Jovan Dučić je najveći pesnik srpske moderne poezije.

On je pesnik lepote, pesnik prirode i

ljubavi, snažnih ljudskih osećanja.Njegovo pevanje nije samo poezija nego i filozofija.Njegove
teme su neprolazne. To su velike istine o najvećim motivima života i umetnosti: o Bogu, o
ljubavi i smrti.

Jovan Dučić je pesnik ljubavi hladan i melanholičan.Ljubav je kod njega nestvarna, apstraktna. Ona nije igra,
ni banalna sreća ili nesreća koja dolazi i prolazi, nego sudbina. Ona nije samo osećanje, već i misao.U njemu
besni želja za ljubavima i uživanjima. On čezne za njom, ali je svestan njene prolaznosti i bola koji ostaje za
njom.

Dučićeva poezija o ženi daleka je od neposrednog života i stvarnosti. Žena je u njegovim stihovima izvor
brojnih vizija i snova.Ona je misao i simbol.Stvarna želja iščezava iz stihova.On peva o nedostižnoj, hladnoj,
nemoj i dalekoj ženi.Pojavljuje se žena "boginja ohola i preka" koja nosi u sebi "više zakon sveta nego zakon
srca".Takva žena postaje sudbina.

U ljubavnoj pesmi Zalazak sunca izražava se ljubav prema jednoj apstraktnoj ženi.Lepota zalaska sunca
simbolički uokviruje ljubavna osećanja i čežnju pesnika. Dok zalazi sunce pesnik misli na nepoznatu ženu na
drugoj obali mora. Nepoznata žena čezne i misli na njega koga i ne poznaje. Iako svestan da je to možda san
on ne želi da mu to neko kaže jer bi se osećao kao najnesrećniji čovek na svetu.

U Pesmi sutona Dučić otkriva još dublji smisao ljubavi. On čeka ženu bez nade da će doći. Njen dolazak
izaziva brojna osećanja.Ali iako je žena odsutna ljubav prema njoj ga ispunjava potpuno.

Žena Dučićeve poezije najbolje je prikazana u Pesmi ženi. I u ovoj pesmi ljubav je nestvarna i duboka, a žena
koju voli daleka i nedostižna, satkana od njegovih priviđenja i snova, samo njemu znana.

Ljubavna poezija Jovana Dučića je pisana sjajnim blještavim stilom.Njegove pesme svetle večnom
lepotom.Otkrivaju nam velike tajne ljubavi čovekovog trajanja.Svojom lepotom i snagom njegovi stihovi
prevazilaze vreme u kojem su nastali i urezuju se duboko u večnost.

Žena, ljubav i priroda

Za pevanje Jovana Dučića karakteristično je prožimanje dva osnovna motiva: ljubavi i prirode:
kada peva o ženi i ljubavi, obe su doživljene u prirodi; kada peva o prirodi, u njoj je žena i njena
i njegova ljubav. Teško je kod Dučića povući granicu između pesme o ženi i pesme o prirodi,
između ljubavne i deskriptivne lirike:

"Kada je poznah, nebo beše mutno,

Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem;
Jesenje vode šumile zloslutno,
I sve očajno žurilo za mrenjem."  (Poznanstvo)

Predmet njegovih opisnih pesama su dani i noći, zore i sutoni, zemlja i nebo, reke i mora, cveće i
drveće, izlasci i zalasci sunca, svetlosti i senke, šumovi prirode, ali svi ti pejzaži naseljeni su
ženom - ona je nepoznata, tiha, obuzeta čežnjom i bolom:
"Mre potonja svetlost i postaje smeđa,
Oktobarsko sunce gasne iza huma...
A tvoja je duša puna bolnog šuma,
Teška suza stala u dnu tamnih veđa." (Veče)

Ljubavna poezija Dučićeva osobena je i specifična. Nema u njoj neposrednog doživljaja ljubavi,
nema konkretne žene od krvi i mesa, retki su stihovi naglašene čulnosti poput ovih iz
pesme Čežnja:

"Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,

Vapije u nebo, i strada, i moli!
I dok stidno oko u nebesa bludi,
Čežnjom drhću prsa i udovi goli."

Dučićeva žena je opšta, svevremena i univerzalna. Ona je bliža božanstvu nego čoveku,
"više zakon sveta, nego zakon srca" (Simbol); ona je "bleda i hladna, kao
mesečina" (Poznanstvo); plod je iluzije, "san o ljubavi i san o lepoti" (Pesma). I sam će pesnik
postaviti pitanje: "Žena ili mašta?" (Moja ljubav).
Na početku pesme Žena pesnik će reći: "Ja snevam o ženi, većoj no sve žene, čija će lepota biti
tajna svima" - to je žena samo njemu znana, samo je on sposoban da je razume i da sagleda njene
nedogledne lepote. Na kraju pesme zaključuje "da je ova žena od istoga svetlog tkiva načinjena
od koga i bolni moj san o beskrajnom."
Žena Dučićeve poezije najbolje je predočena u Pesmi ženi:
"Ti si moj trenutak, i moj san, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka —

Od mog priviđenja ti si cela tkana,

Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden;
A ti ne postojiš nit si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami."
Dučićeva poezija o ženi i ljubavi daleka je od neposrednog života i stvarnosti; daleka od običnog
čoveka, ne samo po tome što peva o nedostižnoj, hladnoj, nemoj i dalekoj ženi, nego i po tome
što je puno rekvizita gospodskih odaja i aristokratske atmosfere.
 
Refleksivni pesnik
Pevanje o prirodi, ženi, ljubavi, ljubavnoj čežnji i ljubavnim bolima neminovno je propraćeno
refleksijama o navedenim temama, ali i o čoveku, životu, bolu, smrti, ljudskoj sudbini. Jovan
Dučić je čovek solidnog obrazovanja, široke kulture, nesputanih vidika.Obišao je svet, video
brojne spomenike ljudske kulture, doživeo lepote pejzaža. U njemu se sabralo iskustvo
čovečanstva, iskristalisala sopstvena refleksija, formirao pogled na svet, život i čoveka. Njegova
meditativna priroda došla je do izražaja u putopisnim pismima, Blago cara Radovana i lirskoj
poeziji.
Dok su filozofske maksime u prozi uglavnom rezultat bogate lektire, u poeziji su to iskazi nastali
kao rezultat dugog razmišljanja i sazrevanja: pojedinačni stihovi imaju gnomsku zbijenost i
vrednost iskonskih istina:
"Ranjeno srce drukčije nam zbori! (Hajdmo, o muzo) 
U jednom srcu cio svemir ima, 
U jednoj suzi ima život cio! (Hajdmo, o muzo) 
Kako malo treba da se bude sretan, 
I sto puta manje da se večno pati. (Refren)
Istina je samo što duša prosniva; 
Poljubac je susret najveći na svetu." (Pesma ženi)
 
Ako je konstatovano da su motivi prirode i motivi ljubavi isprepleteni, tome se može dodati da
su svi motivi uvek propraćeni refleksijama: misaona supstanca prisutna je u svim Dučićevim
pesmama. Zato se može reći da se u Dučićevoj pesmi stalno prepliću priroda, ljubav i
refleksija. Posle Njegoša, Dučić je najrefleksivniji srpski pesnik.
Jovan Dučić - Ljubav i žena
 
Ogromna većina Dučićevih stihova ispjevana je u čast i slavu ljubavi, i to od konkretne
ljubavi prema ženi, od onih neposrednih impulsa koje pruža ljubavna strast, pa sve do
velikih simbola žene kao takve. Ljubavi kao takve – sve do onog uvjerenja da se najpunije
životne i umjetničke misli mogu iskazivati i uobličavati samo kroz osjećanje ljubavi. Ali,
Dučić je bio svjestan da ljubav nije nepresušna, da ona raste iz svojih unutrašnjih antiteza,
da je njena ljepota u tome što se suprotstavlja svom kraju, da njen trijumf postoji samo
onda kad uspije da pobijedi smrt i propadanje i da u toj borbi suprotnosti treba tražiti
osnovni smisao ljubavne lirike:
 
Je li ovo ljubav ili bolna jedna
potreba da ljubim? Ova želja plava
je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?
 
                                Ne znam no na međi toga sna i jave,
                                Vidim moje srce da čezne i pati.
                                I suze kad dođu, rane zakrvave –
                                Ja ni onda od tog ništa neću znati.
 
Iz tog uvjerenja nikla je Dučićeva ljubavna lirika, bujna i raskošna, često duboko
melanholična, pokatkad apstraktna i smbolična, a ponekad pomalo koketna, baš kao što
ljubav može da bude.
 
Niko danas ne bi pjevao o ljubavi tako kao Dučić, čak ni u onim pjesmama koje se uzimaju
kao primjeri njegovog neposrednog odnosa sa istorijskom ravni. Ali se u isti mah ne može
osporiti da i u ovakvim stihovima povremeno bljesne već rečena zagonetka ili ljepota. Ko će,
uostalom, osporiti pjesniku da su njegova pitanja o neizrecivosti ljubavi rečena muzikalno,
glatko i savršeno jasno?
 
U njenu sam kosu upleo strasno
mokre noćne ruže. Putem punim zova,
ja joj ljubljah celo ovo veče jasno
oči oune zvezda i usta stihova.
- Zvezda
 
Oči su ti danas pune tople tajne,
i poljubac ima u pogledu svakom;
i ima u glasu tužnom, nejednakom,
obećanje sreće nove i beskrajne.
- Zamor
 
Ali, ima jedan drugi, značajniji i daleko veći smisao Dučićevog pjesništva i vrijednosti
njegove ljubavne lirike. Za razliku od svih ranijih i njemu savremenih pjesnika, on je od
ljubavi napravio sopstvenu mitologiju i, gradeći svoju liriku na svijesti o tome da je ljubav
sveobuhvatna, da je više nagoveštaj nego stvarnost, ispjevao u njenu slavu pjesme koje se
do tada u srpskoj poeziji nisu čule.
 
Dučićeva ljubav je elegična, nesrećna i melanholična. On čezne za njom, ali je svjestan
njene prolaznosti i bola koji ona ostavlja za sobom.
 
Dosta jadna ženo, sve je zalud! Dosta!
Mi smo jedno drugom davno sve dali.
Pogasimo lampe lira! Kao vali,
Sve je već proteklo i ničeg ne osta...
 
Žena u Dučićevoj poeziji nije stvarna, čulna, nego više san o ženi i iluzija o njoj. U pjesmi
Zalazak sunca, on sniva o jednoj takvoj ženi:
 
Opet jedno veče... I meni se čini,
negde daleko, preko triju mora,
pri zalasku sunca, u prvoj tišini,
tužna, u senci smaragdovih gora,
bleda kao čežnja, nepoznata žena,
s krunom i u sjaju, sedi misleći na me...
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.
 
On je toliko predan tom svom snu i toliko uživa u njegovoj nestvarnoj ljepoti, da strijepi od
misli koja bi razrušila tu opojnu himeru njegove duše:
Ah, ne recite mi nikad: nije tako,
ni moje srce da to laže sebi,
jer, ja bih plak'o, ja bih vječno plak'o
i nikad se više utešio ne bi'.