1

ЧЕСТИЧНО ТАЛАСНИ ДУАЛИЗАМ

ДЕ БРОЉЕВА ХИПОТЕЗА

Проучавање оптичких појава показало је дуалистичку природу

светлоси. У неким случајевима светлост испољава таласна својства
(интерференција, дифракција...), а у другим корпускуларна (честична) својства
(фотоефекат, Комптонов ефекат...).
Схватања о природи светлости значајно су се мењала са развојем науке.
Експериментални резултати, који су били у супротности са сазнањима о природи
светлости, су утицали да се та сазнања промене.
Луј Де Брољ је (1924) изнео претпоставку да дуализам није особина
само оптичких појава, већ је универзално својство материје. Све
корпускуларне честице поседују и таласна својства.

По Де Брољевој идеји формула за импулс фотона

h
pf =


важи и за кретање електрона (или било које друге честице)

h
p=


Са сваком честицом која има импулс повезан је талас чија је таласна

дужина:

h h
= = .
p mv

Ово је де Брољева релација, коју можемо протумачити само на један

начин: свака честица која се креће мора да има и таласну дужину.

Таласна дужина честице (Де Брољева таласна дужина) једнака

количнику Планкове константе и интензитета импулса честице.
 2

Овај израз за Де Брољеву таласну дужину важи и за релативистичке честице, а

и за честице које се крећу брзинама које су много мање од брзине светлости.

Де Брољеви таласи нису електромагнетни таласи, већ имају

специфичну природу, за коју није могуће наћи аналогију у природи.

mv 2
Честици или телу масе m и кинетичке енергије E k = одговара талас таласне
2
дужине:

h
=
2mE k

Де Брољи није имао експерименталне потврде ове своје идеје. Две групе
експериментатора су покушале да провере ову хипотезу. У Америци Деј-
евисон и Џермер запазили су (1927) таласна својства електрона. Приметили су
да електрони, расејавајући се на кристалној плочи, дају дифракциону
слику. Исте године, у Енглеској, Томсон и Тартаковскиј добили су
дифракциону слику при проласку електронског снопа кроз металну
фолију.