Specijalistički kurs : SERVISER PC RAČUNARA

ODRŽAVANJE RAČUNARSKIH
SISTEMA

Autor :
Zoran Pakledinac, dipl.ing
SADRŽAJ :

1. UOPŠTENO O ODRŽAVANJU......................................................................................................4
2. PREVENTIVNO ODRŽAVANJE...................................................................................................7
2.1. Snižavanje radne temperature....................................................................................................7
2.1.1. Hlađenje računara pomoću hladnjaka i ventilatora.............................................................8
2.1.2. Toplotni senzori i njihovo prećenje...................................................................................10
2.1.3. Termički šok i uključivanje računara................................................................................11
2.2. Čišćenje računara.....................................................................................................................12
2.3. Zaštita od nepravilnosti u napajanju.........................................................................................15
2.4. Štetan uticaj megnetnih polja i statički elektricitet..................................................................17
2.5. Zaštita i backup podataka.........................................................................................................19
2.5.1. Uređaji i mediji za backup ................................................................................................19
2.5.2. Planiranje i organizovanje backupa...................................................................................21
2.6. Preventivno održavanje čvrstog diska......................................................................................22
3. KOREKTIVNO ODRŽAVANJE..................................................................................................24
3.1. Dijagnostika problema i kvarova.............................................................................................24
3.1.1. POST procedura................................................................................................................25
3.1.2. Dijagnostički softver Windows-a .....................................................................................28
3.1.3. Dijagnostički hardver (uređaji).........................................................................................30
3.2. Alat za održavanje....................................................................................................................32
3.3. Mere opreza..............................................................................................................................33
4. PROCEDURA SKLAPANJA I RASKLAPANJA RAČUNARA..................................................34
4.1. Zamena komponenti računara..................................................................................................36
4.1.1. Zamena procesora..............................................................................................................36
4.1.2. Instalacija diskova.............................................................................................................38
4.1.3. Instalacija kartica...............................................................................................................40
4.2. Mere opreza..............................................................................................................................42
4.3. Dokumentacija..........................................................................................................................43
5. HARD DISK : Održavanje i otklanjanje problema.........................................................................44
5.1. Zaštita hard diska......................................................................................................................44
5.2. Zaštita podataka........................................................................................................................44
5.2.1. Izrada rezervnih kopija sistemskih datoteka.....................................................................44
5.2.2. Izrada rezervnih kopija korisničkih podataka...................................................................45
5.2.3. Pripremanje hitnog podizanja sistema u Windowsu 9x....................................................45
5.2.4. Pripremanje i hitno podizanje sistema u verzijama Windowsa zasnovanim na NT.........46
5.3. Oživljavanje neispravnih diskova ...........................................................................................47
5.4. Program FDISK........................................................................................................................48
5.5. Formatiranje diska....................................................................................................................54
5.5.1. Komanda FORMAT..........................................................................................................54
5.5.2. Formatiranje iz okvira za dijalog My Computer...............................................................54
5.5.3. Podela diska i formatiranje tokom instalacije Windowsa.................................................55
5.5.4. Podela na particije i formatiranje alatkom Disk Management..........................................56
6. SOFTVERRSKA REŠENJA ZA UPRAVLJANJE HARDVEROM.............................................58
6.1. Tehnologija Plug and Play.......................................................................................................58
6.2. Instaliranje novog hardvera u Windowsu................................................................................58
6.2.1. Potpisani upravljački programi.........................................................................................59
2
 6.2.2. Instalacija i ažuriranje upravljačkog programa.................................................................60
6.2.3. Rešavanje problema sa uređajima pomoću Device Managera..........................................63
6.2.4. Ručna promena resursa koji se dodeljuju uređaju.............................................................63
6.2.5. Uklanjanje upravljačkog programa...................................................................................65
6.2.6. Onemogućavanje rada uređaja :........................................................................................65
7. NAJČEŠĆI PROBLEMI U RADU RAČUNARA I NJIHOVA REŠENJA...................................66
7.1. Računar neće da počne sa radom.............................................................................................66
7.2. Računar se zamrzava................................................................................................................66
7.3. Problemi sa hard diskom..........................................................................................................67
7.4. Nov hardver ne radi ili kvari postojeći sistem..........................................................................67
8. SKENER : Održavanje i otklanjanje kvarova.................................................................................68
9. LASERSKI ŠTAMPAČ : Održavanje i otklanjanje kvarova..........................................................70

3
 1. UOPŠTENO O ODRŽAVANJU

Tehničko održavanje nekog sistema, pa i računarskog sistema, čini skup aktivnosti i

postupaka sa ciljem sprečavanja njegovog otkaza ili zastoja u radu, kao i njegovo vraćanje iz
stanja "u otkazu", u stanje "u radu", i to u što kraćem vremenskom periodu . Cilj je da se
troškovi održavanja i troškovi nastali zbog otkaza svedu na minimum, i da se obezbedi sigurnost i
trajnost podataka koji se nalaze u računaru.
Održavanje računarskog sistema je funkcija, koja obuhvata sve postupke koje je neophodno
sprovesti da bi on što duže bio u stanju ispravnosti, i da bi imao neophodan nivo raspoloživosti,
pouzdanosti a samim tim i ekonomičnosti. Iz toga zaključujemo da kvalitetno održavanje značajno
utiče na efikasnost poslovanja preduzeća.
Održavanje tehničkog sistema možemo posmatrati kao skup većeg broja segmenata, koji
zajedničkim dejstvom obezbeđuju održavanje tehničkog sistema, u skladu sa postavljenim
zahtevima i kriterijumima, a to su:
Pouzdanost tehničkog sistema predstavlja verovatnoću ispravnog rada sistema i jedan je od
najvažnijih činilaca ukupne sigurnosti funkcionisanja (biti što duže u radu u projektovanom
vremenu i projektovanim uslovima okoline).
Raspoloživost tehničkog sistema je verovatnoća da će tehnički sistem uspešno stupiti u rad u
projektovanom vremenu i projektovanim uslovima okoline. Što podrazumeva startovanje računara i
periferijalnih uređaja, kao i podizanje operativnog sistema i aplikativnog softvera neophodnog za
rad.
Tehnologija održavanja definiše način izvođenja postupaka održavanja (ko izvodi, kada
izvodi, sa kojim alatom i priborom, sa kojim rezervnim delovima i materijalima, sa kojim
energetskim resursima itd.). To se odnosi na sve predviđene postupke održavanja, kao što su:
♦ osnovno održavanje od strane rukovaoca,
♦ preventivni periodični pregledi (kako hardverski tako i softverski) bez posebnih
instrumenata
♦ elektrotehnička i softverska dijagnostika
♦ traženje i otklanjanje slabih mesta
♦ popravka istrošenih delova (Optički uređaji, hard diskovi, monitori, štampači,
napajanja, ventilatori, konektori i kablovi, periferije)
♦ preventivne periodične opravke

Tehnologija održavanja zavisi od osobina sistema koji se održava, ali i od uslova pod kojima se
sprovodi, ekonomskih činioca, potrebe gotovosti tog tehničkog sistema i dr. Ona se ustvari bavi
postupcima održavanja i načinima njihovog sprovođenja.
Pošto računare čini njihov hardver i softver, često se podela poslova njihovog održavanje vrši
po toj analogiji. Održavanje hardvera se vrši uz pomoć standarnih alata kao što su ( odvijači,
lemilica, digitalni ili analogni mutlimetar instrumenti, pincete, kabel testeri, specijalna klešta za
spajanje konektora i za vađenje čipova, osciloskopi, četkice, lampe i dr.) , dok se održavanje
softvera vrši uz pomoć specijalizovanih namenskih programa ili paketa programa za održavanje.
Ova dva tipa održavanja se međusobno prepliću i nerazdvojni su jer je za njihovo izvođenje
potrebno vrlo dobro poznavanje kako hardvera tako i onog drugog softverskog-programskog dela
(poznavanje operativnih sistema, programskih jezika, korisničkih programskih paketa i aplikacija,
softverskih zaštita i dr.) Zbog ubrzanog razvoja PC računara i stalnog uvođenja novih i sve
komplikovanijih standarda koje oni podržavaju, neophodno je permanentno usavršavanje kadra koji
vrši održavanje, kao i modernizacija i uvođenje novih tehnika održavanja.

4
 Koncepcija održavanja definiše vremenski trenutak kada treba izvesti neku aktivnost
održavanja. Imamo tri osnovne koncepcijske mogućnosti:
♦ preventivno održavanje (postupci se sprovode pre nego što dođe do nastanka
otkaza)
♦ korektivno održavanje (postupci se sprovode po nastanku otkaza),
♦ kombinovano održavanje (pre i posle nastanka otkaza).

Pod otkazom se podrazumeva događaj koji se dešava u trenutku kada je vrednost nekog
kontrolisanog parametra (karakteristike), dostigla svoju donju ili gornju granicu, ili izašla izvan tih
granica. Otkaz onemogućava tehnički sistem da obavlja svoju funkciju. Uzroci otkaza mogu biti:

 primarni (oni koji prvi nastaju),

 sekundarni (kao posledica nekih drugih),
 ugrađene mane (greške pri izradi i sl.),
 pogrešna upotreba,
 strukturne promene (habanje, zamor, starenje),
 slučajni.

Kod PC računara, do stanja "u otkazu" dolazi zbog: otkaza neke od fizičkih komponenti
računara (istrošenost, neadekvatni uslovi pod kojima sistem radi, pregrevanje, strujni udari), zbog
softverskog otkaza (nemogućnost podizanja sistema ili neke neophodne aplikacije usled pojave
kompjuterskog virusa, loših sektora na hard disku, greške u programskom kodu, nekompatibilnosti
sa harverom i sl.). Najčešće je uzrok pogrešna upotreba od strane korisnika, usled nedovljnog
poznavanja rada na računaru, ili nepažnje.

Preventivno održavanje čini niz aktivnosti neophodnih za sprečavanje pojava stanja u

„otkazu“, odnosno održanje parametara funkcije kriterijuma (radnih parametara), u granicama
dozvoljenih odstupanja.
Program kvalitetnog preventivnog održavanja PC računara treba u sebi da sadrži:
♦ obiman plan bekapovanja podataka (pravljenja rezervnih kopija)
♦ mere koje će osigurati sistem od malicioznog (zlonamernog) iskorištavanja od strane
kompjuterskih virusa, trojanaca, špijunskog softvera, hakera.
♦ periodično harversko i softversko održavanje
♦ postupci za održavanje generalne sistemske "urednosti"

Cilj preventivnog održavanja je da se smanje najčešći hardverski otkazi, produži upotrebni vek
sistema, minimizuje "rušenje" sistema uzrokovano upotrebom zastarelih drajvera (upravljački
programi pomoću kojih operativni sistem komunicira sa svakom svojom komponentom), i drugih
sistemskih problema, osigura sistem od kompjuterskih virusa i ostalih destruktivnih programskih
kodova, i izbegne gubitak podataka.

Korektivno održavanje se primenjuje radi otklanjanja otkaza sistema i elemenata koji ga

sačinjavaju. Tek kada je otkaz jasno identifikovan moguća je primena postupka za njegovo
otklanjanje. Unapred nije poznat trenutak nastanka otkaza, osim ako dijagnostikom nije
identifikovan. Nepoznat je i obim, i sadržaj radova koje treba obaviti, kao i vreme potrebno za
izvršenje radova. Najčešći postupci korektivnog održavanja računara su zamena komponente
sistema ili njena opravka u slučaju manjeg kvara.

5
6
 2. PREVENTIVNO ODRŽAVANJE

Preventivno održavanje je skup planiranih aktivnosti na blagovremenom otkrivanju uzroka

kvarova ili eventualnih nedostataka u početnoj fazi, u cilju neprekidnog održavanja funkcionalnosti
računara, njegovog harvera i softvera, na nivou projektovane radne sposobnosti.
Za većinu krajnjih korisnika, kupovina PC računara predstavlja značajno investiranje novca i
vremena. Za korporacije i organizacije sa stotinama (čak i hiljadama) PC računara, ovakva
investicija je utoliko veća. Ali pošto se novac potroši i računar stigne kući, ili u kancelariju, malo je
korisnika koji će posvetiti vreme održavanju svog računara. Rutinsko održavanje predstavlja bitan
deo posedovanja računara i u velikoj meri može da pomogne održavanju hardvera i softvera u
dobrom stanju. Pravilno rutinsko održavanje, može, takođe, da spreči skupe popravke (u Americi
jedan sat košta 50- 70 dolara). Poslovna firma može da uštedi veliku količinu novca angažovanjem
tehničkog lica koje će vršiti redovno održavanje.
U nastavku detaljno će biti obrađeni postupke preventivnog održavanja, kako računarskog
hardvera, tako i softvera.

2.1. Snižavanje radne temperature

Svaki elektronski uređaj nosi u sebi klicu sopstvenog uništenja. Više od polovine energije koju
elektronska kola troše gubi se u vidu toplote, a ta toplota ih uništava. Jedan od osnovnih problema
prilikom projektovanja elektronskih kola obuhvata obezbeđivanje protoka toplote, kako bi kolo
moglo da odaje toplotu istom brzinom kojom je i stvara. Ako to nije slučaj, uređaj se polako
zagreva, sve dok ne otkaže.
Sve češće pregrevanje nastaje kao posledica povećavanja radnog takta, popularno zvanog
overkloking (eng. overclocking). To je metoda pomoću koga iskusni korisnici pokušavaju da
nateraju hardver računara, da se ubrza do maksimuma svoje stabilnosti, nebili se izvukle njegove
maksimalne performanse. Ovaj postupak se najčešće primenjuje na glavni procesor (CPU), matičnu
ploču, a u zadnje vreme i sve češće na procesore grafičkih adaptera. Ovo polako postaje opšte
prihvaćena tehnika, kako bi se za manje novca dobile performanse znatno skupljeg hardvera, i često
firme koje se bave testiranjem i specijalizovani časopisi, navode maksimalne vrednosti radnih
frekvencija procesora, pod kojima oni mogu da rade stabilno, pod uslovom da je obezbeđeno
adekvatno hlađenje i praćenje kretanja temperature.

Problem pregrevanja preventivno se rešava na jedan od sledećih načina:

 ugrađivanjem odgovarajućeg ventilatora u izvor napajanja ili dodavanje još jednog
dodatnog,
 instaliranjem hladnjaka,
 instaliranje vodenog hlađenja,
 podešavanje kućišta tako da se omogući bolja ventilacija,
 instaliranje doatnog termometra ili očitavanje postojećih,
 upotrebljavanjem računara u dozvoljenom temperaturnom opsegu.

7
 2.1.1. Hlađenje računara pomoću hladnjaka i ventilatora

Većina PC računara bi se brzo pokvarila bez ventilatora. Mnogi današnji računari imaju
nekoliko ventilatora od kojih je većina kombinovana sa hladnjacima: jedan je ugrađen u izvor
napajanja, drugi služi za hlađenje procesora, treći za brzu grafičku karticu, četvrti na modernijim
čipsetovima, ponekad postoji i još jedan koji hladi čvrsti disk. Prenosivi računari pre par godina nisu
imali ventilatore, ali podizanjem radnog takta i oni su dobili barem po jedan za odvođenje toplote.
Prilikom projektovanja ventilatora proizvođači moraju da vode računa o njegovoj moći
hlađenja, ali takođe i o buci koju oni stvaraju. Što je ventilator većeg kapaciteta, proizvodi i veću
buku, jer vazduh koji se kreće mi čujemo kao zvuk.

Slika: Ventilator napajanja (levo) i ventilator procesora (desno)

Slika: Ventilator grafičke kartice (levo) i ventilator za čipset (desno)

Sa trendom pada cena, opada i kvalitet pojedinih komponenti. To je posebno izraženo kod
kućišta i njihovog napajanja, u koji se neretko ugrađuju vrlo nekvalitetni ventilatori koji često
otkazuju, a u tom slučaju računar će se pregrejati, za manje od sat vremena.
Simptomi koji ukazuju da sa ventilatorom nešto nije u redu su sledeći:
 iz računara se čuje znatno manje buke – pošto je ventilator po pravilu najbučnija
komponenta računara, to bi značilo da se ne okreće
 neki delovi računara su pregrejani – to može biti vrh ili bočne strane kućišta, ili CD
kada se izvadi iz uređaja

Ventilatori se razlikuju po kapacitetu, kvalitetu i nameni. Po pravilu jeftiniji se češće kvare,

ponekad i nakon samo pola godine, dok su skuplji napravljeni od kvalitetnijih i otpornijih materijala,
i obično imaju male kuglične ležajeve u sebi, što garantuje njihovu dugotrajnost. Ventilatore je

8
neophodno periodično skinuti i očistiti od nečistoća (pomoću četkica veličine olovke sa čvrstim
vrhom), podmazati, i vratiti u rad. Taj period zavisi od količine eksploatacije uređaja i uslova
njegovog radnog okruženja.

Komponente koje najviše zagrevaju računar su:

 čipovi, posebno memorijski i procesori, pošto sadrže mnogo tranzistora
 motori čvrstih diskova, optičkih uređaja (CD, DVD ROM), disketnih jedinica.
Postoje posebno projektovani ventilatori koji se montiraju na donji deo hard diska.

Danas je mnogo manji problem pregrevanja nego što je to bio 80-tih ogdina. Tada su diskovi
bili pune visine, u računar je bilo ugrađeno 640Kb memorije u obliku 90 zasebnih čipova od po 64
kilobita, tako da je razlika sobne i temperature unutar računara iznosila oko 16˚C, zbog čega su se
računali smeštali u specijalne klimatizovane sale.
Godinama su se inženjeri bavili problemom zagrevanja komponenti na štampanim pločama.
Zajednički ventilator često nije bio dovoljan i bilo je potrebno dodatno sredstvo za hlađenje nekog
čipa. To se postiglo korištenjem hladnjaka. Hladnjak je mali komad metala (obično od aluminijuma
ili bakra) sa izraženim rebrima. Metal je dobar provodnik toplote, a rebra povećavaju površinu
hladnjaka. Što je veća površina hladnjaka, veća je i količina toplote koja može da se sprovede u
vazduh. Između njega i čipa nalazi se specijalna pasta koja obezbeđuje maksimalnu predaju toplote
hladnjaku. Svi današnji procesori imaju ugrađen hladnjak i njegov ventilator, koji raspršuje toplotu i
olakšava njenu predaju sa hladnjaka. Dodavanje ventilatora znatno povećava sposobnost hladnjaka
da ohladi čip. Mnoge matične ploče imaju predviđene priključke za napajanje para pomoćnih
ventilatora.
Ventilatori kućišta su vrlo važni za cirkulaciju celokupnog vazduha u računaru. Ukoliko je
razlika između temperature u prostoriji i vazduha koji izlazi iz kućišta veći od 5˚C neophodno je
poboljšati hlađenje. Kućišta imaju obično 1 ugrađen ventilator i prostor za smeštanje još 2 dodatna,
koja nije na odmet ugraditi. Jedan se stavlja na prednju masku da uvlači vazuh, a drugi na poleđinu
kućišta za izbacivanje toplog vazduha. Pri tome treba da bude obezbeđen optimalan tok strujanja
vazduha preko čvrstog diska, memorije, i procesora.

U skladu sa karakteristikama ventilatora kućišta treba izvršiti odabir optimalnog, a one su

sledeće:
 veličina – standardne veličine su 80, 90 i 120mm, što je veći to je bolje, ali
ograničenje je veličina kućišta i predviđeni otvori za njihovo pričvršćivanje. Za
procesore, veličine su 60 ili 70 mm.
 brzina okretanja – izražava se u broju obrtaja u minuti (RPM-revolutions per
minute), za nominalan napon od 12V, sa povećanjem broja obrtaja poboljšava se protok
vazduha, ali i podiže nivo buke. Postoje i posebni dodaci za regulaciju brzine obrtanja po
želji (na principu promene napona).
 protočnost vazduha – izražava se u kubičnim fitima po minuti (CFM –cubic feet per
minute), zavisi od veličine, brzine i dizajna lopatica ventilatora, kreće se od 10-25 CFM
 nivo buke, je značajna stavka jer u računaru ima više ventilatora tako da se buka
samim tim pojačava. Tihi ventilatori imaju nivo buke ispod 20 db(A)

9
 U kućišta se često ugrađuju i plastični ili metalni usmerivači toka vazduha (engl. fan duct). Oni
omogućavaju efikasnije oslobađanje toplote iz kućišta. Postavljaju se tako da obuhvate, i pomoću
ventilatora izvlače, topao vazduh koji se oslobađa sa hladnjaka centralnog procesora.

Slika: Ventilatori za hard disk Slika: Usmerivač vazduha

U poslednje vreme patentirane su razne varijante tečnih sistema za hlađenje. Kao medijum za
prenos toplote koristi se antifriz, jer je bolje provodno sredstvo od vode, i nema pojave algi i
kamenca. Voda se pomoću pumpe kreće kroz cevčice, i prelazi preko pasivnog hladnjaka na
procesoru, gde preuzima njegovu toplotu, a zatim dolazi do drugog hladnjaka kojem predaje toplotu,
a njega hladi ventilator. Ova rešenja su donekle efikasnija od klasičnih ventilatorskih, ali su znatno
skuplja pa se zbog toga ređe upotrebljavaju.

2.1.2. Toplotni senzori i njihovo prećenje

Predviđeno je da elektronske komponente rade u određenom temperaturnom rasponu. IBM

preporučuje da se njihovi PC računari koriste u rasponu od 15-29 ˚C. Štampane ploče mogu da se
zagreju do 50˚C, dok je za procesore preoručljivo da ne prelaze 70˚C. U unutrašnjosti kućišta ne
sme se dozvoliti da temperatura pređe 43˚C, kada prvo počinju da otkazuju diskovi. Takođe
temperatura okruženja utiče na temperaturu u računaru, posebno je problematičan letnji period.
Visoka temperatura podstiče i proces korodiranja. Ako se ona poveća 10˚C ovaj proces će biti duplo
brži, što uzrokuje i brže kvarenje čipova. Sve to je neophodno znati da bi se ozbiljno shvatio
problem zagrevanja, i adekvatno sprovodile mere preventivnog održavanja.
Proizvođači u današnje računare serijski ugrađuju senzore koji mere temperaturu procesora,
matične ploče pa i vazduha u kućištu, a takođe i broj obrtaja pojedinih ventilatora (najčešće samo
procesorskog), i radnih napona (+12V, +5V, +3,3V). Pomoću posebnog programa koji često dolazi
uz matičnu ploču, moguće je nadgledanje i praćenje temperaturnog stanja, kao i podešavanje alarma
ako temperatura dođe do određene gornje granice. U tom slučaju oglašava se zvučni signal, a ako
temperatura u naredih par minuta ostane iznad granice, računar će se sam ugasiti, da bi zaštitio
svoje komponente od oštećenja. I u novije BIOS čipove se ugrađuje ocpija za odabir maksimalne
granične temperature rada procesora, koja obično iznosi 80-85 ˚C, nakon koje će se računar bez
najave ugasiti. Upotreba ovakvog softvera u mnogome olakšava preventivno održavanje i ukazuje
na moguće probleme, jer ukoliko temperature počnu naglo da rastu, to može biti znak nekog kvara.

10
 2.1.3. Termički šok i uključivanje računara

Pošto je temperatura u kućištu računara veća od sobne temperature, promene sobne temperature
mogu drastično da promene temperaturu u unutrašnjosti računara. Tako nastaje problen nazvan
termički šok. Njega doživljavaju komponente koje su izožene velikim i brzim promenama
temperature, a on može da ošteti računar zbog širenja i skupljanja materijala usled promene
temperature. Termički šokovi se najčešće dešavaju kada se računar uključi zimi, ponedeljkom
ujutro. Temperatura se tokom vikenda u mnogim poslovnim zgradama spušta na desetak stepeni,
radi uštede energije, tako da u ponedeljak ujutro u računaru još uvek može da vlada temperatura od
desetak stepeni. Kada se uključi računar, temperatura vrlo brzo raste, tako da može doći do pojave
termičkog šoka. To je jedan od razloga zbog kojeg bi računare trebalo ostaviti uključene 24 časa. U
prilog ovome postupku navešću još nekoliko argumenata.
Svaki put pri uključivanju električnog uređaja, on se na kratko preoptereti. Električni uređaj
proživljava najveće šokove prilikom uključivanja i isključivanja. Tipičan primer je sijalica, koja u
najviše slučajeva pregorava prilikom njenog uključenja. Prema jednoj studiji prilikom paljenja
električni uređaj prilikom paljenja povuče od 4 do 6 puta više struje nego što je troši pri normalnom
radu.
Razmotriću problem čvrstog diska. Čvrsti disk sadrži motor koji okreće ploče sa magnetnim
zapisom brzinom između 3600 i 10000 o/min. Poznato je da je stvari mnogo teže pokrenuti iz stanja
mirovanja nego ih održavati u pokretu. Cena čestog paljenja i gašenja motora je to što on jednog
dana neće biti u stanju da pokrene diskove. Činjenica je da se životni vek motora skraćuje ako je
stalno uključen, ali čak i u tom slučaju očekivano trajanje motora je duže od predviđenog trajanja
čvrstog diska.
U mnogim velikim preduzećima ova praksa ostavljanja sistema aktivnog 24 časa se odavno
primenjuje, kao jedan od vidova preventivnog održavanja. Ipak taj postupak treba sprovoditi samo
ako su ispunjeni sledeći uslovi:
 da računar ima dobro hlađenje
 potrebno je da postoji dobra prenaponska zaštita, obično u nizu filtara povezanih
između računara i utičnice
 potrebno je da postoji stabilno napajanje, jer u slučaju nestanaka struje, variranja
napona, ili udara groma računar može da pretrpi ozbiljna oštećenja

Da bi se izbegli troškovi prevelike potrošnje električne energije, još pre 10 godina su razvijene
aplikacije za upravljanje rada računara da bi se došlo do maksimalnih ušteda (Power Managment).
Svaki današnji PC računar ih ima ugrađne u sebe. One omogućavaju detaljno programiranje
ponašanja hardvera računara u slučaju njegovog nekorištenja određeni vremenski period. Tehničar
koji se bavi održavanjem treba da optimalno podesi opcije za svaki računar. Najčešće se koriste
opcije za gašenje monitora i hard diska posle izvesnog perioda neaktivnosti ili odlazak sistema u
režim rada "stand-by" koji je u prevodu suspenzija osnovnih komponenti računara. U tom režimu
računar drži aktivne samo osnovne funkcije i uređaje računara. Smanjuje se aktivnost centralnog
procesora na minimum, takođe i grafičke kartice, zvučne, mrežne, gasi se hard disk, i monitor
(prekida se video izlaz na grafičkom adapteru).

11
2.2. Čišćenje računara
Prašina se nalazi svuda oko nas. Ona se sastoji od finih čestica peska, čestica papira, fosila
skeletnih minijaturnih organizama, i od grinja koje se hrane ostalim sastojcima prašine. Prašina
prouzrokuje nekoliko problema, zbog kojih je veliki neprijatelj PC računara.
Prvo, ona se taloži na štampanim pločama, i nakon nekog vremena stvoriće oko komponente
fini izolacioni sloj prašine. To stvara termičku izolaciju koja tim komponentama nikako nije potreba.
Ona se taloži u konektorima, povećava električni otpor i smanjuje njihovu pouzdanost, a takođe i
korodira površinu kontakata u računaru. Prašina se sakuplja na ulaznim otvorima kućišta, na
krilcima ventilatora i među rebrima hladnjaka, što sve zajedno značajno umanjuje efikasnost
rashlađivanja sistema. Često je i uzrok prestanka rada ventilatora usled fizičke nemogućnosti
okretanja krilaca. Tada dolazi do pregrevanja komponenti, što uzrokuje blokiranje rada sistema, a na
kraju i otkaza samih komponenti.

Slika: Prikaz dejstva prašine na procesorski ventilator

Sve to ukazuje na značaj postupka periodičnog preventivnog čišćenja svih komponenti računara
od prašine. Taj period bi trebao biti najmanje jednom godišnje, a ako računari rade 24 časa dnevno i
u lošijim uslovima okruženja, tada i mnogo češće (na svaka 3 meseca). Pre čišćenja računar
obavezno treba isključiti iz mreže napajanja.

Način sprovođenja postupka čišćenja razlikuje se od komponente do komponente:

 Čišćenje kućišta. Za spoljno čišćenje kućišta koristi se tkanina blago navlažena

rastvorom amonijaka. Počinje se odozgo na prema dole. Najčešće je osnova kućišta najprljavija,
pogotovo kod uspravnih kućišta. Sredstvo ne treba nikada nanositi direktno na deo računara, već
na tkaninu.
 Čišćenje otvora za usis vazduha. Ovi otvori se obično nalaze na prednjoj strani
kućišta, i treba ih detaljno očistiti. Ako postoji usisni filter (kod skupljih računara), treba ga usisati
usisivačem koji ne stvara statički elektricitet.
 Čišćenje ventilatora i hladnjaka procesora. Sa obzirom da je procesor jedan od
najvitalniji delova računara i najviše se zagreva, vrlo pažljivo treba očistiti njegov rashladni
sistem, što može spustiti njegovu radnu temperaturu i do 10 ˚C. Prvo se pomoću četkice skine
prašina sa lopatica ventilatora. Zatim ako hladnjak nije previše prašnjav, pomoću komprimovanog
vazduha treba se rešiti prašine u njemu.

12
 Slika: Čišćenje procesorskog hladnjaka
U slučaju da je previše zaprljan, treba skinuti ventilator koji je pričvršćen pomoću 4 šrafa, i
četkicom ga detaljno očistiti.

Slika: Hladnjak procesora pre i posle čišćenja

 Čišćenje monitora. Ventilacioni otvori su od važnosti za dobro hlađenje monitora.

Usisivačem treba pažljivo otkloniti prašinu sa otvora. Plastika kućišta se takođe čisti rastvorom
amonijaka. Pošto se aktivna elektronika nalazi odmah ispod gornjih ventilacionih otvora, nikako
se ne sme prskati sredstvom direktno po kućištu monitora. Za čišćenje katodne cevi ne treba
koristiti nikakve hemikalije, jer je ona obložena zaštitnim slojem ili sredstvom protiv blještanja.
Ekran se čisti običnom vodom ili specijalnim rastvorima koji često imaju antistatičke
karakteristike, čime se smanjuje kasnije ponovno nagomilavanje prašine na njegovoj površini.
 Čišćenje tastature. Tastatura nije ničim zaštićenja od okoline, pa se prljaštvina redovno
skuplja između tastera. To vremenom može dovesti do zakočenja tastera ili njegovog višestrukog
okidanja. Čišćenje se obavlja uz pomoć boce sa komprimovanim vazduhom, tako što se prilikom
ispuštanja vazduha cevčica provlači između redova tastera. Nakon toga se otklanjaju mrlje i
nečistoće sa tastera i tastature pomoću rastvora amonijaka. U slučaju da neki tasteri ne reaguju
dobro na pritisak ("lepe se"), treba skinuti plastičnu kapicu sa njih i kvalitetnim elektro sprejem
poprskati po njihovoj unutrašnjosti, a potom vratiti kapicu.
 Čišćenje miša. Kada se nakupi dovoljno prljaštvine kursor (pokazivač, strelica na
ekranu) se opire i ne pomera precizno. Potrebno je olabaviti prsten oko kuglice, u slučaju da je u
pitanju kuglični miš, izvaditi je. Kuglu treba očistiti kao i valjčiće koji naležu na kuglu i pretvaraju
njeno kretanje u koordinatne pravce x i y. Takođe treba očistiti i njegovo kućište.

13
  Čišćenje disketne jedinice (engl. floppy drive). Uprkos njenoj zastarelosti disketna
jedinica je visko standardizovana i praktična, i dalje se ugrađuje u skoro svaki novi računar. Oni su
kontaktni uređaji jer glava za upis i čitanje dodiruje disketu. Pri kontaktu magnetni oksid se sa
diskete prenosi na glavu, usled čega dolazi do problema pri u pisu i čitanju diskete. Čišćenje se
može obaviti upotrebom kompleta za čišćenje ili tamponima i izopropil alkoholom. U slučaju
upotrebe kompleta jednostavno se disketa za čiščenje navlaži rastvorom, koji je obično na bazi
alkohola, i ubaci u uređaj i aktvira u trajanju od 30 sekundi. U drugom slučaju potrebno je
natopljeni tampon par puta protrljati između glava za upis i čitanje i ostaviti da se osuši, pa tek
onda pokrenuti računar.

Slika: Čišćenje glave disketne jedinice

 Čišćenje optičkog uređaja CD-ROM-a. Prvi znak zaprljanosti CD-ROM uređaja je

nemogućnost čitanja i kopiranja diskova, tj. pojavljuju se poruke o grešci čitanja. Uzrok tim
greškama može biti i prljav ili izgreban disk, a ako se problemi javljaju i sa novim disk medijima,
onda je problem do uređaja. Noviji uređaji imaju mehanizme za samočišćenje svojih sočiva, ali ni to
često nije dovoljno. Tada se koriste specijalni diskovi koji imaju malu četkicu na sebi. Njih par puta
treba ubaciti u drajv, i sočivo će biti prebrisano.
 Čišćenje kontakata na karticama. Uzrok otkazivanja rada neke od kartica u računaru
(grafička, muzička, memorijski modul), može biti i loš kontakt koji ona ostvaruje sa matičnom
pločom. Često kod starijih kartica dolazi do njihove oksidacije, a taj površinski sloj lako se uklanja
običnom gumicom .

Slika: Čišćenje kontakta na kartici

14
2.3. Zaštita od nepravilnosti u napajanju

PC Računari ne rade na napon od 220V, već na jednosmerne napone od 3,3V, 5V ili 12V u
zavisnosti od komponente u računaru. Ovo pretvaranje mrežnog napona se vrši u napojnoj jedinici
koja se nalazi u kućištu računara. Te jedinice su prekidački digitalni ispravljači, što znači da
ispravljaju napon tako što ga uključuju i isključuju velikom brzinom i na taj način održavaju izlazne
napone stabilnim. Takođe su manje osetljivi na kolebanja ulaznog napona, a i manje se greju od
starijih lineranih napajanja, koja se zasnivaju na transformatorima. Obično su snage od 300W pa
naviše, u zavisnosti od tipa tj. veličine kućišta, a tolerancije napona se kreću do 5%, a najčešće su 3-
4%.
Mnogi aspekti okruženja računara se mogu kontrolisati, ali to nije slučaj i sa mrežnim
napajanjem koje obezbeđuje elektrodistribucija. Iz različitih razloga to napajanje nije stabilno i
"čisto" kao što bi trebalo da bude. Neke od osnovnih neželjenih pojava u napajanju su:

 Gašenja – To je kompletan gubitak električnog napajanja, gde napon i struja padaju na

veoma nizak nivo, obično na nulu. Ona su uzrokovana fizičkim prekidima u mreži. Ukoliko ne
postoji podrška napajanja (rezervno napajanje – agregat ili UPS uređaj) računar će se isključiti. To
često ne dovodi do oštećenja računara, ali dovodi do gubitka sadržaja memorije. Za poslovne
korisnike to može značiti gubitak vrednih podataka, i sate izgubljenog rada. Najjednostavnija
prevencija je snimanje podataka na svakih 15, 30 ili 60 minuta, ali je najpreporučljivije koristiti
uređaje UPS (engl. Uninterruptible Power Supply) – neprekidne izvore napajanja.
 Delimična zamračenja – su prouzrokovana neizvesnim električnim ožičavanjem, ili
preteranim električnim punjenjem u kolu naizmenične struje. Drugi uređaju u mreži koji su veliki
potrošači mogu da vuku toliko struje da nivo napona naizmeničnog signala propada. Napajanja
računara to regulišu, tj. stabilišu svoje izlaze, sve dok taj signal ne izađe iz tolerantnog opsega, kada
napajanje ispada iz regulacije. To rezultuje nekontinualno funkcionisanje sistema (sistem blokira,
javljaju se greške u memoriji, fajlovi na disku mogu biti izgubljeni, izvori napajanja se mogu
oštetiti). UPS uređaji takođe rešavaju ovaj problem jer obezbeđuju 100 procentno kontinualno
napajanje.
 Naponski udari i pikovi – Naponski udari su stanja viskog napona koja se javljaju u
vremenskim periodima obično duže od 1 sekunde. Dovode do prekomernog zagervanja napojne
jedinice i njenog uništavanja, tako da se mnoge automatski isključuju da bi zaštitili računar. Pik je
stanje veoma visokog napona (do čak 2500V), koje se javlja u milionitom delu sekunde. Mogu ga
prouzrokovati munje i visoko-energetsko pražnjenje. Naponske jedinice su projektovane sa
komponentama za prigušenje tih udara, ali oni ih mogu oštetiti, ili proći kroz njih i oštetiti neki deo
matične ploče. Ovi pikovi se takođe javljaju i u telefonskim linijama, i preko njih mogu oštetiti
računarski modem.

15
 Na sledećoj slici prikazano je poređenje sinusnog talasnog oblika naizmeničnog signala za
vreme tipičnih problema sa napajanjem.
p ik
p r o b i j a n je
U p r e j a k n a p o n
n o r m a l a n
2 6 0 V n a p o n

2 2 0 V p a d n a p o n a

1 8 0 V
z a t a m n j e n j e

Preventiva kojom bi se eliminisala svaka mogućnost da dođe do nekog od navedenih problema

jeste upotreba nekog od sledećih uređaja: prenaponski zaštitnici, stabilizatori napona, rezervna
napajanja i neprekidna napajanja.

Prenaponski zaštitnici su uređaji koji kada primete dolazak velikog impulsa, preusmeravaju
ga na uzemljenje. Najčešći uređaj za preusmeravanje je varistor. Takođe postoje i cevi sa gasnim
pražnjenjem koje su sporiji, ali snažniji uređaji, jer mogu da "prežive" više impulsa. Najbolji
zaštitnici kombinuju nekoliko linija odbrane: varistore, cevi sa gasnim pražnjenjem i koasksijalne
zaštitnike. Neki od njih preusmeravaju previše snage suviše dugo, i tako prave još veću štetu. Oni
ipak ne pružaju dovoljnu zaštitu i nisu dugovečni, a najgore je što ne posotji pouzdan način da se
sazna da li oni još uvek rade.
Stabilizatori napajanja (engl. power conditioner) se nalaze između prenaponskog zaštitnika i
rezervnog napajanja. On filtrira i izoluje šum na liniji mrežnog napona na bolji način od prethono
opisanog zaštitnika, jer funkcioniše pomoću transformatora. Kod njega će se kvar lakše
dijagnostikovati jer on više neće obezbeđivati napajanje.
Postoje 2 vrste rezervnih napajanja, a to su rezervno napajanje (SPS) i neprekidi izvori
napajanja (UPS). Rezervna napajanja pune bateriju prateći trenutni nivo napona. Čim on padne
ispod određene vrednosti SPS se uključuje i obezbeđuje napajanje sve dok se baterije ne isprazne.
Period do uključenje traje nekoliko milisekundi (poželjno je ispod 4ms). Kod UPS uređaja napajanje
se vodi direktno u bateriju, a zatim iz baterije u računar. Ovaj princip je bolji jer se prebacivanje
obavlja trenutno, a pored toga svako kolebanje napona deluje na bateriju, a ne na napajanje
računara, tako da je on ujedno i prenaponski zaštitnik. Oba ova uređaja moraju da konvertuju
jednosmeran napon baterije u naizmeničan. Jeftiniji uređaji daju naizmenični napon pravougaonog
oblika, što nije dobro jer on sadrži harmonike na visokim frekvencijama, što deluje kao
elektromagnetna interferencija. U zavisnosti od kapaciteta i snage baterije, zavisi i koliko će
vremena računar moći raditi dok se one ne isprazne.

16
 Na slici je prikazan moderan UPS uređaj APC
BR1500, snage 865W ili 1500VA, koji obezbeđuje 13
minuta rada pri opterećnju od 400W, a za punjenje
baterija potrebno mu je 8 časova. Opseg ulaznog
napona je 160-286V a frekvencije 47-63 Hz, što
pokazuje njegovu izuzetnu fleksibilnost. Pruža zaštitu
za telefonsku liniju u slučaju upotrebe modema, a
takođe i štiti od mogućih štetnih pojava u mrežnoj
infrastrukturi u slučaju da je računar priključen na
ethernet mrežu.

2.4. Štetan uticaj megnetnih polja i statički elektricitet

Stalna i promenljiva magnenta polja mogu trajno da oštete podatke na diskovima i disketama, a
ona u kancelarijama najčešće potiču od električnih motora i elektromagneta. Zbog toga treba paziti
da ne budu u blizini računara i disketa, i magnetnih bekap traka, tj kaseta. Takođe i pojedini
predmeti mogu da uzrokuju probleme, a to su kutije za spajalice sa magnetom, namagnetisani
odvijači, zvučnici. Monitori su takođe izvori magnetnog polja, i diskovi koji se nalaze u njihovoj
blizini duže vreme, često otkazuju. Motor u štampaču takođe, i zbog toga se stavlja u zaštitni oklop,
što je sve češći slučaj i sa zvučnicima koji su magnetno oklopljeni, tj nalaze se u oklopu koji blokira
magnetno polje (engl. magnetically shielded).

Lutajuća elektromagnetna polja mogu da ometaju normalan rad računara, a naročito smetaju
računarskim mrežama. Pod njima se podrazumevaju sve elektromagnetne smetnje u koje spadaju i:
 interferencija elektromagnetnih talasa
 električno pražnjenje i statički elektricitet

Elektromagnetna interferencija je pojava zračenja elektromagnetne energije na neželjenim

mestima. Dva česta tipa koja se pojavljuju kod PC računara su preslušavanje (engl. crosstalk), i
interferencija na radio frekvencijama.

17
 Preslušavanje je pojava mešanja signala kada se dva provodnika nalaze jedan blizu drugog.
Pošto svaki od njih stvara određeno elektromagnetno polje, ono u drugom može da dovede do
elektromagnetne indukcije signala, koja ustvari predstavlja slabu kopiju signala iz prvog
provodnika. Ovaj problem se može javiti kada se veliki broj provodnika nalazi jedan pored drugog,
posebno kada su to kablovi za podatke.
Preventivne postupke koje treba sprovesti da bi se eliminisala ova pojava su sledeći:
 razdvajanje provodnika
 upotreba upredenih (isprepletanih) parica
 upotreba oklopljenih kablova

Interferencija na radio frekvencijama predstavlja zračenje visoke frekvencije (preko 10KHz).

Njegovi uzročnici mogu biti: izvori radio-zračenja, bežični telefoni, tastature, interfoni, motori.
Tipičan primer su mobilni telefoni čije se smetnje mogu čuti na radio aparatima. Današnji računari
zadovoljavaju specifikaciju "Class B" koja podrazumeva da elektronski uređaju udaljeni 3 metra od
računara ne smeju da primaju zračenje izazvana interferencijom.
Kada je vazduh suv, obično zimi, on je odličan izolator. Tada se na čovekovom telu nakupi
statički elektricitet i zadržava se sve dok se ne dodirne nešto metalno. Statiči elektricitet može da
uništi elektronska kola ako je napon veći od 200 volti. Trenjem koje nastaje hodanjem po čupavom
tepihu može se stvoriti elektricitet napona 50.000 V. To je izuzezno visok napon, ali nemože da
škodi čoveku jer je struja koja prolazi prilikom pražnjenja izuzetno slaba. Procesori i memorije se
prave u CMOS tehnlologiji mnogo su osetljiviji na statički elektricitet od kola izrađenih u starijoj
TTL tehnologiji. Sve to govori da bi u cilju zaštite računara trebalo maksimalno eliminisati statički
elektricitet koji se sa čoveka lako prenosi na računar (dodirom). Neki od postupaka koji se mogu
preduzeti u radnom okruženju su:
 povećanje vlažnosti vazduha pomoću isparivača ili biljaka,
 postavljanje antistatičkih podloga ispod računara,
 postavljanje tepiha koji ne stvaraju statički elektricitet.

Prilikom održavanja računara treba voditi računa o sledećim stvarima:

 koristiti antistatičke rukavice,
 ne dodirivati čipove više nego što je to neophodno,
 koristiti antistatičke podloge,
 čipove treba hvatati za njihovo kućište, a ne za nožice
 za prenos i čuvanje čipova koristiti antistatičke kesice,
 izbegavanje nošenja sintetičkih džempera i košulja.

18
2.5. Zaštita i backup podataka

Jedan od najvažnijih postupaka preventivnog održavanja računara je redovno

bekapovanje sistema (engl. backup), tj. izrada rezervnih kopija. Podaci koji se nalaze na
računaru su kod poslovnih korisnika često vredniji i od samog računara, pa je zbog toga šteta od
njihovog gubljenja velika, a često i nenadoknadiva. Računarski hardver se uvek može popravtiti ili
zameniti, ali podaci nemogu. Uzrok gubicima podataka mogu biti razni: pojava kompjuterskog
virusa, kvar na čvrstom disku, greška korisnika, sabotaža, neispravna instalacija softvera itd. Za
vraćanje izbrisanih ili oštećenih podataka postoje razni programi specijalno razvijani za tu svrhu, ali
njihov učinak je često mnogo manji nego što njegovi proizvođači tvrde. Takođe postoje i
specijalizovane firme koje se bave vraćanjem podataka sa neispravnih diskova, ali sa ne prevelikom
verovatnoćom uspeha. Jedini pouzdan način za zaštitu podataka je kreiranje njihove rezervne kopije,
odnosno arhiviranje.
Za bekapovanje postoji još nekoliko razloga. Jedan je odlaganje starih ili nekorišćenih datoteka
sa podacima, koje bespotrebno zauzimaju prostor na čvrstom disku. Sledeći razlog je što se na taj
način može periodično održavati drajv. Kako magnetni medijum stari, identifikacioni podaci sektora
i staza polako propadaju, što može dovesti do gubitka podataka na disku. Pri izvršenom bekapu
sistema, čvrsti disk se može formatirati na niskom nivou (low-level format), čime će biti ponovo
upisane indentifikacione informacije sektora i staza, a potom se vrate bekapovani podaci. Na taj
način osveženi disk će moći duže da radi bez ikakvih servisa i popravki, ili drugih mera održavanja.

2.5.1. Uređaji i mediji za backup

U prošlosti nije bilo mnogo izbora po pitanju dobrog hardvera za backup. Uređaji koji snimaju
na trake – kasete, su bili skupi, komplikovani za instalaciju i konfigurisanje, koristili su lomljive i
skupe kasete i bili su izuzetno spori. Sada je situacija mnogo povoljnija. CD pisači su brzi i jeftini,
kao i CD diskovi, ali su ograničeni na 700Mb podataka. Najpozitivniju promenu u bekapovanju
sistema unela je pojava DVD pisača i eksternih čvrstih diskova. U sledećoj tabeli prikazane su neke
karakteristike različitih uređaja za backup.

19
 Brzina Cena Cena medijuma
Uređaj Kapacitet Pouzdanost
snimanja uređaja (€) po Gb (€)
CD pisač 0.65 -1 GB Srednje 20 - 50 0.10 - 0.40 Niska
Interni DVD 4.4 – 8.5 Srednje do
40 - 150 0.05 - 0.50 Niska
pisač GB Brzo
Eksteri DVD 4.4 - 8.5 Srednje do
125 - 250 0.05 - 0.50 Niska
pisač GB Brzo
Eksterni 80 - 500
Vrlo brzo 80-350 0.50 - 1.00 Srednja
čvrsti disk GB
Interni čvrsti 80 - 500
Vrlo brzo 75 - 150 0.40 - 0.80 Srednja
disk GB
Kasetna 10 - 100 Sporo do
200 - 2,000 0.30 - 5.00 Visoka
jedinica GB srednje
Tabela: Karakteristike backup uređaja

Slika: eksterni kasetni drajv (levo) i USB hard disk (desno)

Pored cene važno je razmotriti kapacitet i brzinu snimanja uređaja. Idealno bi bilo da kapacitet
bude kao i veličina čvrstog diska, tako da se u celini može snimiti. Vreme potrebno za snimanje kao
i za kasniju verifikaciju upisa, ne sme biti predugačko. Za većinu kućnih korisnika biće dovoljan
DVD pisač i dvoslojni DVD diskovi kapaciteta 8 Gb, čije nasnimavanje i verifikacija traju oko 20
minuta. Loša im je strana jedino što su optički diskovi manje robustni od kaseta, što znači da postoji
mala šansa da se datotetka neće moći povratiti. To se prevazilazi češćim bekapovanjem i čuvanjem
diskova od prethodnih bekapa. Zbog toga se u većim preduzećima i dalje koriste trake-kasete. Mogu
da skladište 20 ili 40 Gb po jednoj traci, što je i dalje više nego DVD disk, i umanjuje brojčanu
potrebu za njima.
Iako su diskovi za CD pisač relativno jeftini, potrebno je više njih da bi se bekapovao čvrsti
disk od nekoliko gigabajta što nije praktično za potrebe svakodnevnog bekapa. Na dvoslojne DVD
diskove staje 8,5 Gb podataka, što je znatno više, ali i dalje nedovoljno da primi ceo prosečan bekap.
Jedno od mogućih rešenja je i instalacija dodatnog internog čvrstog diska istog kapaciteta kao i

20
glavni. To je brzo i ekonomično bekap rešenje, i može primiti ogromnu količinu podataka, ali je
ipak nedovoljno bezbedno i sigurno.
Sve karakteristike uređaja treba detaljno analizirati i razmotriti koji način bekapa i u kojem
obimu ga treba sprovoditi u preduzeću, pa se potom odlučiti za najbolji.

2.5.2. Planiranje i organizovanje backupa

Bez obzira da li se štiti sistem od gubljenja podataka ili se vrši arhiviranje retko korišćenih
aplikacija i podataka, pravilna bekap procedura zavisi od razumevanja potreba određenog sistema
čiji se bekap radi. Prilikom planiranja treba dobro razmotriti sledeća pitanja:
 Koja frekvencija backupa? Kolko često treba vršiti arhiviranje sistema? Najvažniji
faktor je faktor potrebe, tj koliko su nam važni podaci. Kada se radi o poslovnim korisnicima faktor
potrebe bi trebao da se zasniva na vrednosti podataka koji se nalaze u računaru i stepenu koji
određuje koliko često se oni menjaju. Recimo ako se firma bavi grafičkim dizajnom ili prelomom za
štampu, bekap bi trebalo da radi svake nedelje. Sa druge strane ako se sistem bavi obradom
narudžbenica mora se arhivirati svakog dana.
 Koji tip backupa? Postoje tri tipa backupa: arhiviranje svih podataka, izabranih podataka
i izmenjenih podataka. arhiviranje svih podataka je snimanje svih datoteka i foldera (direktorijuma),
sa drajva na backup medijum, tj stvaranje kompletne slike sistema. Ovaj način pruža najbolju
zaštitu podataka, ali i najduže traje. Arhiviranje izabranih podataka je pogodno kada se većina novih
podataka nalazi u jednom broju foldera, i pogodno je zbog uštede u vremenu potrebnom za njega.
Arhiviranje izmenjenih podataka pretpostavlja snimanje samo onih datoteka koje su se promenile od
poslednjeg bekapa. To je najbrži ali i najmanje fleksibilan metod. Najbolji stepen zaštite često pruža
kombinacija ova tri pristupa.
 Gde skladištiti arhive? Veoma je važno isplanirati gde će se se bekap čuvati i ko će imati
pristup njemu. Kod pojedinačnih korisnika to nije velik problem, oni ih jednostavno drže u fioci
radnog stola ili u nekom ormaru. Kod poslovnih i profesionalnih sistema to je malo složenije pitanje.
Jedan od osnovnih razloga za kreiranje backup-a je njegova zaštita, tako da i arhiva mora biti dobro
zaštićena. To podrazumeva zaštitu od požara, krađe i fizičkog uništenja, pa se najčešće smešta van
poslovnih prostorija ili u neki sef. U mnogim kompnaijama posao bekapa i restaruracije podataka,
kao i bezbednost, je deo posla samo posebno autorizovanih ljudi.
 Ručno ili automatski? Ukoliko sistem radi u tačno određenim vremenskim periodima
može se koristiti mogućnost velikog broja softvera za arhiviranje, a to je da se zakaže automatski
bekap u određenim vremenskim periodima. To je posebno pogodno u kompanijama koje veoma
često ili uvek koriste računar. Pojedinačni korisnici će obično koristiti ručni metod.
 Da li kompresovati podatke? Kompresija podataka je odličan metod kojim se povećava
kapacitet medijuma na kom se vrši bekap. Ako softver za bekap podržava tu opciju treba je koristiti,
ali treba imati na umu da će to znatno umanjiti brzinu čitanja i upisa.

Ključno pitanje je takođe i odabir softvera za bekap. Postoje četiri kategorije softvera, svaki
ima svoje prednosti i mane, i u zavisnosti od potreba preduzeća potrebno je izabrati najoptimalniji:

 Sistemski alati kao što su xcopy su besplatni, laki za korištenje i prave bekape koji
su direktno čitljivi, bez upotrebe operacije za oporavak (engl restore). Ali oni ne
omogućavaju kompresiju, i omogućavaju pisanje jedino na uređaje koji su sistemski
vidljivi kao drajvovi.

21
  Aplikacije za snimanje CD/DVD diskova su brze, i mogu direktno kreirati čitljive
kopije i verifikovati upis, ali ne podržavaju kompresiju. Ne podržavaju opcije za
filtriranje podataka, recimo snimanje samo onih fajlova izmenjenih u poslednja 24 časa.
Najpoznatije su Nero Burning Rom, Roxio Easy Media Creator, WinOn CD itd.

 Aplikacije za kloniranje diskova tj. izradu imidža ili slika sistema, izrađuju
kompletnu "sliku" čvrstog diska, kompresuju je i snimaju na čvrsti disk, optički disk, ili
traku. Takođe su u prednosti jer nude oporavak sistema posle pada sistema ili kvara
čvrstog diska, jer se vraćanjem imidža vraća i operativni sistem sa svim podešavanjima,
tako da se umnogome štedi na vremenu.

2.6. Preventivno održavanje čvrstog diska

Pored redovnog bekapovanja podataka koje sam već opisao za održavanje čvrstog diska treba
sprovoditi još nekoliko postupaka.
Na čvrstom disku se vremenom nakupi ogroman broj nepotrebnih datoteka koje zauzimaju
prostor, i usporavaju rad čvrstog diska. Neke od njih su: privremeni fajlovi (temporary files),
duplikati fajlova, starije verzije trenutnih data fajlova, keš fajlovi koje prave internet browser-i
(programi za pregled interneta), instalacioni fajlovi nekih programa, bekap fajlovi. Njih treba
pronaći i sa vremena na vreme izbrisati, jer će se u protivnom samo nagomilavati. Za Windows kao i
za mnoge druge aplikacije moguće je podesiti koji će folder biti korišten sa smeštanje privremenih
datoteka, što olakšava pristup i brisanje. Sve fajlove starije od nedelju dana treba obrisati jer sistemu
više neće trebati. Jednostavno brisanje ovih fajlova moguće je i DOS komandama: del *.bak /s, del
*.bk! /s i del *.tmp /s. Tako će biti obrisana većina privremenih fajlova iz svih foldera na disku čija
veličina može biti i preko 1GB. U Windowsu XP instaliran je jednostavan program za ovu namenu
po imenu Disk Cleanup utility, koji se preporučuje za manje iskusne korisnike.
Na disku se vremenom mogu pojaviti greške koje treba blagovremeno otkriti i sačuvati
ugrožene podatke. One mogu nastati jednostavno lošom izradom diska (feleričnom magnetnom
pločom), ili recimo pomeranjem diska u radu koje može napraviti loše sektore. Programi za proveru
diska u stanju su da pronađu loše sektore, i oni će pokušati da spasu podatak premeštajući ga na
drugu ispravnu lokaciju. Ali ako je sektor potpuno uništen, ni najbolji alat neće moći da oporavi
podatke. Zbog toga disk treba često preventivno proveravati, jer bi pojava jednog lošeg sektora
značila nagoveštaj ozbiljnih problema, jer se posle jednog obično pojavi i mnogo više. To se
najčešće dešava kada je disk pred otkazom.
Pored fizičkih grešaka, na disku je moguća i pojava logičkih grešaka koje su mnogo češće. One
nastaju kada FAT tabela (File Allocations Table) izgubi sinhronizaciju sa podacima koji su smešteni
na disk, a njen je zadatak upravo da tačno "zna" u svakom trenutku tačnu lokaciju svakog fajla.
Tako da se jedan isti klaster, može dodeliti dvema datotekama ili nijednoj, a sadrži podatke. To se
najčešće dešava prilikom nepropisnog gašenja računara (nestanak struje, ili pritiskanje Power
dugmeta umesto opcije Shut down u Windows-u). Te greške se obično nadovezuju jedna na drugu.
Zbog toga je takođe važna redovna provera diska.
Programi za proveru diska mogu da pronađu i otklone i fizičke i logičke grešeke, mada potraga
za fizičkom (engl.surface test) može da potraje mnogo duže. U Windows je ugrađen program za
proveru Check Disk, koji se pokreće iz komandne linije kucanjem "CHKDSK". Ako ne urodi
plodom, postoje ozbiljniji programi od kojih je najpoznatiji Norton Disk Doctor.

22
 Nakon nekog vremena podaci na disku postaju fragmentirani ili nekontinualni. To znači da
jedna datoteka može biti rasparčana u više klastera, tj. na više lokacija. Ta pojava je loša iz 2
razloga. Kao prvo takve datoteke se sporije učitavaju što rezultira sporijem radu diska, jer je glavi za
čitanje potrebno više vremena da fizički pronađe i isčita sve njegove delove. Kao drugo mogućnost
za povraćaj izbrisane datoteke je manja. Fragmentacija nastaje zbog toga što se u radu prilikom
brisanja nekog fajla pojavljuje slobodna lokacija koja je često manja od one koja je potrebna za upis
drugog fajla. A pošto disk prilikom upisa traži prvu slobodnu lokaciju, on će u nju smestiti koliko
god može da stane, a ostatak će biti zapisan u drugu, treću i tako redom. Datoteke se mogu lako
defragmentirati upotrebom Windows alatke Disk Defragmenter. Ona će prvo analizirati disk,
proveriti da li ima grešaka, i početi proces koji može da traje i satima, u zavisnosti od stepena
fragmentacije, veličine i bzine diska, i broja fajlova. Da bi proces trajao kraće, i da bi se disk održao
u top formi, potrebno je često vršiti defragmentaciju. Pored ovog programa najpoznatiji su Acronis
Diskeeper i PerfectDisk.
Na donjoj slici vidi se grafički prikaz rasporeda datoteka na disku, pre i posle
defragmentacije.

Slika: Prikaz WindowsXP defragment programa

23
 3. KOREKTIVNO ODRŽAVANJE
Tehnologije korektivnog održavanja koriste se radi otklanjanja otkaza sistema, i njegovih
elemenata. Primena određene tehnologije korektivnog održavanja je uslovljena postojanjem
postupka za identifikaciju otkaza, i njihovih uzroka, bilo da su hardverske ili softverske prirode.
Potreba za primenom tehnologija korektivnog održavanja nastaje na osnovu uočavanja neispravnosti
od strane korisnika, ili potrebe za otklanjanjem posledica otkaza ili zastoja .
Kod računarskih sistema otkrivanje uzroka otkaza predstavlja jednu od najznačajnijih
aktivnosti u domenu korektivnog održavanja. Korisnik računara najčešće nije u stanju da definiše
stvarni otkaz, već samo njegovu manifestaciju, tj. vidljivu posledicu. Po pravilu uvek postoji više
mogućih uzroka otkaza računarskog sistema. Kod otklanjanja hardverskog kvara postoje dve
mogućnosti, a to su popravljanje i obnavljanje ili zamena komponente sistema, dok su kod
softverskog kvara mogućnosti njegovo rekonfigurisanje, reinstlacija (ponovno usnimavanje
programa), ili softverska popravka pomoću posebnih softverskih alata.

3.1. Dijagnostika problema i kvarova

Ključ za uspešnu opravku PC računara leži u brzim i tačnim dijagnozama problema.

Određivanje izvora nastanka problema na najbrži i najtačniji mogući način, je često ona linija koja
razdvaja uspešne i profitabilne servisne organizacije od onih koje to nisu. Dijagnostičke alate
tehničko osoblje koristi za analizu načina ponašanja neispravnog računara. Postoji veliki broj takvih
alata, neki od njih su hardversko bazirani kao POST čitačke kartice, visokonaponske sonde za
ispitivanje komponenti, PCI kartice za testiranje memorije, USB testeri, PCI kartice za
višenamenske testove i drugi. Druge su softverski bazirani programi, i oni se dele sledeće grupe:

 POST (Power On Self Test) se pokreće prilikom svakog uključivanja računara. Ove
procedure su sadržane u ROM memoriji matične ploče
 Dijagnostički softver od strane proizvođača. Mnogi renomirani proizvođači brand
računara kao IBM, Hewlett-Packard (HP), Dell, Compaq, Fujitsu-Siemens, izrađuju
dijagnostički softver specijalno za svoje sisteme i testiraju ga u celini. Nekada su oni
uključeni u sistem ili se mogu besplatno preuzeti sa njihovih WEB stranica.
 Periferni dijagnostički softver. Mnoge hardverske komponente računara se
isporučuju sa specijalnim softverom koji služi samo za dijagnozu njihovih funkcija.
Kao recimo SCSI adapteri, matične ploče, zvučne kartice, mrežne adaptere i sl.
 Dijagnostički softver operativnog sistema. Operativni sistemi kao što su Windows
9x/Me i novija generacija Windows NT/2000/XP, uključuju različite dijagnostičke
alate za identifikaciju i praćenje performansi različitih komponenti sistema
 Univerzalni dijagnostički softver. Razne softverske kuće izrađuju univerzalne
dijagnostičke alate, koji se često isporučuju sa još nekima i tako formiraju komplet
PC alata. Neki od njih su Norton Utilities, SiSoft Sandra, PC Technician, Everest,
PC Diagnostics, Micro-Scope.

24
 3.1.1. POST procedura

Kada je IBM počeo isporuku originalnih PC računara 1981 godine, u njega su bile ugrađene
mogućnosti koje nikad pre nisu viđene na personalnim računarima. To je ustvari bila POST
procedura (Power On Self Test), u prevodu auto-testiranje prilikom pokretanja računara. Ona se i
dan danas, u svom mnogo naprednijem obliku, pokreće na svakom PC-ju. To su rutine ili procedure
samo-testiranja, koje su ugrađne u BIOS čip na matičnoj ploči. One se pokreću pre učitavanja
operativnog sistema i odgovorne su za određeni, naizgled zastoj, prilikom uključivanja računara.
POST procedura automatski izvršava niz testova koji ispituju primarne komponente sistema,
kao što su procesor, ROM, strujna kola matične ploče, memoriju. Testovi nisu mnogo detaljni, ali su
itekako od koristi za dijagnostiku, jer će obavestiti operatera o pojavi greške. Obaveštavanje vrše
pomoću: zvučnih signala, heksadecimalnim kodom, ili jasnim ekranskim porukama. Neke od njih su
klasifikovane kao fatalne (fatal errors), jer onemogućavaju startovanje sistema.
Zvučni signali se koriste samo za fatalne greške, jer se one dešavaju tolko rano u procesu, da
video kartica još ne može da bude funkcionalna. A bez nje nema ni prikaza na ekranu. Kada postoji
problem zvučni signali će se pojaviti u određenoj kombinaciji kratkih i dugačkih tonova, čije je
tumačenje navedeno u uputstvu proizvođača. Retko se umesto zvučnih signala upotrebljavaju LED
lampice na pozadni kućišta (kod DELL-a), čija kombinacija takođe prenosi određenu poruku o
grešci.
POST checkpoint kodovi su heksadecimalni numerički kodovi koji se šalju na ulazno/izlazne
port adrese. Oni se mogu isčitavati samo pomoću specijalnih adapterskih kartica koje se ubace u
jedan od slotova , i na sebi imaju displej na kojem se pokazuje određeni dvocifreni kod. One su
namenjene proizvođačim i tehničarima za ispitivanje matičnih ploča.
Pomoću kodova se prati proces podizanja (butovanja) sistema. Ako sistem stane ili padne
prilikom startovanja, na osnovu koda može se tačno identifikovati koji test se tom prilikom vršio, i
na osnovu toga zaključiti koja komponenta ne funkcioniše.

Slika: PCI POST dijagnostička kartica.

25
 BIOS POST ekranske poruke, su kratke poruke koje pokušavaju da indiciraju na određenu
grešku. One mogu biti prikazane tek posle inicijalizacije (pokretanja) grafičke kartice. Postoje
različiti tipovi ovih poruka u zavisnosti od proizvođača BIOS-a (AMI, Award, Phoenix). U tabeli su
prikazane ekranske poruke Award BIOS POST-a i njihovo tumačenje.

Poruka Opis
BIOS ROM checksum Kontrolni zbir BIOS koda u BIOS čipu je netačan, ukazujići da je kod
error - System
pokvaren. Neophodna je zamena BIOS-a
halted
CMOS battery failed CMOS baterija nije funkcionalna. Neophodno je zameniti bateriju
CMOS checksum error Kontrolni zbir BIOSa je netačan, tako da će sistem učitati fabrička
- Defaults loaded
podešavanja opreme. Ova greška može biti uzrokovana slabom baterijom.
Proveriti bateriju i zameniti je ako je potrebno.
CPU at nnnn Prikazuje radni takt centralnog procesora u MHz.
Display switch is Prekidač za displej na matičnoj ploči je podešen nekorektno, nije
set incorrectly
usaglašen sa podešavanjima u Setup-u. Odrediti koje je podešavanje tačno
i tako podesiti prekidač na ploči ili opciju u setup-u.
Press ESC to skip Korisnik može pritisnuti taster ESC da bi preskočio kompletan test
memory test
memorije.
Floppy disk(s) fail Nemoguće je pronaći ili inicijalizovati disketnu jedinicu.Uveriti se da li je
kontroler instaliran korektno. Ako jedinica nije instalirana uveriti se da je
izbor jedinice u Setup-u podešen na NONE ili AUTO.
HARD DISK Nekim čvrstim diskovima je potrebno duže vremena za inicijalizaciju
initializing.
Please wait amoment
HARD DISK INSTALL Nemoguće pronaći ili inicijalizovati kontroler čvrstog diska. Uveriti se da
FAILURE
je kontroler instaliran korektno. Ako nema instaliranih čvrstih diskova
proveriti dali je izbor za disk u setup-u podešen na NONE.
Hard disk(s) Sistem može pokrenuti specifičnu dijagnostičku rutinu za disk. Ove
diagnosis fail
poruke se javlja su jedan ili više čvrstih diskova vratili povratnu poruku o
grešci u toku dijagnosticiranja.
Keyboard error or Nemoguća inicijalizacija tastature. Uveriti se da je tastatura priključena
no keyboard present
korektno i da nijedan taster nije pritisnut u toku POST procedure. Za
pravilno konfiurisanje rada sistema bez tastature, podesiti opciju o stanju
zaustvljanja na opciju HALT ON ALL, BUT KEYBOARD. BIOS će ignorisati
odsustvo tastature tokom POST procedure.
Keyboard is locked Ova poruka obično ukazuje na to da su jedan ili više tastera pritisnuti
out - Unlock the
tokom testiranja tastature. Uveriti se da se nikakav objekat ne nalazi na
key
tastaturi.
Memory Test: Ova poruka se prikazuje tokom kompletnog testa memorije, odbrojavajući
memorijske segmente koji se testiraju.
Memory test fail Ako POST detekruje grešku tokom testiranja memorije, dodatna
informacija će dati specifičnosti o tipu i lokaciji memorijske greške.

26
 Poruka Opis
Override enabled - Ako sistem ne može da se podugne koristeći trenutnu CMOS
Defaults loaded
konfiguraciju, BIOS može preći preko trenutne konfiguracije i učitati
predefinisana za najstabilnije, ali minimalno performansne sistemske
operacije
Press TAB to show Proizvođač operativnog sistema može zameniti POST prikaz sa svojim
POST screen
namenskim prikazima. Ipak dozvoljava se operateru da prebaci prikaz na
POST pritiskom tastera TAB.
Primary master hard POST je detektovao grešku u primarnom nadređenom IDE čvrstom disku.
disk fail
Primary slave hard POST je detektovao grešku u primarnom podređenom IDE čvrstom disku.
disk fail
Resuming from disk, Operatoru je ponuđena opcija save-to-disk (snimi na disk) pri upotrebi lap-
Press TAB to
top računara. Ova poruka se može pojaviti kada operator restartuje sistem
showPOST screen
posle save-to-disk gašenja.
Secondary master POST je detektovao grešku u sekundarnom nadređenom čvrstom disku.
hard disk fail
Secondary slave POST je detektovao grešku u sekundarnom podređenom čvrstom disku.
hard disk fail

Tabela: Ekranske poruke Award BIOS POST-a

Na seledećoj tabeli dat je tabelarni prikaz kombinacije zvučnih tonova, opis greške na koju oni
ukazuju, i opis i predložene akcije za tehničko lice u održavanju:

Tonovi Opis greške Opis/Predložene akcije

1-2-2-3 BIOS ROM
Checksum Error
1-3-1-1 DRAM Refresh
Error
1-3-1-3 8742 Keyboard
Controller Error
1-3-4-1 Memory Address
Line Error
1-3-4-3 Memory Low
Byte Data Error
1-4-1-1 Memory High
Byte Data Error
Pokušati resetovati ROM čip. Pokušati flešovati ROM čip. Zameniti
matičnu ploču.
Očistiti memorijske kontakte, i vratiti module. Izvaditi sve module
osim prvog. Zameniti memoriju. Zameniti napajenje. Zameniti matičnu
ploču.
Proveriti ispravnost instalacije matične ploče, otpustiti šarafe, ukloniti
strane objekte koji uszrokuju kratko spajanje. Zameniti tastaturu.
Zameniti napajanje. Zameniti matičnu ploču.
Očistiti memorijske kontakte, i vratiti module. Izvaditi sve module
osim prvog. Zameniti memoriju. Zameniti napajenje. Zameniti matičnu
ploču.
Očistiti memorijske kontakte, i vratiti module. Izvaditi sve module
osim prvog. Zameniti memoriju. Zameniti napajenje. Zameniti matičnu
ploču.
Očistiti memorijske kontakte, i vratiti module. Izvaditi sve module
osim prvog. Zameniti memoriju. Zameniti napajenje. Zameniti matičnu
ploču.

27
Tonovi Opis greške Opis/Predložene akcije
2-1-2-3 ROM Copyright Pokušati resetovati ROM čip. Pokušati flešovati ROM čip. Zameniti
Error matičnu ploču.
2-2-3-1 Unexpected Proveriti ispravnost instalacije matične ploče, otpustiti šarafe, ukloniti
Interrupts strane objekte koji uszrokuju kratko spajanje. Zameniti tastaturu.
Zameniti napajanje. Zameniti matičnu ploču.
1-2 Video Card Error Proveriti da li je grafička kartica pravilno instalirana. Pokušati
zamenuti memoriju grafičke kartice. Zameniti grafičku karticu.
Zameniti matičnu ploču.

Tabela: POST zvučni kodovi Phoenix 6.x BIOS-a

Na nekim PC računarima POST takođe prikazuje i svoje rezultate testiranja memorije na

ekranu. Poslednji broj prikazan, je iznos memorije koja je testirana sa uspehom. Na primer sistem
može prikazati sledeću poruku: 32768 KB OK.
Broj prikazan ovim testom bi trebao da se slaže sa ukupnim iznosom količine memorije
instalirane na matičnoj ploči. Na starijim sistemima prikazuju malo manje od ukupnog broja jer
izuzimaju 384Kb UMA (upper memory area) tj. gornjeg memorijskog segmenta. Ako POST
memorijski test prilikom odbrojavanja stane na manjem broju od očekivanog, taj broj ukazuje na
kojoj "dubini" u memoriji se nalazi greška. To pomaže u identifikovanju tačnog memorijskog
modula koji je neispravan, tako da nema potrebe da se menjaju svi (u slučaju da ih računar poseduje
više).

3.1.2. Dijagnostički softver Windows-a

Svi Windows operativni sistemi uključuju sebe određene dijagnostičke softverske alatke, koji
nisu namenjeni isključivo hardveru. Na primer Scan Disk omogućuje površno, ili detaljno
pregledanje diskova, i pokušava da ispravi greške na koje naiđe, Disk Defragmenter, alatka
System Information koja pruža pregršt korisnih informacija o raznim komponentama sistema,
hardverskim i softverskim. Pod System Information nalazi se meni Tools koji služi kao posrednik za
nekoliko skrivenijih uslužnih programa. Među njima su:

 System File Checker koji traži nepostojeće ili oštećene datoteke i pokušava da ih
zameni ispravnim,
 DirectX Diagnostic Tool koja detaljno isptuje i traži probleme u njegovom
funkcionisanju. DirectX je set programskih interfejsa na niskom nivou (API) za kreiranje
multimedijalnih aplikacija visokih performansi (za efekasno korištenje potencijala 3D
grafičkih kartica)
 System Information Utility (koji se može pokrenuti komandom "msconfig" iz
komandne linije Run) omogućuje podizanje sistema u posebnom režimu za otkrivanje, i
otklanjanje grešaka, i izbor aplikacija koje se automatski pokreću sa Windowsom.

Još jedna vrlo korisna alatka je Device Manager (manipulator uređajima), nalazi se pod
ikonicom System u Control Panel-u. Ona prikazuje sve vitalne informacije o hardverskim

28
komponentama sistema i njihovim upravljačkim programima (drajverima). Pored nekog uređaja
može se nalaziti znak uzvika ili crveno x, što znači da je on u sukobu sa drugim uređajem, ili da
uopšte ne radi.

Slika: Device Manager

Ako uređaja nema na spisku, znači da ga sistem uopšte ne "vidi". Uzrok za to može biti da nije
ispravno instaliran, neispravan je, ne podržava PnP (engl. Plug and Play) ili BIOS ne podržava PnP.
Tako se može ustanoviti da recimo ne postoji potreban upravljački program, ili da čvrsti disk radi u
režimu kompatibilnom sa DOS-om što znači da nije pravilno podešen za Windows. U Device
Manager-u je takođe moguće instalirati noviji driver preko postojećeg, vratiti prethodni korišten
driver (roll back driver), isključiti po želji neki uređaj iako je on fizički uključen, promenuti resurse
dodeljene uređaju da bi se izbegao njegov sukob sa drugim uređajem, jer nemogu oboje koristiti isti
resurs.
Mesto na kojem se takođe može uočiti postojanje problema, i u slučaju da se on ne manifestuju
u radu, je Event Viewer (preglednik događaja), do kojeg se dolazi desnim klikom na ikonicu My
Computer i klikom na Manage opciju. Pomoću njega se mogu dobiti podaci o hardveru, softveru i
sistemskim problemima. Najznačajnije kartice u okviru njega su Aplication i System log. Aplication
log sadrži zapise događaja od strane aplikacija ili programa. Na primer program baze podataka
može prijaviti grešku u fajlu, ili da je neka aplikacija zablokirala u radu, navodeći modul koji je to
uzrokovao. System log sadrži zapise događaja od strane sistemskih komponenti Windows-a. Na
primer greška upravljačkog programa (drajvera), ili neke druge sistemske komponente tokom
startovanja sistema biće evidentirana tu.

29
 Slika: Aplication log event viewer-a

3.1.3. Dijagnostički hardver (uređaji)

Postoje i uređaji za dijagnostiku kvarova i problema računara. To su POST čitačke kartice, koje
su ranije opisane, PCI kartice za testiranje memorije, testeri za portove (USB, LAN, LPT, serial) i
mrežne kablove, dijagnostičke PCI kartice za višenamenske testove i dr.

 Kartice za testiranje memorije vrše detaljno ispitivanje svih memorijiskih

modula pomoću sofisticiranih algoritama i lociraju tačno mesto kvara. One rade nezavisno
operativnog sistema, jer se pokreću pre njega i podižu svoj namenski operativni sistem, na
taj način se izbegava interferencija sa drajverima i ostalim programima, i omogućava provera
kompletnog memorijskog prostora. Obično pružaju mogućnost praćenja napona na matičnoj
ploči i temperature.

Slika: Kartica za testiranje memorije

30
 Testeri za portove su prilično jednostavni adapteri, koji proveravaju njihovu
ispravnost. Tester za USB port utvđuje da li se USB port napaja strujom, da li se podaci
mogu slati i primati, koliki je nivo povraćenih podataka, kolika je brzina protoka podataka,
ispituju ispravnost USB hub-ova (razvodnika za više portova). Priključenjem na više
portova (do 10) oni proveravaju da li ima dovoljno napona i da li svi portovi simultano
funkcionišu. U radu sa računarskim mrežama vrlo je korisno imati i LAN tester, pomoću
koga se ispituje da li je mrežni kabel negde u prekidu, i da li su ispravni mrežni utikači RJ-
45. Sa jedne strane kabela se priključi tester koji šalje i prima signale i prikazuje eventualni
prekid, a sa druge se priključuje terminator. Ukoliko postoji prekid na nekoj od 8 žica,
lampica za taj vod se neće upaliti i oglasiće se zvučni signal. Sa obzirom da postoje dva tipa
kablova, direktni i isprepleteni (cross over), na ovaj način se verifikuje pravilno uparivanje
žica prilikom izrade utikača RJ-45.

Slik. USB tester (levo) i LAN tester (desno)

 Dijagnostičke kartice za višenamenske testove vrše serije testova odmah po

uključivanju računara, čak i ako se u računaru ne nalazi memorija, video kartica, tastatura, ili
ako su neispravni. Test počinje ispitivanjem PCI magistrale na koju je ona sama priključena.
U stanju su da izvrše 150 testova za matičnu ploču za manje od 5 minuta. Ispituju se PCI
priključci, kontroler tastature, DMA kontroler (direct memory access), interapt (interrupt)
kontroler, CMOS, port B, memorija i memorijski kontroler, grafička kartica, modem i BIOS.
U režimu proširenog rada (extended mode), moguće je testirati periferijske uređaje –HDD,
floppy disk, CD-ROM, DVD, tastaturu, monitor, ulazno/izlazne portove. Obično se u
kompletu nalaze i loop-back konektori za portove, i diskovi sa dodatnim softverom. Ovi
uređaji su i više nego korisni za korektivno održavanje jer se u kratkom vremenskom periodu
može na jednostavan način locirati neispravna komponenta sistema.

31
3.2. Alat za održavanje
Za traženje kvara i popravku računara neophodno je nekoliko osnovnih alata. Dok za
profesionalan rad postoje razni specijalizovani alati. Alat koji bi trebao tehničar za održavanje da
poseduje sastoji se od:

 Odvijači – obični, krstasti, Torx i cilindrični. Tipičan šestougaoni krstasti

zavrtanj koji se koristi ko računara može se odvrnuti pomoću krstastog odvijača ili
cilindričnog veličine 1/4". Na nekim računarima, kao što su Compaq, nalaze se Torx zavrtnji,
koji imaju šestougaoni zvezdasti otvor.
 Narukvica protiv statičkog elektriciteta – sa obzirom da statički elektricitet
može da uništi čipove i druge osetljive delove računara, njegovu pojavu na rukama treba
maksimalno umanjiti. To je elastična traka od tkanine koja se kači za uzemljenje, i tako
anulira statički elektricitet tela.
 Multimetar – višenamenski uređaj za tačno merenje, napona, otpora, struje i
ispitivanje nekih osnovnih poluprovodničkih elemenata (diode, tranzistori). Danas se
najčešće koriste digitalni, a mogu u sebi imati ugrađen i kabel tragač, tj detektor metala koji
olakšava traganje za kabelom u zidu.
 Pincete i hvataljka za zavrtanj – vrh pincete omogućava hvatanje objekata na
mestima koja su teško dostupna, ili njihovo pridržavanje prilikom rada sa njima. Alat za
izvlačenje zavrtnja ga hvata iz teško pristupačnih mesta, sa jedne strane ima dugme, a sa
druge izlaze 3 pipka koja obuhvataju i stežu zavrtanj.
 Klešta i sečice,
 Alatke za vađenje čipova – kvadratni čipovi postoje u dve varijante PLCC
(Plastic Leadles Chip Carrier) i PGA (Pin Grid Array). PLCC su smešteni u podnožja ,iz
kojih se nemogu izvaditi bez posebnih hvataljki, dok se PGA čipovi nalaze u podnožjima
kod kojih se podizanjem poluge oslobađa čip, i može se rukom izvaditi (većina današnjih
centralnih procesora).
 Lemilica – za razdvajanje i spajanje, tj. lemljenje električnih kontakata
pomoću kalaja.
 Hemikalije za čišćenje i boca sa komprimovanim vazduhom,
 Kartica za testiranje memorije,
 POST kartica,
 Serijski i paralelni priključci za testiranje (loopback).

Slika: Komplet alata za popravku računara

32
3.3. Mere opreza
Pre bilo kakvog rada sa računarom nije dovoljno samo da je računar isključen, već treba
izvući kabel za napajanje iz zida. To je zbog toga što kod modernih ATX kućišta i kad su
isključeni postoji određena voltaža. U računaru vladaju uglavnom niski naponi 3.3, 5 i 12V koji nisu
opasni za čoveka, ali prilikom rastavljanja napajanja i monitora, može se doći u neželjeni kontakt sa
izuzezno visokim naponima (kod monitora od 50.000-100.000 V). Prilikom nošenja anti-statičke
narukvice dovoljno je da ona bude priključena na kućište računara, i u slučaju kada ono nije
priključeno u mrežu, tj. kada nije na taj način uzemljeno.

Slika: Upotreba antistatičke narukvice

33
 4. PROCEDURA SKLAPANJA I RASKLAPANJA
RAČUNARA

Kada nastane kvar, pre rasklapanja računara potrebno je uveriti se, da uzrok kvara nije neki od
sledećih:
 problem sa kablovima – potrebeno je otkačiti sve nepotrebne uređaje, i
ostaviti samo tastaturu, miša i monitor povezan. Tako se već može eliminisati potencijalni
uzrok problema u vidu perifernog uređaja
 softverski problem – potrebno je uveriti se da problem ne uzrokuje neka
aplikacija, Windows, ili virus.
 problem u napajanju – kvalitet mrežnog napona varira od lokacije, faze na
koju je povezan računar, i od drugih potrošača. Sporadično restartovanje računara može
biti uzrokovano padom napona u mreži.
 problem pregrevanja – kao što sam spomenuo, radna temperatura varira u
zavisnosti od brzine takta procesora, tipa ventilatora i hladnjaka, broja ventilatora na
kućištu, temperature radnog ambijenta tj. okruženja, stepena opterećenja sistema itd.
Povećanje temperature indikuje na problem sa hlađenjem - kvar ventilatora, nekorektan rad
usled zaprljanosti.

Rasklapanje računara se započinje isključenjem napojnog kabla, a potom i svih

priključenih perifernih uređaja. Za skidanje poklopca kućišta potrebno je odvrnuti šrafove, dok je
kod nekih desktop kućišta dovoljno samo pritisnuti dva dugmeta sa strane, i poklopac se podiže i
uklanja. Pri tome treba paziti da se ne oštete tanki trakasti kablovi koji se mogu naći na putu.
Tanki trakasti kablovi služe za povezivanje disketnih jedinica, čvrstih dikova, CD-ROM
uređaja na matičnu ploču. Da bi se pravilno priključio, jedna strana kabla je obeležena crvenom
bojom, i ona se povezuje na onu stranu konektora kod koje je oznaka "1". Ta oznaka često nije
ubeležena pa je potrebno obratiti pažnju, da bi se kasnije pravilno priključio kabel nazad na svoje
mesto. Moderniji kablovi i utičnice imaju sa jedne strane ispupčenje (ključ) ili žljeb, tako da se ne
mogu pogrešno priključiti. Prilikom povezivanja kablova treba ih grupisati, tako da se obezbedi
optimalna ventilacija kućišta, i da ne dodiruju ventilatore jer mogu zaustaviti njihovo okretanje.

k lčj u

p i n 2 0 n e p o s t o j i

ž i c a 1
j e o č ze nn aa

Slika: IDE konektor

Sve kartice koje se nalaze priključene na portove ISA, PCI, AGP, i PCI Express, poželjno je
posle intervencije ili zamene vratiti na istu lokaciju, zbog toga što to zahtevaju neki tipovi
magistrala, ili tako nalaže elektronika, ili se može desiti da se neki kablovi neće moći priključiti na
njih zbog ograničene dužine. Prilikom rada sa karticama ne treba dodirivati pozlaćene konektore, jer
se tako može izazvati korozija, i smanjiti pouzdanost veze. Kartice često vrlo tesno prijanjaju u

34
svoja ležišta, i prilikom vađenja mogu se ozlediti prsti. Da bi se to izbeglo, najjednostavnije je
upotrebiti 2 trake kao što je prikazano na donjoj slici.

Slika: vađenje kartice pomoću traka

Na računarima postoji odeređeni broj glavnih vrsta diskova: disketne jedinice, čvrsti diskovi,
CD i DVD uređaji, uređaji sa trakom i uređaji za čuvanje podataka na izmenljivim diskovima (Zip).
Svi oni su povezani sa najmanje 2 kabla, jedan je za vezu sa napajanjem, a drugi je za podatke.
Može postojati i treći za vezu sa zvučnom karticom. Odvijanjem 4 zavrtnja pomoću kojih su
pričvršćeni za kućište, lako se vade iz svojih ležišta.

Slika: Priključni kablovi (levo za podatke, desno za napajanje)

Većina današnjih procesora se nalazi u ZIF podnožjima, ili na karticama. ZIF podnožje ima
polugicu pomoću koje se procesor otpušta iz ležišta, i jednostavnim podizanjem na gore vadi iz
njega. Naravno, prethodno je potrebno ukloniti hladnjak sa ventilatorom. RAM memorija se nalazi u
utičnicama koje sa obe strane imaju držače, koji se povuku na stranu, i potuskuju memorijski modul
van ležišta.

Slika: Postupak vađnja procesora (levo) i RAM memorije (desno)

Različite matične ploče su različito spojene na kućište, ali postoji nekoliko zavrtnja i plastičnih
odstojnika, koji sprečavaju da ona dodirne kućište. Za otpuštanje plastičnih odbojnika potrebno ih je
pritisnuti kleštima, i potom se jednostavno razdvajaju od kućišta. Prilikom montiranja matične ploče
potrebno je sve odstojnike vratiti na svoje mesto, da je metalno kućište ne bi dodirnulo i napravilo

35
kratak spoj. U slučaju da prilikom sklapanja neki uređaj nije spojen, ili je spojen nepropisno, POST
će ekranskom porukom upozoriti korisnika, kod koje komponente sistema se pojavio problem.

Sa obzirom da postoji veliki broj različitih matičnih ploča i kartica, prilikom održavanja,
neophodno je koristiti tehničko uputstvo proizvođača, koje se obavezno isporučuje sa računarom. U
njemu su detaljno opisane tehničke karakteristike proizvoda, njegovi elementi, prikazane su detaljne
šeme i dijagrami, uputstvo za instaliranje i povezivanje, i postavljanje džampera (kratkospojnika).
Takođe je dato i uputstvo za instaliranje upravljačkih programa i dodatnog softvera koje se
isporučuje na pratećem CD-u. U uputstvima za matične ploče obavezan je o odeljak vezan za BIOS
koji je instaliran. Tu su opisane sve opcije i parametri, koje korisnik može sam konfigurisati. U
slučaju da se neka ključna opcija pogrešno podesi (recimo previše poveća radni takt), i da sistem
nemože da se startuje, čak ni do koraka aktiviranja video prikaza na ekranu, tada se prespaja
poseban kratkospojnik na matičnoj ploči. Na taj način se resetuje BIOS, tj sva podešavanja se
vraćaju na fabrički podešene najoptimalnije vrednosti.

Slika: Kratkospojnik za resetovanje BIOS-a

4.1. Zamena komponenti računara

Sa obzirom na softisticiranost i visoku tehnologiju izrade računarskih komponenti, njihova

popravka se jako retko vrši. Najčešće je mnogo brže, pouzdanije i jeftinije zamenuti komponentu
novom. Jer za kvalitetnu popravku neophodno je obezbediti neophodnu dokumentaciju, opremu za
testiranje i izolovanje neispravne komponente, stručni kadar, i vreme, a potom i nabaviti originalnu
komponentu, što je često moguće samo direktno od proizvođača. Mnogo je jeftinije za jedno
preduzeće imati na zalihama nove komponente, i to samo one koje se najčešće kvare, i imati dobro
razvijenu mrežu sa distributerima za nabavku ostalih delova za potrebe ugradnje. Kada se uz pomoć
svih pomenutih dijagnostičkih metoda, locira neispravna komponenta, tada se može izvršiti njena
zamena

4.1.1. Zamena procesora

Tačni koraci kod zamene procesora zavise od mnogih faktora, uključujući tip procesora,
hladnjak procesora, matičnu ploču, i kućište. Objašnjen će biti postupak zamene procesora za
podnožja tipa Socket 478, jer se i sa tipovima Socket A, Socket 754 i Socket 939 postupa na sličan
način. Podnožje Socket 478 podržava Intel Pentium 4 procesore, Socket A podržava AMD Athlon,
Athlon XP, i Duron procesore, Socket 754 podržava najnovije AMD Athlon 64 procesore.

36
 Prvo je neophodno izvaditi neispravan procesor. Da bi se to uspešno obavilo potrebno je
ispoštovati sledeće proceduralne korake:
 Isključuje se napajanje, monitor, i isključuju tastatura, miš i ostale periferije, a
zatim se rasklapa kućište
 Pregleda se sistem da bi se odlučilo da li je jednostavnije izvaditi celu
matičnu ploču, ili menjati procesor unutar kućišta. To zavisi od iskustva lica koje vrši održavanje,
slobodnog prostora u kučištu, tipa mehanizma za pričvršćenje hladnjaka.
 Isključuje se napajanje ventilatora za procesor, oslobađa se polugica za
otpuštanje hladnjaka i on se uklanja
 Oslobađa se ZIF polugica koja otpušta procesor od podnožja, a zatim se
procesor vadi na gore
Instalacija novog procesora se obavlja obrnutim redosledom sa par dodatnih koraka:
 Prvo se raspakuje procesor i ventilator iz kutije koji se obično isporučuju zajedno.
Potrebno je obratiti pažnju da se nožice ne dodiruju zbog statičkog elektriciteta
 Podiže se ZIF polugica u vertiklani položaj
 Procesor se pre ubacivanja tako okrene, da se njegov zasečeni ugao, poklopi sa
zasečenim uglom podnožja. On mora sesti u ležište bez primene sile
 Spušta se ZIF polugica i tako pričvršćuje procesor
 Na sredinu procesora se nanosi specijalna termalna pasta, čija je uloga da bolje
prenosi toplotu na hladnjak
 Hladnjak se stavlja na procesor i lagano se pritiska da bi se pasta ravnomerno rarširila
po njegovoj površini, i uklanja se višak paste. Zatim se pomoću kvačica pripaja za podnožje i
fiksira.
 Napajanje ventilatora se priključuje na matičnu ploču.

a) b)

c) d)

37
 4.1.2. Instalacija diskova

Obzirom da su IDE diskovi danas i dalje najrasprostranjeniji, uprkos pojavom S-ATA

standarda, u daljem tekstu biće objašnjen postupak njegove instalacije, i ukazati na šta se sve treba
obratiti pažnja tom prilikom.
Na današnje matične ploče moguće je spojiti maksimalno 4 hard diska, po dva na svaki IDE
kanal (primarni i sekundarni). Te iste kanale koriste i CD, i DVD-ROM uređaji. Ako postoji potreba
za dodavanjem još diskova, ubacuje se dodatna kontroler kartica. Pošto 2 uređaja (u ovom slučaju
biće hard diskovi) dele jedan kanal, neophodno je jedan od njih odrediti, i postaviti da bude
nadređeni (master), a drugi podređeni (slave). Podaci iz EIDE kontrolera stižu do oba diska, ali ih
"osluškuje" samo onaj koji je označen kao nadređeni. Ako su podaci njemu namenjeni, obradiće ih,
a ako ne, proslediće ih podređenom disku. Podređeni disk prima komande samo od nadređenog, a ne
i od kontrolera, tako da će on postupiti po njima. Ako na kanalu postoji samo jedan disk, on se
označava kao nadređeni. Označavanje se vrši pomoću kratkospojnika (džampera). Džamper je
moguće postaviti i na položaj CSEL (eng. cable select), i tada će se hijerahija diskova odrediti
prema IDE utičnici na koju su povezani.

Slika: Podešavanje džampera na hard disku

Kada se džamper postavi, disk se ugrađuje u kućište i na njega se spajaju konektori za napajanje
i IDE konektor za prenos podatka. Kada se upali kompjuter potrebno je ući u BIOS, najčešće
pritiskom na taster "Delete", i proveriti da li podešavanje za IDE diskove stoji na AUTO. Tako
podešen BIOS će sam prepoznati koji je disk nadređen, a koji podređen, kapacitet diska, kao i sve
fizičke parametre diska (broj glava, sektora, cilindara). U BIOS-u još postoji još opcija vezanih za
diskove. Neke od njih su:
 IDE Controler – kojom se određuje koji se IDE kanal koristi (primarni, sekundarni
ili oba)
 LBA Mode (Large Block Access) – to je savremenija metoda translacije koju svi
današnji diskovi koriste i treba je uključiti
 Multi Sector Transfers – određuje koliko se sektora u bloku premešta u memoriju,
treba podesiti prema specifikaciji diska, ili na "automatski"
 Ultra DMA (Direct Memory Access) – određuje koja se kategorija koristi prilikom
direktnog prisutpa memoriji (zaobilazeći procesor), moguće su opcije 0,1,2. Diskovi
uglavnom podržavaju automatsko prepoznavanje ovog parametra
 S.M.A.R.T. – je tehnologija nadziranja diska sa predviđanjem budućih problema, i
noviji diskovi je imaju, pa je treba uključiti.

38
 Da bi se pripremio za rad, disk je neophodno particionisati, formatirati disk na visokom
nivou, i dodeliti mu ime. Ako je disk postavljen kao podređeni, operativni sistem će se podići sa
glavnog diska.
Particionisanje je delenje diska na jednu ili više logičkih celina, pri čemu se svakoj dodeljuje
slovna oznaka (C,D,E,F..) Particionisanjem se dobija mogućnost instalacije više operativnih sistema
na fizički jednom hard disku, gde se prilikom pokretanja računara bira koji OS se želi startovati.
Formatiranje diska na visokom nivou podrazumeava pravljenje sektora za podizanje sistema,
definisanje root direktorijuma, i izradu tabele razmeštaja podataka –FAT , koja može biti tipa NTFS
(new technology file system), ili starijeg tipa FAT32 i FAT16. Ono nije isto kao i formatiranje na
niskom nivou koje obavlja proizvođač, jer se tom prilikom ne dotiču fizički svaki sektor na disku.
Što znači da su podaci još prisutni, samo su "nevidljivi", i zbog toga postoji mogućnost oporavka
sadržaja pomoću posebnih programa. Pri prvom formatiranju, na svakom sektoru se provara
postojanje fizički oštećenih mesta, tj. loših sektora (engl.bad sector). Ako ih ima, oni se markiraju i
u njih se neće upisivati podaci. Loši sektori mogu biti fizička oštećenja na disku ili magnetno
izbledela mesta koja su teško čitljiva. Ta oslabljena mesta mogu se popraviti ponovnim
formatiranjem.
Particionisanje diska je moguće uraditi pomoću Microsoft-ovih programa Fdisk za DOS ili
pomoću alatke Disk Menagment u okviru alata Disk Menagment. A formatiranje komandom format
iz komandne linije, ili iz dijaloga My Computer desnim klikom na ikonicu diska i klikom na
Format. Tada se može izabrati veličina diska, tip fajl sistema (FAT32 ili NTFS), redovno ili brzo
formatiranje, uključiti kompresija podataka, i dodeliti ime disku. Takođe postoje i namenski
programi za ovu svrhu, a napoznatiji je Powerquest Partition Magic.

Slika: Format dijalog

Tek posle ovih priprema moguće je instalirati željeni operativni sistem na čvrsti disk, i
eventualno vratiti spašene podatke sa rezervnih bekap kopija ukoliko je prethodni disk otkazao.

39
 4.1.3. Instalacija kartica

Još pre 10 godina proizvođači su patentirali tehnologiju Plug and Play (PnP), u prevodu -
priključi i koristi. To znači da koju god karticu priključite, računar će prepoznati o kojem tipu i
modelu se radi, automatski je konfigurisati i učitati upravljačke programe. Sa pojavom Windows-a
XP uveden je universal Plug and Play, koji omogućava da računar automatski prepozna i koristi čak
i mrežne uređaje, a priprema novog hardvera za korišćenje traje svega nekoliko sekundi.
To sve dobro funkcioniše samo pod određenim uslovima, postojanje odgovarajućeg hardvera,
softvera koji podržava PnP, i podrške PnP za BIOS. Ako se ne koristi PnP hardver a računar radi
pod operativnim sistemom koji ga podržava, biće teško konfigurisati dodatnu karticu. Dodatne
probleme prilikom instalacije kartica pravi i sve češće loša dokumentacija isporučena uz njih, sukobi
sa resursima već postojećih uređaja oko adresa prekidnih linija (Interrupt), i DMA kanala.
U računaru ne mogu da postoje 2 kartice čiji su identiteti u sistemu isti. Konfigurisanje kartica
se sastoji od: dodele resursa uređaju i obezbeđivanja softverske podrške za njega (drivers). Dodela
resursa može da izgleda ovako: konfigurisati modem koji COM port treba da koristi (COM1,
COM2, COM3, COM4, ili neki drugi), podesiti drajver štampača da li da koristi port LPT1, LPT2 ili
USB i sl, izabiranje DMA kanala za karticu, IRQ linije, U/I adrese itd. Na današnjim karticama se
više ne instaliraju džamperi, i DIP prekidači sa kojima se fizički podešavao port, ili IRQ, već se to
radi softverski. Softverski podešena konfiguracija se čuva u CMOS čipu. Da bi on pamtio podatke
potrebno je da ima stalno napajanje, a to se obezbedilo instaliranjem litijum-jonske punjive baterije
na matičnu ploču.

Objašnjenje nekih od skraćenica i njihovo podešavanje:

 U/I (Input/Output) adrese – ulazno/izlazne adrese u heksadecimalnom

zapisu, koje matična ploča koristi da bi komunicirala sa procesorom. Sve hardverske
komponente imaju svoje ulazno/izlazne adrese, i kada procesor želi da komunicira sa nekom,
on stavlja njenu adresu na magistralu, i potom vrši čitanje ili upis u nju. U/I adrese su
jedinstvene i po njima procesor razlikuje svoje periferije. Raspored podele I/O adresa se
može videti u Device Manager-u (nalazi se u Control Panel/System). Podešavanja je najbolje
da stoje na automatic jer će tako kompjuter odrediti najbolji raspored.
 DMA (Direst Memory Access) kanali – koriste se od strane nekih uređaja za
ubrzanje upisa i čitanja iz sistemske memorije, jer tom prilikom zaobilaze procesor. Broj
DMA kanala je ograničen. Sa obzirom da korišćenje DMA pristupa može kod novih
računara čak i da uspori rad, pre njegovog uključivanja za pojedine kartice treba konsultovati
uputstvo proizvođača.
 IRQ (Interrupt Request) – služi da bi hardverske komponente zatražile od
procesora prekid njegovog trenutnog posla, da bi obradio njihove zahteve. Svaki uređaj ima
sopstveni IRQ da bi ga procesor raspoznao. Postoji kontroler prekida koji je ugrađen u set
čipova na matičnoj ploči, i on ih obrađuje po prioritetima. Jednu IRQ liniju može da koristi
više uređaja, tako da do sukoba retko dolazi. Ova opcija podele se nekad može podešavati,
ali najbolje je da bude uključena na automatsko podešavaje.
 RAM baferi – neke kartice imaju ugrađenu RAM memoriju na sebi za
privremeno smeštanje podataka, i ona ne sme da bude u sukobu sa drugim RAM ili ROM
memorijama u računaru.

40
 Na novijim računarskim sistemima za instaliranje kartice dovoljno je da se ona priključi u
odgovarajuće podnožje (slot), a operativni sistem će sam detektovati karticu, podesiće njene resurse,
i zatražiće od korisnika da ubaci CD sa upravljačkim programima (drajverima), u slučaju da ih ne
poseduje. Ako kartica zahteva korišćenje COM porta, sistem će joj automatski dodeliti sledeći
slobodan i memorisati ga. Ako korisnik želi da instalira novije drajvere, ili ponovo postojeće, prvo
je potrebno ukloniti stare. To se radi tako što se u pomenutom Device Manager-u pronađe potreban
hardverski uređaj, i desnim klikom miša odabere opcija Uninstall. Biće neophodno resetovati
računar, i OS će pri pokretanju prepoznati karticu, kao da je ponovo ubačena, i instalirati potrebne
drajvere. Drajveri se obavezno isporučuju uz svaku komponentu i potrebno ih je čuvati, jer će
zatrebati u slučaju pada sistema, ili njegove ponovne instalacije.

Postupak instalacije sprovodi se u sledećim koracima:

 Isključuju se svi priključci sa kućišta i skida se njegov poklopac.
 Ako se zamenjuje postojeća komponenta ona se prvo vadi, tako što se odvije
vijak ili otpusti mehanizam koji je pričvršćuje, i povlačenjem na gore vadi iz svog podnožja
na matičnoj ploči.
 Ako se kartica prvi put instalira, potrebno je sa zadnje strane kućišta ukloniti
metalnu pokrivnu pločicu, mehanički ili odvrtanjem vijka.
 Kartica se pažljivo gura u svoje podnožje.
 Proverava se da li su kontakti kartice u potpunosti u svom podnožju, i vrši se
pričvršćivanje pomoću vijka, za kućište
 Kućište se poklapa, i priključuju se svi postojeći priključci na njegovo
poleđini.

Slika: Postavljanje kartice u ležište

Slika: Pričvršćivanje kartice na kućište

41
4.2. Mere opreza

Otvaranje kućišta nije neophodna operacija da bi se koristio računar. Međutim, pored servisera,
postoji i veliki broj radoznalih korisnika koji su nestrpljivi da pogledaju njegovu unutrašnjost i
njegove komponente. U ovom odeljku će biti navedeni saveti i mere opreza koje su neophodni da ne
bi došlo do spaljivanja pojenih komponenti ili još gore do strujnog udara.
Za otvaranje kućišta su neophodne odvrtke i poželjno je da je odvrtka namagnetisana (po
ličnom iskustvu ako odvrtka nije namegnetisana vrlo često će zavrtnji upasti u kućište). Naravno
vađenje zavrtnja magnetnom odvrtkom je znatno lakše. Istovremeno se na taj način sprečava i
nastanak kratkog spoja koga mogu da izazovu i prsti prilikom pokušaja vađenja zavrtnja.
Često se može čuti da namagnetisane predmete ne treba držati u blizini računara. Ali treba imati
u vidu i sledeće činjenice :
• da i zemlja poseduje sopstveno magnetno polje
• ukoliko se disk zagrebe nekim oštrim predmetom posledice su nepredvidive, bez obzira
da li je to učinjeno iglom, čekićem ili namagnetisanom odvrtkom.
• otvaranje čvrstog diska neizbežno podrazumeva trajan gubitak podataka, zbog
neizbežne prašine u vazduhu i nikakvo naknadno izlaganje diska magnetnom polju
nema posebnog efekta.
• razmak između glave za pisanje/čitanje i magnetnog medijuma je manje od jednog
mikrometra i zahvaljujući zaštitnom omotu odvrtka se nemože približiti medijuma na
manjem rastojanju od 1mm (što je čak hiljadu puta više od rsatojanja između glave i
medijuma). U skladu sa zakonom fizike, jačina magnetnog polja opada sa kvadratom
rastojanja, što znači da bi odvrtka morala imati magnetno polje čija je jačina približno
milion puta veća od polja glave za čitanje/upis. Za čvrsti disk taj odnos je i mnogo veći..

U principu se uticaj zemljinog magnetnog polja otklanja uzemljenjem metalnog kućišta

računara, ali njegovo skidanje automatski izlaže sve komponente delovanju tog polja. Imajući u vidu
da su sve komponente bile izložene delovanju tog polja tokom sklapanja računara ovo ne može imati
sigurno nikakve štetne posledice.
Ukoliko korisnik (ili serviser) ne poseduje antistatičku rukavicu (koja obezbeđuje da se
potencijal tela korisnika izjednači sa potencijalom zemlje i time se sprečava nastanak statičkog
elektriciteta) potrebno se pridržavati sledećeg:
• Ukoliko ne posedujete ovu rukavicu morate se navići da, pre bilo kakvog kontakta sa
elektronskim komponentama računara, obavezno dodirnete neki uzemljeni metalni
predmet (radijator na primer). Na taj način komponente neće biti sigurno oštećene čak i
ako nemate antistatičku rukavicu. Ovo je bitno jer računarske komponete rade na vrlo
niskim jednosmernim naponima koji nisu opasni začoveka, a istovremeno čovek može
da poseduje statički elektricitet od nekoliko stotina (i hiljada volti) koji je sasvim
dovoljan da uništi osetljive komponente računara.
• Kada se vade štampane ploče obavezno ih je potrebno, ukoliko je ikako moguće, držati
za ivice.

Od osnovnih komponente (tastautra, miš, monitor i sistemska jedinica) korisnik će doći u

iskušenje samo da otvori miša (zbog čišćenja najčešće) i sistemsku jedinicu. U tastaturi se nalazi
malo čega zanimljivog (veliki broj malih opruga koje se mogu razleteti ako se ne vodi računa).
Otvaranje tastature je preporučeno ako se samo neka tečnost razlije po njoj, a čak i tada je kupovina
nove tastature mnogo bolje rešenje.

42
 Monitor je druga priča. Velika većina današnjih monitora su sa katodnom cevi (CRT monitori).

UPOZORENJE
• Ne postoji dovoljno ubedljiv razlog da korisnik otvara monitor. Otvaranje je fizički opasno.
Na katodnoj cevi se može zadržati visoki napon dugo vremena nakon isključivanja i
odspajanja od mreže (posebno se odnosi na stare monitore koji nisu dugo korišćeni).
Ukoliko dođete u dodir sa ovako visokim naponom možete nastradati.
• Nikada , ni pod kojim uslovima, bez obzira na razloge, nemojte otvarati zapečaćeni blok za
napajanje računara. Poput monitora i blok za napajanje sadrži visoke napone.

4.3. Dokumentacija

Nažalost, dokumentacija predstavlja “tamnu stranu” u istoriji računara. Proizvođači opremaju

računare svremenim, licenciranim i skupim operativnim sistemima, ali uz njih isporučuju obično
samo skromne brošure, u kojima je obično opisano samo nekoliko osnovnih procedura za rad.
Prilikom nabavke i servisa računara potrebno je proveriti da li postoji uputstvo, ili priručnik u
kojima je predstavljeno sledeće:
• održavanje i garantni rok računara
• uputstvo za povezivanje perifernih uređaja (šatampača, skenera...)
• podaci o tipu matične ploče i knjižica (sa specifikacijom ploče, prikazom načina
spajanja osnovnih komponenti, opcijama BIOSa, ...)
• uputstvo za ostale komponente računara ( uputsvo za grafičku karticu, optičke uređaje,
modeme, zvučne kartice...). Na tim uputstvima je prikazan način povezivanja tih
komponenti i podešavanje opcija rada.
• priručnici za sofver (koji se obično dobijaju uz matičnu ploču, grafičku karticu i
periferije npr. štampač) u kojima je prikazan način instalacije softvera i objašnjenna su
podešavanja koja su neophodna za optimalan rad komponenti.

Najveći problem, pored oskudne dokumentacije, je i to što se dobivena dokumentacija nalazi

obično na engleskom ili nekom drugom jeziku. Veoma mali broj uputstava je preveden na naš jezik i
potrebno je dobro poznavanje engleskog jezika da bi se razumele i podesile željene opcije.

43
 5. HARD DISK : Održavanje i otklanjanje problema

5.1. Zaštita hard diska

Zatvoreni hard disk ne može da se održava tj ne može se rastavljati i na primer čistiti glave za
pisanje/čitanje.
Međutim postoje koraci koji se mogu preduzeti da bi se hard disk učinio dugovečnijim.
• Potrebno je nabaviti dobru zaštitu napajanja.
• Potrebno je pravilno pričvrstiti diska za kućište računara.
• Buka u radu ukazuje na probleme sa diskom. Ako je disk postao najednom prilično bučan
verovatno je pred odtazom

5.2. Zaštita podataka

Zaštita podataka se razlikuje od zaštite samog diska. Iako se podaci gube ako se disk pokvari
postoje i drugi načini za gubitak podataka (npr. virusi ili nehotično formatiranje).

Zaštita podataka obuhvata sledeće:

• Pravljenje rezervnih kopija (MBR, sistemskih dastoteka i korisničkih podataka).
Windows nema ugrađen alat za pravljenje rezervne kopije MBR-a, ali postoje alati koji to
rade).
• Pravljenje diskete za podizanje sistema u hitnim slučajevima (DOS, Windows 9x) ili
instalacioni CD Windowsa (NT verzije).
• Redovna provera ispravnosti sistema datoteka pomoću alata ScanDisk (DOS ili Windows
98x) ili Check Disk (NT verzije Windowsa).
• Ukoliko disk podržava SMART tehnologiju tj. alatu za statističku analizu koji je ugrađen u
disk i koji nadzire parametre diska, potrebno je vršiti SMART nadzor nad diskom.
• Proveriti da li ima loših sektora svaki put kada disk pretrpi mehanički šok ili kada OS
prijavljuje greške prilikom čitanja i pisanja.
• Potrebno je raditi redovno defragmentaciju diskova.
• Koristiti antivirusne programe i redovno ažurirati baze jer virusi predstavljaju veliki
problem za podatke.

5.2.1. Izrada rezervnih kopija sistemskih datoteka

Sistemske datoteke su datoteke koje su neophodne za pokretanje OS i za njegov nesmetani rad.

Međutim mnoge ove datoteke su standardne komponente OS i mogu se ponovo instalirati sa CD-a i
da se pri tome ništa ne izgubi. U suštini izrada rezervnih kopija sistemskih datoteka se odnosi na
sistemske konfiguracione datoteke, koje sadrže prilagođene datoteka sa podacima kako je OS
instaliran, kako su podešene aplikacije, kakav je hardver instaliran...
U Windowsu 95 i novijim verzijama, sistemska konfiguracija je mseštena u bazi Registry.
Registry izgleda kao jedna baza kojoj se pristupa pomoću alata Registry Editor u Windowsu, ali se

44
ona u suštini sastoji iz nekoliko datoteka (za Windows 95/98/Me to su user.dat i system.dat, a u
Windowsu NT/2000/XP/2003 to je niz datoteka sa imenima kao što su sam ili system).
Naravno nije neophodno znati tačna imena i lokacije ovih datoteka da bi se napravila rezervna
kopija baze Registry. Redovna izrada kopija bazy Registry je dobra ideja jer je ta baza neophodna za
podizanje sitema (često aplikacija ili korisnik naprave izmene u bazi Registry koje dovedu do
problema u fukcionisanju sistema).

Pravljenje rezervne kopije baze Registry se razlikuje u zavisnosti od verzije Windowsa :

• Windows 98/Me imaju program Registry Checker koji se pokreće iz opcije System
Information. Nakon provere Registy baze biće ponuđena opcija za pravljenje njene
rezervne kopije.
• Windows 2000/XP imaju pomoćni program Backup koji sadrži opciju za izradu
rezervne kopije beze Registry (System State)
• Postoji komanda koja radi u svim verzijama Windowsa, a to je opcija Export u
programu Regedit (Registry Editor). Potrebno je u suštini pokrenuti program Regedit
pomoću komade Run sa Start menija i potom izabrati opciju File/Export.

5.2.2. Izrada rezervnih kopija korisničkih podataka

Izrada rezervnih kopija korisničkih podataka je od ključnog značaja. Danas postoji veliki broj
načina i medijuma za izradu rezervnih kopija korisničkih podataka:
• CD i DVD mediji.
• izmenljivi diskovi (Flopi, Zip).
• mini USB diskovi
• drugi čvrsti disk.
• skladištenje u mreži.

Windows 2000/XP imaju solidan program za pravljenje rezervnih kopija podataka (desni klik
miša na ikonicu diska / Prperties / Tools). Windows XP Home ne instalira pomoćni program
Backup. Postoje i uslužni programi raznih proizvođača koji omogućavaju pravljenje rezervnih
kopija podataka, kao i programi za pravljenje rezervnih kopija čvrstog diska ili pojedinih particija
(npr. Norton Ghost i Drive Image).

5.2.3. Pripremanje hitnog podizanja sistema u Windowsu 9x

U Windowsu 9x može s enapraviti disketa za podizanje sistema ukoliko se pokrene opcija

Add7Remove Programs iz Control Panela. Na taj način se dobija disketa sa koje se može ne samo
podići sistem, već ona sadrži i važne alate kao što su : fdisc, format...
Ukoliko se napravi disketa za podizanje sistema u Windowsu 98/ME ona sadrži i upravljačke
programe za CD uređaj. Ovi programi su neophodni ukoliko je potrebno ponovo pokrenuti
instalaciju Windowsa sa CD-a.

45
 5.2.4. Pripremanje i hitno podizanje sistema u verzijama Windowsa
zasnovanim na NT

U Windowsu NT/2000/XP ne može se neposredno podići sistem u komandnom okruženju, jer

oni nisu zasnovani na DOS-u kao Windows 9x.
Ako postoji instalacioni CD za Windows, moguće je podići sistem na odgovarajući način.
Najpre se pokrene instalaciona procedura koja korisnika pita da li želi da oporavi staru instalaciju ili
novu instalaciju . Ukoliko se izabere oporavak moguće je izabrati automatizovani proces ili prelazak
na komandno okruženje Recovery Console.

5.2.4.a) Recovery Console

Recovery Console je okruženje komandne linije u kome se mogu rešavati problemi. Sistem se
podiže u okruženju Recovery Console sa Windowsovog CD-a u sledećim koracima:
 Na ekranu Welcome to Setup pritisnuti R za opciju Repair.
 Potom pritisnuti C za okruženje Recovery Console.
 Potom pritisnuti 1 da se izabere prva instalacija Windowsa.
 Potom će sistem od vas tražiti admninistratorsku lozinku.

Komande okruženja Recovery Console

ATTRIB Menja atribute datoteke
BATCH Izvršava niz komandi iz navedene tekstualne datoteke
CD Menja direktorijum
CHKDSK Proverava da li na disku ima grešaka
COPY Kopira datoteke
DEL Briše datoteke
DIR Prikazuje spisak datoteka u direktorijumu
DISABLE Onemogućava Windows-ov upravljački program ili servis
DISKPART Poput FDISK-a pravi particije i njima upravlja
ENABLE Pokreće Windows-ov upravljački program ili servis
EXIT Napušta okruženje Recovery Console
FIXBOOT Upisuje novi startni sektor na particiji za podizanje sistema
FIXMBR Oporavlja MBR
FORMAT Formatira logički disk
LISTSYS Pokazuje sve dostupne upravljačke programe, servise i datoteke za
pokretanje sistema.
MD Pravi direktorijum.
RD Briše direktorijum.
REN Preimenuje datoteku ili direktorijum.

Da bi se dobila pomoć za neku komandu potrebno je ukucati /?.

46
5.3. Oživljavanje neispravnih diskova

Korak 1.

Postoje dva osnovna razloga za otkaz diskova diskova.:

• fizičko otkazivanje diska – na diskovima mogu da nastanu fizički problemi sa pločama,
rukom koja pokreće glave, da otkažu glave za čitanje i pisanje ili da otkaže strujno kolo koje
povezuje napajanje diska sa sa mehanikom koja se unutar njega nalazi.
• diskovi koji su logički mrtvi – pri čemu je sve u redu sa mehanizmima uređaja, ali je disk iz
nekoh razloga zaboravio podatke koji se na njemu nalaze.

Jedan od najpouzdanijih indikatora da je disk “mrtav” jsete da li BIOS i dalje prepoznaje disk.
Ako ga prepoznaje ispravno disk je verovatno još “živ”.

Ako BIOS ne vidi disk potrebno je proveriti sledeće :

• Da li su kablovi (kabl za napajanje i data kabl) pravilno priključeni.

• Proveriti da li drugi diskovi rade na istom kablu. Ako rade isključena je mogućnost da je
loš kabl i loš IDE konektor na matičnoj ploči.
• Ukoliko su premeštani diskvi u kućištu potrebno je proveriti da li su kratkospojnici
ispravno podešeni.

BIOS prepoznaje i registruje svaki disk prilikom podizanja sistema i pri tome na ekranu ispisuje
podatke o proizvođaču i modelu dika.
Ukoliko pri učitavanju sitema ne prijavljuje hard disk ili je potrebno znatno više vremena da bi
bio prepoznat to su oznovni pokazatelji da hard disk ima fizičke probleme.

Korak 2.

Ako je disk sa koga se podiže sistem prestao da radi potrebno je razlučiti da li je problem
nastao sa podizanjem sistema ili da li postoji problem sa pristupanjem samom disku. Možda je sa
podacima na disku sve u redu, ali su datoteke neophodne za podizanje sistema oštećene.
Da bi se ovo proverilo potrebno je podići sitem sa sa sistemske diskete (Win98x) ili sa
instalacionog CD-a za Windows 2000/XP i izabrati opciju Recovery Console. Ukoliko iz
komandnog okruženja postoji mogućnost da se izlistaju fajlovi i direktorijumi (DIR) potrebno je
napraviti (ako nije napravljena pre) rezervnu kopiju podataka. Potrebno je iskopirati sve bitne
podatke na diskete (ili druge prenosne medije) ili što je još mnogo bolje na drugi hard disk sa kojeg
je podignut sistem (disk sa kojeg je potrebno prebaciti podatke sa priključuje na drugi IDE kanal ili
kao slave na primarnom kanalu).
Tek posle pravljenje rezervne kopije podataka potrebno je preduzeti korake da bi se ustanovilo
zašto sistem ne može da se podigne. Za Windows 98 sa sistemske diskete potrebno je najčešće
ukucati komandu SYS C: da bi se kopirale datoteke za podizanje sistema. U slučaju Windowsa
2000/XP potrebno je ponovo pokrenuti Setup sa instalacionog CD-a i potrebno je izabrati opciju ia
oporavak instalacije.

47
Korak 3

Ukoliko ne postoji nikakva mogućnost da se povrate podaci sa diska i ako su podaci zaista
potrebni postoji i zadnja nada. Postoje servisi za oporavak podataka gde se disk rastavlja i kopiraju
podaci na CD ili neki drugi medijum. Cena u ovom slučaju je prilično visoka – od par stotina eura
za dijagnozu problema pa do nekoliko hiljada eura za oporavak podataka.
Iz predhodnog poglavlja se može zaključiti kolika je važnost redovnog pravljenja rezervnih
kopija podataka (Backup).

5.4. Program FDISK

FDISK se koristi za podelu diska na particije i upravljanje particijama u MS-DOSu i Windowsu

95/98/Me. Njegovo glavno ograničenje je što dozvoljava pravljenje samo jedne primarne particije i
sve napravljene particije spadaju u DOS particije. Ostale particije FDISK vidi kao non-DOS i neće
moći sa njima uraditi ništa osim da ih preskoči ili izbriše.
Ako se u Windowsu 95/98 napravi disketa za brzo podizanje sistema (eng. Startup Disk) u
njega je automatski uključen i FDISK.
Pokretanje FDISK-a : Potrebno je doći do komandnog okruženja (eng. command promt) i
uraditi sledeće :
 Potrebno je upisati FDISK i pritisnuti ENTER.
 U drugom koraku postavlja se upitnik da li želite podršku za velike diskove.

48
  Potom se pojavljuje glavni meni programa FDISK.

 Posle pokretanja potrebno je pokrenuti opciju 4 za gde se prikazuju postojeće particije.

Brisanje postojećih particija :

 Pritisnuti Esc da bi se vratili u FDISK-ov meni sa opcijama.

 Izabrati opciju 3 (Delete Partition and Logical DOS Drive).

49
  Ako na produženoj particiji postoje postoje logički diskovi potrebno je prvo njih
obrisati tj. nemože se obrisati produžena particija sve dok se ne obrišu predhodno svi
njeni logički diskovi.

 Pošto su obrisani svi logički diskovi moguće je ukloniti produženu particiju. Primarnu
particiju nije moguće ukloniti sve dok produžena particija nije obrisana.
 Kada se obrišu particije pritiskom na Esc se vraća na FDISK-ov meni sa opcijama.

Pravljenje primarne particije

 Iz FDISK-ovog menija sa opcijama, izabrati opciju 1, Create DOS Partition or Logical

DOS Drive.

50
 Izabrati opciju 1 – Create Primary DOS Partition
 Potom se javlja upitnik da li se želi maksimalna moguća veličina za primarnu DOS
particiju (YES/NO).
 Ukoliko je izabrana opcija NO potrebno je upisati veličinu prostora u megabajtima ili u
procentima koju se želi dodeliti primarnoj DOS particiji.

 Potom pritisnuti taster Esc da bi se vratilo u FDISK-ov meni sa opcijama.

51
Pravljenje produžene particije i njenih logičkih diskova

 Iz FDISK-ovog menija Options izabrati opciju 1, Create DOS Partition or Logical DOS
Drive.
 Izabrati opciju 2, Create Extended DOS Partition
 Ostaviti podrazumevane podešavanje za veličinu produžene particije, koje uzima sav
preostali prostor na disku i pritisnuti Enter.
 Pritisnuti Esc da bi se izvršila provera integriteta diska.
 Potom je potrebno definisati logičke diskove.

 Potom kad je završeno dodeljivanje prostora produženoj particiji potrebo je pritisnuti

Esc da bi se vratili u FDISK-ov meni sa opcijama.

Podešavanje aktivne particije

 Iz FDISK-ovog menija izabrati opciju 2 – Set Active Partition.

 Upisati 1 da bi se particija 1 postavila za aktivnu.

52
 Pritisnuti Esc da bi se vratili u FDISK-ov meni sa opcijama. Pritisnuti ponovo Esc da bi
se izašlo iz FDISK-a i potrebno je restartovati računar.

53
5.5. Formatiranje diska

5.5.1. Komanda FORMAT

Komanda FORMAT se koristi u MS-DOSu i Windows-u 9x. Prvo je potrebno proveriti da li se

slovna oznaka odnosi na disk koji se želi formatirati. Ta provera je neophodna jer se formatiranjem
brišu podaci sa diska.
Osnovna sintaksa naredbe FORMAT je :

 FORMAT disk:

gde je disk: oznaka čvrstog diska

Potom se pojavi upozorenje da se formatiranjem brišu svi podaci sa diska. Pritisnuti Y za

nastavak.
Postoje i dodatne opcije naredbe FORMAT:
 /Q – to je brzo formatiranje, bez provere da li disk sadrži greške.
 /FS:sistemdatoteka – pomoću ove opcije može se zadati vrsta sistema datoteka.
 /V:imediska – na ovaj način je moguće zadati ime diska.

5.5.2. Formatiranje iz okvira za dijalog My Computer

Pošto su napravljene particije na disku, oznakama logičkih diskova je moguće pristupiti iz

okvira za dijalog My Computer u Windowsu. Ako disk nije podeljen na particije moguče mu je
pristupiti preko alata Disk Management.
Prvi pokazatelj da disk nije formatiran je poruka o grešci pri pokušaju da se pristupi disk preko
ionice.
 Desnim tasterom miša pritisnuti ikonicu željenog diska i iz padajućeg menija izabrati opciju
format.

54
  Potrebno je izabrati opciju formatiranja kao što je Quick Format i zadavanje imena diska.
 Pritiskom na Start pojaviće se dijalog koji upozorava da će svi podaci biti izbrisani.
 Sačekati da se formatiranje završi, a na kraju u okviru Results potrebno je pritisnuti Close.

5.5.3. Podela diska i formatiranje tokom instalacije Windowsa

Instalcioni program za Windows NT/2000/XP imaju ugrađenu opciju da dele disk na particije i
formatira ih automatski. Postupak je jasan samo treba pratiti poruke sa ekrana.

55
 5.5.4. Podela na particije i formatiranje alatkom Disk Management

Ako se dodaje novi hard disk na računaru na kome se već nalazi vezija Windowsa zasnovana na
NT platformi podela na particije i formatiranje može se izvršiti pomoću alata Disk Management.
Postupak pokretanja:
 Iz Control Panela izabrati opciju Administrative Tools.
 Izabrati ikonicu Computer Management. Jedna od stavki sa leve strane je i Disk
Management. Alatka Disk Management ima grafički interfejs za pravljenje particija i
formatiranje diskova.

 Da bi se u nepodeljnom prostoru napravila particija potrebno je desnim tasterom miša

pritisnuti taj prostor i izabrati opciju Create Partition. Potom čarobnjak (Wizard) vodi
korisnika kroz postupak pravljenja particija.

56
 U okviru alata Disk Management moguće je izvršiti promenu slovne oznake dodeljene disku.
Najbolje vreme za promenu slovne oznake je posle instalacije kada nema još podataka, jer se
neke aplikacije vezuju za slovnu oznaku i neće raditi ako se ona promeni. Potrebno je
izabrati disk i desnim klikom na njega izabrati opciju Change Drive Letter and Path. potom
iz padajuće liste izabrati željeno slovo.

57
 6. SOFTVERRSKA REŠENJA ZA UPRAVLJANJE
HARDVEROM
U suštini je svaki komad računarskog hardvera samo gomila elektronike ukoliko ne može da
komunicira sa operativnim sistemom.Ta komunikacija se odvija posredstvom upravljačkih programa
(eng. device drivers) tj. softvera koji je napravljen da služi kao posrednik između operativnog
sistema i hardvera. Svaki hardver može da radi sa Windowsom pod uslovom da postoji odgovarajući
upravljački program i da ga je moguće fizički instalirati i dodeliti mu sistemske resurse.

Pojam “odgovarajući upravljački program” podrazumeva dve stvari :

 upravljački program je napisan tačno za taj model uređaja
 upravljački program je napisan tačno za tu verziju Windowsa koju korisnik poseduje.

6.1. Tehnologija Plug and Play

PnP je sistem za identifikaciju hardvera koji omogućava BIOS-u i operativnom sistemu da

odmah vide novi hardver i da mu dodele resurse.Pored toga, ukoliko postoji upravljački program za
taj uređaj, PnP će pokušati da ga instalira unutar operativnog sistema.

PnP zahteva tri preduslova :

 BIOS na matičnoj ploči mora da podržava PnP (većina ploča posle 1995. god).
 Uređaj mora da podržava PnP (uređaji napravljeni posle 1995. god).
 Operativni sistem mora da podržava PnP (Windows 98 i noviji podržavaju PnP. Windows 95
i NT4 na podržavaju PnP).

6.2. Instaliranje novog hardvera u Windowsu

Ukoliko PnP radi besprekorno faktički je dovoljno uključiti računar i Windows će prepoznati
uređaj, instalirati upravljački program za njega i uređaj će proraditi. Međutim u najvećem broju
slučajeva postupak se rezlikuje od idealnog.

Ukoliko se zatraži upravljački program od korisnika to znači da ga Windows nema u svojoj

bazi i tada treba preuzeti sledeće korake :
 Ukoliko posedujete potrebno je umetnuti disketu ili CD koji sadrže potreban upravljački
program. Ukoliko Windows ne pronađe driver možda ćete morati zadati tačnu putanju ručno.
 Pritiskom na Cancel se prekida instalacija uređaja. Ovo je korisno ukoliko treba pokrenuti
softversku instalaciju koja je dobijena uz uređaj.

58
 6.2.1. Potpisani upravljački programi

Do pre par godina, najčešći razlog lošeg rada Windowsa je bila instalacija hardvera uz koji su
se isporučivali upravljački programi koji nisu bili testirani u svim verzijama Windowsa. Windows
2000 i noviji nastoje da prevaziđu te problema tako što nalažu upotrebu potpisanih upravljačkih
programa ( eng. signed drivers).
Prilikom instalacije upravljačkog programa u Windowsu 2000 i novijim verzijama, Windows
proverava da li je upravljački program potpisan. Ukoliko jeste proces se nastavlja, a ako nije
prijavljuje se poruka upozorenja. Sam korisnik može da bira da li će postupak nataviti ili prekinuti.
Ukoliko se instaliraju nepotpisani upravljački programi za ključne komponente (npr. grafičku
karticu...) treba biti obazriv. U tom slučaju neophodno je napraviti kopiju baze Registry i proveriti
pre toga da li se može nabaviti potpisani upravljački program.
Da bi se kontrolisalo kako se Windows ponaša kad naiđe na nepotpisani upravljčki program
potrebno je preduzeti sledeće :
 U Control Panelu izabrati opciju System.
 Izabrati opciju Hardware.

 Izabrati opciju Driver Singing.

 Izabrati nivo upozorenja i OK.

59
 Slika: Promena nivoa upozorenja za nepotpisane upravljčke programe za Windows XP.

Ukoliko korisnik ne poseduje odgovarajući (potpisan) upravljački program potrebno je

preduzeti sledeće :
 Sa Web lokacije proizvođača, ili neke druge lokacije potrebno je preuzeti odgovarajući
upravljački program.
 Ukoliko ne postoji upavljački program za određeni OS, potražiti upravljački program za
sličnu porodicu OS (npr. za Windows XP može odgovarati i driver od Windows2000 ili za
Windows ME može odgovarati driver od Windows 98...).
 Potražiti upravljački program koji odgovara verziji OS i sličnom hardverskom uređaju.
 Kao poslednje rešenje potrebno je potražiti upravljački program za odgovarajući OS (ili OS
iz iste porodice) za uređaj koji koristi isti skup čipova kao i onaj koji se instalira.

6.2.2. Instalacija i ažuriranje upravljačkog programa

Jedan od načina da se Windows natera da proverava da li su priključeni novi uređaji, jeste da se

iz Control Panela pokrene New Hardware Wizard.

60
 Slika: Add New Hardware Wizard u Windows-u XP.

U verzijama Windowsa pre Windowsa XP, čaobnjak Add New hrdware ponekad pronalazi
pogrešne uređaje. Pre nego što se dozvoli čarobnjaku da instalira upravljačke programe i dodeli im
resurse potrebno je pregledati spisak i izabrati odgovarajuću opciju.
Ukoliko čarobnjak ne pornađe uređaj potreno je pokrenuti Device Manager u kojem se vidi ima
li bilo kakvog traga o uređaju i zašto ga Windows ne prihvata.
Ukoliko Windows može da prepozna nov uređaj, ali ne zna kakav je to uređaj i kakav mu
upravljački program treba, obično se takav uređaj prijavljuje u Device Manageru kao nepoznati
uređaj (eng. Unknown Device). U tom slučaju najbolje je pokenuti sa CD-a (koji je dobijen uz
uređaj) program Setup.
Ukoliko je potrebno instalirati uređaje koji ne podržavaju PnP (jako stari uređaji)
najbolji način je prvo njih pustiti da zauzmu resurse i kad oni prorade potrebno je instalirati
uređaje koji podržavaju PnP i koji se automatski prilagođavaju preostalim resursima.
Proizvođači hardvera neprekidno prave nove verzije upravljački programa i ukoliko se nabavi
nov upravljači program, on se nalazi u jednom od sledećih formata.:
 Izvršna instalaciona datoteka sa nastavkom EXE
 Izvršna samoraspakujuća ZIP datoteka sa nastavkom EXE
 ZIP datoteka koja zahteva raspakovanje, koja sadrži datoteka neophodne za pokretanje
instalacionog programa.
 ZIP datoteka koja sadrži osnovne datoteke za ručnu instalaciju.

Najteža od svih mogućnosti jeste da nema programa Setup već samo gomila datoteka. U tom
slučaju je potrebno učiniti sledeće:
 Iz Control Panela je potrebno pokenuti Device Manager

61
 Slika: Device Manager u Windowsu XP.

 Na spisku uređaja pritisnuti na + ispred uređaja koji se instalira.

 Dvaput kliknuti na izabrani uređaj i izabrati opciju Properties.
 Izabrati opciju Driver. Proučiti podatke o upravljačkom programu kao što su datum i potpis.
Postupak nastaviti samo ako se upravljački program menja boljom verzijom.
 Izabrati opciju Update Driver. Potom se pokreće Hardware Update Wizard i potom je
potrebno slediti njegova uputstva.

Slika: kartica Driver u okviru za dijalog Properties.

62
 Povratak na predhodnu verziju upravljačkog programa se vrši na sledeći način:

 Pokrenuti Device Manager i izabrati karticu Properties za odgovarajući uređaj.

 Na kartici Driver izbarti opciju Roll Back Driver.

6.2.3. Rešavanje problema sa uređajima pomoću Device Managera

Ukoliko je uređaj instaliran i ukoliko ispravno funkcioniše, trebalo bi da se njegova ikonica i

ime pojave u spisku. Ako se dvaput klikne na ikonicu da bi se prikazale osobine uređaja, trebalo bi
da se na kartici general pojavi This device is working properly kao na donjoj slici.

Ukoliko se ne pojavljuje ta poruka obično nastaje jedna od situacija :

 Uređaj se ne pojavljuje na spisku – uređaj nije ispravno instaliran, neispravan je, ne
podržava PnP ili BIOS ne podržava PnP.
 Uređaj se pojavljuje kao pod opcijom Unknown, a njegova ikonica ima znak pitanja –
pokretuti instalacioni softver koji je dobije uz uređaj i dovršiti proces.
 Preko ikonice uređaja stoji znak X – uređaj je onemogućen. Omogućavanje njegovog rada
se vrši u opciji Properties.
 Preko ikonice uređaja ima znak uzvika – postoji sukob resursa ili problem sa uređajem.
Pogledati status uređaja na kartici General ili u okviru opcije Properties za detalje.

6.2.4. Ručna promena resursa koji se dodeljuju uređaju

Do sukoba resursa može da dođe kada dva ili više uređaja žele da koriste isti resurs. Ovaj slučaj
se dešava na starijim računarima i starijim verzijama Windowsa. Simtomi sukoba resursa su
najčešće sledeći :

63
  Jedan ili oba uređaja ne rade.
 Ikonica jednog ili oba uređaja u Device Manager-u izgleda kao znak uzvika.
 Na kartici Resources u okviru kratice Properties uređaja prikazuje se sukob.

Rešavanje sukoba resursa se vrši na sledeći način :

 Potrebno je u okviru opcije Properties jednog od uređaja i otvoriti karticu Resources. U
opciji Conflicting Device List potrebno je zabeležiti koji je drugi uređaj uključen u sukob.
 Ukloniti potvrdu Use Automatic Settings
 Potom je potrebno otvoriti listu Settings Based On i izabrati drugačija podešavanja. Potom bi
trebalo da se pojavi poruka No Conflicts u oknu Conflicting Device.

Slika: Prikaz opcija Resource kada uređaj nema konflikta.

Ako se ručno menjaju resursi na novijim računarima u najvećem broju slučajeva se javlja
poruka o grešci koja ukazuje da se podešavanja resursa ne mogu menjati. Novi računari podržavaju
napredni interfejs za napajanje i konfiguraciju (eng. Advanced Power and Configuration Interface -
ACPI). Kada je ACPI aktivan u sistemu on preuzima većinu poslova oko dodele resursa pa resursi
za uređaje ne mogu da se menjaju ručno pomoću Device Managera. ACPI je vrlo dobar u
upravljanju resursima i ne bi trebalo da se naiđe na sukob resursa koji je potrebno rešavati.

64
 6.2.5. Uklanjanje upravljačkog programa

Da bi se uklonio upravljački program potrebno je u Device Manageru uraditi sledeće :

 izabrati željeni uređaj
 izabrati opciju Delete i potom OK.

Jedan od načina da se reši problem sa uređajem i upravljačkim programom jeste da se izbriše

njegov upravljački program i da se pusti Windows da ponovo prepozna hardver.
U Device Manageru se može uvek naterati Windows da ponovo prepozna PnP hardver na
sledeći način :
 U Windowsu 98/Me potrebno je pritisnuti dugme Refresh u Device Manageru
 U Windowsu 2000/XP potrebno je izabrti opciju Action > Scan for Hardware Changes

6.2.6. Onemogućavanje rada uređaja :

Kada je uređaj onemogućen on se u Device Manageru pojavljuje u obliku ikonice prectane

crvenim slovom X.
Postupak onemogućavanja rada uređaja se satoji iz sledećih koraka :
 U Windowsu 9x/Me iz okvira Properties određenog uređaja potrebno je izabrati karticu
General i potvrditi polje Disable in This Hardware Profile da bi isključio uređaj.
 U Windowsu 2000/XP iz okvira Properties određenog uređaja potrebno izabrati karticu
General i izabrati opciju – Do Not Use This Device (Disable).

U suštini je onemogućavanje uređaja vrlo efikasna tehnika za rešavanje problema. Ako

Windows ne može normalno da se pokrene, ali može da se pokrene u bezbednom režimu
najverovatnije negde postoji loš upravljački program.

65
 7. NAJČEŠĆI PROBLEMI U RADU RAČUNARA I
NJIHOVA REŠENJA

7.1. Računar neće da počne sa radom

 Proveriti da li je kabl napajanja utaknut do kraja i u PC i u zidnu utičnicu.

 Proveriti da li je naponski kabl oštećen. Probati sa drugim rezervnim kablom.
 Ako svetlosni pokazivači na kućištu svetle i čuje se ventilator na izvoru napajanja, ali se na
ekranu ništa ne vidi, potrebno je proveriti da li je monitor priključen i uključen i da li je
ispravno i čvrsto povezan sa video priključkom računara. Ako se sumnja na kvar monitora
isprobati računar sa drugim monitorom.
 Ako se sistem pokreće, ali se javlja poruka o grešci “Non-bootable, invalid or non-system
disk” , zaboravljena je najverovatnije disketa u disketnoj jedinici i potrebno ju je izvaditi.
 Ako se sistem smrzava nakon svakog pokušaja da se podigne, možda je oštećen hard disk.
Problem može da bude oštećen sektor diska za podizanje sistema, labav ili oštećen IDE kabl
i oštećenje ključnih sistemskih datoteka. Proveriti ispravnost diska omoću uslužnih programa
i napraviti backup podataka na drugi medijum.
 Ako se pri podizanju sistema javi niz zvučnih signala proveriti da li su memorija i grafička
kartica pravilno povezane i ulegle u ležište. Zvučne signale može da prouzrokuje i loše
podešen CMOS. Potrebno je obavezno proveriti parametre podešavanja grafičke kartice i
memorije.
 Ako se ne vidi i ne čuje baš ništa verovatno je neispravan izvor za napajanje.

7.2. Računar se zamrzava

 nije zamrznut ceo sistem već samo npr. tastatura ili miš. Proveriti da li su njihovi kablovi
ispravno i čvrsto povezani za konektore na matičnoj ploči. Za bežičnu tastaturu i miša
proveriti baterije.
 Njčešći problem smrzavanja je loš softver. Ako se jedan program zamrznuo potrebno je
pokušati preći na drugu otvorenu aplikaciju sa Alt+Tab. Ako to nije moguće sa Ctrl+Alt+Del
je potrebno ući u Task Manager i zatvoriti program koji se zaglavio sa opcijom End Task.
Ako se sistem zamrzava i posle svih pokušaja potrebno je restartovati sistem
-Ctrl+Alt+Delete dvaput uzastopno ili pomoću reset dugmeta na kućištu.
 Računa može da se zamzava i zbog previše otvorenih programa koji pokušavaju da zauzmu
više memorije nego što računar ima. Rešenje je ili zatvoriti neke programe ili nadograditi
memoriju. Pošto Windows koristi slobodan prostor na disku kao (virtuelnu memoriju) kao
zamenu za RAM, nedostatak prostora na disku može da izazove usporavanje ili zamrzavanje
sistema.
 Mogući problem neobičnog ponašanja računara je vrlo često računarski virus i u tom slučaju
potrebno je detaljno skenirati računar sa ažuriranim antivirusnim softverom.

66
7.3. Problemi sa hard diskom

 Ako se hard disk ne vidi iz BIOS-a potrebno je proveriti IDE kabl i da li je pravilno hard
disk povezan na matičnu ploču i napajanje. Ako je sve u redu sa kablovima i hard disk se i
dalje ne vidi u BIOS-u u tom slučaju je hard disk najverovatnije neispravan.
 Ako sistem ima problema sa pristupom disku potrebno je ispitati hard disk određenim
specijalizovanim softverom (npr. Maxtor Power Max) ili pokrenuti sistem pomoću sistemske
diskete i pokrenuti softver sa diskete za skeniranje i popravku grešaka na disku.
 Ako upisivanje na disk ćesto ne uspeva veovatno je fizički oštećen. Program za ispitivanje
diska otkriva i obeležava takva područja, ali je u tom slučaju najbolje rešenje zamena diska i
backup podataka.
 Ako disk radi, ali znatno sporije od uobičajenog najverovatnije ga treba defragmentirati.

7.4. Nov hardver ne radi ili kvari postojeći sistem

 Potrebno je proveriti da li je novi hardver ispravno instaliran (da li je kartica ispravno legla u
ležište, da li su ispravno povezani kablovi...).
 Neki uređaji zahtevaju nameštanje određenih kratkospojnika na matičnoj ploči i u tom
slučaju potrebno je proučiti uputsvo za ploču.
 Postoji mogućnost da je Windosovska tehnologija “plug and play” nije prepoznala novi
uređaj, ili ga nije ispravno prepoznala, ili je instalirala neodgovarajući upravljački program.
U tom slučaju potrebno je deinstalirati hardver i preteći softver i zatim ih ponovo instalirati,
ali u tom slučaju je potrebno zaobiće automatizam pri instalaciji kod čarobnjaka “Add New
Hardware”.
 Ukoliko i dalje postoje problemi potrebno je najčešće instalirati najnoviju verzju
upravljačkog programa.
 Ponekad pri instalaciji novog hardvera je potrebno izvršiti Upgrade BIOS-a (flash). U tom
slučaju je potrebno sa Web lokacije proizvođača pronaći najnoviju verziju BIOS-a i pomoću
uslužnog programa ga je potrebno učitati. Ovo je vrlo delikatna oeracija jer ukoliko nestane
struje u toku tog procesa matična ploča postaje neupotrebljiva. Iz tih razloga na računar je
potrebno priključiti UPS u toku tog procesa.

67
 8. SKENER : Održavanje i otklanjanje kvarova

Skenerima ne treba mnogo održavanja (za razliku od drugih peiferija npr. štampača).

• Skener treba da je očišćen od otisaka prstiju i od prašine, koliko je god to moguće.

Staklena podloga skenera se čisti mekom krpom i sredstvom za čišćenje prozora.
• Treba voditi računa da se staklo ne ogrebe. Ogrebotine i mrlje na staklu vide se na
skeniranim slikama. Ponekad se staklena površina zapraši sa donje strane pa je potrebno
rasklopiti skener da bi se i ona očistila (ovim se verovatno poništava garancija).
• Što se mehaničkog održavanja tiče većina skenera nema lako dostupne pokretne delove
i čak se ni izvoru svetla ne može pristupiti na svim modelima.
• Pre pojave USB-a večina problema sa skenerima je proizilazila u deljenju paralalenog
porta sa štampačem. Potrebno je u tom slučaju uključivati komponente po određenom
redosledu : prvo skener, potom štampač pa tek onda računar, ili instalirati prekidač za
naizmenično korišćenje paralelnog porta, ili karticu sa paralelnim priključkom (LPT2).
• Ukoliko je skeniranje sporo, a skener priključen na paralelni port potrebno je
konfiguristi paralelni priključak kao EPP ili ECP.
• Ukoliko je skeniranje sporo bez obzira na priključak potrebno je najverovatnije povećati
količinu memorije ili prilikom skeniranja zatvoriti sve nepotrebne aplikacije..
• Mnogi modeli skenera se isporučuju sa zaključanim nosačem glave za skeniranje. Pri
priključenju skenera čuje se užasno tandrkanje ukoliko je zaključan CCD. Potrebno je
pročitati uputstvo i otključati glavu skenera u tom slučaju.
• Ako je skenirana slika neoštra ili izobličena, verovatno se original pomerio tokom
skeniranja ili poklopac skenera nije spušten.
• Ukoliko je kvalitet skeniranih slika loš, potrebno je proveriti i promeniti način i
rezoluciju skeniranja.

68
 • Ukoliko skenirana slika ima vertikalne pruge potrebno je očistiti skener od prašine.
• Ukoliko na skeniranoj slici postoje kružni tragovi difrakcije svetlosnih talasa,
najverovatnije na originalu postoje sitne kapljice vlage. Prstenovi će prestati da se
pojavljuju kada se ukloni voda sa objekta ili kada se pomoću držača podigne film sa
staklene površine.
• Ukoliko skenirana slika ima manje greške – ispala je iskošeno, necentrirano, pretamno,
prebledo – potrebno je koristiti softver koji je dobijen uz skener ili namenski softver za
obradu slike.

SAVET: Najbitnije je kupiti i priključiti skener na USB port, a ne na paralelni. Dokument koji
se skenira treba da bude u dobrom stanju i centriran na staklenoj ploči. Izabrati (na skeneru i
softveru) odgovarajuću opciju skeniranja, koja je u skladu sa vrstom slike koju treba skenirati. na
kraju pomoću softvera skenera ili programa za obradu slike potreno je ukloniti nedostatke koji
postoje na skeniranoj slici.

Testiranje skenera obuhvata sledeće aktivnosti :

• Potrebno je uključiti skener i pokrenuti softver ili uslužni program za upravljanje

skenerom ili u Windowsu Me/XP potrebno je pkrenuti čarobnjaka Scanner and Camera
Wizard iz menija Accessories.
• Potom je potrebno postaviti crno-belu fotografiju licem nadole na staklenu podlogu.
• Potom je potrebno skenirati fotgrafiju pomoću odgovarajućeg softvera.
• Ako je dobijena prazna slika (potpuno bela ili crna), potrebno je proveriti da li je
okrenuta licem nadole.
• Ako je skenirana slika razlivena ili izobličena, potrebno je proveriti da li je fotografija
nepomično ležala na podlozi i da li je poklopac skenera bio spušten.
• Kada je dobijena dobra probna slika (eng. preview) potebno ju je snimiti na disk.
Potrebno je eksperimentisati sa skeniranjem sa različitim rezolucijama i različitim
parametrima.
• Proveriti TWAIN upravljački program. Zatvoriti softver za upravljanje skenerom i
otvoriti drugi grafički program koji sigurno radi po TWAIN standardu. izabrati opciju
File > Open File > Acquire, pa u padajućoj listi Select Source iyabrati skener. Pokrenuti
skeniranje i proveriti da li je grafički softver dobio sliku od skenera.
• Ako pomoću grafičkog programa nije moguće skenirati sliku treba porveriti sledeće: da
li je program kompatibilan sa TWAIN standardom (ako nije upotrebiti drugi program).
Drugo ako skenera nema u padajućoj listi Acquire Source postoji mogućnost da
TWAIN upravljački program nije dobro instaliran. Ponovo ga instalirati i testirati. Ako
bez obzira na sve pokušaje niste u mogućnosti da skenirate sliku pomoću grafičkog
porgrama, uvek postoji zaobilazan put; snimite sliku na disk pomoću softvera za
upravljanje skenerom, a zatim sliku otvorite ili uvezite u program za obradu slike.

69
9. LASERSKI ŠTAMPAČ : Održavanje i otklanjanje kvarova
Osnovni saveti za otklanjanje problema u radu laserskih štampača :

• Čuvati kasete za toner dalje od jakog svetla, pošto svetlo oštećuje fotoosetljivi valjak u
kaseti.
• Štampač treba da stoji na mestu gde postoji protok vazduha i treba da je udaljen od drugih
predmaeta da bi mogao da se hladi.
• Ako su otisci naborani treba proveriti kvalitet papira. Kod nekih štampača se može promeniti
način izbacivanja stranice i time se može smanjiti broj savijanja koje papir pretrpi dok ne
izađe napolje, a time i naravno i gužvanje papira.
• Ako štampač koji inače ispravno radi i počinje da štampa gluposti, potrebno ga je isključiti i
posle par sekundi ponovo uključiti.
• Ako je štampač priključen na paralelni port računara, BIOS računara treba da je podešen
tako da je paralelni port definisan kao ECP ili EPP.
• Mnoge problema sa štampačem može da izazove neodgovarajući upravljački program ili
softver za štampač-. Treba voditi računa i ispravno instalirati odgovarajući upravljački
program i softver.
• Ukoliko štampač odjednom uzima više listova papira najčešće problem nije u štampaču već
u papiru. Papir treba da je suv i dobro rastresen pre ubacivanja u štampač.
• Obično štampači pri pojavi greške daju odgovarajuće svetlosne signale na displejima ili
odgovarajući kod greške. Objašnjenje kodova grešaka se nalazi obično u uputstvu štampača
ili na Web stranici proizvođača.
• Crna linija niz ivicu papira može da znači da tonera ima malo ili da je kaseta za toner
neispravna.
• Zamagljen ili bled otisak obično znači da tonera ima malo i da treba zameniti kasetu sa
tonerom.
• Horizontalne linije obično izaziva nepravilnost nekog od mnogobrojnih valjkova kroz koje
papir prolazi. Najčešći uzrok greške je fotoosetljivi valjak.
• Ikoliko štampač ima koronsku žicu vertikalne bele pruge na otisku ukazuju na zaprljanu žicu
prenosne komore. U tom slučaju koronsku žicu je potrebno očistiti štapićem sa malo vate na
vrhu.
• Vertikalne crne pruge na otisku ukazuju na ogrebotine na valjcima za uvlačenje, koje
najčešće izaziva slučajno propuštanje spajalica ili drugih čvrstih predmeta kroz štampač.
• Razmrljana boja označava da je grejni valjak zaprljan ili ogreban. Potrebno g aje očistiti
mekom krpom namočenom u alkohol (naravno kad se ohladi). Boja se ponekad razmrlja i
kad se obostrano štampa na štampaču koji nije predviđen za to.
• Izobličena ili izdužena slika obično označava da delovi za uvlačenje papira ne rade dobro i
da zupčanici proklizavaju i ne rade dobro. U tom slučaju potrebno je nabaviti nove valjke za
uvlačenje, jastučiće za razdvajanje listova i zameniti istrošene delove.
• Ukoliko se prilom servisa štampača raspe toner način čišćenja zavisi od količine rasutog
tonera. Manje količine se mogu očistiti navlaženom krpom ili štapićem sa vatom koji je
umočen u alkohol. UPOZORENJE : Ne koristiti usisivač jer se toner sastoji od čestica
plastike i oksida gvožđa. To je ubitačna kombinacija za elektromotor jer će toner proći korz
kesu na usisivaču, plastika će se otopiti, a gvožđe će uništiti namotaje i četkice. Ukoliko je

70
 puno tonera prosuto u unutrašnjost štampača potrebno je štampač izneti napolje i porduvati
ga komprimovanim vazduhom.
• Mnogi štampači imaju postupak za samočišćenje. Naredba Clean obično odštampa veliki
crni pravougaonik. Taj list se potom licem nadole ponovo pusti kroz štampač. Ponovnim
slanjem istog papira ponovo će se zagrejati toner koji je u prvom prolazu stavljen na papir pa
će posatati lepljiv. Taj lepak će pokupiti sve zalutale čestice tonera ili parčiće papira kojih
ima u unutrašnjosti papira.. Ako je veliki crni pravougaonik prekriven sjajnim crnim
trunčićima čišćenje je uspelo. Postupak je najčešće potrebno ponoviti više puta.
• Pri recikliranju kaseta i tonera treba voditi računa da se ne izvrši samo punjenje praha veći
da se zamene dotrajali delovi (najčešće fotoosetljivi valjak...).

71