Professional Documents
Culture Documents
Časopis Buktinja Broj: 66-67/2020.
Časopis Buktinja Broj: 66-67/2020.
66-67
БУКТИЊА
Часопис за књижевност, уметност и културу
Број 66-67/2020
Издавач
Крајински књижевни клуб
Трг Ђорђа Станојевића 17
19300 Неготин
Телефон: +381(63) 8054-054
Електронска пошта: krajinskiknjizevnik@gmail.com
Уредник
Саша Скалушевић
Редакција
Радојка Плавшић
Марко Костић
Власта Младеновић
Иван Томић
Милош Петковић
Фотографије у књизи
Микица МИХ Андрејић
Штампа
Издавачко-штампарски студио Пресинг издаваштво,
Младеновац, Дрварска 7
kr.presing@gmail.com
Тираж
500 примерака
2
САДРЖАЈ
РАСКОВНИК....................................................... 5
Марија Кнежевић.......................................................................... 5
Боривој Везмар............................................................................. 14
Маша Сеничић............................................................................. 19
Младен Блажевић........................................................................ 24
Драгана Крагуљ............................................................................ 29
Радомир Д. Митрић.................................................................... 35
Милена Илић Младеновић......................................................... 43
Александар Марковић.................................................................. 52
Лаза Лазић.................................................................................... 56
Ника Душанов.............................................................................. 59
Предраг Милојевић...................................................................... 63
ЗУБЉА................................................................ 71
Ново Томић: ТАМНОВАЊЕ — ПУТОВАЊЕ.......................... 71
Јовица Аћин: ДНЕВНИК ВОЂЕН У КАРАНТИНУ ............. 78
Лидија Ћирић: БЕМБАЊЕ......................................................... 99
Зоран Жмирић: ТИТРАЈ ПЛАВЕ БОЈЕ................................. 113
Магдалена Блажевић: ЛУТКА................................................ 118
Семездин Мехмединовић: СЕДМИ ОКТОБАР...................... 122
Бранислав Димитријевић: НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉИ........ 131
Софија Јовановић: ЧУДО НА МОСТУ................................... 135
Марко Костић: ВОЗ.................................................................. 139
Слађана Белко: ЛУША И МЛИН............................................ 142
Иван Потић: ТУНЕЛА НА КРАЈУ СВЕТЛА........................ 145
Дарко Мицић: ЧУДЕСНИ СЛУЧАЈ ШАЛТЕРСКЕ
СЛУЖБЕНИЦЕ......................................................................... 148
Ана Арп: СКИЦЕ....................................................................... 158
3
66-67
СУБЛИМАЦИЈА............................................. 169
Милош Р. Петровић: ПОЛА ВЕКА НЕСТАНКА И
НАСТАНКА................................................................................. 169
Барбара Новаковић:OД РЕВОЛВЕРА ДО НОБЕЛА............. 184
Весна Вујичић: FEFELLI ERGO SUM / ВАРАМ (СЕ),
ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ (Љиљана Ђурђевић Стојковић
Песничке прозе Тина Ујевића, Пресинг, 2019)....................... 189
Ксенија Катанић: ЛИРИЧАР ДУШЕ И БОЈЕ..................... 191
Бошко Томашевић: ЕЛИПСА ЕЛИПСЕ................................ 194
Доријан Нуај: МАСОНЕРИЈА И ДУХ ВРЕМЕНА............... 204
TERROIRE........................................................................... 215
ЈЕДНОЧИНКА: СКАЗКА 1918. ( Истинит догађај у
Неготину, за време бугарске окупације)................................. 215
ЛУЧ................................................................... 229
Разговор са књижевницом Олгом Лалић-Кровицком:
СЛОБОДА ЈЕ ПРИРОДНА ПОЈАВА У ЧОВJЕКУ (разговор
водио Душан Видаковић).......................................................... 229
4
РАСКОВНИК
Марија Кнежевић
ЈЕДРИЛИЧАР
5
66-67
Никада са планом, препуштен интуицији,
Исправно си одабрао невиност
Међу наизглед уноснијим понудама.
Ниси видео ране које су по теби исписивале
Чељусти подземља. Најсигурнијим путем
Слао си их, нехотице, у непостојање.
Збунио си раље вековима навикле да нико
Не доводи у питање њихову суверену моћ.
Јер ти си имао очи пуне радозналости,
Та глад би испунила више земних живота.
Није било времена за размишљање
О моћи игнорисања, о моћи уопште.
Време је летело,
Волео си и тај лет
Јер си умео да волиш.
CARGO
6
Свако има личну нишу, јединствени број.
ПОГЛЕД
Куда?
7
66-67
Испустих реч сасвим лагано
Немајући у виду, заправо,
Нити једног саговорника.
СКАДАР
8
ПОВИШЕНА ТЕЛЕСНА ТЕМПЕРАТУРА
9
66-67
ЖИВОТ И ЗДРАВЉЕ
10
Знала је од малена
Да истинитије од именâ
Постоје ретки од љубави
И сви остали.
11
66-67
Пружају највише млека и када је испаша скромна
АНАТОМСКИ ЧАС
Ћутим.
Празнина нема уста. Сама неутољеност.
Својство утробе.
Оглувело је доба од буке њених црева.
Ћутим и тим речима славим
одсуство љубави.
Јер сваки трен је свечаност,
а време тек споменик пролазности.
Ћутимо.
Они галаме о заверама и новом намештају.
Купују собе. Појачиваче звука. Наоружавају се.
Гађају нас дахтањем које никада није било љубавно.
Купују купују купују
најбрже летелице које у све краћем року
смањују планету до гласине
о нашем губитништву, о крају света.
Ћутимо и тим речима исписујемо ово поглавље.
Јер само бескрајна прича је прича,
а која призна свој крај то није.
Ћутиш.
Посматрам како ти расте коса и видим чин
промене
у револуцији власи обојених сунцем.
Не, ниси утихнула љубави.
Купили су дрво само због листа
са твојим записом да га спалимо.
Јер само што не тражи доказ постоји,
спасено од наше жеље за трајањем.
12
АПОКАЛИПСА ПО ОРФЕЈУ
Настојим да се не окренем,
да вас не изневерим будући.
Ко зна шта је Еуридика
у стању да уради
у стању камена.
13
66-67
Боривој Везмар
ЛОВИШТЕ
Неко се подсмева.
КЛУПЕ
Закорачив' из погледа
у поглед ко из живота
у живот -
КАВЕЗ
14
Ставих га у кавез на безбедно место
ван домашаја звериња и људи -
У СТРАНОМ ТЕЛУ
у страном телу.
ЛИСТ
Ходници,
све су дужи.
ПОЈАЧАНИ УТИСАК
15
66-67
на које се тело спрема предуго
али се оно одлаже.
Одлажући се и одлажући
до у бескрај.
ка некој Македонији
Каледонији
и даље.
ЈЕДИНО
заштитна
своја
сама
и мртва.
16
ОНА ЗНА
Синклите, стихијале,
до у најдубља дна -
прозрачна
чудна
нестварна.
Ја сам Боро.
17
66-67
CASA DE GARSIA
Јер
ја тебе не разумем.
ИСТОВЕТНОСТ
Ми више нисмо
„за нас“
18
Маша Сеничић
19
66-67
мигрирам ка објекту који закон назива викендицом,
ка јединој палати која се поноси својом пролазношћу,
једином понизном
иза мене у биоскопу седа човек који тешко дише; у мене седа
жена
која тешко одлучује. током уводне шпице митологизујем свој
дан,
дужности, позиције. власница сам бола у кичми, моји поседи
протежу се
низ нерве и завршавају се на ободу шуме. ту шуму први пут
видим.
20
КОНТИНЕНТАЛНА ПРОГНОЗА
21
66-67
породица је основна градивна јединица друштва, у основној
22
да си прећутао, видела бих и сама – свет
сталожен, пун травњака који се тресу
и које нико не одржава:
породице-експонате по чијем се
мирном сну гомила перје
23
66-67
Младен Блажевић
24
***
у нашој бази
на сјеверној полутки Марса
је мирно
стишала се пјешчана олуја
у гардероби
крај објешених скафандера
смотуљци вунених чарапа у транспортној врећи
нажуљале нас цијеви под јастуком
ЛИНГВИСТАТИКА
25
66-67
увест ћемо неке нове везнике
„и“ за бесконачно набрајање
метафорични „као ми“
за безначајност простора који заузимамо
***
26
О СВЈЕТИОНИЦИМА НА ОГЊЕНОЈ ЗЕМЉИ
у корист празновјерици
свијеће гасим овлаженим прстима
и могу чути ситно цврчање
између средњег прста и дна пепељаре
кад се пресавије филтер
27
66-67
НОСТРАТИКА
ку - тко
ма - што
пал - два
ак(w)а - вода
тик - један/прст
канВ - рука 1
боко - рука 2
буњку - кољено/савијати
сум - коса, власи
путВ - вагина/вулва
чуна - нос/мирисати
камВ - кихнути/ухватити
парВ - летјети
(Велико В означава неки од самогласника)
28
Драгана Крагуљ
29
66-67
РАЗГОВОР С А. П. ЧЕХОВОМ ПРИЈЕ ПУТОВАЊА У
АТАКАМУ
Ишла бих
драги Антоне Павловичу
али ме страх
умотава
одузима ми дах
запетљава и збуњује
а и шта имам да гледам
кажу
тамо је као на Марсу (као били и знају)
кажу нема живота
нема људи дрвећа птица буба
гмизавих водених лебдећих бића
нема ничег
има само неба неба неба
и нешто мислим
можда их стварно нема
а можда су само невидљиви
јер свуда има свашта
и зато се храбрим
драги Антоне Павловичу
кажем себи не брини ништа
срце ти је намагнетисана игла
а нешто ће већ бацити сјену
рецимо крст тијела
или ће одјек дати координате
и баш ме брига што се полови обрћу
и што планета успорава
шта је мени измишљена оса орбита галаксија
која попуњава својим измишљеним постојањем
празан измишљен постор који се шири
и није ме више страх
драги Антоне Павловичу
можда је то моја Москва
која ме чека
да процвјета
кад стигнем
30
ПУТОВАЊЕ У ЛАОС
Ето кренух
не мислећи
без пртљага
без опреме за преживљавање
само се отиснух том водом
која спаја континенте
јер лакше је водом него ваздухом
сусрешћу рибе потонуле галије преврнуте дереглије
давне морнаре гусаре аждаје вјетрове невере
намрешкано стакло плавети
брокатне таме небеса
а могу и да смочим тијело
да га скупим у кожу кад се расплинем
свашта на овом путовању могу
под условом да не спуштам капке
да бдијем
што није проблем
да пјевам
што исто није проблем
да ме чујеш из даљине
да ме теби западњак домирише
да из Лаоса препјешачиш у Камбоџу
и чекаш ме у том непознатом језику
у тој непознатој води залива
и онда ћемо заједно
у Лаос
без опреме за преживљавање
без пртљага
само с руком у руци
и љубављу претвореном у сјену
чврсто залијепљеном за стопала
31
66-67
САНКТПЕТЕРБУРШКИ ХОР
32
ВРТЛАРЕВЕ ПРИЧЕ
Ујутро рано
кад ласица свјетла промигољи
почнем да чупам травке
пажљиво одвајам све што може
за нешто добро доћи
за јачање
за апетит
за сјету радост бол
за сан и за буђење
за кости кожу крв
за уварке супе чајеве
за облоге за душу
и за дати некоме
за дјецу старце и младе
оставим мало и пужевима јежевима жабама
и другима којима може пријати
оставим коријења за оне под земљим
оставим најкрупније за росу
понеку за мјесечну ноћ
и неку за тамну најтамнију
и буде нам свима довољно
и радују ми се биљке
и радује ми се дан
и радује ми се небо и земља
јер силна љубав струји између нас
као да управо сада
настаје свијет
33
66-67
ПИСАТИ ПРЉАВИМ РУКАМА
Из дубоке провинције
посматрам далеки површни свијет
(данас је све могуће
и из дубине посматрати површину)
и питам се
гдје се то заиста нешто дешава
у дубокој провинцији је мрак
тјомнаја ноч
само вируси у акцији
на снази упозорење о опасности
перите руке перите руке перите руке
не приближујте се никоме
сакријте се и преживите
а кад преживите
не перите руке не перите руке не перите руке
зближите се ако имате с ким
и ако вас није страх
и ако вам је важно
посматрам свијет јер све је доступно
све је јавно
све је reality show
чак и у дубокој провинцији
у мраку дубоко укопаном у старе ровове
гдје још миришу прошли ратови
гдје још мирише барут и крв
чучим у рову
у тами
и у паузама кад не посматрам свијет
пишем пјесме
прљавом руком
34
Радомир Д. Митрић
БАЛАДА ЗА ПЕЛЕГРИНЕ
Према Леху Мајевском, дјелимично
35
66-67
Серенисима, музе давноодбјегле из пустих
музеја, наших глава. Вријеме је да ренесансу
вратиш истоку, а сапете коње распустиш на пут
за југ, и све вриједно и све похарано, јер прољеће
стиже ненадано, кад над тобом надвиће се
неочекивана и страшна сјенка кључарева.
ПОПУТНИНА
36
недочеканих мушкараца из бивших ратова.
37
66-67
Љубав склиска попут живе. Ускоро ће кише и све ће
се промијенити, самоћа ће те издубити, постаћеш чун
отиснут низ подивљале ријеке забава, просци биће
опет около тебе, у метежу, бићеш опет медуза.
38
Нестанеш па се налик дропљи бациш на ријеку Оксус.
Тражећи ме. Од суза сам ти сазидао храм.
Отужених до Давида и Сибиле. И даље се жмуримо.
Ћудљиви. Засребрени у тами безименог.
CARGO LOVE
39
66-67
Душа разобручених попут кринолина, нагло задигнутих.
Плијесан се мрежа на узрелом, што шљиска под удовима.
Трчимо дрворедима, стробоскопни, од свих одрекнути.
40
поднева нијемо попут германске црноморске флотиле,
давнопотопљене. Несреће расле у сладу јефтиних зачина,
густом бароку шербета што гори на платама шпорета,
с рујницама и лисичаркама, изнутрицама и костима мȅсāрā,
овијених у туљке жуте штампе. Бушни, насукани бродови
једине су јазбине, овдје у домаји гдје липшу сипљиви анђели
с црним приштом у грудима, полегли као мразни кринови.
41
66-67
на руке хватасмо у рукавцима ријеке Стримон, љетима
у којима вољесмо се као богови. Ако ипак кажем збогом
некад, призови у вид љестве Јаковљеве, којима краја нема.
42
Милена Илић Младеновић
А на брду
Код твоје ћерке
Нашла сам добро место и
Правила сам селфије са својим
Деветомесечним сином
У црвеној слинг марами
Код старе крушке
43
66-67
Из трасте си извукла
Крупне новчанице
И пружила ћерци
Ја нисам плакала,
Открила сам нови филтер
Кроз који могу да провучем
То небо
иза нас
ЈАЗ
У старим градовима
док јуре мацу не знају
да су которске мачке заборавиле црногорски,
одазивају се само на «hello kitty»
44
Стари градови ноћу имају нова светла
Плаве зелене љубичасте
палме
45
66-67
Једна Рускиња ме гледа с пуно мржње
не верујем да је због сладоледа
стално ме тако гледа
Можда ме је некад погледао њен муж
или ја њега
У сваком случају није мој тип
она ми је занимљивија
Бринета на плажи међ' свим тим плавим Рускињама
/за вечеру једе само салату/
46
С нулте тачке носим звук таласа
и мешам га са дурмиторским притиском у ушима
ЦЕЂЕНИ МЕСЕЦ
47
66-67
Јер као да видим осмех на једној
наранџастој кугли
која би можда желела да буде нечији залогај
Мој залогај
48
Бацам новац у металу,
валута је небитна,
Онофрије прима све
и шапућем: вратићу се
али тада ћу се попети на оно дрво
јер су ми говорили да могу да дохватим Месец
ако то заиста желим
Могу да га поједем и
исцедим
могу да га сачувам у неком
делу свог сећања
пре него што се неко на њега
испиша
Онофрије клима главом и посипа воду за нама
ТУЛИНА СМРТ
49
66-67
Тада си већ знао – опет ћемо овде доћи
али таверна са најбољим сувлакијем би могла бити затворена
јер Тула је стара, а старци умиру
ОДРЕКНИМО СЕ САТАНЕ
Одрекнимо се сатане
пљунимо га и згазимо
у божјем храму
одрекнимо га се три пута
50
Око мамино срце татино
памет бабина снага дедина
Играјмо играјмо
Нека се новчанице лепе
за врела знојава чела
зјапеће деколтее
данас мајко крстиш свога сина
Одрекнимо се сатане
на време
51
66-67
Александар Марковић
БИВШЕ СИДРО
Седим на сплаву
са неким странцима
пијемо вино
и тупимо о послу.
У једном тренутку
поред сплава
појави се огромна
гвоздена баржа
коју гура брод
бар пет пута мањи од ње
једна од оних
коју је мој отац
истоварао ноћу.
52
Његов отказ
наставио је једну реку.
Баржа је прошла
у два гутљаја.
Р.
И ту крену виолине
и курсор куца јако,
у висине.
ПСЕЋА
53
66-67
Из прве сам доживео дубоку старост
заглавјено у међуножју
између мале Аустрије
и великог Неготина.
КЛУПА
Гледам
ту скитницу
како лежи
на клупи
у парку
и размишљам
после колико
престаје
да жуља.
ПОД НАВОДНИЦИМА
Ако једном
природна катастрофа
поклони овом граду
пусто острво
можда пре краја света
стигнемо тамо
без туристичког аранжмана
ти и ја
уоквирени наводницима
у сандуку
од три тачке.
54
О ПОСТАНКУ ЧОВЕКА
Неколико анђела
ископало је тунел кроз небо
и докопало се кише.
55
66-67
Лаза Лазић
МЕЛАНХОЛИЈА
СМЕТЛИШТЕ
56
Безбројне узгредне ствари и блага
с којима смо се растајали нехајно као анђели,
презрена материја.
ЈАСМИН
57
66-67
ЖЕЉНИ НОЋИ
ELEGIA AMOROSA
58
Ника Душанов
LE GIBET
Рећи ће:
Рећи ће:
Ноћ је смежурана
као јефтина фолија
за наше сендвиче нејасне садржине
за наше жеље
сјајне и метализоване
Рећи ће:
59
66-67
Крваве руке за смејање.
О, Господе,
стави Велика стабла међу ове кранове.
ДЛАКЕ
Очешљајте огледала
Подшишајте хамбургере
Штуцните браде сијалицама
Све је зачупавило
И одлакавило се
Ошишајте прозоре
Раздлакавите зидове
Маљаве новчанице
Боцкаве новчиће и брадате кипове
60
ОГОЉЕНИ
Плачите огледала
Цвилите хамбургери
Вриштите сијалице
Огољен је
И осетљив свет
Не провидите се прозори
Покријте своју срамоту новчанице
Новчићи тужно звецкајте
Кипови ставите перике и лажне бркове
О, стидите се,
стидите се, наги зидови.
ПОТЕРА
61
66-67
МАГЛА
62
Предраг Милојевић
КОД КИНЕЗА
63
66-67
голу и офуцану
па копа по рафовима
робу коју кинез купује
на велико
њему жао да ситни
и распарчава
и душа наша то разуме
па купује све исто
што и друге душе
и све исто изгледају
само да би кинезу угодиле
јер је кинез добар
није лако бити
пола света од куће
радиш ко црнац
спаваш са њих двеста у стану
и још облачиш
ово мало наше голотиње
а у кини
причају кинези
своју душу нико не опија толико
да се упиша у гаће
нити се смуца по битријама
није им ерина кафина
на ибарској
срце историје
(имају они свој велики марш)
нити се облаче у којештарије
а шах играју на великој табли
то је само посао
веле
преозбиљно сте нас схватили
64
СТИД
65
66-67
САМЦИ
66
па онда
брате
нема разлога за љутњу
67
66-67
или никад песник од тебе
ионако ниси
ни за курац
још један
па још један
двадесет комада до тоне
сваки педесет кила
боље то него кашика
са усијаном лавом у ливници
она има шездесет
онда стиже још један
почиње ново бројање
нема краја иако је десет увече
а ти почео јутрос у шест
ради још
чекају камиони на царини
телефон звони сто пута на дан
и сто пута твој шеф каже
звонило ти дабогда у капели
ово је последњи за данас
па се јави и клима главом
док стоји мирно и говори
да да да
да се чује како добро јебу
а говнар поред тебе
жали се да има брух
не може више
ти пакујеш и његов део
радничка солидарност
ломи се кичма
мозак даје команду
месо на рукама се не помера
али ти ипак радиш
истовариш и то
а он те сутра оцинкари код шефа
што си ономад закаснио
десет минута
белоруско брашно у луци београд
то је била поезија
68
суботом увече шљокаш
са себи сличнима
претвараш маргину у површину
после петог заборавиш ко си
слажеш причу некој гадури
да радиш у шпедицији
она ти не верује
нормално
и ти идеш даље
у јефтиније кафане
ближе прузи
где севају ножеви
и смрде пољски клозети
док песници полемишу
о политици и љубави
у клубовима специјалне намене
они се неће пробудити у недељу
у колима циганске черге
на зрењанинском путу
у крилу калаштуре
којој је тешко одредити године
која се опет сели негде
ближе бакру и месингу
курвању и гатању
или тек онако
а теби се то лако може десити
али не бежиш
ако је то живот
то и живиш
они не повраћају
пошто су заборавили да једу
док су мешали пиво и жестину
(кад убациш чашицу с вињаком
у криглу пива
то се зове подморница)
поносни су то ликови
и
ако је оно што пишу поезија
ово то сигурно није
69
ЗУБЉА
Ново Томић
ТАМНОВАЊЕ — ПУТОВАЊЕ
Марта, 2020.
71
66-67
НЕПОЗНАТА АЛБАНИЈА
72
подигнута ни због жеђи! Она је била део система Ђердапског
језера и требало је само да спречи да Расина и Морава у њега
односе песак и муљ. Пре педесетак година веровало се да ће
ерозија ионако уништити ову акумулацију до 2030, али то се
није обистинило.
Изгледа да ће се риба у Ћелијама ловити још најмање сто го-
дина. Па ће и Албанија нарасти, добиће кафану, можда и нешто
више. Под условом да и језеро и њу не затрпа пластика.
73
66-67
КУД ГОД ДА КРЕНЕШ СВУДА ЈЕ КОСОВО
74
ОСТРОВИЦА У НИГДИНИ
75
66-67
иста грешка била и у чешком издању, а он у то време није знао
за друга.
Мијаило Константиновић је, дакле, био Константин Миха-
иловић!
Још је Шафарик убеђен да се родио у рудничкој Островици.
А ја покушах да следим заблуду око његовог имена, која је
трајала скоро век.
Најбоље је, пак, о њему, чини ми се, писао, а и превео га,
Ђорђе Живановић у књизи: Константин Михаиловић, „Јанича-
рове успомене или Турска хроника”.
Ово би моје виртелно путовање у Островицу у нигдини.
76
Икона је на крају стигла до Лехела, где је постављена на ол-
тар старе цркве Св. Ане, са статусом заштитнице целе Баварске!
Лехел је данас елитна минхенска четврт. Чим је елитна јасно
је кoлико је и како уређена. Постоје две цркве Св. Ане, стара, у
којој се налазила смедеревска икона, и нова, саграђена у XIX
веку.
Али иконе више нема. И то још од када је ту цркву 1944.
уништила савезничка авионска бомба. Заштитница то није мо-
гла да спречи.
Би ли сачувала Смедерево, да је у њему остала, које је три
године раније разорено експлозијом немачког магацина мини-
ције у Ђурађовој и Јерининој тврђави? Тешко.
Изгледа да од људског безумља не могу да нас сачувају ни
чудотворице.
Захваљујући уметности бакрописа данас нам је познат лик
Смедерeвске чудотворице; захваљујући фотоапарату знамо како
су изгледали Смедерево и Лехел пре него што су разорени у
Другом светском рату. Остало може да се види чак и ако се из
куће не изиђе.
77
66-67
Јовица Аћин
78
писани стихови делују као да су из комедије, иако се потпуно
подударају са Шекспировим.
Дан 7: Проклетство!
Дан 11: Ех, да није корона него колера, могао бих да вам
поднесем извештај о томе како сам волео у доба колере. Корона,
по свему судећи, не подстиче на љубав.
Дан 13: Да није пролеће него зима, да није среда него петак,
могао бих да прославим свој рођендан. Потпуно сам, јединствен
карантински рођендан. А, ето, одувек сам био худе среће и ка-
79
66-67
лендар и епидемија као и да не знају да постојим. Да ли уопште
ико зна за мене?
80
испало из руку, па је и мој роман остао незавршен. Вероватно
је тај роман уклет, али сматрам да је изузетно лековито у овим
данима писати књиге које су настајале у време епидемија, а чији
аутори су успели да их преживе. То се за мене назива уметност
писања. Уметност која је и уметност лечења и вакцинисања.
81
66-67
Дан 23: Налазим се у пећини. Она је између неба и земље.
Одједном налећем на камене зидове. Изгубио сам оријентацију,
изгубио сам појам ко сам ја, одузет ми је мој положај у космо-
су. Ударам у зидове, покушавајући да погодим излаз из пећине.
Крила ми се ломе, и то ме уверава да излаза нема. Никад га није
ни било. За мене је с карантином готово. Он је био само замка.
Преварен сам. Све време ништа осим карантина и не постоји.
Све време сам у карантину, од првог дана до свог последњег
дана. Нема живота осим у карантину. Ко год буде тврдио да сам
полудео, неће бити у праву. Живи били па видели.
САМ
НЕМА ПРОПАСТИ
82
стаје. Док је тако, нашој економији се пише светла будућност и
која већ сад блиста попут луче. Многе земље, у страху од ката-
строфе, обраћају нам се за помоћ, молећи нас да им откријемо
свој рецепт.
ОДГОВОР ФИЛИПУ Д.
ДВА ПОГЛАВЉА
ДАКЛЕ :)
83
66-67
Слушао је он њу и кад му се није слушало. Тад није слушао
речи него њен глас. И то онда кад је њен глас доиста био њен,
онај вилински глас како је о њему мислио, а не неки непознати
мушки гласови, па ни кад му се чинило да она говори његовим
сопственим гласом. Утапао се у њен глас, препуштао му се по-
пут стабла којег планинска речица носи, а стабло никад не зна
где ће завршити. Истовремено, њен глас му је само делимично
улазио у уши. Већим делом му је из њеног грла улазио равно у
уста. Док је слушао, уста су му била отворена. Тако је, затворе-
них очију, отворених уста, изгледало као да спава на авионском
седишту док лети у сва места која је она месечарски спомињала
прошлих освита.
ПУТОВАЊЕ
84
своју снагу, или је тако донекле повратила, да се упустим у пус-
толовину о којој сам, лежећи, сањала малтене из тренутка у тре-
нутак. Уосталом, ја живот видим као стално путовање, а не као
неко умртвљујуће демонско лежање. Не могу себе да замислим
а да некуда не путујем. Свако ко ме познаје, може то да потврди.
Отићи ћу, рекла сам себи, па куд пукло да пукне. Пекара је пра-
ви циљ да се окушам, али важнији ми је сам пут, да изиђем из
куће, пређем улицу и тријумфално ступим у пекару која се нази-
ва Аурора, јер у њој су хлеб и пецива у боји арктичке светлости.
Пекара је, захваљујући тој светлости која врца с полица, у неку
руку Северни пол или макар смештена у појасу поларног кру-
га. Одлазак до пекаре, биће моје животно путовање. Тако сам
гледала на своју одлуку да кренем. То мора да је неупоредиви
доживљај, савладати безмало огромно растојање, суочити се с
неочекиваним препрекама, ризиковати живот на хиљаду и један
начин, па напослетку рећи: „Ево ме, успела сам, на врху света
сам.“ Онда ћу моћи да наставим да живим, црпећи енергију из
сећања на тај догађај. Готово сам могла, док сам се спремала за
пут, да замислим глечере на степеништу који ме вребају, кли-
суру која зјапи такорећи испред врата мог таванског стана и су-
новраћује се све до тла, а затим непрелазне бујице саобраћајне
реке која се ковитла уз и низ улицу. Ко зна, рекла сам себи, какве
ме све ствари чекају на путу и које ћу видети први и последњи
пут у животу. Не смем да заборавим ни могућност да ћу се срес-
ти и с пљачкашима који само чекају да им у канџе упадну овакве
неискусне путнице попут мене. А онда, била сам сигуран да ћу
налетети и на кобне заводнике у чијем наручју ћу испустити и
последњу кап крви која ће ми незаустављиво цуркати из ноздр-
ва. Ипак, боље је, закључила сам, да се не упуштам у свакојака
предвиђања него да дозволим да ме све што се буде догодило
напросто изненади, остави без даха, чак унезверену, јер ћу тако
од свог путовања имати највише користи од сваке врсте.
85
66-67
при чему је сваки изискивао решење пре него што се спусти
стопало на њега. Шеснаест спратова, и то ми је узело шест и по
сати. Било ми је, при томе, загонетно што баш никог од стана-
ра зграде нисам срела, али помислила сам да сви силазе или се
пењу лифтом и разумљиво је што се ни са ким нисам мимоишла.
Али, ни шум лифта се није чуо. Пробала сам да га позовем. Тек
да се уверим да је моја претпоставка на месту. На дванаестом
спрату притиснула сам дугме за позив лифту и чекала. Нисам
желела да одустанем, мада су минути пролазили и чинило ми се
да пролазе све спорије. Одлучила сам да будем баш упорна. Ни-
сам се предавала. После тридесетак минута морала сам да одус-
танем. Лифт се није појавио. Наставила сам са силаском. Нисам
хтела да брзам, још не познајући добро своје могућности. Иди
постепено, говорила сам себи, па ћеш стићи. Коначно, била сам
у приземљу и била сам забезекнута. Иза улазних врата зграде
била је тама. Само мрак иза тих стаклених врата, и то толики
мрак да нисам била свесна да је између њега и мене дебело ста-
кло, па сам начинила корак више и челом се сударила са ста-
клом. Тај судар није био нимало безазлен. Осетила сам како ми
нешто топло облива нос. Кажипрстом и средњаком опипала сам
чело и корен носа. Принела сам прсте очима, а на њиховим врш-
цима било је обилно крви коју сам палцем размазивала, прове-
равајући колико је то заиста крв, да ми се не привиђа. Јесте крв.
Напипала сам отворену рану, тик изнад корена носа, примакла
лице стаклу, обрисала крв марамицом, а на стаклу сам разговет-
но видела да ми је чело засечено оштро као неким невидљивим
бријачем. Слабашна и крта, мора бити да се кожа једноставно
распукла од ударца. Држала сам марамицу на рани и зурила у
стакло, покушавајући да видим што дубље у мрак. Покушала
сам да отворим врата. Није ишло. После неколико безуспешних
покушаја уочила сам да су та метална врата била залетована за
оквир и да ја, упркос оздрављењу у које сам веровала, немам
довољно снаге да их силом отргнем од оквира и отворим. А још
мање сам могла да их развалим. Зато сам само зурила у мрак
који је био, несумњиво, онај мемљиви подрумски мрак. У такав
мрак кад ступите, треба бити пећински човек па да се снађете.
Колико год да сам хтела да крочим у њега, уверена да је то пут за
излазак на улицу, нисам могла. Врата су одбијала послушност.
86
Можда су ми тиме чак чинила неку непознату услугу, јер ко зна
шта би са мном било у тој непрозирној земљаној тами.
87
66-67
Свеједно, циљ мог путовања поново ми је био на домаку и ја
сам прескочила балконску ограду и нашла се на уличном плоч-
нику. Преко пута сам могла јасно да уочим светлуцање које је
могло потицати само из пекаре. Пре него што ћу закорачити на
коловоз, у последњи трен сам узмакла. Приметила сам како пут
мене, низ улицу, великом брзином јури аутомобил. Застала сам
и чекала да прође поред мене. Али, он није прошао. У једном
тренутку га је било, у другом већ није. Била сам пренеражена.
Док сам се збланута питала шта се догодило с колима, где су
ишчезла, јер није било никакве споредне улице у коју су могла
да скрену и изгубе ми се с видика, појавила су се и друга кола.
И њих је неко возио недопустиво брзо, а није чак ни скратио
фарове. Укипила сам се на плочнику, код ивичњака, и осетила
велику жеђ. Нисам ништа пила од јутрос. Извадила сам бочицу
с водом из џепа, јер нисам пошла на пут баш без икакве припре-
ме, али за све то време нисам испуштала из вида кола која су ми
се муњевито примицала. Док сам одвртала поклопац на бочици,
и ова кола су нестала. Махинално сам подигла бочицу до уста
и попила неколико гутљаја. Глупост је рећи да је вода спас кад
сте жедни. Међутим, та глупост је истина, као што је истина да
су кола нестала мени наочиглед и да је једино могло бити да су
нагло узлетела и тако… Секунду касније схватила сам шта се
збило и с првим и с другим колима. Преда мном се налазило ре-
шење, и то веома дубоко решење. Сетила сам се да сам ономад,
болујући и читајући, наишла на податак у некој енциклопедији,
а ја волим и скупљам енциклопедије, иако допуштам и да их
прашина покрије, о рупи усред једног од гватемалских градова.
Ономад је у Тампи, на Флориди, тло такође зинуло и у своје
ждрело увукло једну од кућа с њеним власником који је спавао
и нагло разбуђен само је крикнуо и више га није било. Затим,
она рупа у Кини, у Чонкинку, дубока 662 метра. Па рупа, опет
у Кини, у Гуанжоу, која је усред дана прогутала читаву шестос-
пратницу. Све у свему, сад сам била непосредан сведок да се и
у мом родном граду тло отворило и прогутало аутомобиле с ко
зна колико путника који нису стигли ни глас да пусте, барем га
ја нисам чула. У Гватемали је тако била прогутана цела тросп-
ратна зграда, са свим својим станарима. Решење је било преда
мном у виду огромне вртаче насред улице. На час ми је синуло
да би то могла бити нека библијска рупетина која је наговешта-
88
вала крај времена. Или рупа није била од Бога него чисто гео-
лошког порекла. Покушала сам да будем разборита и научна.
Ту доле мора да је био слој камена пешчара или слани слој, чак
кречњачки, а највероватније гипсани блок за који се зна да је
најрастворљивији. Тако је настала пећина за коју нико није знао,
а онда јој се строп провалио. Подземне воде или застарели водо-
вод подлокали су тло и изазвали отварање бездане рупе, и појава
те рупе мора бити да је било скорашње, јер чак није била још ни
обележена одговарајућим светлећим ознакама. Можда градске
власти још и не знају за њено постојање. Може бити да сам ја
засад једина која зна за њу. Можда једина жива? Није немогуће
и да су сви станари моје зграде, осим мене у врућици, чувши
стропоштавање тла и, уз то, осетивши да зграда у којој су се
налазили тоне, излетели из куће, поплашени, главом без обзира,
помисливши да је у питању неки земљотрес, и бежећи од зграде
да им се не сручи на главу једноставно упали у рупу. Вероват-
но нису сви били тако безглави, али је логично да су онда они
који се нису суновратили у безданку једноставно побегли из ове
градске четврти, можда и из града. Ипак, преко пута је била пе-
кара Аурора, поларна светлост је избијала из ње, видело се да
је отворена, а ја сам се још јутрос зарекла да доспем до ње и
тада могу тамо и да се распитам о томе шта се догађа с нашим
крајем. Требало је само да обиђем рупу, и то колико је год мо-
гућно поиздаље.
89
66-67
Оцртавали су се на плавети јутарњег неба, јер док сам ишла ноћ
је прошла и свануло је. Ипак, дан, ма колико небо било плаво,
тамноплаво, плаво као модра сенка, био је некако сумрачан и
није се много разликовао од ноћи. То ми је говорило да сам већ
близу пекаре. Граница која дели вечну ноћ од вечног дана прола-
зила је кроз пекару до које сам доспела упркос рупи. Ушла сам
у пекару и, пре него што ћу се пробудити, на зиду пекаре опа-
зила сам календарски часовник који је показивао да је петак и
колико је сати. Мирисало је пециво посуто кимом. Тај мирис ме
је потпуно разбудио. Гласно сам рекла: четрдесет седам часова
уопште није много. Бацила сам поглед на своје шаке. На једној
су ми прсти били црвени. Пипнула сам чело. Било је суво, али
осетила сам да се по њему скорило. Не мари, помислила сам,
чак и ако од посекотине на челу остане ожиљак. Какво би то
путовање било ако после њега не би остао известан траг? Жали-
ла сам једино што нисам стигла да у пекари приупитам шта се
то догађа са светом. Откуд појава толиких рупа и кратера? Ако
библијско није уверљиво, ни геолошко објашњење о колаби-
рању тла ипак није довољно. Можда бих добила прави одговор,
иако не знам шта бих с тим одговором. Нешто ми говори да ће
таквих рупа бити све више.
Био је то као сан у сну. Или чак као убиство приказано као
природна смрт. Зјала се доиста пробудила, али ни она ни Кићун
нису могли бити баш убеђени да ли су будни или у неком још
дубљем сну. Дубоком као колабирано тле. Све остало се укла-
пало са оним што је била изговорила. И поткровље, и пекара, и
улица. Требало је проверити само да ли постоји и та рупа без-
данка насред уличног коловоза.
90
мајали по Крсту. Пре него што је својевремено срећу потражио
у Франкфурту, јер Србија није нимало погодна за постављање
питања о опстанку, био је у друштву које се сакупило да се оп-
рости с њим и испрати га тамо где је марљивост на цени, мада
делује као васпитна мера у строгом затвору.
ЦИПЕЛЕ И КРОМПИР
91
66-67
какво је неподношљиво сиромаштво падало на леђа оних који
су били власници тих клетих ципела. И како су тешко ринтали и
били сатирани, а да ипак, у најбољем случају, нису имали ништа
да једу осим, у најсрећнијим данима, по кромпир или два. Ту
немаштину смо с родитељима делиле и моје сестре и ја“, рекла
је Зјала, па заћутала.
92
једино у стању потпуне онемоћалости. Кад се најзад склопи, ту
је крај. Ствари изумиру.
„И после краја света. Зар ниси чуо да је крај света већ про-
шао?“
„О, да, знам једног за кога је прошао пре неки дан. Зове се
Зевзек Кићунски.“
93
66-67
Признаћу, ипак, да су Зјале рођене да балаве с речима, ре-
као је Ћира после дужег ћутања и пошто су посркали супу. Та
која је причала о ципелама и кромпиру није се дала. „Нема ту
никакве песме“, викнула је на Трампазлина који се био огла-
сио, снисходљиво, али је споменута Зјала то сматрала изазовом.
„Песме, приче, све лаж до лажи, а као доказ да неке ствари мо-
рају бити сматране истином, сад ћу да вам изнесем догађај од
којег песме и приче могу само да уче у погледу истинитости“,
рекла је она и започела, говорећи као у грчу, кратким реченица-
ма:
94
„Као што рекох, истина је напослетку опет само прича“,
рече Кићун.
95
66-67
ствари су заобилазили у продавницама. Посетио сам тада многе
радње, велике самопослуге, полице празне, али неке нису биле
ни дирнуте и на њима хрпа упакованог броколија. Чак и кад
предстоји могућна катастрофа, неће људи броколи, не свиђа им
се, па ма им и живот од њега зависио. Куповали су шпагете, али
ни пипнули су остале врсте тестенина. Нису чак ни кондоме ку-
повали. Страх им је гасио жељу. Либидо им је пао на нулу. Као
мрави су нанели све купљено у своје станове, закрчили их, али
барем били мирни. Неће се разболети. Преживеће и живети. Кад
је голи опстанак у питању, све друго престаје да важи. Што се
мене тиче, био сам у недоумици одакле им само толики новац у
џепу или на кредитним картама.“
96
интернетом или само телефонски, од куће. Али, незнано како,
убрзо се проширила вест да је вирус мутирао и да сад може да
се пренесе не само ваздухом него и преко телефонских линија,
свеједно да ли жичаних или бежичних, па и преко телевизијских
и комјутерских екрана. Укратко, сви у згради су били добровољ-
но и према једногласној одлуци збора станара одсечени од све-
та. Потпуно су избегавали и међусобно комуницирање, од врата
до врата. Нису излазили ни на балконе, јер вирус се, Боже мој,
преноси ваздухом, можда већ и са стотину метара растојања.
Нису се усуђивали ни да погледају кроз прозоре, јер ако је моћ
вируса таква да делује преко екрана, значи довољан је поглед,
па да им гомила вируса улети у око. Дани су протицали. На-
послетку је зима минула, сунце је обасјало кућу. Мој Трампаз-
лин, нехотични главни кривац, становао је у поткровљу и био
је заклети обожавалац сунца. И није одолео. Погледао је кроз
кровни прозор, али кроз њега није могао да види улицу. Изи-
шао је на балкон, нагнуо се и радост га је преплавила. Људи су
шетали околним улицама. У оближњем кафићу, пуном као око,
седели су, пушили, пили, а гласови су им се дизали у небо, а
свакако су допирали макар до Трампазлина на највишој тераси.
Он је ускликнуо, истрчао из стана и повикао, да се све орило
по ходницима, готово је готово, успели смо! Сјурио се на доњи
спрат и залупао на вратима првог стана. Наставио је да лупа
на сва врата, са спрата на спрат. Прошло је, спасени смо, небо
нам се смиловало… урликао је. Поле дугог времена у кућном
затвору био је сав устрептао. Поново се родио. Из необјашљи-
вог разлога, и уд му је био укрућен. У свом налету, кад је доспео
до приземља, изборио се, мада не баш лако, чак и са улазном
барикадом. Нашао се на улици. Нико га није пратио. Нико није
изишао. Ниједна врата се нису отворила. Као да осим њега више
у згради није било живе душе.“
97
66-67
пазлин, готово сетно као да га је кум разочарао, јер ништа не
пита, не показује ни најобичнију радозналост око тога да ли је
заиста у згради једино нулти вирусоноша претекао, а за кога се
касније, кад је тестиран, показало да је негативан на присуство
вируса, сам постави питање:
98
Лидија Ћирић
БЕМБАЊЕ
99
66-67
Знам, патетика. Која се глупача пали још на то?
100
У себи свако рецитује свој оченаш иако, овде, нико никада
није веровао у Бога. Кажу да је стар и спор. Као безбедан секс.
То петљање са вером и невером уопште не смета Марији,
правој београдској дами, да се шета са трогодишњим Николом.
Рођена је у Кнез Михајловој и никаква ванредна стања не могу
да промене њене навике. Иако ових дана не препознаје свој род-
ни крај, строги центар свачијег Београда, наставља лежерно да
корача кроз ускомешану руљу са својим живахним сином. Ра-
дознало дете, вози бицикл на три точка и утркује се са птицама
злослутницама. У нас је обичај да чим видимо гавране помисли-
мо на смрт.
101
66-67
имати ко овако да лаје без икаквог страха. Зато смо сваки слобо-
дан тренутак проводили у загрљају.
102
ци. Оне добре чике са великим мердевинама које спасавају малу
децу када се пењу на дрво. Читаће ти мама Пипи Дугу Чарапу,
она је у животу била чак и то.“
Воља оваквих девојака изазива патњу. И бол. И радује.
103
66-67
талих. Просечне дркаџије су горе од оних са дна, али која мајка
мисли о томе док јој је дете у операционој сали?
„Сестра ће вас позвати, чим завршим интервенцију.“
Пијан, колико и уплашен, господин доктор се трудио да оп-
равда свој углед стручног доброчинитеља. „Попијте кафу“, каже
као да га је стварно брига а потом одлази са ходника, уз тресак,
затварајући врата за собом.
Марија је нетремице гледала кроз њега. Зујало јој је у уши-
ма, као кад болест нека притиска крв.
104
као жену и борца за љубав. И у целој тој гунгули успела сам да
најпожељнијег момка задржим само за себе.
Ајде да се ми вратимо легендарном бембању! Јер, Кили воли
ратне игре. И више од тога. Сваку игру где се стварно добија и
губи.
105
66-67
црвенилом; не, ово је била млада жена помирена са судбином,
једна од оних којој ни заштитник ни јебач није потребан, нити је
икада рачунала на неког таквог.
Ми смо се разликовале, увек смо имале ту земљану боју
фаце, као мртваци, мама нам и данас говори, „жути жутују, а
црвени путују“ дајући нам до знања да смо здраве и да смо из
града. Моја кева је увек имала одабране речи за сељаке. Ту сла-
бост смо наследиле од ње.
Сања је одмахнула главом. Њена превише дуга плава коса
овога пута није била везана у коњски реп, како је она обично
волела да је носи. Уздахнула је, сетивши се прошлог рата и при-
че наших прабаба, како су кулови на Каленићу продавали воду
Београђанима за златан старински накит. У ту част, моја сестра
је сав кеш из новчаника извадила и дала простодушној девојци.
Како дошло тако и отишло.
Само је она знала како јој муж зарађује лову. На истој тој
пијаци рекетира сељаке и Цигане док га куну и проклињу. На
овом свету нема правде, али има равнотеже – запамтите шта вам
Кили каже.
„Нека буде“, рече девојка, не опирући се нимало.
106
Биљке су прабаки дошле до савршенства, расле су мирно
као да ништа не чине, отуда је за Миму у њима било нешто све-
то, а не у деци, коју је константно без суза сахрањивала.
107
66-67
но маскираних људи је био већ у свом дубоком, ходајућем сну.
Њена одлука је била да ћути.
Док је читава вечност пролазила мимо ње, села је у један
ћошак баш као кажњено дете.
Одједном, све је стало. Тргла се и почела наглас да дозива
ватргасце. Сви су изјурили на ходнике. Није било панике, иако
је наступио тотални мрак. А мала деца плаше се мрака. Мајка је
то знала, а остало је наслутила непогрешиво као смрт.
Агрегат се није укључио наредних двадесет минута. Таман
толико да сићушни дечаков мозак не добије неопходну дозу ки-
сеоника. Доктор Стефановић је излетео из операционе сале и
загрлио скамењену мајку.
„Нисам крив. Верујте ми. Јебао их рат, сирене и бомбар-
довање. Јебао ме овај јебени посао у овој јебеној земљи где се
више ни агрегати не укључују.“
Ех, тај рат је стварно био толико зајебан, а ја сам и тада знала
да смислим понеку зајебанцију. Желела сам да штампам мајице
са натписом „Nato Girl“ и да све Праве Београђанке то носе као
униформе, пошто се из града коначно дођошка багра вратила
кућама, само ми нисмо имали где да се вратимо. Наравно да је
Мића рекао да сам мали ђаво са великим ђаволским идејама и
да се боји да ће да ме ухапсе, али се и тад поносио мојим смис-
108
лом за трговину на велико и мало. Не говорим ја залуд да сам
мешавина Путина, Хитлера и Тате Саве Дамјанова, где год ме
живот затекне.
Еј, животе...
Него, како си ти мени, овако, чисто на емотивном плану?
Знаш, ја сам се увек питала зашто је све тако црно са једном
белом туфном у центру, а понекад и обрнуто? И шта је у овој
причи оно због чега „свако зло има своје добро“?
109
66-67
Марија данас шета унучиће од другог сина а Никола их по-
дучава све о ватрогасцима јер само они знају колика је снага
људског живота. Никола живи имитацију живота која има више
смисла него стварни животи многих које сам познавала и који
се издају за здраве грађане. Једном сам Марију, желећи да одје-
бемо што даље од примисли на аутистичне судбине, радознало
питала како је то бити жена пилота. Рекла је да је боље удати
се за оног што запрашује комарце, бар може да ти маше одозго.
Смејале смо се у глас....
110
ци, и сада сваког четвртка поздравља Филипа и Мориса, који
увек стижу на време, лепо дотерани и упаковани. Деца јој, упр-
кос свему, неустрашиво бауљају Београдом, борећи се, свако са
својим мислима, за боље сутра, уживају у својој изузетности.
Наравно да су се нека чистилишта спонтано десила, али они су
већ научили како да ходају по каљузи не додирујући блато. И
ено ње на Јужном булевару у пространом стану, без лијандера и
хибискуса, живи са прабаком и води рачуна о њој како не би она
водила рачуна о њима.
Ања је успешан манекен у свету и околини, и гле чуда, сни-
мала је спот у коме јој у пожару страда младић, а спашавају га
ватрогасци. Жива истина!!!
Јел то тај Јин Јанг?
Ако и јесте, није ми нешто нарочито интересантан и не бих
да ми се понови. Превише компликација и гњаважа, превише
патетике и сентименталних срања за мој краљевски укус. Ни-
сам ни сурова ни цинична, само сам искрена у жељи да стално
будем испуњена онако како ја то желим. А за то се увек сама по-
бринем, и не треба ми никаква публика, чисто да неко не упадне
у заблуду да је бити са мном филмски догађај. Можда и јесте,
али једино ја бирам глумце за моје филмове, тако да се можете
задовољити гледањем, пошто ме никако не можете прочитати.
Зато и пишем о неким другим људима.
Мислите ако сте преживели бембање да сте спремни за ју-
риш? Ех, далеко сте ви од линије фронта, и боље за све што је
тако.
Не марећи ни за какав Јин и Јанг, џа или бу, јер је све већ за-
сађено тамо где и треба да никне, живот свакидашњи рутински
наставља да меље даље, све даље и даље...
111
66-67
Право је чудо како жена, домаћица са великом маштом може
да поседује свет у ображењу.
И док сам бутала ове шушпе, и размишљала како да измис-
лим цео сплет догађаја за моје омнибус ремек-делце, запалила
ми се шерпа са динстаним луком, месом и пиринчем, „висим“
на трћем спрату и чујем сирене, а не могу да отрчим до купатила
ни кармин да турим!
112
Зоран Жмирић
113
66-67
на плавој хаљини. Лебдимо у модрој тишини додирујући се ја-
годицама прстију док високо над нама брује барке.
Вратила се на ручник, а ја сам се опет увукао у свој хињени
сан. Свака кап коју је отресла са себе и којом ме пошкропила,
погодила ме као благослов. Била је то сјајна прилика да се „про-
будим“, погледам је и дам јој шансу да се насмије и каже „Опро-
сти“, на што бих ја узвратио осмијех и рекао да је све у реду…
но нисам учинио ништа.
Људи су из минуте у минуту окупирали плажу. Ми који смо
дошли раније, помицали смо се шутке дајући простора новим
купачима, њиховим ручницима, торбама с ужинама, соковима,
кремама за сунчање, маскама и гуменим перајама. Гледао сам је
испод руке којом сам очи заклонио од сунца, сад је већ лежала
тик уз мене. Довољан би био тек покрет прстом да је дотакнем.
Помакнуо сам кажипрст према њој. Правит ћу се да је случај-
но, као што је цијели данашњи дан и све у њему случајно; као
што сам случајно баш данас дошао на Пехарево мада се увијек
купам ближе Старом граду; испод хотела Бристол или подно
Виле Белведере, као што је случајно ту дошла и она и смјести-
ла ручник баш до мога, као што случајно лежимо тијела гото-
во приљубљених једно уз друго иако једно о другоме не знамо
ништа. На пола пута до додира прст се укочио, издао ме кукавно
и без срама, ако се уопће био и покренуо.
Након неког времена скупила је ручник и ствари, обукла се
и отишла. Стотину ножева ме сјекло изнутра и кидало ми желу-
дац. Осјетио сам како ми се цијело морско дно, камен по камен
смјешта у утробу. Брже боље покупио сам своје ствари те пожу-
рио за њом.
Упутила се цестом уз море према центру. Ходао сам иза ње
остављајући међу нама довољно размака. Ако се окрене и угле-
да ме, да не помисли како је пратим. Колона аутомобила вукла
се цестом попут тешке лимене змије шарених краљешака. Сун-
це пржи, испушни плинови из колоне гуше ме, а она у свом том
метежу корача елегантно, неометено, сигурно. Пратио сам је и
замишљао да је сустижем, да јој се јављам, лажем јој како слу-
чајно идем према центру. Маштао сам како корачам покрај ње,
причам јој, а она се смије и упија сваку моју ријеч. Скренула
је покрај Хотела Парк, ушла у Стари град, застала преко пута
цркве светог Јурја и купила сладолед. Одлична прилика да јој
114
приђем, наручим себи један од ванилије и успут се понудим да
платим и њезин. Но нисам учинио ништа. Отишла је даље. Вра-
тила се на главну цесту и зауставила на аутобусној станици.
Недуго затим дрмусали смо се у градском пријевозу који је
купаче возио према Ријеци. Држала се за рукохват на задњем
дијелу претрпаног аутобуса, а ја сам свој длан тактички смјестио
изнад њезиног. Требало ми је неколико минута да се изборим за
празно мјесто на шипки изнад њезине шаке, но кад сам коначно
успио, осјетио сам како ми нека нова снага струји тијелом. Прва
побједа данас и простор отворен за даље. Сад је коначно могу
без устручавања дотакнути. Нисам ни довршио мисао, а погле-
ди су нам се срели. Случајно, без планирања, без калкулирања.
Само се догодило. Плаво је испунило простор, учинило ми се
да је свијет пожмарио, посивио, све је постало једнолично, ус-
ковитлало се и смотало у огромни вртлог који се спушта у моју
утробу и ту узбуркава жељу какву до тад нисам искусио. Потом
се пење и не зауставља се све док не стигне до тјемена гдје ми
мути вид и разум. Затим излази из мене и гута све пред собом,
само се њезине плаве очи јасно истичу у каши зноја, врућине и
шарене одјеће стијешњених људи. Кимнули смо си капцима и
одмах једно од другог одвратили поглед.
Цијело љето сам одлазио на ловранску градску плажу. Кора-
чао бих споро између ручника, тражио је међу купачима, у мору,
на штанду са соковима и сладоледима. Стајао сам на аутобусној
станици и испраћао цијели поподневни возни ред, надао се да ће
се појавити барем на тренутак, иако нисам био сигуран што бих
с тим тренутком уопће учинио. Сјећам се да је изашла изнад ста-
диона на Кантриди због чега сам предвечерја проводио лутајући
тим квартом. Обилазио сам паркове и пјешчанике глумећи да
сам нешто изгубио, кључеве или новчаник, а све како не бих
изгледао чудно малобројном свијету којем сунце није сметало за
дружење око зграда. До конца љета слика о њој је изблиједјела,
нисам се више могао сјетити како је изгледала, остала ми је тек
мисао на сусрет с њом и титрај плаве боје. Како бих је и даље
задржао у себи, замишљао сам да је чујем. Нисам знао каква јој
је боја гласа, но јасно сам чуо како се смије и пјева. У мојим буд-
ним сновима имала је потпуно повјерење у мене. Облачила је
хаљине и наносила шминку које сам бирао за њу. Пажљиво сам
је украшавао с пуно детаља, као најдрагоцјенији поклон којег ћу
115
66-67
себи даровати. Држала ме за руку док смо шетали, а додир јој
је био мек, топао и прозрачан. Ходала је покрај мене, а ја сам на
хоризонту видио њезине плаве очи. Што би човјек уопће могао
рећи о очима које нису плаве? Заправо их немаш с чиме успоре-
дити. Но плаве очи можеш спомињати данима, а да о њима не
кажеш ништа осим; плаве очи... и рекао си све. На човјеку све
можеш заборавити, али очи никада.
***
116
их причека док се не врате. Није могла имати више од двадесет
година.
Замисли да узмеш плави топаз, аквамарин и сафир, па их
дршком ножа смрвиш, па тај свјетлуцави прах отпухнеш у сун-
це. Такав призор је ништа према слици плавих очију. А све
плаве очи су тако безличне и празне, у успоредби с онима чије
сам погледе једног љета крао на ловранској плажи и које су нео-
дољиво подсјећале на ове што су непомично и стаклено зуриле
у ништа. У плавим очима чак и смрт љепше стоји него у било
којим другима.
Кренуо сам је додирнути, вјерујем да је још била топла, но
нешто ми је задржало руку, нека сила која се вратила из не тако
давне прошлости. Да сам стигао коју минуту раније, можда бих
је још затекао живу. Не знам што бих јој рекао. Можда да ме је-
дан такав поглед прогања годинама. Послије смо чули да је била
унука оних стараца. Живјела је у сусједном градићу и повре-
мено их обилазила. И данас желим вјеровати да је то била моја
плавоока с ловранске плаже. Тако ми је лакше јер сам тиме завр-
шио једну одавно започету причу која је била осуђена на вјечну
неизвјесност. Овако сам мисао о њој испратио у спокој. Мисао
јасну и бистру попут танког трачка свјетла с којим се трептај по
посљедњи пут опрашта од свијета.
Изашао сам из куће и сјео на праг. Склопио сам очи и оти-
шао на ловранску плажу како бих је гледао из прикрајка. Сунце
се љеска на површини мора, као да нетко с дна пали и гаси ти-
суће сјајних лампица. Пратим валове, па како се они примире
тако и ја више не мислим о ничему. Осим о њој. Гутам пљувачку.
Чујем гутљај како пада, бучно као кад нетко ноћу у сусједном
стану пушта воду. Море се прелијева. Спорим трептајем одре-
жем коцку плавога и ставим је на длан. Дрхти као пудинг. Кад
бих имао жлицу, у једном бих залогају прогутао цијели Квар-
нер. Она излази из модре коцке, прсте провлачи кроз косу, капи
прште док јој се кожа пресијава на српањском сунцу. Милијун
капљица блијешти снагом милијун сунаца, а она се стапа са
заљевом који засљепљује у модрим титрајима. Спушта се на
ручник, пружа ми крему за сунчање и каже: „Хоћеш ли, молим
те… да ми рамена не изгоре.“
117
66-67
Магдалена Блажевић
ЛУТКА
Дања има лице моје старе лутке Нинке. Велике црне очи,
малени нос и напућене усне. Исту тамну, коврчаву косу. Само
мирише другачије.
118
корпицу слажем кексе. Још су топли и миришу на мед. Нинка и
ја сједимо уз стог сијена испред бабине штале. Сијено је мокро
и црно. Мирише на покислу вуну. У сијену су дидове флаше. Кад
се дид навечер не врати кући из села, баба се закључа. Не вири
иза завјесе.
119
66-67
Нинкина коса мирише на сок од малине и на Базуке. Мајка
их с посла доноси у торби. Најприје каже да је донијела шарену
лаж, а касније кад распреми кесе у кухињи извади жваке.Мај-
ку чекам на дворишту. У црвеним сам штрамплама и мајици.
Баба ме чува, иако то не воли. Пусти ме напоље да радим шта
хоћу. Дид је тријезан и цијепа дрва у дворишту. Са ситним ко-
мадићима дрвета на земљу пада његов зној. Диду се никад не
приближавам. Кад протрчим путем поред њега, каже ми Дуња
– Дуњушка. Сакријем се с Нинком испод наше куће. На бетон-
ским елементима цртам кредама. Лијепу малу кућу, сунце и др-
веће. Мајка ме води кући за руку. Сикће јер ме баба не пресвлачи.
Посипа ме прахом по ногама. Сва су се дјеца у селу ошугала.
Увечер стојим на балкону голих ногу. Бијеле су од масти и пра-
ха. Красте се тако најбоље суше. У дворишту је галама. Баба
је боса на цести. Дид трчи за њом са сјекиром у руци. Отац га
стигне.
„Све је цуре у селу научио како се љубити. Оне старије су се
већ јебале с њим.”
120
На село је пао сумрак. Прозори у даљини су свјетлеће бубе.
Хватала сам их у тегле. Тврде су и лупкају о стаклену стијен-
ку. Извадим је и притиснем на кожу. Повучем. Оставља неонски
траг. Куцам на Дањина врата. Нитко не отвара. Мрак у таванс-
ком прозору. Трчим низ цесту. Срце ми снажно бије. Осјетим га
у глави. Јованина кућа је уз пругу. На осами. Испод је велики
орах. Одавно је прерастао кућу. Испод крошње је Игор. Руке су
му под Дањином хаљином. Раздерана је на грудима. Дања дречи
као мачка крај потока.
121
66-67
Семездин Мехмединовић
СЕДМИ ОКТОБАР
122
***
***
123
66-67
риза. Све је ту, чинило ми се, саграђено да удовољи људској мје-
ри. До свега се стиже у ходу. Био је то довољан разлог да се
одселимо у Вашингтон.
Вријеме се након тога вртоглаво убрзало.
***
124
иса, обје дијагнозе, колико је то било у мојој моћи, али углавном
безуспјешно. Ми смо увијек на крају онакви каквим нас други
виде.
125
66-67
оне које је писала талијанска списатељица Наталија Гинзбург.
Посебно често се вратим њеним есејима из средине прошло-
га стољећа, између осталих, и чудесном тексту „Зима у Абру-
цо”; у њему она описује село у унутрашњости Италије у које је
цијела њена породица прогнана, тамо су живјели једне зиме у
егзилу, у некој врсти затвора. Неколико мјесеци касније, њенога
мужа, Леонеа Гинзбурга, фашисти су убили у стварном затвору
у Риму. И вријеме проведено у том селу у које их је прогнала
тадашња талијанска власт, док је њезин свијет још био цијели,
каже Наталија Гинзбург у задњој реченици есеја, било је, запра-
во, најсретније вријеме у њеноме животу.
А егземпларни писац егзила у времену Хладног рата за мене
није Бродски нити Чеслав Милош, већ мађарски аутор Шандор
Мáраи.
***
126
у свој језик, што је занимљив процес. Он захтијева одређени
напор који може бити трансформирајући, јер тражи именовање
стања која често немају језички еквивалент у нашем језику.
Због тога мислим да треба путовати, треба живјети у ствар-
ности другог језика. Треба из другог језика погледати свој свијет
јер нам тај поглед доноси нови увид у властити живот. То је оно
што Чеслав Милош зове „нове очи”, које писцу помажу да види
разлику између два своја свијета. Писац може одлучити да пише
на другом језику, а може остати у своме материњем, али с новим
знањем („новим очима”) може писати тако да буде разумљив и
читаоцима у својој новој земљи и у свим другим језицима.
***
127
66-67
да ми стигне у хотелску собу и док је то трајало, свакога јутра
звао сам Луфтханзу да се обавијестим шта се догађа. Прошла
су била три или четири дана од мога доласка у град, кад су ме
напокон обавијестили да су пронашли кофер. Питао сам, више
из радозналости: „Гдје?” Службеница Луфтханзе је рекла: „У
Сарајеву”. Е, сад, на основу којег податка о мени је кофер нашао
свој пут до тамо, права је загонетка. Али се, ето, умјесто мене
вратио кући.
На послу сам дао отказ у јулу 2019. године. Купио сам карту
за Сарајево, с једном промјеном авиона у Истанбулу. Ријешио
сам отићи тамо гдје сам некада живио. Вратити се у језик. Ја
знам да реални повратак кући није могућ јер сам се промије-
нио и Сарајево се промијенило такођер. То више не може бити
повратак у исти град.
128
А вратио сам се у сарајевски стан из којег сам изишао у ап-
рилу 1992. године, у првим данима рата. Моја супруга је тада
боловала од озбиљног облика алергије, и кад је било очиглед-
но да смо под војном опсадом и да кретање представља ризик
по голи живот, одлучили смо преселити се у центар, надомак
болнице, и тако смо остатак рата провели као избјеглице у своме
граду.
Тада је ова зграда била на линији разграничења. И данас је
прилично разрушена и трагови рата су, иако је двадесет и пет го-
дина прошло од потписивања мира, још увијек видљиви. Једне
вечери, с балкона сам гледао ватрогасце у скафандерима, како
висе на фасади неколико спратова испод нас и уклањају гнијез-
до стршљенова. У наш стан однекуд улазе пауци, ситни инсекти
и пчеле. Открио сам да је у вањском зиду купатила нека птица
савила гнијездо, па кад се туширам, вода што звучно пршће по
плочицама узнемири птиће који се онда дозивају. Као да приро-
да настоји вратити себи оно што јој припада. Једне ноћи остао
сам будан до јутра јер је у кухињу ушао стршљен, ваљда при-
вучен мирисом крушака у корпи с воћем. Покушао сам на све
начине да га истјерам напоље. Није ишло. И потпуно слуђен,
прије него што ће сванути, кад је насртљивац напокон слетио
на посуду с воћем, убио сам га тврдим хрбатом књиге „Човекова
породица” Твртка Куленовића, иначе изврсним романом који је
објављен 1991. године у сарајевској Свјетлости.
Занимљиво, све књиге на овим полицама објављене су до
1992. године. Та мала библиотека је „time capsule“ давних осам-
десетих, мојих двадесетих, годинâ младости. Прозори и зидови
соба доживјели су оштећења, неколико драгих слика је страда-
ло од шрапнела који су и сада тамо, забодени у зиду. Чувам их
као сјећање на слике које, њима захваљујући, више не постоје.
Истражујем по стану и откривам заборављене предмете и доку-
менте, који након свих година сада постају неуспоредиво бит-
нији него онда кад су активно служили сврси.
129
66-67
као заборављени рај. Мој свијет је у њему још увијек био цјело-
вит. Повратак у ове собе је као повратак у напуштену прошлост,
која је једном давно почела да се претвара у заборав. А соба с
књигама, овако заустављена у времену, поставља питање на које
нема одговора. На што би мој живот личио да није било рата?
***
130
Бранислав Димитријевић
НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉИ
131
66-67
сам икад видео. Тата је рекао да се ипак на крају исплатило и да
је штета што Сузана има само дванаест сиса, а мени је то било
много смешно јер су нама и две биле сасвим доста - шта ће ти
више од две сисе кад имаш само две руке, али је тата рекао да
сисе најпре служе да се из њих сиса млеко, а не за то што ја
мислим, и да је штета јер Сузана има тринает комада а само
дванаест сиса и да ће једно да јој угине. Онда сам ја почео да
плачем.
Тата није хтео прво ни да чује да ми да да чувам Драгутина,
јер ко је икад чуо да је неко чувао прасе у кући и да ли ми хоће-
мо да нас прогласе за будале и да нам се смеју у селу? И шта ће
то прасе да једе и где ће да спава? И шта ћемо кад порасте, ако
уопште порасте, јер нема шансе да преживи ни до сутра, а по-
сле ће да ми буде још више жао и има да плачем док не добијем
килу од плакања, и ко ће да ме води код доктора кад он оде за
циглама? И шта све још није рекао, и викао је како још никад
досад није викао на мене, али ја нисам престајао да плачем и да
га молим све док није пристао. И рекао сам му да ће то да буде
најбољи вепар у селу а можда и на целом свету, и да ће после да
му буде жао што ми одмах није дао да га чувам. И рекао сам му
да ће толико да буде велики и леп да ће сви да долазе да га траже
за расу, и да неће ништа друго да ради него ће само да скаче на
свиње и да им прави расу, само док га ја очувам.
И очувао сам га. Не знам како и зашто сам успео, ваљда је
тако било записано негде да Драгутин не липше одмах, да му
се ја нађем и да поживи свој прасећи живот као човек и као
најбоље чувано дете. За њега је имало све да се нађе, као и за
мене што је било. И млека и шећера и супе и колача, свега. Из
мојих је руку јео, са мном у кревету спавао, док није мало по-
растао и ојачао, а онда сам му направио кућицу испред наше
куће, само што то није ништа променило. Прво сам ишао њега
да видим, ујутру кад устанем, па онда да пустим воду и да се
умијем. Прво сам њему давао да једе, па сам тек онда и ја седао
за сто. Кад је био куњав и нерасположен, седао сам поред њега,
узимао његову све већу и већу главу у своје крило, чешкао га иза
ушију и причао му.
Драгутин је био моја играчка и друг у игри. Моје дете и брат
кога сам тако желео да имам. И још више: био је мој најбољи
пријатељ.
132
Где год бих ја кренуо, и Драгутин би ишао са мном. Када
бих му рекао да седне и да ме сачека, сео би и чекао. Када би
неки пас залајао, и Драгутин би искезио своје зубе. Али то је
било само у почетку, док је овај још увек био мали. Није пуно
времена прошло, а они су престали да лају и повлачили се пред
нама дубоко у двориште и у своје кућице, цвилећи и кевћући.
Како је Драгутин растао, а растао је брже од своје браће и сес-
тара, пред њим су и друге животиње и људи почели да осећају
страх и да се склањају. Чак су и Милутинови волови, велике и
опасне животиње, потезали пуна кола у јарак, не би ли му се
склонили са пута.
Није Драгутин, да се разумемо, никада никог напао – само
није давао на себе. Иначе је био доброћудан и радо би се по-
играо са неким човеком или псом, само што би се они онда уп-
лашили и побегли. Мислили су да хоће да их нападне. Као да би
онда успели да се склоне!?
Добра ствар је била што сам, дружећи се са Драгутином,
и ја престао да се плашим и кучића и других животиња. Сада
су се они плашили мене. Можда то тако мора да буде – увек се
један плаши, а другом није ништа, и може да ради шта хоће. Ја
никоме ништа нисам радио, само што више ни мени нико није
могао ништа.
Лето пред мој полазак у школу, Драгутин је био прави вепар.
Скакао је на свиње као луд, али само на наше. Тата није хтео да
га води нигде на друго место, мада су га стално тражили и нуди-
ли му паре, чак и из других села, јер глас о Драгутину раширио
се надалеко. Било је то мало зато што тата није хтео да и други
имају тако добру расу, а мало зато што је и он почео да га се
плаши. Драгутин никада није никога напао, али је слушао само
мене. Једном је тата хтео да га отера са улазних врата, где ме је
чекао, и Драгутин је зарежао на њега. Није ништа урадио, није
га напао, само је показао зубе и остао ту где је желео да буде, и
то је било довољно. Од тада је тата почео да се плаши.
Једног дана, он и мама су решили да ме пошаљу код тетке
у Боњинце. Имао сам тамо и пуно браће и две сестре које сам
ретко виђао, и обрадовао сам се. Само ми је било жао да оста-
вим Драгутина. И плашио сам се да ли ће хтети да једе кад ја
не будем био ту, и ко ће уопште хтети да га храни. И ко ће да га
изводи у шетњу, и такве ствари.
133
66-67
Натераше ме. Тата се попео на коња, а мене ставио испред,
као некад, кад сам био мали дечак. Драгутин нас је испратио
гроктањем, радовао се и он што ме види на коњу. Кога год да
смо срели успут, поздравио нас је, и ми смо поздрављали њега.
И две недеље касније, исто је дошао по мене, и исто смо јахали
заједно, и заједно поздрављали људе и смејали се. Али Драгути-
на није било ту да нас дочека. Тата је рекао да га је одвео у Гаре
да прави мало расу њиховим свињама, па ће да га врате назад,
али се није вратио. После је рекао да је морао да оде код доктора
за животиње, пошто је био много уморан од скакања на свиње и
прављења расе. После је рекао да је сад у Прекодолце. Исто да
прави расу.
Јели смо те јесени и целе зиме много сушеног меса, чварака
и кобасица, као никада до тада. И биле су много слатке. Тата и
мама нису хтели да ми кажу, било им жао, али ја сам знао да је
то Драгутиново месо. Знао сам одмах да ће да га закољу, још
првог дана кад смо стигли у Боњинце. Ни са коња нисам сишао,
а било ми је све јасно. Вепар је то, а шта се ради са њима друго.
Да је био коњ или магарац, па и некако. Мислим да је и он све од
почетка знао. Таква је судбина вепрећа. Он је, на крају, добро и
прошао. Проживео и више и лепше од многих других. И мислим
да је умро срећан.
134
Софија Јовановић
ЧУДО НА МОСТУ
Нову
135
66-67
нема никога. „Можда је ово моје чудо”, мисли, наслањајући се
на бели зид и затвара очи.
136
пакујући телефон. „Па како си онда дошла овде?” ― каже, сада
збуњено, очигледно заинтересован и мање бесан што га је омела
у свирању. „Не знам”, одговара му, слежући раменима. „Посма-
трала сам реку у Монтреалу, затворила очи, и одједном сам чула
звук вашег саксофона.” Његов изненадни смех је подједнако
мелодичан као и његово свирање и она се мало опушта. „То је
чудо!” ― каже јој кроз смех. „На сву срећу, верујем у чуда”, од-
говара му. Он је посматра дуго па клима главом. „Пошто си већ
овде, хајде да покушамо да отркијемо зашто”, изговара наглаша-
вајући кључне речи, тако да реченица звучи скоро као стих. Она
каже наглас своје мисли: „Можда можете да ми дате одговоре.
Имам много питања.” Његов осмех осветљава мрак касне ноћи,
док јој без речи поручује: „Питај!” Одлучује да почне од почет-
ка: „Зашто свирате на мосту, сваке ноћи, у ветар, уместо у неком
клубу?“ Одговор на ово питање је део легенде, и добро јој је
познат, али жели да га чује. „Оно што хоћу да свирам је за ветар,
не за људе”, изговара, изненадно, сувим гласом. Његов одговор
је лепши од оних које је читала. „Који инструмент свираш?“ ―
узвраћа јој питањем. „Не свирам. Пишем. Обично приче. Сада
покушавам да напишем роман.” Његов поглед постаје заинте-
ресован, као да је рекла нешто потпуно невероватно. „О чему?”
― наставља да јој поставља питања, иако би ово испитивање
требало да иде у супротном смеру. Зна да је најбоље да одговара
искрено и отворено. И да нестрпљивост нема смисла. Подсећа
себе да је ово само разговор у коме обоје покушавају да открију
шта она ради на мосту у Њујорку у прошлости. „О одласцима
и о туђини. О девојци која је отишла из Европе у Северну Аме-
рику и сад је ни тамо ни овде”, говори, одуговлачећи, први пут
формулишући радњу свог романа наглас. Уместо даљих питања
о роману, следи неочекивано: „Зашто си отишла?” Ово питање
је још теже од претходног и она слеже раменима. Он схвата да
јој треба више времена да одговори, подиже саксофон и почиње
да свира. Она прилази огради, праћена дивним звуком импорви-
зоване мелодије, пуне бола и туге, и гледа у реку, потпуно црну,
која протиче испод њих. Бори се с његовим питањем, иако је
више пута до сада одговорила на слична и имала потпуно спре-
ман одговор. Али ноћас јој се не дају унапред припремљени од-
говори, лако разумљиви. Боји се да ће, ако га слаже, магија нес-
137
66-67
тати, изненада, како се и створила. Зато одлучује да му исприча
мало лично чудо које се догодило пре више од годину дана.
138
Марко Костић
ВОЗ
139
66-67
ном сведоку овог величанственог призора. Пенетрира у нежну
вулву станице, разарајући њену чедност и зауставља се тек када
је у потпуности испуни. Стојим нем пред челичним дивом, ра-
ширених руку, дивећи се божанству чијој моћи препуштам кон-
це своје судбине. Радост цеди сузе из очију и ја трчим ка похаба-
ним коферима у паничном страху да ће мој излив осећања бити
протумачен као слабост и оклевање те да ће ми Бог окренути
леђа и оставити ме у празнини, односећи са собом последње
остатке наде. Али док трчим ка њему носећи свој невелики зе-
маљски посед у рукама, наједном схватам да сам се клањао лаж-
ном идолу, да је чежња за слободом долила мало слатке илузије
у горку чашу стварности, да сам био заслепљен могућношћу
бега - да стојим пред теретним возом. Чујем звук који кофери
производе док падају по испуцалом бетону, повраћајући свој
садржај свуда унаоколо, чујем свој глас препун отровних псовки
и проклињања, чујем заједљиви смех Очаја са клупице, падам
на колена и чујем себе како јецам. А онда, у неком тренутку
или можда касније, до мене допире несигурни шкрипутави ко-
рак, подижем тешку главу и мутним очима гледам ка извору. Два
створења, недефинисаног пола, гротескно обучена, свако са на-
рамком грања на леђима прилазе металној граници. Они застају
на корак од ње и тупо зуре у проблем испред себе. Покушавам
да устанем, али ноге не реагују на молбу несигурног ума те
само успевам да се испружим по каменој простирци и наслоним
главу на јастук од офуцане гардеробе. Желим да их дозовем, да
их замолим за помоћ, за саосећање, са сапатништво, за осећај
припадности овом колективу случајних посетитеља железничке
станице, да их питам шта мисле о возу као коначном решењу, да
се умијем на извору освежавајуће конверзације...
Узалуд, гласа нема, јалова уста мимиком подражавају говор,
али речи остају закључане у мом уму и ја преклињем Очај да
прекине агонију и дозове ове људе, како би разбили чини петри-
фикације и вратили ме у оно дивно стање неизвесног ишчеки-
вања. Међутим, у њему нема рецептора за моје вапаје и он само
седи тупо зурећи у цигане, ишчекујући соломонско решење за
привремени прекид њиховог лутања... Циганка оставља свој на-
рамак мужу и прилази вагонима. Разматра могућност провла-
чења испод њих, али након неколико тренутака испод те гомиле
метала, у ужасу излеће на светлост, бесно граби своје грање и
140
чека. Циганин се не одваја од свог драгоценог товара, прилази
једном од вагона са нарамком на леђима и покушава да се попне
на њега. Некако успева да се одвоји од тла, невероватним покре-
тима напредује ка врху гвоздене завесе, али врло брзо богови
гравитације одлучују да његова охолост мора бити кажњена и
он бучно пада на земљу. Јецајући придиже се, не испуштајући
грање, прилази жени и чека. Она долази до места где се вагони
спајају и покушава да пребаци свој терет, али само успева да га
заглави у међупростору. Онда бесно и очајно вуче своје благо,
све док већи део опет не заврши у њеним рукама и враћа се на
своје место. Циганин одлучује да заобиђу препреку и дуго раз-
мишља на коју страну да крену, а онда креће у правцу локомоти-
ве, из ко зна којих разлога. Циганка га прати, несигурна у избор
који је направио , бучно негодујући због његове неспособности
да реши и најмањи проблем.
Тај звук огорченог пребацивања све је тиши и Очај мора да
устане како би наставио да прати развој ове апсурдне драме.
Мушкарац неколико пута застаје и окреће се ка жени, гневно
јој претећи песницом, а онда наставља праћен салвом увреда.
Све до тренутка када насрне на њу, покушавајући да је зграби
за врат, али се она вешто извлачи и почиње још жешћу паљбу
по њему, пробраним арсеналом псовки. Онда се он увређено
окреће и полази у супротном правцу, а она урла, кикоће се и
вулгарно гестикулира. Убрзо, креће за њим, трудећи се да одр-
жава безбедну дистанцу. Мушкарац поносно гута њене речи и
граби напред, све ближе месту на коме лежим, али нешто ипак
не може да прогута и опет јури ка њој са једином жељом да
избрише то проклето постојање које га прогања ко зна колико
дуго. Бржа је од њега и он после неколико корака одустаје, па
опет креће ка локомотиви. Циганка, везана невидљивим нитима
садомазохизма, још једном, креће за њим... Време пролази, сраз-
мерно корацима несрећног пара који покушава да обиђе уснуло
тело металне змије, повремено мењајући правац, док Очај дре-
ма на унакаженој клупици, а ја лежим окамењен на овој уклетој
позорници са које до дан-данас нисам сишао...
141
66-67
Слађана Белко
ЛУША И МЛИН
142
кад сви оду на поподневни одмор. То је било њено време. Баба
и деда спавају у горњој кући, она се игра у доњем делу авлије
и лизуцка помало лушу. Време за маштање о мору и сладоледу.
Једном је виделу ту слику у Забавнику и не излази јој из гла-
ве. Мала плава девојчица стоји на тргу окружена голубовима и
лиже сладолед. Стално је грдила мачка Жућу што злокобно се
шуњајући авлијом, отера све голубове. И врапце, ни један да ос-
тане. За слику из Политикиног Забавника. Бацала им је кришом
од бабе прегршти жита с тавана, и то оног доброг славског, све
надајући се да ће бар један да остане док она лиже лушу. И да је
неко слика, тада.
143
66-67
док се кафа пржи. Окретала би ту ручицу лагано, то је био њен
посао и уживала у мирису тек испржене кафе. Нису јој давали
да је пије, од тога деци расте реп, али да ужива у процесу пр-
жења, то је био њен посао. Уз заливање цвећа и доношење свеже
воде с чесме. Никада више и нигде није тај мирис осетила. А
пила је кафу по свим светским кафетеријама. Кафа испржена
под летњом кујном у топла летња поподнева код бабе на рас-
пусту имала је мирис детињства. И вере да ће једном појести тај
сладолед уз слику голубова.
Вечерас је то јако и снажно осетила. Мирис јој је ширио
ноздрве док је слушала умирујући глас свог учитеља:
144
Иван Потић
***
145
66-67
***
***
***
146
бразлук и грабеж гусара, беспризорну њушку која безочно лаже.
Воњ победника.
Нежно срце серијског убице. И лепу реч.
***
***
147
66-67
Дарко Мицић
Тако старији син одради све што од њега закони ове државе
траже и положи возачки испит. Тест из прве. Бравооууу! Вожња,
после одрађених часова, морам похвалити школу и инструкторе
били су профи, положена из прве. Хууурааа! Дакле, успешно
обављен најтежи део посла. Шта нас чека? Па најпростији део
посла. Само још да извадимо дозволу. Тај мали административ-
ни посао у дигиталној ери. Реших се да дете обрадујем тако што
ћу му завршити већи део посла, плаћање такси и тако то, а он ће
само потписати папире у Општини. Па заслужио је да га награ-
148
дим тиме да те досадне послове обавим за њега. Њему преостаје
тај најлакши део посла. Потпиши и бриши у риболов сине. Он
пеца, тако да је план био да после сређивања документације иде
у риболов.
149
66-67
шалтеру, а тамо их је оставио њен колега, пружила се да се дох-
вати и тада крену лавина:
– Чији су ово папири, ко их остави’ овде? Како да их дохва-
тим, чији су ово папири алооо?
– Наши су! – Утрчавам ја у салу да спасим сопствено дете од
ничим изазваног беса дотичне!
– Па што си их овде оставио, ’ел се овде остављају папири,
а?
– Па ваш колега их ту оставио, нисмо ми, - покушао сам да
се оправдам, већ је било ужасно непријатно пошто су сви у сали
гледали у њу и нас.
– И како ја да знам чији су (нагласак је био типичан за наше
крајеве), да врљим пасуљ па да гледам у њег’.
– Ја се не бавим овде са враџбине бре!
Погледала је у полицајца поред и почела да говори гомилу
непотребних глупости, очекујући одобравање од полицајца и
колега којима је једнако било непријатно као и нама.
Једноставно салва непотребних, глупих коментара је текла
као бујица. Мом сину је било страшно непријатно, просто не
воли такве ситуације. Епа сине ако ћеш да живиш овде, навикни
се што пре на овакве непотребне гадости у животу. Ја сам се
осећао одвратно. Имао сам неколико варијанти у глави. Прва,
она најимпулсивнија, да започнем свађу, гомила и гомила руж-
них речи и псовки ми се мотала по глави. Али некако, мој од-
брамбени механизам ме увек укочи. Свестан сам да ништа про-
менити нећу и да могу само додатно да ову ружну ситуацију
погоршам. Ћутао сам. То је план Б. Ћутати, она ће ионако кад се
довољно истресе да се ућути. Али зашто ћутати? Зашто трпети
да вас једна фрустрирана шалтерска службеница малтретира?
Жена је старија, кажу да је пред пензијом? Па шта, питам ја?
Колико ће још људи малтретирати пре него што оде у пензију?
НА ШТА ТО ВИШЕ ЛИЧИ!
Кувао сам ја тако у себи. А добро знате да није добро када
толику количину негативне енргије не избаците из себе. Ако ми-
слите да сам одреаговао, ако сте то очекивали од мене, можда
је то и моје дете очекивало од мене, нисам! Ћутао сам и трпео
сва та срања једног бића које није имало никакво право да нам
се обраћа на тај начин. Ја сам драги и драге моје живео у Југо-
150
славији у комунизму, а ту су нас очеличили разноразни шал-
терски службеници тадашње администрације. Тај комунизам је
уништио штошта у овом народу. Поред многих добрих страна,
а било их је, једна од најгорих је свакако била управо админи-
страција. И те ружне навике, да су шалтерски службеници ту
да на вама истресу своје приватне проблеме - да реше све своје
животне конфликте тако што ће понижавати странке - да своје
ситне душе хране тиме што ће малтретирати недужан народ – да
зато што су несрећни у својим мизерним животићима и ви теба
да патите…
Ух мрзи ме више да набрајам наставите низ. Сви сте, сигу-
ран сам, имали искуства овог типа!
151
66-67
– ’Еј, немој ти мени да причаш шта су ти у сервису реклл,
него иди и набави тај папир. Ајде, па дођи поново…
Имам још једну чуприцу. Мој отац је имао џип који је био
неисправан. И да је све како ваља у тој држави било, још увек
говорим о Југославији, не би могао да буде учесник у саобраћају.
Ваљда му је ручна била потпуно искидана, кочнице су радиле
“на друк”, и тако још неке СИТНИЦЕ! Имали смо пријатељицу
која је радила на шалтеру у сервису. Отац је позвао, уговорио
све и послао мене да идем и чекам, и чекам и све ће то сигурно
доћи… овај проћи! И одем ја у заказано време. Заказује се вре-
ме да не бисте чекали. Паркирам ја џип, одем у канцеларију са
кафом, кексом, соком… Пријатно чаврљање, каже: „Сад ћемо то
да решимо Даре, него отишао је човек (радник на техничком) у
град!” У радно време. Тако је то тада било. Ако се сећам било
је 10х. Седнем ја пијем кафу, једем кекс и чаврљам о небитним
стварима у животу. Испред мене је било два аутомобила, а по-
лако су почели да долазе људи који су такође живели у нади да
ће данас урадити технички преглед. Нека буде да је човек дошао
око 12. Док се спремио за рад? Па онда пустио првог из реда
да уђе у простор за технички преглед… Онда је мене убацио
преко реда, што је мени било непријатно, али куд ћу, прихватио
сам. Ја сам један од оних са везом! Наравно, неисправан џип
152
је прошао технички, веза ради, и ја са папирима одох опет у
канцеларију. Тамо ми оправише папире, ја инсистирам на про-
вери, после идем код оног горе на регистрацији што малтретира
људе. Уверивши ме да је све ок, наша пријатељица ме замоли да
је сачекам и повезем кући.
– Па чекај XXX, гле колико возила има, нећу моћи толико да
чекам – а мало ми би непријатно, толико ми је помогла, заиста.
– Не брини неће он то све данас да погледа!
– Како неће? – Питам ја зачуђено!
– Па завршава радно време.
И да не верујете, човек погледа још једна кола, затвори га-
ражу, стави катанац, моја пријатељица заврши и те папире и ја
је одвезох кући. Ето очас посла, кући сам био већ око 14х. Писсс
оф кејк. Али сада више писсс мање кејк! А они људи који су
чекали су остављени ту без речи. Портир им је на крају рекао да
извезу возила из дворишта јер мора да закључа капију.
– Дођите сутра раније, шта да вам кажем?- Ето, то им рече…
Ја нагазих свој неисправан џип и одох из простора који заг-
лушише псовке, шкрипе гума и кочница и облаци прашине. Тако
је то било тада. Немој да мислите да нешто посебно мрзим ту
државу. Уствари не мрзим ни њу ни било коју другу. Не желим
да мрзим. Једноставно неки делови тог друштва су функцио-
нисали на потпуно накрадан начин и тај укорењен однос према
послу се до дана данашњег није променио! ПИСССС!!!
153
66-67
Прасе, како је назвах уз преузете ризике, је инфлуенсер. Да, да,
веровали или не. Она инфлуенсира на туђе животе и здравље. Го-
динама она негативно утиче на људско здравље, малтретирајући
народ без икаквог разлога и не радећи свој посао ваљано! И тако
до пензије која је све ближе и ближе. Ваљда сад пред пензијом,
ваља загорчати што више људских живота, јер после се прилика
да без разлога малтетираш људе, неповратно губи! И тако Бака
Прасе increase her influence … Утиче на живот мој и мог сина и
кида нам живце. Ја је више не чујем шта млати, а она млати ли
млати. Ја сам отишао у свој свет маште. Замишљам како улазе
два каубојца, један је Клинт Иствуд, други је Џон Вејн. Добра
комбинација, а? Улазе у простор иза шалтера, хватају Баку Пра-
се за мишке, ноге јој се вуку по поду, оклембесила се, износе је
из зграде Општине и бацају на улицу. Она забија фацу у прашњ-
наву неасфалтирану улицу и пљује по истој. Клинт стеже зубе и
каже јој „..И да те више нисам видео овде”. Бака Прасе крену ка
Општини, али рука Џона Вејна лагано додирну врх свога колта.
Она спусти поглед и оде заувек… Погледам ја у шалтер, она је ту
и даље блебеће. Ништа од Клинта и Џона. Променио сам такти-
ку. У зграду улеће вампир, исколачених очију, гризе Баку Прасе
за врат, ту смо Џорџ Клуни, Харви Кајтел, Квентин Тарантино и
хм, мммм, јаооо, ух ух, Џулијет Луис, јао, јао, јао Џулијет. Бака
Прасе се претвара у одвратног вампира, грозна је не можете то
ни да замислите, скаче преко шалтера и виче: “Крви ћу вам се
напити говна једна људска. Нећу у пензију, хоћу свима да вам
јебем мајку, стоко људска. Зашто само мени да буде лоше у жи-
воту. Аааааа”. Скочи Бака излетеше зуби, аааааа каква грозота,
не могу да верујем, (мислим да сам подскочио пред шалтером у
реалном животу, што су сви у сали зачуђено погледали) Клуни
је чекао са пумпарицом са глоговим мецима, Харви је имао свој
крст, он је носио свој крст, а Џулијет, ах Џулијет сам ја штитио
својим јуначким грудима, ах Џулијет! Тарантину је цурила вода
на уста, њега је призор узбуђивао… Полицајац иза шалтера поче
да бежи и закачи завесу, коју повуче за собом. У просторију уђе
огромна количина светлости и Бака Прасе експлодира и разлете
се по зидовима и шалтеру. Какав тријумфалан призор. Кратак
осећај задовољства. Отворих очи, ту је прича, сад се смеје…
Што ли се смеје сад?
154
ме зна и да зна мог оца. Пазите, тај однос према стран-
кама, где сте ви за њу безлична створења, стока са друге стране
шалтера, замаглио јој је видик и није ни била свесна да ме по-
знаје. И то добро. Знала је да сам професор у школи, а са мојим
оцем је сарађивала дуго година и то тако да је он њој био руко-
водилац, који се према њој увек понашао коректно. Заокрет,
твист, што би рекли Енглези! Come on let`s twist again like we did
last summer!! Дође ова песма ниоткуда. Come on everybody clap
your hands ! Одатле значи тај осмех. Аха па да заиграмо? Епа
не може! Не може и тачка. Не вреди сада. Третирала си нас као
стоку и сад шта? Да се смејемо са тобом, да одобравамо твоје
позитивне коментаре. Не може тако grandma pig! Но но! Она је
у свом маниру наставила, овог пута са промењеном атмосфером
логодијареје:
– Па како је деда? Знаш ли ти – обратила се мом сину – да
смо деда и ја годинама сарађивали? Не знаш, а? – Није чекала
одговор младог човека, који управо спознаје сав хорор живота у
земљи где битише.
– Он је добар човек! ’Ел ће купује деда ауто? – Ја хтедох
рећи неће, онако кроз зубе, али само хтедох. – Значи ће купује.
Па мора деда да се испрси с паре. Да купи надете (ово ми је зву-
чало баш овако спојено) него какво ће… - И тако из другог угла
али опет напорно и сувишно!
Није нас орасположила, није било могуће. Признаћу, тру-
дила се. Можда јој је било мало криво што је према нама била
нељубазна. Али Грандма Пиг, шта са свим другим странкама
које не познајеш. Њих малтетирати без овог другог полувреме-
на. До краја! Исисати из њих последњу кап стрпљења, достојан-
ства. Понизити их колико год је то могуће. Вероватно то зависи
и од тренутног расположења Grandma. Isn`t it?
Данас сам лоше воље, најебаћете! Не иде то тако… Или
иде? Србија у чељусти 2020 године, године промена?
155
66-67
Са срдачним осмехом?? Нас je испратила. Изашао сам не
превише узнемирен и зачуђен. Волео бих да на тренутак премо-
там ток мисли мог детета од почетка ове епизоде па до краја. Ја
сам огуглао, што свакако није добро, то значи да сам се навикао
на ненормалност. Али млади људи. Зато ваљда беже одавде гла-
вом без обзира. То је један у низу разлога. Да, пратио сам свог
сина од 18 година, да обавимо ствари које би он у тим годинама
ваљало сам да обави. Али кад се помислим шта га је све чекало
да ја нисам био ту? Једноставно није у реду, и имате потребу
да заштитите своје дете од ненормалности. Или га пустити да
прође кроз лудило, па се можда побуни, па можда генерација
младих људи промени овај свет и учини га лепшим местом за
живот? Да ли је ово фикција као са Клинтом, Џоном, Клуниијем
и ах ух јао Џулијет? Јаооо Џулијет! Вероватно. Да ли је бољи
свет могућ? Да! Да! Наравно да је могућ. Само нема те енергије
која би ову ненормалност преокренула у нормалност. Када буде
више оних који ће овакве појаве и њима сличне дефинисати као
ненормалне и не буде пристајало на њих, онда ће доћи до пре-
окрета.
156
(нешто заборавите, нешто изгубите, саплете се и сл.), онда ће
вас у даљем току догађаја пратити срећа. И шта мислите?
157
66-67
Ана Арп
СКИЦЕ
158
Свирао је док сам ја седела за шанком и гледала у тамну
течну површину из чаше која се са мном дописивала, док је ма-
дам читала вести на телефону, док је Маргерит Дирас гледала
кроз прозор пушећи, док су се споља чуле сирене и млаз како са
цесте прелази на тротоар, капи како ударају о стреху, па он како
свира, свира, свира. Како је кап падала, па клизела, тако је и по-
вијени пијаниста свирао, и тај клавир био је оно тачкасто мокро
стакло са лепим фонтом, кроз које гледала је Маргерит Дирас.
ТРЕЋА СМЕНА
МЕСЕЦ И НЕПТУН
159
66-67
Наша љубав је лака, као вода која прелази преко камена.
На тераси смо тек да осмотримо небо. Сунце је зашло, своје
трагове је оставило нама.
Сваки пут је тако кад се видимо. Једноставно. И понавља се.
Унутра светлост лампи њише маховину по зидовима.
Наша љубав.
________ је био добар, дубоко у срце и плућа продирали су
таласи врелине које је ветар споља блажио.
Потпуно нас је савладао алкохол а музика је и даље допира-
ла из суседне собе.
Тамо можемо да одемо и да се пољубимо. Или на терасу, да
плачемо, па да скочимо заједно у ту воду која нас дави.
Она је била Месец, ја Нептун.
Где ћеш?
160
Је л можеш да ми са терасе донесеш шешир и наочаре, ми-
слим да сам их тамо оставила?
Дођи да ти покажем нешто...
Да вас упознам...
161
66-67
Музика се чула, иста песма, и на тераси, и у дневној соби.
Седеле смо тако сатима, гледајући се.
Када се окренула да нам донесе још једну флашу, па се дуго
задржала тумарајући по кутији, ја сам устала и без поздрава
отишла.
Никад ми није рекла шта се десило после, када се вратила у
празну собу.
Ја сам силазила дуго низ степенице, понављајући стихове
песме.
Стварно је једноставно. Само се окренеш и одеш. Уосталом,
она то није ни приметила.
162
СВЕТИ ДИМ
Џозеф Маршал Трећи*
163
66-67
знању да је проживео добар, дуг живот и да је спреман за сле-
дећи. У једној широкој долини, где се, како се присећао, као де-
чак играо а као младић ловио, лукар је пронашао неочекиван
поклон – некада здраво јасеново стабло, много пута више од
човека, било је поцепано на два дела, а једна му је половина
лежала на земљи. Лукар ускликну од радости, јер беше прона-
шао оно што, како је мислио, никада у животу неће успети да
види – јасеново стабло располућено громом. Такво је дрво осу-
шено и испечено у једном откуцају срца, застрашујућом силом
муње коју су одозго послали Громови. Лук направљен од таквог
стабла имаће снагу као ниједан други.
Лукар је пронашао усамљено место и на њему се улогорио.
Принео је дарове Громовима и попушио лулу, а онда је громови-
то стабло почео да цепа у штапове за лукове. Радио је неколико
дана и начинио неколико штапова – сваки је имао одговарајућу
дужину и дебљину. Један од њих му се у рукама чинио друга-
чијим. Није био ни дужи ни дебљи од осталих, али је у њему
било нечега што је лукара испуњавало жељом да га додирује.
Осећао је у њему некакву силу, можда и дух самих Громова.
Иако су дани и ноћи постајали хладнији, лукар је одлучио
да остане у логору и да од штапа који му се допадао изради лук.
Радио је и радио, полако и стрпљиво. Својим алатом од камена,
костију и јелењих рогова рендисао је, а потом и обликовао штап,
све док од њега није настао лук. Док је радио, певао је песме,
призивајући вештине којима су га научили отац и дедови, и пе-
вао песме којима је исказивао поштовање према Громовима и
њиховој моћи. У његовим препланулим и грубим рукама, рука-
ма које многе штапове беху претвориле у лукове, његов је гро-
мовити лук добијао облик. Био је најдебљи на средини, јер је ту
био широк два прста; од средине се постепено сужавао према
оба краја, где је био широк као врх његовог малића; сваки од
кракова или удова био је подједнако дугачак као онај други и
подједнако елегантан.
Док је гледао како лук добија облик, одушевљавао се
тиме колико згодно приања уз руку и колико је уравнотежен.
Никада у животу није израдио тако леп лук. Када је привезао
тетиву и по први пут је затегао, схватио је да није само најлепши
него и најснажнији. Затегнут и извијен у лучни облик, личио
је на најтањи млади месец. Био је прикладан, јер као што сви
164
лукари знају, месец је мајка лука. Из свог новог лука одапињао
је стрелу за стрелом, даље и брже него из било ког другог лука
који је икада направио или употребио за гађање. Уистину, овај
лук има снагу и дух који никад није видео нити осетио у било
ком другом луку.
Лукар се вратио кући у село са шест штапова од громови-
тог стабла и својим новим луком. Сви ловци и ратници били су
радознали кад је узео свој нови лук и отишао до реке да из њега
одапиње стреле у пешчану обалу. На брзини и снази лука, диви-
ли су се човеку. Свака од стрела летела је готово брже од мисли
и заривала се дубоко у обалу.
Мушкарци из села долазили су са понудама како би купи-
ли нови снажни лук направљен од громовитог стабла. Вест се
раширила и по другим селима, те је лукар, упркос томе што је
била зима када је дошао, свакоме од мушкараца допустио да
гађа из лука. Нико од њих никада не беше видео такав лук и сви
су хвалили његову снагу.
Уследиле су понуде за лук. Сваки мушкарац који га је додир-
нуо и употребио желео га је и обећавао све што би стари лукар
могао да затражи заузврат. Лукар је стрпљиво слушао све пону-
де, али ништа није одговарао. Дани су пролазили, а мушкарци
у селу су постајали нестрпљиви. Неки су се враћали са већом
понудом за куповину лука. Лукар није хтео да тргује. Имао је
довољно да свој живот учини удобним, јер у погледу материјал-
них ствари није имао великих прохтева. Намеравао је да лук дâ
ономе човеку за кога би проценио да га највише заслужује. Сто-
га је стрпљиво чекао.
Још је дана прошло, а у селу су нарастали узнемиреност и
напетост у ишчекивању да лукар уговори размену, али ништа се
није дешавало. Мушкарци су међу собом почели да разговарају,
питајући се шта морају да учине па да један од њих добије лук.
Неки су предлагали да се одржи некакво такмичење, некаква
трка или испит снаге, при чему би победник добио све ствари
у власништву свакога оног који је изгубио, па би онда могао да
купи лук. Међутим, други су имали другачије идеје, па су рас-
праве бивале све чешће. Неки мушкарци су се разгневили и лу-
кара оптужили да је све то нека врста његове смицалице. Међу
некима су избиле свађе, а у њих су ступале и породице, све док
у селу није завладао велики немир.
165
66-67
Лукар их је посматрао и био тужан. Надао се да ће се је-
дан човек показати као достојан да поседује лук од громовитог
стабла, лук са моћи Громова; али такав лук не може да се дâ сва-
коме ко је спреман да се послужи гневом или преваром да би га
добио. Старом је лукару срце било сломљено. Није имао намеру
да проузрокује толику невољу. Чак и најбољи поклон – научио
је – у некима може пробудити оно најгоре. Био је подједнако
тужан због тога што ниједан човек није могао да се покаже дос-
тојним лука од громовитог стабла. Постојао је само један на-
чин да се невоља коју је проузроковао отклони. Лукар је у село
послао викача да разгласи да ће четвртог дана од тог тренутка,
при заласку сунца, саопштити одговор. Људи су прогунђали да
је крајње време.
У току ноћи, лукар се непримећено искрао из села, тужног
срца и са некаквим дугачким завежљајем под једном руком.
Људи су приметили да су врата његовог шатора затворена, па
су још више гунђали. Четвртог дана при заласку сунца, лукар се
вратио празних шака.
„Моћ лука направљеног од громовитог стабла је посебан
дар,“ рекао је људима кад су се окупили да га слушају. „Он
представља више од какве ствари коју треба поседовати. Нисам
желео да њиме тргујем, јер премда сам га направио, он заправо
није мој. Хтео сам да га дам ономе ко има довољно скромности
да га поседује. Све што сам видео јесте надменост и гнев и како
сте себе учинили важнијим од поклона. Зато сам га вратио Гро-
мовима. Још увек код себе имам преосталих шест штапова од
громовитог стабла и једног дана, пре него што умрем, можда,
направићу други лук. Можда.“
Људи су се постидели због тога што су урадили, због на-
чина на који су се понашали, и лукару казали да им је жао. И
сви су се надали да ће једног дана, пре него што буде касно, он
направити нов лук од громовитог стабла. Лукар није морао да
их подсећа да ће до тада сви морати да живе на исправан начин
да би, уколико такав лук поново буде направљен, били достојни
да га поседују.
(С енглеског превео Горан Петровић)
166
живе Лакоте, староседелачки народ Северне Америке. Аутор је
више књига и есеја углавном нефикционалног, историјског ка-
рактера, од којих се нарочито истиче књига Дан кад се код Литл
Биг Хорна десио смак света [The Day the World Ended at Little
Big Horn] из 2008, јер је за њу писац добио награду удружења
PEN America. Такође је вредна помена и његова књига под на-
словом Пут Лудог Коња: историја Лакота [The Journey of Crazy
Horse: A Lakota History] из 2004. године, која на романескан на-
чин приказује историјску личност Лудог Коња, чувеног Лакота
ратника који се много година са успехом опирао империјализму
и експанзионизму Сједињених Америчких Држава („Прича о
громовитом луку“ [„A Story: The Lightning Bow“], иначе, чини
завршни део овог романа). Језгро Маршаловог списатељства
чине дух и традиција народа Лакота, чије очување својим радом
писац управо жели да подстакне. Иначе, Маршал се, осим спи-
сатељством, бави и лукарством, односно израдом традиционал-
них Лакота лукова, што представља још један активни вид очу-
вања културе властитог народа. Управо његово интересовање за
прављење лукова, које је дубоко укорењено у његовој породици
(вештину израде лука научио је од деде, а прадеда му се, наору-
жан луком и стрелама, лично борио у Бици код Литл Биг Хорна),
чини идејну срж „Приче о громовитом луку“.
167
СУБЛИМАЦИЈА
Милош Р. Петровић
169
66-67
таквих нових генерација. Таласи од млађих путника намерни-
ка крију некадашње успомене, сећања, улице, обале, порушене
кућне прагове.
170
дака, свеједно је. Средиште Ђердапа испресецано је трагањем
за новим и сигурнијим животом, утемељеном у томе да је овај
крајолик несумњиво богомдан. Може се дом пронаћи нешто уз-
водније или низводније, нешто западније или источније, али ове
шуме, брда и обала реке не могу и не смеју остати пусти.
171
66-67
Дански писац Ханс Кристијан Андерсен, као и Вук, истицао
је да је Ђердап опасан целим својим током:
,,Овде почиње такозвана Гвоздена капија (Гвоздена врата)2,
коју већина путописаца описује као скоро непроходан део Ду-
нава; овде има јаких падова, моћних вирова који су гутали чам-
це и разбијали бродове. Наоколо у запушеној реци црне хриди
пружају у ваздух своје прсте што дробе. Али, ипак је могуће
проћи Гвоздену капију; налазим да је пловидба између Оршове
и Дренкове далеко неизвеснија и опаснија“.3
Аустроугарски путописац, археолог и етнолог Феликс
Каниц, према својим наводима, четрнаест пута посетио је Ђер-
дапску клисуру и изучавајући њену богату римску прошлост
постао је њен велики познавалац. Поред тога, овдашња моћ
природе отелотворена у бучну реку и горостасне литице изнова
му је остављала дубок утисак:
,,Моћан и бучан Дунав прокопао је у Казану своје корито,
местимично дубоко 48 метара, кроз високе, готово вертикалне
кречњачке зидове, чији једнаки слојеви на обема обалама све-
доче о њиховој некадашњој непрекинутој вези. Висока брда ои-
вичавају реку, час обрасла листопадним дрвећем, час гола, са
зупчастим врховима својственим кречњачким формацијама“.4
172
,,У Пореч воде само коњски путеви. Онај којим смо јахали
водио је преко високог, уског планинског гребена посред густе
храстове и букове шуме. Где год да је био пропланак, виделе су
се дубоке долине густом шумом покривене, необрађене, пусте“.5
173
66-67
ном насељу на простору централног Ђердапа, тачније, Доњоми-
лановачке котлине. Реч је о римском утврђењу Талијата.6
174
Био је то још један дуги период селидби. За разлику од кас-
нијег периода, мештани су били савезници са Дунавом. Моћ-
на река није угрожавала домове или животе, већ је спашавалa
и омогућавала потрагу за неким новим кућним праговима. Са
једне стране тиме што је од 1739. Дунав био устаљена граница
Османског царства и Хабзбуршке монархије која је често би-
рана за нови дом, те би преласком реке започињао неки нови
живот. Међутим, Дунав није само помагао у потрази за новим
животом, већ га је и чувао. Ново насеље развијало се управо на
месту обгрљеном реком са свих страна, на речном острву. По-
речко острво представљало је одвећ скровитије и заштићеније
место тиме што је било окружено водом, али је уједно истом
том водом чинило и значајну, веома добро познату геостратеш-
ку тачку дуж целог Дунава.
175
66-67
његове бити. Моћна је то река, своју моћ је исказала и створи-
вши ђердапски крајолик, немогуће је било очекивати да стихија
тече само поред Поречког острва. Јединствени пејзаж и значајан
геостратешки положај били су једна страна медаље. Друга стра-
на медаље биле су поплаве. Наводе оновремени извори да је
острво плављено било сваке године када би се теснац Гребена
закрчио ледом.
Селили су Поречане и ратови и зулуми, али печат у историји
оставиле су селидбе у вези са Дунавом. Реком која је удахнула
живот овом крају још током праисторијског Лепенског Вира.
Године 1832. на наредбу кнеза Милоша, уз руководство ка-
петана Стефана Стефеановића Тенке, рођеног Поречанина, са
острва је варош пресељена на оближњу обалу код ушћа реке
Златице у Дунав. Разлог томе биле су жалбе овдашњег живља
да се Поречко острво често плави.11 Део њих је, међутим, био
против одласка са аде, што због сиромаштва, што страхујући
од нових дажбина и неправедне расподеле нових плацева. Крај
1831. и почетак 1832. године протекли су у отпорима и прего-
ворима. Пресељење је започето марта 1832, а већ на јесен исте
године капетан Тенка обавестио је кнеза Милоша и Осман пашу
Адакалског да је пресељење завршено. Ново насеље свечано су
посетили кнез Милош и кнежевић Милан Обреновић који је да-
ривао 10 000 гроша најсиромашнијим Поречанима, а у чију част
је некадашњи Пореч добио име ,,Милановац”.
Једно велико поглавље у историји Ђердапа је затворено. Из
данашњег угла знамо да је реч о поглављу, премда није тешко
наслутити да је овдашњим Поречанима то изгледало као крај
старе ере и започињање једне нове. Конaчно решење и коначно
удомљавање. Никао је нови град под патронатом самога кнеза
Милоша. Пред таквим местом морала је стајати светла будућ-
ност. Планови су били велики. Поред плански ушорених улица,
био је остављен простор и за ширење вароши, односно стапање
оближње Орешковице и Рибнице у то ново насеље. Кројио се
нови идентитет. Идентитет који је слутио велику варош за коју
су плански предвиђене две главне чаршије.
176
Милановац је у том периоду заиста растао, потврђују демо-
графски подаци, укључујући и повећан број закључених брако-
ва, али и надимци, односно презимена појединих житеља упи-
саних у црквене књиге: Воска Шваб, Андреја Словак, Стојан
Нишлија, Јован Ера, Милан Бугарин итд.12 Посебна веза Ми-
лановчана са надимцима остала је до данашњих дана. Иако је
безмало два века прошло од досељавања појединих породица у
милановачки крај, о њиховом давном пореклу и данас, као как-
ва успомена у виду привеска, сведоче породични надимци. Они
нису настајали само на основу већих и даљих топонима, попут
наведених примера, већ и на основу оближњих села у Хомољу
и Крајини.
Не рачунајући пређашњи Пореч, прве деценије Милановца
јесу биле оне у којима се ово место најбрже развијало. Највећи
број Милановчана живео је од трговине, заната, риболова и реч-
ног саобраћаја, односно превоза робе, понајвише соли бродови-
ма.13
177
66-67
138 година, до тренутка када ће њени остаци остати заувек под
таласима новоствореног акумулационог језера.
178
осталих, невезан за Дунав, премда је посредно опет спајао суд-
бину вароши са судбином реке.
179
66-67
Дуготрајно гледано, много значајније биле су промене које
су се дешавале јужно од области Пореч. Након 1903. године и
почетка експлоатације руда, једно од мањих села Тимочке Краји-
не, које се тек 1864. године одвајањем од села Кривељ појављује
као самостални чинилац, почело је нагло да се развија. Реч је о
Бору, који се за мање од деценије развио у индустријски центар
и већ на првом следећем попису, споменутом из 1910. године,
имао је 2116 становника. Нарастујућa привреда са све већим
бројем радника почела је да привлачи недалека села. Јужни део
Пореча, чије је културно и привредно средиште био Доњи Ми-
лановац, почео се окретати све више ка рударској вароши, која
је, поред економског, почела остваривати и све већи културни
утицај.15 Села Горњане и Танда, првобитно део среза Поречког,
касније су и административно одвојена и прикључена Бору.
180
се градила брана, то јест, хидроенергетско-пловидбени систем
,,Ђердап“.
181
66-67
Доњомилановчани рођени знатно после потопа и више него
што је уобичајено за мештане малих места воле своје родно ме-
сто. Тешко је међу њима пронаћи неког ко се не хвали лепотом
своје вароши. Сматрају је најлепшим насељем на Дунаву и не
би је мењали ни за шта. Осим можда за једну другу, заправо
исту, али несталу варош, стари Доњи Милановац.
182
најболнија, најопипљивија, најстварнија. После ње наступила је
једна нова ера четири километра низводније.
183
66-67
Барбара Новаковић
184
„Невоље“ са Херманом нису престале ни у младићком од-
носно адолесцентском добу. Петнаестогодишњег бунтовника
1892. године уписују у теолошку школу у Маулброну, а већ у
марту исте године долази до изражаја Хесеов „тежак“ карактер.
Бјежи из школе и у том тренутку самом себи – и цијелом свијету
– поставља циљ и ултиматум:
185
66-67
„Драга госпођо мисионар!
Данас је Ваш син побјегао одавде, остављајући пријетећу
поруку о самоубиству. Прије него што је побјегао, тајно је узео
новац и купио револвер. Он је сада поново овде. На ову ствар
гледам као на тинејџерски мангуплук, али на један тако нездрав
начин, да треба хитно да се посавјетујем са Вама!“
186
дана био изложен детективском праћењу шведских и других но-
винара, којима није дата моја адреса, био је заиста шок. Али, ис-
крено говорећи, позитивне стране срећног случаја донијеле су
и чисту дјечју радост, мени и мојим пријатељима, а прије свих
мојој жени, и здравицу шампањцем. Пријатељ у Базелу је оду-
шевљен, а многи моји стари читаоци, који бијаху очито слаби на
мене што сад није гријех, се радују. Ако ми временом буде опет
добро ишло, покаткад ће ме све то врло забављати.
(...)
Срдачни поздрави и добре жеље Вама и Вашима од Вашега
Х.Хесеа“
187
66-67
ШУШТАЊЕ СЛОМЉЕНЕ ГРАНЕ
Библиoграфија:
188
Весна Вујичић
189
66-67
Његову лирску прозу упорно су занемаривали како теоретичари,
тако и историчари књижевности, а потом и савремена му крити-
ка и издавачи. Уредници тадашњих најпознатијих српских и хр-
ватских књижевних часописа, из непознатих нам разлога, чес-
то су онемогућавали објављивање Ујевићевих поетских проза,
тако да су и оне најбоље штампане тек после његове смрти. Не-
умољиве чињенице добијају судбоносан, па чак и трагичан ли-
терарни и социјално-културолошки заокрет када се има у виду
да су неки од Тинових текстова по својим вредностима равноп-
равни са најзначајнијим остварењима познатих писаца као што
су Бертран, Рембо, По и Бодлер у жанру који је и за тадашњу
светску књижевност био потпуна новина, на шта ова студија
изванредно и компаративистички и аналитички указује. Пара-
доксално – Ујевићево стваралаштво је остало непроучено баш у
делу где је постигао фундаментална литерарна достигнућа.
Љиљана Ђурђевић Стојковић оригинално, али разложно,
структурира генезу релативно савремене лирске врсте у окви-
рима српске, хрватске и словеначке књижевности све време јој
одређујући место у европској (односно светској) литерарној
традицији.
190
Ксенија Катанић
191
66-67
плене непосредношћу израза и жељом да тајне подели са чита-
оцем. Љиљана слика и ведре и тамне стране живота. Нежне и
кротке, песме носе отисак многих аутобиографских момената и
дубоких животних искустава, која помажу да се превазиђу те-
скобна расположења и стоички понесе бреме живота. Мисли о
свету, животу, о завичају изриче са сетном конотацијом, слико-
витим и музикалним језиком.
До сада је, као поклоник древне ликовне дисциплине, имала
једанаест самосталним и много колективних изложби, на који-
ма је потврдила завидан обим својих уметничких могућности.
Од публике увек дочекивана са одушевљењем, и на једанаес-
тој изложби под називом “Стазама живота”, приређеној у Биб-
лиотеци “Симеон Пишчевић” у Шиду у оквиру “Вишњићевих
дана”, презентовала је 80 дела високих уметничких квалитета
(у већим и у минијатурним форматима). Поред бројних ранијих
признања, изложба “Стазама живота” донела јој је и Награду за
животно дело “Филип Вишњић” (2018), за допринос у развоју
културе шидске општине. И ова изложба показала је да из ње-
них радова убедљиво зрачи поезија: они постулирају вредности
животних радости. И, већ на први поглед, освајају симфонијом
неукротиве, разигране колористике, због чега су лековити за
посматрача.
Љиљанино трајно уметничко надахнуће и исходиште свих
њених енкаустика је вечна и вечно лепа природа, према којој
гаји велику љубав. Као пантеиста, као префињени пленериста,
она има продубљено осећање предела. Као смео стилизатор, у
енкаустике сублимира лична преживљавања визуелног света,
колорит поднебља пуног неке спинозистичке ведрине. Оне носе
одблеске шареног сремског амбијента који уметница доживља-
ва у бљеску боја. Она је уметник изузетно фине осећајности:
пуне пастелне финоће и мекоте, њене енкаустике одишу поетич-
ношћу - она је лиричар душе и лиричар боје. Уносећи завидан
интензитет емоција, са радошћу се предаје егзалтацији боја и
престварује их у апстрактне енкаустике, којима славопоји срем-
ској природи. Као поета осетљивог сентимента, примамљивим
раздраганим колоризмом заправо бележи оно што види у свом
песничком ентузијазму. Мајсторски запамћене призоре арка-
дијског типа, све незаборавне светлосне експлозије у видику,
сав онај неизречни сјај дионизијски таласавих визија пејзажа,
192
из којих провејава дух идиле, уметница реализује имагинозно,
у светлосној љупкости, у лепоти пуној неке цветне сласти. Јер
Љиљана је велики сањар. Као рефлекс унутрашњих императи-
ва, њене шармантне енкаустике настају на оној неухватљивој
граници између сна и јаве, бајке и истине. Оне су превасходно
уметност маште. Пленећи дух посматрача, саздане су по лицен-
ци фантазије. Јер, познато је, истинска уметност се не равна са
реалношћу, она је заправо једна фантастична реалност. На овим
миловидним енкаустикама уметница је, са много страсти, орна-
ментализирала магичне боје свога сна.
Љиљана је примарно пиктурална природа, импресиони-
ста у палети: уметнички радови плене хроматском енергијом.
Свиленасте боје у свежој поетској игри, у импресионистичкој
светлосној симфонији, носе жиг хармоније. У разним тоналним
јачинама плене складовима смеђе и вињаво црвене, смарагдне
и љубичасте, смеђе и цигласто црвене, загасито плаве, трава
зелене... Одајући песнички надахнутог уметника, врло импре-
сивне су, на пример, и енкаустике на којима уметница сања
свој лирски сан о подморју као извору надахнућа. Она је занета
стихијом воде као интимном опсесијом. На овим флуидним ен-
каустикама колорисаним шареним импресионистичким духом
- делу чисте имагинације - са страственошћу тежи да расветли
мистерију и декор недокучивих подморских дубина, по којима
је и препознатљива у уметности Војводине. Једном речју рече-
но, сликајући у часовима духовног одмора, Љиљана уметношћу
осмишљава своје постојање. Њене енкаустике - радост за очи -
као један од видова војвођанског духовног богатства, саставни
су део уметности Војводине.
Љиљана Јовановић је 1950. рођена у Осијеку. Завршила је
Пољопривредно-прехрамбени факултет, одсек ратарство. Ра-
дила је као професор стручних предмета у Техничкој школи
«Никола Тесла» у Шиду. Излагала је на заједничким изложбама
(Вуковар, Београд, Алексинац, Крагујевац, Мајданпек, Горњи
Милановац, Власотинце, Сремска Митровица, Зрењанин,
Мађарска Хрватска, Румунија, БиХ и др. Учесник је више ли-
ковних колонија код нас и у иностранству. Самосталне излож-
бе: Шид (1993, 1994, 1995. и 1998), Сремска Митровица (1998),
Рума (1998), Шид (2011), Нови Сад (2011), Сремски Карловци
(2012), Суботица (2015), Шид (2019).
193
66-67
БОШКО ТОМАШЕВИЋ
ЕЛИПСА ЕЛИПСЕ
Сваки текст изговорен или написан може бити или већ јес-
те канонски. Апокрифност ове реченице, очита је. Реченица је,
пак, произведена да би се могла тумачити. Интерполација те ре-
ченице у све могуће до сада написане реченице бесконачна је.
Могуће је, такође, да је ова реченица пре него што је написана
у њеном бесконачном понављању постојала неко време без вре-
мена, у неком «ниједном времену», о коме говори Борхес.
Тада би се иста читала као верзија једног regressus in
infinitum-a, преносећи се у оно што славни писац назива никад-
ност (Neveness) или, још боље, преносећи се у Претходну Веч-
ност, то јест у aetenitas a parte ante.
Извесности ради, може се рећи да смо прву реченицу овога
текста написали подухвативши се задатка да на начин интер-
претације поновимо један кратак текст из Деридине сада већ
чувене књиге L’ écriture et la différence који носи наслов Елипса.
Понашаћемо се, дакле, као штампар који поново штампа исти
Дерридин текст, али, говорећи конвенционалним језиком, не у
времену у коме је он уистину написан, већ у времену у коме он
«претходи сам себи». Другим речима, прихватићемо за трену-
так претпоставку да Елипса садржи искон чија је појмовност
аналогна, али никако и никад истоветна унутар херменеутичког
и аксиолошког круга. Та «кружна самоћа» елипсе посве је слич-
на Паскаловој кугли о којој говори поменути славни Аргенти-
нац. Унесимо, међутим, више реда у наше излагање и пођимо,
сада, ка ономе шта уистину од овога списа желимо и очекујемо.
А то што желимо, унеколико је слично ономе што је у Врту раз-
гранатих стаза желео и Пјер Менар (Pierre Menart) чинећи са
Сервантесовим списом. При томе, дакако, без намере да тран-
скрибујемо изворник.
Јер, коначно, Деридина Елипса за нас јесте нека врста па-
лимпсеста, на којем се морају назирати трагови, што, уосталом
и сам Дерида ставља до знања свом будућем читаоцу – «Па-
194
лимпсест», «трагови», ево, речи које су кључне за нашу намеру
у овом раду и њој је приближавају.
195
66-67
никада не садите. Немојте сејати, убадајте ... Ризом поступа по
варијацији, експанзији, освајању, заточавању, убадању.
Налазимо се, дакле, усред подручја «текстуалне трансцен-
дентности», (синтагма потиче од Ж. Женета/ G .Genett), то јест,
унутар свега оног што један текст доводи у видљиву или скри-
вену везу са другим текстовима. (Уп. G .Genett : Фигуре, I).
Овај вид текстуалне производње француски структуралист
назива и транстекстуалношћу, а ми бисмо је радије, у складу с
једним Деридиним предлогом, назвали инфинитистичком мета-
физиком текста. Вид суштине новог текста (метатекста) је у том
случају «сублимација трага» прототекста. Прототекст, пак, није
ништа друго до (према Антону Поповичу) «објекат међутексто-
вног надовезивања», при чему - вели се даље – «сваки текст ис-
пољава амбицију да буде текст примарне комуникације, па је
зато, по пра¬вилу, способан за међутекстовно надовезивање».
196
II
197
66-67
писање које изнова отискује искон, притешњујући знакове ње-
гова ишчезнућа, писање занесено исконом: писати значи жудје-
ти за исконом».
198
Центар јест почетак.(Бог јест Центар). Центар Јест по-
раз ...
Где је средиште?
- Под пепелиштем. Центар јест оплакивање».
199
66-67
речима, носи обележје преписивања унутар «економије истог».
Наше указивање на «економију истог» унутар хомонимног
суштаства Бивства (das Sein) и књижевности, односно песништ-
ва биће, за разлику од Деридиног, посредовано, као што смо већ
истакли, одломцима из дела Паула Целана. Унеколико овај из-
бор из дела паула Целана није случајан. Наиме, и један и други
песник корене свој језик у јеврејској традицији писања и писма.
III
200
Близу смо, Господе,
Блиски и дохватљви.
Моли, Господе
Моли се нама,
Близу смо.
(Паул Целан: Tenebrae)
Моли, Господе,
Моли се нама,
Близу смо.
201
66-67
звијездама попљуваног
ултразвучног крила
што си га испјевао.
(Паул Целан: Зазимело ....)
IV
202
коначно производећи нове контексте на начин апсолутно неза-
ситљив. То не претпоставља да ознака важи изван контекста,
него обратно, да постоје само контексти без икаквог средишта за
апсолутно усидрење” (Ж. Дерида: Потпис, догађај, контекст).
Ми, међутим, пишући овај текст, нисмо прекинули са да-
тим контекстом. Ми смо прототекст удвостручили, цитирајући
га унутар равни која је подривала преовладјујући дискурс, на-
мећући му нови. Тиме је прототекст кроз дијалошку референцу
коју већ носи у себи, сам себе уписао у метатекст, и то «како у
свом аналитичком домету, тако и у свом перформативном доме-
ту»: Али у том упису, упозорава нас Лакан заједно са Шошаном
Фелман, «увек постоји оно прекомерно у односу на речено». У
том смислу, вели Лакан у Списима, «исказивање се никад неће
свести на исказано било којег дискурса». На томе смо, посред-
но, управо ми инсистирали. Уистину, колико верујемо, наш
текст-метатекст - није се свео само на исказано Деридиног те-
кста у његовом прототексту којим смо се служили. Уместо тога,
наш текст је учинио један искорак у стварност која је чин онога
самог што поезија јесте. Наш исказ је перформативан, како би
рекли филозофи језика, «по томе што он именује перформатив-
ни чин». (Е. Бенвенист).
Према томе, исказивање (перформатив) о поезији јесте,
говорећи Бенвенистеовим језиком, «слика у огледалу исказа».
Свакако, с извесним остатком. Јер, говорећи о поезији ми нисмо
- писали поезију. Моћ референцијалног над једним песничким
текстом носи, ипак, «траг стварног на смислу» (Ш. Фелман).
Нешто такво интерпретирано, ipso facto, је Нешто. Емпиријски
свет песничког текста јесте интерпретација, имајући у виду «ау-
торефлексивни капацитет језика» - референцијалног исказа.
Другим речима, сам песнички текст «путем суиреференцијалног
производи референцијалне илузије», то јест, други текст који је
већ својој по природи метатекст. Стога, одиста, имају право Де-
лез и Гатари када веле да је закон књиге (текста) - закон одраза.
Један постаје два. Писати о поезији тим пре значи мислити на
начин ризома. Два казивања, песничко и есејистичко, окомито
се сучељавају, остварујући писмо (l’ écriture ) до “н”, “н-1” сте-
пена исконске Књиге. Стога је једини одговор на песнички го-
вор трансформација, деконструкција у смислу тога појма кога
му даје Дерида, декреација песничког говора у онтологију.
203
66-67
Доријан Нуај
204
се на просвећивање верника њиховим описмењавањем и оспо-
собљавањем да читају и исправно тумаче библију. Католички и
православни свет, знатно се ослањао на слике у облику икона,
фрески, кипова, који као објекти контемплације или штовања,
могу пружити приступ вернику ка свету симбола и непосред-
нијег доживљавања религијског универзума. Како је велики број
људи тада био неписмен, управо су те слике и облици продубљи-
вале њихов верски одгој. Протестантски пуританизам је све то
одбацио, ослањајући се на сувопарну рационалност у тумачењу
библијског текста. Наравно, то је имало за последицу ширење
писмености. Међутим, у магијском смислу примене фантазми,
дакле не у опредмећеном облику осликавања црквеног учења,
менталне слике као помагало учењу, памћењу и процесу раз-
мишљања, постале су мета за одстрел. То из разлога што су биле
утемељене на паганском светоназору који је укључивао херме-
тизам, астрологију, алхемију и друге окултне науке.
205
66-67
ни карактер, нити је била тајна, ипак, Мекеј јој придаје масон-
ски карактер не само зато што је дворана у којој су одржавани
састанци њених чланова била украшена масонским симболи-
ма, него и из других разлога. Наводно, Фичинијевој Академији
придружили су се (или су је подржали) почасни чланови и па-
трони средњовековних масонских братстава који су напустили
градитељски позив посветивши се мистичном аспекту њихо-
вог учења. Мекеј је то окарактерисао као најранију инстанцу
одвајања спекулативне од оперативне масонерије. Како Мекеј
дефинише однос оперативне и спекулативне масонерије, опера-
тивна представља основ на којој је изграђена доктрина спекула-
тивне. У Речнику симбола ( Ј. Chevalier, A. Gheerbrant), одредни-
ца Огледало почиње на следећи начин: „Од speculum (огледало)
потиче реч спекулација: спекулисати је изворно значило прома-
трати небо и кретања звезда уз помоћ огледала. Од sidus (звeзда)
исто тако је настала реч consideration (разматрање), што етимо-
лошки значи гледати скуп звезда. Те две апстрактне речи, које
данас означавају високо интелектуалне радње, укорениле су се
у проучавању звезда одражених у огледалу. Отуда долази да је
огледало као површина која одражава носилац изузетно богате
симболике у поретку знања.“
206
Дакле, по Вилмсхурсту, масонерија данас не може да иден-
тификује своје очеве осниваче и као таква представља неку вр-
сту живог споменика о чијој правој природи и пореклу они који
у томе учествују мало знају и мало могу знати. Па зашто масо-
нерија уопште постоји? Ево шта у истој књизи Мајстор каже:
„Добро је рекао један писац од ауторитета у том предмету, да
су они изнели на видело систем спекулативне Масонерије као
један експеримент на уму времена и са циљем да барем малом
делу јавности, која живи у времену велике таме и материјали-
зма, пруже документ о доктрини регенерације, који би требало
да послужи као светлост онима који су били у стању да се њиме
користе. Ако је та теорија истинита, на први поглед се може чи-
нити да је њихова намера осујећена каснијим развојем догађаја,
током којег је створена једна организација светских димензија и
са многобројним чланством, несумњиво одушевљена углавном
вредним идеалима, која у извесној мери врши доброчинства, али
зато потпуно превиђа своју истинску и првобитну сврху, сврху
Реда који треба да промовише науку о људској регенерацији и
која није свесна да су због тог недостатка њена велика дела у
другим правцима од мале, или никакве вредности.“
Након ове дигресије, вратио бих се на нешто што сам тек
овлаш дотакао у претходним редовима. Говорећи о Богороди-
чиној цркви у Паризу, тајанствени Фулканели истиче следеће:
„Столећа су оставила свој траг на лицу здања, непогоде су га ду-
боко и широко избраздале, али пустошење времена није ништа
у поређењу с пустоши изазваном људским махнитањем. Револу-
ције су на њему удариле свој печат, жалосно сведочанство пле-
бејског беса; вандализам, непријатељ лепоте, исказивао је своју
мржњу путем страшних сакаћења, а и рестауратори сами, коли-
ко год да су били вођени најбољим намерама, нису увек умели
да поштују оно што су иконокласти поштедели.“18
Шта нам овде поручује Фулканели? Две ствари: указује на
својеврсни невиднички и вулгарни талибанизам француских
револуционара, а друго, још важније, на незнање рестаурато-
ра. Уколико су негде постојали зналци који су умели да обаве
ваљани рестаураторски посао, зашто онда нису били ангажова-
ни? И уколико су заиста били најбољи у том послу, чак и да је
207
66-67
промасонска постреволуционарна власт искрено желела да са-
чува изворност овог историјског ремек дела, није ли онда чудно
да они који тврде да су у континуитету са древним мајсторима,
неупућени у тајну? Фулканели уз жаљење оптужује рестаура-
торе и њихове надређене, које је у мрак незнања, надмености и
немарности, оковао дух модерног времена, да имају лош однос
према готским делима и да приликом рестаурације нису били
вођени да обнове уништене детаље са зидних украса (алхе-
мијских ребуса) онакви какви су били у оригиналу, него су хте-
ли да ураде боље! Тиме су директно показали да не умеју боље
и да не владају тајнама филозофа.
Поводом траљавог рестаураторског посла Фулканели даје
следећу оцену: „Ово друго, прегледано, исправљено и допуње-
но издање свакако је богатије него прво, али је симбол окрњен,
наука осакаћена, кључ изгубљен, езотеризам утрнут. Време
труни, троши, струже кречњак, и јасност због тога болује, али
смисао остаје. Онда долази рестауратор, исцелитељ камења; с
неколико удараца длетом, он ампутира, одсеца изобличава, пре-
обличава, аутентичну руину претвара у вештачку творевину и
блистави архаизам, рањава и крпи, одваја и допуњава, креше и
кривотвори у име Уметности, Форме или Симетрије, не водећи
ни најмању бригу о стваралачкој мисли.“19
Погледајмо шта даље Фулканели каже о Богородичиној црк-
ви, а што најбоље сведочи о односу који модерна постреволу-
ционарна, а данас већ постмодерна мултикултурна Француска,
има према бисеру не само сопственог, већ и европског те свет-
ског наслеђа: „Некада је величанствена Богородичина црква у
Паризу била на платформи на коју се успињало преко једанаест
степеника... Једва издвојена тесном портом од дрвених кућа, од
шиљастих забата сложених у кресту, добијала је на стамености
и елеганцији оно што је губила у маси. Данас, захваљујући уз-
мицању, изгледа толико масивнија што је издвојенија, и што се
њени портали, стубови и потпорни зидови ослањају непосредно
о тло. Постепено насипање, уздизање околног тла, учинило је
да степеници до катедрале нестају, све док није апсорбован и
последњи.“20
208
Уколико Француском владају просвећени и спекулативни,
откуд онда тај запањујући недостатак поштовања и воље према
изузетним делима сопствених оперативних предака? Отуд није
ни чудо што је катедрала изгорела. Ево једног детаља који Фул-
канели истиче говорећи о простору око катедрале: „Усред тог
простора, дакле, дизао се камени кип, висок и витак, с књигом у
једној и змијом у другој руци. Тај кип је био део монументалне
фонтане на којој се могао прочитати следећи двостих:
Ти који си жедан, дођи овамо: ако је извор случајно пресу-
шио, Богиња ти је поступно спремила вечну воду.“
Фулканели нам потом открива да је тај свети монолит пред-
стављао Фебигена, Аполоновог сина, али да су неки тврдили
да је реч о Меркуру или пак Ескулапу. Тај монолит одатле је
уклоњен 1748. године када је проширен трг око Богородичине
цркве. Тим догађајем симболички је протеран Аполонов син
(а можда и Меркур / Ескулап) из града светлости најављујући
лажну светлост новог доба када ће стара наука коначно бити
заборављена и пред надменим просветитељима и илуминира-
ним револуционарима отерана у подземље. Такође, 1781. годи-
не, Фулканели каже, уклоњен је и разлупан кип светог Крис-
тофера, подигнут 1413. Као да је неко тиме отворио пут да се
Париз украси отетим египатским стубовима и знамењима једне
нове езотеријске моде која је себе поистоветила са духом дре-
вног Египта, заборављајући притом да је и оно што је уклоњено
такође посредним линијама вуче египатско порекло, али вул-
гарном укусу једног површног и декадентног доба то није тако
очигледно.
***
209
66-67
заклиње и на коју му се скреће озбиљна пажња од часа приступа
у Ред, није само Стари Завет, него Свето Писмо у целини. Нови
Завет једнако је битан за његову поуку као и Стари, не само због
свог моралног учења, него и зато што представља спис Мисте-
рија у њиховом највишем облику, у историјској кулминацији.
Сама јеванђеља су, као и масонски степени, списи припреме и
просвећености, које воде искушењу смрти, иза које долази ус-
крснуће и постигнуће Мајсторства. Они излажу и процес ини-
цијације доведен до највишег степена, који се уопште може за-
мислити као достижан. Нови Завет је пун места са масонском
терминологијом и није мала иронија што модерни Масони не
познају његову највећу важност и употребљивост у својим Ло-
жама и што су, пошто је то тако, слични оним градитељима за
које је написано да су одбацили главни Угаони Камен. Требало
би, надаље, да знају да је Велики Мајстор и Узор Масонерије,
Хирам Абиф, само слика Великог Мајстора, Узора и Спаситеља
света, Божански Архитект, који је ствари начинио, без кога нема
ничега што је начињено и чији је живот светлост људска.“
Хришћани и масони читају из исте књиге, па ипак њихови
путеви се разликују. Уобичајено је рећи да је хришћанство VIA
CRUCIS а масонство VIA LUCIS. Али, гностик би требало да
зна како нема поодвајања између Светлости и Крста. Светлост
долази од Крста, односно путем Крста, јер Крст је симбол и об-
лик Светлости. Заправо, у езотеријском смислу Крст садржи
Светлост. Поводом ове теме постоји аналогија у једном детаљу
из Књиге Закона Алистера Кролија: “The Khabs is in the Khu, not
the Khu in the Khabs. Worship then the Khabs, and behold my light
shed over you!”
Замените реч Khabs речју Крст, а Khu речју Светлост и до-
бићете исту ствар. То је израз истог односа. Обожавајте стога
Крст и Светлост ће се просути по вама. Краци крста означавају
необухватни обим круга, док средиште крста означава центар
универзума који се налази безмало свугде. А такође, ваљало
би имати на уму и следеће: „Већина традиционалних доктри-
на симболизује остварење Универзалног Човека једним знаком
који је свуда исти, пошто је, као што смо рекли на почетку, од
оних који се непосредно надовезују на Примордијалну Тради-
цију: то је знак крста, који веома јасно предочава начин путем
којег је то остварење постигнуто потпуним обједињавањем свих
210
стања бића, хармонично и складно сврстаних у хијерархију, ин-
тегралним простирањем у оба смера ширења и узношења.“ 21
Генонов универзални човек је нешто што можемо пореди-
ти са египатским самоусавршеним Асар-ун-нефером, однос-
но Осоронофрисом, а што би требало бити циљем масонског
реда - да сваком свом члану омогући пут до тог циља кроз - како
каже Вилмсхурст - регенерацију, јер је, по њему, масонерија ин-
струмент регенерације. Тај инструмент, по његовом признању,
потпуно је без дејства. Архитекте масонског система су свакако
били мудри и могли су претпоставити да ће његово омасовљење
довести до његове профанизације, па ипак били су спремни на
ту жртву јер је систем заправо у својој суштини генијалан и не-
прозиран чак и за оне који се њиме користе, а са друге стране
од велике помоћи онима који су довољно отворени да то у њи-
ховој свести покрене неке иманентне механизме. Поводом тога
Вилмсхурст каже: „Али би шири и мудрији био онај поглед на
ситуацију који, увиђајући да се увелико расипа енергија за са-
дашњи мали циљ, види такође да се, на дуге стазе и у ширем
временском оквиру, та енергија не расипа, него конзервира. Да,
осим што ту и тамо унапређује појединце способне да се ис-
тински користе Редом, она чува сведочанство и одржава горућу
светлост вечних Мистерија у мрачном веку. Као што се светлост
Мајстора никада сасвим не гаси, тако и у данима највеће светске
таме светлост Мистерија никад сасвим не ишчезава и Бог и пут
к Њему нису остављени без сведочанства. Ако је, у поређењу са
другим сведочанствима, Масонерија само сјајни зрак, а не моћ-
ни стуб светлости, она због тога није мање истински зрак...“22
21 Rene Genon, Simbolika krsta, Gradac, Čačak-Beograd, 1998, str 19.
22 Wilmshurst, isto.
211
66-67
доктрина Еона Озириса, како би се то рекло у кролијевском
духу. Као таква, она је закључана том формулом и бесмислен је
сваки напор да се прилагоди начинима деловања ере Водолије,
односно Еона Хоруса. Чак и ако би то некако било могуће, ма-
сонерија више не би била то што сада јесте него нешто друго. У
сваком случају, праузор масонске доктрине и уопште заједнички
предак те доктрине и хришћанског наука, јесте египатска Књига
мртвих.
Пре него што начнемо ту тему, вредело би дати Вилмсхур-
стове наводе о односу VIA CRUCIS и VIA LUCIS: „Прва учи
посредством уха, друга посредством ока и идентификовањем
тражиоца са доктрином, пропуштајући га, лично и у драмској
форми, кроз симболичке ритуале, у очекивању да ће их он
превести из церемонијалног облика у субјективно искуство.
Као што показује патристичка литература, првобитни метод
Хришћанске Цркве није био онај који је сада у употреби и по
коме се религијске службе и учење дају свима подједнако и то
тако да се претпоставља заједнички ниво доктрине за све и јед-
нака моћ схватања код сваког члана конгрегације. То је био, на-
против, степеновани метод поучавања, идентичан с масонским
системом степена, који је употребљаван према заслузи и спо-
собностима... Чланови Хришћанске Цркве пролазили су кроз
три иницијацијска ритуала, идентична по интенцији с онима
данашњег Савеза. Односна имена оних који су давали квали-
фикације у тим ритуалима била су: Катехумени, Литургисти,
Свештеници или Презвитери. Они се, опет, могу изједначити с
нашим Ученицима, Помоћницима и Мајсторима. Њихов први
степен био је степен поновног рођења и чишћења срца. Други
степен односио се на просвећивање интелигенције. Трећи сте-
пен односио се на потпуну смрт греха и ново рођење у правед-
ности, у коме је кандидат умро са Христом на крсту, као што код
нас треба да подражава смрт Хирамову и да ускрсне у онај виши
ред живота, који је Мајсторство.“23
Last but not least, Вилмсхурст даје општу оцену стања: „Кад
је хришћанство постало државна религија, а Црква задобила
светску моћ, материјализација његове доктрине брзо је напре-
довала и кроз векове само расла. Уместо да је постало сила која
212
уједињује, каквом су га његови вођи замислили, његово спајање
са световним поседовањима завршило се тако да је постало сила
која разједињује. Злоупотребе су одвеле у расколе и секташтво.
И док праустанова, у облику Грчке и Римске Цркве, још увек
поседује и љубоморно чува сва оригинална веровања, тради-
ције и симболе у својим сјајним литургијама и ритуалима, већа
важност се придаје спољашњој љуски његовог наслеђа, него
његовом језгру и духу. Протестантске општине, међутим, као и
такозване слободне цркве су се, на несрећу, сасвим одвојиле од
оригиналне традиције и њихова уображена слобода и независ-
ност јесу, уствари, само робовање властитим идејама, те немају
никакве везе са првобитним сазнањем (gnosis) и никаквог раз-
умевања за оне Мистерије, које увек морају лежати дубље него
спољашња популарна религија једног датог периода. Регенера-
ција као наука била је дуго, а то је још и данас, потпуно изван
подручја ортодоксне религије. Тврдња Хришћанског Мајстора:
Ви се морате наново родити, сматра се само скромним саветом
за неограничено поправљање владања и карактера, а не као
упутство за драстичну научну револуцију појединца, на начин
какав имају у виду ритуали иницијације прописани у Мисте-
ријама. Популарна религија може доиста стварати добре људе,
већ према датом светском стандарду доброте. Али она не ствара,
нити може створити дивинизоване људе, обдарене својствима
Мајсторства, јер она не зна за традиционалну мудрост и методе
којима се тај циљ може постићи.“24
По Вилмсхурсту, и масонерија и историјско хришћанство
би требало да инсистирају на древном учењу о обнови и обо-
жењу људске душе, али у хришћанству та је доктрина помра-
чена теолошким и другим примесама страним главној сврси
религије, док у масонерији она остаје незапажена јер њен сим-
болизам остаје необјашњен. Да бисмо се приближили некак-
вим смерницама учења о обнови и обожењу, позваћемо се на
египатску Књигу мртвих и њено тумачење од стране Џералда
Масија (Gerald Massey, 1828-1907). Треће поглавље његове
верзије ове књиге почиње тврдњом да се Ритуал (Књига мрт-
вих) отвара ускрснућем, али оно се не дешава на вечном небу,
него у Аменти, подземном, односно свету мртвих, што многи
24 Isto.
213
66-67
данас поистовећују са астралном равни. Маси каже да за људ-
ску душу развијену на земљи, након живота, следи ускрснуће
у Аменти, земљи вечности. Тамо су се тежње за ускрснућем у
духу и вечним животом на небу морале остварити помоћу дугих
и болних вежби и многим врстама прочишћења којима се душа
могла усавршити као увек живући дух. По њему, израњање или
појављивање у Аменти, представља излазак душе из ковчега у
неко обличје особности представљено птицом са људском гла-
вом. Дакле, спасење је обнова за други живот, не у смислу ре-
инкарнације, како је то данас популарно (и вулгарно) схватати,
него је реч о другом, вечном животу који је потпуно другачији
облик постојања од овоземаљског. Та се обнова дешава након
смрти у Аменти а не у физичком свету, и не тиче се физичког
тела, већ је везана за строга правила Обреда. У физичком свету,
за живота, човек се припрема, како би његово буђење у Аменти
било олакшано. У случају да настави да спава, или ако се непри-
премљен нађе у Аменти и самим тим буде га немогуће пробуди-
ти, човек, односно његова душа, умире по други пут (тзв Друга
смрт). Сходно том првобитном узору, доктрина припреме за то
буђење у Аменти јесте оно што би требало да буде тајна масо-
нерије. Онај ко задобије живот вечни, придружује се боговима и
уграђује себе као увек живући и савршени камен у вечну живу
божанску грађевину чији смисао измиче поимању смртника.
214
ТЕRROIRE
ЈЕДНОЧИНКА: СКАЗКА 1918.
(Истинит догађај у Неготину, за време бугарске окупације)
215
66-67
владала у народу у једном веома значајном тренутку српске ис-
торије.
СКАЗКА
(Истинит догађај у Неготину, за време бугарске окупације)
Написали:
Чедомир Радосављевић
Миодраг Крсмановић
Славко Стојковић
Лица:
Иван Арнаудов, бугарски књижевник
Којаџиков, неготински командант
Димитрије Машић, виђен неготин. грађанин и бив. нар.
посланик
Кусев, председник општине
Петар Велев, општински полицајац
Илија Буклија, општ. добошар
В. Георгијев, војни иследник
1. војник, 2. војник, жандарм, 1. дечак, 2. дечак, 3. дечак
Бугарски чиновници и официри; грађани, сељаци,
сељанке
216
ПРОЛОГ
=============
Играли су:
217
66-67
Машића – Тихомир Димиресковић, сада учитељ у Него-
тину.
Кусева – Милован Здравковић, сада наставник гимназије
у Приштини.
П. Велева – Б. Филиповић, сада покојни.
1. дечак – Душан Филиповић, сада студент...
2. дечак – Станко Тонић, сада магист. фарм. у Зајечару.
3. дечак – Б. Живковић, сада апотек. помоћник.
1. војник – Д. Кулић, сада...
2. војник – Ђ. Николић, сада шеф железн. станице у...
Сељак – В. Антић, сада студент права.
Сељанка – Б. Бацић, сада студент...
Илију Буклију – исти Илија Буклија, сада покојни.
Касапина – Васа Влашица, касапин из Неготина.
1. ПОЈАВА
218
КУСЕВ (Прилазећи ближе): Заповедајте?
АРНАУДОВ (Гледајући по празној сали): Може ли такова
нешто да бде?!
КОЈАЏИКОВ (Гледајући непрестано у сат):
Сега имаме девет часа и половина, а в залата никој нема,
макар че в вчерашното заседаније на Културно-Просветната
Дружба, на Вас г. Кусев, биде взложено, Виј да се погрижите,
штото гражданството да бде својевремено известено, че днес в
девет часа ште се држи сказка от г. Арнаудов (показујући на по-
следњег).
КУСЕВ Аз работја сас всички средства сас којито разпо-
лагам: сношти наредих да се разгласи чрез барабана из града,
че днес в девет часа ште бде сказка в залона на основното учи-
лиште; тоже помолих и г.свештеника Калчев и тој от своја стра-
на да сопшти на гражданството в черквата, че всички в девет
часа требва да бдат тук. Зашто неје изплнено аз не знаја.
КОЈАЏИКОВ (Љутито): Не знаја! Вије граждански власти
тј сте калпави винаги, относително за служебнија ви длг, а отно-
сително разходни сас фајтони и живене по курорти извн града,
едва ли ште се намери некој по акоратен от вас.
АРНАУДОВ: Сжаљавам. Крајно печално господа! С’с ва-
шето нехајство и бездејствије вије компромитирате целото наше
започнато дело в Неготинско. За всичко това аз ште донеса в
Областа и ште искам назанието ви. (Полази ка вратима)
КОЈАЏИКОВ и КУСЕВ (Задржавајући га, говоре уплаше-
но у један глас):
Моља, моља, г. Арнаудов!
АРНАУДОВ: Какво?
КУСЕВ: Недејте се срди.
КОЈАЏИКОВ: Шта почакате малко, а ниј еј сега ште ги
сберем.
АРНАУДОВ (махне руком): Правете какво знајете. (Излази
на побочна врата. Којаџиков, Кусев и Велев на друга врата изла-
зе напоље из сале)
219
66-67
2. ПОЈАВА
Заповед:
С'општава се на господа граждани и гражданки, че всички
граждани и гражданки да дојдат днес во девет часа воф основ-
ното училиште кдето ште се држи сказка. Кој таја заповед не
изплњава, ште бде глобен, арестуван, интерниран и даден под
военен суд.
220
ИЛИЈА: Добро. (Излази ужурбано)
3. ДЕЧАК (Гледајући кроз прозор): Брзо, брзо, ходите ова-
мо! Гледајте како командант гони људе стражарно с пијаце ова-
мо!
1, 2. и 3. ДЕЧАК (Погледају кроз прозор и 1. дечак говори):
Видите како бију људе тамо, хајд да бежимо да не избију и нас.
(Беже из сале)
3. ПОЈАВА
4. ПОЈАВА
221
66-67
са широким и поцепаним униформама и пушкама које им висе
скоро до земље; опасачи им смакнути. Пошто Којаџиков седа у
први ред, први и други дечак, гледајући непрестано у њега, по-
кушају да невиђено поред зида умакну напоље. Но, Којаџиков,
приметивши, устаје с места и виче)
5. ПОЈАВА
АРНАУДОВ:
Уважајемо с'браније,
Всеки народ има право да обмисља и разсждава какв е тој
и от какв е прозход; да погледне в историјата, да се обрне км
222
миналото и точно да изнамери и да се увери в онова за което се
смњава и което може би срдцето му копнеје да го узнаје.
Имено за туј Вије се сабрахте тук и аз дојдох, заштотот ис-
кам да ви докажа какви сте вие и што сте вие (у публици жагор
и кашљуцање. Чује се глас: „Знамо шта смо“. Петар позади Ар-
наудова прети прстом и виче: „Пст!“)
Виј може би не знајете, но није школувани и по културни от
вас знајеме, какво се случило през векове, през какви фази на
живота е преминал житеља на балканскија полуостров до като
е дошал в това положеније, в което се намира днес. Није знајем
историјата господа, а вие може би не знајете, и имено за туј аз
искам да ви оп'тја, да ви изведја от заблуждението. (Жагор и
кашљање)
Уважајемо с'браније,
Каквото ви казах до сега, това је било введеније в сказката
ми, а сега ште отпочна онова, за което сасм дошал тук.
През време на петвековното робство под Турците, балкан-
ските народи с' били много изм'чвани и изтезавани. Нарочно
в Блгарија било је много тежко положеније, заштото тук беше
натрупана и главна турска сила, тук је било најголемо изм'чва-
није и изтезваније, заштото, едно, тја като најголема држава на
Балкана е причињавала страх на Турците, за да не би народа
– рајата – да се разбунтува (кашљуцање), а друго, че тја е била
најблизо до Цариград и до мала Азија, кдето је бил центр на
Отоманската Империја и от кдето су нахлувалисе нови војски
и пресни хорди еничарски и в Блгарија като најблизката страна.
Това положеније стана вече неподносимо, т'рпението на
народа стигна крајни граници, и тоз народ, тази раја, почна да
дига бунтове. Освен неколко незначителни бунтове, в краја на
шеснаести век стана големија бунт в околностите на Софија, от
организирани вече блгарски чети, којито бунт бил напоследк кр-
ваво потушен и от черепите на бунтовниците Турците при град
Ниш направиха известна на всички ви Келе-Кула (Међу децом
чује се: „Леле... ала лаже...!“ Петар им прети прстом.)... за којато
Србите казват че била направена от черепите на Ресавци загина-
ли при Чегр сас блгарски војвода Стефан Сингелијата. Но това
неје верно.
223
66-67
След толкова опити за освобожденије или поне за намале-
није на мките си, народа је бил принуден за изселване. И в на-
чалото на 17. век почна големото преселеније на Блгарите на
запад. Естествено те населиха Тимошката, Нишавска и Морав-
ска долини. Тези преселници донесоха тук сас себе си свој език,
својите обичаји и нарави; естествено, това су ваши предци – де-
дове.
Разликата между народите се отличава воф техен език, оби-
чаји и нрави. Погледнете един Шумадијец и ште видите, че тој
се много различава от вас воф всеко отношеније, от колкото
един Блгарин от којито и да било крај. Преди 70-та година тук се
говореше блгарски, блгарски се пишеше в канцеларијите, впре-
ки всичките грижи на србското правитателство през време на 40
години, да ги претопи в Србите. И до преди Балканската Војна
воф обштините се писало блгарски и имаше по вече блгарски
училишта и черкви от србски. За потвржденије на горното, сега
ште ви прочета един документ: (чита)
„През зимата на 1892. (хиљадо осем стотини осемдесет и
фтора) година, србското правителство изпрати една комисија
под председателството на Јова Михајлович от Обреновец, сас
мног санд’ци п’лни сас србски книги (из публике неко виче:
„Живео!“ Којаџиков се окреће и гледа ко виче) за да ги раздаде
на населението воф Неготин. Но кога се јавиха пред обштин-
ските светници, те им говориха на местнија, тем непознат език.
Когато излезоха сас својите намеренија, светниците се тј разја-
досваха, та штеха в самата обштина да ги избијат, но те избегна-
ха гологлави и се задржаха чак в Пожаревец.“
И по такв начин вије, заблуждавани и малтретирани от
србското правтелство, сте били през много години изм'чвани и
стесњавани, и око вашијат ум, вашето срдце, се обвила кора от
лед, којато ви много тежи и притиска, којато ви пречи за да мо-
жете да мислите свободно воф блгарскија дух. Но није, којито
сме ви донесли свобода (деца вичу: „О!... Бре!...“) није сас наша-
та културна работа тук, ште изтдејствуваме на скоро, всички виј
да се отрвете от тија тжни и тежки мисли, којито ви притискаха
за осемдесет години, и да забравите горкото време на робството
ви под Србите (Публика: „Хм... Хм...“)
Вије сте видели господа, какво направи нашето училиште
от вашите деце воф разтојаније само на две години, и вије ште
224
видите оште за неколко години какво ште направим није от
всичките вас, и полека-лека ште забравите всичкото србско, и
ште станете тј добри Блгари, каквито су например Грабовските
и Плевенски Блгари.
Господа,
Војната неје оште свршена. Грмат на топовете неје сите
замлкнел. Но никој не се смњава вече, че ниј ште изкарам сас
штастлив крај таја војна, заштото блгарскијат војник стоји като
гранитна стена; никој не се смњева, че моравско ште бде за ви-
наги неразделима част на мајката си Блгарија. (Арнаудов се по-
клања. Неколико чиновника са командантом запљескају рукама,
а неко у публици виче: „видећемо, ако ти не треба.“)
(Тек што Арнаудов полази вратима на која је и ушао, а устаје
Машић да му одговори, те Арнаудов остаје стојећи и за време
говора Машићевог гледа у овога и у публику)
МАШИЋ:
Господине Арнаудове,
Ја сам Вас све лепо разумео што сте говорили. Хоћу да Вам
у име целога грађанства и у име моје, одговорим са неколико
речи, па ма и по цену живота.
Нисам много школован, нисам посвећен много у диплома-
цију, али познајем добро историју целога света, а као дугого-
дишњи народни посланик разумем добро политику.
Кажете да сви имају права да премишљају шта су. Ми смо
још одавна размислили и увидели и данас знамо шта смо. Бла-
годарим Вам што сте се трудили да дођете и да нам докажете
шта смо, но мислим да Ви нисте дошли да нас покрштавате, као
што је Св. Јован на Јордану крстио Христа. (Обраћајући му се)
Мислим да ме разумете, Господине.
225
66-67
Стар сам преко 60 година. Србин сам, отац и деда никад
нису били друго, и матерњи им је језик био овај којим ја гово-
рим. Ви мене не можете прекрстити, јер ја знам шта сам, а што
се тиче вашег успеха код наше деце, сетите се нашег и вашег
петвековног ропства под Турцима, које, поред свих мука и тира-
нисања, није могло учинити да се одрекнемо своје народности.
Око нашег срца ухватила се заиста једна ледена кора. Да би се
та кора откравила, треба топлог даха слободе. Дајте нам даха,
лед ће се истопити и ми ћемо тачно осетити оно што смо, без
доказивања и упућивања.
Ја као дугогодишњи српски народни посланик говорим у
име целог грађанства, јер ти су ме грађани и изабрали. Хтео сам
то да Вам кажем, па ма и по цену свога живота. Благодарим Вам
што сте нам објаснили и казали оно што ми нисмо ни знали ни
мислили, но верујте, господине, да ћемо се други пут сасвим
другаче разговарати. Кажем Вам, да ће доћи дан, када ће сви
јужни Словени бити уједињени у једну државу. Раздора и несло-
ге нестаће и германштини неће бити могуће да се меша у наша
посла.
Благодарим Вам што сте се трудили и изналазили историјске
доказе за наше порекло, и молим Вас, продужите и даље, имајте
силе и енергије да истрајете у свом послу. Но рекосте: рат још
није свршен, топови још нису умукли. Ја сам уверен, да ћу Вас
једнога дана опет наћи, у сасвим другим приликама, наћи као
пропагатора идеја не оваквих, но опште словенских, идеја за
добро свију Словена. (Поклања се и седа. Одушевљени аплаузи
у дворници од стране публике. Чују се узвици: „Живео!“ Арна-
удов, за њим Петар Велев, излазе напоље.)
6. ПОЈАВА
226
Господа, за последен пт ви предупреждавам, да се покорја-
вате на закона ни. На пример каква је причина за недохождане-
то ви на време тук. Недохождането ви нема никакво извинение.
Имајте пред вид, че ште ме потрсите за нешто; ште дојдете за
открити листове, и нема да ви дадем; ште дојдете нешто да се
оплачете, нема да ви изслушам.
Исус Христос е казал: Који има уши да чује нека чује, а ниј
от вчера бијеме барабана и на всекде устно ви собштаваме, че
в това и това време требва да бдете едикде си, и никој не чува.
Повтарјам ви, имајте всичко каквото ви казах пред вид, помнете
добре, заштото ште се разкајете, но ксно ште бде.
(Излази напоље, за њим чиновници и публика)
ЗАВЕСА
ЕПИЛОГ
227
66-67
Иван Арнаудов. Сказката биде посетена отмногобројна публи-
ка. Дори хлебари, месари, селени и други напуснаха работата
си и дојдоха на сказка, нешто което доказва колко е силен блгар-
ски дух воф Моравско. Г. Арнаудов биде взторожено акламиран.
След това говори в духа на развитата от г. Арнаудова тема, виден
неготински гражданин г. Машев, којито тоже биде акламиран.
(За себе):
Тој са својата реч много ни побрка работата; јасно се виде,
че анулира фактите на г. Арнаудова, но и товаште нагласим. За
да се махне тоз Машич от тук, ште направим да бде пак интер-
ниран. Там не ште има на кого да држи беседи...
(Наставља да пише):
След това с'бранието се разотиде. – Подпис: Един неготин-
ски гражданин.
(Обраћа се поблици):
Това гдето сам подписал: един неготински гражданин, ште
има голем ефект в странство, понеже ште поверват хора че не-
готински граждани станали Блгари. (Диже се са столице, савија
хартију и спрема се да пође) Ја виж как није Блгари сме умни
хора! Србите никогаж не би можали да напишат подобно нешто.
Затова аз казвам, че от блгарски гениј по голем нема в целија
свет.
=============
Примедба уредника
228
ЛУЧ
Разговор са књижевницом Олгом Лалић-
Кровицком
229
66-67
примјетити у разноразним открићима и духовним даровима,
кроз неку врсту метафизике, нечег изван нас. Тесла се осјећао
равноправним са сваким човјеком, а знао је да изађе изван себе
и да уради велика дјела за добро човјечанства. Тесла је визио-
нар и племенити човјек у нашем времену, али и до евентуалног,
могућег краја свијета, па и ван нашег свијета, кроз неки сасвим
други метафизички пут у остварењу људских потреба.
230
Као мото Вашег рукописа „Искра и фаза“, поред осталог,
стоји и Теслин цитат у коме се каже да „морамо ослободити
мисли од ограничења која нам намећу простор и време“.
231
66-67
- Тесла је у Пољској све познатији. Много је оних које ин-
тересирају његов лик и изуми. Фасцинира их то што је Тесла
тврдио да није изумитељ, већ да само открива оно што је већ ту,
али још увијек није препознато. Све је веће поштовањe за тако
великог човјека, генија, поносног Србина и Срба поносних што
имају Теслу.
232
БУКТАЛИ СУ
233
66-67
организује град Гдањск), Екатерини (Дорога жизни, Санкт-Пе-
тербург, Россия, 2011, превод на руски: Лариса Савељева), Шен
(поезија, Мали Немо, Панчево, 2011), Fabula rasa (приче, Мали
Немо, Панчево, 2012), Ekaterini (Istros Books, London, United
Kingdom, 2013, превод на енглески: Will Firth), Техника дисања
(поезија, Повеља, Краљево, 2015), Ауто (роман, Агора, Зрења-
нин, Нови Сад, 2017), Моје друго ти (одабране песме, Контраст
издаваштво, Београд, 2019), Breathing Technique (Zephyre Press,
Massachusetts, USA, 2020, одабране песме, двојезично издање,
превод на енглески: Sibelan Forrester ).
Члан је Српског књижевног друштва. Има статус самостал-
ног уметника. Њене песме, есеји, приче, прикази и преводи могу
се наћи у готово свим домаћим и многим иностраним листови-
ма и часописима за књижевност, као и у великом броју домаћих
и страних антологија.
234
кенд-насеља», награђена на фестивалу «Тргни се! Поезија!» те
штампана у оквиру едиције 12/19 (Трећи Трг, 2019). Сеничић
похађа Докторске научне студије Теорије драмских уметности,
медија и културе (ФДУ), са фокусом на теорију филма и диги-
талну хуманистику. Протеклих година ради као главна уредница
BeforeAfter портала, као део редакције Милица магазина, те на
самосталним пројектима и публикацијама.
235
66-67
„Мирис далеких вода“ КЗ „Васо Пелагић“, Бања Лука,
2006..
„Insomnia“, Кућа лепе књиге САД, Београд, 2006.
„Сјај и одсјај“, Арт-принт, Бања Лука, 2010.
„Свлак“, Музеј Козаре, Приједор, 2012.
„Крадљивица сна“, Музеј Козаре, Приједор, 2014.
„Радости дубок хлад“, КЗ „Васо Пелагић“, Бања Лука, 2015.
„Кратки курс левитације“, „Поетикум“, Краљево, 2020.
(draganakragulj@yahoo.com)
236
покретач књижевних часописа, уредник у великим издавачким
кућама, писац књига за децу, путник, а поред свега веома неза-
висна личност, самосталног става и држања, данас доајен књи-
жевника у неколико удружења писаца. Како сам истиче, поезија
му је основно занимање. Аутор је петнаестак збирки песама
(од Интима до Лепе моћи), одан језику пре свега, подједнако у
римованим песмама као и песмама у прози. Објавио је до сада
више од шездесет књига, међу којима су и лирски записи под
насловом Шум лишћа. Иако у десетој деценији живота још пре-
дано пише и објављује.
237
66-67
ције „20 век“ у којој су „Вечерње новости“ 2004. године објави-
ле 40 дела најпознатијих светских и српских писаца 20. столећа,
у укупном тиражу од око 2.000.000 примерака. Више година био
је главни уредник неготинског часописа „Мокрањац“.
Приредио је неколико књига, од којих је најзначајнија Сер-
биа ― српски народ, српска земља, српска духовност у делима
страних аутора, коауторски рад са Ратомиром Дамјановићем и
Сањом Ћосић, а чланке, приказе, есеје и путописе објављује у
књижевној периодици.
Године 2016. објавио је књигу Светилишта и надалишта:
чудотворна места и свети предмети у веровању Срба.
У Народној библиотеци Србије до сада има 70 каталошких
записа.
238
ником изгнане душе (2019), Полазећи од краја света (2020).
Живи у Београду.
239
66-67
Магдалена Блажевић (1982, Жепча), дипломирала је хр-
ватски и енглески језик и књижевност. Кратке приче су јој
објављене у књижевним часописима и на књижевним портали-
ма: Балкански књижевни гласник, Ријечи, Живот, Ајфелов мост,
Стране, Астронаут итд. Неке од њих преведене су на енглески,
руски и македонски језик. Добитница је неколико награда за
најбољу причу. Објавила збирку прича Светковина (Фрактура,
Контраст, 2020.) Живи и ради у Мостару.
240
Разгледница Бора - поезија, (један од коаутора) (1999.г. –
„Инорог“ Бор);
Прави дан за у рибе – приче (2001.г. - „Handsome Publisher“
Ниш);
Народске песме – поезија (2006.г. – „Имприме“ Ниш)
Како сам певао са овцама - приче (2008.г. - «Имприме» Ниш)
Тринаеста прича – један срећан роман од тринаест несрећ-
них прича (2020.г. – “Пресинг” Младеновац)
241
66-67
Иван Потић (1972, Зајечар), основну школу и гимназију
завршио у Зајечару, студирао Историју уметности на Филозоф-
ском факултету у Београду. Дипломирао 2001. Радио хонорарно
на радију и као новинар, објављивао прозу и поезију, учествовао
у културном животу града као организатор изложби. Писао тек-
стове за каталоге ликовних уметника овог краја. Један од осни-
вача Фестивала алтернативне културе “Залет”. Бави се музиком.
Објављена дела:
Вратоломије, Матица Српска, 2003,
То што је створило човека, ИП Филип Вишњић, 2005,
Још једном о невидљивом, КД Свети Сава 2007,
Нетачни одговори на погрешна питања, ИП Ваша књига
2009,
Вилењаци у живом блату, НКЦ, 2010.
Било би лепо да празнина има облик, библиотека „Његош“,
Књажевац, 2012.
Веселе приче о туговању, Центар за културу града Зајечара,
2013.
Квадрат на црном квадрату, КД Свети Сава, Београд, 2015.
Дневник неутешног космонаута, Студио Знак / Граматик,
Београд, 2016.
Књига прича Причождер, Нишки културни центар, Ниш,
2017.
Одговор ношен ветром (приредио Иван Потић), ЦЕКИТ,
Зајечар, 2017.
Књига поезије: Златни пресек: песме о идеалним пропор-
цијама завршене младости, Студио Знак, Београд 2018.
242
Ана Арп (1985, Београд), до сада објавила две књиге: Три
мита и Јабуке. Од 2011. уређује часопис А . А . А који треба,
такође, посматрати као облик уметничког дела.
243
66-67
Поезија јој је вишеструко награђивана и објављивана у број-
ним часописима у региону.
Прва књига јој је уједно и Прва књига Матице српске 2014.
Зов океана.
244
Бошко Томашевић (1947, Бечеј) песник, романописац,
есејист и књижевни теоретичар. Оснивач је школе суштинског
песништва. студирао је између 1967. и 1972. године општу књи-
жевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету
у Београду где је 1982. и докторирао са радом о картезијанским
основама романа у првом лицу једнине. Између 1976. и 1990.
радио је у новинским центрима за истраживање медија и кому-
никацијâ. После 1990. држао је предавања и бавио се научно-ис-
траживачким радом на универзитетима: Нанси (1990—1996),
Фрајбург (1990, 1994, 2001), Беч (1994, 1995, 1996), Ерланген
(1998), Берлин (2000, 2001), Ахен (2005) и Инзбрук (1998—
2001; 2009). Бави се областима попут: постструктуралистичка
књижевна теорија, онтологија књижевности те однос песништ-
ва и филозофије.
Члан је: Европске академије наука, уметности и књижев-
ности; француског и аустријског ПЕН-а; Француског друштва
писаца и Аустријског савеза писаца.
Поред писања књижевних дела, пре свега поезије, бавио се
и фундаменталном онтологијом. Рад на онтологији књижевног
дела водио га је трагању за прапочецима језика, песништва и
мишљења на начин на који су били дефинисани у предсократ-
ској мисли Хераклита и Парменида. Ова истраживања су, по-
средством Хајдегеровог опуса, утицала и на његову поетику. То-
машевић је објавио своју поетику 2004. године у књизи Битно
песништво: песнички манифести и краће расправе о песништву.
Објавио је преко осамдесет књига и књижевних студија.
245
66-67
Такође објављивао у часописима „Градина“, „Унус Мун-
дус“, „Лимес Плус“, „Буктиња“ итд.
246
CIP - Категоризација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
008(497.11)
COBISS.SR–ID 65253890