Универзитет у Нишу

Факултет спорта и физичког васпитања

Студент:

Физиолошке смернице за физичку активност код особа са

шећерном болешћу (diabetes mellitus)
(Семинарски рад)

Предметни наставник:
Prof. dr sc. med. Драган Радовановић

Децембар, 2018.
 САДРЖАЈ

1. УВОД..................................................................................................................................1
2. Панкреас.............................................................................................................................2
2.1 Инсулин.......................................................................................................................2
2.2 Глукагон......................................................................................................................3
2.3 Соматостатин..............................................................................................................3
2.4 Термини који су важни за разумевање метаболизма угљених хидрата и
деловање хормона:................................................................................................................3
3. Шећерна болест или дијабетес (diabetes mellitus)..........................................................5
3.1 Стадијуми болести.....................................................................................................5
3.2 Класификација............................................................................................................6
3.2.1 Дијабетес тип 1....................................................................................................6
3.2.2 Дијабетес тип 2....................................................................................................6
4. Предмет и проблем............................................................................................................8
4.1 Предмет рада...............................................................................................................8
4.2 Циљ рада.....................................................................................................................8
4.3 Задаци рада.................................................................................................................8
5. Методе рада........................................................................................................................9
5.1 Методе претраживања литературе...........................................................................9
6. Физичка активност и дијабетес......................................................................................10
6.1 Опште мере предострожности приликом вежбања..............................................11
6.2 Преглед пре вежбања...............................................................................................11
6.3 Тип физичке активности..........................................................................................12
6.4 Интензитет................................................................................................................12
6.5 Трајање......................................................................................................................13
6.6 Време вежбања.........................................................................................................13
6.7 Учесталост................................................................................................................13
7. Ефекти физичке активности...........................................................................................14
8. Став код спортиста са дијабетесом................................................................................17
9. Каква је корист од физичке активности........................................................................18
10. Када особе оболеле од дијабетеса не би требало да вежбају...................................19
11. Када треба вежбати......................................................................................................20
12. Како спречити пад глукозе у крви током вежбања..................................................21
13. Шта ако и поред свих мера опреза и регулације, шећер у крви падне испод
нормалног нивоа.....................................................................................................................22
14. ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................23
 1. УВОД

Шећерна болест или дијабетес (лат. diabetes mellitus, грч. διαβήτης) је хронични,
неизлечиви системски поремећај метаболизма, који се карактерише хипергликемијом,
тј. трајно повишеним нивоом глукозе у крви. Дефиниција гласи:
,,Дијабетес је синдром поремећеног метаболизма угљених хидрата, масти и протеина
који је изазван било недостатком секреције инсулина или смањеном осетљивошћу
ткива на инсулин“.1

Постоје два општа типа дијабетеса:

1. Тип I дијабетес, који се још назива и инсулин-зависни (енгл. IDDM)
2. Тип II дијабетес, који се још назива и инсулин-независни (енгл. NIDDM)

У оба типа дијабетеса, метаболизам свих главних храњивих супстрата је поремећен.

Основни утицај недостатка инсулина или инсулинске резистенције на метаболизам
гликозе је спречавање ефикасног преузимања и искоришћавања гликозе од стране
већине ћелија у телу, осим можданих.2

1
(Guyton & Hall, 2008)
2
(Arthur C. GUYTON, M.D. 2003)
 2. Панкреас

,,Панкреас је жлезда са двоструком улогом јер врши спољашњу и унутрашњу

секрецију. Егзокрини панкреас (спољашња секреција) лучи панкреасни сок, који
учествује у варењу хране, у дванаестопалачно црево. Ендокрини панкреас који чине
Лангерхансова острвца лучи три хормона: инсулин (бета ћелије), глукагон (алфа
ћелије) и соматостатин (делта ћелије).”3

2.1 Инсулин

,,Инсулин луче бета ћелије, а има улогу у метаболизму све три групе хранљивих
материја. Инсулин смањује ниво гликемије, убрзава гликогенезу, убрзава транспорт
глукозе у масне ћелије и убрзава липогенезу, убрзава транспорт аминокиселина у
ћелије и синтезу протеина.

Инсулин делује на метаболизам угљених хидрата тако што омогућавају искоришћавање

глукозе за метаболичке процесе од стране ћелија. Он регулише нормални ниво глукозе
у крви. Нормална концентрација глукозе у крви је 3,6-6,1mmol∙L -1. Инсулин тренутни
вишак апсорбоване глукозе депонује у јетри и мишићима у облику гликогена. Лучење
инсулина је регулисано нивоом глукозе у крви. Код пораста нивоа глукозе панкреас
појачава лучење инсулина којизатим снижава гликемију (ниво глукозе у крви). Кад се
ниво глукозе снизи смањује се и лучење инсулина. Овај регулаторни механизам се
остварује по типу негативне повртне везе. Хормон раста, адреналин, тироксин и
симпатички део аутономног нервног система (симпатикус) делују супротно од
инсулина, и узрокују пораст нивоа глукозе у крви. Адреналин и симпатикус доводе до
ослобађање глукозе из гликогена. Ако се смањи количина инсулина у организму
настаје шећерна болест (diabetes mellitus) коју карактеришу повећани ниво глукозе у
крви, налаз шећера у мокраћи, повећано излучавање мокраће итд.

На метаболизам масти инсулин делује тако што убрзаба транспорт глукозе у масне
ћелије и стварање масти. Када нема инсулина долази до ослобађања масних киселина
које улазе у плазму као слободне масне киселине. На метаболизам беланчевина
3
(Радовановић, 2015)
инсулин делује повећавањем активног транспорта амино киселина у ћелији и
повећањем синтезе протеина.”4

2.2 Глукагон

Глукагон је полипептидни хормон кога луче α ћелије ендокриног дела панкреаса.

Основно дејство овог хормона је повећање концентрације глукозе у крви
(хипергликемисјско дејство). Глукагон је по томе хормон супротног дејства
(антагониста) инсулину. Он изизазива још и разградњу масти (липолтички ефекат) и
повећање концентрације слободних масних киселина у крви.

2.3 Соматостатин

Соматостатин је хормон који многа различита ткива производе, али првенствено у

нервниом и дигестивном систему. Примарна функција соматостатина је да спречи
производњу других хормона и заустави неприродну брзу репродукцију ћелија - као што
су оне које се могу јавити у туморима. Хормон такође делује као неуротрансмитер и
има улогу у гастроинтестиналном тракту.

2.4 Термини који су важни за разумевање метаболизма угљених хидрата и

деловање хормона:

,,Гликолиза – разградња глукозе

Гликогенеза – синтеза гликогена из глукозе у ћелијама скелетних мишића и јетре. Овим
процесом се олакшава складиштање глукозе и помаже одржавање нивоа глукозе у крви
у границама нормалних вредности.
Гликогенолиза – разградња гликогена до глукозе, супротан процес од гликогенезе.
Гликонеогенеза – стварање глукозе из неугљенохидратних молекула глицерола,
аминокиселина или лактата.
Липогенеза – синтеза триглицерида ради складиштења у масним депоима.
Липолиза – разградња триглицерида на глицерол и масне киселине.” 5

4
(Радовановић, 2015)
5
(Радовановић, 2015)
 3. Шећерна болест или дијабетес (diabetes mellitus)

Шећерна болест или дијабетес (лат. diabetes mellitus, грч. διαβήτης) је хронични,

неизлечиви системски поремећај метаболизма,који се карактерише хипергликемијом,
тј. трајно повишеним нивоом глукозе у крви. Углавном је условљен наследним
факторима, а настаје због смањене секреције или смањеног биолошког
дејства хормона инсулина, односно у комбинацији ова два фактора. Тај недостатак
омета размену угљених хидрата, масти и беланчевина у организму (што се испољава
типичним тегобама), а након дужег времена утиче и на структуру и функцију крвних
судова, живаца и других виталних органа и органских система.

Дијабетес се данас убраја међу најчешћа ендокринолошка обољења, са преваленцом у

сталном порасту (нарочито у развијеним земљама света). То је последица модерног
стила живота и повећања броја спољашњих етиолошких чинилаца, међу којима се
посебно издваја гојазност. Шећерна болест се најчешће јавља у старијем животном
добу као последица општих дегенеративних и склеротичних промена у организму (која
захватају и панкреас), а код младих особа може настати услед генетичких поремећаја
или оштећења панкреаса код одређених заразних обољења.

3.1 Стадијуми болести

Према свом току примарни идиопатски дијабетес се може поделити у четири стадијума:
потенцијални дијабетес или предијабетес је стање у коме постоји благи поремећај
метаболизма угљених хидрата, али се он тешко може открити стандардним
биохемијским методама (карактерише га нормална гликемија и нормалан тест
оптерећења);
латентни или стресни дијабетес је други стадијум у еволуцији шећерне болести, који се
може открити и доказати само под утицајем стреса;
хемијски или асимптоматски дијабетес се одликује нормалним или благо повишеним
нивоом глукозе у крви на празан стомак, док се након узимања хране јавља изразита
хипергликемија;
манифестни дијабетес је завршни стадијум болести, где се хипергликемија може
нормализовати само уношењем инсулина или применом других терапијских метода. По
неким ауторима манифестни облик болести се јавља када укупна маса бета-ћелија
падне на око 30% од нормалних вредности.

3.2 Класификација

За разлику од старих класификација које су биле базиране на примењеној терапији

(инсулин-зависни и инсулин-независни дијабетес) нова класификација више указује на
етиопатогенезу болести. Шећерна болест се на основу узрока и клиничких
манифестација класификује на дијабетес тип 1 и тип 2.

3.2.1 Дијабетес тип 1

Најчешће се јавља код млађих особа (испод тридесете године живота), и то углавном у
време пубертета. У основи овог обољења налази се аутоимуни процес, који уништава
бета-ћелије панкреаса, тако да се јавља одсуство инсулина у циркулацији и
хипергликемија. С обзиром да је за преживљавање оболелих неопходно доживотно
узимање инсулина, овај тип дијабетеса се назива и инсулин-зависни. Такође су у
употреби синоними јувенилни и младалачки дијабетес.

3.2.2 Дијабетес тип 2

Јавља се у средњем добу, после 30. године живота и директно је везан за начин живота
и исхрану. Физичка активност повећава осетљивост ћелија организма на инсулин,
поправљају се инсулинска резистенција и хиперинсулинемија. Самим тим се поправља
метаболизам глукозе, па и не долази до стварања и нагомилавања масног ткива.
Физичком активношћу контролише се телесна маса. Губитак на тежини повећава
контролу нивоа глукозе у крви, а то је кључни фактор у спречавању компликација
дијабетеса!

Приступ двема врстама болесника такође је различит

Док нам је код дијабетеса типа 1 сасвим јасно како требамо одржавати, по могућности
у свако доба дана, нормалне вредности шећера у крви, код дијабетеса типа 2 то је
генерална препорука, која није тако судбоносна. Одржавање нормалног нивоа шећера у
крви дијабетичара типа 1 сигурна је заштита од касних компликација шећерне болести,
док код дијабетичара типа 2 то није тако сигурно (код њих се компликације могу
развити упркос добро одржаваном шећеру у крви). Компликације, које настају након
више година, уочавају се пре свега на крвним судовима (мозга, срца, очију,
екстремитета) и нервима (неуропатије и гангрене).

1. Diabetes Mellitus Тип 1 и Тип 2

 4. Предмет и проблем

4.1 Предмет рада

Предмет рада су физиолошке смернице за физичку активност код особа са шећерном

болешћу.

4.2 Циљ рада

Циљ рада је анализа свих физиолошких аспеката које је неопходно познавати при
планирању и одређивању смерница за физичку активнос код особа са шећерном
болешћу.

4.3 Задаци рада

Анализирати улогу физиче активности у лечењу шећерне болести;

Анализирати ефекте различитих врсти физичке активности у терапији шећерне
болести;
Дати предлоге и смернице за физичку активност код особа са шећерном болешћу.
 5. Методе рада

У истраживању су примењене следеће методе: дескриптивни метод, метод

систематизације, метод анализе и метод компарације.

5.1 Методе претраживања литературе

За претраживање литературе коришћене су индексне базе Google Scholar, Google.rs.

Претраживане су енциклопедије из обласнти медицине и физиологије.

Кључне речи и терминолошке одреднице у претраживању биле су: diabetes mellitus and
ehercise, diabetes mellitus and training, затим физичка активност и дијабетес…
 6. Физичка активност и дијабетес

Физичка активност делује тако да снижава ниво шећера у крви, смањује потребу за
инсулином, повољно делује на срце и крвне судове и доприноси одржавању и контроли
телесне тежине. Такође доприноси јачању коштано-зглобног и мишићног система и
ослобађању од свакодневног стреса.

Одабир физичке активности зависи од здравственог стања и физичке способности, о

чему се треба договорити са својим лекаром. То може бити шетња, лагано трчање,
вожња бицикла, пливање, организоване вежбе у теретани, плес и тд. Препоруке су да се
физичка активност спроводи у трајању од 30 минута бар 5 дана у недељи.

Уколико сте дуже времена били неактивни у вођење активности дозирати постепено од
неколико минута дневно па до пола сата које треба даље одржавати.
Не треба себе довести у опасност, зато се препоручује провера шећера у крви пре и
после вежби, уколико се иде на дужу физичку активност имати поред себе ужину у
случају хипогликемија (форсирани мишићни рад снижава ниво шећера у крви). За
време физичке активности носити удобну одећу, а посебно обућу да не би дошло до
модрица или жуљева на стопалима.

Физичка активност користи свим особама, како оболелима од дијабетеса, тако и

здравим. Чак и особе са дуготрајним дијабетесом или компликацијама услед ове
болести могу да имају користи од вежбања.

У случају дијабетичара, вежбање побољшава кардиоваскуларно стање пацијента и

помаже код губљења тежине, снижава крвни притисак, побољшава липидне профиле, у
неким случајевима побољшава контролу шећера у крви и води бољем свеукупном
стању организма.
 6.1 Опште мере предострожности приликом вежбања

Када се започиње програм вежбања од изузетног је значаја избалансирати ентузијазам и

здрав разум. Ове мере предострожности охрабрују пацијенте да буду безбедни и
обезбеђују продуктивност вежбања: носите одговарајућу, заштитну обућу; како би се
спречила дехидрација, која може да поремети нивое шећера у крви, пре, за време и
након вежбања уносите довољно течности.

Дијабетичари који користе инсулин треба и да:

Пре, за време и након вежбања провере нивое шећера у крви како би утврдили типичну
реакцију организма на физичку активност. Ако је ниво шећера у крви пре вежбања 250
мг/дЛ (13.9 ммол/Л) или виши, вежбање треба одложити све док ниво није под
контролом.
Размотрите смањење дозе инсулина за око 30 посто током вежбања.
Место инсулинске инекције треба да буде даље од мишића (на пример, ако трчите
избегавајте ноге)
Увек имајте при руци брзо апсорбујуће угљене хидрате (глукозне таблете, бомбоне или
сок).
15 до 30 минута пре вежбања поједите ужину, као и сваких 30 минута током вежбања.
Конзумирајте угљене хидрате који се споро апсорбују (сушено воће, комаде воћа,
комаде граноле или микс за спортисте) непосредно након вежбања. То ће спречити пад
шећера у крви након вежбања.

6.2 Преглед пре вежбања

Особе са дијабетесом које желе да почну програм вежбања најпре треба да консултују
свог лекара. Особама старијим од 35 година и особама оболелим од дијабетеса више од
10 година потребан је преглед пре започињања вежбања, као и контролисан тест стреса
приликом вежбања.
 6.3 Тип физичке активности

Благе аеробне вежбе које појачавају пулс током одређеног временског периода често су
најбољи избор вежби за дијабетичаре. Примери аеробних вежби су шетња, бициклизам,
пливање или веслање. Дијабетичари са добро контролисаним нивоима шећера у крви и
без компликација обично могу да се баве свим спортовима.

Одаберите физичку активност у којој уживате и коју можете лако да спроводите, што
ће Вас учинити више мотивисаним и због чега ћете се дуже придржавати програма.
Особама навиклим на неактиван начин живота започињање вежбања и истрајавање
могу да буду тешки. Разговарајте са својим лекаром о свим препрекама за бављење
спортом; он или она ће пронаћи решење.

Особама са компликацијама на очима услед дијабетеса (пролиферативном

ретинопатијом) саветује се да избегавају активности снажног учинка и напорно
подизање тегова, јер то може да доведе до пораста крвног притиска и доведе до
крварења у очима.

Особама са неуролошким компликацијама (периферна неуропатија) обично се саветује

избегавање напорних физичких активности као што је трчање, које може да доведе до
појаве улкуса на стопалима и прелома услед стреса, иако то зависи од тежине нервног
оштећења.

6.4 Интензитет

Вежбање не мора да буде интензивно да би имало позитиван учинак. Особе које желе
да повећају интензитет вежбања то треба да учине постепено и треба да одустану од
тога ако примете забрињавајуће симптоме као што су непријатност у грудима и
мучнина.

6.5 Трајање
Разумно вежбање се састоји од 10 минута истезања и загревања праћено са 20 минута
благог аеробног вежбања. Коначно, моћићете да вежбате више од 30 минута одједном.
Трајање вежбања треба повећавати постепено.

6.6 Време вежбања

Особе које узимају инсулин треба да покушају да вежбају у исто време сваког дана. То
може да помогне у одржавању предвиђених нивоа шећера у крви.

6.7 Учесталост

Да би пацијенти оболели од дијабетеса имали користи од вежбања, оно треба да буде

редовно и дугорочно планирано. Пацијенти треба да вежбају 30 минута дневно, готово
сваког дана у недељи.
 7. Ефекти физичке активности

Лечење ДМ је скуп сложених медикаментних и немедикаментних терапијских

поступака. Терапијски приступ је индивидуалан, комплексан и доживотан. Циљеви
терапије су корекција метаболичких поремећаја и свих ризика који су значајни за развој
хроничних комликација и остварење осећаја пуног здравља и доброг
психофизичкосоцијалног стања. Немедикаментно лечење подразумева дијетотерапију и
редовну, планирану и организовану физичку активност. Терапија физичком
активношћу треба да обезбеди адекватно и равномерно коришћење енергетских
материја, оптимални раст и развој и физичку спремност. Оснивач савремене
дијабетологије, (Elliot Joslin), је још 1935. године истакао значај физичке активности,
као саставног дела лечења дијабетских болесника: ,,Физичка активност утиче на
снижење шећера у крви дијабетичара код којиг постоји адекватно снабдевање
инсулином ендогеног или егзогеног порекла. Овај ефекат је толико јасан и користан да
физичка активност, заједно са дијетом и инсулином, дефинитивно има значајно место у
свакоднебном лечењу ДМ“.

Транспорт глукозе у скелетне мишиће је капацитетно ограничен процес инсулин

сенситивним глукозним транспортером и може бити подстакнут на два, међусобно
различита и одвојена начина: инсулинском симулацијом и мишићном контракцијом.
Скелетни мишићи су најосетљивији на инсулином стимуланс метаболизам глукозе.
Поремећај транспорта глукозе у скелетним мишићима узрокује поремећај ,,преузимања
глукозе“ читавог организма.

Редовна, планирана и организована физичка активност има вишеструке корисне ефекте:

појачава снагу срчаног мишића и оксигенацију ткива, повећава локалну циркулацију,
побољшава однос липопротеинских функција у крви стимулацијом активности
липопротеинске липазе (смањује укупан и LDL холестерол и триглицириде,
постпрандијалну липемију, а повећава HDL холестерол), повећава инсулином
посредовано коришћење глукозе у периферним ткивима, и појачава анаболни учинак
инсулина на скелетне мишиће. Вежбе издржљивости појачавају инсулином
посредовано коришћење глукозе, а редовним вежбањем овај ефекат се одржава и у
интервалима између редовних тренинга. Вежбе снаге доминантно утичу на пораст
инсулинске сензитиности, односно на смањење инсулинске резистенције ткива.

Редовним, комбинованим тренинзима снаге и издржљивости, у здравих особа расте

концентрација глукозног транспортера у мишићима, активност мишићне гликогне
синтазе, атипичне протеин киназе (С, 5'-АМР-ом) активиране мишићне протеин киназе,
повећава се експресија инсулин сигнализирајућих молекула; збирни ефекат је повећање
инсулинске сензитивности мишића.

Физичка активност испољава ефекте у дејству инсулина и ван мишићног ткива:

смањује се хепатична гликонеогенеза и повећава инсулином посредовано преузимање
и коришћење глукозе у субкутаном и висцералном масном ткиву.

Код деце, моторна активност је потреба једнака потреби за храном и ваздухом; редовна
спортска активност важна је за уредан психомоторни социоемотивни развој; развија
снагу, издржљивост, флексибилност и еластичност мишића, јача самопоуздање, а
смањује аксиозност и депресију. Код оболних ДМ, овај позитивни ефекти још више
добијају на значају. Добра метаболичка контрола болести постиже се мањим дневним
дозама инсулина. Адаптација на редовну физичку активност деце са ДМ-ом дозвољава
релативно безбедан већи енергетски унос, што је пре правило него изузетак у
педијатријској популацији, а без опасности од токсичног ефекта хипергликемије. Код
одраслих, природни пораст плазматске конентрације инсулина и инсулинске
резистенције током старења, може бити ублажен физички активним стилом живота. У
прилагођавању организма на мишићни рад централну улогу игра аутономни
неуроендокрини вегетативни систем: најважнији ефекат огледа се у смањењу нивоа
плазматског инсулина, активацији симпатичке нервне активности и контраинсуларних
регулаторних хормона.

Здраве особе енергију за мишићни рад обезбеђују ослобађањем енергетских депоа

(гликоген, глукоза, триглицериди, слободне масне киселине) у јетри, мишићима и
масном ткиву. На почетки мишићног рада, енергија се добија у процесу гликогенолизе
у јетри; дуже трајање умерене мишићне активности стимулише гликонеогенезу. ,,Избор
горива“ за мипшићни рад условљен је расположивим супстратом за оксидацију. Особе
са ДМ-ом немају аутономну прилагодљивост инсулинемије на мишићну активност с
обзиром да се инсулин ослобађа из депоа егзогено датог инсулина из поткожног ткива,
а не из јетре. У току мишићне активности организам дијабетских болесника плови
између хипоинсулинемије и хиперинсулинизације. Појачана локална циркулација у
мишићима, кожи и поткожном ткиву, погоршава и убрзава апсорпцију инсулина са
места давања; истовремено повећано преузимање глукозе у мишићима (посредованог
инсулином и самом мишићном контракцијом) и инхибирана хепатична продукција
глукозе, може бити узрок озбиљне хипогликемије. С друге стране, физичка активност у
условима недовољне инсулинизације стимуише снажан симпатички одговор и
активирање контраинсуларних регулаторних хормона. У недостатку инсулина, мишићи
не могу преузети гликозу из крви и користити је као енергетски извор; да би радили,
мишићима је неопходна енергија, па настаје парадоксална ситуација-пораст
концентрације глукозе у крви, а мишићи остају ,,гладни“; компензаторно, глукоза се
отпушта из јетре, што превазилази капацитет његовог преузимања у мишићима;
последица је хипергликемија. Енергија за мишићни рад се сада добија из алтернативних
извора: и слободних масних киселина триглицерида из масног ткива, мишићним
метаболизмом у правцу лактата, повећава се оксидација масних киселина и синтеза
кетонских тела. Физичка активност у условима лоше метаболичке контроле води у
метаболички дизбаланс, кетозу и ацидозу. Обе патофизиолошке механизме треба
познавати како би се искористили позитивни ефекти физичке активности као
немедикаментног терапијског средства и избегле компликације. ДМ није
контраиндикација за активно бављење спортом, па ни за такве психофизичке напоре
као што су светско првенствно или олимпијске игре, ако се предузму све мере
предострожности и испуни основни предуслов: добра метаболитичка контрола. Бројни
олимпијски и светски спортски правци су дијабетесни болесници од раног дечијег
доба. Ово потврђује значај мултидисциплинираног терапијског приступа, едукације и
самоконтрабилне болести.6

6
(Lalić, 2002)
 8. Став код спортиста са дијабетесом

Код детета и младе особе (који углавном обољевају од дијабетеса типа 1) спорт је жеља
и унутрашња потреба. Осим тога, код младих људи јавља се и жеља да се
професионално баве спортом. Ту жељу подупире и сазнање да су неки спортисти
дијабетичари учествовали на олимпијским играма, освајали медаље и примали
ињекције инсулина (нпр. Гаррy Халлу Јр. на олимпијским играма у Сиднеју 2000.
освојио је злато у елитној пливачкој дисциплини 50 м слободно и злато у штафети
4x100м слободно).

Иако је физичка активност важнија као превентивни облик заштите од појаве

дијабетеса и особе које већ болују од те болести оба типа имају вишеструке користи од
активности. Покушаћемо да набројимо користи од физичке активности које могу имати
особе са дијабетесом, као и случајеве кад спортисти, рекреативци или професионалци,
оболе од дијабетеса, а желе наставити своју активност.
 9. Каква је корист од физичке активности

Физичка активност повећава осетљивост ћелија организма на инсулин тако да ћелије

ткива повећавају своју способност везивања инсулина (омогућено је "отварање врата")
па особа с дијабетесом која вежба може повећати унос глукозе (хране) код исте
концентрације инсулина, или пак постепено смањити дозе инсулина или оралног
антидијабетика.

Физичком активношћу контролише се телесна маса. Губитак на тежини код особа с

дијабетесом типа 2 повећава контролу нивоа глукозе у крви. Много оболелих, када
почну са програмом вежбања, пажљивије контролишу исхрану и пажљивије прате ниво
шећера (глукозе) у крви.

Контрола глукозе је кључни фактор у спречавању компликација дијабетеса!

На студији у коју је било укључено око 14 000 особа с дијабетесом уочено је, да су они
који су контролисали шећер у крви 4 или више пута дневно, имали и 50 - 70% мање
компликација од оних који то нису.

Кардиоваскуларни фактори ризика који у комбинацији са дијабетесом доводе до

атеросклеротске болести срца и крвних судова, смањује ниво серумских липида,
смањује стрес. Физичка активност смањује ове факторе ризика

Вежбање има велики психолошки учинак. Успостављање контроле над шећерном

болешћу рефлектује се и на друга подручја живота. Повећава се самопоуздање, мања је
зависност о лековима - контрола над својом болешћу је заправо контрола над једним
важним делом свакодневног живота.
 10.Када особе оболеле од дијабетеса не би требало да вежбају

Највећи разлог против су последице дијабетеса.

Потребно је узети у обзир постојање периферне неуропатије и микроангиопатије
(оштећења живаца и крвних судова на удовима која у завршници узрокују дијабетично
стопало).

Вежбање би у том случају могло погоршати стање дијабетичног стопала па физичку

активност по правилу треба избегавати док се стање не санира.

Уколико је због болести смањена сензитивна функција треба избегавати активности

код којих долази до снажног контакта стопала са тлом, а то су скакање и трчање - треба
практиковати пливање или вожњу бицикла.

Потребно је свакодневно прегледати стопала, држати их добро намазанима да се кожа

не таре о обућу, носити обућу која је одговарајуће величине, носити чарапе које не
узрокују жуљеве и сваку озледу коже стопала одмах почети третирати.

Особе које имају дијабетичку ретинопатију (оштећење крвних судова у унутрашњости

ока), треба да избегавају активности које подижу систолни притисак изнад 180 мм Хг, а
у ту категорију спадају дизање тегова и вежбе код којих долази до краткотрајног, али
снажног напрезања мускулатуре (склекови, трбушњаци, вратило).

Роњење треба избегавати јер повишени притисак воде делује на већ оштећену
мрежњачу ока (ретину - ретинопатија)

На крају најважнија напомена: ако се глукоза у крви не контролише редовно, прописно

и добро - треба избегавати физичке активности.
 11.Када треба вежбати

Јутро је најбоље време за вежбање јер је дневни ритам лучења неких других хормона,
који су у садејству са инсулином, такав, да је јутро најпогодније, а вече најлошије
време дана за вежбање.

Када контролисати ниво шећера у крви у односу на вежбање?

Глукозу у крви треба контролисати и пре и после физичке активности. Уколико је та

активност дуготрајна или јаког интензитета, требало би је мерити и током саме
активности.
 12.Како спречити пад глукозе у крви током вежбања

Мерити глукозу у крви пре вежбања:

Вредност мања од 7.2 mоl/l: тада треба узети око 120 kcal угљених хидрата за сваких
30-45 мин лаганог до умереног вежбања и око 180 kcal пре напорног вежбања. (Један
воћни јогурт има отприлике 60kcal, 2 кришке белог хлеба имају отприлике 60kcal, а на
различитим спортским напитцима пишу њихове енргетске вредности).

Вредност између 7.2 и 10 mоl/l: тада треба узети 60 kcal угљених хидрата пре лаганог
до умереног вежбања и око 120 kcal пре напорног вежбања.

Бредности више од 10mol/l не захтевају узимање додатних угљенух хидрата пре

лаганог до умереног вежбања и до 30 мин напорног вежбања, а дуже напорно вежбање
захтева друго мерење током вежбања и узимање угљених хидрата у складу са
смерницама које су горе наведене за вредности изнад 14 mol/l препоручује се одлагање
вежбања јер би присуство контрарегуларних хормона могло узроковати раст шећера у
крви и кетона током вежбања.

За активност која траје неколико сати (маратони, дуге вожње бициклом):

Дозе инсулина би се требале смањити за 20-50%.
Суплимирана исхрана у виду 60 kcal угљених хидрата које треба узети сваких 30-45
мин.

Мерити глукозу у крви током активности!

Пре евентуалног такмичења добро би било на тренингу симулирати услове сличне

активности (трајање, напор) да би се видело како се крећу вредности глукозе у крви.
 13.Шта ако и поред свих мера опреза и регулације, шећер у крви
падне испод нормалног нивоа

Уколико уочите знаке пада шећера у крви треба прекинути активност и надокнадити
шећер. За почетак довољни су једноставни шећери (бомбоне, сок, декстроза) на шта
треба надовезати сложене угљене хидрате за дужи учинак (енергетски гел, обична
тестенина, интегрални хлеб).

Препознавањем позитивне повезаности спорта, физичке активности и здравља, Светска

здравствена организација донела је 2004. године документ о Глобалној стратегији
здраве исхране, физичке активности и здравља и Резолуцију о промовисању здравља и
здравог стила живота (Глобал Стратегy он Диет, Пхyсицал Ацтивитy анд Хеалтх анд а
Ресолутион Хеалтх Промотион анд Хеалтхy лифестyлес). Оба документа наглашавају
важност стицања навика редовних физичких активности већ у дечијој доби.
 14. ЗАКЉУЧАК

Прва и основна напомена је да почетак бављења спортом или другим обликом физичке
активности, треба учинити у консултацији са лекаром који прати вас и вашу болест .

Требате имати увид у властито стање шећера у крви пре оброка и пре спавања као и у
гликолизирани хемоглобин, који је показатељ стања шећера унатраг месец дана.

Треба потражити било какве знаке микроангиопатије или неуропатије. Проверити

стање мрежњаче, урин, уреу и креатинин, како би се уочио почетак дијабетесне
нефропатије.

Требало би урадити ЕКГ у напору ( ергометрија) у случају ако је особа старија од 40

година и ако болује од дијабетеса више од 25 година или има један или више фактора
ризика за атеросклеротску болест срца.

Након тога лекар ће вам помоћи да уђете у ритам вежбања, исхране и терапије
дијабетеса.
 Литература

Almeda S., Riddell M., & Cafarreli E., Motor unit firing rate and nerve conduction velocity in
type 1 diabetes in response to a fatigue protocol. Medicine and Science in Sports Exercise, 37,
2005. 108-111

Baraldi E., Monciotti C., & Filipponw M., Gas exchange during exercise in diabetic children.
Pediater Pulmonology, 1992. 155-160

Bradley Z., Allison R., Lacy B., & Wasserman D., Internacion of exercise, insulin, and
hipoglycaemic insulin clamps, American Journal of Physiology, 1997. 530-542

Guyton A.C. & Hall J.E., Медицинска физиологија, превод XI издања "Савремена
администрација", Београд, 2003.

Перић З, Антић С., Дијабетесна неуропатија. II допуњено и измењено изд., Просвета,

Медицински факултет, Ниш, 2006.

Лалић Н., Дијабетес и физичка активност, Медицински факултет, Београд, 2002.

Радовановић Д., Физиологија, за студенте Факултета спорта и физичког васпитања,

Факултет спорат и физичког васпитања Универзитета у Нишу, Чарнојевића 10а, Ниш,
2015. 148-150

Ruderman N., Diabetes Care, Faseb Journal, 1992. 1787-1793

https://sh.wikipedia.org/wiki/Dijabetes

http://zdravlje.eu/wp-content/uploads/2015/11/Diabetes-mellitus-tip-I-i-II.jpg