УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У НИШУ

ДЕПАРТМАН ЗА НЕМАЧКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Семинарски рад
Тема: Вајмарска књижевна класика

Зимски семестар: 2019/2020.

Oбавезни предмет: Немачка књижевност 3
Студент: Драгана Стојановић
Број индекса: 22
Mентор: др Маја Стефановић
 Вајмарска књижевна класика

Садржај

Увод..........................................................................................................................1
Појам „класика“.......................................................................................................2
Схватање идеала хуманитета.................................................................................3
Вајмарска класика и велики савременици............................................................4
Вајмарска класика и Јохан Волфганг фон Гете.................................................5
Вајмарска класика и Фридрих Шилер................................................................7
Вајмарска класика и Фридрих Хелдерлин.........................................................9
Вајмарска класика и Хајнрих фон Клајст........................................................10
Вајмарска класика и Јохан Петер Хебел..........................................................11
Вајмарска класика и Жан Пол...........................................................................11
Закључак.................................................................................................................12
Литература.............................................................................................................13

1
 Вајмарска књижевна класика

Увод

Вајмарски класицизам означава период у немачкој књижевности који је започео

Гетеовим путовањем у Италију 1786. и трајао до 1805. године, која представља годину
Шилерове смрти. То је епоха у којој су Јохан Волфганг фон Гете и Фридрих Шилер били
пријатељи и сарадници (1794 – 1805). Две књиге Гетеовог романа „Фауст“ објављене
1806. и 1822, представљају врхунце његовог дела.

У основи тадашње концепције уметности налази се тежња за хармонијом и ублажавањем

супротности. Књижевници се враћају античким узорима и идеалу лепоте где траже
равнотежу форме и садржаја. Гете у природи тражи модел за описивање односа између
свега постојећег, док тај одговор Шилер тражи у историји. На преласку из „Вајмарског
класицизма“ у „Романтизам“, појавили су се значајни књижевници, Фридрих Хелдерлин,
Жан Пол (Фридрих Рихтер), Јохан Петер Хебел и Хајнрих фон Клајст.

Споменик Гетеу и Шилеру у

Вајмару

2
 Вајмарска књижевна класика

Појам „класика“

Реч „класика“ подједнако садржи у себи и вредносни суд и стилско одређење. Код
старих Римљана, „classicus“ је првобитно означавало припадника оне класе који је плаћао
највећи порез, али већ у II веку н.е. помиње се и „scriptor classicus“ као писац вредан
подражавања. Када је ренесанса у средиште велике идеје о препороду човечанства ставила
грчко-римску антику, тада настају и називи „класични језици“ и „класична филологија“,
па ознака „класично“ постаје норма за оно на шта се треба угледати и што треба
подражавати. У овом смислу се назив преноси на врхунска остварења појединих народа,
овим обележјем издваја се период највећег процвата у књижевности сваког народа.

Као класично доба у древној Хелади оцењује се Периклово време (499 – 429. п.н.е.); за
Рим је раздобље владавине цара Августа (27. п.н.е. – 14. н.е.) „златно латинско доба“, када
су стварали Вергилије, Хорације и Овид, па је време после тога могло бити само „сребрни
период“; у Италији су „треченто“ и „кватроченто“, XIV и XV век, од Дантеа до Торквата
Таса, доба највећег литературног процвата; шпанску књижевност, тј. њен златни век
омеђују Сервантес (1547 – 1616) и Калдерон (1600 – 1681); у енглеској књижевности се у
овом смислу издваја Елизабетанско раздобље (1583 – 1603) са Шекспиром, док је у
Француској највећи домет достигнут у време владавине Луја XIV (1643 – 1715), испуњене
литерарним стваралаштвом које досеже до Корнеја и Расина.

Код Немаца класичан период почиње са Клопштоком и обухвата Хердера, Виланда и

Лесинга, да би свој врхунац достигао са Гетеом и Шилером. А Гете се у класичара развио
по доласку у Вајмар, малу престоницу ситне кнежевине, али са владарским двором и са
пуно смисла за културу и уметност. Пре Гетеа, тамо је већ био позван Виланд, а Гете је по
свом доласку довео Хердера, па се после и Шилер доселио у Вајмар. Отуда и назив
„вајмарска класика“.

Појам „класика“ се посебно везује за античко стилске елементе, за њихову једноставност и

јасноћу, за сторго придржавање форми и закона метрике, за захтев три јединства драме –
радње, места и времена, што је све обухваћено називом „класицизам“. Узор у овом
погледу постао је француски класицизам. Немачка класика преузима од Француза основну
представу о антици, строгост форми, но она се није толико угледала на француско

3
 Вајмарска књижевна класика

истицање римске антике, већ се окреће грчком полису – граду као државно организованој
заједници. Ово се може објаснити да је Немачка тада такође била подељена на неколико
држава и на мноштво државица, али се у много већој мери може преписати деловању
Јохана Јоакима Винкелмана, који је начином на који је доживео дела грчке ликовне
уметности, отворио Немцима пут до антике.

Схватање идеала хуманитета

Схватању антике као необуздивог изражавања исконских нагона и као култ бога
вина и плодности Диониса, Винкелман супротставља аполонијски идеал лепоте који је
открио у грчкој уметности, тежњу за јасноћом, хармонијом и редом, за налажењем
спокојства у вечитом мењању свих ствари и појава. Не треба једноставно подржавати
грчку уметност, учи Винкелман, већ дух старих Грка, јер једино из таквог савршеног
јединства лепоте и етике могла су настати добра дела.
Вајмарска класика, Гете и Шилер, овај аполонијски идеал желе да остваре у књижевности.
Они прихватају крајње савршену језичку дотераност француских класичара и формалне
законе античке драме којих су се ови доследно придржавали, али своја дела у истој мери
прожимају и идејом хуманитета инспирисаном представом о Хелади. У тој идеји садржано
је шта човека заправо чини човеком и шта човек треба да учини да би постао прави
човек. Одговор на ово питање мењао се током времена. Грчка антика истицала је идеал
колокагатије, да треба подједнако развијати дух и тело, да треба бити леп и добар; римска
антика је осећала да човек може деловати позитивно и изнад слова закона, а у
средњевековном хришћанству, из поштовања Богородице, родила се мисао о љубави као
озарењу овоземаљског живота божанском силом: љубав оплемењује човека. Лесинг је
идеал хуманитета схватио у трпељивости, у поштовању човекове личности без разлике на
нацију и веру, Виланд је истицао човеково право на овоземаљске радости, а Хердер је
хуманост видео у слободном развоју националних особености. Гете и Шилер су свој идеал
хуманитета изградили на Винкелмановој замисли о усклађености естетских и етичких
принципа. Хармонично дело може створити само хармоничан човек, који је успео да
оствари равнотежу између разума и осећања, духа и природе, индивидуалних тежњи и
захтева који намећу закони, између душевног живота и спољашњег света. Шилер је у
песми „Богови Грчке“ (1788) говорио о томе да је некада постојало срећно доба када су

4
 Вајмарска књижевна класика

„богови још били попут људи, а људи попут богова“. То је била идеализована представа о
грчкој антици, али из ове представе настао је конкретан захтев да човек треба да тежи
оваквој усклађености, да развије све своје стваралачке снаге како би помогао људима и
допринео добру целокупног човечанства. У изграђивању оваквог схватања хуманитета
немачка класика види животни идеал и крајњи смисао човековог постојања.
Класична фаза немачке књижевности и овакав идеал хуманитета који је она изградила
одраз су одређеног процеса ношеног тежњама грађанске класе. Преко просветитељства су
већ истицане вредности овоземаљског живота, мисао да присуство божанске силе треба
откривати на овом свету, да постоји разум који сређује појаве, а изнад свега високо је
уздигнуто схватање о човеку тиме што је брањена идеја толеранције и трпељивости.
Преко покрета „Sturm und Drang“, зачела се мисао о снажној, силовито пробуђеној
личности, која сматра својим неотуђивим правом да даје одушка својим осећањима. Ово је
било предуслов за схватање да се човек, пре свега, огледа кроз одлуку донету слободном
вољом. Класика пак указује пут до естетског поимања реда и хармоније , а бујне младићке
изливе осећања карактеристичне за „Sturm und Drang“, она ће обуздати и усмерити на оно
што је заједничко, што као симбол казује нешто што је општељудско.

Вајмарска класика и велики савременици

Најразборитији интелектуалци препознали су да култури, која нема довољно јак

ослонац у грађанству прети или изолација или повођење за неким провинцијалним
обрасцима грађанске традиције. „Sturm und Drang“ који је у себи носио такве тенденције,
доспео је брзо у кризу. Вајмарски неокласицизам покушај је да се савремена уметност у
духу европског просветитељства ослободи свих локалних утицаја у прилог израза који ће
имати универзално значење.
Гетеа и Шилера здружило је уверење да такав универзалан културни модел пружа античка
класика. Своју поетолошку концепцију обележили су општељудском тематиком и стилом
високог нивоа. Та је тенденција испуњена чежњом за далеким светом античке прошлости
и за „хармонијом духа и тела“.
Висок ниво немачке књижевне критике у оно време које је и раздобље раног романтизма,
достижу радови Вилхелма фон Хумболда (1767-1835), који је друговао с вајмарским
песницима.

5
 Вајмарска књижевна класика

Вајмарска класика и Јохан Волфганг фон Гете

У јесен 1786. године Гете је пошао у Италију. Разочаран због повремених неуспеха
у настојању да државу реформише у просветитељском духу, озловољен због сукоба са
дворском бирократијом, песник је одлучио потражити мир у земљи велике прошлости и
споменика античке културе. За непуне две године боравка у Италији, најдуже у Риму,
уметничка креативност поново се вратила у средиште његовог живота. Уметност на
јужном тлу и медитеранска природа учврстиле су уверење да се у људском стваралаштву
и природи очитава унутрашњи склад. За време боравка у Риму поново се хвата својих
драмских рукописа: „Ифигенију“ претаче у стихове, довршава „Егмонта“ и наставља рад
на „Тасу“ и „Фаусту“. Док је у прозној драми „Егмонт“ (1788), претежно сачуван лик
младалачке фазе из доба „Штурма“, друга довршена драмска дела подвргнута су смиреној
дисциплини новог класицизма.
Ифгенија на Тауриди (1787) Гетеова је верзија грађе која има богату традицију. Антички
прототип, Еурипидова драма, изводи своја значења из осећаја културне надмоћи Грка над
„варварима“, а расплет осигурава митска интервенција у лику богиње Атине. Гетеова се
Ифигенија с правом назива драмом хумане слободе; ликови свесно превладавају сурове
предрасуде и ритуалне законе давнине те својим племенитим одлукама стварају узоре
нових међуљудских односа. Ифигенија не спасава обредне жртве, а тиме и свог брата,
храброшћу и лукавошћу, већ узорним етичким чином. Победа моралног достојанства дело
је појединца који својом етиком осваја све „људе добре воље“.
Драма „Торквато Тасо“ (1790), је такође усредсређена на стих, иако има аутентичности у
епизоди из живота италијанског песника, драмско збивање, чувајући класицистичка
„јединства“. „Тасо“ је психолошка студија с тематиком која је више модерна него
ренесансна: одређује сукоб између уметника и друштвене средине. Извор Гетеовог
занимања за Тасову судбину су властита искуства стечена на вајмарском двору: и онде су
тежње изванредне личности наилазиле на отпор нормираног мишљења. „Таса“ су назвали
„потенцијални Вертер“ – с том разликом што у драми нема решења, па трагични сукоб
завршава неразјашњено.
У Гетеовим делима из деведесетих година; примећује се да стих потискује прозу, од
великих приповедачких облика еп добија предност пред романом, а лирика се приклања
класичном облику. Богати су лирски одјеци боравка у Италији. „Римске елегије“ (1795)

6
 Вајмарска књижевна класика

циклус су песама у стиху. Од епских дела у стиховима популарност су стекли сатирични

еп из животињског царства „Лисац Реинеке“ (1794), обрада старијег књижевног дела у
којем је Гетеа привлачио хумористички поглед на свет дворске политике и власти из
перспективе старих басни и еп из савременог грађанског живота „Херман и Доротеа“
(1797). То је дело у којем се прича о љубави младића према избегличкој девојци коју
после колебања прихвата малограђанска средина.
Гете је у својим баладама насталим исте године (1797), остао веран ирационалном,
магијском типу („Чаробњаков ученик“, „Божанство и бајадера“) приближавајући се
наглашавањем моралнх вредности и Шилеровом схватању.
Једино веће прозно дело из тог раздобља представља роман „Године учења Вилхелма
Мајстера“ (1795/96). Окосницу дела чине догађаји које доживљава младић грађанског
порекла обузет страшћу за позориштем; даљи његов развојни пут предочава животно
сазревање, могућности складног развитка личности и изван уметничког деловања.
„Мајстер“ представља узорак образовног романа (Entwicklungsroman, Bildungsroman), који
приказује постепени развитак средишње личности у сусрету са друштвеним вредностима.
На крају живота Гете је у роману ,,Путовања Вилхелма Мајстера“ (1821, 1829) наставио да
изграђује животни пут свог јунака водећи га према циљу; хуманом залагању појединаца за
добробит заједнице.
Једна је од Шилерових заслуга што је подстакао Гетеа да настави са радом на „Фаусту“.
Тако је осамнаест година након „Фрагмента“, 1808. објављено пишчево главно дело, једно
од универзалних остварења светске књижевности, трагедија „Фауст“. Тематика „Фауста“
заокупљала је Гетеа у етапама већ од младости па се у коначној редакцији назиру трагови
песникових мисаоних и стилских преображаја. Аутор се изричито противио да то дело
тумачи као израз одређене апстрактно схваћене идеје; ипак критика већ тада, поздравља
дело које ће, буде ли завршено бити „огледало живота човечанства, обухватајући
прошлост, садашњост и будућност“. Оно што су савременици могли тек наслутити
„Фауст“ је потврдио. Дело открива свој смисао ако се целина схвати као драма
симболичне личности у чијој се судбини и тежњи очитавају развојне тенденције низа
епоха новије европске културе. Фаустов је лик прожет историјским елементима, а да га ти
елементи нигде не детерминишу. Аутора је, посредством старије књижевне грађе,
привукла прича о чудотворцу, шарлатану из немачког 16. века који је још увек оптерећен

7
 Вајмарска књижевна класика

средњевековним облицима празноверја. Фаусту није стало до пролазних ужитака, њега

испуњава безгранична тежња за спознајом уопште, за откривањем нових, недокучивих
могућности људског живљења у стварном свету. У томе је симболична судбина Фаустовог
лика. Дијалектика Мефистофелеса, видовитог критичара друштва, садржана је већ у
речима којима се представља: „Чест сам силе ја што желећи увек зло, тек добро стварати
зна“. Под његовим вођством Фауст ће упознати свет – оне стране живота које му нуди
његов пратилац. Фауст открива дубину осећаја и лепоту.
Годину дана након првог дела „Фауста“ Гете је објавио роман „Сродне душе “, у којем се
враћа непосредној друштвеној стварности свога времена. Из обиља животног искуства
приступа проблематици брака и брачних криза на начин који му је један део критике
замерио. Напуштајући постепено једнострану класицистичку оријентацију песник је свој
спознајни видокруг обогатио занимањем за широка пространства „светске књижевност“.
Тако су у вајмарски радни кабинет доспевали занемарени текстови шпанске књижевности,
фолклорне збирке Вука Караџића и оријентална поезија. Подстакнут стиховима
персијског песника Хафиза, Гете је својим „Диваном“ уронио у свет источњачке традиције
и створио дело виртуозно и свеже, пуно заноса, љубавних искустава, а смирене ведрине у
погледу на живот.
Последње деценије аутора су у великој мери посвећене ретроспекцији. Сећања на
детињство и младост, до одласка у Вајмар, ушла су у знамениту аутобиографију „Из мог
живота“, прошлост је у тој прози виђена очима писца. Биографију старог Гетеа написали
су, посредно, савременици који су се окупљали око славног аутора. Градић Вајмар био је
тада један од центара књижевне Европе, духовно стециште писаца и филолога из
различитих земаља, који су долазили Гетеу у поход.
Широк распон Гетеовог века обухвата неколико књижевних епоха: сентиментализам,
Sturm und Drang, вајмарска класика, романтизам.

Вајмарска класика и Фридрих Шилер

Од 1794. године датира пријатељска веза и књижевна сарадња Гетеа и Шилера. То

је почетак раздобља вајмарске класике у ужем смислу. Из времена кад је Шилер, пре
пресељења у Вајмар, живео у Јени сачувана је преписка између двојице аутора, која није
само богат биографски извор већ и саставна измена мисли о проблемима поетике и

8
 Вајмарска књижевна класика

естетике књижевности. Шилер је, десетак година после објавњивања последње ране драме
„Дон Карлос“, био заокупљен филозофским и поетолошким студијама. Главне расправе са
тог подручја, настале након ауторовог темељитог упознавања са Кантовом филозофијом.
У средишту су проблеми трагедије, књижевни родови, психолошке естетике и опште
антропологије. Идеалистичко полазиште његове естетике евидентно је у схватању да
трагични сукоб почива на слободи људског духа који, једини у природи, не признаје
детерминацију; трагични јунак не мора, него жели, као вољно биће осварује тријумф идеје
над пролазношћу егзистенције („О патетици“,1793; „O узвишености“, 1801).
„Ода радости“ представља оду коју је Фридрих Шилер написао 1785. године, славећи
идеал братства и уједињености човечанства. Композитор Лудвиг ван Бетовен ју је уврстио
у четврти став своје Симфоније бр. 9 из 1823. године.
Најпознатији је опсежан есеј „О наивном и сентименталном песништву“ (1795/96), у којем
се естетски однос према животном тоталитету своди на двојну типологију: „наивни“
песник прихвата митско јединство природе и показује без критичке дистанце, док
„сентиментални“ песник скептички приступа истини. Одавде аутор изводи критеријуме за
разврставање књижевних врста расправљајући посебно о елегији, идили и сатири.
Филозофијом у стиховима назване су Шилерове велике песме из тог раздобља нпр. „Идеал
и живот“, „Шетња“, „Идеали“, које мисаони свет естетичких расправа обликују
реторичким језиком у којем је појмовни састав засићен сликовношћу, нарочито бројним
алузијама на античку митологију, па се може говорити о одређеном типу образовне
поезије која делује мисаоношћу, изазивањем хуманих вредности. Велику су популарност
стекле његове баладе из света културне историје и старих прича. Последње су Шилерове
године живота припале низу великих драмских дела која обележавају врхунац његовог
стваралаштва. У историји европске драме највиши су домети у знаку срећне синтезе
говорне и визуелне драматургије, речи и сценске игре.
Коло касних драма отвара троделна „драмска поема“ „Валенштајн“ (1800), са деловима:
„Валенштајнов табор“, „Пиколимини“ и „Валенштајнова смрт“. Та ауторова најопсежнија
и најважнија драма композицијски се може упоредити са пирамидом: израста из широке
основице, која експонира лик царског војсковође у тридесетогодишњем рату, постижући у
другом делу, концентрацијом на сукобе између главних личности и завршном трагедијом
моћну градацију. Шилер је први драматичар, који градећи драму у стваралачком приступу

9
 Вајмарска књижевна класика

чува јединство песника и историчара. „Валенштајн“ је прва у пуном смислу историјска

драма у европској књижевности.
У трагедији „Марија Стјуарт“ (1801); виртуозно грађена аналитичка драма поприште је
политичких сплетки и индивидуалних сукоба страсти и савести, са средиштем у
супарништву двеју краљица, Елизабете енглеске и Марије Стјуарт које доживљавају своју
драму носећи свака своју истину и своју кривицу. Драмска фантазија на историјске теме,
„Јованка Орлеанка“ (1802), која познату историјску епизоду подиже у сферу
идеалистичког тумачења. То је једино Шилерово дело у којем поетска слобода иде на
уштрб реалног, односно могућег искуства. Ближи је историјској предаји комад из
швајцарске прошлости „Вилхелм Тел“ (1804), популаран због своје лако схватљиве
идеолошке поруке која оправдава устаничку борбу против страних угњетача.

Гете је у Шилеру нашао истомишљеника у уверењу да ће брижно изграђена духовна

култура, на свој начин надоместити све оно што политички назадна, а господарски само
делимично развијена Немачка није могла пружити. Такво разумевање културе, с
нагласком на уметност, односно књижевност, темељило се на стварној политичкој немоћи,
а то признаје и Гете када у сатиричним епиграмима саветује Немцима да негују човечност
и да се изобразе у „потпуне људе“, кад већ нису успели постићи политичко и национално
јединство. „Слободе има само у царству снова, а лепота живи само у поезији“, закључио је
Шилер у песми „Наступ новог века“ (1801).

Вајмарска класика и Фридрих Хелдерлин

Најближи вајмарској концепцији Фридрих Хелдерлин (1770 – 1843), песник је који

је одушевљавао и збуњивао савременике, који је у филозофији био поклоник идеализма, а
у политици присталица револуције – песник који је више од пола века био заборављен, а
данас се сматра једним од највећих поетских визионара европске књижевности.
Најснажнији историјски доживљај младог Хелдерлина била је француска револуција,
међутим у његовим песмама се револуционарни занос јавља само пригушено.
Карактеристично је да у целом стваралаштву претежу химне, оде и елегије,
традиционалне врсте обележене раздвајањем лирског субјекта од објекта апологије или
чежње. „Хиперион“, представља епистоларни роман, објављен у два тома 1797. и 1799.
године, који је један од познатијих дела овог писца, као и песма „Половина живота“.

10
 Вајмарска књижевна класика

Хелдерлинов је израз патос чежње за утопијом бесконачне и безграничне среће, слободе,

лепоте и младости или патос туге због минуле среће човечанства, због пропасти
јединствене културе давне Хеладе. Попут Шилера у песми „Грчка божанства“, Хелдерлин
је један од градитеља немачког мита антике, тог интелектуалног сна идеалистичке
историје културе. Песме настале у Франкфурту на Мајни и у оближњем Хамбургу
деведесетих година зрела су рефлексивна лирика у стилском идеалу класистичке мере.
Такво је схватање песничког језика омогућило прихватање Хелдерлинове поезије око
1900. године .

Вајмарска класика и Хајнрих фон Клајст

Егзалтираност какву су савременици замерали Хелдерлину налазили су и у делима

Хајнриха фон Клајста (1777 – 1811). Немиран, несређен и поремећен тешким кризама био
му је и живот. Незадовољан војном службом Клајст се одриче каријере у пруском
официрском збору и почиње студирати. Ускоро напушта студије те стално гоњен
унутрашњим немиром путује по Немачкој, Швајцарској и Француској у потрази за
афирмацијом, у првом реду књижевном. Као уредник часописа и новина нема много
успеха, као писац наилази на слаб одјек. У раздобљу Наполеонових војних и других
политичких збивања губи оријентацију, па му реакције постају све екстремније.
Последњих година живота гневан због освајачке политике власти у Француској постаје
заговорник немачког национализма. На крају 1811, ојађен после низа неуспеха завршава
самоубиством. Све су Клајстове драме и приповетке настале у последњих десет година
живота. Познатија делу су, роман „Михаел Колхас“, заснован на причи о Хансу Колхасу
из 16. века, затим новела „Земљотрес у Чилеу“, где аутор говори о ономе неизрецивом
што се налази у дубини нашег бића, као и весела игра „Разбијени крчаг“.
Необична је Клајстова склоност да помакне или чак уклони границе између трагедије и
комедије. Дело велике уметничке зрелости последња је драма „Принц Фридрих фон
Хомбург“ (1810, објављена 1821). Пруски се двор у оно време противио извођењу јер
песников јунак не одговара идеолошки нормираном лику пруског официра. Драма је
саздана на конфликту врло карактеристучном за Клајста. Насловни лик, пруски генерал
доспева у парадоксални положај: прекршивши у бици наређење бива осуђен на смрт иако
је извојевана победа; суочен са смрћу, бори се за голи живот. У часу кад му се пружа

11
 Вајмарска књижевна класика

помиловање на начин који не сматра часним он свесно прихвата осуду. Та његова одлука
спасава му живот. Помирљив завршетак који је као и цела драма многозначан Клајстово је
утопијско решење испуњено надом у хуманост разума. Својим приповеткама Клајст је
међу утемељивачима немачке новелистике.

Вајмарска класика и Јохан Петер Хебел

Анегдоту, параболу и друге кратке приповедачке облике неговао је у исто време

Јохан Петер Хебел (1760 – 1826), родом из Базела, културни ментор необразованих
читалачких слојева у покрајини уз горњи ток Рајне. Данас су Хебелова непретенциозна
штива, написана у просветитељско-протестантском духу за потребе пучкога календара,
уопштено на цени као узорна проза.

Вајмарска класика и Жан Пол

Миљеник образованих читалаца онога времена био је Жан Пол (Заправо Јохан Пол
Фридрих Рихтер, 1763 – 1825). Данас није лако схватити успехе писца чија су дела тако
далеко од сваке савремене перцепције о популарном тексту. Романтичарима је Жан Пол
сродан својом необузданом маштом и склоношћу гротески па и немаром према
јединственој, строго проведеној композицији. Своје скривене сипматије очитавао је у
поетизацији амбијента малог града који је, према властитом признању, волео али га није
ценио. Тако је његов хумор израз животног противуречја подстакнут спознајом о
раскораку али и дијалектичкој повезаности апслоутног света идеја и скромне реалности.

12
 Вајмарска књижевна класика

Закључак

Као и класичне епохе у осталим књижевностима, и код Немаца ова епоха је остала
временски ограничена, управо као „Вајмарска класика“. Било је то доба највећег процвата,
створена су велика дела, вредна угледања и подражавања. Увек изнова, из услова свог
времена, човек покушава да се приближи ономе што је општељудско, да докучи смисао
свог постојања и да ово докучивање уметнички обликује, па је још за Гетеова живота за
младу генерацију постало проблематично да ли је заиста могуће да се стварност, која је
постала све сложенија, поједностави на класичан начин и да се прекину историјске
промене, и да ли је уопште допустиво да се – уз помоћ класичне форме – у име веровања у
објективност и у постојано трајање покуша обуздати оно субјективно у човеку.

13
 Вајмарска књижевна класика

Литература

Основна литература:

1. Виктор Жмегач, Зденко Шкреб, Љерка Секулић, Њемачка књижевност, СНЛ

Загреб, 1986. године
2. Зоран Константиновић и група аутора, Њемачка књижевност 2, Свјетлост,
ООУР Завод за уџбенике и наставна средства, Сарајево, Нолит, Издавачка радна
организација, Београд, 1987. Године

Допунска литература:

1. Фриц Мартини, Историја немачке књижевности, Нолит, Београд, 1971. године

Сајтови:

1. https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B0_
%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82

2. https://de.wikipedia.org/wiki/Weimarer_Klassik

14