Основне одлике ренесансне књижевности

Хуманизам и ренесанса је јединствени културни и друштвени покрет који се јавља у XIV

веку и траје до краја XVI и почетка XVII века. Прво се јвља у Италији, она се сматра
колевком ренесансе, а затим се шири и на друге земље Европе. Реч ренесанса потиче од
француског глагола renaitre – препородити се, изнова се родити. Ренесанса представља
одсек времена, епоху или период у постепеном развоју људског духа када су промене
захватале читав живот а не само једно његово подручје, и целога човека а не само један
његов део. *Хуманизам и ренесансу условило је неколико фактора:

 Незадовољство средњим веком и оним што је он носио са собом; Црква је била

свемоћна, утицала је на државу, одређивала живот, понашање и размишљање
појединца;
 Настанак слободних градова у Италији (Милано, Ђенова, Фиренца, Рим, Венеција) и
појава прве грађанске класе коју чине занатлије и трговци;
 Проналасци у области науке и технике
 Географска открића – проналазак нових водених путева, откриће Америке, Индије
итд.

Хуманизам и ренесанса су два тесно повезана појма. Хуманизам означава научни и

духовни правац, док се ренесанса везује за уметничке тенденције (ликовне уметности и
књижевност). Ренесанса представља „златно доба“ у развоју људске цивилизациј и пре
свега је условљена прихватањем класичне античке традиције у којој је нашла узор и извор
својих уметничких тежњи. У ренесанси поезија је имала повлашћено место, била је вечита,
божанствена и узвишена. Суштина поезије је мимезис – уметност треба да буде огледало
стварности или њена идеализација. Стваралац треба да подражава природу и велике
узоре из прошлости, пре свега из антике: у почетку су то велики латински писци Вергилије,
Хорације, Цицерон, Квинтилијан, Лукијан, а касније и грчки. Сврха поезије је да забави и
поучи (прагматичка) а њен циљ је моралистички, педагошки и естетски. У ренесансно доба
уводе се нове теорије о песничком заносу, генију и теорија о књижевним родовима која се
претежно ослања на Аристотелову класификацију према степену и начину подражавања.
Осим трагедије, комедије и епа уводи се и лирика која, поред подражавања спољашње
слике, подражава и осећања душе. Трагедија приказује ужасне догађаје, ликови су
племенити, стил и стих су доследни и јединствени, а извор је историјски. Поштовао се
принцип узвишености и принцип три јединства (места, времена и радње). Комедија
приказује веселе догађаје, представља огледало грађанског живота, њени карактери су
ниски по друштвеном статусу а њен извор треба да буде свакодневица. Позориште свој
процват доживљава у елизабетанској драми и Шекспировом делу. Еп представља
песнички састав у стиховима који говори о једном јединственом догађају, са заокруженом
и узвишеном радњом, предмет је историјски. Његова композиција је строга а стил
јединствен. У ренесанси се појављује тзв. витешки еп. Ренесанса уводи читав низ нових
жанрова који се нису ослањали на антику као на пример новела – кратка и сажета прича
која говори о једном или више догађаја; зачетник је Бокачо. Развија се роман (ослања се
на форму авантуристичког и љубавног романа), есеј, биографија и утопија (идеализована
слика праведног друштва).
У ренесанси се уобличава посебан песнички стил који се базира на једноставности и
умилности изражавања, као и поједини лирски жанрови попут сонета, канцоне, мадригала
ронда, балате итд. Што се језика тиче, ренесанса је епоха у којој престаје двојезичност
Запдне Европе, и са латинског језика прелази се на говорни, народни језик који постаје
језик књижевности. То је такође време стварања засебних националних књижевности (као
нпр. француске, немачке, енглеске).
Хуманизам и ренесанса подарили су свету велике писце као што су Гранческо Петрарка,
Ђовани Бокачо, Данте Алигијери; ликовне уметнике: Леонардо да Винчи, Микеланђело,
Буонароти, Рафаел, Тицијан, Ботичели. У енглеској књижевности јавља се Шекспир, у
француској Франсоа Рабле, у шпанској Сервантес; ту су и мислиоци Никола Макијавели,
Томас Мор, Френсис Бекон, Еразмо Ротердамски...

Књижевност европског барока

Барок је последњи стилски правац који је захватио све уметности и готово целу Европу.
Барок обухвата последње деценије XVI века и готово цели XVII век. Све до XIX века овај
термин означавао је нешто гротескно и апсурдно, а тек касније добија значење одређеног
периода у историји уметности. Појава барока и његов поглед на свет условљен је
расцепом унутар католичке цркве – реформацијом и противреформацијом. Барок се
схвата као уметност претераног обрађивања и украшавања стила, уметност коју
карактерише плаховитост и бујност, наглашеност јарких боја и осећања, раширеност
композиције и структуре, трагичан поглед на свет, напетост између чулног и религијског.
Техника барока је асиметрична што подразумева отвореност форме која је постигнута
наглашеним контрастима, китњасти стил и гломазност облика. Такође, карактерише га
претрпаност стилским средствима, сложеност композиције, динамичност и нејасност.
Основна стилска фигура барока била је метафора, а поред ње заступљене су биле и
антитеза, антиметабола, оксиморон, парадокс, хипербола, гротеска и апсурд. Заступљене
су и многе реторичке фигуре понављања као на пример асиндетон, полисиндетон,
анафора, епифора, анадиплоза... Све ове поступке барокни писци користили су са циљем
што упечатљивијег изражавања посебних душевних стања, најчешће повезаних са
немиром које је производила дата епоха. Тако дела барока одишу песимизмом, вером у
природност неприродног, наглашеним осећањем човекове пролазности, парадоксалним
спојем испосништва и световности.
Језик барока тежи симболизацији како би лакше повезао оно материјално и оно
метафизичко. Исказује се скептичан став према изражајним способностима језика тј.
осећање недовољности изражајних могућности говора.
У бароку се негују све традиционалне књижевне врсте и жанрови, али се оне мењају
специфичним стилским средствима.
Барок је прво појављује у Италији где су основни представници Т. Тасо (има компликовано
име па ћемо памтити само презиме ;), Марини. У Немачкој се барокно доба поклапа са
формирањем националне књижевности и као његови најзначајнији представници јављају
се Гримелшауцен, Грифијус и Ангелус Силецијус. У Шпанији барок се означава као златно
доба и основни представници су Луис де Гонгора, Калденор, Лопе де Вега и Сервантес чије
се стваралаштво често везује и за ренесансу. У Енглеској се овај правац често изједначава
са ренесансом (нпр. код Шекспира или Спенсера), у Француској имамо Малерба и
Рејмона. Код нас основни представници су Гаврил Стефановић Венцловић, Захарије
Орфелин, Јован Рајић.