnicki progres resava problem
hiperprodukcije , a drugi su pristalice jacanja drzavne intervencije , zalazu se za drzavu blagostanja.
Kada se smanjuju proizvodnja I potrosnja, nezaposlenost se povecava, kao I kada je ukupna traznja za radnog
snagom manja od ponude.
Voljna nezaposlenost – dobrovoljno neprihvatanje posla za platu koja je rezultat delovanja ponude I traznje na
trzistu rada.
Nevoljna zaposlenost – postoji nedovoljan broj radnih mesta zbog velike ponude radne snage koja je spremna
da radi za plate koje su rezultat odnosa ponude I traznje na trzistu rada.

Oblici nezaposlenosti
• Strukturna nezaposlenost – nastaje zbog strukturnog nepodudaranja ponude I traznje za radnom
snagom u okvirima makroekonomije I ima dugorocnije trajanje. Radnici nisu u mogucnosti da se u
kratkom roku prilagode promenama u strukturi privrede. Strukturna nezaposlenost se javlja I u vidu
tehnoloske nezaposlenosti – promene u tehnici I tehnologiji donose manje potrebe za radnom snagom
odredjene strucnosti. Ovo se resava postepenim prilagodjavanjem obrazovanja radnika za poslove koji
se u datom vremenu traze.
• Ciklicna nezaposlenost – traznja za radnom snagom I cena radne snage razlicito se krecu u razlicitim
fazama privrednog razvoja. Nezaposlenost je najveca u periodu privredne kontrakcije, a najmanja u fazi
prosperiteta. Glavni uzrok ciklicne nezaposlenosti je nedovoljna agregatna traznja u privredi.
Kada cena radne snage krece da opada, povecana traznja za radnom snagom ,koju prati postepeni
porast plata, je naglasena u periodima uspona privrede. Ovo stimulise proizvodjace da napustaju
delatnosti koje pruzaju slabu zaradu. Ovaj proces traje do stagnacije ili opadanja aktivnosti privrede.
Tada se akumulacija smanjuje zbog smanjenja profita, smanjuje se broj zaposlenih sto je praceno
smanjivanjem plata. Sto se kretanje privrede vise usporava, broj nezaposlenih je veci a mogucnost
povratka u stara zanimanja sve manja.
Ovaj oblik nezaposlenosti se resava porastom agregatne traznje koji nastaje ozivljavanjem privrede
• Frikciona (tekuca) nezaposlenost – normalna pojava koja je uzrokovana vremenom potrebnim da
radnici pronadju posao. Nastaje kao posledica stalnih kratkorocnih promena na strani traznje za
radnom snagom. Uzroci su :
trazenje posla , cekanje na posao(porodiljsko) , sezonska nezaposlenost (turizam) …
• Prikrivena nezaposlenost – prividna nezaposlenost, radnici imaju odredjeno zaposlenje , ali koristi od
tog zaposlenja su znatno ispod proseka. (Zanati odumiranju, poljoprivreda na sitnom privatnom
posedu) , tehnoloski viskovi , prinudni odmori!

Trziste rada I plate

Traznja za radnom snagom, ponuda rada I ravnoteza na ag trzistu rada
Trziste rada obuhvata:

• Aktivnosti zaposljavanja I obezbedjivanja radne snage za obavljanje odredjene vrste poslova

• Proces odredjivanja visine zarade za obavljanje tih poslova
• Nacin na koji se zarade menjaju
• Kretanje radnika izmedju razlicitih poslova I poslodavaca
Traznja za radom je kolicina rada koju su preduzeca spremna da angazuju po razlicitim platama u odredjenom
periodu. Na strani traznje javljaju se firme I drzava.. koliko se radnika angazuje , zavisi od realnih plata I
vrednosti granicnog proizvoda rada izrazene u novcu. Ako je marginalna vrednost proizvoda rada veca od
plate, dodatni radnik donosi profit I bice zaposljen I obrnuto. Preduzetnik zaposljava radnike sve dok je njihova
vrednost marginalnog proizvoda rada veca od plate.
Ponuda rada – broj sati koje stanovnistvo zeli da odvoji za rad u poslovnim aktivnostima koje donose zaradu.
Na strani ponude na trzistu rada, javljaju se domacinstva. Glavna odrednica ponude rada je brojnost radno
sposobnog stanovnistva odredjena : natalitetom, mortalitetom, emigracijom I imigracijom, kao I nacin na koji
stanovnistvo zeli da raspolaze svojim vremenom (ko zeli vise da radi ima manje slobodnog vremena).
Oportunitetni trosak od rada je manja kolicina slobodnog vremena. Sto je on veci , to su veci zahtevi za
platom.
Kriva agregatne traznje za radom se dobija kao agregatna funkcija
pojedinacnih traznji za radom.
Na x osi – radna snaga L ,
Na y osi – nivo plata W.
Kriva ima negativan nagib sto znaci da su traznja za radom I velicina
plata u inverznom odnosu. Kada plate rastu, pri ostalim
nepromenjenim uslovima, trazena kolicina rada na trzistu opada I
obrnuto.

Kriva agregatne ponude rada je agregatna funkcija ponude rada

pojedinacnih radnika. Ona ima rastuci oblik. Sa porasatom nivoa
plata raste I ponuda rada I suprotno. Za ponudu rada se vezuju dve
paradoksalne pojave:

Efekat supstitucije I dohotka ne vaze za agregatna , vec samo za pojedinacna trzista rada.
Porastom plata, raste I ponuda rada, kriva ponude ima rastuci oblik, ali samo do odredjenog stepena, dok
plate ne stignu nivo Wa. Do tog nivoa deluje efekat supstitucije. Sa porastom plata, svaki sat se bolje placa I
radnik je zainteresovan da radi vise jer mu casovi dokolice predstavljaju oportunitetni trosak.
Posle odredjenog nivoa nadnica, iznad Wa , svakim povecanjem plate dolazi do smanjenja ponude rada. Kriva
ponude rada se zakrivljuje I postepeno priblizava ordinati. Pocinje da se oseca efekat dohotka koji deluje kada
raste znacaj I uloga slobodnog vremena. Pojedincu slobodno vreme donosi veci znacaj nego povecana plata.
Dohodak versus slobodno vreme, zavisi od afiniteta pojedinca.
 Ravnoteza na agregatnom trzistu rada se ostvaruje u preseku krive
agregatne traznje za radom ADL I krive agregatne ponude rada ASL.
(tacka E , ravnotezni nivo plata W0 , ravnotezni nivo zaposlenosti L0).
Nivo zaposlenosti L0 predstavlja prirodni nivo zaposlenosti (punu
zaposlenost ,nije isto sto I potencijalni dr. proizvod). Ravnoteza
podrazumeva da sva preduzeca mogu angazovati onoliko koliko zele
radnika po ravnoteznoj plati kao I da svako ko zeli da radi za
ravnoteznu platu moze naci posao na trzistu rada.
Moze se prikazati I postojanje nezaposlenosti. Nezaposlenost se
javlja kada su nadnice iznad ravnoteznog nivoa (W1). Oznacava se
odstojanjem izmedju rada koji se trazi I rada koji se nudi , tj linijom
AB. Nezaposlenost vrsi pritisak na smanjenje najamnina I taj pritisak ce biti sve dok se najamnine ne spuste na
nivo W0. Ali najamnine karakterise rigidnost (nefleksibilnost nanize)
Tri razloga za odstupanje najamnina od ravnoteznih cena:

• Odredjivanje minimalnih plata od strane drzave – min. velicina se uglavnom vezuje za troskove
prosecne porodice po osnovu sredstava neophodnih za zivot. Povecavaju se zarade nekvalifikovanih
radnika .Povecava se ponudjena, a smanjuje trazena kolicina rada. Nezaposlenost raste.
• Monopolska snaga sindikata – sindikati su udruzenja radnika koji pregovaraju sa poslodavcima o visini
plata I uslovima rada. Dogovaranjem sindikata i poslodavaca plate se povecavaju iznad ravnoteznog
nivoa. To donosi porast troskova proizvodnje za proizvodjace koji smanjuju traznju na trzistu rada sto
dovodi do porasta nezaposlenosti..
• Teorija efikasnih nadnica – preduzeca smatraju da je u njihovom interesu da odrzavaju plate iznad
ravnoteznog nivoa, jer to povecava produktivnost I efikasnost I lojalnost. Ocekuju da ce porast profita
nadmasiti rast plata.

Plate
Plate su sa gledista preduzeca trosak proizvodnje I tezi se da se minimizuju, a za radnika su dohodak I izvor
egzistencije I tezi se da se maksimizuju.

Normalna I realna plata

Nominalna plata – ukupna suma novca koju radnik primi kao cenu za svoju radnu snagu.
Realna plata – ukupna kolicina proizvoda I usluga koju radnik moze da kupi za primljeni iznos novca. Zavisi od :

• Nominalne plate
• Od cena roba I usluga koje radnici normalno trose
Ako sa porastom ili opadanjem nominalne plate, rastu ili opadaju cene roba I usluga u istoj srazmeri, onda se
realna plata ne menja.
Savremene privrede karakterisu stalnim povecanjem cena (inflacija) , a ovaj porast je pracen I porastom
nominalnih plata.
Realne plate se ne mogu povecavati vise nego sto iznosi porast drustvene produktivnosti rada – nijedno
drustvo ne moze trositi vise nego sto proizvodi. Ako se nominalne plate povecavaju vise nego produktivnost
rada, to dovodi do inflacije.
Deflacija
Monetarna pojava suprotna inflaciji. Disproporcija novcanih I robnih fondova, gde su novcani fondovi manji od
robnih (rashodi manji od prihoda). Raste vrednost novca preko smanjivanja njegove kolicine u prometu ,
smanjuju se cene.
Endogeni uzroci deflacije su kretanja u toku konjukturnog ciklusa, pa se deflacija javlja kao direktna posledica
krize hiperprodukcije.
Egzogeni uzroci poticu od deflatorne ekonomske politike drzave koja restriktivnim merama (smanjivanje ili
ukidanje kredita, povecanje kamatnih stopa) prouzrokuje stanje krize.
Posledice deflacije: ogroman porast zaliha, pad proizvodnje, pad cena, smanjenje profita I plata, velika
nezaposlenost. Koristi od deflacije imaju primaoci fiksnih prihoda, stete trpe radnici I preduzetnici , kao I
vlasnici akcija I obveznica.
Antideflacione mere: smanjenje kamatnih stopa, poboljsanje uslova za dobijanje kredita, smanjenje poreza,
podsticanje izvoza… Izlazak iz deflacije je reflacija.
Dezinflacija – primena deflacionih mera radi sputavanja inflacije.

Instrumenti makroekonomske politike

Drzava sprovodi ekonomsku politiku tako sto vrsi izbor instrumenata koje primenjuje da bi ostvarila odredjene
ekonomske ciljeve. Najcesce intervenise u okviru sfera imperfektnosti trzista. (eksternalija, visoka
inflacija,monopol I oligopol)

Stabilizaciona I razvojna ekonomska politika

Adekvatan privredni sistem treba da otkloni sve uzroke koje mogu dovesti do recesije, nezaposlenosti I
galopirajuce inflacije.
Drzava ne sme zrtvovati problem nezaposlenosti zbog antiiflacione politike I obrnuto, potrebno je da se
konfliktnost ciljeva svede na minimum.
Sta je znacajnije od ova dva problema? , zavisi od vise faktora (2 istaknuta):

• Nivo privrednog razvoja

• Stepen upucenosti privrede na medjunarodnu razmenu
Osnovni zadatak stabilizacione I razvojne politike (antiiflaciorna I antirecesiona) je definisanje optimalne
kombinacije mera za postizanje pune zaposlenosti bez inflacije, (naglasak nekad na jednom , nekad na
drugom) . Osnovni vidovi :

• Monetarno – kreditna politika :

Antirecesiona politika se ostvaruje putem ekspanzivne monetarno-kreditne politike (jeftin novac I niske
kamatne stope – uglavnom neefikasno)
Antiiflaciona politika se sprovodi putem restriktivne monetarno-kreditne politike (skup novac I visoke
kamatne stope – daje dobre rezultate) .
 • Fiskalna politika – obuhvata politiku drzavnih (javnih) rashoda I poresku politiku .
Antirecesiona (ekspanzivna) fiskalna politika podrazumeva povecavanje drzavnih rashoda I smanjivanje
poroza sto dovodi do uvecanja nacionalnog dohotka , ukupne proizvodnje I zaposlenosti.
Antiinflaciona (restriktivna) politika podrazumeva smanjenje drzavnih rashoda I povecanje poreza, sto
dovodi do smanjenja ukupne proizvodnje I zaposlenosti.:
Tri situacije:

1. Klasican vid inflacije (inflacija traznje na nivou pune zaposlenosti) -

tada mere ekonomske politike usmerene ka postizanju zaposlenosti nece biti u direktnom sukobu sa
merama za stabilnost cena.
Mere antiiflacione politike : restriktivnu monetarno-kreditnu politiku, ostru poresku politiku I
restriktivnu politiku opste I zajednicke potrosnje
2. Postoji nezaposlenost uz stabilnost cena - ekspanzivna monetarno- kreditna politika, blaga poreska
politika I ekspanzivna politika opste I zajednicke potrosnje
3. Kada nedovoljnu privrednu aktivnost I nezaposlenost prati inflacija multiplikatorskog efekta.
Stabilizaciona ekonomska politika mora da bude selektivna I diferencirana
Monetarno – kreditna politika treba da bude selektivno – ekspanzivna , poreska politika selektivno –
blaga, I politika opste I zajednicke potrosnje selektivno – ekspanzivna I sve treba da budu usmerene ka
sektorima koji predstavljaju uska grla proizvodnje I koja generiraju inflatorne tendencije.

Budzet I fiskalna politika

Fiskalna politika obuhvata politiku drzavnih rashoda I poresku politiku. Koristi se za borbu protiv recesije,
nezaposlenosti I inflacije. Glavni cilj je brz ekonomski rast .
Budzet je novcani predracun drzave kojim se odredjuju prihodi I rashodi drzavnih organa . On ima karakter
finansijskog plana (planski akt) drzave za godinu dana. Njega usvajaju skupstine (parlamenti) u obliku zakona.
Budzet je zakon sui generis. On je javni akt jer je njegovo donosenje je dostupno javnosti. Predvidjeni izdaci se
ne smeju prekoraciti bez rebalansa budzeta koji podrazumeva promenu budzera u odredjenim stavkama.
Uravnotezen budzet – budzetski prihodi su jednaki budzetskim rashodima.
Budzetski suficit (prihodi > rashoda) ; Budzetski deficit(rashodi>prihoda)
Stvarni (realni) budzet – registruje stvarne prihode I rashode drzave u odredjenom periodu.
Strukturni budzet – daje kalkulaciju kakvi bi bili drzavni prihodi I rashodi kada bi ekonomija funkcionisala na
nivou prirodne stope nezaposlenosti.
Ciklicni budzet – izrazava efekte privrednih ciklusa na budzet (recesija I konjunktura). On je razlika izmedju
stvarnog I strukturnog budzeta. Budzet ima tri kljucne funkcije:

• Alokativna (putem poreza I rashoda utice na alokaciju resursa u privredi)

• Distributivna (kroz poreze I javnu potrosnju vrsi preraspodelu dohotka izmedju ekonomskih subjekata)
 • Stabilizacionu ( putem poreske politike I politike drzavnih rashoda obezbedi ekonomski rast I razvoj uz
stabilne cene I visoku zaposlenost)
Novcana sredstva za svoje rashode (planiraju se za godinu dana) , prikupljaju se:

• Preko poreza (najvazniji), taksi I doprinosa

• Putem profita drzavnih firmi
• Zaduzivanjem kod preduzeca I gradjana
• Pozajmljivanjem od domacih I stranih banaka
Porezi – prinudno novcano davanje poreskog obveznika bez neposredne protivusluge. Nisu rezultat
ekonomske aktivnosti , vec su izvedeni kroz sekundarnu raspodelu (derivativnost poreza). Ako poreski
obveznik ne podmiri svoju poresku obavezu, drzava vrsi prinudnu naplatu.
Restriktivnom poreskom politikom (povecanje poreza) utice se na smanjenje agregatne traznje.
Ekspanzivnom poreskom politikom (smanjenje poreza) utice na porast agregatne traznje.
Kada je privreda u fazi prosperiteta, drzava oporezuje preduzeca I gradjane po visoj stopi, sto smanjuje
raspolozivi dohodak I potrosnju – svrha : zatvaranje inflacionog jaza. Tako ostvareni budzetski suficit drzava
cuva za period kada privredne aktivnosti usporavaju. U ovoj fazi pada proizvodnje I zaposlenosti, drzava
smanjuje poreze I time povecava raspolozivi dohodak I potrosnju. Podela poreza:

• Direktni (neposredni)– porezi na dohodak lica I dobit preduzeca

o Porez na dohodak fizickih lica
o Porez na dobit preduzeca
o Porez na kapitalnu dobit
o Porez na nasledstvo I poklon
o Porez na finansijske transakcije
• Indirektni (posredni)– porezi koji se odnose na robe I usluge. (nerazvijene z. prim.)
o PDV
o Akcize (specifican porez koji se placa za duvan, alkohol , kafu I naftu)
o Carine
Podela jos:

• Porezi na dohodak privatnih lica I firmi

• Porezi na potrosnju
• Porez na imovinu

Poreski sistemi:
 • Proporcionalni poreski sistem – svi poreski obveznici , bez
obzira na visinu dohotka, placaju isti udeo iz dohotka.
Prosecna poreska stopa je konstantna.
• Regresivan poreski sistem – poreski obveznici sa visokim
dohotkom placaju manji udeo iz svoj dohotka u odnosu na one
sa niskim dohotkom. PPS se smanjuje sa povecanjem dohotka
• Progresivan poreski sistem – poreski obveznici sa visokim
dohotkom placaju veci udeo iz svog dohotka nego oni sa
niskim dohotkom. PPS se povecava sa povecanjem dohotka
Prosecna poreska stopa – odnos izmedju ukupno placenog
poreza I ukupnog dohotka pomnozeno sa 100.
Marginalna poreska stopa – dodatni porez koji se placa na svaku dodajnu jedinicu dohotka.. (npr, na svakih
100 jedinica dohotka se placa 20 jedinica dodatnog poreza , mps = 20%).
Porez mora biti efikasan I pravican!
Efikasan poreski sistem – razumljiv I pristupacan poreskim obveznicima, da onemogucava izbegavanje placanja
poreza (evazija) I da ne stvara visoke administrativne troskove.
Pravican poreski sistem – poreski obveznici placaju porez na osnovu koristi koju sticu od javnih usluga, kao I na
osnovu platezne sposobnosti

Drzavni(javni) rashodi – rashodi drzave I drzavnih organa namenjeni finansiranju javnih potreba I potrosnje.
Rashodi u budzetu su :

• Administrativni - drzavne institucije su nosioci rashoda(skupstina, ministarstva, zdravstvo I prosveta…)

• Ekonomske funkcije – plate I socijalna davanja za zaposlene, investicije,troskovi.
Moze se podeliti na sledece grupe:

• Rashodi drzavnog sektora(plate I sva placanja u drzavnom sektoru za materijalna dobra I usluge bez
cega drzavni organi I ustanove ne bi funkcionisali
• Drzavni investicioni rashodi (izgradnja puteva I mostova)
• Transferna placanja sektoru stanovnistva(penzije, socijalna davanja,dec dodaci)
• Kamate na drzavne usluge
Drzavni (javni) rashodi mogu biti I tekuci (plate , transferna placanja..) I investicioni
Politika budzetskog deficita ili suficita je politika drzavnih izdataka!
Kada je u privredi smanjen obim aktivnosti (recesija), drzava povecava izdatke iz budzeta. Ona povecava
investicije I prosiruje mogucnosti za zaposljavanje. Tada drzava ulazi u budzetski deficit jer povecava budzetske
rashode u odnosu na budzetske prihode. Drzava vodi ekspanzivnu fiskalnu politiku (nize poreske stope I veca
drzavna potrosnja) Deficit koji drzava ostvaruje u recesiji ce se nadoknaditi u fazi prosperiteta.
U periodu kada su privredni trendovi pozitivni, drzava smanjuje izdatke iz svog budzeta za privredne poslove I
ostvaruje budzetski suficit koji ce upotrebiti za vreme kriza. Ovo je restriktivna fiskalna politika ( vise poreske
stope I manja drzavna potrosnja).
U periodu trajanja privrednog ciklusa (od recesije do prosperiteta) budzet se uravnotezuje – anticiklicna
politika.
Automatski fiskalni stabilizatori – promene fiskalne politike koje uticu na nivo agregatne traznje I koje se
prilagodjavaju u zavisnosti od ciklusa u kojoj se privreda nalazi, a bez preduzetih mera od strane drzave.
U fazi ekspanzije, rastu dohoci I profiti a samim tim I
poreski prihodi.
U fazi recesije – niska ekonomska aktivnost pa se
prihodi od poreza smanjuju
Najznacajniji automatski stabilizatori su:

• Progresivno oporezivanje dohotka stanovnistva I

profita preduzeca
• Transferna placanja
Usled nedostataka automatskih fiskalnih stabilizatora, drzava moze da sprovodi diskrecionu fiskalnu politiku
kojom pokusava da promeni nivo ekonomske aktivnosti. Instrumenti :

• Javni radovi (angazovanje nezaposlenog dela stanovnistva I podsticanje traznje

• Projekti javnog zaposljavanja (zaposljavanje na jednu ili vise godina, ne trajno)
• Promene poreskih stopa (u pravcu stimulacije ili destimulacije ekonomskih aktivnosti)
Glavni nedostatak sprovodjenja diskrecione fiskalne politike – neophodan duzi vremenski period da preuzete
mere daju odredjene rezultate. Resenje – kombinacija ekonomskih stabilizatora I diskrecionih fiskalnih mera.
Javni dug- instrument fiskalne politike koji pokazuje stepen zaduzenosti jedne zemlje.

• Kratkorocni dugovi – rok otplate do 5 godina (za buzdetski deficit)

• Srednjorocni dugovi – od 5 – 15
• Dugorocni – sa rokom vracanja preko 15. (stimulisanje ekonomskog razvoja)
Razlikuju se:

• Unutrasnji javni dug – drzava duguje stanovnistvu (domace trziste I valuta)

• Spoljni javni dug – drzava duguje prema inostranstvu (inostrano trziste I valuta)
Zakon u Srbiji – javni dug ne moze biti veci od 45% BDP-a.
Prema Svetskoj banci , zemlje su na osnovu odnosa javni dug/ BDP kategorisane:

• <48% - nisko zaduzena

• 48%-80% - umereno zaduzena
• >80% - visoko zaduzena
Kao pokazatelj zaduzenosti , koriste se jos : Spoljni dug/bdp , javni dug/izvoz,
spoljni dug/ izvoz
Zaduzivanje moze da bude korisno kada se zajmovi koriste za investicije koje uticu na povecanje proizvodnje, a
samim tim I na porast poreskih prihoda sto obezbedjuje isplatu duga.Problem je kada javni dug postane veliki
u odnosu na BDP I kada privredu opterete narasle kamate na javni dug. Tada se povecavaju poreske stope, sto
deluje destimulativno na proizvodnju I zaposlenost.
Znacaj I uloga drzavnih izdataka :
Komponente agregatne traznje (AD) su potrosacka (Pt ili c) ,
investiciona (I) , drzavna (G) I neto izvoz(X). Ovde
pretpostavljamo da nema razmene sa inostranstvom.
Na horizontalnoj osi je nacionalni dohodak, dok su na vertikalnoj
ukupni izdaci . Tacka ravnoteze je E koja se dobija presekom krive
Pt+I I linije 45!
Nova tacka ravnoteze E’ se formira u preseku krive Pt + I + G sa
linijom 45, cime je ostvaren veci obim nacionalnog dohotka OM’.
Ravnotezna tacka pokazuje dve stvari: da se potrosi sve sto se
proizvede I da se ne trosi vise nego sto se proizvede . Raskorak u
proizvodnji I potrosnji se moze srediti fiskalnom politikom.
Ako postoji manjak na strani traznje , drzava vodi politiku budzetskog deficita I nadoknadjuje ga iz unapred
formiranih drzavnih fondova I obrnuto.
Rast drzavne potrosnje dovodi do multipliciranog uvecanja nacionalnog dohotka I obrnuto. Multiplikator
drzavne (javne) potrosnje – broj kojim treba pomnoziti promene u drzavnoj potrosnji da bi se dobila
novonastala promena u nacionalnom dohotku. Ovaj multiplikator je identican investicionom , zato se oba zovu
multiplikatori izdataka!
Kupovina dobara I usluga od strane drzave pokrece citav lanac izvedene potrosnje, cime se stvaraju dodatni
dohoci koji ce biti dalje troseni u zavisnosti od MPC.
1
𝑃𝑟𝑜𝑚𝑒𝑛𝑎 𝑝𝑟𝑜𝑖𝑧𝑣𝑜𝑑𝑛𝑗𝑒 = × 𝑝𝑟𝑜𝑚𝑒𝑛𝑎 𝑑𝑟𝑧𝑎𝑣𝑛𝑒 𝑝𝑜𝑡𝑟𝑜𝑠𝑛𝑗𝑒
𝑀𝑃𝑆
Odredjen porast drzavne potrosnje sa G na G’ uslovljava
pomeranje ravnotezne tacke sa E na E’ I multiplikovano uvecanje
ND. Malo pomeranje krive ukupne potrosnje (Pt + I + G ) nastalo
rastom budzetskih rashoda, prouzrokuje veci porast ND sa M na
M’. Ceo koncept multiplikatora pokazuje kako mala pocetna
promena C,I,G ili X moze da izazove znacajan efekat na agregatnu
traznju ,pa time I na ukupnu proizvodnju dobara I usluga u
privredi.

Veza izmedju privrednog rasta I budzetskog deficita se moze izraziti preko efekta istiskivanja. Ako drzava u cilju
povecanja nivoa privredne aktivnosti vodi politiku budzetskog deficita, veca su zaduzivanja od strane drzave.
Rastu kamatne stope, to destimulativno deluje na preduzeca da investiraju na privredu (rastu troskovi).
Domacinstva takodje smanjuju potrosnju dobara koja su osetljiva na visoke kamatne stope.
Zaduzivanje od strane drzave utice na smanjenje privatne potrosnje usled povecanja kamatne stope I istiskuje
privatne investicije.
 Na x osi je predstavljena ponuda kapitala(privatna stednja) I traznja
za kapitalom (investicije plus drzavni deficit). Na y osi je kamatna
stopa.
Usled drzavne ekspanzivne politike putem povecanja javnih rashoda,
povecava se traznja za kapitalom, sto utice na pomeranje krive
traznje za kapitalom udesno. Krive traznje I ponude kapitala se seku u
novoj tacki E’ koja pretpostavlja I visi nivo kamatne stope k’. rast
kamatne stope negativno deluje na privrednu aktivnost (smanjuje
investicije preduzeca I stanovnistva).
Efekat istiskivanja ukazuje da ekspanzivna fiskalna politika ima
ogranicen efekat na agregatnu traznju , a time I na proizvodnju I
zaposlenost. Medjutim ako je multiplikativan efekat veci od efekta
istiskivanja, ekspanzivna fiskalna politika povecava agregatnu traznju.

Monetarna politika
Sastavni deo ekonomske politike koju sprovodi drzava preko svoje centralne banke. Konacan cilj je da se
postigne najbolja kombinacija niske inflacije, niske nezaposlenosti I brzog rasta GDPa I finansijskih trzista.

Instrumenti monetarne politike

Centralna banka upravlja novcem I kamatnim stopama, ona moze povecavati ili smanjivati ponudu novca.
U fazi recesije (pad privredne aktivnosti, velika nezaposlenost I deflacioni jaz. Kapital je skup, jer je mala
ponuda kapitala zbog niskog nivoa privredne aktivnosti. Nedovoljna kolicina novca I skupi krediti uticu
destimulativno na ukupne investicije.), sprovodi se ekspanzivna monetarna politika – povecanje ponude novca
I pojeftinjenje kredita. Vodi se politika jeftinog novca u cilju podsticanja privredne aktivnosti. (u dubokoj
depresiji nije efikasno).
U periodu inflacije se sprovodi restriktivna(kontrakciona) monetarna politika – skup novac I poskupljenje
kredita. U cilju otklanjanja inflacionog jaza I obezbedjenja pune zaposlenosti bez inflacije, drzava smanjuje
obim novca I kredita, sto deluje destimulativno na potrosnju. Osnovni instrumenti :

Sistem obaveznih rezervi banaka

Na ponudu bankarskog novca centralna banka utice preko obaveznih rezervi poslovnih banaka. One imaju
zakonsku obavezu da odredjeni procenat svojih novcanih sredstava u odnosu na depozite drze kao rezervu kod
centralne banke.
Stopa obaveznih rezervi – minimalna kolicina gotovinskih rezervi koju banke moraju da drze u odnosu na
depozite. Visak rezervi – vece rezerve od zakonskog minimuma, garantuje bankama da nece ostati bez gotovog
novca. Obavezne rezerve + visak rezervi = ukupne rezerve banke. Rezerve banaka ne donose kamatu (poslovne
banke nastoje da daju sto manje rezervi).
Rezerve poslovnih banaka – depoziti koje su banke primile, a nisu dale na pozajmicu. (samo jedan deo
primljenih sredstava banke drze kao rezerve, veci deo koriste za kredite I kupovinu HoV)
Deo ukupnih depozita koje banka drzi kao rezerve – udeo rezervi. Izracunava se kao odnos rezervi banaka (R)
prema depozitima banaka (D) , odredjuje se poslovnom politikom banaka ali I drzavnim propisima. Dva faktora
u izboru udela rezervi:

• Visina diskontne(referentne , eksotne) stope – u slucaju da poslovna banka ne raspolaze dovoljnim

iznosom rezervi koji joj obezbedjuje odrzavanje likvidnosti, ona moze sredstva pozajmiti od centralne
 banke uz kamatu po stopi koja se naziva diskontna stopa (stopa po kojoj centralna banka ustupa novac
poslovnim).?Povecanje diskontne stope izaziva povecanje stope rezervi banke.?
• Trzisna kamatna stopa – visa trzisna kamatna stopa - manji iznos rezervi.
Povecanjem obaveznih rezervi , smanjuju se mogucnosti banaka da kreditiraju svoje investicije, smanjuje se
depozitni novac, ukupna ponuda novca a kamatna stopa raste. Na taj nacin drzava sprovodi restriktivnu
monetarnu politiku I obrnuto. Smanjenjem obaveznih rezervi , vise mogucnosti za investicije, ponuda novca se
povecava a kamata opada. To je ekspanzivna monetarna politika.

Politika diskontne stope

Diskontna stopa je kamatna stopa po kojoj centralna banka odobrava kredite poslovnim bankama I obavlja
eskont menica I drugih HoV. CB najcesce kreditira putem repo transakcija (ugovori o ponovnom otkupu)
Eskont menice je prodaja nedospelog potrazivanja uz odbitak kamate od dana eskontovanja do dana
dospelosti potrazivanja.
Poslovne banke mogu koristiti ove kredite da bi
obezbedila sredstva za kreditiranje, ili kada su
rezerve na niskom nivou .
Visa diskontna stopa destimulise banke da
uzimaju kredite, cime se smanjuje kolicina
raspolozivih sredstava banaka I ponuda novca -
restriktivna monetarna politika. (inflacija)
Niska diskontna stopa znaci da banke uzimaju
kredite, povecava se kolicina bankarskih
sredstava I ponuda novca. – ekspanzivna
monetarna politika.
Diskontna stopa treba daa deluje na kretanje
trzisnih kamatnih stopa.

Operacije na otvorenom trzistu

Prodaja I kupovinu drzavnih HoV od strane CB. Kupovinom (ponudom) dHoV , drzava preko CB utice na obim
novca u privredi, a preko agregatne ponude novca I na nivo privredne aktivnosti.
Prodajom dHoV suzava se privredna aktivnost. Kupci za njih placaju gotovinom ili depozitima koji raspolazu –
smanjuje se kolicina novca u opticaju I kreditni potencijal poslovnih banki – restriktivna operacija na
otvorenom trzistu.
Kupovinom dHoV od gradjana, Cb ubacuje I povecava ponudu novca, povecava se kreditni potencijal privatnih
banaka I to utice na pad kamatnih stopa. – ekspanziva operacija na otvorenom trzistu.
Drzavne obveznice su HoV koje emituje drzava preko CB , imaju propisanu formu I glase na odredjenu sumu
novca. Kupac obveznica ima pravo na odredjenu kamatu za ustupanje svog novca na upotrebu. One su
najsigurnije.

Politika deviznog kursa

Autarkicne privrede – one koje nemaju ekonomske odnose sa drugim zemljama. Ovakve privrede nisu
moguce, jer nije moguce prodati svu robu na svom nacionalnom trzistu uz ostvarivanje profita, takodje
struktura drustvenog proizvoda jedne zemlje se ne poklapa sa strukturom potreba stanovnistva te zemlje. (ne
mogu svi proizvoditi naftu, juzno voce, kafu…, siromasne zemlje – avioni)
Otvorena privreda podrazumeva:

• Otvorenost na trzistu proizvodnih faktora

• Otvorenost na trzistu dobara
• Otvorenost na finansijskim trzistima

Devizni kursevi
Izvoz nacionalne ekonomije obuhvata proizvode I usluge koje se u njoj proizvode a prodaju u inostranstvu.
Uvoz nacionalne ekonomije obuhvata proizvode I usluge koje se proizvode u inostranstvu a prodaju u zemlji.
Razlika izmedju izvoza I uvoza – neto izvoz.
Valuta – novcana jedinica neke zemlje:

• Konvertibilne (mogu se menjati u svim zemljama za sve valute)

• Ograniceno konvertibilne (mogu se menjati u okviru odredjenog podrucja za neke valute)
• Nekonvertibilne valute( one koje se koriste samo u nacionalnoj ekonomiji)
Cvrste (jake) valute – mnogo se traze I imaju visok stepen konvertibilnosti.
Meke (slabe) valute – slabo se traze I nedovoljno su razmenljive za druge.
U ekonomijama gde su valute nekonvertibilne, cesto se javljaju crna devizna trzista – paralelno postojanje dva
devizna kursa: zvanicni I kurs na crnom trzistu.
Devizni kurs – medjusobni odnos vrednosti domace I strane valute, to je cena strane valute izrazena u
domacem novcu. Zavisi od ponude I traznje.
Devizni (valutni) paritet – vrednost nacionalnog novca izrazena u nekom opste prihvacenom imenitelju (zlatu
ili stabilnoj valuti).
Nominalni (bilateralni) devizni kurs – broj jedinica domace valute potreban za kupovinu jedinice strane valute.
Nominalna depresijacija domace valute – smanjenje cena domace valute izrazene u stranoj valuti, a sto
odgovara rastu nominalnog deviznog kursa. Slabljenje domace valute – moze se kupiti manje strane valute.
Povecava izvoz, smanjuje uvoz.
Nominalna apresijacija – povecanje cene domace valute izrazene u stranoj valuti sto odgovara smanjenju
nominalnog deviznog kursa. Povecava uvoz a smanjuje izvoz.
Realni devizni kurs – relativna cena proizvoda I usluga dveju zemalja kada se iskaze u zajednickoj valuti. Preko
ovog kursa se moze sagledati konkurentnost zemlje u medjunarodnoj razmeni posto on izrazava odnose
razmene (odnos izvoznih I uvoznih cena).
Realna depresijacija – inostrana dobra postaju skuplja u odnosu na domaca dobra
Realna apresijacija – domaca dobra postaju skuplja u odnosu na inostranu.
Proizvod kod nominalnog deviznog kursa je valuta, a kod realnog je to neko dobro.
Realni devizni kurs zavisi od nominalnog I od cena proizvoda u dve zemlje izrazenih u nacionalnim valutama.
𝑛𝑜𝑚𝑖𝑛𝑎𝑙𝑛𝑖 𝑑𝑒𝑣𝑖𝑧𝑛𝑖 𝑘𝑢𝑟𝑠 × 𝑑𝑜𝑚𝑎𝑐𝑎 𝑐𝑒𝑛𝑎
𝑅𝑒𝑎𝑙𝑛𝑖 𝑑𝑒𝑣𝑖𝑧𝑛𝑖 𝑘𝑢𝑟𝑠 =
𝑖𝑛𝑜𝑠𝑡𝑟𝑎𝑛𝑎 𝑐𝑒𝑛𝑎
U makroekonomiji se ovaj obracun generalizuje I akcenat se stavlja na ukupne cene. Koristi se indeks cena na
malo. Opsti realni devizni kurs izmedju srbije I ostalih:
𝐸𝑛 × 𝑃
𝐸𝑟 = ,
𝑃′
𝐸𝑛 − 𝑛𝑜𝑚𝑖𝑛𝑎𝑙𝑛𝑖 𝑑𝑒𝑣𝑖𝑧𝑛𝑖 𝑘𝑢𝑟𝑠 𝑑𝑖𝑛𝑎𝑟𝑎 𝑢 𝑜𝑑𝑛𝑜𝑠𝑢 𝑛𝑎 𝑠𝑡𝑟𝑎𝑛𝑒 𝑣𝑎𝑙𝑢𝑡𝑒
𝑃 = 𝑐𝑒𝑛𝑜𝑣𝑛𝑖 𝑖𝑛𝑑𝑒𝑘𝑠 𝑘𝑜𝑟𝑝𝑒 𝑑𝑜𝑏𝑎𝑟𝑎 𝑖 𝑢𝑠𝑙𝑢𝑔𝑎 𝑢 𝑧𝑒𝑚𝑙𝑗𝑖
𝑃′ = 𝑐𝑒𝑛𝑜𝑣𝑛𝑖 𝑖𝑛𝑑𝑒𝑘𝑠 𝑘𝑜𝑟𝑝𝑒 𝑑𝑜𝑏𝑎𝑟𝑎 𝑖 𝑢𝑠𝑙𝑢𝑔𝑎 𝑢 𝑖𝑛𝑜𝑠𝑡𝑟𝑎𝑛𝑠𝑡𝑣𝑢
Dugi rok:
Paritet kupovne moci – trebalo bi da je moguce da se za jednu jedinicu bilo koje valute moze kupiti ista
kolicina dobara u svim zemljama. Zasniva se na zakonu jednake cene. Proces koji obezbedjuje da zakon jedne
cene deluje uspesno je arbitraza. Primer:
Proizvod je jeftiniji u CG, preduzetnik ga kupuje I prodaje u Srbiji. Traznja za proizvodom u Cg raste, raste I
cena. Ponuda u Srbiji raste a cena opada. To se nastavlja dok se ne izjednace cene. Ali to utice I na devizni kurs,
traznja za evrom se povecava, pa se povecava I devizni kurs evra u odnosu na dinar.
Ako zemlja ima visu stopu inflacije od druge zemlje, njen devizni kurs treba da depresira I obrnuto.
Teorija pariteta vazi pod strogim uslovima:

• Nema prirodnih prepreka za trgovinu (transportni troskovi)

• Nema vestacnih prepreka za trgovinu (carine, kvote)
• Da su dobra medjunarodno razmenljiva
• Indeksi domacih I inostranih cena se zasnivaju na istim proizvodima
Na srednji rok postoji povezanost izmedju ekonomske aktivnosti privreda I deviznih kurseva. Kada je privreda u
fazi prosperiteta, povecavaju se rashodi za uvozna dobra I obrnuto. Ako se agregatna traznja ekonomije raste
brze u odnosu na druge privrede, njena valuta depresira posto njen uvoz raste brze od izvoza.
Na kratak rok razlike u kamatnim stopama imaju kljucnu ulogu u odredjivanju deviznog kursa. U globalizovanoj
ekonomiji postoji hot money koji poseduju bogati ljudi I banke koji vrlo brzo izlazi I ulazi iz drzave u drzavu u
zavisnosti od kamate.
Visoke kamate privlace investitore.
Visoka kamatna stopa u inostranstvu utice da se fondovi u domacoj valuti pretvore u devize, ostvaruje se veci
prihod. To dovodi do porasta traznje za devizama, rasta deviznog kursa I odliva finansijskih sredstava u
inostranstvo. Begstvo kapitala u inostranstvo izaziva povecanje kamatne stope u zemlji, cime se uspostavlja
paritet kamatnih stopa. Porast kamatnih stopa dovodi do apresijacije nacionalne valute, a pad kamatnih stopa
do njene depresijacije.
Fiksni devizni kursevi – utvrdjeni od strane centralne banke, ne menjaju se za duzi vremenski period ili su
oscilacije male. Drzava kupuje I prodaje sopstvenu valutu da bi odrzala devizni kurs na nivou.
Fleksibilni devizni kursevi – cesto se menjaju jer su prepusteni ponudi I traznji.
Delimicno fleksibilan defizni kurs (prljavo fluktuiranje) – centralna banka primenjuje rezim fleksibilnog
deviznog kursa.
Prednosti fiksnog deviznog kursa : smanjuje se rizik u transakcijama sa inostranstvom, suzava prostor za
spekulativne radnje..
Nedostaci: Slabi efekte monetarne politike, dovodi do precenjenosti nacionalne valute..
Jedinstveni devizni kurs – vazi za sve transakcije sa inostranstvom
Visestruki – vise deviznih kurseva
Deviza – svako kratkorocno novcano potrazivanje prema inostranstvu bez obzira na osnov po kome nastaje.
Devizni racuni domacih lica u domacim bankama ne smatraju se devizom , vec valutom.
Devalvacija I revalvacija
Devalvacija – odluka drzave da u okviru fiksnog sistema deviznog kursa , domaca valuta postane jeftinija u
odnosu na stranu. Ozakonjuje se proces obezvredjivanja domaceg novca zbog inflacije. Devalvacija treba da
doprinese stimulisanju izvoza I destimulisanju uvoza preko promena izvoznih I uvoznih cena, tako sto domaca
roba postaje jeftinija na stranom trzistu, a strana roba postaje skuplja na domacem. Da devalvacija ne bi imala
samo kratkorocan efekat, mora se spreciti dalji inflatorni proces.
Eksportne cene izrazene u stranoj valuti opadaju , a importne izrazene u domacoj rastu ali postepeno
zapocinje I porast domacih cena , zbog :

• Povecana traznja za domacim proizvodima u inostranstvu utice na povecanje proizvodnje, a to nije

moguce bez dodatnih troskova
• Usled poskupljenja uvoznih proizvoda mnogi domaci proizvodjaci koriste monopolski polozaj I podizu
znacajno cene
• Povecana traznja uvoznih supstituta utice I na rast njihovih cena.
• Usled veceg izvoza od uvoza, pretvaraju se strane valute u domaci novac, sto doprinosi jos vecem
porastu novcane mase.
Poboljsanje platnog bilansa nastaje u uslovima pozitivne razlike izmedju promena u agregatnom dohotku I
agregatnoj potrosnji koje izaziva devalvacija:
∆𝑃𝐵 = ∆𝑌 − ∆𝑃 , ∆𝑃𝐵 = 𝑝𝑟𝑜𝑚𝑒𝑛𝑎 𝑝𝑙𝑎𝑡𝑛𝑜𝑔 𝑏𝑖𝑙𝑎𝑛𝑠𝑎 , ∆𝑌 = 𝑝. 𝑎. 𝑑𝑜ℎ𝑜𝑡𝑘𝑎 , ∆𝑃 = 𝑝. 𝑎. 𝑝𝑜𝑡𝑟𝑜𝑠𝑛𝑗𝑒
Revalvacija – odluka drzave u okviru fiksnog sistema deviznog kursa da domaca valuta postane skuplja u
odnosu na stranu. Treba da doprinese stimulisanju uvoza I destimulisanju izvoza preko promena cena, tako sto
ce domaca roba biti skuplja na stranom trzistu,a strana roba jeftinija. Retko se primenjuje jer je posledica nje
slabljenje konkurentne moci na svetskom trzistu. Neophodna je kada postoji visok suficit platnog bilansa.
Devalvacija I revalvacija se upotrebljavaju kada zemlja ima fiksni devizni kurs, dok se depresijacija I apresijacija
vezuju za fluktuirajuce devizne kurseve

Platni bilans
Sumarni statisticki prikaz svih ekonomskih transakcija koje obavljaju rezidenti jedne zemlje sa rezidentima
druge zemlje. Sastoji se od 2 glavna podbilansa:

• Bilansa tekucih transakcija – tokove roba I usluga I transfernih placanja.

Kretanje roba cini trgovinski bilans koji predstavlja odnos vrednosti ukupnog izvoza I uvoza robe jedne
zemlje za odredjeno vreme. Izvoz je potrazivanje (zaradjuje se strana valuta) , uvoz je dugovanje (trosi
se strana valuta).
Uravnotezen trgovinski bilans – kada je izvoz jednak uvozu.
Pozitivan (aktivni) trgovinski bilans – vrednost izvoza je veci od vrednosti uvoza ukupne robe
negativan(pasivan) trgovinski bilans – vrednost uvoza > vrednost izvoza
Kretanje usluga (nevidljiv bilans) – davanje usluga u bankarstvu, saobracaju… I dohotke od investicija.
Transferna placanja – privatni I drzavni transferi, ekonomske pomoci I pokloni

Bilans tekucih transakcija je u suficitu ako su prihodi ostvareni putem trgovine veci od placanja I
obrnuto.
• Bilans kapitalnih transakcija – kretanje kratkorocnog I dugorocnog kapitala, jednostranih I dvostranih
kapitalnih transakcija , kretanje monetarnog zlata I deviznih rezervi. Beleze se kupovina I prodaja aktive
 (akcije , obveznice ,zemlja.) Moze da bude u suficitu I deficitu.
U suficitu je kada su prihodi od prodaje akcija I obveznica… veci od izdataka za kupovinu strane imovine
I obrnuto.
Svaki suficit po osnovu bilansa tekucih transakcija znaci odliv finansijskog kapitala prema inostranstvu I
obrnuto. Svaki deficit bilansa tekucih transakcija se finansira suficitom bilansa kapitalnih transakcija.
𝑅𝑎𝑠𝑡 𝑑𝑒𝑣𝑖𝑧𝑛𝑖ℎ 𝑟𝑒𝑧𝑒𝑟𝑣𝑖 = 𝑠𝑢𝑓𝑖𝑐𝑖𝑡 𝑝𝑙𝑎𝑡𝑛𝑜𝑔 𝑏𝑖𝑙𝑎𝑛𝑠𝑎 =
𝑠𝑢𝑓𝑖𝑐𝑖𝑡 𝑏𝑖𝑙𝑎𝑛𝑠𝑎 𝑘𝑎𝑝𝑖𝑡𝑎𝑙𝑛𝑖ℎ 𝑡𝑟𝑎𝑛𝑠𝑎𝑘𝑐𝑖𝑗𝑎 − 𝑑𝑒𝑓𝑖𝑐𝑖𝑡 𝑏𝑖𝑙𝑎𝑛𝑠𝑎 𝑡𝑒𝑘𝑢𝑐𝑖ℎ 𝑡𝑟𝑎𝑛𝑠𝑎𝑘𝑐𝑖𝑗𝑎
Kao kreditne stavke platnog bilansa (potrazivanja) se javljaju :
izvoz robe I usluga, prihodi od investicija(kamate I dividende), priliv transfernih placanja, priliv kapitala I
povecanje monetarnih rezervi.
Kao debitne stavke(dugovanja) su:
uvoz robe I usluga, rashodi od investicija, odliv transfernih placanja ,odliv kapitala I smanjenje monetarnih
rezervi.
Ovakav izvestaj se sastavlja na kraju obracunskog perioda I po definiciji jedna strana mora biti jednaka drugoj.
Deficit platnog bilansa moze biti privremen (smanjenje monetarnih rezervi ili smanjenja potrazivanja odnosno
povecanjem dugovanja). Finansiranje deficita se vrsi smanjivanjem deviznih rezervi ili zaduzivanjem u
inostranstvu.
Devizne rezerve – inostrane HoV, depoziti na racunima u inostranstvu, efektivni strani novac.
Monetarne rezerve omogucavaju obavljanje placanja sa inostranstvom kada je priliv deviza manji od obaveza
prema inostranstvu. Od nivoa monetarnih rezervi zavisi stepen autonomnosti jedne zemlje u vodjenju
ekonomske politike.(najcesce oko 40%) Drzanje monetarnih rezervi je oportunitetni trosak, jer su to sredstva
koja se ne mogu upotrebiti u proizvodnom procesu.
Devizni bilans – belezi sva placanja, pokazuje devizni priliv I odliv .
Obracunski bilans – sve neisplacene obaveze jedne zemlje prema inostranstvu I sva nenaplacena potrazivanja
od inostranstva .

Sistem I politika cena

Sistem cena je najznacajniji I najslozeniji podsistem privrednog sistema. Dva mehanizma za formiranje cena:
Sistem trzisnih cena I sistem planskih cena.
Sistem primarne raspodele – rasporedjivanje stvorenog nacionalnog dohotka na proizvodjace roba I usluga, siri
pojam od sistema cena I podsistem raspodele.
Rezim cena – uspostavljanje relativnih odnosa cena u privredi putem drzavne intervencije, uzi pojam od
sistema cena.
Politika cena – skup aktivnosti drzave I privrednih subjekata kojima se utice na opsti nivo cena I relativne
odnose cena izmedju proizvoda I usluga, mora se sprovoditi u okviru datog sistema cena. Sinonim za kontrolu
cena u razvijenim trzisnim privredama.
Kontrolu cena cine :

• Neposredne mere (drzava sprecava slobodno trzisno formiranje)

o Odredjivanje minimalnih cena – Minimalne cene su najnize cene ispod kojih se proizvodi ne
mogu prodavati. Preterano niske cene bi mogle da prouzrokuju napustanje odgovarajuce
 proizvodnje , zato ih minimalne cene stite. (poljoprivreda najcesce). Garantovana cena – najniza
cena koja se garantuje proizvodjacima, cena po kojoj je drzava obavezna da izvrsi otkup poljop.
proizvoda. Minimalne cene ne podrazumevaju obavezu otkupa.
o Odredjivanje maksimuma cena – zastita potrosaca, posebno kategorije sa niskim dohocima.
Primenjuje se kod proizvoda od najveceg egzistencijalnog znacaja, ali I onih koji su bitni za
funkcionisanje privrede. Maksimalna cena su gornja granica iznad koje se cene ne mogu
podizati, moze se prodavati po nizim cenama.
o Odredjivanje fiksnih (zamrznutih) cena – fiksne cene se ne mogu menjati., ovde se radi o
robama za koje drzava procenjuje da je potrebno eliminisati fluktuaciju cena (energetski sektori,
zeleznica..)
o Obaveza prijavljivanja promene cena – obaveza preduzeca da obavestava drzavne organe o
porastu cena I njihovog prava da taj porast dozvoli. (da bi drzava mogla da smanji negativne
efekte ponasanja preduzeca)
• Posredne mere – monetarna ,budzetska politika itd..
o Kontrola relativnih cena
▪ Snizenje cena (manje nego kad bi se formirale slobodnim delovanjem ponude I traznje).
Ostvaruje se rastom ponude, smanjenjem traznje I istovremeno rast ponude I smanjenje
traznje.
▪ Porast cena(vece nego kad bi se formirale slobodnim delovanjem ponude I traznje).
Smanjenje ponude, porast traznje I istovremeno smanjenje ponude I povecanje traznje.
Promene na strani ponude se vrsi:

• Stimulisanjem uvoza – ako se zeli povecati ponuda na domacem trzistu, ili stimulisanjem izvoza –
smanjenje ponude . Ovo se vrsi carinama, premijama..itd
• Drzavnom intervencijom iz robnih rezervi – povecanjem zaliha (rezervi) raste ponuda – cene opadaju ;
smanjenjem zaliha opada ponuda – cene rastu. Promene na strani traznje se mogu vrsiti povecanjem ili
smanjenjem javne potrosnje kao I racioniranjem.
Liberalizam I protekcionizam
Liberalizam (Adam Smit I David Rikardo) – slobodna trgovina I neogranicena konkurencija na svetskom trzistu,
uklanjanje drzavnih granica kao elemenata medjunarodne razmene. Donosi medjunarodnu podelu rada I
povecava produktivnost, jaca se konkurentska borba, brzo uvodjenje nove tehnike.
Liberalizam neodgovara nerazvijenim zemljama koje ne mogu da izdrze konkurenciju jacih privreda ,
neodgovara I zemljama specijalizovanim samo za proizvodnju nekolicine dobara.
Protekcionizam – niz drzavnih mera koje stite domace proizvodnju od inostrane konkurencije da bi se ocuvala
privredna samostalnost. Zalagali su se za uvodjenje carina na uvoz industrijske opreme.
Aleksandar Hamilton, Fridrih List…
List smatra da nerazvijene zemlje imaju pravo na protekcionizam sve dok ne dostignu svoj pun razvoj, kako bi
mogle ravnopravno da ucestvuju na medjunarodnom trzistu.
Instrumenti: carine, kontigenti, kvote…
Problemi u dugorocnom sprovodjenju protekcionizma – usporavanje usavrsavanja tehnologije…
Intervencionizam – pored instrumenata protekcionizma primenjuju se znatno ostrije I efikasnije mere kao sto
su zabrana uvoza ili izvoza, devizna kontrola, damping cene, devalvacija domace valute…
Savremene privrede ne mogu da sopstvenim proizvodnim kapacitetima zadovolje sve potrebe svog
stanovnistva. Proces medjunarodne razmene posebno dobija na znacaju u uslovima globalizacije. Danas se
vecina zemalja zalaze za liberalizam ali u praksi se koriste brojne protekcionisticke I intervencionisticke mere
kojij se tesko odricu.

Trgovinska politika - oblici zastite

Trgovinska politika obuhvata skup pravila I mera kojima zemlja ostvaruje ciljeve I upravlja svojom spoljnom
trgovinom I placanjima po toj osnovi.
Zastitna politika na uvoznoj strani – pasivna zastita. Osnovni instrument su carine. Carina je dadzbina koja se
naplacuje na stranu robu koja se uvozi na zemlju, vrsta posrednog poreza, trosak uvoznika,prihod drzave.
Prema ekonomsko politickom dejstvu se dele na:

• Fiskalne carine – obezbedjuju drzavni prihod, nize su I uvode se na robe luksuzne potrosnje I robe kojih
ima malo na domacem trzistu. Ne sme biti prevelika.
• Zastitna carina – stiti domacu industriju od strane konkurencije, drzava nije zainteresovana za prihod.
Prohibitivne carine – previsoke carine kojima se sprecava svaki uvoz robe.
Retorzivne carine – borbene carine koje imaju cilj otklanjanje prohibitivnih.
Preferencijalne carine – pruzanje olaksica pri uvozu nekih roba davanjem nizih ili ukidanjem carina. Cena
uvozne robe postaje jeftinija za iznos smanjenja carine.
Diferencijalne carine – cilj je da se robe poreklom iz odredjene zemlje dovedu u nepovoljan polozaj u odnosu
na robu iz drugih zemalja.
Kompenzatorne carine – primenjuju se na uvoz robe za koju se u zemlji izvoznici daju subvencije ili premije da
bi njihova cena bila niza. Cilj je da se neutralisu efekti subvencija .
Antidampinske carine – odgovor na damping cene , tj prodaju robe na svetskom trzistu po daleko nizim
cenama od cena na domacem trzistu. Primena dampinga omogucava ostvarenje veceg profita. Ako se damping
ne primeni, smanjuje se obim proizvodnje I procenat koriscenja kapaciteta. Povecava se cena kostanja po
jedinici proizvoda I prodajom robe po monopolskoj ceni bi smanjila profit. Kada se damping primeni
proizvodnja se povecava, fiksni troskovi se smanjuju a samim tim I cena kostanja po jedinici.
Sezonske carine – vezuju se za poljoprivredne proizvode, uvode se kada uvoz strane robe moze da utice na
nestabilnost domace proizvodnje. Cilj je zastita domace poljoprivredne proizvodnje.
U zavisnosti od nacina obracuna I naplate carine se dele:
Carine od vrednosti (ad valorem) – iznos carine zavisi od vrednosti robe koja je predmet carinjenja. Za
odredjivanja carinske osnovice (vrednosti robe za obracun) se koristi cena robe sa klauzulom CIF.
Specificna carina- obracun se vrsi na osnovu jedinice mere proizvoda koji se uvozi(kg,l)
Kombinovane carine – kombinacija carina ad valorem I specificnih carina.
Prema nacinu utvrdjivanja carinskih stopa:
Jedinstvene carine – ista carinska tarifa za sve zemlje.
Minimalne carine – prema zemljama sa kojima se odrzavaju dobri odnosi.
Maksimalne carine – prema zemljama koje ne primenjuju klauzulu najpovlascenije nacije
Prema nacinu potpisivanja:
Autonomne carine – drzava samostalno odredjuje
Ugovorne carine – utvrdjuju se na osnovu sporazuma sa drugim zemljama ili WTO
Prema pravcu kretanja robe:
Uvozne carine
Izvozne carine
Provozne carine – tranzitne carine koje se naplacuju prilikom tranzita proizvoda preko carinskog podrucja
jedne zemlje. Ukinute Barselonskom konvencijom iz 1921. God
Carinsko opterecenje – procenat carine koju domaci uvoznik placa u nacionalnoj valuti (ukupna vrednost
carine I ukupne vrednosti izvoza puta 100)
Instrumenti vancarinske zastite:

• Kontigenti – ogranicenja kolicine ili vrednosti robe koje je moguce uvesti u zemlju tokom godine.
• Kvote – veoma slicne kontigentima, razlikuju se po tome sto kada se kvote popune, moze se vrsiti uvoz
ali uz placanje vece carine. Mogu biti izvozne I uvozne
o Dobrovoljna izvozna ogranicenja – kada zemlja uvoznica navede zemlju izvoznicu da
“dobrovoljno” ogranici izvoz proizvoda jer ugrozava domacu industriju.
• Dozvole omogucavaju uvoz proizvoda uz saglasnost nadleznog ministarstva.
• Dazbine za izravnanje poreskog opterecenja – izjednacenje strane robe sa domacom, jer se na domacu
robu placa pdv.
• Tehnicki,sanitarni,ekoloski propisi – bezbednost,visok kvalitet,zdravlje..
• Drzavne porudzbine nacionalnim kompanijama.
• Prelevmani – klizne carine, svrha je da se obezbedi pozeljni nivo unutrasnjih cena I da se minimizira
uticaj svetskih cena na unutrasnje cene zemlje. Visina prelevmana odgovara razlici izmedju visih
domacih I nizih inostranih cena. Prelevman se odnosi na poljoprivredne proizvode
 Na grafikonu su prikazane traznja I ponuda za odredjenim
proizvodom na domacem trzistu preko krive traznje DD I
krive ponude SS.
Kada nema spoljne trgovine, ravnoteza je u tacki N. U toj
tacki bi domaci proizvodjaci zadovoljili domacu traznju
(200) pri odredjenoj ceni (8 evra).
Kada se uvede spoljna trgovina, pretpostavimo da je
svetska cena niza (4evra) I da je domaci proizvod u slabijem
polozaju I da ne utice na svetsku cenu . Zato je kriva
svetske ponude (ponude za uvoz) vodoravna , tj savrseno
elasticna. U uslovima slobodne razmene domaca privreda
ce proizvoditi manje (100). Pri nizoj ceni, domaca ponuda
se smanjila na 100 (ME), a traznja se povecala na 300 (MF).
Razlika ce biti nadoknadjena uvozom 200 (EF) proizvoda.
Ako drzava uvede carinu u iznosu od 2 evra, strana roba
poskupljuje na domacem trzistu I bice 6 evra. Ovo
povecava ponudu na domacem trzistu za 50 jedinica (sa ME na GH) I smanjuje traznju za 50 jedinica (sa MF na
GJ). Smanjuje se kolicina uvoza za 100 jedinica (EF na HJ). Zakljucujemo: carina povecava cenu, snizava
potrosenu I uvezenu kolicinu proizvoda I povecava domacu proizvodnju. Uticaj carine:

• Pravugaonik B prikazuje drzavne prihode od carine (2 x 100 evra)

• Trougao A pokazuje trosak neefikasnosti domace proizvodnje- carina dovodi do povecanja proizvodnje
za 50 jedinica, ali taj porast proizvodnje je rezultat rasta cena zbog uvodjenja carine, a ne rezultat
povecanja efikasnosti proizvodnje. Ukupni profiti proizvodjaca su prikazani cetvorouglom MEHG.
• Trougao C – gubitak potrosaceve satisfakcije, zbog porasta cena nakon uvodjenja carine potrosnja se
smanjuje za 50 jedinica. Gubitak potrosaca je povrsina cetvorougla MGJF I on iznosi 550evra.
Drzava je na dobitku 200 evra, proizvodjaci 250, a potrosaci gube 550 evra.
Neto drustveni trosak = Povrsina trougla A + povrsina trougla C = 100evra
Primer pokazuje da uvodjenje carina postaje rasprava oko preraspodele dobitaka I gubitaka, a manje pitanje
ekonomske efikasnosti.
Zastitna politika na izvoznoj strani (aktivna zastita) – najvaznije mere za stimulisanje izvoza su subvencije I
premije cija je glavna uloga da domacu privredu ucine konkurentnijom na stranim trzistima.
Izvozne subvencije – drzavna pomoc domacim izvoznim preduzecima
Direktne premije – naplacuju se izvozniku iz drzavnog budzeta prilikom obracuna izvoza u vidu odredjenog
procenta.
Indirektne premije – daju se u vidu povracaja naplacenih poreza I carina
Svime ovim se pokriva razlika izmedju visih domacih I nizih svetskih cena.

Evropski integracioni procesi

Evropska unija je po dubini integracionih procesa otisla najdalje od svih regionalnih integracija.
U makroekonomiji, termin integracije znaci povezivanje vise nacionalnih ekonomija u jedinstveno ekonomsko
podrucje. Najcesca gradacija proces integracije:
 • Trgovinska integracija – proces postepenog ukidanja trgovinskih prepreka.
o Zona slobodne trgovine – eliminisu se carine I drugi oblici trgovinskih ogranicenja izmedju
zemlja ucesnica, ali svaka zemlja zadrzava svoje sopstvene carine prema trecim zemljama.
o Carinska unija – razlikuje se jer su uspostavljene jedinstvene carine prema trecim zemljama koje
nisu clanice.
• Faktorska integracija (zajednicko trziste) – liberalizacija kretanja faktora proizvodnje, radne snage I
kapitala .
• Integracija politika – koordinacija I harmonizacija nacionalnih politika (monetarna ,poreska , socijalna,
poljoprivredna..)
• Potpuna integracija – najvisi oblik regionalnih integracija, postoji samo u ekonomskoj teoriji. Potpuno
ujedinjenje zemalja clanica u jedinstvenu ekonomsku I politicku celinu. Krajnji cilj je stvaranje
jedinstvene unije. Harmonizacija nacionalnih politika je pretpstavka totalne unije

Razvoj EU
Nakon zavrsetka Prvog svetskog rata, po ugledu na SAD , Austrijanac Kalergi predlaze 1923. Godine
obrazovanje Sjedinjenih Evropskih Drzava. Ekonomske prilike nisu isle u prilog ovoj ideji (Velika ekonomska
kriza).
Sumanov plan 1950. 9.maj - osnova evropskog ujedinjenja, Robert Suman, Francuski ministar I Zan Mone
iznose plan o osnivanju Evropske zajednice za ugalj I celik (ECSC) , tj plan o stavljanju celokupne nemacke I
francuske proizvodnje uglja I celika pod zajednicku upravu, stim sto je organizacija bila otvorena I za druge
evropske drzave. Ovaj plan je u Parizu potpisalo 6 zemalja (Francuska, Zapadna Nemacka, Italija, Belgija,
Holandija, Luksemburg), plan je kodifikovan1951. Godine. A stupa na snagu 1952. Godine (trajao 50 godina). 9.
Maj se slavi kao Dan Evrope.
25. mart 1957. U Rimu , (Francuska, Nemacka, Italija, Belgija, Holandija, Luksemburg) potpisuju Rimske
ugovore o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EEZ), istovremeno je zakljucen I ugovor o osnivanju
Evropske zajednice za atomsku energiju (Euroatom – obezbedjivanje uslova za razvoj nuklearne energije u
mirne svrhe I sirovina I goriva).
EEZ , Euroatom I ECSC cine Evropsku zajednicu! (EZ). Rimski ugovori su stupili na snagu 1.januara 1958.
Godine.
Osnovni ciljevi EEZ:

• Povezivanje nacionalnih privreda zemalja clanica EEZ

• Stalnu privrednu ekspanziju prema inostranstvu
• Podizanje zivotnog standarda
Uslovi da bi se postigli ovi ciljevi:

• Osnivanje zajednicke investicione banke

• Ostvarivanje carinske unije
• Slobodno kretanje ljudi, roba I usluga
• Stvaranje zajednicke trgovinske, saobracajne I socijalne politike itd..
• Utvrdjivanje zajednicke carine prema trecim zemljama
17. februar 1986. Godine se potpisuje Jedinstveni evropski akt a stupa na snagu 1.jula 1987. Godine. Ovaj akt
predstavlja bitnu dopunu EZ u vidu amandmana. Osnovni cilj je stvaranje Evropske unije.
1992. godine – ugovor o Evropskoj uniji u Mastrihtu , Utvrdjeno je pet uslova koje zemlja mora da ispuni ako
zeli da postane clanica ekonomske I monetarne unije (EMU).
Kriterijumi ekonomske konvergencije su:

• Zemlje clanice moraju da ostvare stalnu stabilnost cena, prosecna stopa inflacije ne sme da bude veca
od 1,5% nivoa triju najuspesnijih zemalja clanica u smislu stabilnosti cena.
• Budzetski deficit ne sme biti veci od 3% GDP-a
• Ukupan drzavni dug ne sme premasiti 60% GDP-a
• Zemlje clanice moraju da postuju granicu fluktuacije svojih valuta predvidjenu mehanizmom deviznih
kurseva Evropskog monetarnog sistema I ne mogu da izvrse devalvaciju svojih valuta
• Prosecna nominalna kamatna stopa na dugorocni kapital ne sme da bude veca od 2% od nivoa koje
dostizu tri najuspesnije zemlje clanice
1.novembra 1993. Sporazum iz Masatrihta stupa na snagu. Evropska zajednica postaje Evropska unija.
Danasnja Eu je odredjena ugovorima iz Mastrihta, Amsterdama, Nice, Lisabona – bazicni ugovori.
Ugovorom iz Mastrihta, Evropska unija se prikazuje sa tri stuba.

• Prvi stub -obuhvata Evropske zajednice(ECSC , EEZ, EuroAtom), u okviru prvog stuba, clanice su pristale
da dele svoju suverenost sa drugim clanicama.
• Drugi stub – zajednicka spoljna I bezbednosna politika
• Treci stub – saradnja u oblasti pravosudja I unutrasnjih poslova.
Lisabonskim ugovorom se ukida trostubna podela I dolazi do spajanja 1. I 3.
Evropska ekonomska I monetarna unija EMU – pociva na cetiri slobode: Neograniceno kretanje ljudi , robe I
usluga izmedju zemalja ; Harmonizacija monetarnih politika zemalja clanica ; zajednicke monetarne rezerve ;
zajednicka centralna banka ; uvodjenje jedinstvene valute evra .
Za uvodjenje jedinstvene valute vezani su planovi: Barov I Vernerov!
Evropski monetarni sistem EMS , stvorio je mehanizam ujednacavanja valutnih kurseva (dozvoljena fluktuacija
– 2,25%). U okviru EMS uvodi se zajednicka valuta eki! Evropski novac se definise kao korpa valuta.
1.januar 1999. godine – rodjenje evra, a 1.januar2002. Evro postaje zakonsko sredstvo placanja u evro
zoni.Zemlje u kojima je evro zvanicna valuta se nazivaju evrozona (evrolend) Centralnu monetarnu vlast
preuzima Evropska centralna banka ECB sa sedistem u Frankfurtu.
Koristi EMU – povecana monetarna stabilnost, sire perspektive za privredni rast, veca konkurentnost na
svetskom trzistu, smanjenje transakcionih troskova itd.

Prosirenja:
• 1973 – Velika Britanija, Irska , Danska
• 1981 – Grcka
• 1986 – Spanija I Portugalija
• 1995 – Austrija, Svedska, Finska
• 2004 - Madjarska, Slovenija, Slovacka, Ceska, Poljska, Estonija, Letonija , Litvanija, Kipar, Malta.
• 2007 – Bugarska I Rumunija
• 2013 - Hrvatska
Kriterijumi iz Kopenhagena 1993.: kriterijumi za zemlje Centralne I Istocne evrope.

• Stabilnost demokratije I njenih institucija

• Trzisna privreda koja funkcionise
• Sposobnost preuzimanja prava I obaveza Evropske unije
• Saglasnost sa ciljevima politicke, ekonomske I monetarne unije.
Osnovni principi tranzicione reforme:

• Izgradnja trzisnih institucija

• Svojinska transformacija
• Liberalizacija najveceg broja cena
• Makroekonomska stabilnost
• Radikalne promene u upravljanju javnim sektorom
• Reforma bankarskog I poreskog sistema
• Reforme penzijskog sistema
• Izvozna orjentacija
• Reforme u politickoj sferi

Institucije evropske unije

Princip podele vlasti na izvrsnu , zakonadavnu I sudsku je zamenjen principom institucionalnog balansa, to
znaci da sve institucije Evropske unije funkcionisu samo u okviru nadleznosti koje su im odredjene Ugovorom.
Sud pravde brine o postovanju ovog principa.
Zakonadavna vlast je podeljena izmedju Saveta I Evropskog parlamenta, a izvrsna izmedju Saveta I Komisije
Oblasti iskljucive nadleznosti : carinska unija, pravila konkurencije za funkcionisanje unutrasnjeg trzista,
ocuvanje bioloskih resursa…, u ovim oblastima EU ima iskljucivo pravo odlucivanja, sto znaci da clanice ne
mogu odlucivati.
Podeljene nadleznosti: Eu I drzave clanice dele nadleznost: unutrasnje trziste, socijalna politika,poljoprivreda I
ribarstvo, zastita zivotne sredine, zdravlje..
Oblasti dopunske nadleznosti : kultura, turizam, sport…obrazovanje.. EU moze samo da sprovodi aktivnosti u
cilju podrske I koordinacije akcija drzava clanica.

Institucionalni trougao EU
Evropska komisija sastavlja predloge na osnovu
kojih Savet ministara odlucuje nakon
konsultacije sa Evropskim parlamentom I
socijalnim I ekonomskim komitetom. Rezultat
postupka odlucivanja su pravni akti:
Savet ministara I komisija donose:

• Uredbe – obavezne su
• Uputstva(direktive) – obavezne po pitanju
rezultata, ali zemlja ima izbor u vezi sa nacinom
sprovodjenja
• Odluke
• Preporuke