Ivo Andric

Zedj

Zena se otimala kratko i uzaludno. Ucini joj se uzasan taj nenadni i

neodoljivi zagrljaj. Cinilo joj se nemogucno i svetogrdno da se tako
brzo i lako, bez reci i objasnjenja, izneveri nocnom svetu u kome je do
toga trenutka zivela i stradala, sama sa svojom mukom. Htela je da mu
se odupre i uveri ga da to ne moze biti, da ima teskih i bolnih stvari
koje mora da mu kaze i preko kojih se ne moze tako lako preci na
svakidasnji zivot. Ogorcene reci su joj navirale, ali nije mogla da
izgovori nijedne. Samo se zagrcnu. Ali covek nije ni primetio taj
znak njenog otpora, taj zvuk koji nije dospeo da postane ni jedna
jedina rec. Htela je da ga odgurne od sebe, ali njeni pokreti nisu
imali ni priblizno snagu njenog ogorcenja ni brzinu njene misli. Vec
sama vrelina toga odmornog i probudjenog tela pritisnu je kao teret.
Popustise kosti i misici u mladom telu, kao poslusna masina. Usta su
joj bila zapecacena njegovim ustima. Osecala ga je na sebi kao ogroman
kamen za koji je privezana i sa kojim zajedno pada, strelovito i
nezaustavno.

Gubeci svest ne samo o prosloj noci nego o celom zivotu, tonula je

u gluhom i sumracnom moru poznate a uvek nove slasti. Nad njom su
ostajali poslednji tragovi njenih nocasnjih misli i odluka i svega
ljudskog sazaljenja, i redom iscezavali, kao vodeni mehurici nad
davljenikom.