Poslednje pitanje - Isak Asimov 1956

Poslednje pitanje postavljeno je prvi put, donekle u šali, 21. maja 2061, u vreme kad je za čovečanstvo
konačno nastupilo razdoblje prosvećenosti. Pitanje je bilo posledica opklade, u pet dolara, sklopljene uz
čašicu. Sve se to dogodilo ovako:

Aleksandar Adel i Bertram Lupov pripadali su armiji tehničara koji su verno opsluživali Multivac. Oni su
znali — u onoj meri u kojoj je to bilo dostupno ljudskim bićima — šta leži iza bezbrojnih milja hladne
fasade tog gigantskog kompjutera, s njegovim krckavim zvucima i lampicama koje su se palile i gasile.
Oni su bar uopšteno, iako vrlo neodređeno, poznavali opšti raspored releja i električnih kola koji su
odavno postali previše složeni i preveliki da bi jedno pojedinačno ljudsko biće moglo jasno da ih razume.

Multivac je sam sebe podešavao i sam sebe ispravljao. Moralo je tako da bude, jer ni jedno ljudsko biće
ne bi moglo da ga podesi i ispravi dovoljno brzo, čak ni dovoljno dobro. Zato su se Adel i Lupov brinuli za
čudovišnog diva samo »površno«, iako niko drugi ne bi mogao njihov posao obavljati bolje od njih.
Ubacivali su u njega podatke, podešavali pitanja prema njegovim zahtevima i prevodili Multivacove
odgovore. Svakako su oni, kao i svi drugi poput njih, imali pravo da dele Multivacovu slavu.

Decenijama je Multivac pomagao ljudima da projektuju brodove i računaju putanje koje su omogućile
čoveku da stigne do Meseca, Marsa i Venere. I to je bilo sve što se moglo postići s oskudnim
kapacitetima Zemlje. Previše je energije bilo potrebno za duga putovanja. Zemlja je eksploatisala svoje
rezerve uglja i urana sve efikasnije, ali i te su rezerve bile ograničene.

Međutim, Multivac je polako sticao dovoljno znanja kako bi na temeljniji način mogao da odgovori na
značajnija pitanja, pa je 14. maja 2061, dotadašnja teorija postala stvarnost.

Čovek je sada mogao da skladišti i konvertuje energiju Sunca i da je neposredno koristiti na celoj planeti.
Čitava Zemlja je prestala sa sagorevanjem nafte i uglja i sa korišćenjem fizije urana, te je uključila
sklopku, koja ju je spojila sa malom stanicom, prečnika jedne milje, koja je kružila oko Zemlje na pola
puta do Meseca. Nevidljivi zraci energije Sunca osiguravali su pogonsku snagu za sve mašine na Zemlji.

Sedam dana je trajalo slavlje i kada su Adel i Lupov konačno uspeli da se reše javnih svečanosti mirno su
seli, tamo gde niko neće da ih traži, u puste podzemne komore gde su se nazirali delovi Multivacovog
moćnog ukopanog tela. Sam, u praznom hodu, sortirajući podatke sa zadovoljnim lenjim krckanjem,
Multivac je takođe zaslužio odmor i momci su to priznavali. Zapravo i nisu imali nameru da ga
uznemiravaju.

Poneli su sa sobom i flašu i njihova je jedina želja bila da se opuste, praveći društvo jedan drugome. I
flaši.

— Sve je to zanimljivo, kad razmisliš o tome — reče Adel. Na njegovom širokom licu primećivao se umor
dok je staklenim štapićem lagano mešao piće, posmatrajući kockice leda kako se uz zveckanje okreću u
čaši. — Sva energija koja će nam ikada trebati. I to besplatno. Dovoljno energije da, kada bismo to želeli,
rastopimo čitavu Zemlju i pretvorimo je u grudvu nečistog gvožđa. A taj delić energije koji bismo tako
utrošili nam nikada ne bi nedostajao. Evo više energije nego što će nam ikada zatrebati. Zauvek i zauvek i
zauvek.

Lupov nakrivi glavu. To je obično radio kad bi hteo nekome da protivreči, a to je upravo sada smerao,
delimično zato što je on morao da nosi led i čaše.

— Ne zauvek — reče.

— Uf, do đavola, praktično zauvek. Sve dok se Sunce ne ugasi, Berte.

— To nije zauvek.

— U redu. Milijarde i milijarde godina. Možda dvadeset milijardi. Jesi li sada zadovoljan?

Lupov prstima prođe kroz retku kosu, kao da hoće time da proveri da li je još ima, i lagano otpi iz čaše.

— Dvadeset milijardi godina nije zauvek.

— Pa, trajaće dok smo mi živi. To je dovoljno, zar ne?

— Za nas bi bili dovoljni i ugalj i uran.

— Slažem se, ali sada možemo da priključimo svaki pojedini svemirski brod na Solarnu stanicu i on može
da ode do Plutona i da se vrati milion puta, bez brige o gorivu. To ne možeš s ugljem i uranom. Pitaj
Multivaca, ako mi ne veruješ.

— Ne moram da pitam Multivaca. Znam to.

— Onda prestani da omalovažavaš ono što je Multivac za nas učinio — rasrdi se Adel. — To je velika
stvar.

— Ko kaže da nije? Ono što sam hteo da kažem je da ni jedno sunce neće večno da traje. Samo to.
Sigurni smo dvadeset milijardi godina, ali šta onda?

Lupov upre prst, koji je lagano drhtao, u svog sagovornika i nastavi.

— I nemoj mi reći da ćemo se priključiti na neko drugo sunce.

Neko je vreme vladala tišina. Adel je tu i tamo prinosio čašu ustima, a Lupovljeve oči se polako zatvoriše.
Odmarali su.

Odjednom Lupov otvori oči.

— Razmišljaš o tome kako ćemo se priključiti na neko drugo sunce kad naše crkne, zar ne?

— Ne razmišljam.
— Razmišljaš. Slab si u logici, to je tvoj problem. Ti si poput onog momka što ga je uhvatio pljusak pa je
potrčao u šumarak i sklonio se pod drvo. Nije se brinuo, znaš, jer je računao... kad se jedno drvo natopi...
da će se lako skloniti pod sledeće drvo.

— Razumem — reče Adell. — I nemoj da vičeš. Kad sunce ode, i ostale zvezde će se ugasiti.

— I te kako — promrmlja Lupov. — Sve je počelo tom prvobitnom kosmičkom eksplozijom, što god to
bilo, i sve će završiti kad se ugase sve zvezde. Neke će se zvezde ugasiti brže od drugih. Do đavola, divovi
neće trajati ni sto miliona godina. Sunce će trajati dvadeset milijardi godina, a patuljci će možda izdržati
sto milijardi. Ali, za bilion godina sve će biti tamno. Entropija se mora povećati do maksimuma, nema
druge.

— Znam sve o entropiji — dostojanstveno odvrati Adel.

— Đavola ti znaš.

— Znam koliko i ti.

— Onda znaš da jednog dana sve mora da stane.

— U redu. Ko kaže da nije tako?

— Ti, jadna budalo. Rekao si da sad imamo svu energiju koja će nam ikada trebati, zauvek. Rekao si
»zauvek«.

Sad je Adel postao svadljiv.

— Možda ćemo jednog dana ponovo moći da sagradimo sve to — reče.

— Nikada.

— Zašto da ne? Jednog dana.

— Nikada.

— Pitaj Multivaca.

— Ti pitaj Multivaca, ako se usuđuješ. Kladim se u pet dolara da to nije moguće.

Adel je bio dovoljno pijan da to učini i dovoljno trezan da pretvori potrebne simbole i operacije u pitanje
koje bi, izraženo rečima, glasilo otprilike ovako: Hoće li čovečanstvo jednog dana moći, bez čistog
utroška energije, vratiti Suncu njegovu punu mladalačku snagu, čak i pošto ono umre od starosti?

Možda bi se to pitanje jednostavnije moglo izraziti ovako: Kako se čisti iznos entropije svemira može
značajno smanjiti?

Multivac se umirio i zaćutao. Lampice su prestale da svetlucaju, a tiho krckanje releja je prestalo.
A tada, kad se uplašenim tehničarima učinilo da više neće moći da zadržavaju dah, odjednom je oživeo
teleks priključen na odgovarajući deo Multivaca. Na traci je bilo ispisano pet reči: NEDOVOLJNO
PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR.

— Ništa od opklade — odgovori Lupov. Žurno su izašli iz komore.

Sledećeg jutra, zaokupljeni glavoboljom i mamurlukom, obojica su zaboravili na događaj.

*****

Jerod, Jerodina i Jerodeta I i II su posmatrali kako se zvezdana slika na viziploči menja za vreme njihovog
bezvremenskog putovanja kroz hiperprostor. Odjednom, ravnomerno raspoređena zvezdana prašina
ustupila je mesto velikom, jarkom disku čija je površina ličila na mermer.

— To je X-23 — reče Jerod. Čvrsto je stisnuo tanke ruke iza leđa tako da su mu zglobovi pobeleli.

Jerodeta I i II, obe devojčice, iskusile su putovanje hipersvemirom prvi put u životu pa ih je malo smeo
trenutni osećaj... kao da im je neko okrenuo unutrašnju stranu napolje. Prikrile su to kikotanjem pa su
divlje počele da trče oko majke, vrišteći:

— Stigli smo na X-23... stigli smo na X-23... stigli smo...

— Mir, deco — oštro reče Jerodina. — Jesi li siguran, Jerode?

— Šta drugo nego da sam siguran? — upita Jerod i pogleda na bezobličnu metalnu izbočinu na plafonu.
Pružala se kroz čitavu prostoriju i nestajala kroz zidove na oba kraja. Bila je dugačka koliko i sam brod.

Jerod nije znao mnogo o toj debeloj metalnoj šipki; znao je samo da je nazivaju Microvac i da mu čovek
može postavljati pitanja ako želi; ako mu niko i ne bi postavljao pitanja, njegov je zadatak bio da dovede
brod do već ranije utvrđenog odredišta; da se napaja energijom iz raznih Sub-Galaktičkih Energana; da
izračunava jednačine za pojedinačne skokove hiperprostorom...

Jerod i njegova porodica su trebali samo da čekaju u udobnim stambenim prostorijama na brodu.

Neko je nekada rekao Jerodu da »ac« na kraju reči »Microvac« znači »Analogue Computer« na drevnom
engleskom ali je to skoro i zaboravio.

Jerodinine oči se ovlažiše dok je gledala kroz viziploču.

— Ne mogu da se suzdržim. Osećam se čudno zbog odlaska sa Zemlje.

— Zašto, zaboga? — upita Jerod. — Tamo nismo ništa imali. Na X-23 ćemo imati sve. Nećeš biti sama.
Nećeš biti pionir. Na planeti već ima više od milion ljudi. Zaboga, pa naši će prapraunuci tražiti nove
svetove zato što će X-23 biti prenaseljen. — Zastao je i zamislio se, a tada nastavio. — Kažem ti, srećni
smo što su nam kompjuteri omogućili međuzvezdano putovanje, kad pomisliš kako se čovečanstvo
uvećava.

— Znam, znam — tužno reče Jerodina.

— Naš Microvac je najbolji Microvac na svetu — javi se Jerodeta I.

— Slažem se s tobom — reče Jerod i raščupa joj kosu.

— Bio je to zaista lep osećaj, imati lični Microvac, i Jerodu je bilo drago što je rođen u ovoj generaciji a
ne nekoj drugoj. Kad mu je otac bio mlad, kompjuteri su bili ogromna postrojenja koja su zauzimala na
stotine kvadratnih milja zemljišta. Tada je postojao samo po jedan kompjuter na svakoj planeti. Zvali su
ih Planetarnim AC-ima. Njihova veličina je stalno rasla tokom hiljada godina, a tada je odjednom došlo
do usavršavanja. Tranzistore su zamenile molekularne cevi tako da je i najveći Planetarni AC mogao da
se smesti u prostor koji je odgovarao polovini zapremine svemirskog broda.

Jerod oseti zanos, kao i uvek kad bi se setio da je njegov sopstveni, lični Microvac mnogo puta složeniji
od drevnog i primitivnog Multivaca koji je prvi ukrotio Sunce; skoro toliko složen kao i Zemljin (i najveći)
Planetarni AC koji je prvi rešio problem hipersvemirskog putovanja i omogućio putovanje do zvezda.

— Toliko zvezda i toliko planeta — uzdahnu Jerodina, zaokupljena sopstvenim mislima. —

Pretpostavljam da će se porodice, poput nas sada, zauvek seliti na nove planete.

— Ne zauvek — nasmeši se Jerod. — Sve će jednog dana da stane, ali do tada će da prođu milijarde
godina. Mnogo milijardi. Čak se i zvezde istroše, znaš. Entropija mora da se povećava.

— Šta je to entropija, tatice? — prodorno viknu Jerodeta II.

— Entropija je, zlato moje, reč kojom označavamo trošenje svemira. Sve se troši, znaš, kao i tvoj mali
voki-toki robot, sećaš li se?

— Zar ne možeš jednostavno da ubaciš novu energetsku bateriju, kao što si to uradio s mojim robotom?

— Zvezde i jesu energetske baterije, mila. Kad se one jednom ugase, više nećemo imati energetskih
baterija.

Jerodeta I poče da vrišti.

— Nemoj da dozvoliš da se ugase, tatice. Ne daj da se zvezde istroše!

— Eto, vidi šta si sad uradio — ljutito prošapta Jerodina.

— Kako sam mogao da znam da će to da ih uplaši? — odgovori šapatom Jerod.

— Pitaj Microvaca — molila je Jerodeta I. — Pitaj ga kako se zvezde ponovo uključuju.

— Hajde — reče Jerodina. — To će da ih umiri. (I Jerodeta II je počela da plače.)

Jerod slegnu ramenima.

— Ne, ne, mile moje. Pitaću Microvaca. Ne brinite, on će da nam kaže.

Postavio je Microvacu pitanje i brzo dodao:

— Odštampaj odgovor.

Rukom je prikrio traku celufilma i veselo rekao:

— Eto, Microvac kaže da će za sve da se pobrine kad za to dođe vreme i zato ne morate više da brinete.

— A sada, deco — javi se Jerodina — vreme je za spavanje. Ubrzo ćemo biti u našem novom domu.

Jerod je još jednom pročitao reči na celufilmu pre nego što ga je uništio: NEDOVOLJNO PODATAKA ZA
SMISLEN ODGOVOR.

Slegao je ramenima i pogledao viziploču. X-23 se sve više bližio.

*****

VJ-23X s Lameta se zagleda u crne dubine male trodimenzionalne karte galaksije i primeti:

— Pitam se nismo li smešni što se toliko brinemo za to?

MQ-17J s Nikrona strese glavom:

— Mislim da nismo. Znaš i sam da će za pet godina galaksija biti puna ako se nastavi sadašnja stopa
ekspanzije.

Obojici je bilo po dvadesetak godina. Bar su tako izgledali. I obojica su bili visoki i savršeno oblikovani.

— Ipak — reče VJ-23X — dvoumim se da li da Savetu galaksije podnesem pesimističan izveštaj.

— Ja na tvom mestu ne bih ni uzimao u obzir nikakav drugačiji izveštaj. Prodrmaj ih malo. Moramo da ih
razbudimo.

VJ-23X uzdahnu:

— Svemir je beskonačan. Stotine milijardi galaksija stoji nam na raspolaganju. I više.

— Stotine milijardi nije beskonačno. Osim toga, taj broj svakim danom postaje sve konačniji. Razmisli
malo! Pre dvadeset hiljada godina čovečanstvo je prvi put rešilo problem iskorišćavanja energije zvezda i
nekoliko vekova kasnije međuzvezdana putovanja postala su stvarnost. Čovečanstvu je trebalo milion
godina da popuni jedan mali svet, a zatim je za samo petnaest hiljada godina napunilo ostatak galaksije.
Danas se stanovništvo udvostručuje svakih deset godina...
VJ-23X ga prekide:

— Za to možemo zahvaliti besmrtnosti.

— Vrlo dobro. Besmrtnost postoji i moramo je uzeti u obzir. Priznajem da besmrtnost ima i svoju
nezgodnu stranu. Galaktički AC je rešio mnoge probleme za nas, ali je rešivši problem starosti i smrti
upropastio sva ostala rešenja.

— Pa, pretpostavljam da ti ne bi hteo da odustaneš od života.

— Nikako — odsečno odvrati MQ-17J, a zatim nastavi blažim tonom. — Još ne. Nisam ni u kom slučaju
toliko star. Koliko je tebi godina?

— Dve stotine i dvadeset tri. A tebi?

— Meni još nisu ni dve stotine. Ali da se vratimo onome o čemu smo pričali. Stanovništvo se
udvostručuje svakih deset godina. Nakon što popunimo ovu galaksiju, sledeća galaksija će biti popunjena
za deset godina. U sledećih deset godina popunićemo još dve galaksije. Još jedna decenija i još četiri
galaksije. Za sto godina popunićemo hiljadu galaksija. Za hiljadu godina, milion galaksija. Za deset hiljada
godina, čitav poznati svemir. I šta onda?

— Osim toga — reče VJ-23X — tu je i problem transporta. Pitam se koliko će jedinica zvezdane energije
biti potrebno za prebacivanje tolikog broja ljudi iz jedne galaksije u drugu.

— To je vrlo dobro pitanje. Čovečanstvo već sada troši dve jedinice zvezdane energije godišnje.

— Veći deo te energije se rasipa. Uostalom, naša galaksija sama izbacuje hiljade jedinica zvezdane
energije godišnje, a mi koristimo samo dve jedinice.

— I to je tačno, ali i sa stopostotnim iskorišćenjem samo ćemo odložiti kraj. Naše energetske potrebe
rastu geometrijskom progresijom, brže nego broj ljudi. Nestaće nam energije pre nego što nam
ponestane galaksija. To je važan momenat. Vrlo važan.

— Moraćemo jednostavno da proizvodimo nove zvezde od međuzvezdane prašine.

— Ili možda da za to upotrebimo izgubljenu toplotu? — podrugljivo upita MQ-17J.

— Možda postoji način kojim bismo mogli da obrnemo entropiju. Morali bismo da pitamo Galaktički AC.

Iako VJ-23X nije zaista ozbiljno shvatao sopstvenu opasku, MQ-17J izvuče svoj AC-kontakt iz džepa i stavi
ga ispred sebe na sto.

— Pa, gotovo da bih to i učinio — reče. — To je problem koji će čovečanstvo jednog dana morati da reši.

Ozbiljno se zagledao u svoj mali AC-kontakt. Bila je to samo kockica zapremine 2 kubna inča, ali je
hiperprostorom bila povezana sa velikim Galaktičkim AC-om koji je opsluživao celo čovečanstvo. Preko
hiperprostora AC-kontakt je bio sastavni deo Galaktičkog AC-a.
MQ-17J se zamisli. Pitao se hoće li jednog dana, tokom svog besmrtnog života, videti Galaktički AC.
Galaktički AC se nalazio na jednom malom nebeskom telu, rezervisanom samo za njega. Bila je to
zapravo mreža snopova sila koje su držale na okupu materiju u kojoj su talasi sub-mezona zamenili
nekadašnje nezgrapne molekularne cevi. Ipak, uprkos njegovoj sub-eteričnoj konstrukciji, bilo je poznato
da prečnik Galaktičkog AC-a iznosi punih hiljadu stopa.

Odjednom se MG-17J obrati svom AC-kontaktu:

— Može li se entropija ikad obrnuti?

VJ-23X ga zaprepašćeno pogleda.

— Slušaj, nisam zaista mislio da bi to trebao da pitaš — reče.

— Zašto da ne?

— Pa, obojica znamo da je reverzija procesa entropije nemoguća. Ne možeš dim i pepeo ponovo da
pretvoriš u drvo.

— Ima li drveća na tvojoj planeti? — upita MQ-17J.

Ućutkao ih je glas Galaktičkog AC-a, koji se, fin i prekrasan, začuo iz malog AC-kontakta na stolu:
NEDOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR.

— Eto, vidiš! — reče VJ-23X.

Vratili su se svom poslu, izveštaju koji su morali da pripreme za Savet galaksije.

*****

Ze Prim mislima prelete novu galaksiju, jedva obraćajući pažnju na bezbrojne spirale zvezda koje su
galaksiju opsluživale energijom. Ovu galaksiju nije video ranije. Hoće li ikada i da ih vidi sve? Bilo ih je
toliko... Svaka opterećena delom čovečanstva. Doduše, bio je to skoro mrtav teret. Sve više i više pravu
suštinu čoveka je trebalo tražiti ovde, u svemiru.

Umovi, ne tela! Besmrtna tela ostala su na planetama, u suspenziji tokom eona. Povremeno bi se budila
da obave neku fizičku aktivnost, ali je to postajalo sve ređe. Sve je manji broj novih osoba nastajao i
pridruživao se već i onako ogromnom mnoštvu, ali nije ni bilo važno. U svemiru je svakako bilo malo
mesta za nove jedinke.

Ze Prim se trgnu iz svojih razmišljanja kad je osetio bestelesno prisustvo nekog drugog uma.

— Ja sam Ze Prim — reče. — A ti?

— Ja sam De Jedan. Tvoja Galaksija?

— Nazovimo je samo Galaksija. A tvoja?

— I mi našu zovemo tako. Svi ljudi zovu svoju galaksiju Galaksijom i ništa više. Zašto da ne?

— Tačno. Budući da su sve galaksije iste.

— Ne sve galaksije. Sa jedne određene galaksije mora da je potekla ljudska rasa. To je razlikuje od
ostalih.

— Sa koje? — upita Ze Prim.

— Ne znam. Univerzalni AC bi trebao da zna.

— Da ga pitamo? Odjednom sam znatiželjan.

Ze Primova percepcija se raširi sve dok se same galaksije nisu suzile, pretvorile se u novu, difuzniju
prašinu na mnogo većoj pozadini. Stotine milijardi galaksija, svaka sa svojim besmrtnim bićima, svaka sa
svojim teretom inteligencija i umova koji su slobodno lutali svemirom. Ipak, jedna od njih bila je
jedinstvena među njima, jer je to bila prvobitna galaksija. Jedna od njih prošla je, u neodređenoj i davnoj
prošlosti, kroz razdoblje kad je ona bila jedina galaksija koju je čovek nastanjivao.

Ze Prima je obuzela znatiželja. Hteo je da vidi tu galaksiju i on pozva:

— Univerzalni AC! S koje galaksije potiče čovečanstvo?

Univerzalni AC ga je čuo, jer su njegovi receptori bili spremni na svakom svetu i u celom svemiru, a svaki
je receptor kroz hiperprostor bio povezan s nekim nepoznatim mestom gde je samovao Univerzalni AC.

Ze Prim je znao samo jednog čoveka čije su misli doprle na dovoljnu udaljenost od Univerzalnog AC-a da
je mogao nešto da oseti, i taj je čovek primetio samo sjajnu kuglu, prečnika dve stope, koja se jedva
nazirala.

— Ali, kako to može biti čitav Univerzalni AC? — upitao ga je Ze Prim.

— Većim delom se nalazi u hiperprostoru — glasio je odgovor. — Međutim, ne mogu ni da zamislim u

kakvom obliku.

Niti je to mogao da zamisli i iko drugi jer su davno prošla vremena, a Ze Prim je to dobro znao, kad je bilo
koje ljudsko biće učestvovalo u stvaranju Univerzalnog AC-a. Svaki je Univerzalni AC projektovao i gradio
svog naslednika. Svaki je od njih, tokom miliona godina svog postojanja, akumulirao potrebne podatke
za gradnju boljeg, složenijeg i sposobnijeg naslednika u koji je tada uranjala njegova baza podataka i
njegova individualnost.

Univerzalni AC prekide Ze Primove misli. Ne rečima, već vodeći ga kroz svemir. Poveo je Ze Primov um
nejasnim morem galaksija, sve dok se jedna od njih nije jasno razložila u zvezde.

Osetio je misao, beskonačno daleku, ali i beskonačno jasnu. — OVO JE PRVOBITNA GALAKSIJA ČOVEKA.
Ali, bila je, ipak, ista. Ista kao i sve druge. Ze Prim prikri svoje razočarenje.

De Jedan, čije su misli pratile Ze Primove, odjednom reče:

— Zar je jedna od ovih zvezda prvobitna zvezda čoveka?

Univerzalni AC reče:

— ČOVEKOVA PRVOBITNA ZVEZDA PRETVORILA SE U NOVU. ONA JE SADA BELI PATULJAK.

— Jesu li ljudi na njoj poginuli? — zaprepašćeno upita Ze Prim ni ne razmišljajući.

— KAO I UVEK U TAKVIM SLUČAJEVIMA, ZA NJIHOVA FIZIČKA TELA JE NA VREME SAGRAĐEN NOVI SVET
— reče Univerzalni AC.

— Da, naravno — primeti Ze Prim, ali ga je ipak obuzimao osećaj gubitka. Oslobodio je misli iz prvobitne
galaksije čoveka, vrativši se nazad, među nejasne svetle tačkice. Nije više nikada hteo da je vidi.

— Šta ti je? — upita De Jedan.

— Zvezde umiru. Prvobitna zvezda je mrtva.

— Sve zvezde moraju da umru. Zašto da ne?

— Ali kad sva energija nestane, naša će tela konačno umreti, a i ti i ja sa njima.

— Za to će trebati milijarde godina.

— Neću da se to dogodi, ni nakon milijardi godina. Univerzalni AC! Kako sprečiti umiranje zvezda?

Činilo se da to zabavlja De Jedan.

— Ti pitaš može li se smer entropije okrenuti?

Univerzalni AC odgovori:

— JOŠ NEMA DOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR.

Misli Ze Prima vratiše se u njegovu galaksiju. Nije više obraćao pažnju na De Jedan, čije je telo možda
čekalo na nekoj galaksiji udaljenoj bilion svetlosnih godina. Ili na zvezdi nedaleko od Ze Primove zvezde.
To i nije bilo važno.

Nesretan, Ze Prim poče prikupljati vodonik iz međuzvezdanog prostora da sagradi malu vlastitu zvezdu.
Ako zvezde jednog dana moraju da umru, mogla se barem koja i napraviti.

*****
Čovek je razgovarao sa samim sobom, jer je, u neku ruku, Čovek psihički bio jedno. Sastojao se od
biliona, biliona, biliona besmrtnih tela; svako je bilo na svom mestu, počivalo, mirno i nekvarljivo,
prepušteno brizi savršenih i isto tako nekvarljivih automata, dok su se misli svih tela slobodno mešale i
stapale jedna s drugom, neraspoznatljive.

— Svemir umire — reče Čovek.

Čovek pogleda galaksije koje su tamnele. Gigantske zvezde, rasipnici, davno su nestale, u najnejasnijem
razdoblju nejasne daleke prošlosti. Skoro sve zvezde su bile beli patuljci. Lagano su bledele, približavajući
se svom kraju. Od međuzvezdane prašine građene su nove zvezde, neke prirodnim procesima, neke od
strane čoveka, a i one su sada nestajale. Bilo je moguće i izazvati sudare belih patuljaka i tako graditi
nove zvezde od energije koja bi se na taj način oslobađala, ali hiljadu uništenih belih patuljaka davalo bi
samo jednu novu zvezdu, a i ta bi jednom nestala. Čovek reče:

— Pažljivim upravljanjem, pod kontrolom Kosmičkog AC-a, energija koja je preostala u svemiru trajaće
milijarde godina.

— Čak i tako — reče Čovek — svemu će jednog dana doći kraj. Koliko god da je štedimo, koliko god da je
čuvamo, energija koja je jednom utrošena nestaje i ne može da se vrati. Entropija mora uvek da se
povećava, do maksimuma.

Čovek reče:

— Zar smer entropije ne može da se okrene? Upitajmo Kosmički AC.

Kosmički AC ih je okruživao, ali ne u prostoru. Ni jedan njegov deo nije se nalazio u prostoru. On se
nalazio u hiper-prostoru i bio je sačinjen od nečega što nije bila ni materija ni energija. Njegova veličina i
priroda nisu se više mogle protumačiti pojmovima koje bi čovek mogao da razume.

— Kosmički AC! — reče Čovek — Kako postići reverziju entropije?

Kosmički AC odgovori:

— JOŠ NEMA DOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR.

— Prikupi dodatne podatke — reče Čovek.

— UČINIĆU TO — odgovori Kosmički AC. — TO VEĆ ČINIM STOTINU MILIJARDI GODINA. MOJIM
PRETHODNICIMA I MENI TO JE PITANJE POSTAVLJENO MNOGO PUTA. SVI PODACI KOJE POSEDUJEM JOŠ
SU NEDOVOLJNI.

— Hoće li doći vreme — reče Čovek — kad će podaci biti dovoljni? Da li je problem nerešiv u svim
zamislivim okolnostima?

Kozmički AC reče:

— NIJEDAN PROBLEM NIJE NEREŠIV U SVIM ZAMISLIVIM OKOLNOSTIMA.

— Kada ćeš imati dovoljno podataka da odgovoriš na to pitanje?

— JOŠ NEMA DOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR — reče Kosmički AC.

— Hoćeš li i dalje da radiš na tome? — upita Čovek.

— HOĆU — reče Kosmički AC.

— Čekaćemo — reče Čovek.

*****

Zvezde i galaksije su umrle i ugasile se, a svemir je potamneo nakon deset biliona godina iscrpljivanja.

Jedan po jedan, Čovek se stapao sa AC-om. Svako je fizičko telo gubilo svoj psihički identitet, na način
koji u neku ruku nije predstavljao gubitak već dobitak.

Čovekov poslednji um zastade pre stapanja, prelećući svemir u kojem nije bilo ničeg osim ostataka
jedne, poslednje tamne zvezde. I ničeg drugog osim neverovatno razređene materije, nasumice
uskovitlane poslednjim ostacima toplote koji su asimptotički nestajali na putu do apsolutne nule.

— Zar je to kraj, AC? — upita Čovek. — Zar ovaj haos ne može ponovo da se pretvori u svemir? Zar to
nije moguće?

— JOŠ NEMA DOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR — reče AC.

Čovekov poslednji um se stopio i postojao je samo AC, a i on u hiperprostoru.

Materija i energija su nestale, a s njima i prostor i vreme. Čak je i AC postojao samo zbog tog jednog
poslednjeg pitanja na koje nikada nije dao odgovor, još od doba kad je neki polupijani kompjuterski
tehničar, pre deset biliona godina, postavio to pitanje kompjuteru s kojim je AC imao mnogo manje veze
nego bilo koji čovek sa čovekom.

Na sva ostala pitanja su dati odgovori, ali AC nije mogao da oslobodi svoju svest sve dok ne dâ odgovor i
na ovo, poslednje pitanje.

Konačno su prikupljeni svi podaci. Ništa nije preostalo.

Ali je sve te podatke trebalo dovesti u potpunu korelaciju, u sve moguće odnose.

Na to je utrošen vanvremenski interval.

I tako se dogodilo da je AC saznao kako se može postići reverzija smera entropije.

Ali nije bilo više čoveka kojem bi AC mogao da dâ odgovor na poslednje pitanje. Nema veze. Odgovor će
se, demonstracijom, sam pobrinuti za to.
Prošao je još jedan vanvremenski interval dok je AC razmišljao kako da to najbolje učini. AC je pažljivo
sređivao program.

Svest AC-a sadržavala je sve što je nekad bio svemir i sve što je sada bio haos. To treba uraditi korak po
korak.

I AC reče: NEKA BUDE SVETLOST!

I bi svetlost...

Autor: Isak Asimov 1956

Prevod: Ivan Matić 2014