Sve O priJemNom Ispitu

Boro Stjepanović, AUDICIJA
BORO STJEPANOVIĆ: AUDICIJA
Akademija scenskih umjetnosti, Sarajevo
Fakultet dramskih umjetnosti, Cetinje

2 Boro Stjepanović, AUDICIJA
Recenzenti:
Admir Glamočak
dr Darko Antović
Za izdavača:
dr Zehra Kreho
dr Nenad Vuković
Tiraž:
1000 primjeraka
Štampa:
"IVPE", Cetinje
Odlukom Nastavno-umjetničkog vijeća Fakulteta dramskih

umjetnosti na Cetinju broj 01-158 od 3.3.2000. godine i Odlukom
Nastavno-umjetničkog vijeća Akademije scenskih umjetnosti u
Sarajevu broj 02/01-133 od 21.3.2000. godine odobreno je
štampanje knjige "Audicija"
Cetinje - Sarajevo
2000.
Boro Stjepanović, AUDICIJA 3
Boro Stjepanović
AUDICIJA
Marku
SADRŽAJ
UVOD...............................................................................................15
PREDGOVOR..............................................................................17
TALENAT....................................................................................19
TESTIRAJTE SE SAMI..............................................................32
GLAS.................................................................................................33
GOVOR..............................................................................................34
POKRET............................................................................................35
PSIHOTEST.......................................................................................36
GLUMA.............................................................................................37
ŠKOLE............................................................................................40
AKADEMIJA DRAMSKE UMJETNOSTI, ZAGREB.....................42
AKADEMIJA DRAMSKIH UMJETNOSTI, TUZLA......................42
AKADEMIJA SCENSKIH UMJETNOSTI, SARAJEVO.................43
AKADEMIJA UMETNOSTI "BRAĆA KARIĆ", BEOGRAD.........43
AKADEMIJA UMETNOSTI, NOVI SAD........................................44
AKADEMIJA UMJETNOSTI, BANJA LUKA.................................45
FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI, BEOGRAD....................45
FAKULTET DRAMSKIH UMJETNOSTI, CETINJE......................46
KONKURSI.....................................................................................48
PRIPREMA.....................................................................................58
OPŠTA PRIPREMA.....................................................................60
PRIPREMA MONOLOGA..........................................................61
IZBOR MONOLOGA........................................................................62
RAD NA MONOLOGU.....................................................................64
Prvi utisak.....................................................................................65
Prikupljanje činjenica...................................................................65
Analiza..........................................................................................67
Improvizacija................................................................................74
Igra................................................................................................76
PRIPREMA PJESAMA................................................................77
IZBOR.............................................................................................84
MONOLOZI.................................................................................86
ŽENSKI.............................................................................................87
Igor Bojović, Ženidba kralja Vukašina, VIDOSAVA....................87
A.P. Čehov, Galeb, NINA.............................................................87
A.P. Čehov, Ivanov, ANA PETROVNA.........................................89
A.P. Čehov, Ivanov, SAŠA............................................................90
A.P. Čehov, Tri sestre, IRINA.......................................................91
A.P. Čehov, Ujka Vanja, SONJA..................................................91
Bogdan Čiplić, Traktat o sluškinjama, ZITA................................92
F.M. Dostojevski, Bijele noći, NASTJENJKA...............................93
F.M. Dostojevski, Idiot, AGLAJA.................................................94
F.M. Dostojevski, Idiot, NASTASJA FILIPOVNA........................95
Eshil, Agamemnon, KLITEMNESTRA...........................................96
Euripid, Ifigenija u Aulidi, IFIGENIJA.........................................97
Euripid, Ifigenija u Aulidi, KLITEMNESTRA...............................98
Euripid, Medeja, MEDEJA...........................................................99
R.M. Fazbinder, Gorke suze Petre fon Kant, PETRA.................100
N.V. Gogolj, Ženidba, AGAFJA.................................................101
Henrik Ibzen, Nora, NORA.........................................................102
Dušan Kovačević, Balkanski špijun, DANICA............................103
Miroslav Krleža, Gospoda Glembajevi, BARUNICA KASTELI. 104
Miroslav Krleža, U agoniji, LAURA...........................................106
Miroslav Krleža, U agoniji, LAURA...........................................106
Miroslav Krleža, Vučjak, MARIJANA.........................................108
Molijer, Don Žuan, DONA ELVIRA............................................109
Molijer, Škola za žene, ANJESA.................................................110
Milan Ogrizović, Hasanaginica, HASANAGINICA....................111
Edvard Olbi, Ko se boji Virdžinije Vulf, MARTA.......................111
Jovan Sterija Popović, Kir Janja, JUCA.....................................112
Jovan Sterija Popović, Rodoljupci, ZELENIĆKA.......................113
Aleksandar Puškin, Evgenije Onjegin, TATJANA.......................114
Aleksandar Puškin, Evgenije Onjegin, TATJANA.......................115
Miloš Radović, Čorba od kanarinca, JECA...............................116
Žan Rasin, Berenika, BERENIKA...............................................118
Nebojša Romčević, Karolina Nojber, KAROLINA.....................119
Ljubomir Simović, Čudo u Šarganu, JAGODA..........................119
August Strindberg, Gospođica Julija, JULIJA...........................120
Šekspir, Komedija zabuna, ADRIJANA......................................121

Šekspir, Ričard III, ANA.............................................................122
Šekspir, Romeo i Julija, JULIJA.................................................122
Šekspir, Ukroćena zloća, KATARINA.........................................123
Sem Šepard, Ludi od ljubavi, MEJ.............................................124
Mjuriel Šizgal, Ljubav, ELEN.....................................................125
Dž. B. Šo, Pigmalion, LIZA........................................................126
Dž. B. Šo, Zanat gospođe Vorn, GĐA VORN.............................127
Kosta Trifković, Izbiračica, MALČIKA......................................129
I.S. Turgenjev, Mjesec dana na selu, NATALIJA PETROVNA...130
Lope de Vega, Fuente Ovehuna, LAVRENCIJA.........................131
Tenesi Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu, MEGI........132
Tenesi Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu, MEGI........133
Pol Zindel, Dejstvo gama zraka…, BEATRISA...........................134
Pol Zindel, Dejstvo gama zraka…, DŽENIS...............................135
MUŠKI.............................................................................................137
Bertolt Breht, Majka Hrabrost, SVEŠTENIK..............................137
A.P. Čehov, Galeb, TREPLJEV..................................................138
A.P. Čehov, Galeb, TREPLJEV..................................................139
A.P. Čehov, Ivanov, IVANOV.....................................................140
A.P. Čehov, Ivanov, IVANOV.....................................................141
A.P. Čehov, Medvjed, SMIRNOV...............................................142
A.P. Čehov, Ujka Vanja, ASTROV..............................................144
Moma Dimić, Živeo život Tola Manojlović, TOLA....................145
F.M. Dostojevski, Bijele noći, ZANESENJAK............................146
F.M. Dostojevski, Idiot, KNEZ MIŠKIN.....................................147
F. M. Dostojevski, Zločin i kazna, PORFIRIJE PETROVIČ......148
F. M. Dostojevski, Zločin i kazna, RASKOLJNIKOV................150
Marin Držić, Dundo Maroje, POMET........................................151
Marin Držić, Dundo Maroje, PROLOG......................................152
N.V. Gogolj, Revizor, HLJESTAKOV.........................................153
Maksim Gorki, Na dnu, LUKA...................................................155
Maksim Gorki, Na dnu, SATIN...................................................156
Vaclav Havel, Audijencija, SLADEK..........................................156
Ežen Jonesko, Ćelava pjevačica, VATROGASAC.......................158
Ežen Jonesko, Čas, PROFESOR.................................................159
Dušan Kovačević, Balkanski špijun, ILIJA.................................160
Dušan Kovačević, Balkanski špijun, ILIJA.................................161
Dušan Kovačević, Maratonci trče počasni krug, BILI PITON...162
Dušan Kovačević, Maratonci trče počasni krug, MIRKO..........163
Miroslav Krleža, Gospoda Glembajevi, LEONE........................164

B. Mihajlović Mihiz, Banović Strahinja, VOJIN........................165
Molijer, Don Žuan, DON ŽUAN.................................................166
Molijer, Don Žuan, ZGANAREL.................................................167
Molijer, Don Žuan, ZGANAREL.................................................168
Molijer, Škola za žene, ARNOLF................................................169
Molijer, Škola za žene, ARNOLF................................................171
Molijer, Tvrdica, HARPAGON...................................................172
Slavomir Mrožek, Policajci, NAREDNIK...................................173
P.P. Njegoš, Gorski vijenac, VOJVODA DRAŠKO.....................174
Platon, Odbrana Sokratova i smrt, SOKRAT..............................175
Aleksandar Popović, Razvojni put Bore Šnajdera, BORA..........176
Jasmina Reza, Art, IVAN.............................................................177
Nebojša Romčević, Karolina Nojber, HANSVURST..................178
Edmon Rostan, Sirano de Beržerak, SIRANO............................179
A.B. Rucante, Mušica, MENATO...............................................180
Ljubomir Simović, Čudo u Šarganu, SKITNICA........................181
Sofokle, Antigona, HEMON........................................................182
August Strindberg, Gospođica Julija, ŽAN................................183
Šekspir, Hamlet, HAMLET..........................................................184
Šekspir, Hamlet, HAMLET..........................................................185
Šekspir, Henri VIII, PROLOG....................................................186
Šekspir, Julije Cezar, ANTONIJE...............................................186
Šekspir, Komedija zabuna, EGEJON..........................................188
Šekspir, Ričard III, GLOSTER....................................................189
Tenesi Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu, BRIK.........190
PJESME......................................................................................192
Andre Adi, Molitva posle rata....................................................192
Ana Ahmatova, ***....................................................................193
Frano Alfirević, Ljudi, žene i gradovi.........................................193
Miroslav Antić, Dosadna pesma.................................................194
Miroslav Antić, Plavi čuperak....................................................195
Miroslav Antić, Tajna.................................................................196
Matija Bećković, Ovce................................................................197
Moris Bišop, Lazgovol sa bebom................................................199
Šarl Bodler, Oči siromaha..........................................................200
Bertolt Breht, Mojim zemljacima................................................201
Dobriša Cesarić, Pjesma mrtvog pjesnika...................................202
Dobriša Cesarić, Povratak..........................................................203
Miloš Crnjanski, Misera.............................................................205
Miloš Crnjanski, Serenata..........................................................206

Oskar Davičo, Detinjstvo............................................................207
Oskar Davičo, Hana, 2................................................................208
Mak Dizdar, Gorčin....................................................................209
Mak Dizdar, Modra rijeka..........................................................210
Rade Drainac, Ma bohème..........................................................211
Jovan Dučić, Dubrovački madrigal............................................212
Jovan Dučić, Pesma ženi.............................................................213
Valter fon der Fogelvajde, Pod lipom.........................................214
Johan Volfgang Gete, Majska pesma..........................................215
Aleksandar – Leso Ivanović, Kari Šabanovi..............................216
Aleksandar – Leso Ivanović, Ljudi-sjenke..................................217
Evgenij Jevtušenko, Verlen.........................................................218
Jovan Jovanović Zmaj, Ciganin hvali svoga konja....................219
Jovan Jovanović Zmaj, Ljubim li te............................................222
Jovan Jovanović Zmaj, Ne sme nam umreti................................222
Katul, Jadni Katule.....................................................................223
Laza Kostić, Santa Maria della Salute.......................................224
Gustav Krklec, Jezero.................................................................227
Milan Kundera, Zašto si tako lepa..............................................228
Lujza Labe, Živim i mrem, i davim se i gorim............................229
F.G. Lorka, Neverna supruga.....................................................230
Dragan Lukić, Šta je otac............................................................231
Č. F. Lumis, Pesma o strasti.......................................................232
Vašington Džej Makormik, U mom kraju...................................233
Desanka Maksimović, Na šesnaesti rođendan...........................235
Desanka Maksimović, Opomena.................................................236
Desanka Maksimović, Pitanje....................................................237
Desanka Maksimović, Po rastanku............................................238
Desanka Maksimović, Predosećanje..........................................239
Antun Gustav Matoš, Utjeha kose..............................................240
Šiško Menčetić, Blažena ti i sva tvoja lipota..............................241
Adam Mickijevič, Neizvesnost....................................................241
Česlav Miloš, U Varšavi.............................................................242
Branko Miljković, Uzalud je budim............................................244
Narodna, Marko i djevojka..........................................................245
Narodna, Pavlovi svatovi............................................................246
Narodna, Ženidba vrapca Podunavca.........................................247
Pablo Neruda, Dvadeseta pjesma................................................248
Vesna Parun, Kad bi se moglo otputovati...................................249
Vesna Parun, Ti koja imaš ruke nevinije.....................................250

Vladislav Petković Dis, Možda spava.........................................252
Vladislav Petković Dis, Naši dani..............................................253
Vladislav Petković Dis, Nirvana.................................................255
Edgar Alan Po, Anabel Li...........................................................255
Vasko Popa, Vrati mi moje krpice..............................................257
Žak Prever, Kuda idem, odakle dolazim…..................................258
Žak Prever, Takva sam kakva sam..............................................259
Propercije, Što žene znaju...........................................................261
A.S. Puškin, Poziv.......................................................................261
Branko Radičević, Ribarčeta san................................................262
Branko V. Radičević, Ljubomora...............................................263
Duško Radović, Na slovo, na slovo… K.....................................265
Duško Radović, Plavi zec...........................................................265
Duško Radović, Zamislite...........................................................267
Milan Rakić, Iskrena pesma........................................................269
Milan Rakić, Ljubavna pesma....................................................271
Milan Rakić, Obična pesma........................................................272
Risto Ratković, Ponoć mene.......................................................273
Ljubivoje Ršumović, Bio jednom jedan vuk...............................275
Ljubivoje Ršumović, Dosadno mi je...........................................276
Ljubivoje Ršumović, Iza prvog ugla..........................................277
Izet Sarajlić, Rođeni 23., streljani 42.........................................278
Izet Sarajlić, Tamara...................................................................279
Abdulah Sidran, Brauning 7,65. Vježba gađanja.......................280
Abdulah Sidran, Jedan baščaršijski monolog.............................281
Abdulah Sidran, Slijepac pjeva svome gradu.............................282
Ljubomir Simović, Epitafi sa karanskog groblja.......................282
Džems Smit, Leteća anketa.........................................................284
Aleksa Šantić, Boka....................................................................285
Aleksa Šantić, Jedna suza...........................................................286
Aleksa Šantić, Ne vjeruj..............................................................287
Aleksa Šantić, Proljeće...............................................................287
Antun Branko Šimić, Povratak...................................................288
Dragutin Tadijanović, Danas trideset pete.................................288
Dragutin Tadijanović, Kad mene više ne bude...........................290
Dragutin Tadijanović, Prsten......................................................291
Tagore, Gradinar, 41..................................................................292
Nunjo Fernandes Torneol, Budnica............................................292
Duško Trifunović, Poplava.........................................................293
Duško Trifunović, Suveren.........................................................294

Duško Trifunović, U se na se i uza se........................................296
Duško Trifunović, Veliko otvorenje............................................297
Tin Ujević, Pobratimstvo lica u svemiru....................................299
Tin Ujević, Svakidašnja jadikovka..............................................300
Pero Zubac, Mostarske kiše........................................................302
Pol Žeraldi, Izliv ljubavi.............................................................304
POLAGANJE................................................................................306
REKLA-KAZALA........................................................................314
NAJČEŠĆA PITANJA.....................................................................316
NAJČEŠĆE ZABLUDE...................................................................322
ŠTA VAS MOGU PITATI...............................................................326
ŠTA MOGU TRAŽITI OD VAS.....................................................327
ŠTA SU DRUGI RADILI................................................................327
ŠTA NE TREBA RADITI...............................................................331
DODATAK....................................................................................332
PLAN I PROGRAM PREDMETA GLUMA...........................334
A) NASTAVNI PLAN.....................................................................334
B) NASTAVNI PROGRAM............................................................335
1. OSNOVNI OBLICI................................................................335
2. POSEBNI OBLICI...................................................................341
3. ISPITI......................................................................................342
4. LEKTIRA.................................................................................344
5. LITERATURA..........................................................................344
NASTAVNI PLANOVI.............................................................348
1. Fakultet dramskih umjetnosti, Cetinje.........................................348
2. Fakultet umetnosti, Novi Sad......................................................350
SPISKOVI..................................................................................353
1. Monolozi po abecednom redu naslova....................................353
2. Monolozi po abecednom redu likova......................................356
3. Pjesme po abecednom redu naslova.......................................359
ILUSTRACIJE...........................................................................362
1. Skraćivanje teksta...................................................................362
2. Sastavljanje replika.................................................................363
PRIMJERI...................................................................................364
1. A. Strindberg, Gospođica Julija, JULIJA...............................364
2. A. Strindberg, Gospođica Julija, ŽAN....................................365

IZ RECENZIJA..........................................................................366
SUMMARY................................................................................368
Boro Stjepanović, AUDICIJA, Uvod 15
UVOD
16 Boro Stjepanović, AUDICIJA, Uvod
PREDGOVOR
"Audicija" je jedna od knjiga o glumi koje sam zamislio,
napisao ili tek pišem. Dvije su objavljene: GLUMA I; Rad na sebi i
GLUMA II; Radnja. U pripremi su GLUMA III; Igra i GLUMA IV;
Čitanka.
Ova knjiga je u najvećem svom dijelu izbor i prijedlog
materijala za rad na obaveznim zadacima koje kandidati na
prijemnom ispitu (audiciji) treba da pokažu pred komisijom.
Izabrano je sto monologa koji su podijeljeni na podjednak broj
ženskih i muških, a takođe i sto pjesama. One nisu dijeljene. Tu su i
uputstva kako raditi na predloženom ili bilo kom drugom
materijalu, tj. kako izabrati i kako pripremati zadatke.
Značajan dio knjige čine i u ovom trenutku dostupne
informacije o glumačkim školama na području na kome se govori
"naški": bosanski, crnogorski, hrvatski i(li) srpski (po abecednom
redu), odnosno: bosanski, srpski, crnogorski i(li) hrvatski (po
azbučnom redu). Trenutno imamo osam škola – nekad dugo samo
dvije, pa tri, pa četiri… Sad se osnivaju i privatne. Vjerujem da će
u budućnosti, boreći se za studente, same škole izdavati knjige,
brošure i reklamni materijal sa svim detaljnim podacima na osnovu
kojih će studenti moći i da biraju. Upisivanje neke škole sada je
više pitanje geografske blizine ili slučajnosti.
Kod nas je ovo prva knjiga te vrste, a u svijetu ih je
bezbroj (vidite na Internetu!). Biće onih koji će misliti da nije
trebalo da se pojavi ni ona, jer može da podstakne inertnost i
lijenost kandidata: ono oko čega su morali da se potrude - sad im je
servirano. Vjerujem ipak da neće biti tako, naročito ako se odmah
na početku razumijemo: predloženi materijal samo je materijal i ne
vrijedi ništa ako ga ne uradite kako valja, a u poglavlju PRIPREMA
data su detaljna uputstva kako treba raditi na materijalu. Prije
svega, potrebno je pročitati cijelu dramu ili roman iz koga je
predloženi monolog, pa tek onda definitivno se odlučiti, a potom:
korak po korak – činjenice, pa analiza, pa improvizacija, pa
konačna realizacija. Za onoga ko makar ne pokuša da prođe
predloženu proceduru, ova knjiga može zaista biti medvjeđa usluga,

ali, zbilja, kako i zašto odgovarati i za one koji uprkos upozorenju
rade u korist vlastite štete.
U pripremi knjige pomogli su mi svojim savjetima, a

posebno podacima o školama, kolege i prijatelji kojima se evo i na
ovaj način zahvaljujem: Habiba-Biba Alajbegović, sekretar Akade-
mije scenskih umjetnosti u Sarajevu, Konstantin-Koča Milić, sekre-
tar Akademije umetnosti "Braća Karić" u Beogradu, Aleksandra
Protulipac sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, Joco
Romanić, sekretar Akademije umetnosti u Novom Sadu, Robert
Raponja, reditelj iz Pule, Slobodan Milatović, reditelj iz Podgorice
i drugi.
Autor
TALENAT
O talentu se često govori. Ta riječ prati glumca čitav život:
od prijemnog ispita (ima ga, nema ga) do kraja karijere (imao ga,
nije ga imao; iskoristio ga, nije ga iskoristio). A malo ko zapravo
zna šta je talenat. 1
Na najopštiji način talenat se određuje kao: niz od prirode
datih sposobnosti koje kao temeljna svojstva karakterišu neku
osobu omogućavajući joj uspješno dejstvo na određenom području. 2
Šta se zapravo krije iza ove definicije? Zašto "od prirode
datih", koja svojstva i zašto "temeljna"? Zašto "uspješno dejstvo", i
zašto "na određenom području"? Na sva ta pitanja valja dati
konkretne odgovore kako bi se precizno odredio pojam glumačkog
talenta.
"Od prirode dato". Da bi se za neko svojstvo reklo da je "od

prirode dato", potrebno je da ga prepoznamo kao prvorodno,
elementarno, a takvo će biti ako se ono u krajnjoj praktičnoj
konsekvenci iskazuje kao niz neposrednih, iskrenih činova.
U drugim umjetnostima to nije slučaj, ali u glumi se do te
mjere daje prednost od prirode datim svojstvima, ili popularnije
rečeno "prirodnosti", da se ne samo talenat kao inicijalni uslov nego i
sva dalja praksa često pojednostavljeno s njom izjednačava, a nepo-
1
U grčkom talanton, u latinskom talentum znači "istaknute sposobnosti na
nekom području (...) nadarenost, darovitost, inteligencija, umni dar", a talentiran je
"darovit, uman, inteligentan, osobito sposoban, od prirode nadaren dobrim
svojstvima".
2
Sa ovako uopštenom, maglovitom predodžbom o talentu normalno je da mnogi,
nemajući pojma o tome kako se vrši selekcija kandidata na prijemnom ispitu (a
nemajući ni namjeru da to priznaju, kao uostalom i sve svoje ostale zablude o glumi),
pojektuju svoje (ne)znanje u odluke komisije i čitav izbor najčešće proglašavaju za
proizvoljnost ili vezu (u Sarajevu "štelu"). To onda svemu u glumi i oko glume daje u
startu karakter sumnjive rabote. Kako je lakše ne znati nego naučiti, ti "mnogi" sa
zadovoljstvom ostaju u svome neznanju, a nemoralnost, koja najprije dolazi iz
neznanja, olako pripisuju drugima.
srednost, spontanost, autentičnost i slični vidovi i manifestacije te

prirodnosti, apsolutizuju se, pa se talenat smatra "božjim darom",
nečim što glumcu niko ne može ni (do)dati ni (od)uzeti, glumac se
tobože "kao i princ rađa" itd., itd. Radikalni zastupnici ovih i ovakvih
teza drže da glumac ne samo u početku i u osnovi nego do kraja i u
svakom detalju mora biti onakav kakav je od prirode dat. To naravno
negira svaku ideju školovanja i potrebu za bilo kakvom promjenom u
glumcu i na glumcu.
Nemajući namjeru da ozbiljno diskutujemo sa ovim
stavovima, ovdje ćemo istaći samo to da se u svakom slučaju
slažemo da talenat treba da je "od prirode dat", tj. svaka
manifestacija ličnosti koja bi se mogla podvesti pod talenat mora
prije svega biti do te mjere neposredna i elementarna da joj se ne
može naći nikakvo drugo objašnjenje sem individualne, i ako hoćete
slučajne psihofizičke konstitucije stvorene rođenjem, ili još prije
začećem, odnosno genetskom kombinacijom. Inače, svaka
prepoznata dobra i poželjna osobina za koju nismo sigurni da je od
prirode data nego da je stečena, može se iskazati kao nedovoljno
utemeljena i kratkog daha. Na prijemnom ispitu vrlo je važno znati
razlikovati, na primjer, u kojoj mjeri dobra komunikacija sa
kandidatom dolazi od njegove temeljne prirodne predisponiranosti
da komunicira, a u kojoj mjeri od naučenosti, istreniranosti, pa čak i
svojevrsnog civilizacijskog drila kome su izloženi mladi ljudi. U tom
smislu ogromna je razlika i nesrazmjera u iskazivanju pojedinih
sposobnosti kod kandidata koji dolaze iz ovakvih ili onakvih
porodica, prethodno završenih škola, kulturnih okruženja itd. Preko
tih razlika potrebno je prelaziti sve do onog nivoa na kome se one
iskazuju kao prirodne, jer su samo takve dobra i sigurna osnova i
investicija za dalji rad i napredak.
S druge strane, naravno, ne slažemo se s mišljenjima da
glumac treba i da ostane takav kakav je od prirode dat, jer spontanost
kojoj u glumi težimo nije rezultat tzv. "prirodnosti", neiskvarenosti,
elementarnosti nego svjesne organizovanosti.
Prirodna svojstva najčešće zapravo ne možemo ni zvati
sposobnostima. Prisjetimo se: čovjeku je data jedna, opšta sposobnost
da može izvajati sebe u bilo koje obličje da poželi, a sve ostalo je u
njemu samo sklonost ili predispozicija koja određenim postupkom
može biti razvijena do sposobnosti. Razlika među ljudima je u tome

što neki lakše razvijaju jedne predispozicije, a neki druge. U tom
slučaju, talenat bi bio mjera otpora ili lakoća sa kojom se određene
sklonosti razvijaju do sposobnosti. U drugoj prilici i drugim
povodom rečeno je slično: da se talenat iskazuje kao lakoća sa kojom
neko rješava i najkomplikovanje tehničke zahtjeve (na primjer u
govorenju). Slično kao i sa svim drugim ljudskim talentima stoji
stvar, recimo, sa jezikom. Prije nego što postane stvarna i konkretna
sposobnost da se govori određenim jezikom, jezik u čovjeku postoji
samo kao opšta predispozicija koja se ne mora ni razviti ukoliko za to
ne postoje uslovi. Pa i predispozicija da stvara prema zakonu ljepote,
prema tome i da glumi, vidjeli smo, postoji u svakom čovjeku. Kod
nekoga će se ona lakše, a kod nekog teže razviti. Talentovani su oni
kod kojih će se razviti lakše, brže i više.
Uvođenje i naglašavanje pojma sklonosti nasuprot ili
umjesto uobičajenijih sposobnosti ne znači snižavanje kriterijuma.
Naprotiv, to je samo njihovo izoštravanje i usmjeravanje na ono što
je elementarnije i kao osnova pouzdanije. Sklonosti su nagoviještena
ili buduća, a sposobnosti su aktuelna i najčešće već limitirana
svojstva do kojih se može doći na razne, pa i brze načine: kratkim
kursom, drilom, foršpilom itd. Mada ne odričemo da kandidat treba
da pokaže i što veći broj sposobnosti, poslije ovoga možemo reći da
je prava dilema u procjenjivanju talenta u stvari kako razlikovati ona
svojstava koja se mogu razvijati (sklonosti), od onih koja se ne mogu
razvijati (sposobnosti). Pravi zadatak za svakog ozbiljnog pedagoga
je da ispravno utvrdi perspektivu za razvoj, a sposobnosti može
utvrditi svako. Na ovom problemu padaju mnogi "stručnjaci" za
procjenu talenta jer im nije jasno kako je na prijemnom ispitu pao
neko ko je dugo godina istaknuti glumac amater ("kreacije",
diplome), neko ko se vješto kreće i dobro govori, dopao se prisutnoj
publici, dobio i aplauz, a prošao neko ko je prvi put stao na scenu i
objektivno je slabiji. I jeste slabiji, ali trenutno.
Utvrđivanje sklonosti i sposobnosti je stvar procjene koja
zavisi od znanja i iskustva, drugim riječima to je pitanje uvjerenja
(rijetko je kad u pitanju poštenje). Drugog načina nema (neka
mašina, kompjuter) i vjerovatno je dobro što nema. To samo
povećava odgovornost onih koji su dužni da prepoznaju talenat kao
elementarnu i često duboko zapretanu predispoziciju za bavljenje

glumom. Ozvaničenjem da li neko ima ili nema talenta donose se
sudbonosne odluke, a pedagozi glume koji taj posao rade samo su
ljudi, i kao što biva u svim ljudskim stvarima, neki od njih imaju
"sreću" da uvijek naiđu na dobru generaciju, a neki opet te "sreće"
nemaju.
U daljoj analizi predložene definicije talenta postavljaju
nam se sljedeća pitanja: zašto temeljna i koja svojstva? Lakše je
odgovoriti zašto temeljna nego koja. Zato prvo o tome.
Temeljna svojstva su ona koja u osnovi određuju neku
osobu, ne samo trenutno nego trajno, i ne samo uzgredno i površno
nego tako da je po tim svojstvima među drugim osobama kao
posebnu prepoznajemo.
Poželjna svojstva su mnoga, ali se i tu neka klasifikacija i
izbor mogu napraviti. Generalno, podijelićemo ih na opšta i posebna.
Opšta su ona koja manje ili više pripadaju svakoj kreativnoj osobi, a
posebna samo onome ko je talentovan, kako je gore rečeno, "na
određenom području", području glume kao dramske igre. Opšta
svojstva su neophodna jer su ona organska (fizička i psihička) kao i
socijalna osnova bez koje se ne može kvalitetno ni živjeti, a kamoli
glumiti. Ali pošto ne postoji opšta umjetnička sklonost nego samo
posebna, tj. na konkretnom području, prednost se mora dati posebnim
svojstvima. Ako se neki popust i kompromis u izboru studenata mora
praviti, onda se to može činiti u okviru opštih, a nikako posebnih
svojstava.
Opšta svojstva. Opšta svojstva podijelićemo dalje na: a)

fizička, b) psihička, i c) socijalna.
Fizička svojstva su karakteristike tijela i tjelesnog aparata.
Prije svega to je opšte zdravstveno stanje, ali ne bilo kakvo nego ono
koje u jednoj engleskoj definiciji talenta označavaju kao "fit", dakle
u svakom pogledu, a prije svega u sferi čulnog doživljavanja i djelo-
vanja, spreman i sposoban organizam koji je u stanju da se uhvati u
koštac i savlada i najteže prepreke koje, kako u svakodnevnoj praksi,
tako i u posebnim djelatnostima, stoje na putu uspješnom dejstvu. U
članku "Više dobrog sporta!" Breht piše: "U sportskim dvoranama
ljudi kad nabavljaju karte tačno znaju šta će se zbiti; i upravo se to
zbiva kad sjednu na svoja mjesta; naime, da istrenirani ljudi sa

najfinijim osjećanjem dužnosti na sebi najugodniji način razvijaju
svoje posebne snage, no tako da se mora pomisliti kako to uglavnom
rade zbog vlastite zabave." Dakle "istrenirani" ljudi. A dobro je
poznato ko se može istrenirati tako da kad radi to za šta je istreniran
moramo pomisliti kako to radi iz zadovoljstva i sa lakoćom, i ne
dovodeći u opasnost ni vlastiti ni tuđi život - samo zdravi. I naš narod
voli da kaže da je najvažnije da je čovjek zdrav.
Specifične tjelesne sklonosti i sposobnosti koje se na
prijemnom ispitu provjeravaju u sklopu posebnog testa su: brzina,
snaga, izdržljivost, elastičnost, eksplozivnost, koordiniranost i opšte
držanje tijela. Negdje se kaže, valjda kod Artoa, da glumac treba da
bude "atleta srca" što to bi se prije moglo odnositi na skup psihičkih
sklonosti i sposobnosti, a ovdje sa jednakim pravom možemo reći da
treba da bude i "atleta tijela", mada se strogo gledano ta dva aspekta
ličnosti teško mogu odvajati jer mnoge tjelesne karakteristike dolaze
"iz glave", a ono što je u glavi takođe je u velikoj mjeri rezultat
fizičkog sklopa, tako da se o svim opštim predispozicijama može
govoriti i odjednom kao o tzv. psihofizičkim. Dovoljno je vidjeti da
neko nema izraženu fizičku elastičnost (pregib, most itd.) pa da se
može sa dosta vjerovatnoće očekivati da će se takav pokazati i u
opštoj psihičkoj fleksibilnosti: da situacije neće moći da sagledava iz
više uglova, da neće imati razumijevanja za tuđa iskustva, da neće
moći kreativno da se prilagođava predmetu i da nađe više mogućih
puteva za obavljanje zadatka. Oni koji ne mogu da naprave sklek,
zgib i slične elemente za koje je potrebna određena fizička snaga,
nužno poslije izvjesnog vremena pokažu da su i na unutrašnjem
planu bez snage, tj. bez strasti, energije i volje, jedva sa nekom
mlakom i dosadnom opštom emotivnošću. Ako neko u testu
eksplozivnosti, u skoku u dalj, nije u stanju da se odlijepi od zemlje,
to je najbolji znak da nikad neće uspjeti da zadovolji jedan od
osnovnih principa djelatnog scenskog angažmana - silovit priziv
snaga, kako je o tome govorio Arto.
Fizičke sklonosti i sposobnosti provjeravaju se i svaka
posebno ali i u jedinstvenom testu nazvanom poligon, koji
predstavlja niz elementarnih zadataka raspoređenih u prostoru i
vremenu. Ispitivači obično postave prepreke koje treba savladati i na
taj način iskazati brzinu, snagu, izdržljivost itd., a posebno

koordiniranost kao opštu sposobnost da se ukupnim tjelesnim
angažmanom na najefikasniji način rješavaju zadaci. Kolut naprijed,
kolut nazad, manipulisanje predmetima (lopta, štap), različite vrste u
osnovi bezopasnih padova, testovi ravnoteže itd. kombinovani u
poligonu najbolje pokazuju predisponiranost kandidata za obavljanje
složenih senzo-motornih zadataka bez kojih se dobra gluma prosto ne
da zamisliti. Kandidati, a posebno njihovi savjetnici, uglavnom ne
shvataju presudnu važnost ovih testova. Čak često nastoje da se,
uprkos svojim evidentnim sklonostima i sposobnostima na ovom
polju, predstave kao prvenstveno "duhovni", gadljivo se odnoseći
prema svemu onome što bi moglo biti vezano za tijelo, za
manipulaciju predmetima i ostale slične bizarnosti i prostote. U
okviru ovog testa kandidatima treba dati da mijese blato, peru masne
sudove, a jedan kolega je tvrdio da bi najpouzdanije bilo da se vidi
ko može brzo i sa zadovoljstvom iskopati kubik zemlje.
Koordiniranost je rezultat razvijenog kinestetičkog čula.
Ima onih koji dobro i sa svih strana poznaju glumački talenat, a
spremni su da ga u nekoj krajnjoj redukciji izjednače samo sa
inteligencijom i fino razvijenim kinestetičkim čulom. U tome ima
mnogo više istine nego što laici obično misle.
Opšte držanje tijela otkriva prije svega sitne i krupne
tjelesne deformacije kao rezultate grčeva koji su prepreka za protok
energije, a kako je energija "sposobnost da se obavi neki rad", onaj
ko ima karakteristične blokade, posebno u oblasti vrata i ramena, na
licu, u grlu, oko dijafragme ili u ekstremitetima, teško da se može
poduhvatiti bilo kakvog složenijeg posla. O grčevima i opštem
držanju tijela više se govori u poglavlju Organska osnova.
U istom poglavlju opširno su, i vjerujemo dovoljno,
obrađena i opšta psihička svojstva. Ovdje ćemo reći samo da se u
procjeni talenta dužna pažnja mora posvetiti opažanju, inteligenciji,
mašti, uobrazilji, osjećajnosti, voljnim sposobnostima, i dodaćemo
sljedeće:
Neki ispitivači ljudske kreativnosti u sistematizaciji
sklonosti i sposobnosti inteligenciju sa dobrim razlozima
suprotstavljaju ukupnoj kreativnosti, tvrdeći da kreativnost i
inteligencija nisu posebno jedna drugom uslovljene, navodeći kao
argument i do dvadeset distinktivnih crta koje ih bitno razlikuju. Kad

je u pitanju odnos glumačkog talenta i inteligencije dovoljno je reći
toliko da mi pod glumačkom inteligencijom podrazumijevamo prije
svega ono što obično zovemo "tjelesno mišljenje" (body think) kao
opažajno--praktično i opažajno-predstavno mišljenje i njemu
odgovarajuće djelovanje, dakle neposredno i spontano uviđanje i
stvaranje veza i odnosa ili mišljenje kroz akciju. Uz problem
inteligencije (ili u širem smislu sposobnosti mišljenja) vezuje se i za
glumca veoma važna sposobnost pamćenja opaženog i promišljenog,
opet u posebnom svom obliku kao prvenstveno "tjelesno pamćenje",
te pitanje pažnje i koncentracije kao sposobnosti da se interes usmjeri
na objekat, da se obuzme objektom do samozaborava u okolnostima
izloženosti.
Sposobnost da se želi, da se želje slobodno iskazuju i
voljnim nastojanjem realizuju u procjeni glumačkog talenta se
neposrednije posmatra kao motivacija s jedne strane i energetski,
odnosno radni potencijal s druge strane. Posebno je važno da
motivacija bude temeljna, tj. da se tiče same stvari, odnosno glume
kao neproduktivne igre, a ne nečega što se uz glumu pojavljuje ali je
bitno ne određuje, kao što su nekakav opšti umjetnički status,
popularnost, novac itd. U okviru prijemnog ispita isprobali smo i
različite psihološke testove koji otkrivaju karakter i dubinu
motivacije i prognoze koje su date na osnovu tih testova u velikom
broju slučajeva pokazale su se kao tačne.
Mnogima se postavljanje pitanja motivacije čini suvišnim,
jer naravno da kandidat želi, čim se prijavio. Ali želja ima raznih, pa
i lažnih. Snažna, strasna želja sama po sebi proizvodi energiju ili
radnu sposobnost. Temeljni momenat po kome se daroviti bitno
razlikuju od ostalih ljudi, a naročito od inteligentnih je energetski
potencijal koji posjeduju. Ti ljudi su praktično neumorni; malo ko je
sposoban da prati njihov tempo rada. Nerijetko izgleda kao da ih
pokreće nevidljiva sila koja ih nagoni da realizuju sadržaj sakriven u
njihovoj ličnosti. Ove činjenice čine bespredmetnim uobičajeno
novinarsko pitanje: šta je važnije, talenat ili rad? Talenat je, dakle,
širok pojam koji u sebi sadrži i pretpostavku da konkretna osoba ima
veliki radni potencijal i radne navike, inače nije talentovana. Oni koji
na prijemnom ispitu kasne, ne rade zadatke, posustaju i odustaju -
evidentno nisu talentova-ni, makar za sve to našli mnogo razloga, a

takvi ih znaju bezbroj: kasni autobus, nevrijeme, nesporazum, slučaj
itd.
Socijalna svojstva su brojna, a prvo o kome ćemo govoriti
najmanje je jasno, daleko je od toga da bi se moglo objektivno
vrednovati, a nema ni svog jedinstvenog imena. Mi bismo rekli da je
to sposobnost stvaranja socijalnih, inersubjektivnih veza i odnosa,
neki ga zovu emocionalno - socijalna darovitost podrazumijevajući
pod tim pojave kao što su "izvanredna materinska ljubav, prenos
doživljavanja glume na gledaoce, empatija i čuvstvena toplina". Za
većinu je to čuveni glumački šarm ili uopšte ono što uzrokuje da neki
glumac "prelazi rampu", tj. da se ono što on čini na određen način
obavezno tiče gledalaca, a neki ne prelazi, nikoga se ne tiče to što on
radi, i dok taj tobože igra (ubi se igrajući!), gledaoci pretresaju kućni
budžet, planiraju sutrašnji dan itd. Neki ljudi spontano plijene tuđu
pažnju, lako bivaju zapamćeni i rado viđeni, a neki opet potpuno
suprotno. Ako nekome ko se interesuje kažete da protežirani nije
zaokupio ničiju pažnju, to izgleda kao mrzovolja komisije i moglo bi
se reći: pa vi sami obratite pažnju, to vam je posao. Obratio bih ja
pažnju na njega, ali neće on na mene! Ima pedagoga koji radikalizuju
ovaj momenat dotle da vjeruju da je to najbolji, ako ne i jedini
pokazatelj, a jedan koji je birao petnaest studenata između hiljadu i
po prijavljenih kandidata, tvrdio je da to uopšte nije teško:
"Talentovanog poznam kako uđe, jer me odmah okupira!"
Drugo važno svojstvo je privatni karakter kandidata. U
principu nema prepreke da i nekarakterna, moralno sumnjiva ili
potpuno amoralna osoba postane glumac, samo pitanje je sa koliko
muke će to postati i koliko će kao glumac opstati. Gluma je
kolektivan čin i u njemu veliku važnost imaju tolerancija i
sposobnost saradnje sa drugim ljudima. Konfliktne, lažljive,
samožive osobe teško trpe druge pored sebe, posebno ispred ili iznad
sebe i uzaman su sve možda prvorazredne ostale predispozicije
ukoliko netolerantnost, zavist i spletkarenje onemoguće radni proces
u kome se stvara predstava ili film, odnosno uloga. Nedostatak
pozitivnih socijalnih predispozicija lako se prepoznaje jer su takvi i
na sitnicama ili rigidni ili snishodljivi, spremni da sve što ne valja
prebace na druge, a svijet i život ne osjećaju vedro kao poštenu
utakmicu nego paranoidno - kao zvjerinjak i zavjeru. Protiv ovakvih

stavova može se boriti, pa ponekad i izboriti razvijanjem pozitivnih
osjećanja, povjerenja i prijateljstva među partnerima, ali sve ima
svoju granicu.
Posebna svojstva. Najkraću definiciju glumačkog talenta

dao je valjda Frensis Fergason u knjizi "Pojam pozorišta": "Glumački
senzibilitet: mimetičko opažanje radnje." Mi bismo to ipak radi
očiglednosti podijelili na dva elementa: a) opažanje, i b) mimezis ili
podražavanje, odnosno kreativno realizovanje opaženog.
Opažanje radnje je svojstvo čiju je prirodu najteže objasniti
laicima. U opštem stanju svijeta, u toj neproračunljivoj raznovrsnosti
situacija, karaktera i njihovih odnosa i radnji, samo talentovani mogu
da otkriju ono što je dramski zanimljivo i djelatno. Takođe, onaj ko
je u stanju da vidi da, najčešće ili uglavnom, prodavac prodaje, kupac
kupuje, vozač vozi, kelner poslužuje i da je to ono što ih u osnovi
određuje, a ne "osjećajan" ili "nervozan" ili "zabrinut", pogađa
traženi ton i pokazuje da ima glumačkog sluha. Ovo možda djeluje
kao ona šaljiva začkoljica za imbecilne, tipa "koja rijeka protiče
ispod savskog mosta?". Međutim, onima koji su izvodili takve
testove ili bar prisustvovali njima, poznato je da će, bez obzira na
banalnost pitanja ("Šta taj čovjek radi?"), vrlo mali procenat
ispitivanih otkriti, na primjer, da u Zmajevoj pjesmi Ciganin hvali
svoga konja, iako je to i u naslovu rečeno.
Da bi se otkrila radnja potrebna je izvjesna inteligencija, što
ne znači da oni koji radnju nisu otkrili nisu inteligentni. Oni samo
nemaju onu specifičnu glumačku inteligenciju o kojoj je i gore bilo
govora. Takođe, ne znači da će biti glumci ni svi oni koji su otkrili da
Ciganin hvali svoga konja. To zavisi od još nekih drugih sposobnosti,
a prije svega od onoga što smo nazvali "mimezis ili podražavanje,
odnosno kreativno realizovanje opaženog". Radnju glumcu može
zadati pisac, otkriti reditelj, ali je niko ne može realizovati do on
sam.
U realizaciji radnje glumac pokazuje dva vida iste sposob-
nosti: a) sposobnost da u scenskim uslovima sa svojim tijelom učini
sve ono što u svakodnevnom životu inače čini u svoje ime, i b)
mimetičku sposobnost ili takvu tehničku kontrolu tjelesnih sredstava
da u ime lika može učiniti i ono što u svakodnevnom životu nije

prirodno ni karakteristično za njega samog.
Da bi se sposobnost realizacije radnje ispoljila u svojoj
punoj mjeri, kada glumac dospijeva do nivoa scenske norme, nečega
što važi i što se poštuje kao takvo i jedino moguće, njegova sredstva
(glas, govor i pokret) moraju se takođe provjeriti u odnosu na važeće
standarde: da li se kreću u okviru ili bar blizu tih standarda, mogu li
se korigovati i unapređivati do potrebnog kvantiteta i kvaliteta.
Najmanje tri četvrtine kandidata moglo bi da otpiše same sebe kada
bi imali svijest o svojoj tjelesnoj inhibiranosti, o evidentnim
ograničenjima u produkciji glasa, ili o tzv. "šprahfelerima" i drugim
govornim nedo-stacima.
U testiranju sredstava još uvijek postoje, što bi se
eufemistički reklo, stanoviti nesporazumi. Posebno se to odnosi na
ispitivanje sluha, tempa i ritma. Od kandidata se traži da pokažu
muzički sluh, tempo i ritam koji su jedna sposobnost usklađivanja
organizma sa pravilnim mehaničkim spoljnim podražajem. I kasnije,
u obučavanju, nastavnici plesa ili glasa često bivaju očajni, jer mnogi
u klasi, u glumačkom smislu vrlo talentovani studenti, nisu u stanju
da "ispravno" reaguju na "um-pa-pa" ili "la-la-la". Treba znati da se
od pjevača ili plesača očekuju pravilni mehanički odgovori, a od
glumaca organski, dakle - nepravilni, ali u okviru nečega što se
smatra normom. Veoma je mnogo glumaca koji teško reaguju na
zvučnu viljušku ili klavirsku dirku, ali sa lakoćom koordiniraju
bezbrojne elemente u najsloženijim strukturama organskog tipa.
Sugerisano je tim povodom da se ispitaju unutrašnji ili organski sluh,
tempo i ritam, osjećanje ravnoteže i osjećanje prostora uopšte kao
predispozicije koje ne garantuju da će neko moći da pleše ili pjeva,
ali će moći da vlada i najsloženijim predmetnim radnjama, što je
bitno glumačka sposobnost. 3
3
Raša Plaović je govorio za sebe da ima razvijen unutrašnji sluh, i zbilja: važio je
za izvanrednog "šprehera". A pjevački sluh nije imao. To se danas može reći i za neke
druge glumce. Takođe, s druge strane, ako imate studenta iz kraja koji ne zna za kratki
uzlazni akcenat, vaš trud da ga naučite da prepoznaje to što je za onog sa unutrašnjim
sluhom banalnost, često može biti uzaludan, uprkos činjenici da taj student, recimo,
ima apsolutni pjevački sluh.
Da zaključimo: na testovima sluha, tempa i ritma od

kandidata za glumce treba prvenstveno zahtijevati da odgovor na
provokaciju bude ličan, unutrašnji, organski, a ako može da bude i
mehanički pravilan, kad ustreba, dobro je.
Ostali uslovi. Naprijed navedena opšta i posebna svojstva

nisu sva, ali se nadamo da su osnovna. Korisno je ako jedan kandidat
posjeduje i druge sposobnosti - počevši od nekih sasvim
individualnih karakternih crta do specifičnih znanja i vještina:
pjevanje, plesanje, akrobatika, mađioničarski trikovi, sportovi, strani
jezici, praktična znanja (kuvanje, pletenje, razni zanati, vožnje) itd.
Pošto je glumac u osnovi majstor radnje, dobro je da u različitim
ulogama može bez naročite obuke vladati velikim brojem radnji ili
radnih procesa. Ponekad, međutim, ta znanja mogu biti i smetnja.
Gotovog baletskog igrača, pantomimičara, pjevača i slično teško je
preorijentisati i odvići od već naučene specifične upotrebe tijela i
tjelesnog aparata. 4
Kako se ispitivanje i utvrđivanje talenta uglavnom dešava
na početku obučavanja i povodom njega, često se pita koji je
najpogodniji trenutak u životu kada to treba i može da se uradi. Ako
je obučavanje na nižem nivou i za amaterske potrebe, može uvijek, a
ako je u pitanju izbor kandidata za profesionalne glumce, odgovor je
uobičajen: "... kao što se tjelesa vježbom mogu naučiti na neka
pregibanja udova jedino dok su još nježna i savitljiva, tako se i duh
kad osnaži za mnoge stvari pokazuje otporan i neprijemčiv."
(Kvintilijan, Obrazovanje govornika, 49) Gluma se, kao i mnogi
drugi poslovi i vještine, može sa punim uspjehom učiti samo u
jednom kratkom životnom periodu između otprilike petnaeste,
šesnaeste i dvadeset pete, dvadeset šeste godine. Prije je prerano,
poslije je prekasno. Mlađi još ne mogu da prate proces, svaka teorija
ih zbunjuje i onespokojava jer svoj pojmovni aparat i ukupan fond
znanja nisu doveli do neophodnog nivoa, a praktični zadaci
prevazilaze moći njihovog još nerazvijenog organizma. Stariji su već
4
"Balet je divna umjetnost, ali... ne za nas, dramske glumce. Nama treba nešto
drugo. Druga plastika, druga gracija, drugi ritam, gesta, hod, pokret. Sve, sve
drugo!"(S)
kao ličnosti "gotovi", nemaju ni želje ni snage da se mijenjaju, a

kakvo je to obučavanje koje kod obučavanog nije ništa promijenilo.
Naravno, postoje rijetki izuzeci.
Sklonosti i sposobnosti se mogu ispitivati i ispituju se na
razne načine: usmeno i pismeno, posmatranjem, kroz razgovor,
testovima ovakvim ili onakvim, ali na pravi način se mogu utvrditi
samo na sceni. U tim okolnostima se na najbolji način, zbog dobro
poznatih karakteristika i zahtjeva koje scena postavlja, otkrivaju sve
psihofizičke moći ili nemoći kandidata, njegovi motivi i radni
potencijali, sposobnost otkrivanja radnje i sposobnost njene
realizacije. Glumac se, dakle, ne prepoznaje ni u kafani, ni na ulici,
ni u porodičnom krugu, nego na sceni. Hic Rodus, hic salta! Mnogi
se čude kako neko ko je inače ovakav i onakav (zabavan, šarmantan,
duhovit, lijep itd., itd., jednom riječju "pravi glumac") nije prošao
test. Uplašio se publike? Samo to? Pa oslobodiće se, to će sa
iskustvom proći! Svi koji su glumci znaju da to nikada ne prolazi i da
se i onaj minimalni i još uvijek tolerantni strah ili trema sa godinama
i većom odgovornošću samo povećava. Talentovani su sposobni da
na sceni, izloženi pogledima i procjeni publike, prevaziđu ovaj
paradoks glume: biti izložen, dakle ugrožen, a savladati to i okrenuti
u svoju korist i korist publike, u obostrano zadovoljstvo. Onaj koga je
strah od publike blokirao, a ne stimulisao, može sam sebe bez ikakve
komisije otpisati kao glumca. Tek poslije ovog prvog i osnovnog
dokaza podobnosti, može se pristupiti provjeri svih gore navedenih
poželjnih svojstava, a ako se i to sretno i uspješno završi, onda i
učenju glume.
TESTIRAJTE SE SAMI
Proces konkurisanja na glumačkoj školi zna da bude bolan.

Već sama činjenica da samo jedan mali procenat prijavljenih uspije
i da se upiše (pet-šest posto i tamo gdje su kriterijumi blaži), znači
da će svi ostali ostati nezadovoljni, tužni i povrijeđeni. Pogotovo
oni koji su ušli u uži izbor, a na kraju nisu uspjeli. Oni su prošli
jednu proceduru koja, kad se posmatra iz ugla neuspjeha, može
izgledati čak i ponižavajuća. Pitali su ih o svemu i svačemu, tražili
sve i svašta: pričali su o svom intimnom životu, prevrtali se i dubili
na glavi; vikali, šaputali, smijali se, plakali (sve na znak);
dokazivali da hoće, da mogu; neke i otplakale, neki bježali pa se
vraćali; vjerovali i gubili vjeru; nadali se pa se razočarali – čitav
roman u pet-šest dana. Mnogi to vrijeme provedeno na prijemnom
ispitu upamte za cio život.
Ako ste osjetljivi, a inače pametni, morate znati da možda
nećete položiti, a da to boli. Da sebe zaštitite od šokova i bolnih
poniženja, prije nego što se uopšte prijavite i kasnije pristupite
ispitu, dobro bi bilo da se sami testirate i tako utvrdite imate li
potrebne uslove i realne šanse ili ne.
Ono što glavna komisija ocjenjuje možda ćete sami teško
procijeniti: imate li sposobnost otkrivanja i realizacije scenske
radnje, tj. glumački talenat u najužem smislu. Ali ono što
predstavlja opšta svojstva (fizička, psihička i socijalna), kao i
ostale uslove, možda biste i sami ili uz pomoć prijatelja mogli
procijeniti, pa ako nemate u okviru ili blizu norme i ni blizu
uobičajenog dijapazona, možete sebi uskratiti mnoge neprijatne
trenutke odsutajući od prijemnog ispita.
GLAS
Glas je osnovno "prijenosno sredstvo" (Gavela) bez koga

se ne bi mogla realizovati ni jedna govorna radnja. Glas glumčev
ne može biti bilo kakav nego zdrav (zdrave glasnice, zdravi
rezonatori: prsa, nos…), prijatne boje, dobrog dijapazona,
dinamičan (promjenljiv, prilagodljiv). Ako su i ovo sve sami stručni
izrazi i ako se ne možete snaći ni u tome šta mu sad pa znači
rezonator, šta dijapazon, a kamo li da sami procijenite imate li to
valjano ili ne, a vi se bar prisjetite: "oderete" li grlo kad pjevate,
pitaju li vas drugi često što si to promukao?, jeste li mogli da
dozovete drugaricu na izletu ili ste morali nekog da molite dozovi
je ti!, kažu li vam drugi ne pišti, probi mi uši!, ćule li uši dok
govorite i traže li da ponovite – molim, šta si rekla?… Iskoče li vam
žile na vratu, zacrvenite li se od napora kad malo glasnije govorite?
Imate li utisak kao da vam je knedla u grlu pa morate neprestano da
gutate i kašljucate? Ako vam se to događalo, znači da sigurno imate
neke male, a možda i ozbiljne probleme sa glasom. Ili ste toliko
deformisali prirodnu produkciju da je to nepopravljivo, ili nemate
snagu, ili potreban dijapazon, ili imate grč u predjelu grla, ili prosto
neke psihološke probleme (strah, stid) koji vam nikada neće
dozvoliti da tehnički ispravno ustanovite pozicije mišića za
produkciju glasa, da se otvorite i oslobodite. Rusi su svoj proces
političkog otvaranja i oslobađanja zvali glasnost. Bez, uslovno
rečeno, glasnosti, tj. tehnički besprijekorne produkcije glasa, ni
glumac ne može računati na vlastito otvaranje i oslobađanje, a neki
baš tako zovu ukupan proces školovanja – otvaranje ili
oslobađanje.
Oni koji testiraju glas testiraće vam i sluh i osjećanje
ritma. Tu sigurno imate iskustva koja vam sasvim jasno govore
kako stojite na ovim poljima. Jeste li pjevali bar u školskom horu?
Mole li vas da ućutite dok ostali pjevaju "sotovoće"? Jesu li vas
odbili u ritmičkoj ili folklornoj sekciji, ili ako ste i primljeni, u kom
redu ste igrali – prvom ili posljednjem?
Već je rečeno da ovo nisu ona sasvim specifična i posebna
svojstva neophodna za bavljenje glumom. Prije svega se gleda
možete li otkriti i realizovati scensku radnju, ali ako će birati
između dva kandidata koji pokazuju jednak nivo ovih specifičnih
svojstava, onda će se sigurno opredijeliti za onoga koji pokazuje da
ima bolje opšte predispozicije. A ako se ispostavi da neko uopšte

nema opštih predispozicija, o njemu se neće ni razmišljati.
GOVOR
Je li vam ovaj naš jezik maternji? Ako nije, u bilo kom

smislu (kao Bosancu, Crnogorcu, Hrvatu ili Srbinu), boga mi –
teško ćete uspjeti. Nekada se događalo da su Albanci ili Mađari
studirali glumu na našem jeziku, ali tada nisu imali svoje škole, na
svom jeziku. Možete studirati na šepavom engleskom ili
francuskom, sa akcentom, jer ćete možda imati više posla takvi
nego da govorite besprijekorno. Ali kod nas?
Govorite li dosljedno nekom lokalnom varijantom? Čujete
li koliko se ona razlikuje od standardnog govora? Jeste li u tom
smislu prilagodljivi? Znate li da se i ekavski i ijekavski kaže isto:
objektivan, a ne ekavski "obektivan"? Znate li da je i tamo i ovamo
isto: meso! Nema "mijeso". Ali ima "mleko" i "mlijeko". Čujete li
kad vam kažu: nije dvôboj nego dvóboj!? Ako sad čujete i uspijete
da ponovite, hoćete li uspjeti i sutra? Možete li redom izgovoriti
Kalemègdān, Kalemëgdān, Kalemégdān, Kalemêgdān? Izmijenjali
ste četiri naša akcenta na istom slogu. 5 Je li vam problem da
akcentu promijenite mjesto: Kàlemegdān, Kalèmegdān,
Kalemègdān, Kalemegdàn? Još kad biste mogli u isto vrijeme
mijenjati i mjesto na kome stoji dužina. I kako uopšte stojite sa
dužinama? Kažete li "kòpăm" ili kako treba "kòpām"?
Možete li ispravno da izgovorite sve glasove, posebno
konsonante? Lakše će se otkloniti odstupanja u izgovoru vokala. I
ne smatra se ozbiljnom greškom ili šprahfelerom ako kažete màsěc
umjesto mësēc, jer to je moguće ispraviti. Ali, kažete li u
osamnaestoj godini "viba vibi gvize vep", ili "śiśmiś", ili "źute
ćizme u ćizmeđibaśe" to je već nemoguće ispraviti i jednostavno –
nemojte ni dolaziti na prijemni ispit. A ako uprkos ovom
5
Dvije tačke na "e" stoje umjesto dvije crtice koje označavaju kratki silazni
akcenat, jer takvog znaka nema u setu karaktera.
šprahfeleru (govornoj mani) dobro otkrivate radnju i imate

zanimljive ideje o pozorištu ili filmu – probajte na režiji.
POKRET
Opšte tjelesne predispozicije najlakše ćete sami ocijeniti.

Jeste li zdravi? Ono što zovu "opšte ljekarsko uvjerenje" nikada
komisiji nije davalo pravi odgovor. Ono se daje svakome "be-o", ne
vodeći računa o specifičnostima studija glume i zahtjevima
glumačkog posla i zanata. Zato se na nekim školama više i ne traži,
ali komisija zadržava pravo da pojedine kandidate pošalje na
specijalističke ljekarske preglede. Naravno i oni koji nisu sasvim
zdravi imaju pravo da se bave glumom, ali je li to moguće
profesionalno i hoćemo li izložiti i njih i sebe opasnim rizicima?
Kandidati sa ozbiljnim tjelesnim deformitetima, jasno je,
ne mogu biti primljeni. Pogrbljen ne može igrati ispravljenog, a
ispravljen može pogrbljenog. Deformitet značajno smanjuje
dijapazon mogućih uloga, ali to je najmanji problem. Važnije je to
što je deformitet znak neke manje ili više ozbiljne fizičke
disfunkcije što u slučaju forsiranja može ugroziti život ne samo
onog ko taj problem ima nego i njegove partnere. Profesionalni
glumac mora biti na nivou istreniranog sportiste.
Dakle, testirajte se sami. Jeste li bili oslobođeni fiskulture?
Jednako je važno i ako ste se sami lažno oslobađali. To znači da ne
volite fizički napor, a glumački posao, po količini napora,
upoređuju sa rudarskim. Ko se fizički štedi, koga mrzi da se
tjelesno angažuje i potrudi, nema šta da traži u glumi. Vi znate
bolje od nas kakvi ste u tome. Ali ne nadajte se da možete zamazati
oči. Ako ne znamo sada, znaćemo ubrzo, pošto obavimo
jednostavne fizičke testove. Tu nema prevare, i nema popusta.
Jeste li se bavili bar nekim sportom? Jeste li imali uspjeha?
Šta ste bili makar u reprezentaciji svoga razreda? Kapiten ili lijevo
smetalo? Sve će se to vidjeti u testu koji zovemo "Poligon", ili u
nekim testovima i improvizacijama koje će sa vama obaviti
nastavnici Plesa, Ritmike, Pokreta. Možete im uštedjeti trud, a sebi
bruku i razočaranje.
Imate li dvije lijeve? Neki imaju! Kako prenosite težinu s

noge na nogu, pa u zadatom ritmu? Imate li dobru orijentaciju? A
ravnotežu? Bojite li se visine? Šta mislite o vježbama na visokoj
gredi? Koliko možete iz mjesta skočiti u dalj? Koliki vam je
pregib?
Sve to sami izmjerite i uporediti sa drugima. Ako vidite da
ste tu ili da malo zaostajete, vi se dajte u fizičko vježbanje koliko i
u spremanje obaveznih glumačkih zadataka. Ako pak vidite da
mnogo zaostajete za drugima, dižite ruke i od pomisli na glumu.
Vama ni vježba ne pomaže, ne možete za mjesec-dva nadoknaditi
ono što ste godinama propuštali ili što vam priroda nije dala.
PSIHOTEST
Inteligencija. U nekim školama mjeriće vam inteligenciju,

a u okviru ukupnog psihotesta i druge kreativne predispozicije.
Nivo opšte inteligencije i glumački talenat nisu baš povezani do te
mjere da neko i sa malim IQ-om 6 ne bi mogao biti bolji glumac od
nekoga sa jako visokim. Specifična glumačka inteligencija
predstavlja ono "prepoznavanje radnje" i ona je bitna, ali
primijećeno je da glumački inteligentni kandidati koji imaju i visok
stepen opšte inteligencije mnogo brže napreduju i dalje odu od onih
koji su u glumačkom smislu bili jednako inteligentni. Oni sa
visokim IQ-om tačnije opažaju, brže i duže pamte, bolje se
koncentrišu, dublje i svestranije prodiru u glumu, pa i u teoriju
glume. U svakom slučaju, kod dva u glumačkom smislu
podjednako talentovana kandidata komisija će se uvijek opredijeliti
za onog koji ima viši IQ, naročito ako ima znatno viši.
Motivacija. Želite li vi zbilja da studirate glumu ili je taj

studij maska i zamjena za neke druge želje kojih možda niste ni
svjesni? Koliko je jaka vaša želja? Kad vam je uopšte palo na um
da konkurišete? Volite li glumu? A pozorište? Koliko predstava ste
gledali u životu? Jeste li se tada dosađivali ili ste doživjeli
6
IQ – skrać. za engl. intelligence quotient, tj. kvocijent inteligencije
neopisive i neponovljive trenutke? Jeste li čitali koju dramu? Dok

ste čitali, jeste li se dosađivali? Čitate li radije novine?
Mnogi dolaze, a da zapravo i ne znaju zašto dolaze, ni šta
će im gluma, ni pozorište. Poslije im je komisija kriva. Morate
znati da ćete biti u konkurenciji sa nekima koji su neuporedivo više
od vas motivisani da se bave glumom. A varate se ako mislite da se
intenzitet, ali i utemeljenost tog motiva ne vidi iz svakog vašeg
gesta. Nemojte izlaziti na ispit ako niste zaista, ali zaista
motivisani. Naravno, ne nezdravo, zadrto, bez uvida u realnost, jer
ima i takvih.
GLUMA
Stanislavski je (znate li ko je Stanislavski?) govorio da

nema tako lošeg glumca da ne bi imao svoju publiku. Ipak, publika
je dobar parametar, i ako ste pošteni prema sebi, i prije nego
stignete pred komisiju možete već imati neka saznanja o tome jeste
li talentovani ili ne? Na rijetkim vašim glumačkim nastupima, u
školi, u nekom amaterskom pozorištu i slično, publika je nekako
reagovala na vašu igru. Jesu li vas hvalili? Ko? Mama! Najbolja
drugarica? Momak zaljubljen u vas? Je li neko htio da vas gleda
osim najužeg kruga rodbine i prijatelja? Iskreno, kako je reagovala
publika? Pustite onu histeriju nakon predstave!
Jesu li vas poslije prve recitacije zvali da ponovo recitujete
ili su rekli pusti malo i duge, ti si već bio! Jesu li vas zvali i za
drugu ulogu ili ste se vi utrpavali, a niste mogli da se utrpate? Jesu
li cijenili vaše mišljenje i vaše prijedloge u procesu rada?
A vi? Kako ste se osjećali dok igrate? A kako poslije igre?
Ako ste bili ispunjeni i uživali u igri, a poslije, bez obzira na opštu
euforiju u klubu i foajeu bili pomalo tužni i prazni – to je dobar
znak. Vama je važno da igrate, a ne da vas zbog igre hvale. Ako je
obrnuto, ako raširite repić tek kad padne zavjesa i počne koktel,
zabrinite se i upitajte: pripadam li ja glumi ili paradi oko glume?
Zadatke koje spremate pokažite najbližima, u porodici ili u
školi, u društvu, u sekciji. Razgovarajte o tome što su vidjeli
otvoreno, ozbiljno i što je najvažnije uzdržano, bez egzaltacije.
Pitajte ih ne: je li vam se dopalo? (naravno da im se dopalo, o

dopadanju se ne radi, vas svi vole i svima se dopadate, naročito
najbližima), pitajte: šta ste razumjeli?, je li vam jasno šta radim?
Ako vam kažu govoriš monolog ili recituješ pjesmu – zabrinite se!
Ali ako shvate da tražite lopova (kao Harpagon) ili nagovarate
muža da poštedi ćerku (kao Klitemnestra) ili molite majku da shvati
i prihvati vašu žrtvu (kao Ifigenija), onda ste na pravom putu.
Boro Stjepanović, AUDICIJA, Škole 39
ŠKOLE
40 Boro Stjepanović, AUDICIJA, Škole
AKADEMIJA DRAMSKE UMJETNOSTI, ZAGREB
Godina osnivanja: 1950.

Broj primljenih klasa: 50
Broj primljenih studenata: oko 500 (nema tačnih podataka)
Broj diplomiranih studenata: oko 400 (nema tačnih podataka)
Plan upisa: svake godine do 12 studenata
Dekan: Maja Rodica-Virag
Nastavnici na predmetu Gluma: red. prof. Izet Hajdarhodžić, red.
prof. Joško Juvančić, red. prof. Neva Rošić, izvanr. prof. Marin
Carić, izvanr. prof. Damir Munitić, izvanr. prof. Angel Palašev,
docent Matko Sršen
Asistenti na predmetu Gluma: Borna Baletić, Dubravka Crnojević,
Koraljka Hrs, Joško Ševo
Adresa: Trg Maršala Tita 5
Telefon: 48-28-506 (studentska služba), 45-53-243 (dekanat)
Fax: 48-28-507
E-mail: upisi@pomet.adu.hr, studenti@pomet.adu.hr,
dekanat@pomet.adu.hr, http://pomet.adu.hr/
AKADEMIJA DRAMSKIH UMJETNOSTI, TUZLA

Broj primljenih studenata: 15
Plan upisa: svake druge godine u alternaciji sa studijem režije
Dekan: vanr. prof. Miralem Zubčević
Nastavnici na predmetu Gluma: vanr. prof. Miralem Zubčević,
docent Vlado Kerošević
Adresa: Bosanski kulturni centar, 75000 Tuzla
Telefon: 075 282-320
AKADEMIJA SCENSKIH UMJETNOSTI, SARAJEVO


Broj diplomiranih studenata: 66
Plan upisa: svake godine jedna klasa do 12 studenata
Dekan: Admir Glamočak
Nastavnici na predmetu Gluma: red. prof. Admir Glamočak, vanr.
prof. Aleksandar Jevđević, vanr. prof. Miralem Zupčević, docent
Izudin Bajrović
Asistenti na predmetu Gluma: viši asistent Senad Bašić
Adresa: Obala 11, 71000 Sarajevo
Telefon: 071 536-825
Fax: 536-825
E-mail: asu_sa@utic.net.ba
AKADEMIJA UMETNOSTI "BRAĆA KARIĆ",

BEOGRAD
Godina osnivanja: Ova škola osnovana je 1995. godine kao četvo-

rogodišnja, sa nastavnim planom i programom koji je odgovarao
fakultetima umjetnosti koji su priznati od strane Ministarstva
prosvjete. Majstorske klase umjetnosti su ušle 1996. godine u sastav
Univerziteta "Braća Karić" u Beogradu. Akademiji je priznat rang
fakulteta 1998. godine sa zvaničnim nazivom FAKULTET
UMETNOSTI – AKADEMIJA UMETNOSTI "BRAĆA KARIĆ" u
Beogradu. Akademija je u sastavu Univerziteta "Braća Karić" u
Beogradu.
Plan upisa: dvije klase godišnje po 15 studenata
Dekan: dr Raško Jovanović
Nastavnici na predmetu Gluma: Radmila Andrić, Petar Banićević,
Ivan Bekjarev, Dejan Čavić, Nebojša Dugalić, Predrag Ejdus,
Borislav Grigorović, Branislav Jerinić, dr Vladimir Jevtović,
Mirjana Karanović, Petar Kralj, Rade Marković, Zoran Ratković,

Ružica Sokić, Feđa Stojanović
Asistenti na predmetu Gluma: Nenad Gvozdenović, Ivan Jevtović,
Dubravko Jovanović, Nebojša Ljubišić, Boris Pingović, Olivera
Viktorović
Adresa: Nemanjina 28, 11000 Beograd
Telefon: 361-87-15 i 361-87-16
Fax: 361-87-16
E-mail: akabk@amadeus.uni-bk.ac.yu
AKADEMIJA UMETNOSTI, NOVI SAD

Odsek dramskih umetnosti
Podgrupa Gluma na srpskom jeziku
Podgrupa Gluma na mađarskom jeziku

Broj primljenih studenata: 241 na srpskom, 101 na mađarskom
Broj diplomiranih studenata: 138 na srpskom, 46 na mađarskom
Plan upisa: 10 studenata na srpskom svake godine, 10 studenata na
mađarskom svake druge godine
Dekan: Nenad Ostojić
Nastavnici na predmetu Gluma: Petar Banićević, Boro Drašković,
Mihailo Janketić, Vida Ognjenović (na srpskom), Hajnalka Fišer-
Varadi, Đerđ Hernjak (na mađarskom)
Asistenti na predmetu Gluma: Milan Pletel, Verica Milošević,
Marijana Prpa-Fink, Predrag Momčilović (na srpskom), Karolj
Fišer, Šandor Laslo (na mađarskom)
Adresa: Đure Jakšića 7, 21000 Novi Sad
Telefon: 021 422-177
Fax: 021 420-187
E-mail: AOFARTS@UNS.NS.AC.YU
AKADEMIJA UMJETNOSTI, BANJA LUKA


Broj primljenih klasa: dvije
Plan upisa: svake godine
Dekan: dr Miljko Šindić
Nastavnici na predmetu Gluma: redovni profesor Petar Zec
Asistenti na predmetu Gluma: Jelena Trepetova-Kostić, Željko
Mitrović
Adresa: dr Dragutina Malića 3
Telefon: 051 216-165, 9938758 216-165
FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI, BEOGRAD
Godina osnivanja: Akademija za pozorišnu umetnost osnovana je

1948. godine. Škola je 1950. godine spojena sa Visokom školom za
filmsku režiju i glumu. Ime Akademija za pozorište, film, radio i
televiziju dobija 1962., a Fakultet dramskih umetnosti postaje 1973.
godine.
Plan upisa: svake godine 8-12 studenata
Dekan: dr Ljiljana Mrkić-Popović
Nastavnici na predmetu Gluma: red. prof. Predrag Bajčetić, red.
prof. dr Vladimir Jevtović, vanr. prof. mr Gordana Marić, vanr.
prof. Branislav Mićunović, docent Biljana Mašić
Asistenti na predmetu Gluma: Varja Đukić, Pavle Lazić, David
Putnik
Adresa: Bulevar umetnosti 20, 11000 Beograd
Telefon: 135-684 (centrala), 140-419 (dekanat)
Fax: 130-862
E-mail: fdu@talia.fdu.bg.ac.yu
FAKULTET DRAMSKIH UMJETNOSTI, CETINJE

Godina osnivanja: Odsjek za glumu pri Fakultetu likovnih

umjetnosti osnovan je 1994. godine. Odsjek je 1997. prerastao u
Fakultet dramskih umjetnosti.
Plan upisa: svake četvrte godine umjesto klase glume upisuje se
klasa režije
Dekan: dr Nenad Vuković
Nastavnici na predmetu Gluma: red. prof. Boro Stjepanović, vanr.
prof. Branislav Mićunović, docent Branimir Popović,
Asistenti na predmetu Gluma: Dubravka Vukotić
Adresa: Bajova 5, 81250 Cetinje
Telefon: 086 31-460
Fax: 086 33-623
E-mail: borost@cg.yu
46 Boro Stjepanović, AUDICIJA, Konkursi
KONKURSI
Boro Stjepanović, AUDICIJA, Konkursi 47
AKADEMIJA DRAMSKE UMJETNOSTI, ZAGREB
OPĆI UVJETI
Sveučilišni studij na Akademiji dramske umjetnosti u

Zagrebu za poziv i zanimanje diplomiranog glumca (akademski
glumac) (…) traje 4 godine. Izbor kandidata za studij obavlja se
postupkom koji se na Akademiji zove prijamni ispit. Tijek i sadržaj
prijamnog ispita utvrđuje Akademijsko vijeće.
Prijamnim ispitom se utvrđuje ima li kandidat nadarenost,
psihofizičkih sposobnosti i znanja potrebnih za savladavanje
studija. Prijamni ispit na Akademiji čin je prepoznavanja,
vrednovanja i izbora kandidata za studij, koji se nameću talentom,
sposobnostima, interesom i znanjem, a otvoreni su razvijanju
individualnog talenta i timskom radu. Prijamni ispit polaže se pred
povjerenstvom koje čine nastavnici i vanjski suradnici pojedinog
Odsjeka. Tijek prijamnog ispita određen je navodima općih i
posebnih uvjeta. Odluke povjerenstva su autonomne i konačne u
postupku unutar Akademije.
Prijamni ispit za svaki odsjek provodi posebno ispitno
povjerenstvo. Ispitno povjerenstvo donosi odluku dvotrećinskom
većinom. Temeljem uspjeha na prijamnom ispitu, ispitno
povjerenstvo utvrđuje listu izabranih kandidata koji su zadovoljili
uvjete za upis na Akademiji. Listu kandidata povjerenstvo
objavljuje na oglasnoj ploči Akademije u roku od 3 dana po
provedenom prijamnom ispitu, te o istom izvješćuje Akademijsko
vijeće.
Izbor se kandidata temelji na:
- pokazanim sklonostima i specifičnim sposobnostima
potrebnim za studij umjetničkih disciplina na Akademiji,
- znanju, vještinama i sposobnostima stečenim u
prethodnom obrazovanju,
- praktičnom iskustvu stečenom u radu potrebnom za studij
umjetničkih disciplina,
- ocjeni radova propisanih za prijamni ispit.
Pravo upisa na studij
Pravo upisa na studij stječe se po položenom prijamnom

ispitu. Pravo upisa na studij imaju pod jednakim uvjetima
državljani Republike Hrvatske i pripadnici hrvatskog naroda s
prebivalištem izvan Republike Hrvatske, kao i strani državljani i
osobe bez državljanstva trajno nastanjeni u Republici Hrvatskoj.
Strani državljani i osobe bez državljanstva koji nisu trajno
nastanjeni u Republici Hrvatskoj imaju pravo upisa na studij prema
uvjetima koje ustanovljuje Ministarstvo, odnosno na temelju
međudržavnih sporazuma i ugovora. Oni su prije pristupanja
prijamnom ispitu dužni, uz ostale dokumente, predočiti i potvrdu
odgovarajuće organizacije o položenom ispitu iz hrvatskog jezika.
Studij na Akademiji može upisati osoba sa završenom
gimnazijom, srednjom umjetničkom školom ili srednjom školskom
spremom za koji program traje četiri godine.
Iznimno studij snimanja, montaže i glume može upisati i
osoba koja ima srednju stručnu spremu. Ta se iznimka utvrđuje i
potvrđuje iznimnim rezultatom kandidata na prijamnom ispitu, za
što je potrebna procjena i suglasnost svih članova ispitnog
povjerenstva.
Iznimno studij glume može upisati i osoba koja nije stekla
odgovarajuću srednju školsku spremu, uz uvjet da je stekne do
kraja druge godine studija. Ta se iznimka utvrđuje i potvrđuje
iznimnim rezultatom kandidata na prijamnom ispitu, za što je
potrebna procjena i suglasnost svih članova ispitnog povjerenstva.
Izabrani se kandidat mora upisati u akademsku godinu za
koju je polagao prijamni ispit. U protivnome prijamni ispit nije
valjan. Upisi u prvu godinu studija na Akademiji provode se na
temelju originalnih svjedodžbi o prethodno završenoj srednjoj školi.
Kvota za upis studenata Akademije dramske umjetnosti
određuje se uz suglasnost Ministarstva znanosti i tehnologije, te će
biti objavljena naknadno u dnevnom tisku.
Broj studenata za upis u ak. god. 1998/99. bio je: do 12.
Dokumenti za prijavu
Uz prijavu koja se dobija u studentskoj službi potrebno je

priložiti:
- fotokopija domovnice, a Hrvati koji nisu državljani RH
prilažu dokaz o hrvatskoj narodnosti;
- izvod iz matične knjige rođenih;
- svjedodžbu završenog srednjeg obrazovanja, a kandidati
iz inozemstva prilažu rješenje o ekvivalenciji stranih svjedodžbi i
potvrdu o položenom ispitu iz hrvatskog jezika;
- kratku biografiju;
- frankiranu kuvertu za povrat dokumenata, s adresom
kandidata;
- uplatnicu za troškove prijamnog ispita u iznosu od 90,00
kuna na žiro-račun Akademije dramske umjetnosti, broj: 30102-
603-3018.
Ako se kandidat natječe za upis na više fakulteta prilaže
prijepis/fotokopiju svjedodžbe i potvrdu fakulteta na kojem su
predani originalni dokumenti.
AKADEMIJA DRAMSKIH UMJETNOSTI, TUZLA
I
U školsku 1999/2000. godinu na Akademiju će se upisati
15 studenata.
Pravo učešća na Konkursu imaju kandidati državljani BiH
sa završenom srednjom školom u četvorogodišnjem trajanju, kao i
strani državljani i lica bez državljanstva ukoliko ispunjavaju uvjete
predviđene Odlukom o broju redovnih studenata dodiplomskog
studija i osnovama i mjerilima za utvrđivanje redoslijeda za prijem
kandidata koji će se upisati u I godinu na Akademiji dramskih
umjetnosti (pozorište, film, radio i TV) u Tuzli u školskoj
1999/2000. godini.
II
Prijemni ispit polažu svi kandidati iz predmeta Gluma.
Prijemni ispit sastoji se iz dva dijela:
Za prvi dio, koji je i eliminatoran, kandidati moraju

pripremiti recitaciju (po sopstvenom izboru) i dva monologa (po
sopstvenom izboru).
Komisija za izbor će, nakon prvog dijela, izvršiti uži izbor
kandidata.
Drugi dio prijemnog ispita polažu kandidati koji su ušli u
uži izbor i pripremaju ga sa odgovarajućim nastavnicima.
Ovi kandidati imaju i provjeru znanja iz bosanskog jezika
po programu srednjeg obrazovanja.
Komisija za izbor će nakon toga pristupiti konačnoj ocjeni
sklonosti i podobnosti kandidata i sačiniti Listu primljenih
kandidata.
III
Lista priljenih kandidata objavit će se na Oglasnoj ploči
Univerziteta u Tuzli.
UPISNI ROK
Podnošenje prijava vršit će se od 16. do 22.6. 1999.
godine.
I dio prijemnog ispita obavit će se 24.6.1999. godine.
Rad sa kandidatima koji su ušli u uži izbor obavit će se od
25.6. do 29.6.1999. godine
AKADEMIJA SCENSKIH UMJETNOSTI, SARAJEVO
U prvu godinu studija upisuje se ukupno l6 studenata na

Odsjeku za glumu. Na Akademiju se mogu upisati kandidati koji su
završili srednju školu i stekli četvrti stepen stručne spreme.
Kvalifikacioni ispit polažu svi kandidati iz predmeta
Gluma. U okviru ispita vrši se provjera sklonosti i sposobnosti
kandidata za bavljenje glumačkom umjetnošću. Ispit se polaže pred
komisijom nastavnika koju bira Nastavno-umjetničko vijeće.
Kvalifikacioni ispit se sastoji iz dva dijela.
Prvi dio:
l. recitacija po sopstvenom izboru
2. dva monologa po sopstvenom izboru

Komisija nastavnika će nakon prvog dijela izvršiti uži
izbor kandidata.
Drugi dio:
Kandidati koji uđu u uži izbor pripremaće dio ispita do pet
dana sa odgovarajućim nastavnicima.
Ovi kandidati također imaju provjeru znanja iz predmeta
maternji jezik po programu srednjeg obrazovanja.
Komisija nastavnika će nakon toga pristupiti konačnoj
ocjeni sklonosti i sposobnosti kandidata.
Uslov za upis je da je kandidat ostvario najmanje 20
poena.
Rangiranje kandidata vrši se na osnovu ukupnog broja
bodova dobijenih na kvalifikacionom ispitu i kriterija Odluke o
uslovima i kriterijima za upis u prvu godinu studija na
visokoškolskim organizacijama Univerziteta u R BiH.
AKADEMIJA UMETNOSTI, NOVI SAD
Upis u prvu godinu studija je uslovljen polaganjem

dopunskih, diferencijalnih i prijemnog ispita. Rangiranje kandidata
koji su položili prijemni ispit vrši se na osnovu rezultata pokazanih
na prijemnom ispitu i uspeha ostvarenog u prethodnom školovanju.
Kandidati koji nisu položili prijemni ispit se ne rangiraju.
OPŠTI USLOVI
Prijemnom ispitu mogu pristupiti:

- Kandidati sa srednjim obrazovanjem svih struka i
smerova
- Kandidati sa osnovnim, srednjim obrazovanjem u
trogodišnjem trajanju ili nepotpunim srednjim obrazovanjem, koji
polože dopunske ispite iz predmeta: srpski jezik, književnost,
umetnost, istorija i psihologija, po programu gimnazije - opšti smer.
Forma ispita je test. Kandidati koji ostvare više od 50% pozitivnih
odgovora stiču pravo polaganja prvog dela prijemnog ispita.
Broj studenata u školskoj 1999/2000. godini: 1) Gluma na

srpskom jeziku – 6 (sredstvima budžeta) + 4 (samofinansiranjem);
2) Gluma na mađarskom jeziku – 6 (sredstvima budžeta) + 4
(samofinansiranjem)
FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI, BEOGRAD
Svi kandidati koji konkurišu za upis polažu ispit za

proveru sklonosti i sposobnosti, kao neophodan uslov za upis. Ispit
za proveru sklonosti i sposobnosti posebno za svaku grupu sadrži:
proveru talenta, odnosno neophodnog znanja iz oblasti matičnih i
srodnih predmeta; proveru psihičkih i fizičkih sposobnosti,
sklonosti i osobina ličnosti koje su neophodne za bavljenje
umetničkim radom, odnosno određenim zanimanjem iz oblasti
dramskih umetnosti koje se školuju na Fakultetu dramskih
umetnosti. Provera se vrši pomoću praktičnih zadataka, usmenih
ispita, pismenih radova, testova i intervjua.
Na prvu godinu studija mogu se upisati lica koja imaju
srednje obrazovanje u četvorogodišnjem trajanju svih struka i
zanimanja i lica bez srednjeg obrazovanja koja polažu dopunske
ispite. Na ovim ispitima proverava se znanje iz četiri predmeta:
a) Srpski jezik i književnost,
b) Istorija,
c) Jedan od svetskih jezika (Ruski, Engleski, Francuski i
Nemački) i
d) Umetnost (likovna i muzička).
Ispit se obavlja prema programu obrazovanja za srednje
škole društveno – jezičkog smera.
Izbor kandidata za upis u prvu godinu osnovnih studija
obavlja se prema rezultatu postignutom na ispitu za proveru
sklonosti i sposobnosti i prema opštem uspehu postignutom u
srednjoj školi, a na osnovu RANG LISTE koja se sačinjava prema
ukupnom broju bodova svakog kandidata po utvrdenim merilima.
Kandidat može osvojiti najviše 100 bodova.
Pod opštim uspehom u srednjoj školi podrazumeva se zbir
prosečnih ocena iz predmeta u prvom, drugom, trećem i četvrtom
razredu, pomnožen sa 2 (dva). Po ovom osnovu kandidat može steci

8, a najviše 20 bodova. Opšti uspeh u srednjoj školi računa se
zaokruživanjem na dve decimale. Rezultat koji kandidat postiže na
ispitu za proveru sklonosti i sposobnosti ocenjuje se od 0 do 80
bodova.
Fakultet utvrđuje JEDINSTVENU RANG LISTU za
kandidate koji se finansiraju iz budžeta i one koji sufinansiraju
svoje školovanje. Pravo na rangiranje stiče kandidat koji je položio
ispit za proveru sklonosti i sposobnosti. Mesto na JEDINSTVENOJ
RANG LISTI i broj ukupno postignutih bodova određuju da li
kandidat može biti upisan u prvu godinu osnovnih studija, kao
student finansiran iz budžeta ili će sufinansirati školarinu.
Kandidat može biti upisan na teret budžeta ako se nalazi
na JEDINSTVENOJ RANG LlSTI do broja odobrenog za upis
kandidata na teret budžeta, koji je određen ovim konkursom i ima
više od 51 boda. Kandidat koji sufinansira školarinu može biti
upisan ukoliko se na JEDINSTVENOJ RANG LISTI nalazi do
broja odobrenog za upis kandidata koji sufinansiraju školarinu, koji
je određen ovim konkursom i ima više od 30 bodova.
U slučaju da dva kandidata imaju isti broj bodova na
jedinstvenoj rang listi prednost će se dati kandidatu koji je stekao
veći broj bodova na ispitu za proveru sklonosti i sposobnosti.
FAKULTET DRAMSKIH UMJETNOSTI, CETINJE
Na fakultet se mogu upisati kandidati koji su završili bilo

koju srednju školu.
Kandidati koji nemaju završenu srednju školu mogu da se
upišu u prvu godinu studija ako imaju završena najmanje dva
razreda srednje škole i ako polože dopunski-diferencijalni ispit:
srpski jezik i književnost, strani jezik, istorija (alternativno,
filozofija, sociologija, psihologija ili logika) prema programu
gimnazije.
Kandidat za upis u prvu godinu studija polaže kvalifika-

cioni ispit.
Upis kandidata na prvu godinu studija vrši se na osnovu
rezultata na kvalifikacionom ispitu.
Prvu godinu studija može upisati kandidat koji je položio
kvalifikacioni ispit.
Sadržaj, način i postupak polaganja kvalifikacionog ispita,
kriterijumi i njihovo vrednovanje za upis studenta utvrđeni su
posebnim Pravilnikom o polaganju kvalifikacionog ispita koji se
ističe na oglasnoj tabli Fakulteta.
NAPOMENA
Nadoknada za polaganje kvalifikacionih i diferencijalnog
ispita utvrđena je Odlukom Senata Univerziteta Crne Gore br. 01-
318 od 12.05.1996. godine.
56 Boro Stjepanović, AUDICIJA, Priprema
PRIPREMA
Boro Stjepanović, AUDICIJA, Priprema 57
OPŠTA PRIPREMA
Mnogi pitaju kad treba početi sa pripremom za prijemni

ispit. Može se zakasniti, a ne može poraniti – prema tome:
pripremanje, u opštem smislu, počnite čim se rodite, ako je
moguće. Šta znači to u opštem smislu? Znači da još ne radite na
konkretnim zadacima, ali da se pripremate – pripremate se.
Idealan glumac je ovladao svojim tijelom do te mjere da
ono može poslušati sve naredbe njegovog razuma. To je ono
Hamletovo "maštom svojom može da prisili dušu da od njenog
dejstva prebledi mu lik", tj. "držanje sve sa svojom maštom dovede
u sklad". Što prije počnite, dakle, da vježbate i tijelo i dušu za
velike podvige koji ih u glumi očekuju.
Dobro učite. Mnogo čitajte. Njegujte svoju radoznalost.
Opažajte svijet oko sebe intenzivno, sa zanimanjem i radošću.
Tumačite, dovodite stvari u vezu. Mislite. Maštajte. Ne skrivajte
osjećanja nego ih ispoljavajte. Snažite svoju volju. Radite mnogo i
razne poslove. Volite svoju radnu energiju i povećavajte je toliko
da vas drugi teško prate.
Učlanite se u literarnu i dramsku (recitatorsku) sekciju.
Idite u pozorište, na koncerte i izložbe.
Snažite svoje tijelo. Prođite hrabro i vrijedno kroz sve
sportske i plesne sekcije. Takmičite se.
Ako slučajno ne prođete na prvom prijemnom, a planirate
da se ponovo, iduće godine prijavite, nemojte tu godinu propustiti,
ne daj bože! Nema preciznije indikacije da neko nije za glumu
nego kad vam na pitanje šta ste radili protekle godine? odgovori
ništa! Za takvoga je zbilja ništa, a to će i dobiti u životu.
PRIPREMA MONOLOGA
Šta je monolog? Kaže se obično da je monolog govor
jednog lica sa samim sobom. U drami, suprotan mu je, i češći,
zapravo dominira, dijalog: govorna razmjena dva ili više lica. Pošto
se drama zasniva na radnji u sukobljenom odnosu, a odnosa nema
bez dvoje, moglo bi se reći da je monolog nedramska forma. Kako
to kad ga redovno nalazimo u dramskim djelima od Grka do
današnjih dana? I zašto se, baš u vezi sa dramom, glumom i,
posebno, prijemnim ispitom monolog toliko često spominje?
Zato što je monolog ipak dijalog, samo skriveni, uslovno
rečeno: krnji. Jedna strana sukobljenog odnosa je data, druga se
sluti, pretpostavlja, zamišlja… Dok pripremate monolog, a posebno
dok ga igrate imajte to stalno na umu. Monologom morate ostvariti
intenzivan i sukobljen odnos sa Drugim.
U sklopu prijemnog ispita monologom zovemo jedan ili
dva zadatka koji se baziraju na nekom odabranom ili zadatom
dramskom tekstu. Pošto uobičajeno shvatanje monologa, htjeli ne
htjeli, može pogrešno usmjeriti i ograničiti kandidate, pokušava se
tu i tamo sa upotrebom drugih termina, pa se kaže, recimo, evo
ovako, dugačko i opisno: "zadatak baziran na dramskom tekstu", ili
"odlomak iz uloge" i sl. Međutim, taj zadatak ne mora biti baziran
baš na dramskom tekstu. Može, što bi se reklo, i na "romanesknom
tkivu", recimo, kao što ovdje ima primjera, iz "Idiota",
Dostojevskog. Često rade odlomak iz Kamijevog "Stranca". A kao
monolog priznavali smo i neke pjesme Matije Bećkovića. Onda, je
li zadatak rađen na monologu uzetom iz romana "odlomak iz
uloge"? Nije, ali može se prihvatiti, zato što, na kraju krajeva, nisu
važni ni monolog, ni drama, ni roman, ni pjesma, ni uloga – nego
određeni kandidat koji tim zadatkom treba da dokaže da umije
otkriti dramsku radnju i scenski je realizovati. Lakše će mu biti ako
materijal za rad uzme iz dramskog teksta, posebno ako je taj
materijal neki monolog koji je u stvari dijalog, intenzivan i
sukobljen dramski odnos sa nekim drugim.
Evo, u prethodnom pasusu rečeno je dva puta "materijal".

Monolog je, možda najtačnije, materijal na kome ćemo, ili pomoću
koga ćemo uraditi zadatak za prijemni ispit.
IZBOR MONOLOGA
Kako naći monolog? Ako imate kućnu biblioteku, ako vam

neko od rodbine ili prijatelja ima biblioteku, ako ste član školske,
gradske, univerzitetske ili centralne biblioteke, potražite tamo sve
dramske tekstove (ne bojte se, tako ih je malo objavljenih). Listajte
redom, pa ako vidite da negdje neko lice neprestano govori
dvadesetak, trideset ili više redova – naišli ste na monolog.
Pročitajte ga. Ako vam se dopadne, pročitajte cijelu dramu. Tada
odlučite.
Ako ste u gradu koji ima pozorište, ako tamo znate
nekoga, zamolite ga da vas poveže s onim ko brine o tekstovima.
Pazite: kopije su ponekad jedva čitljive, tekstovi su često skraćeni,
pretumbani – adaptirani za određenu predstavu, dakle, rijetko
odgovaraju originalu koji se može naći samo u štampanim
knjigama.
Posljednji, najlakši i najčešći način je, na žalost, da vam
monolog nađe, pozajmi, preporuči neko drugi. Ali budite obazrivi.
Tome se ne žuri, aljkav je pa neće tačno prepisati, dobićete samo
tekst monologa, a cijelu dramu nećete moći pročitati itd. itd. Na
zadatku se uvijek vidi koliko ste se oko njega trudili i jeste li radili
samostalno.
Koliki treba da je monolog? Između trideset i četrdeset

redova u knjizi standardne veličine (12-13 puta 19-20 cm). U
krajnjim slučajevima neka nije više od pedeset redova, ali ni manje
od dvadeset. Ako je više, biće dugo i prekinuće vas, ako je manje
tražiće vam još nešto, a vi možda nećete imati spremljeno.
Kako napraviti monolog? Često nam se može dopadati ono

što neko lice u drami (ili romanu) govori ili radi, ali nigdje nema na
jednom mjestu tih (minimum) dvadesetak redova u kojima ono
neprestano govori, samo sa sobom ili sa nekim drugim, dakle: nema

monologa koji nam je potreban. U tom slučaju, možemo se malo
poigrati dramaturga, majstora za komponovanje dramske radnje, pa
od nekoliko replika – sastaviti monolog. Uzgred, replika je "kratak
odgovor na nečiji govor", a u drami to je "svaki pojedini dio uloge
kojim se odgovara na riječi suigrača". U ovom izboru gotovo da
nema monologa koji manje ili više nije komponovan na taj način.
Na primjer, prvi monolog Ilije iz "Balkanskog špijuna" sastavljen je
od njegovih replika sa 226., 227., 228. i 229. strane, drugi od
replika sa 261., 262. i 263. strane u 24. knjizi "Nolitove" edicije
"Srpska književnost, Drama".
Druga vrsta karakteristične intervencije na nađenom
materijalu može biti skraćivanje. Nije rijedak slučaj da ličnosti u
pojedinim trenucima govore i duže nego što je nama za zadatak
potrebno. U tom slučaju monolog ćemo skratiti izostavljanjem ovaj
put suvišnih ili nevažnih detalja. Taj postupak je takođe često
primjenjivan u ovom izboru. U DODATKU vidite primjere
sastavljanja replika i skraćivanja monologa.
Kako i zašto odabrati monolog? U principu nije teško jer

ih ima mnogo i raznih, ali kad se traži sebi, jedinstvenom i
neponovljivom, onda je malo teže.
Monolog tražite sebi i za sebe, a ne drugome. To na kraju
treba zbilja da je vaš monolog, a ne Zganarelov, Don Žuanov,
Julijin ili Tatjanin. Tragajte za temom i problemom - a ne za likom.
U monologu se, recimo, slavi Priroda i čovjek u njoj kao čudo.
Manje je za početak, za izbor, pa i za realizaciju na ovom nivou,
bitno ko slavi (sluga, gospodar, star, mlad, bogat, siromašan).
Važno je šta radi i zašto: slavi da bi opomenuo, traži da bi vratio,
skuplja da bi sačuvao, opominje da bi preduprijedio, hrabri da bi
podstakao itd. Ako je to tema koja vas zanima i koju biste mogli
prihvatiti kao svoju, odaberite taj monolog i uradite ga tako kao da
ga nije pisao Čehov ili Molijer, nego kao da ste ga sami tog
trenutka smislili da proslavite Čudo Prirode:
Ma šta vi rekli, u čoveku postoji nešto divno što ne mogu
objasniti ni svi mudraci sveta. Zar nije divljenja dostojno to što ja,
evo, stojim ovde, što i ja imam nešto u glavi koja misli o stotinama
različitih stvari u jednom istom trenutku i sa mojim telom radi sve

što hoće? Mogu pljeskati rukama, podići ih, mogu nebu dići oči,
oboriti glavu, kretati nogama, ići desno, levo, napred, natrag,
obrnuti se...
Kakav monolog: klasični ili savremeni, komični ili

tragični? Pošto se u svim školama rade dva monologa, najbolje je
da ih odaberete tako da budu različiti. Ako ih dobro uradite,
dokazaćete širok dijapazon svojih predispozicija.
Mnogi se pitaju: da li uošte uzimati klasične monologe –
Eshil, Sofokle, Euripid, Šekspir, Molijer, Kornej, Rasin itd. Kažu:
teško je. Jeste teško, i treba da je teško. Kako smo već rekli u
poglavlju o talentu, mnogi talenat prepoznaju tamo gdje se značajni
tehnički zahtjevi rješavaju sa lakoćom. Pa hajte, dokažite da imate
ili nemate tu sposobnost. Na klasičnom tekstu će se to lako
prepoznati, a onda smo mirni i vi i mi.
Kad već odaberete monolog iz nekog klasičnog djela, pa
još u stihu, ne dozvolite da vas fascinira i ukoči. Ako nešto niste
razumjeli od prve, ne odustajte, ne odmahujte rukom u smislu: ko
bi to razumio, to inače nema smisla! Nije tačno! Ako igdje ima
smisla, istine i mudrosti – ima je u klasičnim djelima. Pročitajte još
jednom, razmislite, pitajte druge, konsultujte rječnik i
enciklopediju, potrudite se i trud će se isplatiti.
RAD NA MONOLOGU
U pripremnom dijelu rada na svakom glumačkom zadatku

u školi imamo nekoliko faze: a) fiksiranje prvog utiska, b)
prikupljanje činjenica, c) analiza tih činjenica, d) improvizacija, e)
igra ili konačna realizacija. Pažljivo pročitajte redove koji slijede i
pokušajte ove savjete da primijenite u svom radu na zadacima.
Prvi utisak
U nekoliko rečenica formulišite svoj prvi utisak: a) o temi

(problemu), b) o priči (razvoju događaja), c) o liku koji govori
monolog. Uzgred, mnogo su važniji utisci o temi i priči. U
zapisivanju prvog utiska budite jednostavni i iskreni. Ne pišete
pismeni sastav, zato ne morate biti ni iscrpni, ni literarni, ni
"mudri". Ne morate ni hvaliti ni kuditi. Zapišite ono što ste prvo
pomislili, što ste osjetili i povremeno se kasnije vratite tom zapisu.
U njemu često leži ili ključ uspjeha ili prepreka koja vam ne
dozvoljava da napredujete u radu.
Prikupljanje činjenica
Prikupiti činjenice znači u samom tekstu pronaći podatke

koji će nam pomoći da zadatak pravilno i dobro realizujemo.
Podataka ima raznih, a pitanje je koliko su svi važni. Na primjer, u
monologu koji mi evo prvi pada na um: Molijer, Tvrdica,
HARPAGON (radio sam ga kao kandidat na prijemnom ispitu), ima
303 riječi, 1.237 slova, 24 reda, glas "š" javlja se 15 puta, a znak
uzvika 8 puta. I to su neke činjenice, ali tražimo li njih? Svakako -
ne! Evo šta tražimo:
Ko - s kim (kakva ili kakav). 1) Zapisujte ono što nađete u

tekstu kao imenicu a odnosi se na vaš lik (Smirnov, medvjed,
uzurpator, susjed). 2) Posebno bilježite pridjeve ili formulacije iz
kojih se vidi kakav je ko (vi ste nevaspitan i neotesan čovjek;). 3)
Uradite to isto za druge likove (Popova, vatra, barut, raketa;
privlačna je i obrazovana), posebno pažljivo za one koji su u
neposrednom i intenzivnom odnosu sa vašim likom. 4) Pitaće vas
Ko? je taj ko govori monolog, ili Kome? govorite, ili U odnosu na
koga?. Nemojte nikada reći da ne znate, ili nikome, ili samom sebi.
Uvijek Neko Nekome, pa čak i kad izgleda da je samom sebi uvijek
je to ili Ja glupi sebi pametnom, Ja jaki sebi slabom, ili Ja današnji
sebi jučerašnjem itd. itd.
Šta radi? Zapisujte samo glagole, tj. formulacije koje

opisuju radnje (sjedite, pravo u sobu upada; poklanjate tuđe
vlasništvo itd).
Zašto? 1) Zapisujte riječi ili formulacije koje određuju

želju, potrebu, motiv (potreban mi je uredan život; neka vam bog
da sloge i ljubavi, a ja sam to oduvijek žarko želio). 2) Bilježite
izraze kojima se formuliše htijenje, volja, nastojanje, cilj, namjera
u vidu nekog plana za budućnost (hoće da vas vidi; vrijeme je da se
konačno oslobodimo predrasuda; neka bude ravnopravnost; ja ću
pucati u vazduh; ucmekaću je kao vrapca).
Gdje? Zapisujte riječi i izraze kojima se određuje mjesto

događanja (salon na imanju Popove; ide prema vratima; baca
pištolj na sto).
Kad? Zapisujte riječi i izraze kojima se određuje vrijeme

vršenja, odnosno trenutak za otpočinjanje ili završavanje radnje
(danas je tačno sedam mjeseci kako mi je umro muž; meni je novac
potreban danas; dok mi ne plati)
Kako? Bilježite riječi i izraze, priloške oznake kojima se

određuje način vršenja radnje (otvoreno iznosim svoje mišljenje;
nišanite polako; zašto tako zvanično).
Kada uočite sve neophodne podatke koji već stoje u tekstu,

moći ćete i bez naročite analize i maštanja sasvim precizno
odgovoriti na ključna pitanja koja će vašu radnju učiniti
konkretnom: Ko s kim, šta i zašto radi, gdje, kad i kako.
Očigledno je da je radnja ona osovina oko koje se sve vrti, sve
ostalo su njena određenja. Ne izlazite na scenu da improvizujete ili
uvježbavate monolog dok niste otkrili šta radite?, pa onda zašto?,
pa u odnosu na koga?, pa gdje?, pa kad? i na kraju kako?. Mnogi
griješe što znaju, i to nepotpun, odgovor na pitanje Ko? i zadovolje
se time. Koja korist ako znate samo da je to, npr. Tatjana (djevojka
ili udata, mlada ili starija, seljančica ili velegrađanka). Ili znate
kako? ili gdje?, a ne znate najvažnije ŠTA? U jednom predloženom
monologu ovdje Tatjana, ŠTA?: moli za ljubav, u drugom, ŠTA?:

odbija ponuđenu ljubav. Otkrijte to, a onda svi ostali odgovori neka
budu u funkciji ovog najvažnijeg.
Analiza
Sve što bi se moglo znati i učiniti u nekom zadatku (liku,

ulozi, predstavi) nikada nije do kraja i neposredno dato u tekstu
nego se nalazi tu negdje, između redova, gotovo u enigmatskoj
formi koju analizom treba otkriti i pripremiti za realizaciju.
Analiza je povezivanje otkrivenih činjenica i na temelju
njih stvaranje novih. Analiza će vam omogućiti da izgradite u mašti
i uobrazilji preciznu radnju u situaciji i okolnostima i da tako
pripremljeni krenete na scenu, najprije u lake i neobavezne
improvizacije, a potom u realizaciju kompletnog zadatka.
Zaposlite svoju moć mišljenja, pustite mašti na volju,
razbudite emotivno pamćenje i uobrazilju, a držite se čvrsto logike.
Obogatite svoje znanje i osjećanje lika i uloge brojnim detaljima
koji će vam pomoći da sami povjerujete u mogućnost postojanja
situacije i okolnosti, događaja i lika koji treba da odigrate
odabranim monologom. Kad sebe uvjerite u istinitost i zanimljivost
vašeg zadatka, na dobrom ste putu da to uvjerenje prenesete i na
nas.
Analiza predstavlja poniranje u dubinu zadatka, u njegovu
suštinu i smisao. Ona vam pomaže da shvatite zadatak i razlučite
važno od nevažnog, osnovno od sporednog, glavno od pomoćnog.
Analiza situacije. Situacija je, po definiciji, odnos

dinamičkih sila, jednostavnije rečeno aktivna i promjenljiva veza
između likova. U cijelom komadu, a posebno u vašem odlomku
(monologu) utvrdite karakter osnovnog odnosa (Julija – Žan,
Tatjana – Onjegin, Zganarel – Don Žuan, Ifigenija – Agamemnon
itd.) i ispratite sve mijene tog odnosa. Oslonite se na uočene
činjenice koje ste prikupili pod pitanjima Ko?, S kim?, Šta radi?,
Zašto radi?, povežite te činjenice i maštom ih logično razvijte i
dogradite.
Agamemnonova ćerka, grčka princeza, udavača, "cvijet" –

Ifigenija je dovedena u situaciju da je otac na prevaru namami u
vojni logor gdje treba da bude žrtvovana – zaklana. Ne igra se
"Ifigenija", tj. lik "Ifigenije", nego niz radnji koje su u jednoj sceni
(situaciji): sretanje poslije dugog rastanka, zahvaljivanje ocu,
maženje s njim, maštanje i planiranje srećne budućnosti, a u drugoj:
preklinjanje da bude pošteđena, odbijanje poslušnosti, pobuna
protiv oca i vladajućeg sistema vrijednosti ("bolje bijednik živ nego
mrtav div").
Analiza okolnosti. Okupite, povežite i maštom dogradite

činjenice koje ste otkrili tražeći odgovore na pitanja Gdje?, Kad? i
Kako? da biste sebi i drugima precizno, logično i zanimljivo
izgradili ambijent u kome se radnja događa i ličnosti tom radnjom
međusobno povezuju. Vidjećete da nije svejedno da li se nešto
događa u Rusiji ili u dejtonskoj Bosni, prije ili poslije svadbe, kao
posljednje upozorenje ili blagi prijateljski prekor. Zapazite i uvažite
da se okolnosti dramatično mijenjaju i tako utiču na radnju i
karaktere.
Ništa vam neće pomoći što vrijedno igrate svoj "lik", ili
što tačno izgovarate tekst, ako niste uočili da se usred događaja
ugasilo svjetlo, ili da je počela kiša, ili da je vaš protivnik sada
razljućen itd. Tim okolnostima se morate prilagoditi adekvatnim
izborom radnji: šta se obično radi u mraku, šta kad kiša pada, šta
kad primijetimo da je neko postao opasan - šta biste vi uradili, šta
bi uradio lik koga igrate?
Analiza radnje (sekvencijalna analiza). Ako hoćete da
analizirate radnju ili razvoj događaja u cijelom tekstu onda redom
radite ovako: 1) Podijelite tekst na velike, srednje i male dijelove
(sekvence). Veliki su činovi, scene, slike, neki put i pojave. Srednji
su odlomci. Mali su parčad. 2) Imenujte svaku sekvencu, možete i
brojem, ali bolje je da je odredite (glagolskom) imenicom kao
događaj (utjerivanje duga, provala ili provaljivanje u salon;
izbacivanje iz salona; vraćanje). 3) Ispričajte priču koju ste otkrili u
tekstu: a) tako što ćete događaj u svakoj velikoj sekvenci iskazati
jednom rečenicom, a onda te rečenice sastaviti; b) što ćete događaj
u svakoj srednjoj sekvenci iskazati jednom rečenicom, a potom te

rečenice vezati u jedinstven tok.
Pošto vas prije svega zanima vaš monolog, pokušajte u
njemu takođe da utvrdite događaj, a onda i dijelove ili faze
događaja.
Primjer 1: Euripid, Ifigenija u Aulidi, KLITEMNESTRA.
Sve u svemu, u cjelini monologa Klitemnestra urazumljuje muža da
bi spasila ćerku. Nakon uvodnog obraćanja koje obično ima svaki
dobar govor, tj. nakon invokacije, kako se to zove u retorici
("Govorit s tobom želim otvoreno. Čuj."), Klitemnestra (I) podsjeća
na prošlost: a) kakav si ti bio meni, b) kakva sam ja bila tebi; (II)
kako stvari stoje sada ("ti sada želiš…"); (III) zatim mu predstavlja
moguće posljedice u budućnosti svega što se događalo i sada
događa: a) šta će nužno biti, b) šta bi moglo da bude (prijetnja), c)
šta je trebalo i šta treba da bude (prijedlozi) i d) zaključak ("Da l'
pravo progovorih…" i dalje).
Primjer 2: Eshil, Agamemnon, KLITEMNESTRA. Opet
Klitemnestra, namjerno, da bi se pokazalo da vaš zadatak nije
igranje lika, jer po imenu lik je isti, ali ovaj put valja raditi nešto
sasvim drugo. Šta se događa u cjelini ovog monologa? Ovo su
posljedice onog događanja iz prvog primjera, zapravo ostvarivanje
prijetnje izrečene u parčetu koje smo bili označili kao III, b – šta
bi moglo da bude, ili prijetnja ("Svaka bi sitnica mogla nagnat nas
da kad se kući vratiš, doček nađeš dostojan!") Dakle, ovo je taj
dostojni doček, drugim riječima osveta, a današnjim političkim
rječnikom rečeno: poslije ubistva kralja glavni zavjerenik pred
narodom preuzima vlast - preuzimanje vlasti. Monolog ima dva
dijela: prvi, obračun s kraljem (mužem), tri pasusa, ili parčeta – 1)
priznavanje ubistva, "izvrših to"; 2) opis ubistva, "dva udarca mu
dadoh" i sve ostalo; 3) trijumfovanje, "i ja se radovah"; i drugi,
obračun sa narodom, opet tri parčeta – 1) otkrivanje neslaganja s
narodom, 2) prebacivanje dijela krivice narodu, 3) prijetnja
neposlušnima. U monologu (vidi na 96. strani) to je učinjeno
jasnijim podjelom na pasuse koji reprezentuju odlomke i parčad,
odnosno karakteristične faze u razvoju radnje.
Neka vas ne uznemirava obaveza utvrđivanja granica
odlomaka i parčadi, kao ni njihovo imenovanje. Ne mislite da se to
mora odmah obaviti savršeno tačno i konačno. Preciznost podjele i

imenovanja biće u početku gotovo nikakva, ili približna, ali radom
na monologu dolazićemo do sve boljih i tačnijih rješenja, pa će
granice i imenovanje odlomaka i parčadi pretrpjeti značajne
izmjene. Prvo parče u drugom primjeru možda ćemo podijeliti na
dva, ili ćemo spojiti sa drugim – ne znam, ili ga više nećemo zvati
priznavanje ubistva nego obnarodovanje osvete, ili objava političke
promjene (smjene vlasti) ili, ako shvatimo i želimo da uradimo tako
da Klitemnestra odmah krene na narod, jer Agamemnon je gotov, a
problem su njegove pristalice, reći ćemo šokiranje ili paralisanje
protivnika i uraditi tako. Svaka sekvencijalna podjela i imenovanje
funkcionišu samo kao pretpostavka za radnju, radni naslov, i dobri
su onoliko koliko su fleksibilni, promjenljivi i koliko nas motivišu
na akciju.
Analiza lika. Sada, pošto ste otkrili osnovnu radnju,

utvrdili njen razvoj po dijelovima (odlomcima i parčadima),
možete se zabaviti i omiljenom temom srednjoškolskih pismenih
radova: analiza lika. Razumjeli ste do sada da se o liku
(Klitemnestre, npr.) može reći i ovo i ono, ali šta je od toga važno i
šta je u vašem monologu funkcionalno, šta je radnjom pokrenuto ili
šta radnju pokreće – to je ono što nas u ovoj rubrici zanima. U
drugom primjeru ne zamajavajte se oko Klitemnestre kao nježne
majke, trpeljive supruge i slično, jer to bi se za nju moglo reći u
prvom primjeru, tamo se može i odigrati, a ovdje je osvetnica,
ljubavnica (jer sa Egistom preuzima vlast), uzurpator itd. Da je
snažna, odvažna i uporna treba da se vidi i u jednom i u drugom
primjeru, da je očajna u prvom, a radosna "ko zrno klijalo što
nebeskom se blagoslovu raduje" – u drugom. Samo, budite škrti: ne
izmišljajte gomilu određenja, ne opisujte Klitemnestru radi ljepote
opisivanja i literarnih ili retorskih vrijednosti izraza koje ćete o njoj
smisliti. Tvrdite samo ono što želite da odigrate, što se može ili
mora odigrati. Sve ostalo je višak.
U analizi lika oslonite se na činjenice koje ste otkrili u
tekstu kad ste se pitali Ko?, S kim? i Kakav ili kakva? Tome
dodajte znanja o radnji i razlozima za radnju (Šta? i Zašto?), jer
zapravo ličnost je ono što radi (na sceni sigurno!), karakter je
"otjelovljena volja", a volja se "otjelovljuje" neposrednom akcijom

pomoću koje postaje stvarna. Radi daljeg konkretizovanja lika
potražite u tekstu činjenice o njegovom spoljnom izgledu (pojavi,
odjeći itd.), o starosnoj dobi, prošlosti i budućnosti. Mnogo toga
neće moći da se igra, ili ovaj put, u ovom monologu ne treba da se
igra, ali može poslužiti da se aktuelna radnja preciznije odredi.
Otkrivene činjenice dopunite svojom maštom i uobraziljom, ali u
zaokruživanju u jedinstvenu cjelinu neka vas vodi stroga,
"željezna" logika. Ako želite da ne budete proizvoljni, konačno
odaberite samo ono što se funkcionalno uklapa u osnovnu radnju.
U zamišljanju lika koji igrate može vam pomoći i ako ga
nacrtate, vještina crtanja nije važna. Dobro je ako detaljno i logično
rekonstruišete njegovu prošlost, ako pretpostavite budućnost.
Sve do sada navedene elemente odredite detaljno za svoj
lik. Prema drugima utvrdite razlike na osnovu kojih nastaje
zanimljiv odnos i dramski sukob. Navedite sve razlike u parovima
(napolju - unutra; vlasnik - uzurpator; žena - muškarac). Sukob
počiva na razlici, a vi ste dužni, ako hoćete da vas prime, da
prepoznate razlike, da na njima zasnujete sukob, i radnjom ostvarite
sukobljen odnos.
Šta da radite kad monolog ima pripovijedni karakter?

Pripovijetka nije drama, pripovijedanje nije dramski odnos, a tako
mnogo monologa ima pripovijedni karakter, pa i neki ovdje
izabrani – namjerno. Šta da radite s takvim monologom u kome se
"samo priča" o nekom prošlom događaju i ni s kim "ne svađa"?
Tražite sve mogućnosti za razlikovanje sa onima koji slušaju vašu
priču, pojačajte te razlike i makar se približite dramskom odnosu.
Ako to uspijete pokazali ste da imate neophodan dramski impuls da
stvorite sukob i tamo gdje ga, reklo bi se, nema, ili ga bar drugi ne
vide. Recimo, priča Vojvode Draška o pozorišnoj predstavi koju je
gledao. Morate zamisliti, na primjer, da je sve to živa istina, ali
slušaocima toliko nevjerovatna da niko ne vjeruje. Dakle, Draško je
sukobljen sa nevjericom svojih slušalaca i mora se jako potruditi da
ih uvjeri u ono što je živa istina. Borba protiv partnerove nevjerice
česta je osnova dramske radnje. Nikada ne radite kao da je sve
svima jasno, svi u sve vjeruju, svi na sve pristaju – nego upravo
suprotno: borite se da uvjerite. Čak i kad govorite da je lijep dan ili

da pada kiša što se smatra neposrednim očiglednostima u koje se
lako uvjeriti, morate naći razloga zašto vam drugi ne vjeruju ili
imaju drugo mišljenje, a vi ste, po prirodi dramske radnje, dužni da
se dobro potrudite kako biste ih uvjerili.
Šta ako je monolog u stihu? To je možda i veći problem

nego što u prvi mah izgleda. Ali ima načina da se riješi. Stih, i kad
je slobodni, ima svoju određenu, nekad jako strogu unutrašnju
strukturu i formu koju neiskusni ili neće uočiti, ili i ako uoče, ne
umiju da realizuju. Nekoliko osnovnih uputa:
1) Monolog pisan u stihu ne ispravljajte, ne skraćujte i ne
dopisujte ako niste sigurni u to koji je to stih, koliko slogova ima,
koji je raspored naglašenih i nenaglašenih slogova, gdje su cezure,
kakva je rima… Jer: sve vaše intervencije morale bi se uklopiti u
postojeću strukturu i ne remetiti je, a ako ove stvari ne znate –
nešto ćete pokvariti.
2) Monolog u stihu prepišite sebi onako kako je to
objašnjeno u dijelu koji govori o radu na pjesmi (vidi: PRIPREMA
PJESAMA, Kako raditi na pjesmi, tačka 3.)
3) Dalje se ponašajte kao da stiha nema.
4) Ipak, čuvajte se naglašavanja riječi na početku i na
kraju stiha, naročito rimovanih. One na sebe snagom svog položaja
ili rime vuku logički akcenat koji vrlo često leži na drugom mjestu
u stihu.
Nemojte: Jeste l' čuli, deco, verujte, bez šale,
Otvara se škola, za pačiće male.
Nego (na primjer): Jeste l' čuli (deco)! Verujte! (Bez šale!)
Otvara se škola za pačiće male.
Ili, nemojte: Čuj me sad, Anjesa, ostavi taj rad.
De podigni glavu i slušaj me sad.
Nego (na primjer): Čuj me sad, Anjesa. Ostavi taj rad. De
podigni glavu i slušaj me sad.
5) Čuvajte se zastajkivanja i pravljenja pauza na mjestima
gdje su tzv. cezure ili gdje je kraj stiha. To će vas uvući u
mehaničko ritmiziranje iza koga se ništa neće čuti osim samog tog
ritmiziranja: Boga moli pauza Jugovića majka pauza Da joj Bog
da pauza oči sokolove pauza i bijela pauza krila labudova

pauza… I tako u nedogled.
6) I ne bojte se, ne kočite se. Kad dobro uradite monolog u
stihu, u pozadini će ostati sve njegove vrijednosti, a u prvi mah
niko neće znati da je to stih, jer ne robujete formalnoj strani – ne
pjevuckate, ne recitujete – vi govorite, radite!
Nepoznate riječi? Jeste li sigurni da znate značenje nekih

riječi u monologu ili pjesmi. Ne idite dalje dok to ne razriješite.
Pitajte, ili što je najsigurnije: pogledajte u riječniku šta znači
konđe, adiđar, snatri, madrigal…
Improvizacija
Ako ste sve prethodno obavili kako valja, konačno možete

preći i na scenu. Ali ne žurite sa uvježbavanjem i fiksiranjem
detalja.
Šta ste rekli da je prvo parče? Najava teme? Najavite je,
ali svojim riječima. Nemojte odmah kao papagaj: "Govorit s tobom
želim otvoreno. Čuj. I zagonetkom tamnom ništa neću krit.", nego:
"Molim te, hoću s tobom da govorim, ali otvoreno. Pokušaj da me
mirno saslušaš." Ili: "Čuj me! Htjela bih s tobom da govorim. Ali
prvi put otvoreno, bez ikakvih zagonetki." Učinite to parče, to
uvodno obraćanje, što ličnijim, obavežite partnera da vas prati.
Budite sigurni da to do partnera dopire, ustanovite vezu. To vam je
kao da govoreći telefonom vičete: "Halo, halo, čujemo li se?" i
nećete dalje dok niste sigurni da je veza u redu. Ili kao da pišete
adresu na pismo. Bez adrese sigurno ga nećete baciti u sanduče.
Kud bi otišlo? Tako i na sceni. Tražite i nađite način, svoj!, da se
povežete sa partnerom. Poslije je sve lakše. Na kraju ćete se
naravno vratiti spontano pravom tekstu, ali sigurni šta radite i da to
radite u svoje ime, tj. da to vi radite, a ne da napamet govorite neki
tekst ili da glumite nekakav lik.
Sada izaberite bilo koje parče, možda ono koje vam se čini
najjasnijim, vama najbližim i najlakšim za igru. Recimo, posljednje
parče u drugom primjeru koji smo ovdje imali: Prijetnja, i inače

nam je najlakše da prijetimo drugima. "Čuj! Ti meni prijetiš, a ja, u
takvim slučajevima, znam da budem jako opasna i da vratim milo
za drago…" itd. Pokušajte da uradite više varijanti prijetnje tražeći
onu koja će najbolje izraziti s jedne strane ono što ta prijetnja jeste
u kontekstu priče, a s druge strane biće vaša, lična.
I tako slobodno do kraja, pokušajte svaku pojedinačnu
radnju ili niz radnji kao parče, ili niz parčadi kao odlomak uraditi u
svoje ime, ne ponavljajući tekst papagajski nego ga u okvirima koje
pisac predlaže uvijek sami ponovo smišljajući i oblikujući.
Pošto ste završili improvizacije na govorne teme i na taj
način učinili tekst sebi znatno bližim, a i naučili ga u priličnoj mjeri
ili sasvim tačno, pokušajte sada da napravite i improvizacije u
prostoru gdje ćete pustiti svoje tijelo da obavi radnje spontano u
skladu sa situacijom i okolnostima.
Otkrili ste da dočekujete, onda to i uradite, ili da ispraćate
– ispratite! Da se pripremate za susret – pripremajte se,
jednostavno: učinite to, ili pustite tijelu, ono će to samo obaviti. Od
čega se sastoji priprema? Popravljenje kose u ogledalu,
provjeravanja dugmadi, skrivanja kompromitujućih dijelova odjeće
pod krevet i uzdaha "Neka mi bog pomogne". Uradite to prosto i
jednostavno tim redom, onako kako biste inače uradili u životu. To
u životu ne predstavlja problem, ali na sceni… Možete li? Ako
možete – uradite. Just do it!, kažu Englezi.
Iziđite na scenu svjesni odakle dolazite i kuda idete (iz
dvora gdje ste ubili pred dvor gdje vas čekaju pristalice ubijenog,
govorim ponovo o suočavanju Klitemnestre sa narodom, drugi
primjer). Kakvi su ti antički dvorovi, koliki su, šta je pred dvorom
(velike stepenice obično), vi ste na vrhu, dole je trg, na trgu ispred
vas: narod. Koliko ih je, treba ih obuzdati. Šta je iza vas: otškrinuta
velika vrata da možete uteći ako treba, iza vrata Egist sa isukanim
mačem za ne daj bože… Pokušajte tjelesno, fizički da se uskladite
sa situacijom i okolnostima, a pokušajte sada i ono što ste
improvizovali govorno takođe da uskladite sa novim saznanjima i
iskustvima: u prvi mah makar da vas čuju i razumiju i najudaljeniji.
U drugom parčetu imate detaljan opis ubistva. Šta biste
radili kad biste se nekome hvalili kako ste nešto dobro obavili u
detalje opisujući to što ste radili? Pazite da vas to ne povuče u

ilustraciju!
Kažete u jednom momentu da vas je poprskala krv
ubijenog. Gdje je ta "kaplja rose purpurne", hoćete li je pokazati,
hoćete li je po sebi razmazati k'o Indijanac ratničku boju da uplašite
neprijatelja?
Hoćete li izvršiti fizički pritisak na narod prilazeći mu,
hoćete li u nekom momentu, za svaki slučaj, i malo ustuknuti?
Ispitajte sve te i još neke druge mogućnosti za fizičko
dejstvo (imate li šta u ruci, kako ste obučeni) ne pretendujući ni da
je to istina, ni da je konačno rješenje. Istražujte opušteno sa
povjerenjem u svoje organsko osjećanje istine i mjere, prepustite se
tom osjećanju kao što mu se inače u životu prepuštate. Uostalom, i
Klitemnestra improvizuje, nije ona prethodno više puta ubijala
Agamemnona, nije vježbala izlazak pred narod i obračun s njim.
U kakvoj je ona prednosti, šta ona zna i osjeća što vi ne
znate i ne osjećate? Odgovore na sva ona pitanja o kojima smo
govorili u vezi sa utvrđivanjem činjenica i analizom. Ona zna KO?
je i S KIM? je, zna ŠTA? i ZAŠTO? radi, GDJE?, KAD? i KAKO?
Otkrivanje činjenica, analiza i sad improvizacija pomažu vam da i
vi to sve shvatite i osjetite do najsitnijih detalja i da to istinito,
zanimljivo, dramski sukobljeno i produktivno – konkretno
realizujete na sceni.
Igra
Sada treba ono što ste otkrili, smislili i improvizovali

ocijeniti i napraviti izbor postupaka i radnji, govornih i fizičkih,
pomoću kojih namjeravate uvjeriti sebe i publiku da to
Klitemnestra preuzima vlast pošto se "osvetila mužu nevjernu" i
priredila mu "doček dostojan". Ako se ovo ne bude moglo
"pročitati" iz onog što radite na sceni, onda niste dobro glumili.
Zamolite prijatelja ili prijateljicu, tatu ili mamu, ili sve skupa, da
vas gledaju i kažu pošteno: šta oni razumiju iz vaše igre? To što ste
htjeli, ili nešto drugo, ili ništa! kako često u početku biva, ali neka
vas to ne demorališe. To znači da treba dalje raditi, bolje misliti,
više maštati, tačnije birati i na kraju cijelim sobom i u svoje ime

"držanje sve sa svojom maštom dovesti u sklad". To ne dolazi samo
po sebi, nego je rezultat dobre pripreme i mnogo vježbe. Ako sebi
želite dobro, zadatke pažljivo odaberite, dugo pripremajte i
vrijedno vježbajte – onda njihovo igranje neće biti nikakav problem
nego zadovoljstvo, što gluma za talentovanog i jeste.
PRIPREMA PJESAMA
Šta je pjesma? "Štropot koji nam godi iz bilo kakva
razloga", "niz riječi ili ljudskih glasova složenih u melodijsku
cjelinu", u literaturi "pjesnička tvorevina u stihovima", a na
prijemnom ispitu pjesma je materijal na kome se ili pomoću koga
se radi jedan od obaveznih zadataka. Zadatak se radi ne kao
pjevana, nego kao govorena pjesma. Zato se ponekad kaže i
recitacija, ili deklamacija (ovo je već jako star izraz, ali pitaće vas
neka baba ili neki deda: šta spremaš za deklamaciju, pa eto da
znate). Ne znači da taj materijal ne može biti i neka pjesma koja je,
što bi rekli, "uglazbljena", ima mnogo takvih pjesama Duška
Trifunovića, Bore Đorđevića, Arsena Dedića, a jedna je i ovdje
uvrštena – Modra rijeka, Maka Dizdara. Bila ili ne bila
"uglazbljena", pjesmu treba govoriti. Ako vas pitaju da li znate da
pjevate, tek onda možete i pjevati, možda tu istu pjesmu, ali ne
ranije, jer pjevanje samo po sebi nije obavezno.
Kako naći pjesmu? Kao i kad je monolog u pitanju, sa

ovom knjigom riješili ste, možda, problem pošto ovdje imate
stotinu pjesama različitog karaktera. Većina su tzv. ljubavne, jer
sam pretpostavio, a i iskustvo mi kazuje da je ljubav u vašim
godinama tema za koju se najprije vezujete i sa kojom se najlakše
poistovjećujete. Ima i drugih: rodoljubivih, socijalnih, misaonih,
opisnih, šaljivih, narodnih, dječijih, starih, modernih, dobro
poznatih i nepoznatih.
Ako vas ni jedna od ovdje uvrštenih pjesama ne
zadovoljava, potražite u kućnoj, školskoj, gradskoj, univerzitetskoj
ili nekoj drugoj biblioteci najprije neku antologiju, a onda i
pojedinačnu zbirku, tu ćete sigurno naći ono što tražite. Lično bih
se čak radovao da to učinite, jer prijemni ispiti postali bi jako
dosadni ako bismo od sad pa dovijeka morali da slušamo samo ovih
sto pjesama, ma kako dobre bile. Ima još mnogo, mnogo dobrih.
Kako odabrati pjesmu? Odabrite onu koju razumijete, koja

se na neki način vezuje za vaše iskustvo i mogli biste je kao svoj
tekst, poruku, molbu, naredbu, događaj ili doživljaj reći (uputiti)
drugome. Ne pogađajte ukus komisije, jer sve ovdje odabrane
pjesme su dobre i uglavnom se same po sebi dopadaju svima. Stvar
je u tome koliko će se pjesma vama svidjeti i u kojoj mjeri će vam
omogućiti da sebe drugome predstavite.
Neka pjesma ima lijep jezik i jednostavan stil, zatim jasan
i zanimljiv događaj. Čuvajte se tzv. hermetične poezije, to jest
takve koja je zaključana sa stotinu katanaca i koja je zbog toga
većini nerazumljiva. Nju je možda zgodno čitati u sebi i dešifrovati,
ali u scenskoj komunikaciji ona najčešće ne funkcioniše ni blizu
onom nivou koji ima kad se samo čita.
Kolika treba da je pjesma? Ni duga, ni kratka – između

soneta koji ima četrnaest stihova i neke duže poetske forme
(balade, romanse, poeme) ako ne prelazi dvije-tri kucane strane, što
opet zavisi od vrste stiha. Ako vam je baš stalo, uradite i cio "Oblak
u pantalonama", ali nećete stići da ga kažete. Prekinuće vas čim
steknu dovoljan utisak o tom zadatku. Ili, suprotno, pripremite neku
kraću pjesmu: epigram, epitaf, rubaiju, tanku, koja ima trideset i
jedan slog, ili još kraću, hoku sa samo sedamnaest slogova. Pitaće
vas obavezno znate li još nešto.
Kako raditi na pjesmi? U govorenju poezije ima mnogo

zamki i problema koje talentovani spontano rješavaju. Talenat je,
između ostalog, i sposobnost da se u određenoj oblasti uspješno uči
i nauči sve ono što je neophodno. Svoj talenat potvrdićete i time što
ćete brzo i tačno prihvatiti i sprovesti ovih nekoliko uputa.
1) Budite ozbiljni, pažljivi i temeljiti u izboru. Ako
napravite dobar izbor, veliki dio posla već ste uradili.
2) Potrudite se da razumijete pjesmu. Iz ugla glume to
znači:
a) o čemu se u pjesmi radi (hvali se konj da bi se prodao,
moli se za oproštaj zbog neispunjenog obećanja, nudi se zamjena -
staro za novo itd. itd.)
b) ko to kome radi (Ciganin kupcu, mladić djevojci, diler

mušteriji itd. itd.)
c) gdje (na pijaci, na plaži, u kancelariji); kad (pred
zatvaranje, pošto je nagovješten raskid, pred poskupljenje); kako
(lukavo, očajnički, poslovno).
Ako ste dobro razumjeli pjesmu i precizno, logično i
zanimljivo odgovorili na pitanja, vi ste dešifrovali i u pjesmi
ustanovili dramsku situaciju i okolnosti.
3) Pjesmu sebi prepišite iz knjige na poseban papir koji
ćete moći nositi sa sobom u džepu, u tašni… Prepišite tačno, a da
biste izbjegli neke zamke koje vrebaju iz grafičkog oblika
zapisivanja pjesama, tekst raspišite, dakle: neka vaša pjesma više
ne bude u stihovanoj formi nego u proznoj, ne stih ispod stiha nego
stih do stiha, koliko god može da stane u jedan red, a kad više ne
može – pređite u drugi. Ovdje ćemo to učiniti sa pjesmom Branka
Radičevića Vragolije. Originalno i štamparski uobičajeno pjesma je
ovako zapisana:
Momak ide vragolan,
Po gori se širi,
Lep je ka'no lepi dan,
Što kroz goru viri. Itd. itd.
Nakon postupka koji predlažem, a mi uvijek tako radimo u
školi i kasnije u poslu, tekst pjesme izgledaće ovako:
Momak ide vragolan, po gori se širi. Lep je ka'no lepi dan
što kroz goru viri. A sa gore, kraj potoka, stazica se dala. Jedna
moma milooka tu je rublje prala.
Al' kad smotri vragolana, povikala seka: "Oj stazice, oj
tanana, dones' ga meneka!" Viknu moma, pa ti brže za žbun jedan
zađe, a momak se čisto trže i čudo ga snađe. "Jao mene, i dosada
šetah ja po gore, ali ne čuh još nikada da slavuji zbore".
Tako reče momak tuna, pa s' mlađan zahuja, da on vidi iza
žbuna tog čudnog slavuja! Al' i moma iz zasede poskočila oma':
"Beži, sele, eto bede, beži majci doma!"
Beži moma, mahnu rublje… Beži l' domu svome? Sve u
goru beži dublje, a momak za njome. Beži moma - do kolena none
joj se bele. Bele none do kolena momka su zanele. "Ta da imaš
krilo lako da prneš oblaku, ne bi mene čedo jako utekla junaku!"

Pa se mlađan za njom stisnu.
Dohvati je sade. "Jao mene!" ona vrisnu, pa pod lipu
pade. O da čudna valjuškanja po zelenoj travi! O da čudna
ljuljuškanja da t' podiđu mravi!
Laki vetrić osme'nu se, listak liska dirnu. Beli danak
pokrenu se, pa kroz lipu virnu. Lipa brsne grane širi, šapće danu
sjajnu: "Viri, dane sjajni, viri. Ali čuvaj tajnu!"
4) Sada događaj u pjesmi podijelite u faze, kako je
izdvajanjem u pasuse već učinjeno u našem primjeru. Imenujte te
faze da bi vama (a kasnije i nama koji ćemo vas slušati) priča bila
jasnija. U našim Vragolijama, te faze su: I – bilo dvoje (uvod); II –
pa se ugledali (viđenje); III – on prišao, ona pobjegla (susret); IV –
on je juri, ona bježi (jurnjava); V – dohvate se (valjuškanje); VI –
priroda (komentariše, učestvuje, pomaže, zatvara krug).
5) Utvrdite rečenice, tj. cjelinu pojedinačnih misli u
svakom odlomku. Sada možete ponovo prepisati tekst, sa novom
interpunkcijom koja će prije svega izdvajati i poštovati cjeline koje
upravo utvrđujemo. Prvi odlomak može sada napisan izgledati
ovako:
Momak ide vragolan. Po gori se širi. Lep je ka'no lepi dan
što kroz goru viri. - A sa gore (kraj potoka) stazica se dala. Jedna
moma milooka tu je rublje prala.
Ustanovili smo dvije grupe rečenica: prva u kojoj su sve
koje se tiču momka (tri) i druga – one koje se tiču djevojke (dvije).
Od interpunkcijskih znakova zadržali smo samo dva: tačku koja
označava kraj rečenice i zagradu kojom smo izdvojili riječi
umetnute u osnovnu misao. Ko bude studirao glumu vidjeće da nam
drugi znaci interpunkcije možda nisu ni potrebni.
6) Sada prvi put pokušajte da glasno izgovorite tekst,
strpljivo, rečenicu po rečenicu. Ne trudite se oko tzv. interpretacije.
Naprotiv, pokušajte samo jednostavno, ravno, "bijelo", izgovoriti
cjelinu rečenice, od velikog početnog slova do tačke, kao da
izgovarate jednu jedinu riječ, ovako: Momakidevragolan, ili
Jednamomamilookatujerubljeprala.
7) Potom, vidite sliku momka vragolana koji ide lijepim
predjelom, vidite lijepu djevojku koja pere rublje. Pustite svome
tijelu i govornom aparatu da nam spontano, jednostavno i živopisno

prenesu te slike. Govorite tako da uposlite ne naš slušni aparat nego
našu sposobnost da u "umnom oku" vidimo sliku koju nam vi
prenosite iz svog "umnog oka". Ne udešavajte svoj govorni izraz,
samo diskretno i uporno nastojte da ga sve tačnije i tačnije dovodite
u vezu sa slikom koju nam predočavate.
8) Sada povežite rečenice u događaj (pasus), događaje u
priču.
9) Kao što vidite, predloženi rad na pjesmi i scenska
realizacija pjesme nastoje iz sve snage da se suprotstave
uobičajenom postupku na koji su mnogi navikli u osnovnoj i
srednjoj školi. Govorenje pjesme kao zadatka na prijemnom ispitu
nije deklamovanje, recitovanje, scenska interpretacija poezije…
Ništa slično. To je, kao i monolog, scenska akcija u kojoj vi morate
dokazati da imate potencijale za dramskog glumca, majstora za
otkrivanje i realizaciju radnje, u svoje ime i cijelim tijelom.
10) "Neka vas uči vaše rođeno osjećanje mjere…"
Glas i govor u pjesmi. Dok govorite pjesmu, komisija će

posebnu pažnju moći da obrati na vašu produkciju glasa, kao i
osjećanje za jezik i govor, akcentuaciju, artikulaciju i melodiju.
"Gorom jezde Pavlovi svatovi. I pred njima mladoženja Pavle. Do
djevojke konja dogonio…" Dok izgovorite ova tri stiha, vjerovali ili
ne, dali ste mogućnost komisiji da provjeri gotovo sve što se tiče
akcenatske slike vašeg govora jer ste morali razlikovati sva četiri
naša akcenta, prezentsku, genitivnu, instrumentalnu i obličku
dužinu, prenošenje na proklitiku, formiranje akcenta na
unutrašnjem slogu… Kakva vam je artikulacija – lijena ili čvrsta.
Kako stojite sa frikativima, ima li tepanja i šuškanja (s, z, ž). Kako
izgovarate često problematične "r", "l", "j"… Zatim, vidi se: imate
li svoj glasovni centar (prije svega intonativni, gušite li se u
dubokim tonovima ili pištite plitko i visoko), bojite li glas; osjećate
li misaonu cjelinu i zaokružujete li je melodijski, kako te cjeline
dovodite u međusobnu vezu… itd. itd.
Boro Stjepanović, AUDICIJA, Izbor 81
IZBOR
82 Boro Stjepanović, AUDICIJA, Izbor
MONOLOZI
O ovom izboru monologa. U svijetu postoje razni izbori: za

žene, za muškarce; za mlade, za stare; iz klasičnih komada, iz
modernih komada; iz komedija, iz tragedija itd. Pošto je ovo prvi
izbor na našem jeziku, pokušao sam da zadovoljim sve uslove, a
zadovoljiti sve može značiti – ne zadovoljiti ni jedan. Od mogućih
razlikovanja zadržana je i istaknuta ipak ona najčešća, podjela na
muške i ženske. Ta podjela, naravno, nije stroga i obavezujuća.
Možete vi, ako ste muško, raditi i ženski monolog, ili obrnuto, ali
kao i za sve u životu, moraćete dati razlog. U principu, može
postojati pozorište u kome žene igraju sve uloge, kao što je
postojalo ono (Šekspirovo, npr.) u kome su muškarci igrali sve
uloge. Danas je to malo neobično, jer kad već postoji dobra
glumica, zašto biste vi, muškarac, igrali, npr. Aglaju ili Danicu?
Neke monologe moguće je da rade i muškarci i žene jer problem u
njima nije specifično ni muški ni ženski. Takav je slučaj, na
primjer, sa monologom Kneza Miškina o smrtnoj kazni. Ako neka
djevojka želi da radi baš to, onda neka izvrši male izmjene: "Ja sam
u Francuskoj vidjela…" itd.
Svi redoslijedi u knjizi izvedeni su po abecedi, jedino
ovdje, zbog prednost koja je data damama, "Ž" ide ispred "M". I
monolozi i pjesme poredani su prema abecednom redu na osnovu
prezimena autora, međutim na kraju knjige možete naći i spiskove
na osnovu imena likova, naslova dramskih djela ili naslova
pjesama. Tako, ako znate samo naslov pjesme, naslov djela ili ime
lika, da ne biste gubili vrijeme tražeći po sadržaju, skoknite na kraj
i ono što vam treba brzo ćete naći u nekom od spiskova.
ŽENSKI
Igor Bojović, Ženidba kralja Vukašina, VIDOSAVA
Kad me niko neće, neće ni u šali – nek' nad glavom mojom sad se
sklope vali! Kad nijesam ono što sam htjela biti - jezera će vali
moje tijelo skriti!
Gle, jagorčevina kroz snijeg ponikla. Miris njen nek bude zadnji
miris ovog svijeta što osjetiću ja.
Pa jope' za ponečim žalim ja: za maglama što k'o kudelja vune
obvijaju vrhove Pirlitora i dvore silnika Momčila. Za čajevima s
Durmitora. Izvor vodom s vrha Sinjaj'vine... I jope' bi rada bila
viđet srnu što pr'o Jezera sa lanetom trči... Jer tamo đe idem ja - ne
mirišu trave. Ne čuje se zrikavac, nit' šumske tice poj. Al' ni tijelo
ne trpi bol. I duša nađe mir. More biti to je ljepota. I to nagrada je
za grdan život moj.
O pamtite brda (vi sure planine!) da vrhovima vašim čajeve je brala
i rane vidala jedna luda što nadala se da će sudbini umaći. I ljepotu
silnu u sred šume naći. Što htjela je kraljica da bude. Sa gorde
visine da gleda na ljude. Da svi što na zemlji žive samo njoj se
dive. Da je smotre k'o malo vode na dlanu. Da od zanosa silnog ne
vide joj manu. Da klanjaju se pred njom. Da skute joj ljube. A
'mjesto toga život pokaza joj zube! Pamtite Manit’ Vidosavu što
sudba se sa njom poigra žestoko. Što nagrdi joj lice, a ostavi oko da
svoj usud gleda! Zagrmi sad grome! Podigni oluju! Nek' nebesa
vapaj umiruće čuju! Diži silne vale! Bljesni munjo ljuta! Nek' me
k'o od šale sad voda proguta!
A.P. Čehov, Galeb, NINA
Hajde da sednemo i da razgovaramo. Ovde je lepo, toplo, intimno...

Čujete li vetar? Kod Turgenjeva ima jedno mesto: "Blago onome
ko u takvu noć sedi u kući, ko ima svoj topli kutak." Ja sam...
galeb... Ne, to nije ono. (Trlja čelo.) Šta sam počela?... Da...
Turgenjev... "I neka pomogne bog svima beskućnicima i

lutalicama..." Ništa... (Jeca.) Ništa, tako mi je lakše... Već dve
godine nisam plakala. Sinoć kasno otišla sam u park da pogledam
da li je još čitava naša pozornica... A ona još stoji. Zaplakala sam
prvi put posle dve godine i bilo mi je lakše, duša mi se malo
razvedrila. Vidite, više ne plačem. Dakle, postali ste književnik...
Vi ste književnik, a ja glumica... Oboje smo upali u vrtlog... Živela
sam srećno, kao dete... čim se probudim ujutru, pevam; volela sam
vas, sanjala o slavi, a sada? Sutra ujutru moram da putujem za
Jelec, u trećoj klasi... sa seljacima, a u Jelecu će me obrazovani
trgovci saletati komplimentima. Život je grub! Potpisala sam
angažman za celu zimu. Vreme je već da putujem. Moja kola stoje
kod kapijice. Nemojte me ispraćati, idem sama... Zašto ste rekli da
ste ljubili zemlju po kojoj sam ja gazila? Mene bi trebalo ubiti.
Srašno sam umorna! Kad bih se mogla odmoriti… odmoriti! Ja sam
galeb… Ne, to nije ono. Ja sam glumica! Pa da! (Pritrčava vratima
s leve strane i gleda kroz ključaonicu.) I on je tu… On nije verovao
u moje sposobnosti, samo se smejao mojim snovima i, malo-
pomalo, i ja sam prestala da verujem i klonula duhom… Tu su još
bile ljubavne brige, ljubomora i uvek… strah za dete… Postala sam
sitna, beznačajna duša, igrala sam mehanički… Nisam umela da
stojim na pozornici, nisam vladala svojim glasom. Vi ne razumete
to stanje… kad čovek oseća da odvratno igra. Ja sam galeb. Ne, to
nije ono… Sećate li se kako ste jednom prilikom ubili galeba?
Slučajno je naišao jedan čovek, video, i prosto iz dosade
upropastio... Siže za malu priču... Ne, to nije ono... (Trlja čelo.) Šta
sam ono htela?... Ja govorim o pozorištu... Sad je drukčije... Sad
sam prava glumica, igram s uživanjem, sa zanosom, opijam se na
pozornici i osećam da sam divna. A sada, dok živim ovde, ja stalno
pešačim, idem i razmišljam, mislim i osećam kako rastu moje
duševne snage... I sada znam, razumem, Kostja, da u našem poslu...
bilo da igramo na pozornici ili pišemo... nije glavno slava, sjaj, sve
ono o čemu sam sanjala; glavno je da čovek ume podnositi patnju.
Da ume nositi svoj krst i verovati. Ja verujem, i nije mi tako teško;
kad mislim o svom pozivu, ja se ne bojim života. Pst... Idem ja.
Zbogom. Kad postanem velika glumica, dođite da me vidite.
Obećavate li? Kad vidite Trigorina, ne govorite mu ništa... Ja ga
volim. Volim ga čak više nego ranije... Siže za malu priču... Volim,
volim strasno, volim kao očajnik. Kostja! Sećate li se? Kako je
vedar, topao, radostan, čist bio život, kakva su bila osećanja...
osećanja koja liče na nežno, suptilno cveće... Sećate li se?...
A.P. Čehov, Ivanov, ANA PETROVNA
Cveće se obnavlja svakog proleća, a radost... ne. Ko li je to rekao?

Daj bože da se setim... (Osluškuje.) Opet buljina krešti! Ja, doktore,
počinjem da mislim da mi je sudbina mnogo zakinula. Ima mnogo
ljudi koji su, možda, i gori od mene, ali su srećni i ništa ne plaćaju
za svoju sreću. A ja sam za sve plaćala, apsolutno za sve!... I te
kako skupo! Zašto da mi se uzima tako velika kamata?... Dragi
moj, svi se vi obazrivo ophodite sa mnom, ustručavate se, bojite se
da mi kažete istinu i mislite da ja ne znam od čega bolujem. Vrlo
dobro znam. Uostalom, dosadno je o tome govoriti… Izvinite,
molim vas! Umete li da pričate smešne anegdote? Nikolaj ume. Ja
počinjem takođe da se čudim nepravičnosti ljudi: zašto na ljubav ne
odgovaraju ljubavlju i za istinu plaćaju lažju? Recite, dokle će me
roditelji mrzeti? Oni žive nekih pedeset vrsta odavde, a ja i danju i
noću, čak i u snu, osećam njihovu mržnju. A kako da shvatim
Nikolajevu melanholiju? On kaže da me ne voli samo uveče, kada
ga obuzme čama. Ja to razumem i dopuštam, ali zamislite ako me
on uopšte prestane voleti! Naravno, to je nemoguće, ali recimo?
Ne, ne, o tome ne treba ni misliti... Kako su mi strašne misli!... Vi,
doktore, nemate porodicu i mnogo štošta ne razumete... Vi kažete
da je Nikolaj i ovo i ono. Otkud ga vi poznajete? Zar se za pola
godine može upoznati čovek? To je, doktore, divan čovek, i ja
žalim što ga niste poznavali pre dve-tri godine. On je sad
mrzovoljan, ćuti, ništa ne radi, ali pre... Kako je bio divan!...
Zavolela sam ga na prvi pogled. (Smeje se.) Samo što sam ga
pogledala, a mišolovka... tap! Rekao mi je: "Pođimo..." Ja sam
presekla sve veze, kao što se, znate, makazama odseca trulo lišće, i
pošla... Sad je sve drukčije… Sad on odlazi kod Lebedevih da se
zabavlja s drugim ženama, a ja… sedim i slušam kako krešti
buljina.
A.P. Čehov, Ivanov, SAŠA
Muškarci mnogo štošta ne razumeju. Svakoj devojci će se pre

dopasti neki nesrećnik negoli srećan čovek, zato što svaku devojku
privlači aktivna ljubav... Razumeš? Aktivna. Muškarci su zauzeti
poslom i zato je kod njih ljubav na poslednjem mestu. Malo
porazgovarati sa ženom, prošetati se s njom u parku, prijatno
provesti s njom vreme, isplakati se na njenom grobu... eto, to je
sve. A za nas je ljubav... sam život. Ja te volim, to znači da ja
sanjam kako ću te izlečiti od melanholije, kako ću poći s tobom na
kraj sveta... Ti uzbrdo, i ja uzbrdo, ti u jamu, i ja u jamu. Za mene
bi, na primer, bila velika sreća da cele noći prepisujem tvoja akta,
ili da cele noći pazim da te niko ne probudi ili da idem s tobom
peške jedno sto vrsta. Sećam se, pre tri godine, kad si jednom za
vreme vršidbe svratio kod nas sav prašnjav, preplanuo od sunca,
umoran i zatražio vode. Ja sam ti donela čašu vode, a ti si već bio
legao na divan i zaspao kao zaklan. Spavao si tako kod nas
dvanaest sati, a ja sam celo vreme stajala iza vrata i pazila da neko
ne uđe. I tako mi je bilo lepo! Ukoliko je više truda, utoliko je
ljubav lepša, upravo, razumeš, utoliko se ona jače oseća. (…) Da,
vreme je da odem. Zbogom! Bojim se da tvoj pošteni doktor iz
osećanja dužnosti ne referiše Ani Petrovnoj da sam ja ovde. Čuj
me: idi odmah ženi i sedi, sedi, sedi pored nje... Ako bude trebalo
godinu dana da sediš... sedi godinu dana. Deset godina... sedi deset
godina. Vrši svoju dužnost. I tuguj, i moli je da ti oprosti i plači...
sve to tako treba. A što je glavno, nemoj zaboraviti na posao. (…)
A sad, neka te bog čuva! Na mene ne moraš uopšte misliti! Ako mi
kroz nedelju-dve napišeš dva-tri reda, ja ću ti i za to reći hvala. A ja
ću tebi pisati...
A.P. Čehov, Tri sestre, IRINA
Ja ne mogu, ne mogu više to da podnosim!... Ne mogu, ne mogu...

Izbacite me, izbacite me, ja više ne mogu... Kuda? Kuda sve ode?
Gde je? O, bože moj, bože moj! Ja sam sve zaboravila, zaboravila...
sve mi se pomešalo u glavi... Ne sećam se kako se italijanski kaže
prozor ili, eto, tavanica... Sve zaboravljam, svakim danom
zaboravljam, a život prolazi i nikad se neće vratiti, nikad, nikad se
mi nećemo preseliti u Moskvu... Vidim da nećemo... (Uzdržavajući
se) O, kako sam nesrećna... Ne mogu da radim, neću da radim...
Dosta, dosta! Bila sam telegrafistkinja, sad radim u gradskoj opštini
i mrzim i prezirem sve što god mi dadu da radim... Ja sam u
dvadeset četvrtoj godini, radim već odavno, mozak mi se sasušio,
smršala sam, poružnela, ostarela, i ništa, ništa, nikakve satisfakcije,
a vreme prolazi i sve ti se čini da se udaljavaš od lepog, pravog
života, udaljavaš se sve više i više, ideš u nekakvu provaliju.
Očajna sam; kako sam živa, kako se još nisam ubila... ne
razumem... Ja ne plačem, ne plačem... Dosta... Eto, više ne
plačem... Dosta... Dosta! (Tiho plače). Ja sam se stalno nadala: kad
se preselimo u Moskvu, srešću tamo svog pravog, sanjala sam o
njemu; volela sam ga... A pokazalo se da su sve to gluposti... Doći
će vreme kad će svi saznati čemu sve to, čemu patnje, neće biti
nikakvih tajni, a donde treba živeti… treba raditi, samo raditi! Sutra
ću otputovati sama, učiću decu u školi i sav svoj život daću onima
kojima je on, možda, potreban. Sada je jesen, uskoro će doći zima,
zavejaće nas sneg, a ja ću raditi, raditi…
A.P. Čehov, Ujka Vanja, SONJA
(Vraća se, stavlja sveću na sto): Otišao je... Šta da se radi, treba
živeti! Ujka Vanja, mi ćemo živeti. Proživećemo dug, dug niz dana,
dugih večeri; strpljivo ćemo snositi iskušenja koja nam sudbina
pošalje; radićemo za druge i sad i u starosti, neumorno, a kad nam
dođe naš sudnji čas, pokorno ćemo umreti i tamo, na onom svetu,
reći ćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo teško i bog
će se sažaliti na nas; onda ćemo, ujko, mili ujko, videti drugi
život... svetao, divan, lep, radovaćemo se i na sve naše sadašnje
patnje pogledaćemo ganuto, s osmehom... i odmorićemo se. Ja
verujem, ujko, verujem vatreno, strasno... (Klekne pred njim.)
Odmorićemo se! Odmorićemo se! Čućemo anđele, videćemo nebo
u dragom kamenju, videćemo kako se sve zemaljsko zlo, sve naše

patnje utapaju u milosrđe koje ispunjava ceo svet... i naš život će
postati tih, nežan, sladak, kao milovanje. Ja verujem, verujem...
Jadni, jadni ujka Vanja, ti plačeš (Kroz suze.) Ti u svom životu nisi
znao za radosti. Ali strpi se, ujka Vanja, strpi se... Odmorićemo
se... Odmorićemo se! Odmorićemo se!
Bogdan Čiplić, Traktat o sluškinjama, ZITA

Prema zapisu prof. dr Branivoja Đorđevića u knjizi "Srpskohrvatski
pozorišni jezik"
Bila je tako jedared u Šušanj naša jedan bogato Mađar. Nedi Janoš
se zvala. Tamo sad nema bogato čovek. Tako bogato i Mađar. Pa to
retkost velika i u našu Bečej. I taj Nedi Janoš rešila da ženi sin
njegova. Pa ondak pođe stara Janoš od kuća do kuća sa njegova sin
da traži devojka za njegov sin. Snaja za Nedi Janoš. Hat išla oni
tako. Išla. Kad al tamo jedan šušanjski devojka jušti krumpli. Ali
tako debelo jušti da ko prst debeli juski otpadau. Hat to bio neki
mladi devojka. Mlad i lud. Ona mislio kad ima mladost ondak ima
sve. Oni ondak idedu u jedan drugi kuća. Kad tamo a ono jedno
postarije devojka. Tako moja godine. Vidiš kako taj zna mnogo
devojka od život. Jedan ozbijan devojka. I on jušti krumpli. Ali
tako tanko jušti. Tako tanko jušti da kroz juski možeš glediš ko
kroz flis-papiru. No i taj šušanjski devojka uda se za bogato čovek.
On čeko. Taj devojka. Čeko. Ali dočeko. I ja ću taj sreća da
dočekam. I ja. Evo vidite. Tanko juštim krumpli. Gotovo stružim a
ne juštim. Hat to jeste da krumpli nije moj. Već srpska učitelj.
Moja gazda. Ali jedan dobar sluškinja ne gledi šta nije njen onaj što
njegov gazda. Jer jednoga dana a ono hop. Pa sluškinja posto
gospoja. Eno kako u Beč. Ni carev žena Zita nije ni mislio da će
jednoga dana bude krajica. Pa kad sudbina hteo ono sve natraške. A
ja imam isto ime ko naš carica. Zita moj ime. I naš carica Zita. A
da to istina vi ste slušali onaj pripovetka o Nedi Janoš. A niko od
bečejski sluškinji i devojki iz Šušanj ne zna tanje da jušti krumpli
od Zita. Ne carica već sluškinja. I zato samo šporovati. Šporovati.
Šporovati. I tanko jušti krumpli. A to što ja imam neki sedi dlak u
kosa. Hat to šemi ništa. Važno je pametu. I šporovati. Šporovati.

Šporovati.
F.M. Dostojevski, Bijele noći, NASTJENJKA
Ne plačite! Neću da plačete! Ja ću vam, sada nešto reći... Kad me je

on već ostavio, kad me je zaboravio, mada ja još volim njega (neću
da vas varam)... ali, slušajte... Ako bi ja, na primer, vas volela, to
jest ako bih... Oh, prijatelju, prijatelju moj! O bože! Kako sam bila
tako glupa, ali... Eto, rešila sam se, sve ću reći... Stanite, saslušajte
me: umete li vi čekati? Ja, njega volim: ali to će proći, to mora
proći, to ne može da ne prođe; već prolazi, ja osećam... Šta znam,
možda će se još danas svršiti, jer ga mrzim, jer me je ismejao, dok
ste vi, međutim, plakali ovde zajedno sa mnom, i vi me ne biste
odbili kao on, zato što vi volite, a on me nije voleo zato što, najzad,
i ja vas volim... Da, volim! Volim kao što vi mene volite. Pa ja sam
vam to još i ranije rekla, čuli ste – zato vas volim što ste bolji od
njega, zato što ste plemenitiji od njega, zato, zato što on...
Pričekajte, pričekajte; evo suze će sad prestati! Ja želim da vam
kažem... nemojte misliti da ove suze – to je onako, od slabosti.
Pričekajte dok prođe… Evo šta je… Nemojte misliti da sam tako
nestalna i vetrenjasta, ne mislite da mogu tako lako i brzo
zaboraviti i izneveriti... Ja sam ga čitavu godinu volela, i bogom se
kunem da mu nikad, nikad, čak ni u mislima nisam bila neverna.
On je to prezreo. On se podsmehnuo nada mnom – bog s njim! Ali
on je ranio i uvredio moje srce. Ja – ja njega ne volim, zato što
mogu voleti samo ono što je velikodušno, što me razume, što je
plemenito. Zato što sam sama takva, a on je nedostojan mene – i
bog s njim! I bolje što je uradio ovako nego da sam se posle
prevarila, i poznala ga ko je... Dakle, svršeno je! Ali šta znam,
dobri druže moj… Šta znam, možda je i sva ljubav moja bila varka
osećanja, uobrazilje. Možda i moram voleti drugoga, a ne njega, ne
takvog čoveka, nego drugoga, koji će me požaliti i, i... Ali
ostavimo, ostavimo to. Ja sam vam samo htela reći... ja sam vam
htela reći da, bez obzira na to što ga volim, ako ćete vi... ako
osećate da je vaša ljubav toliko velika da može, najzad, istisnuti iz
mog srca pređašnju... ako se budete hteli sažaliti nada mnom, ako
ne budete hteli da me ostavite samu u mojoj sudbini, bez utehe, bez
nade, ako budete hteli da me volite uvek kao što me sad volite, ja
vam se kunem da će zahvalnost... da će ljubav moja biti, najzad,
dostojna vaše ljubavi... Da li ćete sada uzeti moju ruku? Dosta je,
dosta! Sada je sasvim dosta! Sve je već rečeno! Je l' tako? I sad, i vi
ste srećni, i ja sam srećna. I ni reči više o tome.
F.M. Dostojevski, Idiot, AGLAJA
Ne upadajte mi, molim vas, više u reč... Nego, evo u čemu je stvar,
kneže, zašto sam vas zvala: hoću da vam predložim da budete moj
prijatelj. Što ste se tako odjednom zagledali u mene? Vi možda
nećete primiti moj predlog… Vi mene možda smatrate za malu i
glupavu, kao što me svi moji kod kuće smatraju? Ne smatrate? Vrlo
pametno od vas... Čujte, dakle. Dugo sam čekala da vam sve ovo
ispričam. Ja vas smatram za najpoštenijeg i najiskrenijeg čoveka,
od svih poštenijeg i iskrenijeg i kad ko kaže da je vaš um... to jest
da ste vi neki put umobolni, to je netačno... ja sam tako zaključila, i
prepirala sam se, jer mada je vaš um stvarno bolestan (vi se,
naravno, nećete zbog toga na mene ljutiti, ja tu s višega gledišta
govorim), onaj glavni um u vas bolji je no u njih svih, čak takav
kakav oni ne sanjaju. Jer postoje dva uma: glavni i ne glavni. Je li
tako? Znala sam da ćete razumeti. Ali čujte sad najglavnije: ja sam
dugo mislila, pa sam najzad baš vas izabrala. Neću da mi se kod
kuće smeju. Neću da me smatraju za malu i glupavu. Neću da me
zadirkuju... Ja sam sve odmah prozrela, pa sam črvsto odbila
Jevgenija Pavloviča, jer neću da me neprestano udaju! Ja hoću... ja
hoću... no, hoću da bežim iz naše kuće, a vas sam izabrala da mi u
tome pomognete. Neću, neću da me tamo stalno primoravaju da
crvenim. S vama hoću o svemu, o svemu da govorim, pa čak i o
najglavnijem, kad zaželim. Od svoje strane, i vi ne treba ništa da
krijete od mene. Hoću da makar sa jednim čovekom govorim o
svemu kao sa samom sobom... Hoću da budem smela i ničega da se
ne bojim. Neću da me vuku po njihovim balovima, hoću da budem
društvu od koristi. Već sam odavno htela da ih ostavim. Evo sam
već dvadeset godina kod njih kao okovana i neprestano me udaju.

Još kad sam bila od četrnaest godina htela sam da bežim, mada sam
tada bila još ludo dete. Sad sam već sve smislila i vas sam čekala
da se raspitam kako je u inostranstvu. Još nijednu gotsku katedralu
nisam videla, hoću da vidim Rim, hoću da razgledam sve naučne
ustanove, hoću u Parizu da studiram. Ja sam se celu ovu godinu
spremala i učila, i vrlo sam mnogo knjiga pročitala. Sve sam
zabranjene knjige pročitala. Ja sa sestrama neću da se svađam, ali
sam i materi i ocu već odavno rekla da hoću iz temelja da izmenim
svoj socijalni položaj. Naumila sam da se posvetim vaspitavanju i
računala sam na vas jer ste rekli da volite decu. Možemo se zajedno
baviti vaspitanjem, ako ne sad odmah, ono u budućnosti. Mi ćemo
zajednički biti korisni. Neću više da sam generalska kći...
F.M. Dostojevski, Idiot, NASTASJA FILIPOVNA
Rasplet je neočekivan... Ja... ja nisam to očekivala... A što vi,

gospodo, tako stojite, molim vas, sednite, čestitajte mi kneza! Neko
je, možda, želeo šampanjca. Ferdiščenko, idite, recite im tamo.
Kaća, Paša – hodite ovamo, ja se udajem, jeste li čule? Pa još za
kneza, on ima milion i po, on je knez Miškin i mene prosi. De,
dođite ovamo kod mene, kneže, a evo nam i vina nose. Pa čestitajte
mi, gospodo! Živeli! Generale! Sad sam i ja kneginja, jeste li čuli, i
knez neće dati nikome da me vređa! Atanasije Ivanoviču, što mi i
vi ne čestitate? Ja sad mogu u svakom društvu da sednem do vaše
žene. A šta velite, je li zgodno imati ovakvog muža? Milion i po,
pa još knez, pa još i idiot uz to, kažu. Pa kud ćete lepše. Tek sad će
da počne pravi život! Zakasnio si Rogožine! Kupi taj svežanj sa
stola. Ja se, eto, za kneza udajem, pa sam bogatija od tebe! Hvala
vam, kneže. Sa mnom tako dosad niko nije govorio, mene su
neprestano prodavali i kupovali, a za ženu niko od čestitih ljudi još
me nije prosio. Jeste čuli, Atanasije Ivanoviču? Šta velite vi na sve
ovo što knez reče? Rogožine, ne žuri sa odlaskom. Nego, nećeš ti
otići, vidim ja. Možda ću ja ipak s tobom poći. A kud si hteo da me
vodiš? U Jekaterinhof?
A jeste li vi svi zbilja poverovali? Zar ovo dete da upropastim? Ja

sam bestidnica! Ja sam bila naložnica Tockoga... Kneže! Ti sad
treba Aglaju Jepančinu da uzmeš, ne Nastasju Filipovnu. Ti se ne
bojiš, ali bih se bojala ja što sam te upropastila, kao i to da ćeš mi
posle prebacivati. A što ti veliš da još ja tebi čast činim, to Tocki
najbolje zna. Gle generala kako je zinuo pa me gleda... Ja sam
možda gorda, kneže, iako sam bestidnica! Ti si mene maločas
nazivao savršenstvom: krasno mi je to savršenstvo koje samo iz
pustog hvalisanja da je zgazilo milion i kneževsku titulu srlja u
ponor. No, kakva bih ti ja žena bila kad sam, eto, takva... A sad
hoću da terevenčim, jer sam ulična!
Eshil, Agamemnon, KLITEMNESTRA
Sad mnogu reč što pre je rekoh podesno poreći moram. Al' se neću
stideti. Ko hoće dušmaninu (mužu nevernu) da osveti se, kako
može drukčije no mrežu tako dići da ne iskoči? Na ovaj boj već
odavno sam mislila. Pobedih, najzad, posle dugih godina. Tu stojim
gde ga zgodih. Sve je svršeno. Izvrših to, i neću da vam poričem.
Golemo tkanje (kobno ruho bogato) k'o ribar mrežu bacih brzo na
njega. Ne beše mu ni bežanja ni odbrane. Dva udarca mu dadoh.
Dvaput kriknu on i uda opruži. I kad se sruši već, još treći dodadoh
(k'o svetu miloštu pod zemljom Divu, spasitelju pokojnih). U ropcu
tako pade. Dušu ispusti. Iz ljute rane šiknu tople krvi mlaz, i orosi
me kaplja rose purpurne.
I ja se radovah k'o zrno klijalo što nebeskom se blagoslovu raduje!
Pa kad je tako (časni starci argivski) sad u klik, svidi l' vam se. Ja
se radujem! A liči li nad mrtvim žrtvu livati, nad ovim s pravom (s
mnogim pravom) liči to. On za me pehar nali kletim jadima. Al'
kad se kući vrati - sam ga iskapi!
Vi plašite me kao ženu glupavu. A ja vam kažem srca neustrašiva

(ta sve vi znate) hval'te ili korite. Svejedno mi je. Agamemnon leži
tu! Moj muž! On pogibe od ove desnice. Od vešte osvetnice ove!
Tako je!
Sad iz grada me goniš. Bacaš na mene i mržnju građansku i kletvu

narodnu. A onda na čoveka tog ne ustade. K'o da je reč o klanju
jednog jagnjeta iz stada bogatog ovaca runastih, on ćerku svoju
žrtvova (najmiliji moj porod) da bi tračke stišo vetrove. Zar nije
trebalo da njega proteraš da greh se kazni? Ali znadeš delu mom
strog sudija da budeš.
Nego sad me čuj: ti pretiš, a ja milo vraćam za drago. Pokoriću se
kad me rukom savladaš. A dadu l' bozi nadmoć meni, vi ćete (pa
bilo dockan) opametiti se još.
Euripid, Ifigenija u Aulidi, IFIGENIJA
Majko draga, čuj mi riječ. Vidim da se zalud ljutiš i na muža

bjesniš svog. Uzaludnom mukom želiš postić nemoguću stvar. Radi
spremnosti i volje Ahileju svaka čast, ali i ti moraš čuvat pred tom
vojskom ugled svoj. Nego poslušaj me sad što u srcu smislih svom:
umrijeti odlučih mlada, ali slavnu želim smrt, čiste duše želim poći
u podzemni dolje svijet. Gledaj i razmotri sa mnom da li dobro
govorim: na me gleda zemlja sva i helenski nam čitav rod, da im na
put krenem lađe da donesu Troji slom. I da Helena se kazni zajedno
sa Parisom. Pa da barbari spoznadu da je jalov njihov trud otimati
sebi žene našom zemljom slobodnom. Moja smrt je cijena za to. I
stog vječne slave sjaj čeka mene koja nosim Heladi slobode dan.
Domovini ti me rodi, a ne sreći vlastitoj. Domovini stog i treba
žrtvovati život svoj. Tisuće junaka idu, naoružan rod nam sav veslo
hvata, svetit želi povrijeđeni ugled naš, junački se borit hoće, za
Heladu slavno past. Pa zar samo ja da priječim cijele zemlje
pothvat taj? Bi li pravo bilo, majko? Ne bi, odgovar je moj. A i ovo
nek se zna: Ahilej zbog života mog ne smije u sukob ni s kim, jer
ga može snaći smrt. A smrt junaka jednog gora je no smrt žena
svih. Traži li Artemida od mene glavu, život moj, mogu li se ja ko
smrtnik opirat božanstvu tom? Ne, ne mogu. Zato dajem za Heladu
život mlad. Evo me na žrtvu vama i na grada Troje pad. To će bit
mi spomenik i moja djeca, čast i pir. Barbarin nek uvijek služi
slavnom rodu helenskom. Helen neka bude vladar, a barbarin nek je
rob.
Euripid, Ifigenija u Aulidi, KLITEMNESTRA
Govorit s tobom želim otvoreno. Čuj. Zagonetkom tamnom ništa

neću krit. U prvom redu, prvi tvoj ću reći grijeh: od svoje volje s
tobom ja ne sklopih brak, već silom ti me ote prvom mužu mom. A
dijete koje rodih s njim sa grudi trže meni. O tle tresnu njim. Kad s
tobom se pomirih, u tvoj dođoh dom i dobra bjeh ti žena, priznaćeš
i sam (domaćica i ljuba, kako traži red) sa radošću si pod svoj
dolazio krov. I izlazio uvijek zadovoljstva pun. Ovakvoj ženi, svaki
raduje se muž, jer češće nađe čovjek rđav ženski stvor. I tri ti rodih
kćeri i dječka još.
Ti sada jednu želiš zaklati mi kćer. A upita l' te iko: zašto ubijaš?!
Da l' odgovor ćeš dat il' je da govorim? "Menelaj svoju, ženu vratio
bi rad!" Divota! Za onu drolju ja da dijete dam. Da našom srećom
onaj skot se iskupi?
Ti u boj hoćeš sad, a mene ostavljaš. I ne pitaš se u kakvom ću se
jadu ja u domu nać pogledajući prazan stolac tvoj i njen. I
djevojačku sobu bez nje. Čeda mog. Zar neću kukat, ridat u sav
glas: "O, dijete, tebe zakla rođen otac tvoj i niko drugi, kćeri. On te
smače sam. I tako sruši sreću što je cvala nam." No još dvije kćeri
meni ostadoše znaj, i svaka bi sitnica mogla nagnat nas da kad se
vratiš, doček nađeš dostojan! Stog nemoj silit mene, bogove ti svih,
da kruta budem ja ko ti što sad si krut.
Zar te zbilja vlast zabliještila toliko? Moraš biti vođ? Zar nisi vojsci
mogo ovu reći riječ: "Ahejci, ako želja k Troji vuče vas i treba l'
neko mrijet, nek kocka baca se. Tek to bi bilo pravo! A ne svoju
kćer Danajcima predavat kao žrtven dar. Hermionu Menelaj morao
bi klat za majku njenu. To je njina kućna stvar. Zar ja, ko vjerna
žena, svoj da gubim plod, a grešnica (kad u svoj povrati se dom) u
Sparti da se bani sa Hermionom.
Da l' pravo progovorih. Reci svoju riječ. Pa ako pravo rekoh, ne daj
našu kćer, i smatraću te mudrim dokle god si živ.
Euripid, Medeja, MEDEJA
O, nitkove! Tu jednu samo grdnu reč za nevaljalstvo tvoje umem

kazati. Još priđe meni! Priđe čovek najmrži i bogu, meni, svemu
rodu ljudskome! To nije smelost. Hrabrost muška nije to: da vređaš
svoje pa im ideš na oči. Od svih bolesti ljudskih to je najveća:
bestidnost.
Radujem se što me pohodi. Podsmevaću se. Meni bol odlaknuće, a
tebe s reči mojih jad i muka spopašće. Od prvih početaka govor
počeću. Ja spasoh tebe (svi Heleni znaju to) kad pođe bikove što
oganj sipahu da ujarmiš i smrtno polje poseješ. Jer zmaja štono
zlatno runo čuvaše pogubih ja. I tebi granu spasenje. Pa oca svog i
zavičaj izneverih. I potom s tobom Jolku dođoh pelijskom
osluškujući srce više nego um. I ubih Peliju, što strašnu nađe smrt
od svojih kćerki. Razbih tebi svaki strah. I za sav napor moj (ti rđo
najgora) sad izdade me. Drugu sebi zaruči. A decu imamo. Da
nemaš dece bar oprostila bih tvoju novu ženidbu. A kletve
zaboravi. Ne znam smatraš li da stari više bogovi ne vladaju, il'
novi zakoni da važe ljudima, kad znaš da si pogazio zakletvu.
Pa ded! K'o drugu da se tebi obratim. (Al' kakvoj tvojoj da se
nadam pomoći?) De! Kud da krenem sad? Zar kući oca svog? Il'
zavičaju? Ja ih za te izdadoh? Il' Pelijadama? Zar one doček lep da
prirede mi kad im oca usmrtih? Stvar tako stoji: svojima se
omrazih. Zbog tebe od njih stvorih sebi dušmane. Dabogme, ti me
za to lepo usreći. I mnoge u Heladi sad mi zavide! A divna, verna
muža dobih - jadna ja k'o prognanica kada moram bežati bez ikog
svoga. Sama! S decom još! O Dive, zašto ljud'ma dade merilo da
njime lažno zlato mogu poznati, a ljudskom telu ne udari belegu da
po njoj znadu ko je čovek zlikovac.
R.M. Fazbinder, Gorke suze Petre fon Kant, PETRA
Muškarci. Najsujetnija sorta na svijetu. Ah, Sidoni. Frank je htio da

me brižno njeguje, da vodi računa o meni, da me izdržava. Tim
zaobilaznim putem samo od sebe pojavljuje se – tlačenje. U
početku sam mislila da on i sam zna koliko je smiješno takvo

njegovo nastojanje, ali ne. Kad sam jednom pokušala da mu to
objasnim, bilo je već kasno. Posljednjih šest mjeseci… strašno,
vjeruj mi – strašno! Primijetio je, ili je bar naslućivao da je ljubav
prošla. To nije htio da prihvati, ne! Pokušao je da ženu zadrži, ako
ne potpuno, ono bar u krevetu. I tada se pojavila odvratnost.
Dovijao se na razne načine da me zadrži u krevetu. Čak je i silu
koristio. Ja sam ga puštala na sebe. To sam trpjela. Ali… kako mi
je taj čovjek bio odvratan. Zaudarao je. Zudarao kao muškarac.
Upravo kako muškarci zaudaraju. Ono što je ranije za mene bilo
puno draži, sad me je gonilo na povraćanje i plač. I kako se penjao
na mene!… Sad budi ljubazna pa saslušaj priču do kraja. Uzimao
me je kao bik kravu. Ni trunke pažnje više. Ni pomisli na ženino
zadovoljstvo. Bolovi, Sidoni! Ti nisi ni kadra da zamisliš te bolove.
Osjećala sam stid. Toliko sam se stidjela. Vjerovao je da vrištim iz
ljubavi, iz zahvalnosti. Bio je glup i sujetan. Muškarci su tako
glupi. Više ništa nisam osjećala za njega. I bivalo je sve gore. Kad
smo zajedno jeli, njegovo žvakanje odzvanjalo mi je u ušima, kao
eksplozija. Gutanje! Ništa više nisam podnosila. Način na koji je
sjekao meso, jeo povrće, držao cigaretu, čašu s viskijem. Sve to
izgledalo mi je… tako smiješno… neprirodno. Naravno, bilo je i
histerije, panike. Sve je okončano. Svršeno. Prošlo. Ja znam da je
čovjek tako sazdan da mu treba drugi čovjek, ali… Stidim se. Čuj,
ne treba mi tvoje sažaljenje. Njega… njega treba žaliti.
N.V. Gogolj, Ženidba, AGAFJA
Bogami, baš je teško izabrati. Da je samo jedan ili dvojica, ali tu su

četvorica – pa sad biraj. Nikanor Ivanovič nije ružan, mada je,
istina, mršav. Ni Ivan Kuzmič nije ružan. Pa, pravo govoreći, Ivan
Pavlovič takođe, mada je debeo, ipak je veoma naočit muškarac. E
pa, lepo, a šta sad? Baltazar Baltazarovič je opet muškarac pun
vrlina. Ah, kako je teško odlučiti se, prosto nemam reči kako je
teško! Da se usne Nikanora Ivanoviča stave uz nos Ivana Kuzmiča,
pa da se uzme bar nešto od neusiljenosti Baltazara Baltazaroviča,
pa, možda, da se tome doda i korpulencija Ivana Pavloviča – ja bih
se tad odmah rešila. A ovako, odluči ako možeš, prosto me glava

zabolela. Mislim da je najbolje da bacim kocku. Da se u svemu
oslonim na volju božju: koga izvučem, taj neka mi bude muž.
Napisaću njihova imena na papirićima, saviću ih u smotuljke, pa
neka bude šta bude. (Prilazi stočiću, vadi iz njega makaze i hartiju,
seče je na listiće i uvija ih govoreći.) Baš je težak položaj devojke,
pogotovo ako je još zaljubljena. Od muškaraca niko neće da to
uoči, prosto čak neće ni da razumeju. Evo ih, ceduljice su već
spremne! Ostaje mi samo da ih stavim u torbicu, da zažmurim, pa
neka bude šta bude. (Stavlja ceduljice u torbicu i meša ih rukom.)
Strah me je… Ah, kad bi dao bog da izvučem Nikanora Ivanoviča!
Ne, a zašto baš njega? Bolji je Ivan Kuzmič. A zašto Ivan Kuzmič?
Šta nedostaje onim drugima? Ne, ne, neću… Koga izvučem, taj
neka i bude. (Pretura rukom po torbici i umesto jedne ceduljice
vadi sve.) Uh, svi! Sve sam izvukla. A srce mi tako lupa! Ne,
jednog, jednog! Pošto-poto samo jednog! (Stavlja ponovo ceduljice
u torbicu i meša.)
Henrik Ibzen, Nora, NORA
Još nije tako kasno. Sjedi, Torvalde: imamo nas dvoje mnogo da
razgovaramo. Ti me ne razumiješ. I ni ja tebe isto tako nisam
razumjela - sve do ovog časa. Molim te, ne prekidaj me. Moraš me
saslušati. - Ovo je obračun, Torvalde. Mi smo već osam godina u
braku. Ne pada ti na pamet da mi, ti i ja, muž i žena, danas po prvi
put vodimo ozbiljan razgovor? Osam godina - i još duže - od prvog
dana našeg poznanstva do danas mi nismo razmijenili ni jednu
ozbiljnu riječ o ozbiljnim stvarima. Nikad nismo zajedno sjeli da o
nečemu temeljito razmislimo. Vi ste prema meni mnogo zgriješili,
Torvalde. Prvo tata, a onda ti. Niste me nikad voljeli. Vama se
samo dopadalo da budete zaljubljeni u mene. Kad sam bila kod
kuće uz tatu, on mi je saopštavao sve svoje nazore, pa sam tako i ja
imala iste nazore. Ako sam nekad bila drugog mišljenja, onda sam
to krila, jer njemu to ne bi bilo pravo. On me je zvao svojom
lutkom i igrao se sa mnom, kao što sam se ja igrala sa svojim
lutkama. Onda sam došla u tvoju kuću. Mislim, onda sam prešla iz
očevih ruku u tvoje. Ti si sve uredio prema svom ukusu i tako je to

postao i moj ukus, ili sam se samo tako pravila. Ne znam više tačno
- možda je bilo oboje: malo jedno, malo drugo. Kad pogledam
unazad, čini mi se da sam živjela kao prosjak - samo od milostinje.
Živjela sam od toga što sam tebi pravila predstave. Pa ti si htio da
bude tako! Naša kuća nije bila ništa drugo nego neka soba za
igranje. Ovdje sam ja bila tvoja žena-lutka, kao što sam u tatinoj
kući bila kćerka-lutka. A naša djeca, ona su bila moje lutke. Kad bi
me ti uzeo da se igraš sa mnom, meni je bilo upravo takvo
zadovoljstvo kakvo je bilo djeci kad bih ja njih uzela i igrala se s
njima. To je bio naš brak, Torvalde. Ali tu je jedan zadatak koga se
moram prihvatiti. Ja više ne mislim da sam u prvom redu supruga i
majka. Mislim da sam prije svega čovjek isto kao i ti - ili, još bolje,
mislim da ću pokušati da to postanem. Ja dobro znam da će svijet
tebi dati za pravo, i da nešto slično stoji i u knjigama. Ali to što
kaže svijet i što stoji u knjigama, to za mene više ne može biti
mjerodavno. Ja sama moram razmisliti da bi mi stvari bile jasne.
Moram pokušati da odgojim samu sebe. A ti nisi čovjek koji bi mi
u tome mogao pomoći. To moram sama uraditi. I zato te sada
napuštam. Moram da budem sasvim sama ako hoću da se snađem
sa samom sobom i vanjskim svijetom. Zato više ne mogu ostati kod
tebe. Napuštam te odmah. Kristina će me primiti za ovu noć…
Uzeću sa sobom samo ono što mi pripada. Od tebe neću ništa - ni
danas ni poslije.
Dušan Kovačević, Balkanski špijun, DANICA
Je l' ti misliš da je tvoj otac lud? Otac lud?! Onda, ako tako misliš,
nas dve nemamo više šta da razgovaramo. Ja sam te zvala da mu
pomogneš, da ga posavetuješ šta da radi, kako da izađe na kraj sa
razbojnicima… A ti… ti hoćeš da ga strpaš u duševnu bolnicu, da
ga proglase ludim, da ga vežu i drže među pravim ludacima! To
hoćeš… A ja znam zašto ti to radiš! Nemoj misliti da nisam
upoznata! I, vidiš, sad mu još više verujem. Jesi bila sa ovim
zlikovcem na ručku, u četvrtak? Sve mi znamo, dušo moja. Ima
čet'ri-pet meseci kako se vas dvoje nešto domunđavate… Je li,
Sonja, kad već ovako razgovaramo, 'oću da te pitam nešto: je l' ti

misliš da je tvoj otac pokvaren i zao čovek? Je l' nekome do sada
učinio neko zlo? Je l' pomago i bližnjima i daljima, je l' pomago i
poznanicima i ljudima koje je prvi put vido. Sve je to činio čista
srca i bez ikakve računice? Znači dok je brino o nama, o kući, o
tvom školovanju i neradu, onda je bio pametan, a sad kad brine
brigu za celo društvo, za ceo narod, sad je lud, jer ti od toga nemaš
nikakve koristi. Pet godina te je izdržavao, a ni jedan jedini put te
nije upito: "Kad misliš da mi se skineš s grbače?" Ni jedan jedini
put! I sad, čim si se dočepala svog dinara, došla si da mu zahvališ,
da ga strpaš u ludnicu! Šta ti misliš, glupačo jedna, kako bi se on
osećo kad bi saznao šta mu spremaš? Šta misliš da li bi mu srce
izdržalo kad bi ustanovio da si ga na prevaru odvela na pregled za
ludake?! On bi tog trenutka, od muke, umro! Ocu je često bilo
teško u životu, proživeo je vek kao pas, crnčio je, radio, podnosio
uvrede i ponižavanja, ćuto i trpeo, jer se to ticalo samo njega, a on
sebe nije žalio. On je sebe sviko na muke i zlopaćenja. Sad mu je
najteže, jer se upustio u borbu za druge, za zemlju i narod. On će u
tome istrajati, mada može i da strada, jer se protiv njega i njegovog
brata zaverilo na stotine kriminalaca i razbojnika. Iz ove kuće mora
mu se pružiti najveća pomoć. Tvoj otac je za mene svetinja, kao
Bog, pa ako nekad i pogreši, pogreši samo zato što ljudima želi
dobro… Ti ne voliš oca jer misliš da je lud. Sumnjaš ti u njega već
duže vreme. Vidim ja kako ga ti gledaš, kako ga ispituješ… Plašila
si se da na venčanju napravi nešto, pa da se Draganovi roditelji ne
zabrinu za potomstvo, jer ako je deda lud, onda je veliko pitanje
kakvi će biti unuci. Zbog toga nas nisi ni zvala na svadbeni ručak.
Neka, dete, neka ti je prosto, možda nismo ni zaslužili. Samo, ja ti
kažem, gorko ćeš se kajati kad se dokaže da je otac bio u pravu,
kad mu priznaju sve muke i stradanja. Gorko ćeš se kajati, al' biće
kasno. I ja te, kao majka, savetujem da se ne udružuješ sa
zlikovcima. Otac ima dokaze koji će ih oterati na robiju… I još
nešto: otac sve zna, jasno mu je da nas izbegavaš zbog njega, ali
ćuti i trpi, guta ko otrov, sklanja ti se s puta kao da je on tvoj
dužnik, a ne ti njegov. Otac je veliki čovek, to sam oduvek znala,
ali nisam znala da si ti tako mala, jadna i prokleta!
Miroslav Krleža, Gospoda Glembajevi, BARUNICA KASTELI
Ja znam, vi mene mrzite! Šta sam ja vama skrivila? Jesam li ja

vama lično ikada učinila što nažao? Vi ste spram mene već
godinama nepravedni, a ovo je istina: ako je u ovoj Glembajevoj
kući ikada itko imao sve moje iskrene i potpuno dezinteresirane
simpatije, to ste bili samo vi! I kad je ono stigao neki dan vaš
telegram, ja sam se tako iskreno razveselila. Tako čisto i tako
naivno! A odonda do danas: vi mene neprekidno vrijeđate! Zašto?
Zašto? Zašto mi ne vjerujete? Vi meni godinama činite krivo. Vi
ste svome ocu gore u sobi s takvim patosom naglasili, da sam ja
bludnica, kao da sam ja ikada tajila taj svoj organski nedostatak!
Svatko od nas nosi u sebi ponešto, zbog čega bi ga ljudi
kamenovali! A ja? Nisam li ja uvijek bila dosljedno iskrena: barem
u ovom pogledu! Molim vas! Upravo vi, koji ste svojedobno toliko
fantazirali o mojoj "erotičkoj inteligenciji" (tada sam ja za vas bila
"erotički inteligentna") upravo vi ne biste smjeli biti tako vulgarni!
I ako ni iz čega, a ono bar iz osjećaja solidarnosti, to niste trebali da
servirate svome ocu! (Vi ste znali za njegovo srce!) No bez obzira
spram njega, spram mene ste se ponijeli nekavalirski! To je,
naravno, vrlo jednostavno, za jednu ženu izbaciti parolu "ona je
bludnica"! A upravo vi, koji ste tako blistali i glumili svojom
logikom, upravo vi biste morali logičnije provesti distinkciju
između jedne bludnice i jedne erotički inteligentne dame! A vidite:
ja se na vas savršeno ništa ne ljutim: mene samo to boli! Boli me
upravo zbog uspomene na sve ono između vas i mene! Prvi i
posljednji put u životu ja sam onda bila izgubila sebe, ja sam stala
da se dižem, prvi put bila sam potpuno zaboravila ono obično,
senzualno, s vama sam tada doživjela ono nematerijalno. U onom
vašem groznom pismu iz Kembridža, vi ste jedamput spomenuli
svoju gospođu majku! A ako se pravo uzme, što sam ja skrivila
vašoj gospođi mami? Ja je uopće nisam poznavala, ja sam onda
imala dvadeset i šest godina i na sve strane uspjeha. Svi su klečali
preda mnom, a vaša gospođa majka bila je jedna nervozna dama,
ona je već nekoliko puta bila digla ruku na sebe. Ja nikada nikome
nisam učinila ništa nažao! Leo, vi ne znate kako je to bilo! Mene je
vaš otac četiri godine mučio, on je meni četiri godine dosađivao, on

je htio da se ustrijeli pred mojim očima, on je plakao na koljenima,
ali ja nisam htjela skandala, ja zbog vaše gospođe majke nisam
htjela da se on rastane. Upravo o ovom pogledu bila sam savršeno
čista. Bludnica! Veoma je lako reći: bludnica! Sve je u nama
ženama tjelesno. Vidite, ja, ja sam od svoje petnaeste godine
doživjela mnogo, ja sam gledala pred svojim nogama i biskupe i
generale i kelnere… Ja se od toga tjelesnog u sebi nikada nisam
branila! Ja sam slaba od naravi, ja sam to uvijek priznavala: ja to ni
sada ne tajim, ali vidite, ja vam se kunem grobom svoje pokojne
mame, upravo spram vas nisam nikada bila bludnica! Upravo spram
vas ne! Nikada! A upravo ste me vi najstrašnije ponizili! Upravo vi.
Miroslav Krleža, U agoniji, LAURA
Da! Sad mi je jasno! Ti si sinoć govorio u salonu kod mene o

monstruoznosti braka uopće, a zapravo to se ticalo samo
monstruoznosti našeg eventualnog braka. Ti si suviše učtiv, a
premalo smion da govoriš ono što misliš! Ti si i večeras, još topao
od jedne strane žene, došao ovamo i odmah si stao u advokatsku
pozu da braniš mrtvaca, koga sam ja upropastila. No, dakle, hvala
lijepo. Na policiji mene su ispitivali kao ubojicu, a što je
najstrašnije: ja sam i htjela da ubijem, a za koga? Za jedan dobro
skrojeni sako, za gospodina doktora koji me tu pita: čemu sve to?
Ti nikada nisi znao da kažeš pravu riječ! Ti si uvijek stavljao samo
učtiva pitanja! Čemu se gospođo uzrujavate! Budi razumna, budi
razumna... Što znači "razum" u ovom ružnom snu? Što znači biti
čovjek? Boli me, tako me boli, kao da ste mi rasparali utrobu, a ne
mogu plakati... Hoću da plačem, a ne mogu! Ja sam predmet, a zar
si ti čovjek? Ti si maska! Ti si maska sa trideset i tri maske! Ti nisi
više ni sjenka od onog čovjeka, za koga sam mislila da ga
poznajem. On je bio jedamput davno, davno, da, ali je nestao,
rasplinuo se, njega više nema, i uopće tko može sve da shvati i tko
može reći: ja sam taj i taj, ja znadem da sam to ja i da je to to, a
ono da je ono, i ovako treba da bude, a ne onako, a sve je laž, i sve
si lagao o sebi, o meni, o njemu, o svima nama.
Miroslav Krleža, U agoniji, LAURA
Ti mene ne razumiješ! Ja sam htjela Lenbahovu smrt, i ja hoću da

ponesem svu odgovornost za tu svoju krivnju! To nije bilo samo
verbalno, to je bilo stvarno! I ako ima kriminala u željama, onda je
to bilo kriminalno! Ali ja sam to htjela iz ljubavi, a to je ono što ti
ne razumiješ! I noćas, ja sam te trebala da mi pomogneš nositi svu
odgovornost za moju krivnju, a ti, ti si ležao s jednom drugom
ženom! I to, što si ti ležao s tom tuđom ženom, to je formalno! Ali
kada si se već vratio, kada si došao ovamo i kad si još mirisao po
njoj i bio pun nje i njenih intimnosti, kad si počeo da me mučiš, to
je bilo to što ja ne mogu nikako da sebi objasnim! Očajno me boli
glava! Da. Vjeruj mi, meni je važno da se sve izgovori do konca. Ti
si zapravo prvi čovjek, koji je u meni probudio ženu! Sve dok tebe
nisam upoznala, ja sam još uvijek bila djevojka, udata doduše,
tridesetogodišnja, ali je tako. Ja sam htjela da Lenbah umre, to je
istina! Ali ja sam to htjela zato, jer sam u sebi intimno sanjala:
kako bi bilo da me ti uzmeš za ženu! Da! To je istina! I ja sam to
Lenbahu rekla, da hoću rastavu zato da se udam za tebe! Ali ti znaš
njegovo stanovište! On je bio spreman da me ubije, ali o rastavi
nije htio da čuje! On je o tebi govorio kao o ženskaru. Ja mu nisam
vjerovala, ja sam ga i zbog toga mrzila! A sada mi se čini, da je on
mnogo toga više znao od mene. A to je bilo sve krivo! To je bilo
sve krivo od početka, od mog djetinjstva još i od mog odgoja, od
moje mame generalice! Već je moj brak s Lenbahom bio jedna
takva barunska dekorativnost, a jedna zabluda rađa drugu! Da, u
onom svom modisteraju ja sam naivno sanjala o spasenju iz onog
pakla, ja sam sanjala kako ću postati tvojom gospođom, jahati
konje, nositi reket, biti opet gospođa! Da, upravo tako je bilo. A
pokazalo se da je to sve bilo krivo od početka, više naivno i tužno
nego stvarno! A najtužnije od svega toga bilo je što se sve to
događalo u meni intenzivno, strašno, bolno, a da si ti pokraj svega
toga stajao isto tako pasivno, kao što stojiš sada! Trebao si da
govoriš istinu! Trebao si da mi kažeš: pardon, oprosti, ali ja s
jednom starijom, ciničnom damom, s jednom ženom koja se bavi
kriminalnim idejama, s takvom osobom ne mogu da ljubakam! Ti

nisi htio dijete od mene, ali kad već nisi htio da postanem majkom,
do bludnice nisi trebao da me sniziš!
Miroslav Krleža, Vučjak, MARIJANA
O meni je riječ! Ako je o meni riječ, zašto vjeruješ onda drugima

više nego meni samoj? Zašto pitaš ove tate blatne i ušljive, one
svinje stare? To je tebi sveto pismo, što ti oni vele, a ja sam ti
sedma svirala! Dva puna mjeseca već spavaš tu sa mnom u istoj
sobi, i da si me barem jedan jedini put zapitao, kako to sa mnom
zapravo stoji? Samo jedan jedini put! Ali ne! Nego kad te jedan
smrdljivi Lukač nalaje, ili ona stara šepava svinja, (da bog da
krepao ovaj čas), onda si odmah njihov! A mene zašto nisi nikada
direktno pitao? Mene! Mene! Istina je! Sve je ono istina, što su ti
rekli! Bila sam Lukačeva, da, istina je! On je predsjednik školskoga
odbora, i imao je vlast nada mnom! I onaj šepavi vrag, (uh, fuj!), on
mi je potpisao mjenicu. Stiglo me, morala sam! Da! Ali to ti nisu
rekli, kako su polagano svoje mreže raspinjali, i oko mene hodali, i
oblizavali se, kao oko pečenke! A kad nije sve išlo glatko, onda je
stari Lukač počeo svoju staru pjesmu: da će me tužiti predstojniku,
da će pisati na županiju, da sam nemarna, da nemam kvalifikacije,
da ne radim ništa! On je počeo da se grozi, da će mi prodati moju
singericu, a mi smo svi onda, (i ja i djeca), od singerice živjeli! Što
sam mogla? Oh, kako je sve to bilo gadno! A kada mi se sve to
zgadilo, i kad sam htjela da se osovim, oslobodim, da poživim, kad
sam počela prodavati duhan i malo špeceraja, onda su digli hajku!
Svi! Udri po Margetićki! I financi, i žandari, kancelisti, općina,
županija, svi, svi, cijeli svijet! Da si me ikada zapitao samo jednu
jedinu riječ, ja bih ti bila sve rekla! Ja sam od prvoga dana pred
tobom kao otvorena knjiga! Ja nisam pred tobom nikada ništa htjela
da zatajim! Zar misliš, da mene nije grizlo i žderalo držati tu
kavanu za ovu smrdljivu bandu? Kuhati cijele noći crnu kavu toj
neopranoj zamazanoj marvi! To meni nije bilo dosadno, šivati
bluze njihovim curetinama i babama, švercovati duhan, to sve meni
nije bile dosadno? Oh, kako se to sve meni gadilo! Da! Dosadno je
to bilo, sramotno je to bilo, sve ljude mititi i mititi! I još, i još, i još.
A nikada dosta, i uvijek, vječno: mito i mito! A čime čovjek da
podmićuje. To je gadno, to je prljavo, to je dosadno, da, ali kad
čovjek nema ništa drugo nego svoje rođeno meso u batistu, što da
radi? A zašto? Pitam ja sebe, zašto sam ja to sve činila? Živjeti se
mora! Mora se živjeti! Tu nema pardona! Djeca hoće da živu, djeca
hoće da živu, djeca nisu ničemu kriva! Djeca hoće da jedu!
Molijer, Don Žuan, DONA ELVIRA
Vidim da me niste očekivali. I odista ste iznenađeni, iako sasvim

drukčije nego što sam se nadala. A vaše ponašanje pri tom u
potpunosti me uverava u ono što sam odbijala da poverujem. I sama
se čudim svojoj prostodušnosti i lakovernosti kad sam sumnjala u
neverstvo koje su potvrđivali toliki znaci. Moja ljubav je osetila
hlađenje vaše naklonosti, ali ja sam mu tražila razloge: smesta sam
izmislila stotinu opravdanih razloga vašem naglom odlasku.
Međutim, ipak bih želela i iz vaših usta da čujem razloge vašem
odlasku. Govorite, Don Žuane, molim vas, da vidimo kako ćete se
moći opravdati. Sažaljevam vas gledajući koliko ste se spleli. Što
čelo ne naoružate otmenom bezočnošću? Što mi se ne zaklinjete da
prema meni još gajite ista osećanja, da me neizmenjenim žarom
jednako volite i da nas ništa sem smrti nije u stanju rastaviti? Što
mi ne kažete da ste zbog neodložnih poslova bili primorani da
otputujete i ne obavestivši me o tome. Da i protiv svoje volje
morate ovde ostati još izvesno vreme, a da meni ne preostaje ništa
drugo nego da se vratim onamo otkuda sam došla i da budem
mirna, pošto ćete vi doći za mnom čim vam to bude mogućno. Da
je istina kako izgarate od žudnje da mi se vratite i kako, daleko od
mene, podnosite muke tela rastavljenog od svoje duše? Ovako bi
trebalo da se branite, a ne da stojite tu tako zbunjeni. Oh, zlikovče!
Tek sad sam te potpuno poznala; a na svoju nesreću, poznala sam te
kad je već kasno i kad mi ovo poznavanje može služiti samo da
očajavam. Ali znaj da tvoj greh neće ostati nekažnjen i da će me
ovo isto nebo kome se ti rugaš umeti osvetiti zbog tvoje podlosti.
Dosta! Neću o tome da čujem ništa. Kajem se čak što sam i
ovoliko učinila. Ne misli da će sada poteći prebacivanja i grdnje.

Ne, ne! Srdžba moja neće se rasplinuti u praznim rečima. Sav njen
žar sačuvaću za svoju osvetu. I opet ti velim: nebo će te kazniti,
izdajniče, zbog sramote koju si mi naneo. A ako nebesa ne
raspolažu ničim od čega bi se ti mogao uplašiti, onda se plaši
srdžbe uvređene žene.
Molijer, Škola za žene, ANJESA
Dok sam na balkonu vezla na svježini, spazih pod drvećem, ovim, u

blizini, stasitog mladića koji mi se javi… i naklonom smjernim
odmah me pozdravi. Pa da ne bih možda neučtiva bila, naklonom
sam i ja njemu odvratila. Sa njegove strane novi naklon dođe… A i
ja se njemu poklonih takođe. Kad on stiže do tri naklona uslužna, ni
za jedan ja mu ne ostadoh dužna. Šetkao je dugo tu ispod balkona i
nikad ne prođe bez novog naklona. A ja sa balkona, gledajući sve
to, uvijek sam mu naklon odvraćala. Eto... tako je sve bilo. Da noć
nije pala, ja bih se i dalje sve njemu klanjala. Samo da pokažem da
sam smjerna žena, da od njega nisam manje uglađena.
Sjutradan, stara žena neka, kod vrata me srela. Poče izdaleka:
"Drago moje dijete, budite mi zdravi, nek ljepota vaša još dugo se
slavi. Vi morate znati da ste srce jedno ranili do krvi, smrtno,
nepoštedno... Ja da ranim nekog! - viknuh začuđena. "Da!", reče mi
stara, "to je ličnost ona što je juče ovdje vidjeste s balkona." Avaj.
Možda nešto, ako ste u pravu, slučajno ispustih na njegovu glavu!
"Ne!", reče mi. "Sve je to zbog očiju tih. Nesreća njegova dolazi od
njih." Bože rekoh, zar su moje oči zlobne da ljudima nose nesreće
zlokobne? "Jesu!", reče ona. "U njima se krije jedan otrov, ćerko,
što vam poznat nije. Mladić je pri kraju, samo što ne svene.", čula
sam od ove milosrdne žene. "I ako u vama tvrdo srce bije, pa da
pomoć njemu uskrati, odbije, on će u grob." Bože! Strašno mi je,
reknem. A šta traži da mu u pomoć priteknem? "U posjetu želi da
dođe ovamo i da s vama malo razgovara samo. Vaše oči njemu
produžiće vijek. Naniješe mu boljku, sad nek budu lijek." Vrlo
rado, rekoh, ako ste to htjeli. Neka dođe meni kad god on zaželi.
On dođe… I odmah ozdravi! Naravno! Recite, jesam li radila
ispravno. Zar sam mogla tako, zbog savjesti svoje, da pustim da

umre bez pomoći moje. Tuđe patnje uvijek teške su mi bile. Plačem
kada vidim da umire pile.
Milan Ogrizović, Hasanaginica, HASANAGINICA
Da me otjera?! Ja ne znam ništa, brate, sunca mi! Do danas u njeg

posumnjala nisam, a ti mi veliš cio svijet da zna!
On ne može mi, veliš, prostiti, što nisam njemu u bolesti došla. Da
previjam mu rane! Zar zato? I to je dakle grijeh mi! A zar sam
mogla daleko tamo ići u goru kroz svijet toliki. Nogom gazit stid,
što je ženi svakoj svetinja?! Zar nije naše: biti kod kuće i čuvat
djecu. Čuvat ognjište. Prag kućni? Zar je posl'o po me? Zaželio me
možda? Nije nikad. Tu glasnik samo jednom došao i rekao mi da
boja više nema, da 'e kaurina svlado Hasanaga, tek da ga bolest
snašla nekakva, pa mora ležat! Uza nj da je majka. I sestra mu. Pa
što ću još mu i ja?! A zašto - zašto ne poruči po me? I kako može
mene kriviti?!
O, to sam i ja sama slutila da mene aga više ne voli. Da nije više
što je negda bio. A istom danas svanulo mi sasvim... O dane od svih
meni najcrnji! Da smrtni si mi, ne bi gori bio!
Vi ste svi znali. Svi ste davno znali! Ja ništa, ništa. Pa neka vodi
sobom robinje. Al' zašto mene da osramoti?! Zar tako samo majka
tjera se? Zar tako samo žena tjera se? O brate, brate, ja sam
nesretna! Sam Alah zna šta imam u srcu. Oh, ja ću prije sama
skončati, neg tu sramotu sad preživjeti.
Teško li je sve to najednom držat istinom, dok mislim da je samo
ružni san... Pa zar da s tobom sada kući idem? Da bježimo dok aga
nije stigao? Šta veliš mi, šta svjetuješ me, brate? Ja sve ću radit što
mi veliš ti, jer svoje volje više nemam. Ne! U meni, brate, sve je
umrlo.
Edvard Olbi, Ko se boji Virdžinije Vulf, MARTA

Svi ste vi izgubljeni slučajevi. Ja sam Majka Zemlja, a vi ste

izgubljeni slučajevi. Sama sam sebi odvratna. Život mi prolazi u
besciljnim neverstvima... (bolno se smeje) tobožnjim neverstvima.
Priteraj domaćicu u ćošak! Smešno, a? Gomila dremljivih
impotentnih šupljoglavaca. Svi ti sjajni šupljoglavi momci u stvari
su jadni. Samo me je jedan čovek u životu učinio srećnom...
Shvatate li? Samo jedan! Nije to bio onaj... o kome sam vam
pričala... onaj što je kosio travu, go do pojasa. Na njega sam i
zaboravila. Ali kad pomislim na sebe i njega to mi liči na trans. Ne,
nisam mislila na njega. Mislila sam na Džordža. Prirodno! Na
Džordža, mog muža! Vi mi ne verujete? Da! Džordž, koji je ovde
negde u mraku... Džordž koji je dobar prema meni, a ja ga grdim...
Džordž koji me razume, a koga ja odbacujem. Koji ume da me
nasmeje, a ja se trudim da ugušim taj smeh. Koji me grli noću i
greje me, a ja ga ujedam do krvi. Džordž koji je u stanju da shvati
igre koje igramo onog trenutka kad ja izmenim pravilo. Džordž koji
hoće da me usreći, a ja to neću. U stvari, hoću. Džordž i Marta!
Tužno, vrlo tužno. Ja mu neću oprostiti što je stao, što je prihvatio
kad sam mu rekla: sad je dosta. Džordž, koji je učinio odvratnu,
bolnu, uvredljivu grešku... da me voli... i zbog toga mora biti
kažnjen. Džordž i Marta! Tužno, baš tužno. Džordž koji toleriše
ono što se ne može tolerisati, koji je ljubazan, što je u stvari surovo,
koji toliko razume da to prevazilazi moć ljudskog razumevanja.
Jednog dana, odnosno jedne noći, jedne glupe pijane noći ja ću se
zaboraviti i onda ću mu ili slomiti kičmu ili ga izgubiti zauvek...
Ništa bolje i ne zaslužujem!
Jovan Sterija Popović, Kir Janja, JUCA
Katice, baš si ti jedna nesrećna devojka. Svaka se zna štelovati i

unterhaltovati, samo ti jadna ne umeš. Hajde da te ja naučim. Istina,
i ja sama mnogo ne znam, no mislim da će i toliko za tebe dosta
biti. Svaka devojka, prvo i prvo, mora da pazi na svoje držanje.
Koja na to ne gleda: mala, visoka, suva, debela, ona nije ništa. Da
treba pravo ići, to znaš. No najlepše ćeš pravo ići, ako ugneš krstine
unutra. Što više, to bolje. Sad hodaj, korake pravi sitne, no više u
široko nego u dugačko. Vidiš, to je vospitanije. K vospitaniju

prinadleži i lice. Rumenilo na licu više nije u modi, nego bleda
boja. To je sad nobl. Zato gledaj da su ti uvek takvi obrazi, a ne
paorski: crveni. Usta uvek tako drži, kao da bi se smejati htela,
premda je kod noblesa regula retko, ali iz glasa smejati se. Hajde,
ako ti nije mnogo najedanput, da vidimo hod i usta. Dobro, kao
generalica. Sad stani. Gledaj mi pravo u oči. Glavu malko više, još
više! Vidiš, tako da ti glava uvek stoji, uvek malo gore izvijena!
Sad, ako hoćeš koga da pogledaš, a ti tako gledaj, da ti oči k nosu
idu. S tim si dobila, prvo, žive oči; drugo, niko te ne zna, jesi li
zaljubljena ili nisi, zašto uvek zaljubljeno izgledaju; a treće, celoj
personi osobito dolikuju. Probaj! Malo samo oči k nosu. Tako! Sad
kako ćeš, kad se staneš razgovarati? Vidiš: kad se s kim razgovaraš,
treba upravo da mu u oči gledaš. Govori ne vrlo brzo no
nepresečno, tako da onaj, koji se s tobom razgovara, ne može reda
dobiti. Nikad da ne pomisliš u sebi: "E, sad sam falila!" ili: "Sad
sam se osramotila!" Kako ti to na pamet dođe, onda si prošla! Nego
tako govori, kao da si ti gospođa, a oni oko tebe tvoje sluge. A,
upravo, tako i jeste. Zašto inače ne bi nam se muškarci toliko
ulagivali. Šta ćeš govoriti? Početak razgovora neka ti je uvek o
balu, muziki, teatru. Ako nema toga, a ti počni o vremenu, o
haljini, kako su ti tesne cipele – pa eto ti razgovora! Kad se smeješ,
tako nameštaj usne, da ti se uvek zubi vide. Što god čuješ, nemoj se
čuditi. Zašto, ako je dobro – moraš znati napred, ako je zlo – ne
treba da razumeš. Ništa od ovog nije teško. Kad bi teško bilo, otkud
bi tolike devojke naučile. Al' evo nam notaroša! Sad možeš odmah
probati!
Jovan Sterija Popović, Rodoljupci, ZELENIĆKA
"Slobodno", slatke moje, ili "izvol'te, zapovedajte", to je lepše,

nego "herajn". Ah, dim tuđeg elementa davio nas je mnogo godina!
Danica je i našoj narodnosti svoje ružičasto lice pomolila. Zato ne
treba ni mi da spavamo. I koliko god muških za Srpstvo rade, toliko
triput više našem polu ova dužnost na srdcu ležati mora. Tući se?
To niko od nas ne zahteva. Premda žar rodoljublja može potpaliti i
nježne persi krasnoga pola. Primjera ima dosta u istoriji. Vama

valjda nije poznato opredeljenije amazonkinja. One su nosile oružje
i išle u boj, kao svaki vojnik. Svaka, koja ima čuvstva narodnosti,
mora, i stupiće rado u našu sredinu. Sad je najveća moda, draga
moja, rodoljubije. I koja se srpska kći sme toga odricati? Ja bih
sama uzela na sebe nekoliko bataljona ženske vojske organizirati,
da se nije druga ideja u meni porodila. Mi moramo, draga moja, da
osnujemo "odbor rodoljubica" kojega će cjel biti: rasprostirati
narodnost. Ja sam već tri dana na štatutima radila, i biću ovi' dana
gotova. Neki misle da će biti opasno, dok su ovde Madžari. Šta, mi
da se bojimo? Bez žertve ne može biti. I mi treba da pokažemo
svetu, kako Srpkinja poginuti ume za svoju narodnost. – Međutim,
umemo i predostrožne biti, da nitko ne primjeti, čemu naša namjera
teži, a za bolji uspjeh pozvaćemo u naše društvo po gdekog od
oficira, koji su mlađi, jer ovi manje prave primječanija o politici, i
tako možemo naše blagodjetelno zavedenije umotati nevinošću
soarea. Sad se može lako znati da će Srblji pobjediti svoje
neprijatelje. Ha, ha, ha! Srblji bi hteli nešto, ali neki neće da
reskiraju. Nek propadne ne samo koliko je do sada pogoreno i
opustošeno, nego i dvaput još toliko! Vi žalite srpska sela, a kako je
u Italiji propala najlepša varoš Mantua. Sve nek propadne, pa će
opet za neko vreme procvetati kao feniks. Zar mislite da se tako
lako kupuje sloboda? O, moj Gavriloviću, kuće padaju i dižu se, a
narodnost živi. Ha, ha, ha! Ljudi i inače plaču kad im ko pogine ili
umre. Ali vidite: žena će dobiti drugog muža, ili će se dičiti što je
udovica za narodnost poginuvšeg junaka. Mati! Ona bi kao Srpkinja
morala plakati kad bi joj sin na postelji umro. Zašto svako ne oseća
šta je nacionalni ponos?!
Aleksandar Puškin, Evgenije Onjegin, TATJANA
Pišem vam. Šta bih znala bolje? I šta vam više mogu reći? Sad
zavisi od vaše volje prezrenje vaše da l' ću steći. Al' ako vas moj
udes hudi bar malo trone i uzbudi, vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela. I za sramotu mojih jada ne biste znali
vi ni sada. Bar da se nadam (da sam smela) da ćete opet k nama
doći i da ću ma i retko moći u selu da vas vidim našem. Da se

veselim glasu vašem. Da vam što kažem. Pa da zatim o istom
mislim i da patim dane i noći duge sama dok ne dođete opet k
nama. Al' osobenjak vi ste, znamo, i teška vam je selska čama. A
mi... Mi ničim ne blistamo, no iskreno smo radi vama.
Što dođoste u naše selo? U stepi (gde moj život traje) ja ne bih srela
vas zacelo. I ne bih znala patnja šta je. Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će znati?) po srcu našla druga verna. I bila
bih mu žena smerna. A svojoj deci dobra mati.
Drugi!... Al' ne! Ja nikom ne bi' na svetu dala srce svoje! Oduvek
tako pisano je... Nebo je mene dalo tebi. Moj život sav je jemstvo
bio da ću te sresti izmeđ' ljudi. Znam! Bog je tebe uputio. Moj
zaštitnik do groba budi. U snove si mi dolazio. I neviđen si bio mio.
Tvoj pogled me je svud proganjo. U duši davno glas odzvanjo...
Ne! Nije mi se san to snio. Jer čim si ušo, ja sam znala (sva premrla
i usplamsala) i rekla: on je ovo bio! Ko si ti? Čuvar duše mlade il'
kobni duh što kuša mene? Utišaj sumnje što me guše. Možda su sve
to sanje moje. Zablude jedne mlade duše. A sasvim drugo suđeno
je... Nek bude tako! Što da krijem! Milosti tvojoj dajem sebe. Pred
tobom suze bola lijem i molim zaštitu od tebe... Zamisli! Ja sam
ovde sama. I nikog nema da me shvati. Sustajem. I moj um se
slama. A nemo moje srce pati. Čekam te. Nade glas u meni bar
pogledom oživi jednim. Ili iz teškog sna me preni prekorom gorkim
i pravednim!
Završih! Da pročitam, strepim… Od stida više nemam daha... Al'
vaša čast mi jemči lepim i predajem se njoj bez straha...
Aleksandar Puškin, Evgenije Onjegin, TATJANA
Sad ustanite. Ma šta hteli, ja hoću da se razumemo. Da l' pamtite

još vrt kraj sela gde sam se nekad s vama srela i slušala pred vama
nemo sve pridike i opomene? Danas je, evo, red na mene.
Mlada (i možda lepša) ja sam bila u bednom selu našem. I volela
vas. I šta? Šta sam našla u hladnom srcu vašem? Odgovor beše
strogost sama. Al' ne krivim vas. Toga časa postupili ste časno sa
mnom, i spasli me od mnoglih zala. Svom dušom vam na tome
hvala. U pustinji (daleko, sama - van taština i dvorske svite) nimalo

se ne sviđah vama... Pa što me sada pregonite?
Što sada vašu pažnju skrećem? Da l' zato što se sada krećem u
višem društvu? Što ga primam? Što ugled i bogatstvo imam? Da l'
što nas dvor sad pazi tako jer ranjavan je muž u boju? I što bi sad
sramotu moju primetili u društvu lako? I mogla bi u toj sredini
sablažnjiv ugled da vam čini?
Nekad ste barem poštovali u meni mladost punu snova. I štedeli ste
srce vrelo. A šta je sada vas dovelo pred moje noge? Raskoš ova!
Zar s vašim srcem, s vašom časti da robujete sitnoj strasti? Sva
raskoš ta je, Onjegine, pozlata mog života mučnog. Jer čemu sve te
svetkovine i uspesi kod sveta bučnog? Dala bih rado odmah sada
sve. Sve te krpe maskarada. Sav ovaj blesak (dim i sjaj) za svoje
knjige. Divlji gaj. Za boravište naše bedno. Za mesta gde sam kraj
mog sela Vas, Onjegine, nekad srela. I za to groblje neugledno gde
stoji krst i senka grana nad grobom gde je moja nana.
A moguća je sreća bila... No udes moj je rešen sada. A možda i ja
(što bih krila!) nepažljivo postupih tada. Zaklinjala me mati jadna.
A spremna beše duša hladna na svaku novu volju neba.
Udala sam se. Sada treba da odete, jer ja vas molim. U srcu vašem
(pored strasti) ponosa ima. Ima časti. Zašto da krijem? Još vas
volim. Al' drugom ja sam poverena. I ostaću mu verna žena.
Miloš Radović, Čorba od kanarinca, JECA
Dobar dan.
Dobar dan.
Ime i prezime?
Jelena Vladisavljević.
Godina?
33.
Bračno stanje?
Neudata.
Neudavana?
Da, neudavana, tačno.
Bože moj, bože moj... Pa zašto, crna ženo?
Ah, dugačka je to priča, bolje me ne pitajte.

Da, u pravu ste. A zašto ste danas došli?
Pa da se, najzad, udam.
E, pa to je lepo.
Baš vam hvala.
A za koga ćete da se udate?
Za Mihaila Medovića.
Ma nemojte?!
Da, vi njega znate?!
Kako da ne, on je vrlo fini čovek.
Pa jeste... samo je, tako, malo neodlučan...
Dobro, nema to veze, važno je da je on dobar i plemenit. A to što je
neodlučan, to vam je, verujte, najmanji problem. Gori su oni
odlučni. Taj čvrsto odluči da se oženi, a posle čvrsto odluči i da se
razvede. I posle piši kući propalo. A vaš Meda to nikad neće
uraditi. Njega je teško pomeriti s jedne stolice na drugu, ali kad
sedne na tu drugu, on će na njoj ostati isto koliko i na prvoj, ako ne
i duže.
Pa i to što kažete...
Ma, sigurno! A je l' ga volite?
Da, mnogo ga volim.
E, to je baš lepo. Baš se radujem.
Bože, kako ste vi ljubazni... Izvinite, a je l' ovo opština?
Jeste, kako da ne.
Čudno, obično u opštinama nisu tako ljubazni...
E, pa ovo je ženska opština.
"Ženska opština"?!
Da, da...
Pa zar i to postoji?!
Kako da ne, već deset godina.
I?!
Kod nas dolaze žene da se udaju, naravno samo one koje nekoga
vole i koje su sigurne u svoju odluku. Tada mogu da dođu same i da
se udaju. To prihvatamo.
Jao, što je to lepo!
Drago nam je. Date samo podatke... i sto maraka, i mi vas
registrujemo.
Divno... a nije ni skupo. Baš vam hvala!

Nema na čemu.
A, oprostite, dokle radite?
Još pet minuta.
Hvala vam i doviđenja.
Doviđenja.
Žan Rasin, Berenika, BERENIKA
Svirepi. Zar sada to kažete meni? A ja se zanosih kako sam

voljena! Šta činite? Ja sam samo vaša sjena! Samo za vas živim!
Kad prvi put čuste to priznanje moje, zar s uma smetnuste taj
zakon? Ljubavlju što me zapaliste? Što jadnoj kraljici tada rekli
niste: "Kud ćeš nesrećnice?! Kud ti nada leti?! Ne daj srce koje ne
mogu uzeti!" Zar ste ga uzeli da vraćeno bude sad - kad vaše želje
jedine mu sude? Zašto me, svirepi, odbiste tek danas kad carstvo
odavno bješe kivno na nas? Jadu (koji ne bih mogla da preživim)
utjehu bih znala. Mogla da okrivim vašeg oca. Narod. Carstvo
cijelo. Ne sluteći da je to baš vaše djelo. Zbog te mržnje kojom
bijah okružena na to sam odavno bila pripremljena. Ne bi me stigao
taj udes svirepi u času kad srce ni od čeg ne strepi. Kad su vašoj
čežnji otvoreni puti. Kad vam oca nema. I kada Rim ćuti. Kad cio
svijet leži pred nogama vašim. Najzad: kad se mogu samo vas da
plašim. Smatram da ste kadri za svirepost svaku. Dostojni da
grobnom predate me mraku. Sva vaša stremljenja jasna mi postaše.
Odričem se zato i blizine vaše. Zar ja da prezrena budem? Da se
stidim? Da poruge slušam? I da mržnju vidim?! Htjedoh od vas čuti
za svoju nesreću. Čula sam! I više plašiti vas neću. Ne! Neću da
kunem i pored sve boli! Da prizivam nebo što kletvu ne voli. Ako
(prije no umre) tužna Berenika traži za smrt svoju nekog osvetnika
- želim da on u dnu vašeg srca živi. I tu sveti mene za sve što ste
krivi. Ne! Mir i zaborav neće da osvoje to srce. Sjećanje na
nježnosti moje. Moja bol. Krv moja usred ovih dvora - biće mu
dušmani i vječita mora. Ja njima ulogu osvetnika dajem. I za te se
želje ni malo ne kajem. Zbogom!
Nebojša Romčević, Karolina Nojber, KAROLINA
Zašto ste takvi? Zašto ste tako okrutni? Šta sam vam učinila? Za šta
mi se svetite? Da bih se vama dopala, sedam dana probam jedan
jedini pokret ruke. A vi? Mrzite me i lovite mi greške. Likujete
kada se sapletem na sceni, radujete se kada zaboravim tekst.
Vežbate pamet smišljajući gde sam ja pogrešila. Svako od vas
raspravlja o pozorištu, ali kada pozorište raspravlja o vama, vi se
vređate. Ja nisam vaš neprijatelj. Ja sam želela da vam pomognem.
Vi ste i moja deca, i moja porodica, i moj ideal. Zar su vaš smeh i
vaše suze vrednije od moga života? A danas ste došli da me
sahranite.
Zvižduci.
Hoćete laž, hoćete laku zabavu? E, pa Karolina Nojber vam je neće
dati! Ja se vama neću udvarati! Zla, primitivna ruljo! Ne treba meni
vaša ljubav! Baš me briga za vaše aplauze. Pljujem na vaše lažne
suze! Pljujem ja na pozorište kome ste vi publika! I proklinjem vas!
Ljubomir Simović, Čudo u Šarganu, JAGODA
Izvrše oni reorganizaciju, pretumbaciju, prebace me u treću smenu!

A znate šta je treća smena, robija! Noću radiš, danju spavaš, ne zna
ti se ništa, nikakav red, ništa nemaš od života, uveče nigde nisi
pristala, moraš na poso! A taj se pojavi u najkritičnijem momentu!
Taj što sam vam pričala, taj profisor! Noge mi se osekle kad me
zaprosio! Venčaćemo se petnajstog ovog meseca! Nema više treće
smene, evo im šipak! A kupio mi svileni veš, kod Mitića, crno i
roze, mnogo daje na mene! Ponaša se krajnje kulturno! Dosta je
samo da čujete kako ume lepo da se izražava! Al još vi ne znate
celu priču! Samo da vidim imam li vremena, imam. Kupio mi i
ovaj ručni sat, Helvetija. Taj moj profisor, verenik, ima strinu čak u
Kanadi, zamislite! A ona u toj Kanadi ima fabriku, znate! A, ne
bilo vam primenjeno, ta strina stara, i plus bolesna, a moj budući
joj jedina rodbina, to će znate biti ogromno naslestvo! A, što je
najvažnije, poreklom stara beogradska porodica! Kuća u Krunskoj,
bašta sa staklenim kuglama raznih boja, ligeštuli, kipovi, knjige,

šimšir! Al ćemo se preseliti u tu Kanadu, prijavićemo, znate, i
stalni boravak! A i šta ćete, moramo zbog te fabrike! Strina mu
stalno piše da dođe, nema nikog bližeg da mu ostavi! A on! Ima
dilemu pošto je organizovan, a moraće da bude kapitalista! Kaže da
noću ne spava od dileme, puca mu glava od dileme, toliki je
karakter! A ne može tek tako fabriku u okean, je l? Na koncu
konca, to je milionska vrednost! Treba da se nađem s verenikom,
čekaće me na uglu Kondine, izlazimo na neku večeru, sa taksijem!
A pre toga moram još i na stanicu, šalje mi cimerka paket sa
garderobom! A evo i kiša, vidite, kako pljušti! Kolko vam imam?
Kolko je naroda! Treba se kroz ovu masu probiti!
August Strindberg, Gospođica Julija, JULIJA
Ubij i mene! Ubij i mene! Vi koji ste u stanju da zakoljete jednu

nevinu životinjicu i da vam ruka ne zadrhti. O, ja vas mrzim i
gnušam vas se. Krv je među nama. Proklinjem čas kad sam vas
videla, proklinjem onaj trenutak kad sam se začela u majčinoj
utrobi. Misliš da ja ne mogu da vidim krv? Misliš li ti da sam toliko
slaba? Ja bih htela da vidim tvoju krv, da vidim ceo tvoj pol kako
se davi u moru krvi. Mogla bih da pijem iz tvoje lobanje, da
okupam svoje noge u tvom grudnom košu i da jedem tvoje pečeno
srce. Ti misliš da sam ja slaba? Misliš da te volim? Da moja utroba
čezne za tvojim semenom? Misliš da ću da nosim tvoj nakot ispod
svoga srca i da ga hranim svojom krvlju? Da ću da ti rodim dete i
da primim tvoje ime? Slušaj! Kako se zoveš ti? Nikad ti prezime
nisam čula - sigurno ga i nemaš. Ti pseto jedno koje nosiš moju
ogrlicu. Slugo, što nosiš oznake moga grba na svojim dugmadima.
Treba da te delim sa svojom kuvaricom. Da budem suparnica svojoj
sluškinji. Oooooo! Misliš da sam kukavica i da ću pobeći? Ne,
ostajem ovde, ma i gromovi pucali! Moj će otac doći kući… Naći
će svoj ormar provaljen… Videće da mu je ukraden novac.
Pozvoniće - na zvono - dva puta, za slugu… I onda će poslati po
javnog tužioca… A ja ću sve reći! Sve! O, lepo će to biti da jednom
bude kraj - samo da kraj hoće doći. I on će dobiti srčanu kap i
umreće… I onda će sve biti svršeno. Doći će mir… spokojstvo…

večiti odmor.
Šekspir, Komedija zabuna, ADRIJANA
Da, da, Antifole, pravi se sad tuđ - i namršti se. Neka druga gospa
osmehe tvoje slatke ima. Ja nisam Adrijana, nisam tvoja žena.
Nekada si se i nepitan kleo da tvom sluhu reči nisu muzika, da
predmet tvom oku nikad nije drag, niti dodir kakav tvojoj ruci mio,
ni obed ukusan, sem ako ti ja govorim, gledam te, taknem ili
služim. Šta je to sad, mužu moj, i otkud to da si samom sebi sad
postao tuđ? Da, samom sebi, kažem, jer si ti otuđio se od mene koja
sam nerazdvojno sa tobom spojena i koja sam bila polovina tebe.
Ne razdvajaj sebe od mene, jer znaj, ljubavi moja, da je lakše kap
vode u nemirno more baciti i vratiti je otud nesmešanu, ni veću ni
manju, nego oduzeti sebe od mene, ali ne uzeti i mene. Kako bi
kosnut bio ti kad bi samo čuo da sam bludnica i da je ovo telo,
posvećeno tebi, ukaljano bestidnim razvratom! Pljun'o bi me,
zgazio, bacio u lice mi ime prevarenog muža, zderao mi grešnu
kožu s bludnog čela, a venčani prsten odsek'o sa ruke neverničke, i
slomio ga tad, uz zakletvu da se razvodiš od mene. Znam da to
možeš, pa uradi to. Na meni je preljubnički sram; krv mi je
razvratom uprljana već; jer ako smo jedno nas dvoje, a ti neveran,
onda ja primam u sebe otrov tvoga tela, i tvojim dodirom postajem
bludnica. Zato budi veran postelji bračnoj, pa nek u životu ja
izbegnem ljagu, ti svoju sramotu.
Šekspir, Ričard III, ANA
Spustite vaše časno breme sad (ako čast može pod pokrovom biti)
da gorko ožalim taj prerani pad vrloga Lankastra. Jadno, hladno
telo Svetoga kralja! Žalosni pepele Lankastrovog doma! Beskrvni
ostače kraljevske krvi! Dopusti mi priziv tvog duha, da čuješ
tužibalicu jadne Ane, žene tvoga Edvarda, tvog sina umorenog
istom rukom što i tebi zadade te rane. Prokleta ruka što ti rane
dade! Prokleto srce što imade srca da učini sve to! I prokleta krv
koja je odavde krv prolila tu! Tom mrskom bedniku koji nas ucveli
nek' crnja kob bude, užasniji kraj no paucima, gujama, žabama i
svakom otrovnom stvoru koji znam! Nek' mu je date čudovišni
stvor, nedonošče i nakaza s likom koji plaši majku što se uzda u nj.
Nek' ono njegovu gnusobu nasledi! Bude li ikad ženu imao,
nesrećnija bila zato što je živ no ja što ste mrtvi i moj muž i ti!
(Ugleda Glostera.) Odlazi, strašni slugo pakla! Imaš moć samo nad
njegovim telom! A njegovu dušu ne možeš imati! Đavole gadni, idi
i ne smetaj nam. Ti si srećnu zemlju pretvorio davno u pakao sam.
Ispunio je vapajima kletve i bolnim kricima. Ako ti je drago
gledanje tvojih groznih dela svih - gledaj ovaj primer tvoga
krvološtva. I najljuća zver još ima sažaljenja!
Šekspir, Romeo i Julija, JULIJA
Romeo, o Romeo! Zašto si, što si Romeo? Svog poreci oca, ime
odbaci, ili, ako nećeš, zakuni mi se da si dragi moj, pa ni ja više
neću biti Kapuletova. Dušmanin je moj jedino ime tvoje. Ti bi bio
to isto što si i kad ne bi bio Monteki. Šta je to Monteki? Nit' je
noga, nit' dlan, nit' mišica, nit' lice, niti ijedan deo na čoveku. O,
uzmi drugo ime! Šta je ime? Slatkim bi dahom mirisala ruža da joj
i kakvo drugo ime damo. Pa i Romeo isto savršenstvo sačuvao bi
divno, ma ga zvali kako mu drago. O Romeo, svoje ime odbaci. Pa
na mesto njega, koje i nije deo bića tvog, svu mene uzmi! Ko si ti,
što banu, ogrnut noćnom tmicom, u skrivenih misli mi tok? Ti si
Romeo, je li? I Monteki? A kako i zašto amo dođe, reci? Zid je
baštenski visok, preskoči se teško. A smrt ti preti, kad se uzme ko
si, ako te tu spazi koji rođak moj. Ako te vide, poginućeš! Ne bih ni
za svet želela da te vide tu. Da lice moje, k'o što znaš i sam, ne
krije noći obrazina, krv bi u obraze mi jurnula zbog onog što rekoh
maločas, a ti to ču. Htela bih da sam pristojna, o, htela! I htela da
porečem što sam rekla. Al', zbogom, pristojnosti! Voliš li me? Reći
ćeš "Da", to znam, i verovaću. O, iskreno mi reci, plemeniti
Romeo, da l' me voliš zaista. Al' ako misliš da sam prebrzo
pridobijena, namrštiću se, joguniću se, pa ću reći "Ne", ako mi
budeš ruku prosio. Inače neću ni za ceo svet. Monteki lepi, ja sam
zaista i odveć zaluđena pa ti mogu lakomislena činiti se. Ali vernija

biću, veruj, nego one što veštije se uzdržanim prave. Priznajem,
zbilja, da je valjalo da budem uzdržanija. No, ti ču ljubavi mi čiste
ispovest pre nego što i dođoh sebi. Stoga praštaj, i nemoj pripisivati
ljubavi lakoj to što učinih, a što ti tamna otkrila je noć. Ma koliko
da se radujem tebi, ne veseli me noćašnji ovaj događaj. I odveć
nagao on je, brz, nepromišljen. Mili moj, laku ti noć! Do našeg
ponovnog susreta ovaj pupolj ljubavi razviće možda zreli leta dah u
divan cvet. O, laku, laku noć! Nek' mir i pokoj steku se u tebi
onakvi kakve nosim ja u sebi. Tri reči još, Romeo mili moj, pa
onda zbilja laku noć! Ukol'ko ljubav ti ima namere poštene, a svrha
joj je brak, ti javi sutra po licu što ga budem poslala, gde misliš da
se obred obavi i kada, pa ću sreću svoju svu pred noge tvoje staviti
i poći s tobom k'o mužem na kraj sveta bela.
Šekspir, Ukroćena zloća, KATARINA
Pih, pih! Razvedri to gnevno, namršteno čelo; i ne streljaj prezrivo

očima da bi ranila svog kralja, gospodara i vladara; to ti uništava
lepotu kao mraz livadu, kvari dobar glas k'o što oluja otresa
pupoljke divne, i to nije lepo. Gnevna je žena k'o uzmućen izvor,
blatnjav, gadan, nečist, bez lepote; i dok je takav, ni najžedniji ne
prilazi mu da srkne jednu kap. Tvoj muž je tvoj gospodar, život
tvoj; tvoj čuvar, tvoja glava i suveren; on se brine za tebe i tvoje
održavanje, a izlaže svoje telo naporima na moru i kopnu; bdi noću
u buri, danju na studeni, dok ti u toploti i u bezbednosti blaguješ
kod kuće. A on ti ne traži ništa više sem nešto ljubavi, pogleda
milih i poslušnosti - tu otplatu malu za veliki dug. Istu pokornost
k'o podanik kralju žena je uvek dužna mužu svom. A kad je ona
nepopustljiva, ćudljiva, kisela, mrzovoljna prema čestitoj mu volji,
šta je ona onda do podla, buntovna odmetnica ili izdajnica dobrog
gospodara svog? Stidim se što su žene budalaste, pa nude rat tamo
gde treba da kleče za mir, ili traže upravu i vlast kad treba da služe,
vole i slušaju. Zašto su naša tela meka, slaba i glatka, nezgodna za
muku i trud, sem zato da bi naša narav, srce bili u skladu s našom
spoljašnjošću? Eto, vi uporni i nemoćni crvi! Moj duh je bio velik
kao vaš, srce takođe, a razum i veći možda za borbu rečima,

mrštenjem. Ali sad vidim da su naša draga koplja samo slamke; da
je naša snaga isto tako odveć slaba kada bismo htele da budemo za
šta zbilja nismo. Napustite dakle oholosti mnoge i stavite ruke pod
muževlje noge. Za dokaz moje pokornosti, ako on hoće, moja ruka
će i tako biti spremna uvek da njemu ugodi.
Sem Šepard, Ludi od ljubavi, MEJ
Hoćeš da završim priču umesto tebe, Edi? A? Hoćeš da završim

priču? Vidiš, Martine, moja majka je bila očajnički zaljubljena u
starog, mog i Edijevog starog. Toliko je bila opsednuta njime, da
nije bez njega mogla ni sekund. Proganjala ga je od grada do
grada. Sledila male tragove koje je ostavljao za sobom, neku
razglednicu ili ime motela na poleđini šibica. Ona ga je godinama
jurila, a on je nastojao da je zadrži na što većoj udaljenosti, jer
moja je majka bila njegova tajna, znaš. On je nastojao da je drži na
što većoj udaljenosti, jer s približavanjem ta dva odvojena života, te
dve odvojene žene, ta dva odvojena deteta, sve više ga je
ispunjavao strah da će ta dva života doznati jedan za drugi i da će
ga celog prožderati. Da će ga njegova tajna ščepati za grlo. Ali ona
ga je na kraju stigla. Pronašla ga je. Sećam se onog dana kad je
otkrila grad. Gorela je od uzbuđenja. Telo joj je drhtalo dok smo
išle ulicama i tražile kuću u kojoj on živi. Baš je bilo vreme večere
i svi su oni sedeli za stolom i jeli pečeno pile. Prišle smo sasvim do
prozora. Edi i njegova majka su pričali, a stari nije govorio ni reč.
Je li tako, Edi? I znaš šta je najsmešnije? Čim smo ga pronašle - on
je iščezao. Ona je s njim bila samo dve nedelje i on je nestao. Niko
ga više nije video posle toga. Nikad. A moja majka? Ona se samo
zatvorila u sebe. Ja to nikako nisam mogla da razumem jer su moja
osećanja bila upravo suprotna. Bila sam zaljubljena, znaš. Dolazila
sam kući posle sastanka sa Edijem i bila sva puna radosti, a ona je
stajala usred kuhinje i piljila u sudoperu. Nije mi je čak ni bilo žao.
Mislila sam samo na Edija. I on je mislio samo na mene. Je li tako,
Edi? Nismo mogli da udahnemo vazduh a da ne pomislimo jedno
na drugo. Nismo mogli da jedemo kad nismo bili zajedno. Nismo
mogli da spavamo. Noću dok smo bili radvojeni, bili smo bolesni.
Majka me je čak odvela kod lekara. I Edijeva majka je odvela
Edija, ali lekar nije imao pojma šta nam je. Mislio je da je u pitanju
grip. Ni Edijeva majka nije imala pojma. Ali moja majka, ona je
tačno znala šta je. Molila me je da se ne viđam s njim, ali ja nisam
htela da je slušam. Onda je molila Edija da se ne viđa sa mnom ali
on nije hteo da sluša. Onda je otišla kod Edijeve majke i molila nju,
a Edijeva majka… (pauza, gleda Edija) Edijeva majka joj je
raznela mozak. Zar ne, Edi? Smesta joj raznela mozak. To je bila
očeva puška. Ona ista s kojom je on lovio patke. Pre toga nikada u
životu nije pucala. To joj je bio prvi put.
Mjuriel Šizgal, Ljubav, ELEN
Molim te, saslušaj me! Ne bih osjećala nikakvo posebno

zadovoljstvo da te utjerujem u laž. Prema tome, neka ti bude. Imam
nešto da ti pokažem. Grafikon! Napravila sam ga dok si ti sinoć bio
odsutan. (Okači crtež na klupu.) Dozvoli da ti ga objasnim. Ove
crne vertikalne linije dijele na mjesece naše četiri godine braka.
Ove plave vertikalne linije dijele mjesece na nedjelje. Ova crvena
horizontalna linija, koja ide gornjom stranom grafikona, kada
dodiruje plavu vertikalnu liniju, označava broj naših seksualnih
odnosa u toku jedne nedjelje. Ti uvijek odlažeš. To je tvoja
omiljena igra. Ali večeras ti to neće poći za rukom. Željela bih da
nastavim ako nemaš ništa protiv. Dakle, na ovom grafikonu, možeš
da vidiš kako na početku našeg bračnog života crvena horizontalna
linija dodiruje plavu vertikalnu liniju u tačkama 14 ili 15 puta
nedjeljno, zatim taj broj postepeno opada sve do prije 18 mjeseci,
kada se naglo prekida. Poslednji put, kada crvena horizontalna
linija dodiruje plavu, vertikalnu, bio je 23. juli, poslije svadbe tvoje
sestre. Posle tog datuma, crvena horizontalna linija nijednom ne
dodiruje plavu vertikalnu liniju. Ni jedan jedini put. To je sve što
sam imala da ti kažem. (Otkači grafikon i smota ga. Pauza.) Ti
očigledno nešto izvodiš. Međutim sve je toliko jasno. (Maše
grafikonom.) Ovo su činjenice, dragi moj. Naši odnosi su se do te
mjere pogoršali, da se ja više ne osjećam odgovornom za svoje

ponašanje.
Dž. B. Šo, Pigmalion, LIZA
Šta će biti sa mnom? Šta će biti sa mnom? Vi ne marite. Ja znam da

vi ne marite. Vi ne biste marili ni kad bih ja umrla. Ja za vas nisam
ništa, ni koliko te papuče. Evo vaših papuča. I evo. Uzmite svoje
papuče. I dabogda nikad ne imali jednog dana sreće u njima. Sve je
dobro... za vas. Dobila sam vašu opkladu, zar ne? To je dovoljno za
vas. Razume se, ja nisam važna. Volela bih da vas ubijem, sebična
životinjo. Zašto me niste ostavili onde gde ste me našli... u blatu?
Vi zahvaljujete bogu što je sve gotovo, je l' te, i što možete opet da
me gurnete tamo! Vi nemate više šta da brinete. (Ustane naglo i
adlazi od njega klavirskoj klupici, gde seda i krije lice.) Oh, bože!
Što nisam mrtva! Za šta sam ja sada sposobna? Za šta ste me vi
osposobili? Kuda da idem? Šta da radim? Šta će biti od mene! Ja
sam prodavala cveće. Nisam prodavala sebe. Sada kad ste napravili
od mene gospođicu, ja nisam sposobna da prodajem išta drugo.
Kamo da ste me ostavili onde gde ste me našli! Šta mogu da radim?
Pre no što odete, gospodine... Pripadaju li moje haljine meni ili
pukovniku Pikeringu? Mislim, možda mu mogu zatrebati za
sledeću devojku koju ćete uzeti da na njoj vršite oglede. Ja,
zapravo, samo želim da znam da li išta pripada meni. Moje vlastite
haljine su spaljene. Hoću da znam šta smem da ponesem sa sobom.
Ne želim da budem optužena zbog krađe. Žao mi je. Ja sam samo
jedna obična prosta devojka; u tome položaju, ja moram da budem
obazriva. Ne može biti nikakvih osećanja između vama sličnih i
meni sličnih. Molim vas, recite mi šta meni pripada, a šta ne
pripada. Čekajte, molim. (Skida sa sebe nakit.) Hoćete li da
ponesete ovo u svoju sobu... neka bude na sigurnom mestu. Ne
želim da se izložim opasnosti da nestane. Ovaj prsten nije
iznajmljen, ne pripada juveliru. Vi ste mi ga kupili u Brajtonu. Sad
mi ne treba. (Baci mu ga.) Ja mogu bez vas. Nemojte misliti da ne
mogu. Vi mislite da ja moram da se vratim u Ulicu Vimpol zato što
nemam gde drugde da odem osim svome ocu. Ali nemojte da
budete previše sigurni da sam pod vašim nogama i da možete da me

gazite i da mi popujete. Ako ne mogu da imam ljubaznost, imaću
nezavisnost. Ja mogu da predajem. Biću nastavnica. Predavaću ono
čemu ste me vi naučili: fonetiku! Ponudiću se za asistenta profesoru
Nepinu. Ne možete mi oduzeti znanje koje ste mi dali. Daću oglas
u novine da je vaša vojvotkinja samo jedna ulična cvećarka koju ste
vi naučili, i da ona, u roku od šest meseci, a po ceni od hiljadu
zlatnika, može da nauči svaku devojku da postane vojvotkinja.
Hajde, udarite me. Ja sam znala da ćete me udariti jednog dana.
Dž. B. Šo, Zanat gospođe Vorn, GĐA VORN
Vivi! Znaš li ti koliko sam ja bogata? Ti ne znaš šta to sve znači. Ti

si i suviše mlada. To znači svaki dan nova haljina. To znači svako
veče pozorište i balovi. To znači cvet evropske gospoštine pred
tvojim nogama. To znači krasna kuća i puno posluge. To znači
najodabranije jelo i piće. To znači sve što voliš, sve što želiš, sve
što ti samo srce poželiti može. A šta te ovde čeka? Dirindženje od
jutra do mraka, muka i patnja za goli život, i dve jevtine haljine
godišnje. Razmisli. Pa kakvo ja zlo zahtevam od tebe? Odbacuješ
sve izglede na srećan život. Ti misliš da su ljudi ono što se
pretvaraju da jesu - da su stvari ustrojene u životu onako kako su te
učili u školi. Ali nije tako. Sve je samo laž, da bi kukavne, ropske
duše mirovale. Zar ti hoćeš, kao druge žene, da tek u četrdesetoj
dođeš do toga otkrića, tada kad si već upropastila sebe i izgubila
svoje nade. Zar nije bolje da te blagovremeno uputi tvoja rođena
majka, koja te voli i koja ti se kune da je to istina - sveta istina? Ja
ne mislim ništa rđavo; a to je ono što ti ne možeš da razumeš.
Tvoja je glava puna predubeđenja o meni. Šta oni koji su te učili
znaju o životu ili o svetu kojem ja pripadam? Kad su me videli, gde
su govorili sa mnom, ili dopustili nekom drugom da im priča o
meni - budale! Bi li oni ikad učinili ma šta za tebe, da im nisam
plaćala? Zar ti nisam kazala da želim da budeš ugledna dama? Pa
zar te nisam tako odgojila? A kako možeš da sačuvaš taj svoj ugled
bez mog novca i moga uticaja? Zar ne vidiš, kad mi okrećeš leđa,
da samu sebe ubijaš, a meni kidaš srce? Mi smo mati i kći. Ja hoću
svoju kćer. Ja imam prava ne tebe. Ko će se starati o meni kad

ostarim? Tolike devojke su se ponašale prema meni kao kćeri, i
plakale su kad su me ostavljale. Ali ja sam ih sve pustila da odu, jer
sam imala tebe. Ostala sam samohrana tebe radi. Nemaš prava da
mi sad okrećeš leđa, i da poričeš svoju kćerinsku dužnost. O, znam
kakvo si ti stvorenje - nemilosrdna si prema sebi i nemilosrdna si
prema drugima. Ja te poznajem. Poznajem ja dobru, pobožnu,
licemernu, svirepu, sebičnu ženu. Ali čuj još ovo: znaš li ti šta bih
učinila s tobom da si opet beba? Odgojila bih te da budeš moja
prava kći, a ne ovo što si sad, sa svojom gordošću, sa svojim
predrasudama i univerzitetskim obrazovanjem, koje si ukrala od
mene, da ukrala. Poreci to ako možeš! Dabogda doživela da ti tvoja
kći tako razdire srce i da te toliko ponizi. Ah, doživećeš ti to, tako
mi boga! Nijednoj ženi nije nikad materina kletva donela
blagoslov. Uvek sam želela da budem dobra žena. Pokušala sam da
radim pošteno; i zato sam ropski dirindžila. Bila sam dobra majka. I
zato što sam od svoje kćeri napravila dobru ženu, ona beži od mene
kao da sam gubava.
Kosta Trifković, Izbiračica, MALČIKA

pozorišni jezik"
"Gospođici Malčiki"… Još će biti kakvo ljubavno pismo. Ko bi se

tome nadao? Čujte i pazite.
"Gospođice Malčika,
Vi ste za me prilika,
To sam odmah video,
Samo sam se stideo
Da vam kažem usmeno,
Zato evo pismeno,
Pošteno je mišljeno:
Budite mi ženica,
To vas moli Tošica."
Pa to je prosidba. I to u stihovima. Na lepom satiniranom papiru. Sa

namolovanim probodenim srcem. Al gle. Gle ima još i
postskriptuma.
"Još se ovo dodaje,
Poslovica srpska je,
Ona glasi: Izbirač -
Naiđe na otirač."
A gledaj ti samo gospodina Tošice. Kakav bezobrazluk tako što
napisati. Ovamo momče za izbor. Tošica moj prosilac. Sa njegovim
nosom. Evo još jedno pismo. Da se nije gospodin Tošica
predomislio? "Gospođi Sokolovićki." To je na vas mati. "Poštovana
gospođo. Ja sam tako slobodan bio zaljubiti se u vašu kćer." Šta?
"Zato sam tako slobodan umoliti vas za njenu ruku." Dakle i on. "I
biću tako slobodan kroz jedan sahat za odgovor doći. Štancika
Lazić." Prekrasno. To je već i drugi mladoženja. Pravo da ti kažem
ne bih se čudila da dođe i treći. Evo još jedno pismo. Šta veliš
Saveta. Ja bih se čisto opkladila. No al odmah ćemo videti.
"Gospodinu Sokoloviću." Tebi otac. I ako nemate ništa protivno…
Ja ću ga otvoriti. Potpisan je Branko. A glasi: "Poštovani
gospodine. Ljubaznost i dobrota kojom me je vaša mila porodica
uvek predusretala ohrabrila je u meni misao da bih mogao ceo svoj
život u njenom prijatnom krugu provesti. Stoga se usuđujem
ponuditi vam se za zeta. Moleći za ruku vaše mile kćerke Malčike.
Dolazim po odgovor za jedan sahat." No Saveta jesam li pogodila?
Što mu drago. Mogu birati po volji.
I.S. Turgenjev, Mjesec dana na selu, NATALIJA PETROVNA
Stanite, Aleksije Nikolajeviču. Doista... Vera ima pravo... Vreme

je... vreme je da prestanem s lukastvima. Skrivila sam i njoj i vama
- imate prave da me prezirete. Ponizila sam se u svojim rođenim
očima. Ostaje mi jedno sredstvo da opet zaslužim vaše poštovanje:
iskrenost, potpuna iskrenost, pa ma kakve bile posledice. Pritom, ja
vas vidim poslednji put, poslednji put govorim s vama. Ja vas
volim. Da, ja. Ja vas volim. Zavolela sam vas još… čim ste došli,
ali sam to saznala tek juče. Nemam nameru da pravdam svoje
ponašanje... Ono je bilo nedostojno mene... ali sad me bar možete

razumeti, možete me izviniti. Da, ja sam bila ljubomorna na Veru.
Da, ja sam je u mislima udavala za Boljšincova, da bih je udaljila
od sebe i od vas. Da, ja sam se koristila preimućstvom svojih
godina, svoga položaja, da saznam njenu tajnu, pa sam - naravno, ja
to nisam očekivala - i sebe samu izdala. Ja vas volim, Beljajev. Ali
znajte: samo me ponos nagoni na to priznanje... komedija koju sam
dosad igrala naposletku me je uzbunila. Vi ne možete ostati ovde...
Uostalom, posle toga što sam vam maločas rekla, vama će,
verovatno, biti vrlo nezgodno u mom prisustvu, pa ćete i sami
zaželeti da se što pre udaljite odavde. Ja sam u to uverena. Ta
uverenost mi je dala smelosti. Priznajem da nisam htela da vi
odnesete rđavu uspomenu o meni. Sad sve znate... Ja sam vas,
možda, omela... možda biste zavoleli Veročku, da se sve to nije
desilo... Ja imam samo jedno opravdanje, Aleksije Nikolajeviču...
Sve to nije bilo u mojoj vlasti. (Ona ućuti. Sve to govori dosta
ujednačenim i mirnim glasom, ne gledajući u Beljajeva. On ćuti.
Ona nastavlja malo uzbuđena, još nikako ne gledajući u njega.) Vi
mi ne odgovarate?... Uostalom, ja to razumem. Nemate šta da mi
kažete. Vrlo je težak položaj čoveka koji ne voli, a kome se
izjavljuje ljubav. Hvala vam na vašem ćutanju. Verujte mi, kad sam
vam rekla... da vas volim, nisam... kao ranije, nisam ni na šta
računala. Naprotiv: htela sam najzad da zbacim sa sebe masku na
koju, možete mi verovati, nisam navikla... Sve je sad svršeno među
nama. Više vas ne zadržavam. Možete otići odavde ne rekavši mi ni
reči, čak i ne oprostivši se sa mnom. Ja ne samo što to neću
smatrati za neuljudnost, naprotiv, biću vam zahvalna. Ima slučajeva
kad je delikatnost neumesna... gora od grubosti. Vidi se da nam nije
bilo suđeno da poznamo jedno drugo. Zbogom. Da, nije nam bilo
suđeno da se međusobno poznamo... ali se bar nadam da sam sad u
vašim očima prestala biti ono nesnosno, neiskreno i lukavo
stvorenje... Zbogom zauvek.
Lope de Vega, Fuente Ovehuna, LAVRENCIJA

Razloga ima mnogo, a od sviju najglavniji što dopusti da me otmu

tiranima bez osvete. Jednim prstom mako nisi kad me vukle
izdajice. Ja još ne beh Frondozova da si mogo mirno reći da je
dužan, ko muž, mene on jedini da osveti. Ti na njegov račun nisi
smeo tako trgovati. Jer ja nisam posle svadbe ni noć prvu s njim
provela, te bi dužnost tebe, oca, a ne muža, da me brani. Kada nisi
imo snage, trebalo je najmit stražu da adiđar neprodani od lopova
bolje čuva. Na vaše me vodi oči svojoj kući Fernan Gomes. Ovčicu
ste vuku dali ko pastiri preplašeni. Kol'ko noža uperenih ja u svoje
videh grudi. I čuh pretnji. I uvreda. I koliko mučiše me ne bi li me
naterali da pohoti komandora gadnoj predam čednost svoju! Moje
kose ne kažu l' vam? I tragovi udaraca? Pogledajte i krv ovu! I vi
ljudi plemeniti? Vi očevi i rođaci! Vi, što srce ne cepa vam grozni
jauk bola moga! Ovce vi ste! S pravom ime ovom našem selu daše.
Da, Fuente Ovehuna kladenac je ovčji samo! Dajte nama to oružje.
Srce vam je kamen tvrdi. Hladno ko led. I bešćutno. Varvari ste i
tigrovi. Ne tigrovi, vi to niste. Jer s režanjem divljim oni (kad
ukradu lovci male) za njihovim tragom jurnu. Otmičare iskidaju pre
no što bi moru stigli da se spasu na njegovim valovima kolebljivim.
Zečevi ste vi plašljivi od rođenja. I divljaci. A nikako Španci niste!
Dopuštate da vam kćeri i supruge uzimaju. I blud s njima da
provode! Preslica je za vas ženska! Šta će taj mač o pojasu? Kunem
vam se: žene same čast umeće oprat svoju krvlju onog tiranina i
njegovih slugeranja. A vas ćemo kamenovat. Presličarke!
Torokuše! Babetine! I plašljivce! Sutra ćemo navući vam naše
suknje. Konđe naše. Dati trake i belilo da se ženski ugradite. Vaš
komandor sprema vam se da Frondoza grešnog veša (bez suđenja i
objave) o parapet svoje kule! A to isto sve vas čeka! I baš dobro!
Nek nestane mekušaca razneženih što sramote grudu našu! Nek se
vrati vek iskonski onih ljutih amazonki što su užas za svet bile.
Tenesi Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu, MEGI
Znaš, Brick, naš seksualni život nije se iscrpao na uobičajeni način,

on je bio nenadano prekinut, mnogo prije nego što bi bilo normalno
i on će isto tako iznenada ponovo oživjeti. Uvjerena sam u to. Zato
ja nastojim zadržati svoju privlačnost. Čuvam je za onaj dan, kad

ćeš me ponovo vidjeti onakvu kakvom me vide drugi muškarci. Da,
onakvu kakvom me vide drugi muškarci. Oni me još uvijek vide,
Brik, i njima se sviđa ono što vide. Mhh. Neki bi od njih dali svoj...
Pogledaj, Brik! (Stoji pred dugoljastim ovalnim ogledalom i
dodirne objema rukama svoje grudi, a zatim svoje bokove ) Kako je
čvrsto moje tijelo! Ništa se na meni nije opustilo... ni dijelić...
Drugi me muškarci još uvijek žele. Moje lice katkad izgleda
prenapregnuto, ali ja sam zadržala svoju liniju isto tako dobro kao
što si ti zadržao svoju, a muškarci to vole. Njihove se glave još
uvijek na ulici okreću za mnom. Eto, prošlog tjedna u Memfisu,
kuda god pošla, muške su oči ispalile rupe na mojoj haljini, u
klubu, u restoranima, u dućanima, nigdje nije bilo nijednog
muškarca kojeg sam srela ili uz kojeg sam prošla, a da me ne bi
gutao očima i da se ne bi okrenuo i pogledao za mnom. Kod Alise,
na prijemu u čast njezinih kuzina iz Njujorka, najzgodniji muškarac
u društvu slijedio me je u gornji kat i pokušao da prodre za mnom u
sobu za toaletu, slijedio me do vrata i pokušao silom prodrijeti
unutra! Ne mogu reći da nisam bila u iskušenju. Želiš li znati tko je
to bio? Bio je to Soni Maksvel, eto tko. On žudi za mnom. Ali
nisam ja tako glupa! O, ja bih te mogla koji put prevariti. Ti već
tako uvredljivo čezneš da to učinim. Ali ako to učinim, možeš biti
siguran da će to biti na mjestu i u vrijeme koje osim mene i tog
muškarca neće nitko znati. Jer ja ne namjeravam da ti svojom
nevjerom ili bilo čime dam izgovor za rastavu. Neću to riskirati.
Ne, ja ću radije stajati na ovom vrućem limenom krovu. Da, a
mogu stajati na njemu tako dugo, dok moram.
Tenesi Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu, MEGI
Mnogo sam razmišljala… i sada znam kad sam pogriješila. Da,

pogriješila sam kad sam ti rekla istinu o onoj stvari sa Skiperom.
Nisam ti to nikada smjela priznati, to je bila fatalna pogreška što
sam ti rekla ono o Skiperu. Moraš shvatiti da smo Skiper i ja... Ovaj
put ću reći do kraja ono što ti imam reći. Skiper i ja smo se ljubili -
ako se to može nazvati ljubavlju - zato što nas je oboje to
približavalo tebi. Ti bogoliko biće! I zato smo se nas dvoje ljubili,

kako bismo oboje sanjali da si to ti! Da, da, da! Istina, istina! Što je
u tome tako strašno? Ja volim istinu, mislim da je istina... Da!
Nisam ti to smjela reći... Ali to se mora reći, a ti, ti... ti mi to nikad
nisi dopustio! (Zajeca, zatim se skupi i nastavi gotovo mirno.) Bila
je to jedna od onih lijepih, idealnih stvari o kojima pričaju u grčkim
legendama, nije to ni moglo biti nešto drugo kad se radilo o tebi i
Skiperu. To je ono što tu stvar čini tako tužnom, to je ono što je
čini tako užasnom, jer to je bila ljubav koja ničemu nije vodila i o
kojoj se nije moglo čak ni otvoreno govoriti. Brik, moraš mi
vjerovati, Brik, ja shvaćam sve to! Ja... ja mislim da je to između
vas dvojice bio... plemenit osjećaj! Ja to poštujem? Ja to ne
nazivam prljavim. Ja to nazivam čistim. Nemoj mi još razbiti
glavu, Brik, pusti me da dovršim! Ja znam, vjeruj mi da znam da je
čak i samu podsvjesnu želju za nečim ne sasvim čistim između vas
dvojice gajio jedino Skiper! Ja sam rekla: "Skiperu! Prestani ljubiti
mog muža ili mu reci neka ti dopusti da mu to priznaš!" Ili - ili! On
me snažno udario po ustima - zatim se okrenuo i otrčao i sigurna
sam da se nije zaustavio dok nije stigao u svoju sobu u Blekstonu...
Kad sam te noći došla do njegove sobe i kao plahi mali miš tiho
zagrebla po njegovim vratima, on je učinio onaj bijedni i
neuvjerljivi pokušaj da dokaže kako ono što sam rekla nije bilo
istina. Na taj sam ga način uništila time što sam mu rekla istinu za
koju su on i svijet u kojem je on rođen i odgojen, tvoj i njegov
svijet, držali da se ne može reći. Otada Skiper nije bio ništa drugo
nego spremnica za alkohol i droge... Tko je ubio ptića? Ja...
(Zabaci glavu čvrsto stisnuvši oči) ... svojom milostivom strijelom!
Ja ne pokušavam opravdati svoj postupak, Krista mi, ne! Ja nisam
dobra, Brik. Ne znam zašto se ljudi pretvaraju da su dobri, nitko
nije dobar. Bogati i imućni mogu sebi dopustiti da uvažavaju
moralne tradicije, konvencionalne moralne tradicije, ja sebi to
nisam nikad mogla dopustiti, ali - ja sam poštena. Priznaj mi bar to!
Brik! Skiper je mrtav! Ja sam živa! Mačka Megi je živa! Živa sam,
živa!
Pol Zindel, Dejstvo gama zraka…, BEATRISA
Kad god bi otac došao kući na čitav dan, napravio bi meni i sebi
sendviče - mama je tada bila mrtva već nekoliko godina - a onda bi
zadrijemao na staroj sofi, koja je nekad bila tamo! I dok je on
spavao, ja bih upregla konje i vozila se oko bloka, mašući svima.
Kad sam bila mala, bila sam drska ko pašče. I da znaš, trebalo je
imati petlju pa stajati tamo na vrhu kola i vikati: "Jabuke! Kruške!
Krastaaaavci!" Jednoga dana otac je došao jureći za mnom i počeo
je da me mlati dok sam bila još gore na kolima… ne jako… ali bilo
je vrlo neprijatno… imala sam u zadnjem džepu bombone od
bijelog sljeza i sve su se zgnječile. Možeš mi vjerovati da to više to
nisam ponovila. Moj otac je vrijedio koliko svi ostali muškarci
zajedno. I ti bi ga voljela, Rut, i rado bi se s njim vozila na kolima
po čitavom gradu i vikala: "Jabuke! Kruške! Krastaaaavci!" Da ste
ga samo vas dvije upoznale! Sad bi mu bilo tek sedamdeset.
Shvataš li to? I sigurna sam da bi još prodavao povrće po gradu. I
sve bi bilo tako lijepo… A noćne more… Hoćeš li da znaš koju sam
ja noćnu moru najčešće imala? Da ti ispričam jedan san koji mi se
stalno vraćao? Ovako! Ja na tatinim kolima, ali nekako novijim i
sjajnijim. A vuku ih lijepi bijeli konji. Ne neke prljave rage! Ovi su
kao cirkuski konji sa dugim grivama i bijelim peruškama. A kola su
plava, svijetlo plava. I puna, prepuna žutih jabuka, grožđa i zelenih
bundeva. Smijaćeš se kad čuješ ovo… Ja imam na sebi prekrasnu
haljinu, svu izvezenu draguljima, a kosa mi je skupljena na tjemenu
i u njoj veliko pero, a zvona zvone. Ogromna zvona se klate na
zlatnom gajtanu, razapetom na zadnjem dijelu kola, i trepere:
dong… dong… dong. A ja vičem: "Jabuke! Kruške! Krastaaaavci!"
Onda zavijem u našu ulicu i sva buka nestane. Ulica duga, na svim
kućama zatvorena vrata i sve je tako zbijeno, a nigdje žive duše. I
onda počnem da se plašim da će se povrće pokvariti… i da ga niko
neće kupiti. I osjećam kao da ne treba da sam na kolima, pa stalno
pokušavam da viknem. Ali nema zvuka. Nijednog božjeg zvuka.
Poslije okrenem glavu i bacim pogled ka kući preko ulice. Ugledam
prozor na spratu i par ruku kako polako razmiču zavjese. I vidim
očevo lice! A srce mi stane! Rut… makni mi to svjetlo s očiju.
Pol Zindel, Dejstvo gama zraka…, DŽENIS
Prošlost. Mačku sam dobila u gradskoj kafileriji, neposredno pošto

su je ugušili mehanizmom na bazi visokog pritiska. To objašnjava
zašto nedostaje nekoliko rebrenih kostiju. Naime, ovom se
metodom isisa vazduh iz pluća životinje, tako da se iskidaju sve
tjelesne šupljine. Kažu da je to najbezbolnije za životinje, ali ja
mislim da je to užasno. (Smije se.) Zatim sam mačku potopila u
rastvor sodijum hidroksida i držala je u njemu sve dok nije otpao
veći dio kože i mesa. Međutim pojedine žile oko zglobova morala
sam da ostružem nožem. Prosto nemam riječi da opišem koliko je
teško doprijeti do kostiju.
A sada nekoliko riječi o sadašnjosti. Ne treba ni da vam pominjem
koliko je bilo teško da ovo sklopim. U stvari, ovakav kakav je sada,
skelet može da bude naročito koristan za studente anatomije, čak i
takav sa nedovoljnim brojem rebara. Pomoću njega se može
prikazati osnovna anatomska struktura većine životinja iz porodice
mačaka. Mislim da su ovo, za sada, sve mogućnosti upotrebe
ovakvog skeleta. Međutim, lijep je i kao dostignuće koje se može
navesti u molbi za upis na fakultet, da znaju da se u srednjoj školi
radi još nešto, a ne samo zakazuju sastanci. (Smije se.)
Budućnost. Što se tiče budućih planova sa Macom, moj mali brat je
pitao kafileriju kako joj je ime, kad je otišao da je uzme i oni su mu
rekli da se zvala Maca, ali ja mislim da su ga zafrkavali… ( Opet se
smije.) Ovaj, što se tiče budućih planova, namjeravam da je
poklonim prirodnjačkom muzeju, a sljedeće godine, ukoliko opet
bude ovog naučnog takmičenja, učiniću isto i sa psom. Hvala vam
na pažnji i nadam se da ću pobijediti.
MUŠKI
Bertolt Breht, Majka Hrabrost, SVEŠTENIK
Znači, zato što je poginuo komandant vi mislite da bi se rat mogao

završiti. Ne budite naivni. Takvih ima na desetine. Junaka uvek
ima. Znam ja da ste vi to mislili ozbiljno. Uvek se pronađu takvi
kao vi koji se tu vrzmaju i kažu: "Jednom će rat da prestane! Ja
kažem: nije suđeno da rat jednom zauvek prestane. Naravno, može
da dođe do malog zatišja. Rat mora malo da počine, može čak, tako
da se izrazim, i da propadne. Od toga nije obezbeđen, jer ništa nije
savršeno pod kapom nebeskom. Savršenog rata za koji bi moglo da
se kaže: tome nema šta da se zameri, e, takvog možda nikada neće
biti. Odjednom može da ispadne nešto nepredviđeno. Na sve čovek
ne može da misli. Tek malo nehata i već si zaglavio. A onda vuci
rat iz govana. Ali carevi, kraljevi i papa pomoći će mu u nevolji i
tako, zapravo, nema čega ozbiljnog da se plaši. Mnoga leta i dug
život su pred njim. Šta bi moglo da zaustavi rat? Mir? Rekao bih i u
ratu ima mira, ima mirnih časova. Rat zadovoljava sve strasti.
Među njima i miroljubive. Brinu se i o tome, inače ne bi moglo da
se izdrži. U ratu možeš da kakiš kao i u najvećem miru. A između
dve bitke sleduje ti pivo. Čak i za vreme napredovanja zaslužiš san
na laktovima. Možeš da zaspiš uvek u drumskom jarku. Za vreme
juriša, doduše, ne možeš da se kartaš, ali ni dok oreš, u najvećem
miru, ne možeš. Posle pobede već ima mogućnosti. Desi ti se da
izgubiš nogu. Onda u prvo vreme strašno galamiš, kao da to uopšte
ima smisla, a onda se smiriš, dobiješ rakije i, na kraju krajeva, opet
nekako skakućeš. U ratu nije ništa gore nego u miru. Ništa te ne
sprečava da se pariš usred najvećeg klanja. Tamo negde iza
hambara ili na drugom nekom mestu. U tome, bogami, niko ne
može da te spreči. I tako rat dobije svoje potomke i može sa njima
da se nastavi. Rat uvek pronađe izlaza, kako bilo da bilo. Zašto bi
onda prestajao?
A.P. Čehov, Galeb, TREPLJEV
Eto ti pozorišta. Zavesa, zatim prva kulisa, još jedna, a dalje prazan
prostor. Dekora nema. Pogled na jezero i horizont. Dići ćemo
zavesu tačno u osam i po, kad iziđe mesec. Mojoj majci je krivo što
će na ovoj maloj pozornici imati uspeha Zarečna, a ne ona.
(Pogledavši na sat.) Moja mati je psihološki unikum. Ona je,
neosporno, darovita i pametna žena, u stanju je da plače nad
knjigama, može da ti izrecituje napamet celog Njekrasova, neguje
bolesnike kao anđeo; ali samo pokušaj da pohvališ pred njom
Eleonoru Duze! Oho-ho! Treba hvaliti samo nju, treba pisati samo
o njoj, drati se, oduševljavati se njenom neobičnom igrom u Dami s
kamelijama ili u Pijanstvu života, ali pošto ovde, u selu, nema tog
narkotika, ona se dosađuje i ljuti se, svi smo mi njeni neprijatelji,
svi smo krivi. Osim toga, ona je sujeverna, hvata je strah od tri
sveće, od trinaestog u mesecu. Ona je škrta. Ona ima u Odesi, u
banci, sedamdeset hiljada... ja to pouzdano znam. A ako zatražiš od
nje nešto na zajam, počeće da plače. (Kidajući latice cveta) Voli,
ne voli, voli, ne voli, voli, ne voli. (Smeje se.) Vidiš, moja me mati
ne voli. Pa, naravno. Ona je željna života, hoće da voli, da nosi
svetle bluze, a meni je već dvadeset pet godina i ja je stalno
podsećam na to da više nije mlada. Kad mene nema, njoj je samo
trideset dve godine; kad sam ja pored nje, njoj je četrdeset tri... i
zato me mrzi. Ona zna, takođe, da ja ne priznajem pozorište. Ona
voli pozorište, njoj se čini da ona tu služi čovečanstvu, svetoj
umetnosti, a po mome mišljenju, savremeno pozorište je... šablon,
predrasuda. Kad se diže zavesa i pri večernjoj svetlosti, u sobi sa tri
zida, ovi veliki talenti, sveštenici svete umetnosti, prikazuju kako
ljudi jedu, piju, vole, hodaju, nose svoje kapute; kad se iz trivijalnih
scena i fraza trude da izvuku moral... mali moral, jednostavan,
koristan u domaćem životu; kad mi u hiljadu varijacija iznose uvek
jedno te isto, jedno te isto, jedno te isto... onda ja bežim, bežim kao
što je bežao Mopasan od Ajfelove kule, koja mu je pritiskivala
mozak svojom trivijalnošću. Potrebne su nove forme. Nove forme
su potrebne, a ako ih nema... onda ništa ne treba. (Gleda na sat.) Ja
volim majku, veoma je volim… Ali ponekad iz mene progovara
egoizam običnog smrtnika, dođe mi žao što je moja mati poznata

glumica; onda mi se čini: da je ona obična žena, ja bih bio srećniji.
Ujko, šta može biti očajnije i gluplje od ove situacije: skupe se kod
nje u gostima neki put same veličine, glumci i pisci, a među njima
samo ja nisam ništa, i oni me podnose samo zato što sam njen sin.
Ko sam ja? Šta sam ja? Napustio sam univerzitet u trećoj godini
studija, ni po čemu se ne ističem, što se tiče novca, nemam ni
prebijene pare… Elem, kada mi u njenom salonu svi ti glumci i
književnici ponekad ukažu svoju milostivu pažnju, meni se čini da
oni odmeravaju očima koliko sam ništavan... i ja pogađam njihove
misli i patim od poniženja... (Osluškuje) Čujem korake... To je
Nina. Ja bez nje ne mogu da živim... Čak je i zvuk njenih koraka
divan... Ja sam neizmerno srećan. (Brzo polazi u susret Nini
Zarečnoj.)
A.P. Čehov, Galeb, TREPLJEV
Nina, Nina! To ste vi... vi... Kao da sam predosećao, celoga dana
mi je bilo tako teško na srcu. O, dobra moja, draga moja, ona je
došla! Nećemo plakati, nećemo! Dajte da vas pogledam. Da...
Smršali ste i oči su vam došle velike. Nina, zaista je čudno što vas
vidim. Zašto me niste puštali da dođem k vama? Zašto dosad niste
došli? Ja znam da ste ovde već skoro nedelju dana... Svakog dana
sam odlazio k vama po nekoliko puta, stajao ispod vašeg prozora
kao prosjak. Nina, ja sam vas kleo, mrzeo, cepao vaša pisma i
fotografije, ali sam svakog trenutka bio svestan da je moja duša
zauvek vezana za vas. Nisam u stanju da vas zaboravim, Nina.
Otkako sam izgubio vas i počeo da objavljujem svoje priče, život
mi je postao nepodnošljiv... ja patim... Moja se mladost odjednom
prekinula i meni se čini da sam već proživeo na svetu devedeset
godina. Ja vas zovem, ljubim zemlju po kojoj ste vi gazili; kud god
pogledam, svuda mi izlazi pred oči vaše lice, ovaj nežni osmeh koji
mi je zračio u najlepšim godinama mog života... Ja sam potpuno
sam, ne greje me ničija ljubav, hladno mi je kao u pećini; sve što
napišem, sve je to suvo i mračno. Ostanite ovde, Nina, preklinjem
vas, ili mi dopustite da pođem s vama. Nina? Molim vas, Nina. Vi
ste našli svoj put, vi znate kuda idete, a ja se još jednako vrtim u
haosu snova i slika, a ne znam zašto i kome to treba. Ja ne verujem
ni u šta i ne znam u čemu je moj poziv.
A.P. Čehov, Ivanov, IVANOV
Rđav, bedan i ništavan čovek sam ja. Koliko ja sebe prezirem, bože
moj! Kako duboko mrzim svoj glas, svoj hod, svoje ruke, ovo
odelo, svoje misli. Pa zar to nije smešno i žalosno? Još nema ni
godinu dana kako sam bio zdrav i snažan, bio čio, neumoran,
vatren, radio ovim istim rukama, govorio tako da sam mogao
dirnuti do suza najveće prostake, umeo da plačem kad bih video
nesreću i bunio se kad bih video nepravdu. Znao sam za nadahnuće,
znao za draž i poeziju tihih noći kad od mraka do zore radiš za
pisaćim stolom ili daješ maha svojim snovima. Verovao sam,
gledao u budućnost kao u oči rođene majke... A sada, o, bože moj!
Zamorio sam se, ne verujem više, u neradu provodim dane i noći.
Ne slušaju me više ni mozak, ni ruke ni noge. Imanje propada,
šume padaju pod udarcima sekire. (Plače.) Zemlja moja gleda me
kao siroče. Ništa ne očekujem, ničeg mi nije žao, duša mi drhti od
straha pred sutrašnjicom... A istorija sa Sarom? Kleo sam se da ću
je večno voleti, obećavao sreću, iznosio joj pred oči budućnost o
kakvoj nije mogla čak ni sanjati. Ona je poverovala. Za svih pet
godina video sam samo kako se ona gasila pod teretom svojih
žrtava, kako je malaksavala u borbi sa savešću, ali, to zna bog, nije
me nijednom pogledala popreko, nikad mi ništa nije prebacivala!...
I šta je sad? Prestao sam da je volim... Kako? Zašto? Ne razumem.
Ona sad pati, dani su joj izbrojani, a ja, kao poslednja kukavica,
bežim od njenog bledog lica, od upalih grudi, od molećivog
pogleda... Sramota, sramota! (Pauza) Sašu, devojčicu, dira moja
nesreća. Ona meni izjavljuje ljubav, to me opija, ja zaboravljam sve
na svetu, i kao opčinjen muzikom, uzvikujem: "Novi život! Sreća!"
A već sutradan verujem u taj život i u tu sreću isto toliko koliko u
vampire... Šta je to sa mnom? U kakvu provaliju guram sebe?
Otkud kod mene ta slabost? Šta je to s mojim živcima? Ako samo
bolesna žena malo pecne moj ponos, ako mi posluga nešto ne ugodi
ili ako me slaže puška, kako postajem grub i pakostan, kako ne

ličim više na sebe... Ne razumem, ne razumem, ne razumem!
Prosto da se čovek ubije…
A.P. Čehov, Ivanov, IVANOV
Ja se gušim od besa, ali ipak mogu da govorim hladnokrvno. Slušaj.

Maločas sam se oblačio za venčanje, pogledao sam se u ogledalo i
primetio sam da su mi slepoočnice... sede. Pogledao sam se i u
mojoj savesti kao da je puklo! Ja sam počeo da se rugam sam sebi i
umalo nisam poludeo od sramote. I kad bih mogao da se rugam sebi
hiljadu puta jače i da nateram ceo svet da se grohotom smeje, ja bih
i to uradio! (Smeje se.) Melanholija! Otmena seta! Bezrazložna
tuga! Nedostaje mi još da pišem pesme. Kukati, vajkati se, ići
ljudima na nerve, biti svestan da je životna energija zanavek
izgubljena, da sam zarđao, preživeo svoje, da sam postao
malodušan i da sam do ušiju ogrezao u toj gnusnoj melanholiji...
biti svestan svega toga kad sunce sija, kad čak i mrav vuče svoje
breme i zadovoljan je sobom, a ne, hvala lepo! Videti kako te jedni
smatraju za šarlatana, drugi žale, treći pružaju ruku pomoći,
četvrti... a to je najgore... sa strahopoštovanjem slušaju tvoje
uzdahe, gledaju na tebe kao na drugog Muhameda i čekaju da im
objaviš novu religiju... A ne, hvala bogu, imamo još ponosa i
savesti! Kad sam dolazio ovamo, smejao sam se sebi i činilo mi se
da mi se smeju ptice, smeje drveće... Šura, nemojmo! Dok još nije
kasno, treba prekinuti ovu besmislenu komediju... Ti si mlada,
čista, pred tobom je život, a ja... Sad ću ja kući, a ti objavi svojima
da svadbe neće biti. Objasni im nekako. Vreme je da se opametimo.
Ja sam igrao Hamleta, ti uzvišenu devojku... i dosta. Ne, ja nisam
lud. Sad ja vidim stvari u njihovoj pravoj boji i moja misao je tako
isto čista kao tvoja savest. Mi se volimo, ali od našeg venčanja
nema ništa! Ja sam mogu da besnim ili da se kiselim do mile volje,
ali nemam prava da upropašćujem druge! Svojim kukanjem otrovao
sam ženi poslednju godinu života. Otkako si moja verenica,
zaboravila si na smeh i ostarela za pet godina. Tvoj otac, kome je
sve u životu bilo jasno, zahvaljujući meni, prestao je da razume
ljude. Pođem li u nadleštvo na sednicu, u goste, u lov, kud bilo,

svuda unosim dosadu, setu, nezadovoljstvo. Stani, nemoj me
prekidati! Ja sam oštar, grub, ali oprosti mi, ja se gušim od besa i ne
mogu drukčije da govorim. Ja sam konačno propao! Vreme je da
mi oboje shvatimo to. Ako je pametan, obrazovan i zdrav čovek
bez ikakvog vidljivog razloga postao kukumavka i počeo da pada,
on pada sve niže i nema mu spasa! Reci, gde je moj spas? U čemu?
Ja ne mogu da pijem... od vina me boli glava; rđave stihove ne
umem da pišem, da se molim svojoj duševnoj lenjosti i da gledam u
njoj nešto uzvišeno... ne mogu. Lenjost je lenjost, slabost je
slabost... drugih naziva za to nemam. Propao sam, propao sam... i
nema šta da se govori! (Okreće se.) Mogu nas prekinuti. Slušaj, ako
me voliš, pomozi mi. Sad odmah, bez oklevanja, odreci me se!
Brže...
A.P. Čehov, Medvjed, SMIRNOV
Znači, ne možete da platite? Je li to vaša poslednja reč? Poslednja?

Zaista? Baš vam hvala. Imaćemo to na umu. (Sleže ramenima.) I
još traže da budeš hladnokrvan! Maločas sretnem poreznika, pita
me: "Zašto ste uvek ljuti, Grigorije Stepanoviču?" Kako da ne
budem ljut, molim vas? Novac mi je preko potreban... Od kuće sam
krenuo još juče u zoru, obišao sam sve svoje dužnike i da mi je bar
jedan od njih vratio dug! Umorio sam se kao pas... Najzad, dođem
ovamo, sedamdeset vrsta od kuće, u nadi da ću dobiti svoj novac, a
dočekuju me "raspoloženjem"! Pa kako da ne budem ljut? Ma šta
kažete! Raspoloženje... Umro vam muž pre sedam meseci! A ja –
moram li ja da platim kamate ili ne? Pitam vas: moram li ja da
platim kamate ili ne? Umro vam je muž, raspoloženje i svakojaki
trikovi... upravitelj nekud otputovao, đavoli ga odneli, a šta ja da
radim? Da pobegnem od svojih kreditora vazdušnim balonom? Ili
da se zaletim i tresnem tintarom o zid? Dođem Gruzdevu - nije kod
kuće, Jaroševič se sakrio, s Kuricinom sam se smrtno zavadio i
umalo ga kroz prozor nisam izbacio, kod Mazutova - kolerina, kod
ove raspoloženje. Nijedna bitanga ne plaća! A sve je to otud što
sam ih suviše razmazio, što sam slabić, šmolja, žena! Suviše sam
delikatan s njima! Ali pričekajte samo! Pokazaću ja vama! Neću

dozvoliti da se šegačite sa mnom, đavo da ga nosi! Ostaću i
dreždaću ovde sve dok mi ne plati! Brr!... Što sam ljut danas, bože,
što sam ljut! Od jeda sav treperim, ne mogu da dišem... Fuj, bože
dragi, čak me i neka muka hvata! Kako bi bilo da popijem malo
votke? Pa dobro, da popijem. (Viče.) Hej, stari! Daj mi čašicu
votke! Zaista, kakva logika! Čoveku je novac potreban kao hleb, a
ona neće da plati, jer, zamislite, nije raspoložena da se bavi
novčanim stvarima! Prava ženska, bapska logika! Eto, zato nikada
nisam voleo i ne volim da razgovaram sa ženama. Lakše mi je da
sedim na buretu punom baruta nego da razgovaram sa ženama. Brr!
Sav sam se naježio! Dovoljno je da makar i izdaleka ugledam
poetično biće, pa da me od jeda spopadnu grčevi. Prosto da čovek
izludi. Ja ću ostati i sedeću ovde dok mi ne daš novac. Ja ću celu
nedelju presedeti ovde... Ja ću svoje, draga moja, uzeti! Mene nećeš
raznežiti crninom i jamicama na obrazima... Znamo mi te jamice!
(Viče kroz prozor.) Semjone, ispreži! Nećemo skoro putovati!
Ostajem ovde! Reći ćeš tamo, u konjušnici, da konjima dadu ovsa!
Opet ti se, živino jedna, levi priprežni zapleo u dizgine! (Seda i
posmatra se.) Nema šta, lepo izgledam! Sav prašnjav, čizme
prljave, neumiven, neočešljan, na prsluku slama... Gospođa je
sigurno zaključila da sam razbojnik. (Zeva.) Malo je nepristojno u
ovakvom stanju ući nekom u salon, ali šta mogu... ja ovde nisam
gost, već kreditor, a kako kreditori treba da se oblače, to nigde ne
piše.
A.P. Čehov, Ujka Vanja, ASTROV
Ovde u kući ja imam svoj sto... U sobi Ivana Petroviča. Kada se

mnogo zamorim, tako da potpuno otupim, ja ostavljam sve i žurim
ovamo; ovde se zabavljam ovim stvarima sat-dva... Ivan Petrovič i
Sofija Aleksandrovna računaju na računaljci, a ja sedim pored njih
za svojim stolom i mažem... meni je toplo, miran sam, cvrči
cvrčak. Ali to zadovoljstvo ne dopuštam sebi često, jedanput
mesečno... (Pokazuje na kartogram.) Sad pogledajte ovamo. Slika

našeg sreza kakav je bio pre pedeset godina. Tamnija i svetlija
zelena boja označava šumu; polovinu čitave površine zauzima
šuma. Gde je preko zelene boje prevučena crvena mreža, tamo je
bilo losova, divokoza... Ja pokazujem ovde i floru i faunu. Na ovom
jezeru živeli su labudovi, guske, plovke, i kao što pričaju stari ljudi,
tu je bilo mnogo svakojakih ptica, tušta i tma; i letele su one kao
oblak. Osim manjih i većih sela, vidite, ovde-onde su rastureni
razni zaseoci, majuri, raskolničke isposnice, vodenice... Rogate
marve i konja bilo je mnogo. Vidi se po plavoj boji. Na primer, u
ovoj opštini plava boja je gusta; tu su bile čitave ergele i na svaku
kuću je dolazilo po tri konja. Sad pogledajte niže. Ono što je bilo
pre dvadeset pet godina. Tu je pod šumom već samo jedna trećina
čitave površine. Divokoza više nema, ali losova još ima. Zelena i
plava boja već su blede. I tako dalje i tako dalje. Pređimo na treći
deo: današnja slika sreza. Zelena boja se nalazi samo gdegde, u
obliku mrlja i ne ide skroz; nestalo je i losova, i labudova, i
tetreba... Od nekadašnjih majura, isposnica i vodenica nema ni
traga. Uopšte uzevši, ovo je slika postepenog i nesumnjivog
izumiranja, kome, po svoj prilici, treba još nekih deset-petnaest
godina pa da bude potpuno. Vi ćete reći da su tu posredi kulturni
uticaji, da je stari život prirodno morao ustupiti mesto novom
životu. Da, ja bih to razumeo kad bi se na mestu ovih uništenih
šuma pojavili drumovi, železničke pruge, kad bi se tu podigle
fabrike i škole, kad bi narod postao zdraviji, bogatiji, pametniji, ali
od svega toga nema ništa! U srezu su one iste močvare, komarci,
puteva nema, vlada beda, tifus, difterija, pustoše požari... Tu je
posredi izumiranje usled naporne borbe za opstanak; to je
izumiranje koje dolazi od inertnosti, od neprosvećenosti, od
potpunog odsustva svesti, kad se prozebao, gladan, bolestan čovek,
da bi spasao ostatak života, da bi sačuvao svoju decu, instinktivno,
nesvesno hvata za sve čime bi mogao utoliti glad i ogrejati se, ruši
sve ne misleći na sutrašnji dan... Porušeno je već gotovo sve, ali
umesto toga nije stvoreno još ništa... (Hladno.) Vidim po vašem
licu da vas to ne zanima.
Moma Dimić, Živeo život Tola Manojlović, TOLA

pozorišni jezik"
Zdavstveno stanje na dan šestog desetog iljadu devet sto šezdeset i

druge godine:
Glava - Desno oko valičan. I na levo slabo vidim. Isto i na uši.
Slabo čujem. Zubi nemam ni jednoga. Ovo što nosim to su veštački
zubi. Još malo pa ni pameti nemam. U nosu imam ko neke krastice
i smeće mi kad dijam na njega. Grlo me steže s vremena na vreme.
Noću na usta dišem i uvlačim vazduh. Guši me.
Ruke - U rukama reumu imam. Pre godinu dana nisam mogo da
obavijem prstima ni na mišići ni na zglob. A sad prelazi i
premašava i onaj mali prst. Toliko sam oslabio. Na levoj ruki imam
žulj koji raste. I ja ga osečem britvom.
Noge - Noge me bolu obadve na koje jedva idem. Zato što me
udara reuma u kočice. I što imam na tabanima žuljeve. Na levoj
nozi imam na tri mesta. A na desnoj na dva. Ja sam ranjen u levu
nogu i to me smeta.
Telo - Reuma u koskama. Reumu imam u kičmi. I u plećama. I
udara me u vrat. I u glavu. I rekli su mi lekari da imam sipnju. A ja
sam im reko da nisam konj. Imam bolesno srce. Guši me. Kad idem
uzbrdo guši me. I brzo ne mogu. Čim pođem. Ako jedem moram da
se umaram. Zamori me i kad jedem - srce. Imam maramicu
prilepljenu za pluća i za kičmu. Imam vodu u levoj strani. Jel eve
bućka kad neki put mrdnem. Imam stomak spušten za šesnaest
santimetara. Nosim pojas te podižem stomak. I sad mi lekari
pronalaze da imam i čir u stomaku. Lekari su mi pronašli i da imam
na pluća. Kad me potera d idem na malo polje ne mogu da zadržim
se dok rukom ne držim dok ne stignem do klozeta. Merio sam se u
Mladenovac i imo četeres i pet kila. Kad opsiguješ ove pantalone.
Ova gunjica. Džemper. Kapa. Opanci i drugo. Moram da merim
manje od četeres kila. Imam pedeset i sedam godina. Sad bolujem
od sviju ti bolesti. I od bubrega. I od stomaka. I od očiju. I od ušiju.
I od nogu. I od guše. I od sipnje. I od čira. I od nosa. I od svačega.
F.M. Dostojevski, Bijele noći, ZANESENJAK
Nastjenjka! Nastjenjka! Vi probadate moje srce, vi me ubijate,

Nastjenjka! Ja ne mogu da ćutim! Ja moram najzad da govorim, da
iskažem ono što se nakupilo tu - u mome srcu... Slušajte! Što
budem sad govorio, sve će biti besmislica, sve neostvarljivo, sve
glupo! Ja znam da se to nikad ne može dogoditi, ali ne mogu
valjda, ćutati. U ime onoga zbog čega vi sada patite, unapred vas
molim: oprostite mi!... To je neostvarljivo, ali ja vas volim,
Nastjenjka! Eto šta je! I sada je sve rečeno! Sada ćete znati: možete
li sa mnom da govorite tako kako ste do sad govorili, možete li,
najzad, uopšte da slušate ono što vam budem govorio… Šta da se
radi, Nastjenjka, šta da radim! Kriv sam, zloupotrebio sam... Ali ne,
ne, nisam ja kriv, Nastjenjka, ja to čujem i osećam, jer mi srce
govori da sam u pravu, da vam ničim ne mogu naneti bol, ničim vas
uvrediti! Bio sam prijatelj vaš. Pa eto i sada sam vam prijatelj.
Ništa nisam izneverio. Meni sad suze teku. Neka ih, neka teku - one
nikome ne smetaju. Ja ne mogu više ostati ovde, vi me više ne
možete ni gledati. Sve ću reći, pa ću otići. Hoću da kažem da vi
nikad ne biste doznali da vas volim. Ja bih sahranio svoju tajnu. I
ne bih vas rastrzao sada, ovog trenutka, svojim egoizmom. Ne! Ali
nisam mogao da izdržim. Kad ste vi malopre govorili, ja nisam više
mogao da mirno sedim, kada ste plakali, kada ste se rastrzali zbog
toga što vas odbijaju, zbog toga što su odbili vašu ljubav - ja sam
tad osetio, čisto sam čuo koliko je ljubavi u mome srcu za vas,
Nastjenjka, koliko ljubavi!... I tako mi je bilo gorko što ne mogu da
vam pomognem tom ljubavlju... da mi je srce puklo, i ja, ja - nisam
tad mogao da ćutim, morao sam da govorim! Dakle, sada znate sve.
Eto, to je polazna tačka. I, dobro! Sada je sve divno; samo slušajte!
Dok ste sedeli i plakali, ja sam mislio da vi... da ga više ne volite.
Onda - to sam juče, i prekjuče već mislio, Nastjenjka - onda bih ja
uradio tako da mene zavolite. Jer vi ste rekli, sami ste kazali
Nastjenjka, da ste me već skoro sasvim zavoleli. A ja bih vas toliko
voleo, toliko voleo da, baš da i još volite njega, i ne prestajete da
volite onog koga ja ne znam - ipak ne biste primetili da vam je
moja ljubav teška. Vi biste samo svakog minuta osećali da pored
vas kuca zahvalno srce, vatreno srce koje za vas... Oh, Nastjenjka,
Nastjenjka! Šta ste sa mnom učinili!... Slušajte, Nastjenjka, znate
šta? Ja ću otići od vas, eto šta! Ja vas prosto samo mučim. Eto, vi
sada osećate grižu savesti… A ja neću, ja neću da vi... pored svojih
muka... ja sam, naravno, kriv, Nastjenjka. Zbogom!
F.M. Dostojevski, Idiot, KNEZ MIŠKIN
Da. Ja sam u Francuskoj video, u Lionu… seku glave. Polože

čoveka, i na njega pada nekakav širok nož niz mašinu, zove se
giljotina. Teško, snažno... glava odskoči tako da nemaš kad ni
okom da trepneš. Nego, nepodnošljive su pripreme. Ono kad
saopštavaju presudu, spremaju, vezuju čoveka, penju ga na
gubilište... e to je jezivo! Narod se skupi, čak i žene dođu, premda
oni tamo ne vole da žene to gledaju... Pa i nije to za njih... Takvu
muku... Zločinac je bio čovek inteligentan, neustrašiv, snažan, u
godinama. Legro se zvao. Pa, eto, ja vam kažem, verovali ili ne,
kad se peo na gubilište, plakao je i bio beo kao zid. Kako samo
dopuštaju ljudi takvo što? Zar to nije strahota? I ko još od straha
plače? Ja nigda nisam verovao da bi od straha mogao plakati ko
nije dete, da bi plakao čovek koji nigda nije plakao, čovek od
četrdeset pet godina. Kako li je duši u taj mah, do kakvog li je
grčenja dovode? Ta to je prosto kinjenje duše, ništa više. Rečeno je:
"Ne ubij", pa zar zato što je on ubio, zar zato i njega treba ubiti?
Ne, to ne sme biti. Eto, i mašina je za to izmišljena, ta giljotina. Ali
meni baš tada dođe u glavu misao: a šta onda ako je tako još gore?
Pomislite: kad, na primer, muče čoveka. Tu su patnja i rane,
mučenje telesno, i, naravno, sve to odvlači patnikovu pažnju od
duševnih muka, tako da samo te rane i muče, sve dok ne umre. Ali
glavni i najjači bol možda nije u ranama, nego što tu onaj jadnik
baš sigurno zna da će, evo, za jedan sat, a posle za deset minuta,
zatim kroz pola minuta, zatim sad, evo ovog trenutka duša iz tela
odleteti, te da on tada već neće biti čovek, i da je to već sigurno:
glavno je to što je sigurno. Ubijati nekoga zbog ubistva
nesrazmerno je veća kazna nego što je bilo njegovo zločinstvo.
Ubistvo po presudi nesrazmerno je užasnije nego što je razbojničko.
Onaj koga ubiju razbojnici, kolju noću u šumi, ili kako mu drago,
taj se uvek, u svakom slučaju, do poslednjeg trenutka nada da će se
još spasti. Bivalo je primera da je već grlo presečeno, a on se još
nada, pa ili beži ili moli. A ovde se nasigurno oduzima sva ta
poslednja nada s kojom je deset puta lakše umirati. Tu je presuda, i
u tome što ti sigurno znaš da nećeš umaći, u tome se i sastoji
užasna muka, i nema na svetu strašnije muke od te. Ko kaže da je
čovekova priroda kadra izdržati to da ne poludi? Našto to kinjenje
gadno, nepotrebno, uzaludno? Možda ima gdegod čoveka kome su
pročitali smrtnu presudu, pustili ga da se namuči, a zatim mu rekli:
"Idi, prašta ti se." Eto, takav bi nam čovek možda i mogao ispričati.
O toj je muci i strahoti i Hristos govorio. Ne, s čovekom se ne sme
tako postupati!
F. M. Dostojevski, Zločin i kazna, PORFIRIJE PETROVIČ

Dramatizacija Anžej Vajda
(Trči za Raskoljnikovom) Rodione Romanoviču! Bože moj! Ama

šta vam je! Šta vi to govorite? O čemu da vas ispitujem? Sve su to
gluposti, molim vas! Imamo vremena, imamo vremena, stići ćemo.
Meni je, naprotiv, tako milo što ste najzad došli... Vi ste moj gost.
A zbog ovog prokletog smijeha oprostite mi, molim vas, dragi
Rodione Romanoviču. Ja sam vam nervozan čovjek, strašno ste me
nasmijali duhovitošću svoje primjedbe; ponekad se, vidite, toliko
zasmijem i čitavih pola sata se tresem... kao da sam od gumilastike.
I zbog svoje građe ja se, čak, jako plašim paralize. Ali sjedite,
najzad.
Hoću da vam kažem nešto o sebi, dragi Rodione Romanoviču, tako
reći, da objasnim kakav sam. Ja sam, znate neženja, nedruštven i
slabo odlazim među svijet i nepoznat sam, a uz to već sasvim
formiran čovjek, određen, ostario, i... Primijetili ste, Rodione
Romanoviču, da kod nas, kada se dva pametna čovjeka, koji se još
nedovoljno poznaju, ali se, takoreći, uzajamno poštuju, kao na
primjer vi i ja u ovom trenutku - kada se, znači, takva dva čovjeka
sastanu, onda po čitavih pola sata ne mogu da nađu temu za
razgovor. Zašto je to tako? A? Ne znam. A? Šta vi mislite?
Ama, ostavite tu kapu, izgleda kao da želite odmah da odete, prosto

mi je neprijatno to da gledam, zaista... Jer meni je, naprotiv, tako
milo... Kafu vam ne nudim, nije mjesto za to, ali zašto da ne
posjedimo prijateljski jedno pet minuta, onako razonode radi...
Ali, vi se nemojte uvrijediti, što ja hodam po sobi, nipošto ne bih
htio da vas uvrijedim, ali mi je šetnja vrlo potrebna. Stalno sjedim,
i onda volim da malo hodam, po pet minuta... hemoroidi... Stalno
mislim o liječenju gimnastikom; kažu da državni savjetnici, pravi
državni i čak tajni savjetnici, rado skaču preko konopca... Da, to
vam je tako... Napredak nauke... Da...
A znate li da saslušanja neki put gore zbunjuju isljednika od onoga
koga saslušavaju...
A što se tiče naših pravničkih metoda, kao što se duhovito izraziste,
potpuno se s vama slažem. Ko, recite vi meni, od svih optuženih –
neka je to čak i krajnja prostačina - ne zna da će ga, na primjer,
najprije početi uspavljivati sporednim pitanjima, a onda ga,
iznenada, tresnuti posred tjemena ušicom od sjekire, he-he! U samo
tjeme, kako slikovito rekoste, he-he! Tako ste i vi pomislili kako
sam ja vas namjeravao stanom... A isljednikov posao, to vam je,
tako reći, slobodna umjetnost.
F. M. Dostojevski, Zločin i kazna, RASKOLJNIKOV

Dramatizacija Anžej Vajda
Izvoljeli ste reći da moj članak nije jasan; spreman sam da vam ga
razjasnim. Mislim da se ne varam ako pretpostavim da vi, izgleda,
to i želite. Koliko pamtim, izlažem u svom članku misao da su svi
zakonodavci i upravljači čovječanstva, počev od najstarijih, preko
Likurga, Solona, Muhameda, sve do Napoleona i tako dalje, bez
izuzetka bili zločinci već samim tim što su dajući novi zakon, gazili
stari, koji je društvo naslijedilo od svojih predaka i poštovalo kao
svetinju. I nisu se, naravno, zaustavili ni pred krvlju, ako im je krv
mogla pomoći. Čak je značajno to da su većinom ti gospodari i
dobrotvori čovječanstva bili strašni krvoloci. Iz toga izvodim
zaključak da svi, ne samo veliki ljudi, nego i takvi koji makar i
malo iskaču iz prosjeka, oni koji su u stanju da kažu nešto novo, svi
oni moraju, po svojoj prirodi, neminovno da budu zločinci.

Vjerujem samo u svoju glavnu misao. Ljudi se po prirodnom
zakonu dijele na dvije kategorije: na nižu, tako da kažem materijal,
koji služi isključivo rađanju sebi sličnih, i na ljude u pravom
značenju te riječi, one koji imaju dar ili talenat da kažu svojoj
sredini novu riječ. Prvu grupu, ili materijal, čine po svojoj prirodi
ljudi konzervativni, pristojni, koji žive u poslušnosti, jer su za to
namijenjeni. A u tome nema ničeg ponižavajućeg. U drugoj
kategoriji - svi gaze zakon, svi su rušitelji ili su tome skloni,
zavisno od sposobnosti. Zločini tih ljudi, prirodno, relativni su i
veoma se razlikuju: oni većinom, na određeni način, traže rušenje
postojećeg sistema u ime nečeg boljeg. Ali, ako je takvom čovjeku
potrebno da zbog svoje ideje prelazi preko leševa, preko krvi, on to
sebi, mirne savjesti, može dozvoliti - što, uostalom, zavisi od ideje i
njenih razmjera. Samo u tom smislu ja u svom članku govorim o
njihovom pravu na zločin. Ali, ne treba se zbog toga uznemiravati,
masa im to pravo nikada ne priznaje, ubija ih i vješa, i na taj način
sasvim ispravno vrši svoj konzervativni zadatak. A buduća
pokoljenja dižu pogubljene na pijedestal i klanjaju im se. Prva
grupa je uvijek gospodar sadašnjosti, druga - gospodar budućnosti.
Prvi održavaju svijet i brojno ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i
vode ga ka cilju. I jedni i drugi imaju potpuno jednaka prava da
postoje. Vive la guerre eternelle! *
* Živio vječni rat.
Marin Držić, Dundo Maroje, POMET
Reče se: "Tko je namuran nije pri svoj pameti", sad ja po mom
Tudešku poznam. Sjedeći za trpezom s mojijem Tudeškom, a
pečeno bijehu donijeli - pjat, u njemu kapun. Gledam ali je guska,
ali što drugo. Onoliko velika kapuna moje oči nigda nijesu prije
vidjele. Gledam, ali je isprigan ali je ispečen. Imaše njeku hrustu na
sebi koja mi oči zanošaše, srce mi veseljaše, apetit mi otvoraše.
Oko njega dvije jarebice oblahne, a sok iž njih rosi. Pjat urešavahu
s strana peča vitelja mesa od mlijeka, koja para da govoraše: "Jeđ
me, jeđ me", i polovica zadnja od zečića, lardica uokolo
nazađevana, a garofalići neistučeni nakićena, koja para na trpezi
mirisom da stvaraše veselo, drago prolitje. I u tjezijeh delicijah

stojeći u kontemplacijoni bijeh otišao in estasis. Tako istom
Tudešak moj uzdahnu, uzdahnu drugu votu, a mene dozva:
"Pomet!" Ja se osvijestih: "Signor patron, comanda!" Reče mi:
"Ajme, Pomet, mi star mal! Mi morir, se non aver la sinjora. Tu
manđar presto, antar la sinjora, promete dukati mila, do mila." Ubi
me kad mi to reče! U meni rekoh: Mahnitos, mahnitos s
namuranijem ljudi druži! Mahnitos njimi vlada! Ne mogoh mu ne
ugodit tu galantariju. "Ja imam, kažem, dobrovoljno činit i što mi je
mučno činit." Ma ne mogoh srcu odoljet: otkinuh krilo od onoga
kapuna, stavih ga prida nj; drugo otkinuh, stavih ga prida me.
Okusih i jarebičice. Bogme tjeh i rukom igrat u parti sekrete od
onoga kapuna (kurvina kuhača koje galantarije od onoga kapuna
biješe učinio). On me soličita: "Pomet, antar!" Napih se; otidoh iz
raja zemaljskoga, dviže me iz onijezijeh delicija gdje se ima što se
žudi.
Ma se je trijeba s bremenom akomodavat; trijeba je bit vjertuozu,
tko hoće renjat na svijetu. Kralj je čovjek od ljudi kad se umije
vladat. Nije ga imat dinar, er vidim mnoge s dinarmi potištene. Nije
ga bit dotur, er su mnogi od te družine fantastiki. Nije ga bit junak s
mačem u ruci, er su ti većekrat ali ubijeni ali ih su pune tamnice.
Nije ga bit poeta ni komedije umjet činit, er tizijem svak ore i na
svaki ga pijer zovu kao slugu, a umjesto zahvaljenja da mu reku:
"Ne valja ništa, iždeni!", i da mu neprijatelji ostanu. Trijeba je bit
pacijent i ugodit zlu bremenu da se pak dobro brijeme uživa. Ovaki
ljudi renjaju! A zaslužuje moj profumani trbuh da mu vjerno
služim. Sve sam ove galantarije za njega naučio, er me nigda ne
izdava na dobru obroku; vazda je bio pripravljen, dispos ponijet.
Ma sam zaljezao u veliku konsideracijon, a imam danaska fačende
velike činit, fačende dostojne od Pometa.
Marin Držić, Dundo Maroje, PROLOG
Plemeniti i dobrostivi skupe, puče stari i mudri. Vidim er s ušima

priklonitijema i s očima smagljivijemi stojite za čut i vidjet večeras
kugodi lijepu stvar. I sumnim, ako se ne varam, da vi scijenite i
želite vidjet kugodi izvrsnu stvar. A izvrsne stvari u ovizijeh

stranah nijesu se dosle činile! Ni mi, koji se zovemo Pomet-
družina, ako se i mogu činit, nijesmo toga umjetjeonstva da
umijemo činit stvari dostojne od ovakoga toli lijepa i plemenita
skupa. Ma ovo brijeme od poklada budući od starijeh našijeh
odlučeno na tance, igre i veselja, i videći se našoj družni od Pometa
ne puštat proć poklade bez kojegodi feste ili lijepe ili grube, stavili
se su za prikazat vam jednu komediju koja, ako i ne bude toliko
dobra i lijepa, ali su ove žene lijepe koje ju će gledat, i vi dobri koji
ju ćete slušat. U njoj će bit jedna stvar koja scijenim da vam će
draga bit, er će bit nova i stara, nova er slijedi onu prvu komediju
od Pometa, kako da je ona i ova - jedna komedija, stara er ćete
vidjet u njoj one iste prve prikazaoce, a to jes: Dundo Maroje, Pavo
Novobrđanin, Pomet i ostali. I prva je prikazana u Dubrovniku, a
ova će bit u Rimu, a vi ćete iz Dubrovnika gledat. Žene, para li
vam ovo malo mirakulo Rim iz Dubrovnika gledat? Mi ni vam
obećavamo velike stvari, ni možemo: nismo tolici da možemo
tolike stvari obećat i činit. U dvije riječi čujte argument od
komedije "Dundo Maroje". Ma prije neg vam ostalo izrečem,
uzmite nauk od Pomet-družine večeras, i nigda ni sinu ni drugomu
ne da'te dinare do ruke dokle mladića nijeste u vele stvari druzijeh
provali, er je mlados po svojoj naravi nesvijesna i puna vjetra, i
prignutija je na zlo neg na dobro; i pamet nje ne raširuje se dalje
neg koliko joj se oči prostiru, i nju veće volje vladaju neg razlog.
Da vam ne intravenja kako će i Dundu Maroju večeras intravenjat,
koji, davši sinu Maru pet tisuć dukata u ruke, otpravi ga put Jakina,
a on iz Jakina ne otide u Fjerencu, neg u Rim s dukatmi, i tu
spendža dukate. A Dundo Maroje, čuvši toj, kako mahnit otide
starac u Rim s Bokčilom, svojijem tovijernarom. Što će segvitat,
komedija vam će sama rijet, koja će svršit u veselje. Ma vi na tomu
nemojte stat! Od lude djece čuvajte dinara, er se je ovjezijeh
komedija njekoliko arecitalo nazbilj u vašem gradu koje su svršile u
tradžediju, er nije svak srjeće Dunda Maroja. Što će naprijed bit,
komedija vam će spovidjet. I drugo neću rijet, neg vas ću molit - s
ljubljezivijem srcem čujte i vidite, er ako nas uzljubite, i mi i naše
stvari drage vam će bit. Ako li inako učinite, i lijepa komedija
kazat vam se će gruba, što će vaš grijeh bit, a ne od komedije. Ma
vi dobri nećete moć neg dobro i mislit i rijet; a u zle se mi ne

impačamo, tizijem ne hajemo da smo drazi. Ma oto vam Dunda
Maroja, stav'te pamet na komediju i zbogom!
N.V. Gogolj, Revizor, HLJESTAKOV
Svi mi imamo neko svoje selo, gospođo... Naravno ni jedno selo se

ne može porediti sa Petrogradom! Petrograd! Kakav je tamo život!
Zaista. Vi možda mislite da sam ja samo pisar. Ne! Ja i načelnik
odjeljenja dobri smo prijatelji. Samo me udari po ramenu: "Dođi,
bratac, na ručak!" Ja svratim u odjeljenje samo na minut-dva,
kol'ko da kažem: "Ovo ćete ovako, ono onako!" A prepisivač, pravi
pacov, samo perom kr... kr... i počne da piše. Poslužitelj još na
stepenicama leti za mnom s četkom u ruci. "Dozvolite, Ivane
Aleksandroviču", veli, "da vam očistim cipele." Ja ne volim
ceremonije. Naprotiv, ja se čak trudim da se provučem
neprimjetno. Ali se čovjek nikako ne može sakriti. Nikako ne
može. Samo što iziđem, kud bilo, već se čuje: "Eno", vele "ide Ivan
Aleksandrovič!" A jedanput su čak mislili da sam
glavnokomandujući: vojnici skočili iz stražarnice i pozdravili, s
puškom. Poslije mi oficir, koji mi je vrlo dobro poznat, kaže:
"Brate, mi smo mislili da si sigurno glavnokomandujući." Poznajem
se s lijepim glumicama. Književnike često viđam. S Puškinom sam
prijatelj. Obično mu kažem: "Šta ima, brate Puškine? Kako je, brate
Puškine?", "Pa tako... tako nekako", odgovori on. Veoma je
originalan. Ja sam već i razne vodvilje objavio u žurnalima. Mojih
djela ima mnogo. "Figarova ženidba", "Norma"... Ne sjećam se ni
svih naslova. A sve slučajno. Nisam htio da pišem, ali pozorišna
direkcija moli: "Napiši nešto, napiši nešto!" I tako sam čini mi se
napisao sve za jedno veče, i sve iznenadio. Ja neobično lako
mislim, i tako samo... pišem... A sad već, priznajem, živim za
literaturu. Moja kuća je prva u Petrogradu. Tako je i poznata: kuća
Ivana Aleksandroviča. Budite dobri, molim vas, kad budete u
Petrogradu, dođite mi, dođite. Ja i balove dajem... Ja sam na
balovima svakog dana. I tako, ne stignem ni da se odmorim, jer u
predsoblju me već od rane zore čekaju grofovi i knezovi, guraju se
tamo i zuje kao bumbari, samo čuješ zzzz... zzzz... zzzz... Jedanput
sam čak upravljao i jednim odjeljenjem ministarstva. Iznenada,
direktor otišao, a kud je otišao - nije se znalo. Prirodno, počelo se
pričati: kako i šta, ko da zauzme njegovo mjesto. Mnogi generali su
poželjeli to mjesto i uzeli ga. Ali kad su prišli poslu, onda, bogami,
ne - teško je. Naoko izgleda lako, ali kad bolje pogledaš - nije.
Poslije vide nema se kud, pa po mene. I odmah po ulicama kuriri,
kuriri, kuriri. Možete zamisliti, trideset pet hiljada samo kurira!
"Kakva je situacija?", pitam. "Ivane Aleksandroviču, idite da
upravljate odjeljenjem!" Priznajem, malo sam se zbunio, iziđem u
domaćem odijelu, htio sam odbiti, ali mislim: doći će do cara...
"Izvol'te, gospodo, primam dužnost, primam, velim, neka bude,
velim, primam, samo kod mene nema... Jer ja..." I stvarno, dešavalo
se, kad prođem kroz odjeljenje - prosto zemljotres, sve drhti, a
činovnici se tresu kao list. Daaaa! ja ne znam za šalu. Svima sam
im zadao strah. Mene se boji i Državni savjet. A šta je u stvari?
Takav sam. Ja ne gledam ni na koga... Svima govorim: "Ja sam
sebe najbolje znam, sam sebe!" Ja se svuda nalazim. Svuda. U dvor
idem svakog dana. Sutra će me proizvesti za feldmaršala!
Maksim Gorki, Na dnu, LUKA

pozorišni jezik"
Eto. Ti kažeš istina. Ali istina nije za čoveka uvek dobra. Ne može
se uvek duša izlečiti istinom. Desilo se na primer ovako nešto.
Poznavao sam jednog čoveka koji je verovao u pravednu zemlju.
Mora biti govorio je da na svetu postoji pravedna zemlja. U toj veli
zemlji žive naročiti. Dobri ljudi. Jedan drugog poštuju. Jedan
drugom prosto u svemu pomažu. I sve je kod njih divno. Lepo. I eto
taj se čovek neprestano spremao da ide. Da traži pravednu zemlju.
Bio je siromašan. Živeo teško. I kad mu je dolazilo već toliko teško
te samo da legne i umre. Nije gubio raspoloženje. Već se samo
smešio i govorio: Ništa. Izdržaću. Još malo ću pričekati i onda ću
ostaviti ceo taj život. I otići u pravednu zemlju. Ta zemlja bila mu
je jedina radost. I onda u to mesto. A bilo je to negde u Sibiru.
Poslaše jednog prognanika. Učenjaka. Dođe on. Taj učenjak. S

knjigama. S planovima. I sa svakojakim stvarima. Kaže taj čovek
učenjaku. Pokaži mi molim te gde leži pravedna zemlja. I kako se
tamo ide. Učenjak otvori knjige. Razvi planove. Gledao. Gledao.
Nigde nema pravedne zemlje. Sve je tačno. Sve su zemlje ucrtane.
Ali pravedne zemlje nema. Čovek ne veruje. Mora biti kaže. Traži
bolje. Inače kaže te tvoje knjige i planovi ništa ne vrede ako nema
pravedne zemlje. Učenjak se uvredi. Moji su planovi kaže
najtačniji. A pravedne zemlje uopšte nigde nema. Ali se onda i
čovek razljuti. Kako to? Toliko sam živeo. Toliko trpeo. I stalno
sam verovao da ima. A po planovima izlazi da nema. To je
nepošteno. I kaže on učenjaku. Ah ti ološu nijedan. Hulja si ti. A ne
učenjak. Pa mu prilepi. Jednu. I još jednu. A posle je otišao kući. I
obesio se.
Maksim Gorki, Na dnu, SATIN
pozorišni jezik"
Kad sam pijan… sve mi je lepo. Da. On se moli. Divno. Čovek

može da veruje i da ne veruje. To je njegova stvar. Čovek je
slobodan. Za sve će da plati sam. Zato što veruje. Zato što ne
veruje. Zato što je pametan. Čovek za sve plaća sam i zato je
slobodan. Čovek to je istina. Šta je to čovek? To nisi ti. Nisam ja.
Nisu oni. Ne. To si ti. Ja. Oni. Starac. Napoleon. Muhamed. Svi
zajedno. Razumeš? To je ogromno. U tome je svaki početak i kraj.
Sve je u čoveku. Sve za čoveka. Postoji samo čovek. Sve ostalo je
delo njegovih ruku i njegovog mozga. Čovek. To je veličanstveno.
To zvuči ponosno. Čovek. Treba poštovati čoveka. Ne žaliti. Ne
unižavati ga sažaljenjem. Treba ga poštovati. Da popijemo za
čoveka barone. Lepo je to kad osećaš da si čovek. Ja sam robijaš.
Ubica. Varalica. Jest. Tako je. Kad prolazim ulicom ljudi me
gledaju kao što se gleda na lopova. I sklanjaju se. I osvrću se za
mnom. I često mi kažu: "Gade. Šarlatane. Radi." Da radim? Zašto?
Zato da budem sit? Uvek sam prezirao ljude koji su se trudili samo
da budu siti. Nije u tome stvar barone. Nije u tome stvar. Čovek je
nešto više. Biti čovek to je više nego biti sit.
Vaclav Havel, Audijencija, SLADEK
Ferdinande, gledaj! Ja poznajem jednog od onih koji dolaze kod

mene zbog tebe, znaš, još iz škole. To je moj dobar poznanik. Neki
Tonda Mašku. Uglavnom solidan momak. Bar meni ide na ruku. Ti
ne znaš… Kad im to ne bih ja obećao, oni bi našli nekog drugog, a
to bi bilo gore, jer taj garantovano ne bi bio tako fer kao ja. Ovo ti
je jedino vađenje, ako baš hoćeš da znaš. Jer ljudi su velike svinje.
Velike! Vidi, ja pojma nemam šta treba svake sedmice da im
napišem o tebi. Pa ja o tebi ništa i ne znam. Da si pijančio u
laboratoriji… Da su te nekoliko puta vidjeli u gradu sa Maruškom
iz punionice… Šta ću ja s tim? A ti si valjda intelektualac, je l' da?
Ti imaš politički uvid, je l' da? Pišeš, je l' da? Gledaj! Ja bih te
prebacio u magacin, tamo bi imao koliko hoćeš vremena. I šta bi ti
falilo kad bi mi to jednom sedmično bacio na hartiju… Tako bi im
sam pisao ono što hoćeš da oni znaju o tebi. Živjećeš ko bubreg u
loju. I pivo ćeš moći da unosiš… Ferdinande! Sada sve zavisi od
tebe! Ako ti pristaneš, sve će biti dobro! Ti ćeš pomoći meni, ja ću
pomoći tebi… Nije to nikakvo cinkarenje? Ko ovdje govori o
cinkarenju? A šta ja? Mene ćeš u tome ostaviti, je l' da? Baš tebe
briga za mene! Ja mogu da budem svinja! Ja mogu da se valjam u
tom blatu, jer ja nisam važan, ja sam samo jedan običan blesavko iz
pivare - ali gospodin, gospodin, taj ne može da učestvuje! Ja mogu
da se uprljam - samo da gospodin ostane čist! Gospodinu je stalo do
principa! Princip mu je draži od čovjeka! Eto, takvi ste svi vi!
Intelektualci! Gospoda! Sve same lijepe riječi. Samo što vi to sebi
možete da dozvolite, jer se vama ništa ne može dogoditi. Vi ste
gore i kad ste dole. Dok običan čovjek ima ovdje da se muči i
dobije za to prdež… Svako na njega može da vikne bu! i život mu
je nikakav i na kraju će za njega gospoda još reći da nema principe!
Toplo gnijezdo u magacinu, to bi od mene uzeo - ali da uzmeš i
parčence one svinjarije u kojoj ja moram svakodnevno da se valjam
- to već nećeš! Principi! Principi! Kako i da ih ne branite, te vaše
principe - oni se, naime, visoko cijene, vi ih odlično prodajete, vi
ćete na njima lijepo da zaradite, vi od tih principa, naime, živite -
ali šta ja? Vi uvijek imate šansu - ali kakvu šansu imam ja? Ti ćeš
se jednog dana vratiti među te svoje glumice i još ćeš se praviti
važan da si kotrljao burad - bićeš junak - ali šta ja? Kuda ja mogu
da se vratim? Ko će mene da primijeti? Ko će ocjenjivati moje
postupke? Šta ja imam od života? Šta mene očekuje? Šta?
Ežen Jonesko, Ćelava pjevačica, VATROGASAC
"Kijavica": Moj šurak imao je s očeve strane bratića kome je stric s

majčine strane imao tasta, kome se djed s majčine strane po drugi
put oženio mladom urođenicom, čiji je brat na jednom od svojih
putovanja upoznao djevojku u koju se zaljubio i s kojom je imao
sina, koji je uzeo za ženu preduzimljivu apotekaricu koja je ni više
ni manje nego rođena kći jednog nepoznatog podoficira britanske
mornarice, kome je poočim imao tetku koja je perfektno govorila
španski i koja je možda bila jedna od unuka nekog inženjera koji je
mlad umro, a bio sin vlasnika vinograda koji je davao vrlo slabo
vino, ali koji je imao mlitavog bratića, ađutanta, kome se sin oženio
lijepom mladom rastavljenom ženom, kojoj je prvi muž bio sin
vatrenog rodoljuba kome je pošlo za rukom da jednu od svojih
kćeri odgoji u želji da se obogati i koja se udala za lovca koji je
poznavao Rotšilda, a kome se brat, pošto je bio promijenio
nekoliko zanimanja, oženio i dobio kćer koja je imala slabašnog
pradjeda, koji je nosio naočare koje mu je bio poklonio jedan
njegov bratić, zet nekoga Portugalca koga je bio posinio prilično
imućan mlinar, čiji je brat po mlijeku uzeo za ženu kćerku bivšeg
seoskog ljekara koji je sam bio brat po mlijeku sinu jednog
mljekara, što je opet bio nezakoniti sin jednog drugog seoskog
ljekara, koji se triput ženio i kome je treća žena bila kći najbolje
babice u cijelom kraju, i koja je rano ostala udovica i preudala se za
jednog vrlo živahnog staklara koji je napravio dijete kćeri jednog
tokara, a to dijete znalo je sebi da prokrči put u životu i oženi se
piljaricom koja je prodavala svježe povrće svih devet godišnjih
doba i čiji je otac imao brata, načelnika nekog gradića i koji je bio
oženjen plavokosom učiteljicom, čiji je bratić bio ribolovac koji je
takođe bio oženjen drugom plavokosom učiteljicom, koja se takođe
zvala Marija i koji je imao brata kome se isto žena zvala Marija i
takođe bila učiteljica i plavuša i koja je imala oca, koga je u Kanadi
odgojila jedna starica, nećakinja nekog župnika, koja je imala baku
koja bi ponekad zimi, kao i svi živi ljudi, dobila kijavicu.
Ežen Jonesko, Čas, PROFESOR
Da zaključimo: treba nam mnogo godina da bismo naučili

izgovarati. Ali, zahvaljujući nauci, postići ćemo to i za nekoliko
minuta. Da bismo ispustili riječi, zvukove ili što vam drago, imajte
na umu da treba nemilice istisnuti zrak iz pluća, zatim ga oprezno
pustiti preko glasnica, tako da ih jedva dodirnemo, tako da glasnice
odjednom, kao harfe ili krošnje na vjetru, zatrepere, zaigraju,
zatitraju, zatitraju, zatitraju ili zašušljeću, ili zasuskaju, ili se
zategnu, ili zafućkaju, i fućkaju, fućkaju, pokrećući sve odreda:
resicu, jezik, nepce, zube... usnice... Napokon riječi izlaze na nos,
usta, uši, pore, uključujući sve spomenute organe, otkidaju se i
snažno i veličanstveno uzlijeću (i to je ono što sasvim krivo
nazivamo glasom) prelaze u pjev ili se pretapaju u strahovitu
simfonijsku oluju u pratnji cijele svite... kitica najraznovrsnijeg
cvijeća, zvučnih bujica: labijala, dentala, okluziva, palatala i
ostalih, čas nježnih, čas oporih ili neobuzdanih. Idemo dalje. Što se
tiče novošpanjolskih jezika, oni su u tako bliskom srodstvu, da se
mogu smatrati za prave bratiće. Imaju, uostalom, zajedničkog
pretka: španjolski s nepčanim š. Zato ih je tako teško razlikovati
jednoga od drugog. Zato je toliko važno da dobro izgovaramo, da
izbjegavamo greške u izgovoru. Izgovor sam po sebi značajan je
koliko i cijeli jezik. Loš izgovor vam može i te kako naškoditi.
Dopustićete mi da vam tim povodom uzgred ispričam jednu svoju
ličnu uspomenu. (Profesor se malo opusti, načas se prepusti
uspomenama; lice mu se raznježi; ubrzo se opet ukruti.) Bio sam
veoma mlad, gotovo dijete. Služio sam vojsku. U puku sam imao
druga, plemića, koji je imao prilično ozbiljnu manu u izgovoru: nije
mogao izgovoriti glas v. Umjesto v, govorio je v. Tako, na primjer,

umjesto da kaže: vrelo, neću piti tvoje vode, govorio je: vrelo, neću
piti tvoje vode. Govorio je vatra umjesto vatra, Vatikan umjesto
Vatikan, varivo umjesto varivo, volim mir umjesto volim mir,
vrvjeti umjesto vrvjeti, vau-vau umjesto vau-vau; Vinko umjesto
Vinko; vrancuski umjesto vrancuski; veljača umjesto veljača;
ožujak, travanj umjesto ožujak, travanj; Žerar de Nerval a ne, kako
treba Žerar de Nerval; Mirabo umjesto Mirabo, i tako dalje umjesto
i tako dalje, i u tom smislu i tako dalje umjesto i u tom smislu, i
tako dalje. Jedino je imao sreću što je, pomoću šešira, tako dobro
znao prikriti svoju manu, da je niko ne bi ni primijetio.
Dušan Kovačević, Balkanski špijun, ILIJA
Je l' ti nećeš da govoriš sa mnom? A? Čuješ li šta te pitam?…

Danice? Odgovaraj, nemoj tu da mi duvaš! Ni "zdravo" da mi
kažeš, ko da je pseto ušlo! Danice! Ima vremena, pričaćeš ti, nećeš
usta zatvarati… kad vidiš slike. Sve do danas sam mislio: možda
grešim, možda nisam u pravu, možda mi se samo pričinjava. Ali,
danas, kad sam vido šta rade, kako se sastaju i prave planove, sve
mi je bilo jasno. Tu su, u aparatu, zabeleženi su. Dvadeset snimaka.
Da sutra, na saslušanju, ne kažu kako izmišljam i lažem. Izvolite
crno na belo… Ručo je u "Interkontinentalu" sa još dvojicom.
Snimio sam kad su ulazili, kad su jeli, kad su se dogovarali… Je l'
ti misliš da je meni sumnjivo što čovek ide da jede, što se viđa s
ljudima? Je l' ti misliš da sam ja budala, idiot? Išo je na ručak, a
nije jeo. Sastanak je bio zakazan da bi im predao gomilu planova.
Jedan od te dvojice kasnije je odleteo za London. Odneo je sve što
mu je ovaj dao. Prošo je, bez pregleda, pored milicije i carine.
Pustili su ga bez trunke sumnje, ali su zato mene uhvatili i ispitivali
zašto slikam po aerodromu. Razbojnici im vršljaju ispred nosa, a
oni mene 'vataju. Ja sam ovom društvu uvek bio sumnjiv. Slušaj me
ti: jednom sam najebo što sam verovo ljudima, drugi put neću. Nisu
ludi ovi sa Istoka što su zatvorili granice, ne puštaju tuđ ološ da im
vršlja po zemlji. Znaju oni s kim imaju posla. On me je vido na
aerodromu. Reko sam da sam ispratio prijatelja za London. Ako te
pita, da znaš… Inače, taj tvoj podstanar trenutno razara jedan brak.
Izabrao je za švalerku majku dvoje dece, po zanimanju novinarku.
Odveo je kod prijatelja u stan. Šta misliš zašto? A? Nije zato što ti
misliš, već da joj kaže šta i kako da piše. Usput može i to što ti
misliš, ali ćeš videti i članak te gospođice, ja ću ti ga pokazati, kad
uskoro napadne sve živo i mrtvo. On se uvlači gde god mu se pruži
prilika. On radi tačno, po zadatku, onako kako je to napolju
isplanirano. Ali shvatili su i odakle im dolazi najveća opasnost.
Neće me čuditi ako pokušaju, za koji dan, da me likvidiraju…
Dušan Kovačević, Balkanski špijun, ILIJA
Izvolite… i izvinite… Nisam mislio da ćemo ovako

"razgovarati"… Uzmite kafu… Znate, ja sve znam, i za svaku
tvrdnju i optužbu imam materijalne dokaze… Meni je žao što se
ovo desilo, ali vi ste krivi. Stalno izazivate, stalno vređate,
ponižavate nas. Bre, majku mu, sve ima svoje granice. A Đura je
slab sa živcima… Vama je sigurno poznato, to su vam vaši rekli,
kad ste se useljavali kod mene, da sam odležo dve godine zatvora.
To znate. Kafa je sa šećerom, možete slobodno da pijete… Vidite,
to što su vam rekli, to je tačno. Ja to priznajem, kad god me neko
pita. Stavim ruku, ovako, na srce i kažem: Jeste, voleo sam ga ko
što neko voli Boga, ili, recimo, decu, majku… Staljin je za mene
bio sve i svja. Njemu danas pripisuju svašta: i što je istina i što nije.
Optužuju ga za zločine koje nije počinio. Nešto jeste. To se zna i ja
to priznajem. Međutim, onda, u ono vreme, mislio sam da je
bezgrešan. Bio sam mlad, glup, ljut, uzo bi pušku i borio bi se.
Poginuo bi, misleći da ginem za veliku, svetsku pravdu. Trebalo mi
je otrežnjenje, i to dobro otrežnjenje, da stanem, razmislim, i da
sebi kažem: ko te je zatvorio želeo ti je dobro, da ne srljaš i ne
stradaš. I danas sam im zahvalan. Danas tačno znam de je bila
greška, a de nije… Boli vas vilica? Đura ima tešku ruku… Sve vam
ovo pričam iz jednog razloga: mislim da ste u vrlo sličnoj situaciji,
u kojoj sam ja bio pre mnogo godina. Međutim, prijatelju moj, ti
nemaš opravdanje da si mlad i da ne znaš šta radiš. U godinama si
koje ne pravdaju izdaju. Saberi se, razmisli, izjadaj mi se ako treba,
a ja ti se kunem u moju Sonju, što mi budeš reko ko čovek čoveku,

u poverenju, to će zanavek ostati između ova čet'ri zida. Ja znam, ti
si kao dete moro da budeš na strani oca i brata. To te je, tad,
pogrešno opredelilo. Tad si skreno s puta, zabaso u mračnu šumu,
gde su te sačekali strani agenti, koji vršljaju po našoj zemlji. I tako,
mic po mic, zaglibiš se u izdaju do grla, a da bi umirio savest
počneš da veruješ u sve što ti pričaju. Vratiš se ovde, naiđeš na
domaće zlikovce, koji mrze sve živo, koji po ceo dan seru i izlažu
"svoje teorije", pomisliš da je većina nezadovoljna, da se može
praviti revolucija, zamisliš sebe ko budućeg predsednika vlade, i,
onda… Onda se pojavim ja. A ja nemam dve zemlje, ko ti. Ja
imam ćerku jedinicu i zemlju jedinicu, a prema jedincima se, bar to
ti je poznato, oseća mnogo više.
Dušan Kovačević, Maratonci trče počasni krug, BILI PITON
Gospodine Milutine Topaloviču, ja ne mogu, verujte mi iskreno, ja

ne mogu u ovoj atmosferi da reknem dobru i mirnu reč. Moja duša
je duboko povređena. Za dva meseca je dinar pao toliko da ga ni
najbolji vid ne može pronaći, druže Laki. Sa padom dinara, pao je i
naš dogovor... A i čuvar groblja se promenio, Milutine Topaloviču,
vi znate kakvom se ja riziku izlažem. Moja duša je povređena
vašim surovim rečima. Hoćete da ja vadim sanduke i da vam ih
donosim budzašto. Ja da izvadim, a vi samo da ga malo očistite,
dofarbate, izglancate i ponovo prodate. Pa to je eksploatacija. To je
kapitalističko izrabljivanje poštenih i radenih ljudi! Mene krvavo
koštaju ljudi koji kopaju noću. Plaćam njih, plaćam jednog čuvara
groblja, i jednog ludaka koji spava na groblju i sve zna, da me ne bi
prijavio. Da ne vadim fleku s prstenjem, zlatnim zubima i cvećem
koje moja deca, moja sirota deca, uveče prodaju po kafanama, bio
bih posljednji slepac. A siromašna su naša groblja. Nema tu nešto
vredno da se skine s pokojnika: prstenčić, lančić, zubić… I to je sve
loše, talijansko zlato. Bože moj, kako je lepo raditi u bogatim
zemljama. Tamo spakuju čoveka s milionima. Dva posla i
obezbeđen si za ceo život. Eh, sirotinjo, i bogu i meni si teška. Vi
ovde radite ko gospoda. U posljednjih dvadeset godina niste izradili
nijedan novi sanduk. Samo čistite sanduke koje ja izvadim i

donesem. I još se bunite. I to vam je teško… Noćas će stići dva
nova. Milutine Topaloviču, ja vas poštujem kao rođenog oca koga
sam rano izgubio. Vi razumete moju napaćenu dušu koja jeca i
bolno vapi za dobrim čovekom. Dozvolite da vam poljubim
plemenitu ruku.
Dušan Kovačević, Maratonci trče počasni krug, MIRKO
Ćuti! Ni reči! Dosta mi je tvojih priča. Nas dvoje smo se dogovorili

kao ljudi: kad dođe vreme da se raziđemo, onda da to i lepo
kažemo. A ne iza leđa, kurvinski… To je podlo, draga Kristina.
Veoma podlo… Njega ću noćas ubiti. (Iz džepa vadi veliki
"skakavac". Oštrica noža iskoči i blesne.) Neće se više nikad
ponoviti ona scena kod Olje u stanu. Neće Mirko više stajati i
gledati dok se vas dvoje vatate i žvalavite… Nikad više. A to ste
radili i sto puta ranije, samo sam se ja pravio da ne znam.
Dogovorili ste se da i on pođe s nama, pa da me negde usput
ubijete… Gde ste bili noćas? U parku? U soliteru? U podrumu… Ja
sve razumem kad mi se lepo kaže. Meni je jasno da ti moraš, po
nekim statistikama, da se tucaš 4000 puta u životu. To mi je jasno,
ali si mi to morala reći! Morala si reći: Mirko, tvoj svet je težak.
Dosadio si mi. Nosi se sa tim tvojim ludačkim planovima. Oslobodi
me jednom. Ti me u ovoj jazbini držiš kao zatvorenika. Plašiš se da
me izvedeš iz kuće u kojoj je samo mrak. I ja bih te pustio na ulicu.
Ti bi otrčala kao onaj pas što je otrčao. Ne bi se okrenula. Ne bi,
draga Kristina. Ja sam tebe i tebi slične odavno pročitao. Ja vas
leđima osećam i vidim. Evo, čim zatvorim oči, istog trenutka mi se
mota film: plešete, muzika svira… on ti provlači ruku kroz kosu…
ljubi te… Slušaš li ti mene? Dokle ćeš da gledaš kroz prozor?
Dokle ćeš da ga očekuješ? Molim, promrmljala si: "Oh, bože." To
si rekla? Jesi, nisam gluv i nisam glup! Govoriš "Bože" a misliš na
Đavola. Znam te ja. Pročitao sam te odavno. I sad si se osmehnula.
Misliš, samo ti mene čitaj dok ne pobegnem. Je li tako? A? Dosta!
Ni reči više, Kristina! Ni reči! Zaveži jednom, kurvo prokleta!
Zaveži jednom i prestani da me mučiš! Prestani da mi krv piješ i
život uništavaš!… On dolazi! Zato se ti smeškaš! On ide!

Dogovorili ste se da me noćas ubijete i pobegnete mojim kolima!
Nećete! Nećeš, kurvo!… Nećeš… Ja ću vas… Kristina!!! (Ubode
je.)
Miroslav Krleža, Gospoda Glembajevi, LEONE
Naime, ja, ja naime mislim, ljudi ili su prijatelji ili nisu! A na dvije
minute ne može se biti prijateljem. I možda se nas dvojica niti ne
poznajemo: u ovih jedanaest godina mi nismo gotovo ni jedamput
razgovarali, mislim, naime, od onog jutra, kada su mamu našli
mrtvu! I vidiš, ja ne bih htio biti neiskren: od mamine smrti ja
nisam ni jedamput osjetio potrebe da govorim s tobom prijateljski!
Da! Lagao bih, da ti kažem, da mogu s tobom da govorim
prijateljski, pa bilo to samo dvije minute! Vidiš: ja sam zapakovao,
ja putujem! Ja smatram, da je moj dolazak u ovaj glembajevski
dom bio neke vrste posljednja sentimentalna zabluda. Ti si me
pozvao pismeno, jubilej, obiteljski obziri i sve ovo što već spada k
ovakvoj slavi, ali to sve jače je od mojih nerava! Ja sam, kako ti
veliš: prenapet! Mene smatraju "paranoidom"! Jednom "paranoidu"
ne treba ništa uzeti za zlo! Ali molim te da svakako uvažiš, da sve
ono, što sam rekao Zilberbrantu, nije bilo rečeno na tvoju adresu!
Na moju časnu riječ, ja nisam imao ni pojma, da ti slušaš na terasi!
Između nas je uvijek tako bilo od početka! Sve tvoje, od prvoga
dana otkako se sjećam, bilo mi je strano: tvoji sapuni, tvoja
engleska kolonjska voda, tvoj duhan, tvoji mirisi! Kad si me
milovao po kosi, ja sam se uvijek bojao tvog nokta da me ne odere!
Sve tjelesno tvoje stajalo je između nas kao zid! Ti si mene još kao
dijete sablažnjavao svojim monoklom i ja nikako nisam mogao da
shvatim, čemu ti nosiš u oku ovaj svoj stakleni kotačić? Baš zbog
ovog monokla ja nikada nisam mogao da ti vjerujem ništa! Sve je
to predstava. Ti predstavljaš bankara Glembaja, koji traži formalnu
juridičku mogućnost, da spere jednu klevetu sa svoje metrese!
Kakav elan vital! Kakvo srce? Ta žena pere se dnevno s dvadeset i
sedam pomada i krema, ona se maže đurđicama i medom i čitave
dane ne radi drugo, nego se kupa u limunu i mlijeku! Njena pedeset
i tri kofera i tri hrta, to je ta njena kultura! Kada bi čovjek zbrojio

sve funte, što godišnje padaju za njene bistenhaltere i korzete i
kozmetiku, mogao bi da nahrani sve siromahe njenog karitativnog
Dobrotvornog Ureda. Šta kažem? Čitava bi se zemlja mogla do grla
nažderati tim novcem! Ta dobrotvorka gazi ljude svojim konjima, a
ti tu sanjaš o njenom srcu! Kako je sve to jadno. Čovječe! Ta žena
gazi preko egzistencija tako šarmantnozločinački, da tu
normalnome čovjeku staje pamet! A ovakav stari gospodin sjedi
ovdje s monoklom u oku i pjeva pjesmu o njenom srcu! Jedna
užasna slika! I šta govore ljudi, da nema danas šta da se slika?
Slikara nema, ali od motiva sve vrvi kao u paklu! Naslikati bi
trebalo! Ovaj tvoj iracionalni, viši smiješak oko tvoje usne, kad
govoriš o njoj, to bi trebalo fiksirati!
B. Mihajlović Mihiz, Banović Strahinja, VOJIN
Porodično veće odredilo je mene da saopštim odluku, i ja to, evo,

činim. Jedan član naše porodice, kojoj su Bog i sudbina odredili da
se nađe uz prestolje ove zemlje u njenim najsudbonosnijim
trenucima, počinio je dvostruk zločin. Zločin izdaje i zločin
preljube. Počinilac je svoje delo priznao svojim ćutanjem i svojom
nemoći da se brani. Opsadno stanje u kome se naša država nalazi i
čast naše porodice zahtevaju najtežu kaznu. Ona se zna i utvrđena
je davno običajima naših predaka i zakonima naših careva. Za
zločin preljube kazna je - sečenje obe dojke, a zločin izdaje traži da
prestupnik bude rastrgan konjima na repove. Kako je zločinac
pripadnik najvišeg plemstva, pravo suđenja prinadleži samome
caru. Porodično veće odlučilo je da zamoli cara da teški i sramni
zločin teško kazni ne uzimajući u obzir porodično srodstvo i ne
osvrćući se na okolnost, na kojoj je bezuspješno insistirao jedan
član veća, okolnost da je prestup izvršila žena mlada i neiskusna.
Čast naše porodice mora biti očišćena onim čime se čast i čisti:
ognjem i mačem, a zastrašujući primer mora biti dokaz naše
nepopustljive pravičnosti. Naša lična osećanja tu nemaju i ne mogu
da imaju ništa. Do carevog izricanja presude prestupnica će biti
zatvorena u podrumima našeg dvorca i niko s njom ne sme stupiti u
bilo kakav dodir. To je sve. To je sve što imam zvanično da

saopštim… A sada nam ostaje da se oprostimo. Pustite me, najpre
ću ja. Bila si moja sestra. Nisam stizao od grdnih poslova da mislim
mnogo na tebe, nisi uzimala mnogo mesta u mom životu. Ali sam
te voleo kao što se voli svoj, neminovno, celom svojom krvlju.
Sada sam ja taj koji ti sudi i saopštava presudu. Ja ću, znam da ću
ja jedini od cele porodice morati i da prisustvujem izvršenju
presude. Ledim se na pomisao da će telo moje sestre biti izloženo
pogledima gomile i kleštima dželata. Videćeš, ako me pogledaš u
tom trenutku, ovo isto moje mirno, namršteno lice, ove stisnute
obrve, nadam se da mi se ni crta na licu neće pomaći, da ću uspeti
da ugušim pobunu svoje krvi, koja je i tvoja, ali znaj da će se sve
iskidati u meni na tanke niti gorčine i očaja, da ću tek onda, možda
prvi put zapravo, osetiti kako je strašna, i krvava i skupa cena
života. Zbogom. Neka ti Bog oprosti, ako može. Ja, eto, nisam
mogao.
Molijer, Don Žuan, DON ŽUAN
Šta! Ti misliš da se treba privezati za prvu na koju naiđemo. Da se

radi nje odreknemo svih ostalih, pa ni pogled da ne bacimo na njih?
I jeste mi to neka divna stvar po svaku cenu hteti ostati pri lažnoj
vrlini vernosti, sahraniti sebe zauvek u jednu jedinu ljubav i, još
mlad, biti mrtav za svaku lepoticu koja bi ti mogla izići na oči! Ne,
ne, stalnost je samo za glupake. Pravo je svake lepotice da nas
očara, a ako smo se s nekom od njih već ranije sreli, to još ne može
ostalima uskratiti našu ljubav. Mene, eto, lepota ushićuje ma gde je
sreo, i ja se lako podajem slatkoj vlasti kojom nas ona privlači.
Sasvim je uzaludno što sam se nekoj obavezao, jer ljubav koju
osećam prema jednoj lepotici nikako me ne obavezuje da budem
nepravedan prema ostalima. Ja imam otvorene oči da bih mogao
videti vrline sviju njih, i svakoj odajem poštovanje i plaćam danak
na koji me primorava priroda. I desilo se bilo šta, ja ne mogu svom
srcu da uskratim ništa od onoga što nađem da je dostojno ljubavi.
Pa da imam i deset hiljada srdaca, kada bi mi ih zaiskalo kakvo
lepo čeljade, ja bih mu ih poklonio sva. Najzad, naklonosti koje tek
nastaju imaju neizrecive draži, a sve ljubavno zadovoljstvo baš i

jeste u promeni. Nema ti većeg uživanja nego stotinama sitnih
laskanja osvojiti srce kakve mlade lepotice, gledati kako se iz dana
u dan napreduje, svojim zanosom, suzama i uzdasima savladati
bezazlenu stidljivost duše koja se jogunasto brani, stopu po stopu
uklanjati slabački otpor koji ona stavlja pred nas, savladati
kolebljivost koju ona smatra čašću, pa je polagano odvesti onamo
kuda hoćemo. A kad već jednom zagospodarimo, nismo više kadri
ništa ni da kažemo ni da želimo. Svršeno je sa svim onim što je u
ljubavi lepo, pa i mi zadremamo u miru takve jedne ljubavi, dok
nam neka nova lepota ne razbudi želje i svojim primamljivim
dražima ne pokrene naše srce na nova osvajanja. Jer, najzad, ništa
nije toliko slatko kao likovati nad otpornošću kakve lepotice, a u toj
oblasti ja imam ambicije onih pobednika koji neprestano lete iz
pobede u pobedu i koji su nesposobni da postave granice svojim
željama. Osećam se tako kao da imam srce koje bi moglo voleti
čitavu zemlju. Kao Aleksandar Veliki, i ja bih voleo da ima još
svetova, kako bih i na njih proširio svoja ljubavnička osvajanja.
Molijer, Don Žuan, ZGANAREL
Vi verujete da su dva i dva četiri, a četiri i četiri osam. Divna vera i

divni simboli vere, odista! Prema tome, kako vidim, vaša je vera u
računici. Vi znate šta radite; a ako u to verujete, imate za to svojih
razloga. Nego ima tako nekakvih sitnih bezobraznika koji su
razvratni ni sami ne znajući zašto, koji se pretvaraju da su
prosvećeni, jer veruju da im to dobro stoji. Da imam takvog
gospodara, rekao bih mu sasvim otvoreno u brk: zar se usuđujete
nebom se titrati, zar se ne plašite izrugivati se najvećim
svetinjama? Zar ti, crviću, sićušni bedniče (ja to govorim svome
zamišljenome gospodaru), zar se ti usuđuješ da izvrgavaš poruzi
ono što ceo svet poštuje? Zar mislite da zato što imate titule, i
plavu, lepo ukovrčenu periku, i pera za šeširom, i zlatnim žicama
izvezen kaput, i trake vatrenih boja (ja to ne govorim vama, nego
onome drugom), zar vi mislite, velim, da ste samim tim i pametniji,
da vam je dopušteno sve i da vam se istina ne sme skresati u lice?
Čujte, dakle: mora se priznati da se u ljudskim glavama naslaže

mnogo kojekakvih budalaština, i najčešće je najmanje mudar baš
onaj ko je najviše učio. Eto ja, gospodine, hvala bogu, nisam učio
koliko vi, i nema toga ko bi se mogao pohvaliti da me je ikada
ičemu naučio; ali i sa ovo malo svoje pameti i zdravog razuma ja
štošta vidim jasnije nego sve knjige, i razumem vrlo dobro da ceo
ovaj vidljivi svet nije mogao niknuti tek tako sam od sebe,
prekonoć, kao pečurka. Hteo bih da vas zapitam ko je stvorio ovo
drveće, ovo stenje, ovu zemlju i ovo nebo nad nama, ili se, možda,
sve to stvorilo samo od sebe? Pa, eto, na primer, baš i vi sami: zar
ste i vi postali tek tako, sami od sebe, i zar nije bilo potrebno da
vaša majka zatrudni s vašim ocem da biste se vi stvorili? I zar je
mogućno gledati izmišljaje od kojih je složena ljudska mašinerija, a
ne diviti se tome kako su divno uklopljeni jedan u drugi? Svi ti
nervi, kosti, vene i arterije, svi ti... ta pluća, srce, džigerica, i svi
drugi sastojci. Ma šta vi rekli, u čoveku postoji nešto divno što ne
mogu objasniti ni svi mudraci sveta. Zar nije divljenja dostojno to
što ja, evo, stojim ovde, što i ja imam nešto u glavi koja misli o
stotinama različitih stvari u jednom istom trenutku i sa mojim
telom radi sve što hoće? Mogu pljeskati rukama, podići ih, mogu
nebu dići oči, oboriti glavu, kretati nogama, ići desno, levo, napred,
natrag, obrnuti se... (Pri obrtanju padne.) Do đavola! Baš sam
budala što se prepirem ovde s vama; verujte što god hoćete, baš me
briga ako dospete u pakao!
Molijer, Don Žuan, ZGANAREL
O, nebesa! Šta ja to čujem! Da bi slika bila potpuna, još vam je

samo licemerstvo nedostajalo - ovo je već doista vrhunac
bezbožništva. Gospodine, ovo je već i za mene dosta, i ne mogu
ćutati. Radite sa mnom što god hoćete. Udrite me, premlatite me,
ubijte me, ako hoćete. Ali moram olakšati svome srcu. Veran sam
vam sluga, a uz to ide i da budem iskren. Znajte, gospodine, da
krčag dotle ide na vodu dok se ne razbije. A kao što vrlo dobro veli
onaj, ne znam koji pisac: čovek je na ovom svetu kao ptica na
grani; a grana opet izbija iz drveta; a ono što izbija iz drveta živi
prema dobrim načelima; a dobra načela vrede više nego lepe reči;
lepe reči se sretaju na dvorovima; a na dvorovima su dvorani;
dvorani, pak, idu za modom; a moda je plod fantazije; fantazija je
svojstvo duše; duša je ono što nam uliva život; život se svršava
smrću; smrt nas opominje na nebo; nebo je iznad zemlje; zemlja
nije more; morem besne bure; bure udaraju o brodove; brodovima
su potrebni dobri kormilari; dobar kormilar je oprezan; opreznost
nije svojstvo mladog sveta; mlad svet treba da sluša starije ljude;
stariji ljudi vole bogatstvo; bogatstvo čini ljude bogatima; bogataši
nisu siromašni; siromasi imaju mnogih potreba; potrebe ne znaju ni
za kakve zakone; ko živi bez zakona, živi kao divlja zver; prema
svemu tome, vi ćete biti prokleti i otići ćete na dno pakla.Ukoliko
se ni posle ovog ne popravite, utoliko gore po vas.
Molijer, Škola za žene, ARNOLF

Adaptacija Boro Stjepanović
Tu smo. Sami. Sad bi mogli (bez svjedoka) izmijenjati misli. U

četiri oka.
Da! Odluka ova nikom nije laka. Uskoro ću biti u "lancima braka".
Hajde, recite mi: biti brakom vezan da je korak za me dosta
neoprezan. Zaista? Dragi moj! Možda vi kod sebe nalazite razlog
da vam srce zebe. Iz svoga iskustva smatrate zacijelo da rogovi
bračni krase svako čelo. Ličim li ja na te što trpe do smrti da im se
ljubavnik ispred nosa vrti? Poznajem ja laži, varke prepredene
kojima nam hoće da podvale žene. Nimalo mi srce od braka ne
zebe. Da! Svojim ću znanjem da zaštitim sebe.
Uzeću za ženu priglupu i mlađu. Da! Tako nevolje neće da me
snađu. "Glupaču uzeti! Ne, to ni u snu!" Ko se mudrom ženi -
rogovi su tu! Neki ljudi plate previsokom cijenom ako se ožene
kakvom mudrom ženom. Ne, ne! Ja to neću! Što dalje od mene sve
te načitane i učene žene. Ja hoću da moja tek toliko ima pameti da
ne zna ni šta je to rima. Pa kad joj u igri zatreba da kaže šta se s
riječju "oči" rimuje i slaže, nek malo promisli dok temu ne svari, pa
nek ushićeno kaže: "Naočari!" Da me voli - pamet tu potrebna nije!
Nek se moli bogu, nek kuva, nek šije.
Dovoljno sam bogat. Lako 'e bilo meni izabrati ženu što će to da
cijeni. Ne da traži novac, da kamči, da prosi, da mi prebacuje miraz
što donosi. A ja joj sve pružam!
Djevojčica mila (četvorogodišnja) privukla me bila. Njena majka
teško življaše u bijedi. I da malu uzmem - pomislih da vrijedi. Kad
je dobra žena moju želju čula, rado je sa sebe taj teret skinula. Od
tad ima evo sad četrnaest ljeta.
Smjestih djevojčicu daleko od svijeta. U skrovište jednog malog
manastira dadoh je na odgoj van javnog dodira. Nalog dadoh da se
potrude svi skupa: kol'ko god se može da ostane glupa. Hvala bogu,
ona tako čedna, krotka, kad odraste, posta prava - idiotka. Takav
dar sa neba prosto me očara. Dobio sam ženu što mi odgovara!
Izvedoh je otud. Al' po mojoj kući motaju se ljudi razni, nemogući.
Pst: imam kućerak u drugome kraju za koji oni srećom i ne znaju. I
smjestih je tako dalje od salona. Sa poslugom živi glupom k'o i ona.
Nisam htio da se stan na mene piše. Da! "Baron Lozanski" sviđa mi
se više.
Rekoh li vam: mala zove se Anjesa. Tako čedna - to je poklon sa
nebesa! Zato je meni ta odluka laka. S Anjesom ću biti u "lancima
braka".
Kad onako krotka, čista i bez grijeha Anjesa šta kaže - da pukneš
od smijeha. Nekidan, ja vidim da je nešto muči. Razmišlja duboko,
zatim se odluči i pita me smjerno, sa sumnjom u duši: da l' se mala
djeca rađaju kroz uši.
Pitate se: zašto taj projekat cio? Da se obezbijedim! Sve sam
predvidio!
Pratite me! Do nje (na dva tri minuta)! Samo da joj javim da se
vratih s puta.
Molijer, Škola za žene, ARNOLF
Adaptacija Boro Stjepanović
Čuj me sad, Anjesa. Ostavi taj rad. De podigni glavu i slušaj me

sad. Tu, tu me gledaj dok govorim ovo. I upamti dobro svako moje
slovo.
Ja se ženim tobom, Anjesa, i treba stoput na dan milost da hvališ sa
neba... Hoću da ti kažem, i slušaj me pomno: tvoje je porijeklo više
nego skromno. Al' mojom dobrotom od proste seljanke stići ćeš na

stupanj ugledne građanke. Hoću da znaš, kad ti već toliko dajem,
da sam ja ponosan, a ne da se kajem.
A brak - nije šala. Ima svoju cijenu. Stroge su dužnosti za udatu
ženu. Tu nema govora o grešnoj slobodi. Nikakve zabave, igre i
provodi.
Tvoj je pol, Anjesa, slab i nižeg reda, zavisan od muža. Tako se to
gleda! Ženski pol je suknja, muški pol je brada. Ona je pokorna dok
on svijetom vlada. Kao što se vojnik strogo vaspitava da se
starješini svome pokorava, sluga svome gazdi, ili dijete ocu, i
podanik svaki svome vladaocu, sve to još ni blizu nije pokornosti,
onoj poniznosti, onoj poslušnosti i dubokoj pošti što svakoga trena
svome mužu čini i duguje žena. I znaj, kad te činim svojom
polovinom - svoju čast ti dajem već samim tim činom. A ta čast je
krhka i ranjiva lako. S tim se nije dobro igrati tek tako. A žene su
spremne takvo zlo da stvore. Zato će u paklu vječito da gore.
To što ti govorim nisu prazne priče. Sve to primi srcem jer tebe se
tiče. Nek ti duša nije koketna. Nek blista. Bijela kao krin, i nevina i
čista. Al' ako zabludi i satanu sluša, kao ugalj crna postaće ti duša. I
svima ćeš biti kao đavo ružna pa ćeš zaglaviti u pakao kužna, da ti
se vječito tamo duša kuva. A od toga nek te samo nebo čuva.
Sad mi se pokloni, ko iskušenica što poznaje službu božju do
sitnica. I ti ćeš u brak ući isto tako.
Evo, ja u džepu imam štivo lako. To o službi žene neki pisac piše.
Dobričina, al' mu ime ne znam više. To zabava nek ti bude svakog
dana. Pročitaj sad odmah nekoliko strana.
Molijer, Tvrdica, HARPAGON
Drž'te lopova! Drž'te lopova! Ubice! Razbojnici! Pravdo, nebeska

pravdo! Propao sam, ubili su me, zaklali su me, ukrali su mi novac.
Ko to može biti? Šta je s njim? Gde je? Gde se sakrio? Kako da ga
pronađem? Kud treba da trčim? Kud da ne trčim? Da nije tamo? Da
nije ovde? Ko je to? Stoj! (Zgrabi sebe za ruku.) Vrati mi novac,
huljo jedna… Ah, to sam ja!… Šenuo sam, ne znam ni gde sam, ni
ko sam, ni šta radim. Ah, moje blago, jadno moje blago, prijatelju
moj dragi, oteše te od mene, a bez tebe nema mi pomoći, ni utehe,

ni radosti. Svršeno je sa mnom. Šta ću sad na ovom svetu? Nema
mi života bez tebe. Svršeno je, ne mogu više da izdržim, umirem,
mrtav sam, zakopan sam. Zar nema nikoga da me oživi, da mi vrati
moje milo blago, ili da mi kaže ko ga je uzeo? Šta kažete? Nije
niko. Ma ko da je izvršio to delo, taj je morao dobro vrebati čas, i
baš je onda ugrabio priliku kad sam ja razgovarao sa svojim
nevaljalim sinom. Hajdemo. Idem da se tužim, pa neka se stave na
muke svi ukućani: služavke, sluge, sin, ćerka, pa i ja. Šta je sveta!
Svako mi je sumnjiv u koga pogledam, i čini mi se da me je on
pokrao. Ej, o čemu to razgovarate? O onome koji me je pokrao?
Kakva je to graja tamo? Je li to moj lopov? Smilujte se, ako znate
što o kradljivcu, kažite mi, molim vas. Da se nije sakrio među
vama? Svi gledaju u mene i smeju se. Videćete da su i oni bez
sumnje učestvovali u krađi. Brzo, komesare, pandure, žandarme,
sudije, muke, vešala, dželate. Tražiću da se poveša ceo svet, a ako
ne nađem svoj novac, onda ću se obesiti i sam.
Slavomir Mrožek, Policajci, NAREDNIK
Čim sam dobio od vas instrukcije, gospodine šefe, pristupio sam

njihovom izvršenju. Najpre sam nabavio civilno odelo, mada -
podvlačim to - civilna odela ne podnosim. Zatim sam izišao na
ulicu. Jedno vreme držao sam se izazovno ispred državnog ureda za
mere i vage, ali niko nije na to obratio pažnju. Zatim pođoh na trg i
počeh da pravim grimase ispred spomenika Infanta i Njegovog
Strica Regenta (ustaje, seda). Ali ni na to niko ne obrati pažnju.
Pođoh, dakle, i odatle i stadoh u red ispred kioska za pivo.
Pogledam i vidim da su pred kioskom oko mene sve sami obični
građani. - Odlično - mislim u sebi. Red se pomiče, a ja sve vreme
mislim kako da počnem. Najzad se setih i kad dođe red na mene,
kažem onom prodavcu, kao najobičnije: "Molim dva mala piva u
vladinom stilu". Razumete, gospodine šefe? U vladinom! Tobože
da nam je vlada navarila pivo ili tako nešto, da je tobože malo i
tako dalje. No on da li nije razumeo, jer nije izgledao baš mnogo
inteligentno, ili nije hteo da razume, tek - samo upita: "Belo ili
crno?" Na to ja njemu već otvoreno: "Svejedno, i onako

zemljoradnja kod nas propada, a ko ne krade, taj od plate ne može
da živi". Tada oni što stajahu iza mene priđoše bliže, a jedan od
njih upita da ja to ne pravim kakve aluzije na našu stvarnost, jer je
on državni činovnik i neće dozvoliti da se država kleveće. A ja im
onda skroz otvoreno: o stočarstvu, pa o spoljnoj trgovini, pa nešto
malo o policiji, naročito tajnoj. Na to se izdvoji jedan mladi, u
kačketu, pa na mene: "Ti nam u našu policiju - veli - ne diraj, jer
ako tako nastaviš, počećeš da huškaš i protiv vojske, tražićeš da se
ograniči ili čak i ukine, a ja na jesen treba da služim". A kad se na
to prodra jedna ženturača koja stajaše nešto dalje: "Gledajte ga,
policija mu se ne dopada! Ja sam ravno pre nedelju dana predala
molbu da kod mene izvrše pretres, a ovaj mangup će tu da mi
burgija! Posle revizije čovek se uvek oseća lakše i lojalnije!" Vidim
ja da ne valja. Ali vi me znate, gospodine šefe, služim u policiji od
malih nogu, a služba provokatora, to je za mene svetinja, mada je
to služba gorka. Ne osvrćem se ja, dakle, i kažem smelo sve što
treba, najpre o porezima, pa na kraju o našem Infantu (ustaje) i
Njegovom Stricu Regentu. - "A takav si ti? Zar ti da nam prljaš
naše vladaoce!?" - povikaše u glas i počeše da me tuku po glavi. I
tako, gospodine šefe, dok su me tamo mlatili, mene su prožimala
dva suprotna osećanja: osećanje tuge, i osećanje radosti. Tugovao
sam što nisam izvršio vašu zapovest, gospodine šefe, i što nisam
bio u stanju nikoga da isprovociram, te opet nećemo imati nikoga
da uhapsimo. A radovao sam se što su poštovanje i ljubav prema
ličnostima (ustaje) našeg Infanta i Njegovog Strica Regenta tako
sveopšte rasprostranjeni i jaki u narodu, kao što možete ljubazno
proceniti po mom oku, gospodine šefe.
P.P. Njegoš, Gorski vijenac, VOJVODA DRAŠKO
Bješe igre, ali drugojače. U jednu se kuću sakupljahu pošto mrkni i

pošto večeraj. Kuća bješe sila od svijeta, uždi u njoj hiljadu
svijećah. Po zidu joj svud bjehu panjege. Cijela se napuni naroda.
Tako isto i kuća ostala. Svud mogaše iz zida viđeti đe virahu ka
miši iz gnj'ezda. Dok se jedna podiže zavjesa, treći dio od kuće
otvori. Bože dragi, tu da vidiš čuda! Tu izmilje nekakvoga puka - to

ni u snu nikad doć ne može. Svi šareni kao divlje mačke. Dok ih
stade po kući krivanja. Đe ko bješe zapljeska rukama. Imah mrtav
panut od smijeha! Malo stade, oni otidoše, a za njima drugi izidoše.
Takve bruke, takvijeh grdilah, nigđe niko jošt vidio nije! Nosine im
po od kvarta bjehu. Istreštili oči kao tenci, a zinuli ka kurjaci
gladni. A drvene noge nasadili, pa iđahu kao na ključeve. Oblačili
prnje i jačine – usred podne da ga čovjek sretne, sva bi mu se kosa
naježila. Dokle neko, da mu bog pomože, iz onijeh panjegah
zavika: "Bjež, narode, e izgore kuća!" Bože dragi, da tu bruku
vidiš! Stade jeka, klepet i lomjava. Stade piska. Kape popadaše,
stotina ih ispod nogah osta. Sve se nabi, da krknut ne može, kao
stoka kad je zvjerad gone. Te mi opet sjutradan na igru, kad u kući
nigđe nikog nema, no je pusta kuća zatvorena. I jošt ću vi jednu
sprdnju pričat (a znam čisto vjerovat nećete): vidio sam ljude u
Mletkama đe na konop skaču i igraju. Ne znam ništa, no sam ih
gledao. I sam mislim da je maštanije.
Platon, Odbrana Sokratova i smrt, SOKRAT
A sada želim da bacim pogled u budućnost i da vama, koji ste me

osudili, budućnost proreknem. Ja se nalazim već onde gde ljudi
najviše postaju proroci: pred vratima smrti! Vama, ljudi, koji me
osudom ubiste, proričem da će vas odmah posle moje smrti stići
mnogo teža kazna, tako mi vatre, nego ona kojom ste mene ubili!
Jer sada to činite uvereni da ćete se za svagda lišiti davanja računa
o svome životu, ali će se, za to vam dobar stojim, sasvim suprotno
desiti. Biće tada više onih koji će od vas tražiti da položite račune!
Njih sam ja do sada zadržavao! To vi niste ni opazili. Ali biće vam
opasniji zato što su mlađi. Jer ako vi očekujete da ćete ubijanjem
odvratiti ljude da vam ne prigovaraju što ne živite pravo, ne
računate dobro! Ovakvo sredstvo niti je časno, niti je dugovečno!
Najlepše je, i u isti mah najplemenitije kad čovek ne kolje druge,
nego sam sebe sprema kako bi što bolji bio. To je ono što proričem
vama koji me na smrt osudiste i time se s vama rastajem. A sad reč
onima koji su me osloboditi hteli!
Vama, kao svojim prijateljima, hoću da razložim šta upravo znači

to što se danas meni dogodilo. Meni se, ljudi sudije, dogodilo nešto
čudnovato. Onaj moj proročki glas, glas moga duha, javljao mi se
veoma često u poslednje vreme i opominjao me kad god bih nešto
nepravo namislio da uradim! Meni se ni jutros, kad sam ostavljao
svoju kuću, nije protivio taj znak i danas me nigde za vreme celoga
ovoga spora, ni u delanju ni u govoru, nije zadržavao. A to nikako
ne možemo razumeti mi koji verujemo da je smrt neko zlo! Ali da
promislimo i s druge strane: koliko ima razloga za nadanje da je
smrt neko dobro! Jer smrt može biti samo jedno od ovoga dvoga: ili
je takva da onaj koji je umro nije ništa, ili je neka promena i seoba
duše odavde na drugo mesto. U prvom slučaju, ako nema nikakvih
osećanja, nego je sve kao dubok san kad se spava i ništa ne sanja,
ako je, dakle, smrt takva, onda je ona čudo od blagodeti! Jer celo
vreme života, čini mi se, i nije ništa drugo nego jedna neprospavana
noć. U drugom slučaju, ako je smrt neka seoba odavde na drugo
mesto, i ako je istina ono što se govori da zaista borave onde svi oni
koji su preminuli, pa zar bi veće sreće moglo biti od ovoga. Sresti
se tamo s Orfejem… Sa Homerom! Što se mene tiče, ako je to
istina, želeo bih i više puta da umrem. Šta bi ko dao za to da ispita
onog koji je protiv Troje poveo onu mnogu vojsku, ili Odiseja, ili
Sizifa i hiljade i hiljade drugih!… S njima se onde razgovarati! Biti
s njima u društvu! Ispitivati ih! To bi bilo neizmerno blaženstvo!
Oni tamo, po svoj prilici, za takve razgovore ne osuđuju na smrt!
Aleksandar Popović, Razvojni put Bore Šnajdera, BORA
Auh, ljudi, taman jedno otaljaš, drugo ti se penje za vrat!… zar ne

vidiš da imam posla preko glave, druže Kambaskoviću?!… I niko ti
to ne veruje, svi misle: upravnik biti, to ti je na mekanoj fotelji
sedeti i debelu platu primati!… A koliko ja sekiracije imam samo s
familijom?!… Oni koji do juče za mene nisu hteli ni da čuju, i oni
me sad svojataju… "Lako nam je sad" – kažu… "Sad je i naš Bora
rukovodeći!"… Navalili na mene sa svih strana!… traže od mene
službe, stanove, veze, protekcije, olakšice, banjska lečenja, penzije,
obustavljanje krivičnog postupka!… Šta si me ti ono pitao?… A,
da! Šta ćemo preduzeti u vezi sa Špirom?… Ček da i to unesem u

podsetnik… Š-š-š… šine za dišu Pućinog… šantung liht plav, više
petrolej, a može i seriz… jedan osamdeset puta sto dvadeset… ili
tri i šezdeset puta sedamdeset… šljaka, videti za kamionet… Širola
barba Mate, Krk, zadnja pošta Punat, dvokrevetna za početak
avgusta… šrafštuk za Milančeta… Štefica: dvadeset i jedan, trista
trideset i tri, lokal nula tri… (Zapisuje.) Tako!… ja sam ovde kod
mene pod "Š" zapisao: Špira klonfer, a i ti me opet s vremena na
vreme podseti… Nego, kad ste već svi na okupu, mogli bismo da
održimo sastanak! Drugovi i drugarice!… ima među nama, na
žalost i takvih koji nikako neće da shvate pozitivne tendencije u
našim kretanjima!!… Neću da čujem da se grizete i dižete halabuku
u zadruzi… Sad treba… smanjiti troškove ptt komunikacija… i da
se kod telefona postavi kasica!… upropastiše nas ti privatni
telefonski razgovori!… Ne znam ko mi reče da nikotin škodi?… I
onda taj kancelarijski materijal!… Gde se deva tolika hartija?… Ja
bih na sve vas apelovao da se malo racionalnije troši toalet-papir! I
pijete li vi to mastilo, šta radite?!… Nemojte da ubuduće vidim da
opet neko svoje lično penkalo puni zadružnim mastilom?!… Zasad
se još nećemo kažnjavati, ali ako neko misli da nastavi tako, grdno
se vara!… Zaoštrićemo mi to pitanje!… Brže svi na svoja radna
mesta, norma ne sme da trpi… Vitomire, ti se vrati!… Od danas pa
nadalje ti imaš da motriš na svaki njihov korak!… da motriš da l'
oru, da l' probadaju, da l' vlače, da l' vrte, da l' grabe, da l' testerišu,
da l' kopaju, da l' metu, da l' žanju, da l' mlate, da l' grću, da l' čiste,
da l' denu, da l' seju, da l' čupaju il' veju? Jesi li razumeo, stalno da
si im za petama!
Jasmina Reza, Art, IVAN
Zašto se viđamo ako se mrzimo?! Mrzimo se, to je jasno! Najzad,

ja vas ne mrzim, ali vi se mrzite! I mrzite mene! Zašto se onda
viđamo? Spremao sam se da provedem jedno opušteno veče poslije
cijele nedjelje besmislenih trzavica, da se nađem s moja dva
najbolja prijatelja, da idemo u bioskop, da se smijemo, da
zaboravimo probleme… Vi znate da ja mogu da se rasplačem… ja
zbog ovog mogu da se rasplačem… Uostalom, samo što nisam…

Ako se raziđemo, ljuti, šta će biti s mojim vjenčanjem? Vi ste
kumovi, ako se sjećate. Upisao sam vas. Grozno je to što radite!
Mogli ste da se posvađate poslije dvanaestog. Ne, vi ste sve udesili
da mi pokvarite vjenčanje. Vjenčanje koje je već samo po sebi čista
katastrofa. Zbog koga sam izgubio četiri kile. Vi hoćete da ga
definitivno upropastite! Jedine dvije osobe čije mi je prisustvo
pružalo neku mrvicu zadovoljstva sve rade da se poubijaju. Stvarno
imam sreće, nema šta! Vi mislite da ja volim papirne maramice,
ljepljive trake… Mislite da jedan normalan čovjek čezne za tim da
jednoga dana prodaje košulje s nabranim leđima?!… Šta biste htjeli
da uradim? Izigravao sam budalu do tridesete. I naravno da sam vas
zabavljao. Zabavljao sam ja mnoge svojim budalaštinama. Ali ko je
uveče sam kao pas? Ko se uveče vraća sasvim sam u svoju jazbinu?
Lakrdijaš koji hoće da crkne od usamljenosti. Koji na telefonskoj
sekretarici nalazi - koga? Svoju majku. I opet svoju majku. Hajde,
kaži mi da ne zapadam u ovakvo stanje! A ko me je doveo u ovo
stanje? Ja ne držim do sebe kao vi. Ko sam ja? Jedan tip bez težine,
bez svog mišljenja. Ja sam običan lutak iz kutije. Uvijek sam bio
čupko iz kutije. A ti! Nemoj da bi mi sad savjetovao: smiri se, smiri
se! Ne postoji ni jedan razlog da se smirim. Ako hoćeš da skroz
poludim, ti mi kaži: smiri se! Smiri se! To je najgore što se može
reći nekome ko je izgubio svoj mir. Ja sam drukčiji od vas, ja ne
želim da imam autoriteta, ja ne želim da budem uvaženi stručnjak.
I ja ne mogu da postojim sam za sebe. Ja hoću da budem vaš. Vaš
prijatelj. Ivan vjetropir! Ivan vjetropir!
Nebojša Romčević, Karolina Nojber, HANSVURST
Slušaj ovamo, narode, priču čudesnu i čudotvornu, kako je

Hansvurst bio mornar i putovao u daleke Indije. Mene dobri Bog
dotera na čudno ostrvo o kome hoću da vam pričam. Kakvo ostrvo,
pobogu braćo! Tek što stupih na njega, kad ti na mene zalajaše
pune šerpe, lonci i tepsije, tiganji i đumbiri, plehovi i tanjiri. U
jednom toliki rolat s graškom, iz drugog gleda rozbratna, u trećem
ciči kiseo kupus, tamo ovčetina u krompiru. Ja se stresem, braćo
draga, i šmugnem na drvo. Kad ti tamo, mesto lišća, faširane šnicle

i kotleti. One šerpe dole laju i sve viču: "Jedi me! Jedi me!" I
gađaju vrućim zemičkama i perecama ne bi li me skinuli odatle.
Neki, kad videše da neću da ih jedem, pojedoše se sami od muke.
Kakva zemlja, braćo! Po livadi se jure jarići na ražnju, reke što od
blage teleće supe, što od riblje čorbe ljute. U zmijskom leglu sikću
palačinke s mladim sirom, mesom i sa zeljem, iz bunara vadiš pivo,
a iz neba kiši vino. To je vruće, brate mili, pa rumeno, pa rskavo,
pa kiselo, pa krckavo, zapečeno, pa je masno, pa sve klizi, pa se
topi, pa te zove, pa te mami, pa te vabi, pa te kune, pa te vreba, pa
te moli. Po vazduhu, mesto muva, zuje pune kašike i čim zevneš,
stušte se u usta. Pričam ja tako sa šaranom u pavlaci, kad ti dođe
vangla s uštipcima i reče da me zove njihov pop, Velika štanglica.
Uzjahah salamu i ona me odnese na Ementalersku goru, gde Velika
štanglica obznani Zakon za ljude i ja vam ga, eto, predajem: Nikad
ništa ne radi! I jedi! Ne jedi na prazan stomak. I ništa ne radi! Ne
jedi slatko pre slanog, ako ne moraš. I ne radi! Ne mešaj crno i belo
vino, a ako ga mešaš, uzmi i pivo. I ništa ne radi! Uz pečenje ne
propuštaj salatu. I ne radi! Neka ti prasetina uvek bude masna i
obilna. I ne radi. Ako jedeš ribu, ne zaboravi vino. To je greh. I ne
radi. Ne poželi posne hrane. I ništa ne radi. I nikako, nikada, ništa
ne radi. I redovno seri, ako Boga znaš! Proveo sam tu lepe godine.
A kad je došlo vreme za put, ja sam hteo da ponesem i malo hrane
za one glumce što pričaju o velikoj umetnosti, a nemaju od gladi
šta da poseru. Ali, Velika štanglica mi reče: Hansvurste, oni jedu
vazduh. "Kako?" Pa zato toliko prde i od njih ne može da se diše!
Pojedoše sav vazduh!
Edmon Rostan, Sirano de Beržerak, SIRANO
To je malo! Bože! Šta bi stvari meni na um palo! Menjajući

glasom, evo šta bih reko: Napadno: "Kada bih ja takav nos steko,
smesta bih ga dao da se amputira!" Drugarski: "Za nj čaša mora da
se bira! On može da pije samo iz bokala!" Opisno: "Ko stena! Ne,
stena je mala! Greben! Šta? U poluostrva se broji!" Radoznalo: Šta
u toj futroli stoji? Pribor za pisanje, ili makazice? Ljubazno: "Bez
sumnje, vi volite ptice, pa im ljubav vaša tu sedalo mete gde mogu

slobodno na odmor da slete?" Grubo: "Kad pušite, toliki dim stvori
da susedi dreknu: eno, odžak gori!" Oprezno: "Zašto vam glava
klone tako? Pazite, taj teret srušiće vas lako!" Nežno: "Ah, amrelčić
za takav nos vredi, jer od jakog sunca može da izbledi!"
Cepidlački: "Samo životinjska fela, zvana
Hipokampelefantokaméla, mogla je da nosi, ne mareći ništa, na
tolicnoj kosti toliko mesišta!" Kavaljer: "Čiviluk sve modniji biva!
Da okačim šešir baš je zgoda živa!" Zanosno: "Jedino mistral kada
huče, kijavicu može ceo da navuče!" Dramski: "Kad krvari, More je
crveno!" Mirisar: "Za firmu rado bih ga preno!" Lirski: "On je
školjci Tritonovoj ravan!" Naivno: "Je l’ pristup u tu zgradu javan?"
Sa respektom: "Baš vam zavidim na sreći! To se, bogme, zove kuću
svoju steći!" Seljak: "Šta, zar to nos? Avaj, mene slepa! Mišljah da
je krompir ili šargarepa!" Vojnički: "Za nišan on je dušu dao!"
Praktičar: "Kad bi mi na lutriji pao, o glavnom zgoditku ne bih
sanjo više!" Najzad, kao Piram, kad se parodiše: "Taj nos svome
gazdi skladnost crta kvari, zato i crveni taj izdajnik stari!" Eto šta
ste mogli otoič mi reći, da su vam pismenost i duh malo veći! Al' ni
atom duha mozak vaš ne krije, o, bedno stvorenje, od svih
najbednije! U šest pismena sva pismenost vam stala, koja skupa
čine jednu reč: budala! Da u vama te se lude šale rode, pa (u krugu
ove otmene gospode) pokušate reći meni redom ovo, ne biste ni
prvo izustili slovo rečenice prve (a u prvoj reči). Jer to sebi reći
ništa me ne preči. Ali ne dopuštam da mi drugi kaže!
A.B. Rucante, Mušica, MENATO
Jebem ti život, baš sam ja nesrećan! Nemam ni mira ni pokoja. A

više se mučim, jedim, grizem i imam više neprilika od ikoga na
ovom naopakom svetu. Ali pravo da kažem, treba da se žalim na
samoga sebe jer nikako nisam smeo da se zaljubim u svoju kumu,
kao što sam učinio, niti da pokušam da nabijem rogove svome
kumu. Prokleta da je ljubav, i onaj koji ju je stvorio, i njen otac i
njena majka… Dovukla me čak do Padove, te sam napustio volove,
krave, kobile, ovce, svinje i krmače, i sve ostalo da bih pošao. A
kuda? Za nekom ženskom. A zašto? Nizašto, jer ništa neću postići.

Ala ove ženske imaju veliku moć. Vuku ti one muškarce kud im je
drago, i protiv njihove volje. Kažu da imamo slobodnu volju.
Imamo, đavola. Zaslužili smo da nas raspale maljem po glavi što
dopuštamo da tako vladaju nama. Ja mislim da me ona začarala ili
opčinila. Kakvi opčinila! Da sam opčinjen, bio bih ukočen kao
mrtvac. Međutim, čak sam isuviše živ, i gorim kao peć u kojoj
plamti vatra. Začarala me je tako da neprestano osećam neki bol na
ovoj levoj strani, kao da mi dva kovača udaraju čekićima i čine:
bum-bum, bum-bum. Dok jedan udara, drugi diže čekić. Majku li
vam vašu, prestanite da udarate, jedva sam živ. Pa da, umreću,
svisnuću, dobro to osećam jer sav gorim. Gle kako mi dim izlazi na
usta. O, bože, o, bože, pomozi mi. Ćuti, Menato, ćuti, ne uništavaj
sebe. Slušaj, učini onako kako te ja naučim. Dobro, šta da radim?
Idi i pokušaj da razgovaraš sa svojom kumom… Možda… mada…
Šta ja znam, možda ćeš se nagoditi s njom. Kad bi ona pristala da
joj budeš ono što si joj pre bio, zar ne bi bio zadovoljan? Jedan glas
mi veli: učini to, a drugi mi veli: nemoj. Idem! Jer ako tako mnogo
očajavam, mogu i da umrem, a ako umrem, otići ću sa ovog sveta. I
neću moći da se pokajem što sam umro, znam ja to. Oh, dođavola,
kad bi bilo, štono kažu… Moram da smislim šta ću joj reći. Reći ću
ovako: Ej, kumo, slušajte malo. Ja sam vam, štono kažu, uvek
pokazivao da vas volim i to ću vam sve više pokazivati, jer jednom,
štono kažu… Umeću, valjda, da govorim. Ali ako je moj kum kod
kuće! Pa šta? Naći ću već neki izgovor. Glup je onaj stvor koji ne
zna naći izgovor. Hajde, idem.
Ljubomir Simović, Čudo u Šarganu, SKITNICA
Da vas pitam. Sad baš kažem ovoj vašoj, za šankom. Da l vam je

svraćala jedna, zove se Vukosava, oči crne, punđa, metar i
osamdeset? Visoka, krupna, kosa crna ko zift. A Š ne može da kaže
sasvim čisto, nego šuška, kaže: šubara, šuma, šaša, šišti, šeboj,
šuster, Šunjevarić. Kaže: Šabac, šunogla, šustikla, šibica, štof.
Trebalo je da se venčamo četrešeste. Muž joj bio podnarednik.
Umro u Nemačkoj, u zarobljeništvu. A ja se naprotiv vratio iz rata.
Imo sam čin, bio stariji vodnik, pa me po toj osnovi rasporede na tu

poljoprivrednu ekonomiju. Tako se i upoznamo. Radila ona tu ko
kuvarica. A neka rodna godina, rodilo ko pred neku nesreću! Jesen,
branje šljiva, kuvanje pekmeza! Šljive madžarke, požegače,
belošljive, ranošljive, dudovi beli i crni! Sve ti to ždrebno, steono,
skotno, suprasno, trudno! Što se sad stotini tad se iljadilo, što se sad
blizni tad se trojanilo. Buranija pritkara, puterka, bez konca, a posle
večere dinja cerovača! Ili knedle sa šljivama, uvaljane u semprezlu!
Bila je stvarno odlična kuvarica! Jela čorbasta, testavna, pile u
ajmokcu, kolači izdašni, a pite joj se jufkijaju! Pita sirnjača,
gužvara, savijača, bundevara, krompiruša! A kad ona umesi
gibanicu! Nije bilo takve gibanice od Valjeva pa do Ivanjice! Leto
u jeku, putevi prašnjavi, za oblakom se rasprslo sunce! Do podne
Petrovdan, od podne Pavlovdan! Ladovina ispod oblaka! A
Vukosava… Sunča se, češe butku karanfilom… Sunce joj greje
svaku pegu na leđima… Reka… paučina… tegla s medom…
svitac… riba… čaša vode… njena noga… u svemu ko da sija
delić… Izvinite, ja to… Sve to naravno utiče… Dan po dan, i tako
ti ona ostane… I to dogurala sve do četvrtog meseca! Uapse me baš
negde pred venčanje. Principijelno neslaganje, takva su bila
vremena. Dobio sedamnes meseci, odležo petnes. Ne znam je l se
porodila il je abortirala. Išo sam na tu ekonomiju, lane, al se niko
ne seća. Sad putujem, raspitujem se. Volela je kafanu, zato je i
tražim najviše po kafanama. Visoka, krupna, kosa crna ko zift. A
kad treba da kaže Š, počne da šuška. Ne kaže: šaša, nego: šaša! I ne
kaže: šišmiš, nego: šišmiš! Sigurni ste da nije svraćala? Ako se desi
da nekad slučajno navrati, nemojte ništa o meni da pominjete! Oću
da je iznenadim! Samo ispitajte, onako izokola, kao slučajno, gde
živi, i to. Nemojte da zaboravite. A ja ću još da navratim…
Sofokle, Antigona, HEMON
Bogovi, oče, daju razum ljudima (od svega blaga to je blago

najveće). Ja ne bih mogao ni znao tvrditi da nije istina to sve što
kaza ti. Al' istinu ti katkad vide i drugi!
Od tebe mogu bolje ja da vidim sve što neko zbori, tvori il' osuđuje.
Jer pred tobom se boji čovek pučanin da zbori ono što ti čuti ne
voliš. A ja sa strane dobro mogu slušati tu momu kako ceo grad
oplakuje što ona (od svih žena najnedužnija) najsramnije za dično
delo umire. Svog brata (što u seči pade krvavoj) bez groba psima ne
dade proždrljivim (nit ptici kakvoj) da ga oni rastržu. Zar zlatne
pošte nije ona dostojna? Ovako, tihano se tajni širi glas.
A za me, oče, blaga nema većega no to kad vidim da te sreća prati
svud. Šta deci lepše sja no sreća očeva? Il' ocu dobar glas o deci
njegovoj? Pa zato nemoj samo na to misliti da valja tvoja reč a
druga ničija. Jer ko god misli da je trezven samo on, da jezikom il'
umom druge nadmaša, taj, otkrije li dušu, prazan zjapiće.
Al' i mudracu priliči da uči još, a pri tom luk da suviše ne zateže.
Pa vidiš: kad bujice zimi udare, drveće što se svija grane očuva, a
što se opre, s korenom se izvali. I brodar! Kad na jedru čvrsto
zategne užeta (neće vihoru da popusti) - on brodi dalje s izvrnutom
palubom.
Popusti zato. I promeni naredbu. Ko mlađi, mogu l' i ja svetovati
što? Lepota je i drugu mudru čuti reč.
August Strindberg, Gospođica Julija, ŽAN
Smatrate li da je posle svega moguće ostati ovde? Onda, da

pobegnemo? Da otputujemo što dalje odavde! U Švajcarsku? Na
italijanska jezera! Niste nikad bili tamo? Večito leto, narandže,
lovori… Otvoriću hotel, prvorazredan i sa prvorazrednim gostima.
To je život, verujte mi. Neprestano nova lica, novi jezici. Ni minuta
slobodnog vremena za brigu ili nerviranje. Nikakvog traženja posla,
jer posao stiže sam od sebe. Dan i noć zvone zvona. Vozovi pište.
Omnibusi dolaze i odlaze. Zlato se samo kotrlja u kancelariju.
Jednom rečju: život! Vi ćete, gospođice Julija, biti gospodarica
kuće. Ukras firme. S vašim izgledom i… vašim manirima - to je
siguran uspeh. Kolosalno. Sedite kao kraljica u kancelariji i samo
jednim pritiskom na električno dugme stavljate robove u pokret.
Gosti defiluju pred vašim prestolom i bojažljivo stavljaju blago na
vaš sto. Ne možete zamisliti kako ljudi drhte kad dobiju račun u
ruke. Ja ću račune biberiti, a vi ćete ih sladiti vašim lepim

osmehom. O hajdemo odavde! Vozom… U Malmeu smo u šest
časova… Frankfurt-Bazel jedan dan… Onda gothardskom
železnicom do Koma… Za tri dana… Tri dana! Ja vas volim, to je
van svake sumnje. Zar vi još sumnjate u to!? Ali u ovoj kući još
postoje prepreke između nas. Tu je prošlost. Tu je grof. Nikoga još
nisam sreo prema kome imam takav respekt… Dovoljno je da
ugledam njegove čizme… Ali ja nisam rođen da dubim na glavi. U
meni ima sposobnosti. U meni ima karaktera! Samo da se dohvatim
prve grane, videćete posle kako se penjem. Danas sam ja sluga, ali
dogodine sam vlasnik, za deset godina rentijer… A posle ću
otputovati u Rumuniju i dobiti odlikovanja… I završiću, pazite šta
vam kažem, završiću kao grof! Gospođice Julija! Vi ste divna žena!
Odveć dobra za čoveka kao što sam ja. Bili ste žrtva pijanstva!
Jedna glupost je učinjena. Ne činimo ih više. Grof može svakog
trena naići, a naša sudbina mora pre toga da bude rešena. Kako vam
izgledaju moji planovi za budućnost? Odobravate li ih?
Šekspir, Hamlet, HAMLET
Molim vas, izgovorite taj govor onako kako sam vam ja pokazao,
da vam gotovo klizi sa jezika. Ali ako budete žvakali, kao što čine
mnogi vaši glumci, onda će mi to biti isto tako prijatno kao da sam
opštinskom dobošaru dao da govori moje stihove. Pa nemojte
suviše ni testerisati vazduh rukama, ovako; nego budite u svemu
umereni. Jer i u samoj bujici, buri, ili, da tako kažem, vihoru strasti,
morate imati i pokazati meru, koja će to ublažiti. O, kako me vređa
do dna duše kad čujem kakvog plećatog razbarušenog klipana kako
u dronjke cepa neku strast, da bi probijao uši najjeftinijoj publici u
pozorištu, koja nije ni za šta drugo nego za nerazumljive
pantomime ili za galamu. Voleo bih da išibam takvog dripca koji
želi da prevaziđe i samog Termaganta; takav bi dripac nadirodio
Iroda. Molim vas, izbegavajte to. (…) Ali ne budite ni suviše
krotki, već neka vas uči vaše rođeno osećanje mere; udesite radnju
prema reči, a reč prema radnji, i naročito se starajte da nikada ne
prekoračite granice prirode. Jer svaka takva preteranost pramaši cilj
glume, čiji je zadatak, u početku i sad, bio i jeste da bude, tako reći,
ogledalo prirode: da vrlini pokaže njeno sopstveno lice, poroku
njegovu rođenu sliku, a samom sadašnjem pokolenju i biću sveta
njegov oblik, i otisak. Sad ako se u tome pretera, ili ne dotera,
neznalice će se možda smejati, ali će pemetnima biti vrlo mučno. A
sud ovih, ako dopustite, mora pretegnuti čitavo pozorište prvih. - O,
gledao sam igru nekih glumaca i slušao druge da ih hvale, i to vrlo
mnogo, koji, pa da se ne izrazim prostački, nisu imali ni naglaska
krštene duše, ni hoda krštenog, ni nekrštenog, ni čovečjeg; nego se
to šepurilo i urlalo, da sam pomislio da je kakav nadničar prirode
napravio ljude, a nije ih napravio dobro, tako su nakazno
podražavali čovečanstvu. (…) I neka oni što igraju vaše budale ne
govore više nego što je za njih napisano. Jer, među njima ima i
takvih koji će se sami smejati, da bi time naterali na smeh i
izvestan broj budalastih gledalaca, iako je baš tada, možda, u
pitanju kakav važan trenutak radnje. To je ružno, i kod budale koja
se tim služi pokazuje sažaljenja dostojnu ambiciju. Idite, spremite
se.
Šekspir, Hamlet, HAMLET
Biti il' ne biti? - pitanje je sad. Je l' lepše u duši trpeti praćke i strele
sudbe obesne, ili na oružje protiv mora beda dići se. I borbom
učiniti im kraj? Umreti - spavati - ništa više. (Reci da spavanjem se
svrši srca bol i hiljadama životnih potresa naslednih mesu.) Eto to
je cilj. I predano mu teži ti. Umreti. Spavati. Spavati. Možda
sanjati? Da, tu je čvor! Jer u tom spavanju smrtnom kakvi bi snovi
mogli doći kad života ovo klupče odmotamo? Tu moramo stati. To
je obzir taj što bedi našoj produžava vek! Jer ko bi podn'o svetske
šibe, ruge, nepravde silnih i zlostave gordih, bol prezrene nam
ljubavi, nasilja, i obest vlasti, poniženja koja od nevrednih trpi
strpljiva zasluga - kad sam sebi možeš slobodu da daš i golim
nožićem? Ko bi vukao tovar (pod umorom života stenjući i znojeći
se) da strah ne buni od nečeg po smrti. Od tajne zemlje s čijih međa
još nijedan putnik vratio se nije? To nam volju zbuni. I čini da rađe
podnosimo zla koja su tu već nego da letimo onima drugim,
nepoznatim još? Tako svest strašljivce pravi od svih nas. I tako

prirodnoj boji odluke bledilo misli da bolešljiv lik, te preduzeća
(velika i smela) otuda krivo okrenu svoj tok. I gube ime dela.
Šekspir, Henri VIII, PROLOG
Ne dođoh da nasmejem vas. Zbivanja ozbiljna, teška, puna

strahovanja, potresna, žalosna i uzvišena, prikazaćemo vam u nizu
scena raskošnih. Vi, koji meka ste srca, pustite suzu. Dođe li, nek'
vrca. Drama je dostojna nje. I vi (koji u dobroj veri, prijatelji moji)
novac dadoste - istinu znaćete celu. Vi, pak, koji samo hoćete slike
dve-tri da vidite, i da još kažete: "Pa, komad nije tako loš", budete
li mirni i dobre volje, provešćete, ne može biti bolje, dva kratka
sata za srebrnjak samo. Jedino vi koji došli ste amo da lakrdiju
bestidnu čujete i zvek oružja, il' priželjkujete veseljka što šar'ni nosi
kaput dugi (i pride pervaz na njemu žut) razočaraćete se. Jer znajte
vi, mnogopoštovani gledaoci svi: kad bismo istinitu povest ovu
ljutici predali ili ludovu, ne samo što bismo pamet arčili na
besposlice (i smer odlučili naš od istine) već bismo i mnenje
povoljno, naklonost i poverenje izgubili vaše. Pa zato sada (vi,
vrsna publiko našega grada) zbiljski prenite se. De, zamislite da
istorijske ličnosti vidite k'o da su žive. U mašti predstav'te njihovu
moć, i prijateljâ čete što ih međ' znojavom prate svetinom. A onda
pak (u magnovenju jednom) gledajte kako sva sila ta (i vlast!) iščile
brzo. I vode u propast. Ako li i tad na smeh vam se dade, plakaće i
taj ko svadbu imade.
Šekspir, Julije Cezar, ANTONIJE
Rimljani, braćo, sugrađani, čujte. Ja dođoh da pokopam Cezara, ne

da ga slavim. Zlo što ljudi tvore - živi i posle njih, a dobro često s
kostima njinim sahrani se. Neka ovako bude i sa Cezarom. Brut
plemeniti reče kako Cezar bejaše vlastoljubiv. Je li tako, greška je
teška bila to. I nju je Cezar teško platio. Ja amo s dozvolom Bruta i
ostalih dođoh (a Brut je čovek častan, a i svi su, svi oni časni ljudi)
da održim posmrtno slovo Cezaru. On meni prijatelj odan beše. I

bejaše pravičan prema meni. Ali Brut (a Brut je čovek častan) reče
za nj da beše vlastoljubiv. On u Rim dovede silne sužnje, i njin
otkup riznicu naše zemlje napuni. Da l' Cezarovo vlastoljublje tim
ispoljilo se? On je sa sirotom plakao kad je vapijala ona:
vlastoljublje bi tvrđeg kova bilo. No Brut ga nazva vlastoljubivim.
A Brut je čovek častan. Svi ste videli kako mu ja o Luperkalijama
kraljevsku krunu triput ponudih, a on je triput odbi. Da li to bejaše
vlastoljublje? Ali Brurt za nj reče da je bio vlastoljubiv. A Brut je
čovek častan neosporno. Ne držim reč da reči Brutove pobijam, već
sam ovde da vam rečem ono što znam. Još kol'ko juče svem se
svetu mogla suprotstaviti Cezarova reč. A sad on leži tu, i nikog
nema, ni najgorega, da mu poštu oda. O prijatelji, da sam sklon da
dignem u bes i bunu duh i srca vaša, nepravdu Brutu, Kasiju
nepravdu učinio bih. Vi, pak, znate svi da su to časni ljudi. Neću
zato zamerati se njima. Više volim mrtvome da se zamerim, i sebi,
i vama, no da ljud'ma tako, časnim nepravdu činim. Ali pergamenta
sa Cezarovim evo pečatom. U Cezavovoj sobi ja ga nađoh.
Testament to je njegov. O, da narod poslednju volju čuje njegovu,
koju, izvin'te, ne kanim da čitam, pohitao bi da preminulom Cezaru
rane ljubi i da rupce natopi svetom krvlju njegovom. Strpljenja, vrli
prijatelji! Ja testament ne bi trebalo da čitam: savetno ne bi bilo da
saznate koliko vas je Cezar voleo. Vi niste kamen, niste panj, već
ljudi. Pa ako biste čuli testament, budući da ste ljudi, vi biste se
raspalili, razbesneli od gneva. Pa bolje da i ne saznate da ste
njegovi naslednici. Jer da nešto saznate to, vaj! Šta bi sve iz toga,
šta proizašlo!
Šekspir, Komedija zabuna, EGEJON
Teži mi zadatak nije mog'o past nego da kazujem neizreciv jad. Al'
da bi se ipak uvjerio svijet da je mom kraju uzrok priroda, a ne
niski prestup, ispričaću sad ono što tuga dopušta mi još.
U Sirakuzi sam rođen, i oženjen ženom koja je bila srećna sa mnom
i ja s njom - dok nije doš'o udes zao. U radosti sam ja živio s njom.
Blago nam bivaše sve veće i veće poslije mojih čestih, uspjelih
putovanja u Epidamno - dok mi poslovođa nije umro. A tad velika

me briga za robom ostalom u raznim mjestima otrže od milih
zagrljaja žene.
Ni šest mjeseci ne bjesmo odvojeni kad ona, mada iscrpljena
slatkim bremenom što ga žene nose, riješi da pođe za mnom. I
srećno mi dođe. Po dolasku brzo posta srećna mati dva divna sina.
Toliko su bili slični jedan drugom, da su mogli samo po imenu da
se razlikuju svom. Toga istog časa (i u istoj krčmi) sirotica se neka
oslobodi bremena porodivši dva istovjetna blizanca; a ja ih (jer im
roditelji bjehu presiroti) kupih u želji da mi djecu služe.
Moja žena je svaki dan navaljivala da krenemo kući. Nerado, al'
pristah. A prerano, znaj, ukrcali smo se... Otplovili smo svega jednu
milju od Epidamna prije no što je more, pokorno uvijek vjetru, dalo
znak nesreće naše. Brzo ostasmo bez imalo nade. Velika oluja, što
nam dođe s neba, pružala je dušama našim ispunjenim strahom,
samo izvijesnost najstrašnije smrti.
Mornari čamcem potražiše spas, a brod što tone ostaviše nama.
Žena, s više brige za drugorođenče, priveza ga za malu rezervnu
katarku koju mornari čuvaju za slučaj bure, a za njega veza jedno
od druge dvojice blizanca. Za ostalo dvoje postarah se ja na sličan
način. A kada smo djecu zbrinuli tako, žena i ja se (s očima i
brigom uperenim na njih) vezasmo - jedno za jedan, a drugo za
drugi kraj katarke. I plovili smo, strujom nošeni, pravo za Korint,
kako se činilo. Najzad je sunce rasturilo maglu što nam je smetala.
More se umiri. I mi ugledasmo dva broda kako brzo plove k nama,
jedan od Korinta, drugi od Epidavra. Al' prije no stigoše… dok su
brodovi bili na pet milja od nas, naišli smo na ogromnu stijenu o
koju smo snažno udarili. Naša se katarka slomila nadvoje, tako da
nam je oboma, pri nepravednom razdvajanju tom, sudba dala istu
radost, isti bol. Njen dio (jadna ona!) bio je pod manjim teretom,
vjetar ga je brže nosio; i vidio sam kako su sve troje uhvatili
korintski gusari.
Najzad je drugi brod stig'o do nas; posada (znajući ko smo) primila
je prijateljski nas brodolomnike. I onim bi gusarima oduzela plijen,
da im brod nije bio odveć spor, te ga okrenuše prema domovini.
Eto. Tako sam odvojen od svoje sreće. A nesreća produži mi vijek,
da tužno pričam svoju tešku kob.
Moj stariji sin (što je ost'o sa mnom) kad mu bješe osamnaest

godina, počeo je da čezne za bratom, pa me preklinjaše da
dopustim da ga njegov sluga - koji takođe osta lišen brata svog, čije
ime nosi - prati u njegovom traganju za onim koga sam i sam želio
da vidim.
Godine prođoše, a on se ne vrati. Pet ljeta ga evo tražim po dalekim
oblastima grčkim. Lutam Azijom. I ploveći za njim stigoh sad u
Efes…
Ali ovdje se mora završiti priča mog života. A srećan bih bio u
svojoj ranoj smrti kad bih samo znao da su oni živi.
Šekspir, Ričard III, GLOSTER
Je li ikad žena ovako prošena? Je li ikad žena tako osvojena? Imaću

je, al' ne zadržati dugo. Šta! Ja koji sam joj muža ubio (i svekra).
Koju zatekoh u gnevu srca (sa kletvama na njenim usnama, sa
suzama u njenim očima.) kraj krvavoga svedoka joj mržnje. Gde je
sve bilo protiv mene (bog, i njena savest.) Gde mi niko nije
pomogao sem golog đavola i krivotvornog izgleda. Pa ipak -
osvojih je. Ničim zadobih sve! Ha! Zar je tako brzo zaboravila
hrabrog princa Edvarda (svog muža) koga sam gnevno probo tri
meseca pre kod Tjuksbarija? Beše mio, lep vitez. Sazdan kada je
Priroda izdašna bila. Mlad, hrabar i mudar. I velikodušan (kakvog
širok svet nikada više neće imati). Pa ipak ona spušta pogled svoj
na mene. (…) Na mene što nisam ni za mali prst Edvardov. Koji
sam ovako grdoban i hrom? Ali za prosjačku paru dajem svoju
vojvodinu da sam potcenjiv'o sebe! Ona vidi ono što ne videh ja: da
sam baš divan i dopadljiv čovek. Odrešiću kesu za ogledalo i
dvadesetak krojača da nađu za moje telo ponajlepši kroj. (…) Sjaj
sunce! Umesto ogledala ukaži mi zgodu da gledam svoju senku u
svom hodu.
Tenesi Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu, BRIK
Topla braća? Pederi? Je li to ono što ti misliš? Dida, ti me

zaprepašćuješ, dida, ti me zaprepašćuješ! Govoriti tako...
ravnodušno... o takvoj stvari... Zar ne znaš kako se ljudi odnose
prema takvim stvarima? Kako se zgražaju nad takvim stvarima? Na
misisipijskom sveučilištu, kad se otkrilo da je jedan kandidat za
naše udruženje, Skiperovo i moje, učinio - pokušao učiniti - nešto
protuprirodno... Mi nismo samo prekinuli s njim! Rekli smo mu
neka ide iz koledža. I on je to učinio, otišao je! Čak u... ( zastane,
bez daha) u sjevernu Afriku, to je posljednje što sam čuo! Zašto se
ne može izuzetno prijateljstvo - pravo, pravo, duboko, duboko
prijateljstvo - između dva muškarca cijeniti kao nešto čisto i
dolično, a da ih ne drže... pederima… Između Skipera i mene bilo
je nešto čisto, istinsko! Normalno? Ne! To je bilo prerijetko da bi
bilo normalno, svaka istinska stvar između dvoje ljudi prerijetka je
da bi bila normalna. Da, tu i tamo on bi položio svoju ruku na moje
rame ili bih ja položio svoju na njegovo, da, kad smo bili na
turnejama i stanovali u hotelima u istoj sobi, mi bismo čak možda
kroz prostor između dva kreveta jedan drugome pružili i stisnuli
ruke za laku noć, da, jedanput ili dvaput... To je bilo pošteno i
istinski. To je bilo čisto prijateljstvo, gotovo cijelog našeg života,
dok Megi nije palo na um ono o čemu ti govoriš.
U redu. Ti si to htio, dida. Mi ćemo konačno imati onaj zaista
iskreni razgovor koji si želio. Prekasno je sad da se to zaustavi, mi
to moramo provesti i o svemu progovoriti. Megi tvrdi da smo
Skiper i ja, pošto smo napustili sveučilište, otišli u profesionalne
igrače ragbija zato što smo se bojali odrasti... Te sezone ležao sam
povrijeđen u bolničkom krevetu, gledao sam naše utakmice na
televiziji, vidio sam Megi na klupi uz Skipera… Znaš, mislim da se
Megi uvijek osjećala nekako po strani, jer smo se ona i ja zbližili
tek toliko koliko se dvoje ljudi zbližuju u krevetu, a to nije mnogo
više nego što se zbližuju mačke - kod parenja na plotu... Tako! Ona
je iskoristila to vrijeme da djeluje na jadnoga glupog Skipera.
Utuvila mu je u glavu odvratnu krivu ideju da smo on i ja topla
braća… A on, jadni Skiper, legao je u krevet s Megi da dokaže
kako to nije istina, ali kad to nije uspjelo, mislio je da je istina!

Skiper se slomio kao nagrizeni prut, nikad se nitko nije tako naglo
odao piću... ni tako brzo od toga umro... Jesi li sad zadovoljan? Da!
Ispustio sam Skiperov međugradski poziv. Čuo sam njegovu pijanu
ispovijed i spustio slušalicu! To je bio posljednji razgovor u našem
životu...
PJESME
Andre Adi, Molitva posle rata
O, Gospode, dolazim iz rata,

svemu je kraj, stišao se vir.
Izmiri me s Tobom i sa sobom,
jer Ti si Mir.
Gledaj: srce mi je oteklina vrela

i nemam spokoja više.
Privij mi jedan poljubac na srce
da kuca malo tiše.
Sklopljene su moje tužne oči,

jer se od sveta stide.
Nema ničeg što videti bi mogle,
samo Tebe, Tebe vide.
Noge su mi gazile u krvi

do kolena po krvavoj stazi.
Sad, Gospode, nemam više nogu:
kolenima, kolenima gazim.
Ne ratujem i ne ljubim više,

usne su mi usahle sad.
Ruke su mi uvele ko grane.
O, Gospode, pogledaj moj jad.
Gospode, pogledaj me i Ti,

svemu je kraj, stišao se vir.
Izmiri me s Tobom i sa sobom,
jer Ti si Mir.
(Kiš)
Ana Ahmatova, ***
Pod tamnim velom stisnula sam ruke…

"Zašto si danas tako blijeda?"
- Stavila sam na oštre muke
Njegovo srce puno jeda.
Otišao je, otišao bez riječi,

Vidjeh mu lice kako se bolno ceri...
Potrčah za njim... mahnito niz stube
I kod kućnih dostigoh ga dveri.
"Sve je to šala!" kriknuh ja bez duše,

"Umrijet ću, oprosti, ispriku primi!"
On vidje da me suze guše,
Al reče strašno: "Ne stoj tu na zimi!"
(Laszowski)
Frano Alfirević, Ljudi, žene i gradovi
Na svijetu ima mnogo ljudi, koje nećemo upoznati;

k'o karta geografska njihov život šuti,
i mi samo slutimo, što mogli bi nam dati
prisustvom, u koje se nećemo uzdignuti.
Na svijetu ima mnogo divnih žena,

u hiljadu gradova, u svakom možda jedna,
što mogla bi nas volit, čežnje naše sjena,
a ne znajuć nas umrijet će njena usta žedna.
Na svijetu ima mnogo gradova, različnih k'o lica ljudska,
I negdje živi neki čovjek bolji od brata ili prijatelja
iz rodnog grada, gdje nam sudba uska
ubaci život tužan od nezadovoljenih želja.
Na svijetu ima mnogo bliskih ljudi, koje nećemo znati,

i mjesta, gdje bi nam počinula misao izmorena,
al' ćemo s dušom srodnom ostati kobno nepoznati.
Na svijetu ima mnogo ljudi, gradova i žena...
Miroslav Antić, Dosadna pesma
Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću.
Kad izlazim iz škole,
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom
bar da me vide devojčice.
Devojčice su smešna stvorenja:

dugonoge,
okrugle,
pegave ili kratkovide,
mnogo lažu i ogovaraju
i pišu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.
Meni je sve to dosadno.

Ipak, pročitam pisma,
najlepše reči prepišem
- ako mi neka zatreba,
a od onog što ostane
napravim papirne lađe,
napravim ptice,
slanike,
žabe
i bajagi se igram,
a tako mi je dosadno.
Dosadno mi je da porastem,
da nosim tesne cipele

i da se oženim.
Oni koji porastu prvo se satima mrze,
onda se satima svađaju.
Jedino mi je žao mog tate.

Da je ostao dečak,
baš bismo lepo mogli da se družimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.
Sve ostalo mi je dosadno.

Toliko mi je dosadno,
da ne znam šta ću,
nego - nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa još trojicom
čak i kad nema devojčica.
Miroslav Antić, Plavi čuperak
Čuperak kose obično nose

neko na oku,
neko do nosa,
al ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
- U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo - u glavi.
To nije moj čuperak plavi,
već jedne Sanje iz šestog "a".
Pa šta?
Videćeš šta - kad jednog dana

čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo-malo pa… pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice,
pa šalješ tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš - a sve koješta učiš.
Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš note i piramide.
Izmešaš leptire i gradove
i sportove i ručne radove.
I tropsko bilje.
I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.
Sad vidiš šta je čuperak plavi

kad ti se danima mota po glavi
pa od dečaka - pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.
Miroslav Antić, Tajna
Svako ima neku tajnu:

šu-šu-šu…
Neko lepu i beskrajnu,
neko tužnu ili smešnu,
neko zlu.
Neko svoju tajnu slaže.

Neko odmah mami kaže.
Neko svoju tajnu ne bi
ispričao ni u snu.
Neko kaže samo tebi
kao drugu: šu-šu-šu.
Obično su tajne glavne

izmišljene i ljubavne,
al i druge kad se zbroje,
naše, vaše, moje, tvoje,
leve, desne, čudne, sjajne,
sve jednako mnogo znače, jer - inače
zašto bi se zvale tajne?
Imam i ja tajnu jednu.

Vrlo važnu!
Vrlo vrednu!
Nikom drugom - samo tebi
prišapnuću jutros nju:
hodi bliže… šu-šu-šu…

sutra rano… šu-šu-šu…
baš onamo… šu-šu-šu…
ali nikom to ne kaži,
sam potraži… šu-šu-šu…
Pronaći ćeš vrlo lako

i videćeš da je tako.
Matija Bećković, Ovce
Nekad sam imo sto ovaca

i svaka je imala svoje ime:
Mažunka, kaćunka, krstočela, ruja,
dokoljena, makonosa, vukobara, suza,
đerdanka, milača, čučumiza, balja,
labudinka, štika, kopilica, sisna,
jagorka, voštanka, biserka, jablanka,
pramenka, risuljka, vardara, sirota,
latinka, bugarka, kolašinka, gledna,
zijanćarka, amuzda, dikna, strigna,
sviloka, vinoka, medoka, bardoka,
vidroka, peroka, vezoka, zrnoka,

vranoka, listoka, koloka,runoka,
suzoka, sigača, kitna, kolača,
mirna, krasa, zgodna, panja,
pera, ranjka, reja, pelivanka,
blija, baca, bjeka, mrda,
birna, maža, čubra, laba,
blejka, kapuša, pražanka, kruža,
žuja, singa, guta, kera,
ćeta, vazdana, lada, belka,
vatronoga, cuponoga, putonoga, dilinoga,
galja, graša, kaluđerka, kuna,
grla, tepa, zvona, kitača,
mlijekoša, vimenka, dušanka, gura,
đeva, đerda, đirašica, đinđa,
žmura, tunja, kaluša, gutka,
gizdojka, građanka, svitna, božurka,
diljka, milava, anđelka, čizmara,
kovča, roga, kukoroga, sabljoroga,
vezoroga, vitoroga, viloroga, rusoroga,
špiljoroga, smudiroga, stanoroga, poviroga,
visoroga, rdoroga, diviroga, vira,
ardara, apna, aljidara, guča,
brena, broja, brunda, busnoglava, vranja,
divna, dikla, duboglava, gmiza,
strmoglava, siga, spuša, siča,
ćića, kalopera, leda, finočela... (…)
To ti je stotinu
i pedeset i tri više,
bez koza i jarčeva!
Moris Bišop, Lazgovol sa bebom
"Ju, sto je jepa beba!

Sto ima jepa kojica!
Slce, sta ti jos tleba?
Sta volis da ti se plica?
Oblascici lumeni,
Okice pjave k'o nebo!
Dedel, kazi ti meni
O cemu lazmislas, bebo?
Mislis na kucu i macu –

Sta da im das da pape?
Il' cekas svoga blacu?
Il' gjedas medine sape?
Svasta tu ima, svasta,

Sve neke cudne stvali!
Uh, sto ti ladi masta –
Tleba sve to da svali!
Slcence majo, pijence,
Je l' ti to zubic vili?
Dudule, dudulence,
Gl-gl-gl-gili-gili!"
Na to će, smrknuta lica,
Reći bebac, sve ljući:
"Upadaj u kolica
Da te odfuram kući!"
(D. Andrić)
Šarl Bodler, Oči siromaha
Htjela bi, dakle, znati zašto te danas mrzim! No tebi će sigurno biti
teže shvatiti, nego meni protumačiti, jer držim da si najsavršeniji
primjer ženskog nepoimanja što se na svijetu uopće može naći.
Proveli smo zajedno dan, cijeli dugi dan koji se meni činio
kratkotrajnim. Zadali smo jedno drugome obećanje da će nam
odsele sve misli biti istovite, i da će se naše duše potpuno sliti u
jednu. Zamislili smo san, koji uostalom baš ni po čemu nije
neobičan, osim po činjenici da ga još nitko nikad nije ostvario, iako

su ga svi snivali.
Već malo zamorena, zaželiš predveče da sjednemo ispred neke
nove kavane na uglu novog bulevara, koja, iako još puna treskotina
žbuke, već tašto pokazivaše sjaj nedovršene raskoši. Kavana je sva
blistala. (…)
Upravo nasuprot nama zastane na cesti muškarac od četrdesetak
godina, čovjek umorna lica i prosijede brade. Jednom rukom drži
malog dječarca, a drugom u naručju privinuo neko sićušno čedance,
još preslabo da hoda. Poput dadilje izveo je svoju dječicu na
večernji zrak. Svi u dronjcima. Njihova su lica neobično ozbiljna, a
šest očiju zuri u novu kavanu istim, tek prema dobi različito
izraženim udivljenjem.
Besjede očeve oči: "Kako je to lijepo! O, kako je to lijepo! Kao da
je sve zlato sirotinje sabrano na ovim zidovima." Oči dječaka
kazuju: "Kako je to lijepo! O, kako je to lijepo! Ali u ovu kuću
smiju ući samo ljudi što ne naliče na nas." A oči najmlađeg previše
su očarane da bi osim tupog i dubokog radovanja mogle išta drugo
izraziti.
Tvorci ljubavnih popjevaka kazuju da od radosti duša postaje
dobra, a srce raznježeno. Te je večeri, barem što se mene tiče,
pjesma imala pravo. Ne samo da su me ti parovi očiju ganuli, nego
se čak i malo zastidjeh tih čaša i boca što su bile veće od naše žeđe.
I ja pogledom potražim tvoje oči, draga ljubavi moja, da bih u
njima pročitao svoju misao, pa zaronim duboko u te prelijepe,
čudesno blage, zelene oči, u te Hirom opsjednute i Mjesečinom
zatravljene zjene, kad najednom prozboriš: "Ovi ljudi tamo, što su
razrogačili oči poput razjapljenih kapija, upravo su mi nesnosni. Ne
bi li htio zamoliti vlasnika kavane da ih odavde odstrani?"
Eto vidiš kako je teško, moj predragi anđele, da se ljudi razumiju, i
kako je misao nepriopćiva čak između bića koja se ljube.
(V. Kušan)
Bertolt Breht, Mojim zemljacima
Vi, koji ste preživjeli u poginulim gradovima,

Imajte napokon prema sebi milosti!

Vi, jadnici, u nove ratove ne nosite svoje kosti
Kao da ih napretek već nije bilo svima:
Molim vas, imajte sami prema sebi milosti!
Vi, muškarci, ne hvatajte se za noževe, već za mistrije!

Pod krovom bi sad mirno sjedilo vaše pokoljenje
Da nije noževima poklonilo svoje povjerenje,
A zar pod krovom ipak udobnije nije?
Molim vas, ne hvatajte se za noževe, već za mistrije!
Vi, djeco, da vas roditelji od rata poštede,

Molite ih neka budu uviđavni dok nije kasno.
Kažite da nećete oko sebe ruševina ni bijede,
Da nećete njihove patnje, kažite im to glasno:
Vi, djeco, da vas roditelji od rata poštede!
Vi, majke, na vama je da li ćete biti krive,

Trpjeti rat, pustiti da pokoljenja tuguju,
Molim vas, dozvolite da vam djeca požive!
Neka vam rođenje, a ne smrt duguju:
Vi, majke, dozvolite da vam djeca požive!
(S. Glumac)
Dobriša Cesarić, Pjesma mrtvog pjesnika
Moj prijatelju, mene više nema.

Al' nisam samo zemlja, samo trava.
Jer knjiga ta, što držiš je u ruci
Samo je dio mene, koji spava.
I ko je čita - u život me budi.
Probudi me, i bit ću tvoja java.
Ja nemam više proljećâ i ljetâ,

Jeseni svojih nemam, niti zima.
Siroti mrtvac ja sam, koji u se
Ništa od svijeta ne može da prima.

I što od svijetlog osta mi života,
U zagrljaju ostalo je rimâ.
Pred smrću ja se skrih (koliko mogoh)

U stihove. U žaru sam ih kovo.
Al' zatvoriš li za njih svoje srce,
Oni su samo sjen i mrtvo slovo.
Otvori ga, i ja ću u te prijeći
Ko bujna rijeka u korito novo.
Još koji časak htio bih da živim

U grudima ti. Sve svoje ljepote
Ja ću ti dati. Sve misli, sve snove,
Sve što mi vrijeme nemilosno ote,
Sve zanose, sve ljubavi, sve nade,
Sve uspomene - o mrtvi živote!
Povrati me u moje stare dane!
Ja hoću svijetla! Sunca, koje zlati
Sve čeg se takne. Ja topline hoću
I obzorja, moj druže nepoznati.
I zanosâ! I zvijezda, kojih nema
U mojoj noći. Njih mi, dragi, vrati.
K'o oko svijetla leptirice noćne

Oko života tužaljke mi kruže.
Pomozi mi da dignem svoje vjeđe,
Da ruke mi se u čeznuću pruže.
Ja hoću biti mlad, ja hoću ljubit,
I biti ljubljen, moj neznani druže!
Sav život moj u tvojoj sad je ruci.

Probudi me! Proživjet ćemo oba
Sve moje stihom zadržane sate,
Sve sačuvane sne iz davnog doba.
Pred vratima života ja sam prosjak.
Čuj moje kucanje! Moj glas iz groba!
Dobriša Cesarić, Povratak
Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.

Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam, da li da je želim,
Ili ne želim.
U moru života, što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraja se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi.
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.
Možda ćeš se jednom uveče pojavit

Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći, da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!
Pa ako i duša u tome trenutku svoje uho napne,

Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve, što slutnja šapne;
Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Poglédat ko stranci,
Bez imalo svijesti, koliko nas vežu
Neki stari lanci.
No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće

Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono, što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići. (…)
Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.

Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam, da li da je želim,
Ili ne želim.
Miloš Crnjanski, Misera
Kao oko mrtvaca jednog

sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l' noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad ti?
Voliš li još noću ulice,

kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku
što škripi.
Da nisi sad negde nasmejana,

bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O nemoj da si topla, cvetna,
o ne budi, ne budi sretna,
bar Ti mi, Ti.
O ne voli, ne voli ništa,

ni knjige ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?
O da l' se sećaš kako smo išli,

sve ulice noću obišli,
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.
Stid nas beše domova cvetni',

zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad ti?
Miloš Crnjanski, Serenata
Čuj, plače Mesec mlad i žut.

Slušaj me, draga, poslednji put.
Umreću, pa kad se zaželiš mene,

ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog žutog.
Pevaće Ti: da sam ja ljubio jesen,

a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenutog.
A kad te za mnom srce zaboli:

zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti
ni plamena dosta da mene voli:
No samo jablanovi viti

i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
Oskar Davičo, Detinjstvo
Rasli smo između guvernanti, krizantema,

čokolade, poljubaca, maminog miraza
i tate koji se vazda na nešto odlučno sprema.
Rasli smo danju u bašti,
noću u belom krevetu
i uplašeno se čudili svetu tajni, spletaka,
strini, ujni, kujni, tetaka
i strašnih priča dede
o džinu koji pod zemljom,
u rupi
ljude jede
i o seljacima koji govore srpski
jer su glupi.
Noću su nas, dobru decu, čuvali

anđeli čuvari,
brave, snovi
i gradski stražari,
i bog je gledao s vrha ormana
šta radimo rukama
ispod jorgana.
Uzalud, uzaman.
U san bi nam se gorko prikrala
dva strašna, rutava, gvozdena kepeca
i debelim glasom strogo pitala
ko nam je kazao kako tata i mama,
kako tata i mama ...
bez srama ...
kako se prave deca?
Rasli smo žurno

bez daha
jureći lestvama dana,
gonjeni nemirom straha,
i molili se i čekali puni nade
da nam što pre,
da nam jednom
niknu brkovezi i brada
u znak da iver ne pada
daleko od klade.
Oskar Davičo, Hana, 2
Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga

između presečene narandže i sapuna,
zavoleh je što je najlepša, zavoleo sam je stoga
što je sva bila hranljiva, sva kao usta puna.
Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilije,

sa prstima kao sveće što u čiraku gore...
Ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,
taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.
Ti ne znaš njene usne što se svlače, zube što
škripe, sneg što vrije,
tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana.
Njen smeh me svog iscepa i smehom sve zašije,

taj radosni bunar, ta životinja Hana,
kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče
i ljulja poljupcima bez severa i smera,
zagrljaji njeni u mene toče i izruče
sve što divljak ruča i matroz večera.
Ti ne znaš njen pogled prljav od ulja što se puši

i gleda iz peći,
te kapke što se dižu: spore zavese; oko što sine:
beli badem oljušten,
njene zube krilate, zube od malih reči
i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.
Mak Dizdar, Gorčin
Ase ležit
Vojnik Gorčin
U zemlji svojoj
Na baštini
Tuždi
Žih
A smrt dozivah
Noć i dan
Mrava ne zgazih
U vojnike
Odoh
Bil sam
U pet i pet vojni
Bez štita i oklopa
E da ednom
Prestanu
Gorčine
Zgiboh od čudne boli
Ne probi me kopje
Ne ustreli strijela
Ne posječe sablja
Zgiboh od boli
Nepreboli
Volju
A djevu mi ugrabiše
U robje
Ako Kosaru sretnete

Na putevima
Gospodnjim
Molju
Skažite
Za vjernost
Moju
Mak Dizdar, Modra rijeka
Nitko ne zna gdje je ona

Malo znamo al je znano
Iza gore iza dola

Iza sedam iza osam
I još dalje i još gore
Preko gorkih preko mornih
Preko gloga preko drače

Preko žege preko stege
Preko slutnje preko sumnje

Iza devet iza deset
I još dublje i još jače

Iza šutnje iza tmače
Gdje pjetlovi ne pjevaju

Gdje se ne zna za glas roga
I još huđe i još luđe

Iza uma iza boga
Ima jedna modra rijeka

Široka je duboka je
Sto godina široka je

Tisuć ljeta duboka jest
O duljini i ne sanjaj
Tma i tmuša neprebolna

Valja nama preko rijeke
Rade Drainac, Ma bohème
U korak! mesec, senka i ja, sa snom što na mansardi trune.

O ulice, kafane, jesenji kišni bulevari!
Male dragane za uglom u kvadratnoj senci fasade jedne banke.
Dunje ranke, kruške karamanke!
I štap težak, rođeni moj drug, niz dugi trotoar buni se u baritonu;
Prezriva serenada bolešljivog kašljucanja ispod bogataških
zastrtih prozora!
A gore tri laka oblaka u zlatnom tonu.
Senkom paukove mreže krstare daleko iznad rodnih gora.
I sat kašlje sa tornja katedrale.
O draga, oči moje nezaspane!
Zadremao je stari svirač na bolesnoj violi i zadnji boem

izišao iz kafane;
Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi.
O tužni zidovi što opominju na ludo ubijane dane
Sa beskućnim drugarima, šareni kao leopardi!
To kandilo gori u vratarevoj sobi i dete jedno plače noć da rasani,
Dani, moji dani, kao lišće razvejani!
Mesec je na krovu na kome u molu cvile telegrafske žice;
Na otvorenim prozorima dršću zvezdana kola,
Čudno je, čudno, noćas bledo moje lice
Izobličeno od potucanja i bola!
A na stolu pesme, na žutim marginalijama novina rasturene stoje,
Čežnja za daljinom,
Romantične ljubavi moje! (…)
O kada bi znao da čitaš sve ljubavi što su tu probdijene,
Daktilografkinje, nervozne i male, kapriciozne žene;
Sećanja na dom izgubljen u lirskoj bici kao Vaterlo,
Kao Čadsko Jezero osećanja čista,
Video bi da je tu godine proveo pesnik koji nije trebalo
Nikad ništa da napiše,
U Adamovom kostimu bez smokvina lista.
O ne! živelo se sa refrenom večnim iz nenadmašne poeme.
Druže, Drainče! zatvori prozor na srcu i na mansardi,
Veliko jutro što dolazi sa umrljanom zorom kao šifonsko platno
Zateći će smrt tvoju kao mrlju prave linije
Koju je podvuklo nadvremensko klatno.
Jovan Dučić, Dubrovački madrigal
Večeras, Gospođo, u Kneza na balu,

Igraćemo opet burni vals, k'o prije;
S radošću na licu minućemo salu,
Kao da nikad ništa bilo nije!
A zatim će doći veseli kadrili,

Muzika će strasna da huji k'o bura;
Gospođe će biti u mletačkoj svili,
Gospoda u ruhu od crnog velura.
Za tim će vlastela u zbore da tonu!

Mlađi o junaštvu, pesništvu, i vinu,
Stariji o nebu, o starom Platonu,
I o skolastici, Svetom Avgustinu.
Mi ćemo, međutim, sesti u dnu sale,

U meke fotelje, ne slušajuć' tezu,
I napisaću vam, hitro, k'o od šale,
Jedan tužan sonet na vašu lepezu.
Jovan Dučić, Pesma ženi
Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna

Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka -

Jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva;

U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najveći na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simvol svih taština porazan i leden,
A ti ne postojiš nit si postojala;

Rođena u mojoj taštini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.
Valter fon der Fogelvajde, Pod lipom
Tu ispod lipe
na poljani
log beše meni i dragom mom,
i još se vide
pokrhani
cveće i trava na mestu tom.
Kraj same šume dolinica,
ihahaj,
orila se od pesme ptica.
Pre mene već je
došao dragi
kad kročih u taj cvetni krug.
O, kakve sreće,
Bože blagi,
kad me dočeka moj drug!
Sto puta bejah poljubljena:
ihahaj,
gle, usta su mi još crvena.
Kad me je zgrejô,
ležaj meki
od cveća prostre on po tlu.
Još bi se smejô
čovek neki
kad slučajno bi prošô tu.
Njemu bi ružice i trava,
ihahaj,
rekli gde beše moja glava.
Da ne da Bog samo
da ikad iko
o našem grljenju išta zna.
Šta radismo tamo
nikad niko
znati neće, sem on i ja
i ptica mala na drvetu:
ihahaj,
a ona neće reći svetu.
(B. Živojinović)
Johan Volfgang Gete, Majska pesma
O, al' mi blista
priroda sva!
Al' kliče polje!
Al' sunce sja!
Iz svake grane
pupi po cvet
a iz žbunova
glasova svet;
iz svakih grudi
radost i raj.
O, zemljo! Sunce!
O, srećo, traj!
Ljubavi, lepša
no oblak taj
što zlatni zorin
upija sjaj,
ti polju daješ
blagoslov nem,
a cveća dahom
i svetu svem.
Devojko! draža
no život sam!
Pogled! Taj pogled!
Voliš me, znam.
Ne voli ševa
pesmu ni let,
nit' dah nebesa
jutarnji cvet
kô što te voli
plahi mi dah,
tebe što mladost,
radost i mah
zvucima daješ
pevanja mog.
Ljubav ti ovu
platio Bog.
(B. Živojinović)
Aleksandar – Leso Ivanović, Kari Šabanovi
Sjećanje me lakom tugom ovi:

…veče silazi i miriše lipa.
Kroz sumrak se čuje kolska škripa,
- s puta idu kari Šabanovi.
Mi u susret otrčasmo k njima,

a kari nas vrate srećne kući
i sivom nas džadom truckajući
o pređenim šapću drumovima…
…Mili dani, moji sni nestali,

kao da ste svi u jutro neko
na kare se kradom ukrcali
i otišli od mene daleko.
Zalud uho sad zvukove lovi,

zalud oko daljinama pipa:
davno više ne čuje se škripa
niti idu kari Šabanovi.
Aleksandar – Leso Ivanović, Ljudi-sjenke
Ima na svijetu mirnih, dobrih ljudi

što kroz život nečujno i tiho gaze
kao da nogom stupaju po pamuku,
a naše oči nikada ne opaze
ni njih ni njinu tihu radost ili muku.
Ima ćutljivih patnika na svijetu

što se samo umorno i gorko nasmiješe
na ljude kad se o njih teško ogriješe
i suminu ih nevini, nalik cvijetu.
I ima ljudi usamljenih i bonih,
sa obrazima upalim i žutim,
što ne čuje im se ni smijeha ni plača,
što žive kao samotna i divlja drača,
ali s bodljama unutra okrenutim,
da nijedna nikoga ne ogrebe
i da nijednom nikoga ne ubodu
do samo svoje rođeno srce i sebe.
Njih ne vidi naše oko kad ih srijeta,

kad tiho prođu u mimogredu mirnu,
jer nikog oni ni laktom ne dodirnu
u vječnoj gužvi i vrevi ovog svijeta.
I žive oni tako, nečujni i neveseli,

i mile kao sjenke, kao vrijeme i sati,
i tek kad umru, slomljeni i uveli,
objave crni posmrtni plakati
da su i oni sa nama živjeli.
Evgenij Jevtušenko, Verlen
Vodič mi citira Verlena

svojim glasom tako umiljatim
i dok citira, tog trena
i kiša ga evo počinje da prati.
I te strofe žubore nepovratno
kao neka zvjezdana voda.
"Mesje,
no, kako
zar nije prijatno?"
Ja klimam glavom:
"Prijatno... Da..."
Šta kraće nego pamćenje Pariza,
i sad, kao da je to naređenje samog boga,
u buržuja svakog na policama
po jedan Verlen. Jer, zaboga,
šta prijatnije nego, popivši džin sa džusom
i unaprijed uživajući u krepkom snu,
citirati naglas, s ukusom,
Verlena uz kiše šum.
Prijatno? Da.
Ali pamćenju Pariza
ja dodajem svoje u ovaj čas.
Sjetite se koliko vas je on stajao muka,
gospodo,
dok živ je koračao kraj vas.
On nikako nije mogao da stane
u ramove vaših laži i intriga.
S čašom u ruci, dok ne svane,
on je bio vječni izvor vaših briga.

Možda je moj sud previše nagao?
Prijatno? Da?
Bilo kako bilo,
njega je sve to u smrt otjeralo,
sve to skupa njega je ubilo.
Njega je ubilo sve što je podsjećalo
na vaš smijeh za uglom što zvoni podmuklo.
Sve što se zvalo vašim moralom,
sve to skupa njega je dotuklo.
Prijatno? Da?
Uostalom, na kraju,
ja s tugom mislim o tom:
pjesnike često ubijaju
da bi ih citirali potom.
(I. Sarajlić)
Jovan Jovanović Zmaj, Ciganin hvali svoga konja
Gledaš, - je li, moga konja,

gospodaru stari?
Ne znaš je li konj il' ptica
lastavica?
Skidaj naočari, -
ne možeš se nagledati,
već hajde pazari!
Ti još pitaš za Putalja

da li valja?
Nemaj brige!
Da ne valja, ne bi bio
on kod Cige.
Ne možeš ga u carevoj
naći štali, -
samo Ciga što ne ume
da ga hvali.
Da ga pospe suvim zlatom

ko ne štedi,
još i onda jedan dukat
više vredi.
Ako imaš, jede seno,
zob i slamu;
ako nemaš, on ne ište,
ne treba mu.
Nemoj da mu gledaš zube,
moj golube,
ni ja mu ih nisam gledô,
nemoj ni ti, -
taj ne može ostariti.
Što ga duže teraš, kume,
sve je mlađi,
pa de sad mu
para nađi!
A što pitaš: hoće l' moći

kakav jendek da preskoči,
jendek, jendek, - kakav jendek?
Taj se nije još rodio
koj' on nije preskočio. –
Preskoči ga tako lako
kao da je pile neko,
i to uzduž, ne popreko. (…)
Idi, kume, idi, idi, -

još me pitaš: kako vidi;
to je da se pripoveda:
vidi ostrag kô i spreda,
vidi noću kô na danu,
a na danu kô u noći, -
takve su mu oči.
A što pitaš, moj prijane,
ima l' mane, -
ta zato ga i prodajem,
moj prijane,
jerbo nema mane, -
takvi konji nisu za nas,
za Cigane.
A brzina kakva mu je?
Malko j' brži od oluje.
Sad ćeš čuti,
kazaću ti:
jednom sam se iz Erduta
vraćô s puta.
Mada nas je pljusak vijô,
on se nije umorio.
Munja sevne, a on rže, -
pljusak brzo, a on brže;
pljusak pišman na mog hata,
pa ga hvata,
a Putalj ga preko gleda,
pa se ne da.
Pljusak leti da polije,
- tek što nije!
Kad stigosmo pod šatora,
u ciganski dvorac lep,
na mom konju sve je suvo,
pokisô mu samo
- rep.
Jovan Jovanović Zmaj, Ljubim li te
Ljubim li te... il' me sanak vara,

Što te udilj uza me dočara?
Ljubim li te... il' me duša vara,
Što se udilj s tobom razgovara?
Ljubim li te... il' me bezum ganja;

Nemam vida, čula, osećanja?
Ljubim li te... il' ljubavi nije –
Što se grli, to su samo zmije?
Ljubim li te... ili mene nema,

Ili tebe - nas oboje nema?
Ljubim li te... ili nema sveta,
Nema sunca, ni rose, ni cveća,
Već sve tmina što je pak'o mesi, -

A po tmini vitlaju se besi,
A međ' njima prabesina spava –
Moju ljubav u snu izmišljava!
Jovan Jovanović Zmaj, Ne sme nam umreti
Pođem, klecam, idem, zastajavam,

Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ko' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
- "Ne sme nam umreti!"
Vičem Bogu: Ona je još mlada!

Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Niotkuda nema mi odjeka...
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?
Idem, stanem, ko' očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
Idem, stanem, pa mi klone glava

Nad kolevkom, gde nam čedo spava.
Čedo s' budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
Katul, Jadni Katule
Jadni Katule, ne daj se više.

Što misliš da je propalo, propalo je, znaj.
Dok si išao s djevojkom dražom ti od sviju,
Raskošno ti je blistao sunčev sjaj.
Tolike radosti ovdje proživio si s njome.

Veseo ti je bio svaki časak taj.
Sve što je ona htjela, po želji ti je bilo.
Raskošno ti je blistao sunčev sjaj.
Sad ona više neće, al nemoj više ni ti.

Ne žudi za onim što liči varavoj sjeni.
Ne budi očajan, slabić nemoj biti.
Uporno sve podnosi, otvrdni, okameni.
Zbogom, djevojko, Katul ti nije više jadan.

Što ti je bio, nikad ti više neće biti.
A ti ćeš za njim još kako zažaliti.
Otvrdnuo je Katul, ko kamen je hladan.
A ti, zloćo, šta ti osta od života?

Drugome nećeš biti što si bila meni.
Koga ćeš sada voljeti, kome ćeš draganom biti?
Koga ćeš ljubiti, čije ćeš usne gristi?
A ti, Katule, samo odlučno, stvrdni se, okameni.

(Šop)
Laza Kostić, Santa Maria della Salute
Oprosti, majko sveta, oprosti

što naših gora požalih bor,

na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute. (…)
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,

mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.
Trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al' ipak neću nikoga klet;
štogod je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet;
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Tad moja vila preda me granu,

lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid;
Što ću od milja, od muke ljute,
Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Dve se u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',

utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud -
O, svetski slome, o strašni sude, -
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,

spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona odonud javi,
k'o da se bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
zašto se mudrački mozgovi mute,
Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute
A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamo li ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Gustav Krklec, Jezero
Mliječno srebro kaplje sa nebeskog svoda

jezerom, što sanja na dnu riđih šuma.
Plovimo u ljubav. I nebo, i voda
i obale kruže, mutno, iznad uma.
Nevesela jesen: kako nisko lete

oblaci kroz granje, kupine i trnje,
i dok veče tanke paučine plete
brazde našeg vesla bivaju sve crnje.
Sav prostor pred nama spušta se i plavi,

pepeljaste sjenke padaju i rastu –
samo divljim krikom ponekad se javi

zaljubljena zvijer i buljina u hrastu.
Mi smo tako sami u svojoj slobodi,

spaseni od zbilje i svjetlosti danje
k'o zvijeri u šumi, talasi na vodi,
kao ptice, cvijeće i usnulo granje.
Plovimo u ljubav. I sve tiše, tiše,

zagrljeni, nijemi, sklapajući oči,
slušamo k'o pjesmu neke drage kiše
kišu sna i mraka u jesenjoj noći.
To jezero nije od ovoga svijeta,

ni mi nismo svijesni niti znamo, da li
plovimo već bezbroj beskonačnih ljeta,
ni kuda nas nose vjetrovi i vali.
Stapamo se kao nebo i dubine,

tišine i zvuci, sumraci i boje;
u očima tvojim moje srce sine,
tajnu tvoga srca slute oči moje.
O možda su sve to utvare i varke,

snovi kratkotrajni i varljive sanje,
i možda će, samog, na dnu tihe barke
da me nađe svijetlo svakodnevno, danje.
Svejedno! Sve tiše tonemo u sjajne

jezerske samoće ljubavi, sve veće,
opijeni gorkim saznanjima tajne,
da je samo u snu stvarnost naše sreće.
Milan Kundera, Zašto si tako lepa
Zašto si tako lepa?

Ne budi tako lepa.

Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
Zašto si tako lepa?
Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvom licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Celog života bih na kolenima
ubeđivao razroko oko.
Ali ti si lepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živeti.
Sve mi se vidi!
Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živeti pod reflektorom.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živeti s tobom.
Suviše si lepa.
(J. Ribnikar – D. Maksimović)
Lujza Labe, Živim i mrem, i davim se i gorim
Živim i mrem, i davim se i gorim,

trpeći studen osećam vrelinu;
čas miluje me život, čas me mori,
i usred tuge osećam milinu.
Plačem i smejem se u istom času,

sred zadovoljstva od bola se gušim;
navek mi traje dobro što se rasu;
u isti mah zelenim se i sušim.
Tako me Amor tamo-amo vodi:

kad mislim da će bol da se poveća,

najednom muke minu, sve mi godi.
I pomislim li: izvesna je sreća,

vrhunac želja dostigla sam sad –
on vraća mene u pređašnji jad.
(B. Živojinović)
F.G. Lorka, Neverna supruga
I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.
Bilo je to u noći svetoga Jaga
i gotovo pa dogovoru.
Pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.
Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.
Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.
Bez svetlosti u svojim krunama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.
Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu na vlažnom tlu.
Ja skidoh kravatu.
Ona skide haljinu.
Ja otpasah revolver.
Ona skide četiri jelečića.

Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem.
Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.
Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i bez uzengija.
Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla.
Savest mi nalaže
da budem diskretan.
Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.
I ponašao sam se onako

kao što dolikuje meni, pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu od žute svile.
I ne htedoh da se u nju zaljubim

jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.
(M. Gardić)
Dragan Lukić, Šta je otac
Molim vas, recite

otac šta je.
Da li je otac tata
ili - sudija za prekršaje?
Mene otac stalno ispituje

i želi ovo i ono da čuje.
I kad sam u školu pošla
i kad sam iz škole došla,
i zašto je ovo ovako
i zašto je ono onako,
i zašto je ovo ovde -
zašto ono nije onde,
i kako sam smela ovo
i kako sam smela ono,
i znam li ja da sam već velika
i znam li ja da više nisam mala,
znam li ja šta je "karakter tvrđi od čelika"
i znam li ja pošto je šnala?
I zašto nisam mislila

i kako nisam pazila,
zašto sam opet zgazila
i kako, kako,
i zašto, zašto,
i smem li, smem li,
i znam li, znam li?
Pa zato pitam otac šta je.
Da li je otac tata
ili - sudija za prekršaje?
Č. F. Lumis, Pesma o strasti
Sećam se nje i sada - bila je lepa i mlada;

I njenom ukusu mada daleko bliži su bili
Odrasli Fidžijanci - taj ukus poče da čili:
Volela me je kao po nekoj višoj sili
Poglavičina kćerka,
Najslađa ljudožderka!
I kuvan i pečen i filovan bio bih od nje milovan -

Nije mi odolela, čak me i sirovog volela!
Zato, na kraju sveta, pre mnogo i mnogo leta,
Odnosno malo zatim, moradoh - kakva šteta! -
Da ljubav ljubavlju platim, i strast strašću da vratim:
Da klopnem ljudožderku,
Poglavičinu kćerku -
Ne zato što sam uopšte voleo lepe žene,
Nego da proverim njenu nerazdvojnost od mene.
Sad često puštam celuloidne trake, da se malčice
Spomenem svoje vrtiguzoidne lake kanibalčice
Iz tog poglavičarstva kraj mora, gde mi je noću i danjom
Kraj njenog skuta, toliko puta, krčalo srce za njom...
Od toga bajnog pira, unutra nema mira
Još nesvarljiva moja dragana sa tanjira
Čija me sudbina dira poput stomačnog čira.
Dok se more talasa, huči i peni -
Ona do zore, bez glasa, čuči u meni.
(D. Andrić)
Vašington Džej Makormik, U mom kraju
Planine su više u mom kraju,

Čovek lakše diše - svi to znaju -
Mesec sija življe,
Krivine su krivlje,
A zime su sivlje
u mom kraju.
Svi se lepše smeše u mom kraju,
Više se i teše, a i kaju,
Vrane bliže kruže,
Godine su duže,
Provalije uže
u mom kraju.
Viši ulog meću u mom kraju,
Pijanice veću dižu graju,
Konj se teže preže,

Kola krivlje beže,
Svi se češće ježe
u mom kraju.
Džepovi su plići u mom kraju,
I najmanji psići bešnje laju,
Zričci su zričniji,
Prasci su skičniji,
Ličnjaci ličniji
u mom kraju.
Biskviti su tvrđi u mom kraju,
Gužvanjci su grđi u tramvaju,
Pluća dublje šište,
Mazge grublje njište,
Vlasti strože vrište
u mom kraju.
Bučnije su svađe u mom kraju,
Kelnerice slađe služe raju,
Gluv je čovek gluvlji,
Suvonjavko suvlji,
Puvadžija puvlji
u mom kraju.
Skloniji su piću u mom kraju,
Februari sviću i u maju,
Muževi su sleplji,
Krepki momci kreplji,
Lepotani leplji
u mom kraju.
Dragani su draži u mom kraju,
Blagdani su blaži, duže traju,
Ludovi su luđi,
Bludovi su bluđi,
Udovi su uđi
u mom kraju.
Golije su džudže u mom kraju,
U zamahu budže ređe staju,
Grob se kopa kraće,
Meso duže žvaće,

Ređe peru gaće
u mom kraju.
(D. Andrić)
Desanka Maksimović, Na šesnaesti rođendan
Dođi, neviđeni suđeniče,

da gazimo kroz pšenično more,
da miris pokisle zemlje udišemo,
da kličemo, da kličemo,
da ćutimo nemo.
Od radosti zvala bih laste

u nedrima da mi gnezdo grade,
legla na zemlju i gledala
kako rastu stabljike mlade.
Pustila bih da mi nabujali potok
u naručja skoči,
cvetnim prahom bih posula
grudi i oči.
Pružila bih vetru ruku

i skutove u jutru orosila,
ispila vodu sa svih vrela,
sunce bih na rame popela
i uz brdo nosila.
Dođi da ti vidim lice,

ispod belih grana da stojimo,
da po livadama travu milujemo,
da vrbe lomimo,
da se smejemo, da se smejemo,
da zvezde brojimo,
da ćutimo nemo.
Desanka Maksimović, Opomena
Čuj, reći ću ti svoju tajnu:

ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu

kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi

ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se crn leptir jedan

po teškoj vodi krilom šara
što nekada neko reći mi ne sme.
Učiniće mi se negde kroz tamu

neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.
Desanka Maksimović, Pitanje
U jedno toplo veče, pred kraj leta, dao si mi prvi osmeh. To je

videla reka svojim sjajnim okom, koje je po njoj plovilo, i kraj koje
smo šetali.
Da li sam ti tada bila zaista draga?
A ja sam ti dala stotinu drugih osmeha.
Možda ti je i to malo bilo?
U jedno toplo podne, pred kraj leta, kad su umirali žuti, ostareli
suncokreti i mirisali teško, ti si se opio njihovim mirisom i poljubio
mi kosu.
Da li sam ti zaista tada bila draga?
A ja sam ti po stotinu jutara slala po stotinu poljubaca.
Možda ti je i to malo bilo?
I jednom, u početku jeseni, poklonio si mi svoje srce samo za jedan
dan, za lepi, setni, septembarski dan.
Da li si me zaista tada voleo?
A ja sam ti dala svoje srce zauvek. Htela sam ti ih dati još stotinu,
ali sam imala svega jedno, malo, nesrećno srce.
Da li ti je ono dosta, dragi?
Desanka Maksimović, Po rastanku
Reci mi sad kada već prošlo sve je:

časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi -
reci da l' te je moja
tuga bolela
nekad kad sam te mnogo,
mnogo volela?
Reci mi sad kad me ne voliš više:
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duša ti samo kad me vidiš seća -
reci da l' te je moja
radost bolela
jednom kad nisam više
tebe volela?
II
Nekad sam bila dobra i mlada

i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
pa si mi tada reći mogô
beskrajno mnogo, o, kako mnogo,
sa reč i dve.
Spokojni bili su dani moji,

a ti si srcu mom prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rekô
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.
Sad srce moje bije tiše:

već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mogô
onako dosta, onako mnogo,
sa reč i dve.
I kad bi danas prišao meni

i hteo reči davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko
da sve što si mi ikada rekô
bila je laž.
Desanka Maksimović, Predosećanje
Poznala sam te kad sneg se topi,

topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te u zvonki dan,

dan pijan, svež u mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
trag po snegu belom;
Poznala sam te kad kopni led,

led, dok se budi proleća dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno je i tužno u isti mah.
trag po snegu belom,
Antun Gustav Matoš, Utjeha kose
Gledao sam te sinoć. U snu. Tužan. Mrtvu.

U dvorani kobnoj, u idili cvijeća,
Na visokom odru, agoniji svijeća,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.
Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao

U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajući da su tamne oči jasne,
Odakle mi nekad bolji život sjao.
Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,

Sve što očajanjem htjedoh da oživim
U slijepoj stravi i u strasti muke,
U dvorani kobnoj, mislima u sivim.

Samo kosa tvoja još je bila živa,
Pa mi reče: - Miruj! U smrti se sniva.
Šiško Menčetić, Blažena ti i sva tvoja lipota
Blaženi čas i hip najprvo kad sam ja

vidil tvoj obraz lip od koga slava sja.
Blažena sva mista kada te gdi vidih;
dni, noći, godišta koja te ja slidih.
Blažen čas i vrime najprvo kada čuh
ljeposti tve ime kojoj dah vas posluh.
Blažene boljezni ke patih noć i dan
cić tvoje ljubezni za koju gubljah san.
Blaženi jad i vaj ki stvorih dosade
želeći obraz taj sve moje dni mlade.
Blaženo vapinje kad ime tve zovih
i gorko trpinje u željah kad plovih.
Blažen trak od uze ljuvene u kojoj
stvorih plač i suze želeći da sam tvoj.

Blažena ljepos tva, blažena tva mlados
pokli se meni sva darova za rados.
Adam Mickijevič, Neizvesnost
Kad te ne viđam, ja ne plačem, ne,

a ne gubim glavu kad te spazim gde,
pa ipak, kad dugo nisi mi pred okom,
nečega mi nema, to želim duboko,
i čežnjivo onda ja se pitam: O,
je l' to prijateljstvo? il' je ljubav to?
Kad nje nema, ja ne mogu ni za tren
da u svojoj mašti lik obnovim njen;
ipak, nehotice često osećam
da je on tu blizu, da ga dobro znam.
I ponovo onda ja se pitam: O,
Patio sam često, ali ne beh rad

da pred tobom tugu izlivam i jad;
idući bez cilja, ne držeć se puta,
ni sam ne znam kako na tvoj prag zalutah;
i pitam se: šta me tu dovede? O,
Za tvoje bih zdravlje i svoj život dao,

za tvoj mir bih paklu dušu obećao;
jeste, nisam žudan, i srcem sam trom,
ali bih ti bio zdravlje, mir i dom.
I opet se, opet, opet pitam: O,
Kad mi svoje ruke položiš na dlan,

obujmi me slatka spokojnost i san,
laki san u kom bih i umreti mogô;
ali življi bat me srca budi strogo

i glasno me pita otkucajem: O,
Dok ti pesmu pisah, ne osećah da me

prožimao neki pesnički svet plamen;
u čudu se pitam, misleć na tvoj lik:
gde uzeh te misli, otkuda mi slik?
I pitam se: šta me to nadahnu? – O,
Česlav Miloš, U Varšavi
Pjesniče, što to radiš

Na ruševinama katedrale
Tog toplog proljetnog dana?
Što misliš tu, gdje sad vjetar
Dolazeć s Visle
Raznosi crveni prah ruševina?
Dao si riječ da nikada nećeš

Babom narikačom postat.
Dao si riječ da nikada nećeš
Dotaknut rana naroda svoga,
Da ne bi postale svete,
Prokleto svete, da vijekom
Progone pokoljenja.
Ali Antigonin plač

Dok traži svojega brata
Nadilazi svaku mjeru
Zaista. A srce je kamen,
U njem je mračna ljubav
Najnesretnije zemlje.
Ne htjedoh ljubiti tako.

Nikad to kanio nisam.

Ne htjedoh žaliti tako,
Nikad to kanio nisam.
Moje je pero lakše
Od kolibrićeva pera,
Toliki teret izdržat ne mogu.
Kako da živim u zemlji,
Gdje mi se spotiče noga
O kosti nepokopane
Najbliže braće?
Glasove čujem, vidim smiješke. Ne mogu
Ništa napisat, jer mi pet ruku
Spopada pero i traže
Da njihovu povijest napišem,
Njinog života i smrti.
Zar sam ja stvoren da budem
Nadgrobna narikača?
Pjevati želim o slavlju,

O radosnom gaju, u koji
Dođoh poveden Šekspirom.
Časak radosti dajte
Pjesnicima, jer vaš će
Izginut svijet.
Grozno je živjet bez smiješka,
Tek dvije riječi ponavljat.
Mrtvima upućene,
Vama, kojima radost
Trebaše biti življenje,
Radost u djelu, u misli i tijelu,
U pjesmi i gozbi.
Dvije spašene riječi:
Istina i pravda.
(Benešić)
Branko Miljković, Uzalud je budim
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama

zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu
zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.
Narodna, Marko i djevojka
Uzrasla je u Novom naranča,

gojila je Novkinja djevojka:

u zimu je svilom zavijala,
a ljeti je vodom zalivala.
Dok djevojka uzgoji naranču,
rodile joj tri naranče žute.
Mislila je Novkinja djevojka
kom će poslat tri naranče žute.
Sve mislila, na jedno smislila:
jednu šalje duždu mletačkome,
drugu šalje od Sibinja Janku,
Treću šalje Kraljeviću Marku.
Koju posla duždu od Mletaka,
dužd joj šalje tananu galiju,
na galiji dvanaest mornara;
ona njemu na tom zahvaljuje:
"Hvala tebi, dužde od Mletaka!
Što će mene tanana galija;
mrnar nisam da po moru šećem."
Koju posla od Sibinja Janku,
on joj šalje ogledalo sjajno;
"Hvala tebe, od Sibinja Janko!
Što će mene ogledalo sjajno;
ja sam sama ogledalo sjajno."
Koju posla Kraljeviću Marku,
on joj šalje konja i junaka;
"Hvala tebe, Kraljeviću Marko!
Eh, ti znadeš što je za djevojke!"
Narodna, Pavlovi svatovi
Gorom jezde Pavlovi svatovi,

i pred njima mladoženja Pavle.
Do djevojke konja dogonio,
i djevojci tiho besjedio:
"Zlato moje, ti si mi deveto,

osam in je otrovala majka.
Kad budemo pred bijele dvore,
išetaće moja stara majka,
i iznijeti u maštrafi vino.
Nemoj piti iz maštrafe vino,
već ga podaj do sebe đeveru,
najmlađemu, majci najdražemu."
Kad su bili pred bijele dvore,
išetala ostarjela majka,
iznijela u maštrafi vino
pa ga daje na konju djevojci.
Al' djevojka prepametna bila!
Nit ga pije, nit đeveru daje,
već proljeva po zelenoj travi.
Kanu kapca na visoka vranca,
kapca kanu - mrtav vranac panu.
Narodna, Ženidba vrapca Podunavca
Kad se ženi vrabac Podunavac,

zaprosio sjenicu djevojku,
tri dni hoda preko polja ravna,
a četiri preko gore čarne,
zaprosio i isprosio je.
Pa on kupi gospodu svatove:
kuma svraku dugačkoga repa,
a prikumka 'ticu ševrljugu,
starog svata iz osoja žunju,
a djevera ticu lastavicu.
Zdravo svati došli do djevojke,
i zdravo se natrag povratili.
Kad su bili na Kosovu ravnom,
progovara sjenica djevojka:
"Tiho jaš'te, gospodo svatovi,
tiho jaš'te, tiho besjedite;
doleteće kobac avanica,

odvesti će sjenicu djevojku."
Još su oni u riječi bili -
zaletje se kobac avanica
i odvede sjenicu djevojku.
Svi svatovi u trn pobjegoše,
đuvegija u prosenu slamu,
a kum svraka na vrh trna čuči.
Pablo Neruda, Dvadeseta pjesma
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: "Noć je puna zvijezda,

Trepere modre zvijezde u daljini."
Noćni vjetar kruži nebom i pjeva.

Volio sam je, a kadikad je i ona mene voljela.
U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju

Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me je, a kadikad sam i ja nju volio.

Kako da ne ljubim njene velike nepomične oči.
Pomisao da je nema. Osjećaj da sam je izgubio.
Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.
Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati.

Noć je zvjezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve. U daljini netko pjeva. U daljini

Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Kao da je hoće približiti, moj je pogled ište.
Moje srce je ište, a ona nije uz mene.
Ista noć odijeva bjelinom ista stabla.

Mi sami, oni od nekad, nismo više isti.
Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.

Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripast će drugome. Kao prije mojih poljubaca.

Njen glas, njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oči.
Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.

Tako je kratka ljubav, i tako pust je zaborav.
Jer sam je u noćima, kao ova, držao u svom naručju,

Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,

I ovi stihovi posljednji koje za nju pišem.
(Kaštelan)
Vesna Parun, Kad bi se moglo otputovati
Kad bi se moglo otputovati, kad bi se moglo sjesti na konja

i otići zauvijek, ili neku staru lađu
prevariti da nas odvede iz grada,
prijatelj bi ostavio prijatelja, mati bi ostavila djecu.
Kuće bi se raspukle od suza onih koji ostaju
planine bi zazelenile od pjesme onih koji odlaze.
Pa ne znam s kime bih htjela iščekati zoru

sa onima koji plaču, ili sa onima što pjevaju.
Jer koji plaču polako će se utješiti
a koji pjevaju umorit će se pjesme.
Ja nikad ne bih otputovala ni na konju ni na lađi

jer su mi i onako već daleko svi koje htjedoh zadržati blizu.
Jer nemam od koga da bježim. I zato jer se plašim povratka.
Ali kad bi se moglo otići zauvijek, i zaista otići s pjesmom

mislim da bih se rastajala dugo od mjesta na kojima sam plakala.
I nikad ne bih zaboravila one koji su zbog mene, bar jednom
bili malo radosni i praštali mi nasmiješeni.
Vesna Parun, Ti koja imaš ruke nevinije
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih

i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom,
Ako tvoj zagrljaj hrabri srce

i tvoja bedra zaustavljaju bol
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama,
Onda ostani pokraj njega

i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu,
pod nevidljivom planinom

na rubu mora koje huči.
Šeći njegovim žalom. Neka te susreću

ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom će biti ponizne.
Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah

u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uboda na pustom drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalijevah
svojim suzama.
Ja ne dočekah najljepše doba
njegove muškosti. Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.
Ja neću nikad voditi za ruku

njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenima u crnoj šumi.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice, dok na njega budu
silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu

da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu!
Vladislav Petković Dis, Možda spava
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,

Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,

I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,

I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:

Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg dugog što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Ja sad slutim za te oči, da su baš one,

Što me po životu čudno vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad

I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,

I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nema svoju dragu, i njen ne znam glas;

Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nema svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,

Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
Vladislav Petković Dis, Naši dani
Razvilo se crno vreme opadanja,

Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,

Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali. (…)
Od pandura stvorili smo velikaše,

Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,

Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore. (…)
Pod sramotom živi naše pokolenje,

Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k'o pauci.
Pod ' sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,

Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
Vladislav Petković Dis, Nirvana
Nočas su me pohodili mrtvi

Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
Noćas su me pohodila mora,

Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.
Noćas me je pohodila sreća

Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.
Noćas ljubav dolazila k meni,

Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.
I sve što je postojalo ikad,

Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše. (…)
Noćas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari:
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
Edgar Alan Po, Anabel Li
U carstvu na žalu sinjega mora -

pre mnogo leta to bi -
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu:
da se volimo mi.
U carstvu na žalu sinjega mora

deca smo bili mi,

al' volesmo se više no iko
ja i Anabel Li, -
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski anđeli svi.
I zato, u carstvu na morskome žalu,

predavno ovo se zbi:
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li;
i dođoše da je od mene odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskom je spustiše žalu
da večni sanak sni.
Anđele zavist je morila što su

tek upola srećni kô mi:
da! zato samo (kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar s neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.
Al' mi nadjačasmo ljubavlju one

što stariji behu no mi -
što mudriji behu no mi -
i slabi su anđeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li: -
Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,

snivam o Anabel Li;
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li;
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju,
uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,

a more buči i vri.
(B. Živojinović)
Vasko Popa, Vrati mi moje krpice
1.
Vrati mi moje krpice

Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade

Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem
9.
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledam

Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima

Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo
Žak Prever, Kuda idem, odakle dolazim…
Kuda idem, odakle dolazim,

I zašto sam tako pokisla,
Jer vidite, a to se vidi jasno,
Kiša pada.
Kiša, da to je kiša.
I ja idem po njoj, a zatim,
A zatim, to je sve.
Idite i vi svojim putem,
Kao što ja idem svojim.
Iz ličnog zadovoljstva
Ja gacam po blatu.
Kiša, ona mi izaziva smeh,
Jer ja se na sve smejem, na sve, na sve.
A vama ako lako mogu poteći suze
Bolje da se vratite svojoj kući
I plačete nad samim sobom,
Ali mene ostavite,
Ostavite, ostavite, ostavite.
Ne želim ni glas vaš da čujem.
Oh, idite svojim putem
Jedinog čoveka koga sam volela

Vi ste ubili,
Premlatili, izgazili,
Dovršili.
Videla sam njegovu krv
Kako teče obilno,
Obilno.
Idite svojim putem

Čovek koga sam volela
Mrtav je, sa glavom u blatu.
Oh što vas mogu mrzeti,
Ludački… ludački… Ludački…
A vi se raznežujete nada mnom,
I suviše ste dobri prema meni,
Mnogo ste dobri, verujte mi.
Vi ste dobri… dobri kao što je

pacolovac dobar za pacove…
Ali jednoga dana… taj dan će doći
kada će vas pacov ujesti…
Idite svojim putem
Ljudi dobri… ljudi čestiti.
(N. Trajković)
Žak Prever, Takva sam kakva sam
Takva sam kakva sam

Baš tako sam stvorena
Kad imam želju da se smejem
Smejem se grohotom
Volim onoga koji me voli
Pa zar sam zato kriva
Što nije uvek isti
Onaj koga volim
Takva sam kakva sam
Baš tako sam stvorena
Pa šta hoćete više
Šta hoćete od mene
Stvorena sam da se dopadam

I tu se ništa ne može izmeniti
Potpetica mi je suviše visoka
Struk mi je suviše vitak

A grudi su mi suviše čvrste
I koluti pod očima suviše modri
A onda i zatim
Takva sam kakva sam
Dopadam se onome kom se dopadam
I šta se sve to vas tiče
Ono što mi se dogodilo
Da ja sam volela nekog
Nekog ko me je voleo
Kao deca što se među sobom vole
I znaju prosto da vole
Da vole vole vole
I zašto me onda ispitivati
Ja sam ovde samo zato da vam se dopadam
I ništa se tu ne može izmeniti
(N. Trajković)
Propercije, Što žene znaju
I tako, nevoljna ženo, zar nisi mogla

Ni jednu noć, ni jedan jedini dan
Izdržati sama? Čak, što više, pili ste
Čašu za čašom, u smijehu, i o meni,
Možda, podrugljivo pričali svašta.
A pošla si upravo k onom, koji te
Nekad odbacio. Pa dobro, kad ti se sviđa,
Uživaj s njime! Ali zar ti tako
Pamtiš zavjete što sam ih nekoć činio
Za tvoje zdravlje, kad ti je glava već bila
U vodi Stiksa i kad smo uz tvoj krevet
Stajali plačući? O podmukla, a on,
Gdje ti je bio, šta li je radio onda?
Šta bi od tebe bilo da sam slučajno
U dalekoj Indiji služio vojsku ili
Da sam u lađi plovio širokim morem?
No vama je lako kovati laži i varke,
Jer to je oduvijek jedino što žene znaju.

(Milićević)
A.S. Puškin, Poziv
O, ako zbilja, dok je mrak

Kad san utiša duše žive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive,
O, ako zbilja u taj čas

Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.
O, dođi mi kroz noć, kroz san,

Onakva, kao zadnjeg časa,
Kô led i sva kô zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa…
O, dođi mi što pre, što pre,

Kô vetra dah, kô zvuk il' tajna,
Kô strašna sen, kô zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!
Ne zovem te ja zbog tog

Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba,
I ne zbog tog, što sumnji roj

u duši nosim: da prebolim
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja kô nekad tvoj.
(M. Pavić)
Branko Radičević, Ribarčeta san
Al' se nebo osmehiva!

Al' se reka plavi!
A ribarče u čun sniva
Jasno k'o na javi.
On hitnuo udičicu,
Ribicu je stek'o,
Metnuo je žeravicu,
Pa je tako pek'o.
"Žeravice, de se trudi,
Nemoj tako sporo!"…
Ribica mu veće rudi,
Gotova je skoro.
Rudi riba - jošte malo

Sad mu je pečena!
Srce mu se zaigralo:
"Amo sad, milena!
"Dole ćemo jako sesti;

Al' će da se sladi!
Mor'o bih te, ribo, jesti
I da nije gladi!"
Pa je uze, pa njom brže

Da primakne k usti -
Čun se ljuljnu - on se trže -
Ode sanak pusti!
Branko V. Radičević, Ljubomora
Tada je pevao dan u granama topola.

Setim se tebe i odmah grešna mi miso.

Jutrom: reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško ja bih od bola vrisko.
I ja sam mogo ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Da bi te videla trska je porasla za dva kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći dva bela studenca.
I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.
Bio je ludi galop od jutra pa do noći,
povaljali smo trave, izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, našoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.
I presta da peva dan u granama topola.

Čudno: rasle su šume sa korenjem gore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.
I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjuke.
I presta da peva dan u granama topola.

Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, bez ona dva roga vola.

Pa videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka,
tvoja ili tvog vuka.
Duško Radović, Na slovo, na slovo… K
Kad se rodio mali miš, odmah je bio gladan. Da ne bi pojeo mačku

ili mišolovku, roditelji su ga poslali u školu za gladne miševe.
I tamo ga je učitelj učio. Ovako:
- Ima pčela, al ti nemoj pčele,

jer su pčele s jedne strane vrele.
Ima vrana, ti nemoj ni vrane,

jer u vrane mnogo mraka stane.
Ima motki, al ti nemoj motke,

jer su motke s jedne strane krotke.
Ima koza, al ti nemoj koze,
jer su koze s jedne strane roze.
Ima basni, ti nemoj ni basne,

jer su basne s obe strane jasne.
Ima glista, al ti nemoj gliste,

jer su gliste s obe strane iste.
… Malom mišu bilo je dosadno da toliko uči. Ukrao je iz torbe

svog učitelja komad sira i pojeo. Ono što jedu učitelji mogu jesti i
đaci.
Duško Radović, Plavi zec
Tri sam zemlje prelazio,

i tri gore pregazio,
i tri mora preplovio –
dok ga nisam ulovio.
Plavog zeca,
čudnog zeca,
jedinog na svetu!
Ovaj zec
zna da svira,
ovaj zec
zna da plete,
ovaj zec
ručak kuva,
ovaj zec
kuću mete.
Ovaj zec
plesti ume,
ovaj zec
žeti ume,
ovaj zec
šiti, piti
i francuski govoriti
- sve razume.
Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu!
Ja ga htedoh vama dati

da vam šije,
da vam pije,
da vam kroji,
da vam broji,
da vam plete,
da vam mete,
da vam kuva,
da vas čuva,
da vam peva,
slike šara
i francuski razgovara.
Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu!
Stavih zeca u torbak

pa požurim svojoj kući.
Al kad besmo ispred kuće
stade zečić da šapuće:
- Pusti me lovče,
hrabri lovče,
da očešljam kosu,
da umijem lice,
da isečem nokte,
da ispravim stas,
da udesim glas.
Nek vide deca,
plavog zeca,
čudnog zeca,
jedinog na svetu!
Pustih zeca iz torbaka

al se zec ne očešlja,
al se zec ne umi,
nit iseče nokte,
nit ispravi stas,
nit dotera glas.
Već pobeže, oj nesrećo,
na kraj sveta, oj nevoljo!
Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu!
Duško Radović, Zamislite
Zamislite, deco, jedno veliko more,

i u tom moru jednu veliku lađu,
i na lađi okrugle prozore,
i na jednom prozoru - princezu Nađu.
Zamislite sad, deco, to isto more,

i u tom moru istu veliku lađu,
i na lađi iste okrugle prozore,
i na drugom prozoru - razbojnika Kađu.
Zamislite onda: bura ide,

vetrova fijuk i talasi,
i jedan talas princezu skide
i poče mladi život da se gasi.
Zamislite, deco, sto talasa,

većih sto puta od svake princeze,
može i ajkula svakoga časa
na modrom talasu da se doveze.
Strahom i bolom obuzet,

pojavi se otac princezin
i reče:
- Onaj biće mi zet,
ko spase mladi život njezin!
Zamislite, deco, puna lađa,

sve oficiri, prinčevi, admirali…
I svi ćute, svi drhte, samo Kađa
skoči - i more ga zali.
Kađa izvali strašnu psovku

na račun vetra, na adresu života, na ime mora,
izbeže smrti mišolovku
i spase princezu iz valova.
Zamislite sad: otac taj,

kralj sigurno, a car verovatno,
podiže Kađu u zagrljaj
i poljubi ga nonšalantno.
- Ovo je kćer moja, a žena vaša -

princeza mila Nađa!
- A ja sam, s dopuštenjem, izvinite na
smetnji, razbojnik Kađa!
Umiri se more, zataji vetar, stade lađa…
Puni straha, puni stida, prepuni jeze -

svi gledahu u pravcu princeze.
- Hrabri Kađa, reče bleda princeza,

ja sam vaša Nađa…
Izvinite, tata, na ovom svetu svašta se
događa!
Milan Rakić, Iskrena pesma
O, sklopi usne, ne govori, ćuti!

Ostavi dušu, nek' spokojno sneva
Dok kraj nas lišće na drveću žuti
I laste lete put toplih krajeva.
O, sklopi usne, ne miči se, ćuti!

Ostavi misli, nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.
Ćuti, i pusti da sad žile moje

Zabrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje

Pred veličanstvom prirode! A po tom,
Kad prođe sve, i malaksalo telo

Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -
Ja ću ti, draga, opet reći tada

Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako...
A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,

Slušati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.
I gledajući vrh zaspalih njiva

Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,
I moju ljubav naspram tebe, kad me

Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!
Za taj trenutak života i milja,

Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!
I zato ću ti uvek reći: Ćuti!

Ostavi dušu nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.
Milan Rakić, Ljubavna pesma
Šume bokori cvetnog jorgovana,

I noć zvezdana treperi, i žudi
Za bujnu ljubav, svetu Bogom dana.
Dok mesečina nasmejana bludi,
Šume bokori cvetnog jorgovana.
U taku noć je požudnu i strasnu

Izolda nekad čekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I sećaju se prohujalih dana.
U taku noć je požudnu i strasnu,
Noseći sobom lestvice od svile,

Starinski vitez, pun vere i nade,
Hitao zamku svoje verne Vile,
I pevao joj strasne serenade;
Starinski vitez pun vere i nade!
Šumi, o noći prohujalog doba!

U srcu nosim nekadanje ljude;
Povorke bele dižu se iz groba
I sa mnom ljube, čeznu, strepe, žude!
Šumi, o noći prohujalog doba,
Strasno i ludno! Ona mene čeka

K'o nekad plava Izolda Tristana.
Strepi, i sluša topot iz daleka...
Dok mesečina nasmejana sija,
I ćuv mirisni zanosno ćarlija
U bokorima cvetnog jorgovana.
Milan Rakić, Obična pesma
Naša je ljubav bila kratkog veka,

Trenutak jedan - tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba preka,
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.
U svađi nam je prošlo pola dana;

U pomirenju mučnom, pola noći.
I bežao sam iz našega stana,
Tražeći mira u poljskoj samoći.
No to je bilo samo kratko vreme;

Pa postadosmo tuđi jedno drugom;
I gledasmo se u ćutanju dugom,
Tupo, k'o sito dete šećerleme.
I tako sve je prošlo; i ja sada

Ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
Il' s pesnicama stisnutim, pun jada,
Prokleti žene ili podlost njinu!
Pa ipak - da si samo katkad znala

Veliki, kobni oganj duše ove,
I silnu ljubav što ništi k'o hala
Sve druge misli i nade i snove; -
Pa ipak - da si samo katkad htela

U zanosu, i sličnu mekoj svili,
Da kažeš nežnu reč iz srca vrela –
I mi bi možda dugo srećni bili!
A sad polako teče ovo vreme;

Postasmo tako tuđi jedno drugom;
I gledamo se u ćutanju dugom
Tupo, k'o sito dete šećerleme.
Risto Ratković, Ponoć mene
Zaspati ili umreti…

Ili se pretvoriti u suncokret…
Da li je ona ikada i bila…
Ali otkud njen lik naslućen u vazduhu čim pogledam…
Njeni prsti živeli su u mojoj ruci i posle njene smrti.

Ja sam ih pokretao i nisam razlikovao
Da li imaju vezu kakvu još sa kosom njenom,
Ili sa očima,
Ili sa haljinom novom što joj kupih.
Tako sam retko uzimao i za nju i za se.

Tako često smo se svlačili kao vedar dan.
I čini mi se da nema mesta na svetu
Gde nismo zajedno bili.
Mrtva si, a tebe, nema.
Zašto mi ne dođeš ...

Ta znaš li kako si obećala
Češće da ćeš se meni javljat…
Možda ti i kucaš uporno na vid mi,

Možda su oči moje nesposobne da te vide.
Osećam lobanja cela tobom da mi je ispunjena.
Voskresni!
Voskresni ili sebe ili barem oči moje...
Sluh mi je već malo savršeniji:

Zovneš me.
Osetim i dah tvoj i miris predsmrtni,
Tamo gde se nadao ne bih.
I srce mi je još sposobnije
Za otkucavanje tajnih znakova duha,
Duha ili druge materije.

Ono čini da noću katkad moram zatvoriti vrata od sobe
I osećam da ležiš povrh zelenih suncokreta,
U zelenoj košulji,
Prevrnutim očima.
Ali mi još došla nisi,

I beše kao ravnodušna
Prema strahu mom što svaka stvar beše zagrobno živa.
Mučih se dugo u toj noći,
Jedan mi čovek, seljački odeven, ispriča,
U gužvi dima i ljudi po jednom nepoznatom podrumu,
Da ima neko što dodir naš sprečava,
I što do mene lepše nisi doputovala.
Poverih tome sumnjivom prijatelju zaveru svoju
Da tog ću duha polako ubiti iz puške,
Što smeta našem sporazumevanju.
Pobediću ga, mislim, grobom tvojim,

Slikom i kosom crnom tvojom,
I cvetom sasušenim koji beše oko tvoje glave
Na odru kad u nedra ti priložih sliku svoju,
A cvet se prihvati rukava mog:
To ti mi kao uzdarje vrati.
Pomozi mi, pomozi:
Vidnija budi kad u ma koju sobu za mnom uđeš.
Bar sad ne brineš brige sirotinjske,

Jadnice moja!
Celoga dana onog dana uzalud tražih pare,
A kad ti dođoh - mrtvoj ti dođoh...
Velika patnice moja,
Krvavo te pozdravljam.
Ljubivoje Ršumović, Bio jednom jedan vuk

Bio jednom jedan vuk

I bio je stvarno dobar
Miran kao mrtvi muk
Pitom kao neki sobar
Za to niko nije znao

Mislili su da je zao
Imao je divne želje

Divno srce u grudima
Želeo je prijatelje
Među psima i ljudima

Voleo je čak i ovce

Pa i one jarce muške
Nije znao ni za lovca
Ni za zamke ni za puške

Pošao je da im kaže
Da ne može tako više
Videše ga neke straže
Opališe i ubiše
Nikom nije bilo žao

Ljubivoje Ršumović, Dosadno mi je
Dosadno mi je da budem kralj

reče kralj i skoči u dalj
Hoću da budem nešto drugo

Bar car
Uredićemo tu stvar
Reče mu glavni ministar
Dobićeš odmah carski presto
I sve resto
Što ide uz presto
Dosadno mi je da budem car

Reče car i napravi dar-mar
Bar konobar
Uredićemo tu stvar
Reče mu glavni sekretar
Dobićeš odmah kelnersko odelo
Pola crno
A pola belo
Dosadno mi je da služim goste

Reče konobar Neka oproste
Bar putar
Uredićemo to ko od šale
Reče mu glavni šef sale
Dobićeš odmah zaseban put
Donekle nasut
Odnekle žut
Dosadno mi je kamen da tucam

Reče putar Od muke pucam
Bar – vladar
E pa sad je dosta reče Kosta

Glavni čistač kamenog mosta

Gde si video šako jada
Da putar nekom zeljom vlada
Ljubivoje Ršumović, Iza prvog ugla
Iza prvog ugla

Neki đavo čuči
Neka muka čeka
Da čoveka muči
Iza prve gore

Pa u drugoj gori
Čeka neka mora
Da čoveka mori
Na životnom putu
Pa iza krivine
Čeka neka briga
da čoveka brine
Tamo gde u travi

Cveta ljutić žuti
Čeka neka ljutnja
Da čoveka ljuti
Kad bi čovek znao

Za sve što ga čeka
Ne bi se ni rađo
U vidu čoveka
Već bi bio ptica

Ili vredna pčela
Ili samo bagrem
Negde na kraj sela
Izet Sarajlić, Rođeni 23., streljani 42.
Večeras ćemo za njih voleti.

Bilo ih je 28. Bilo ih je pet hiljada i 28. Bilo ih je
više nego što je ikad u jednoj pesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi. Sad ih više nema. Mi, koji smo
po peronima jednog veka odbolovali samoće svih
svetskih Robinzona, mi, koji smo nadživeli tenkove
i nikog nismo ubili,
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voleti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti. I ne pitaj
je li se moglo natrag dok je poslednji put, crven kao
komunizam,
goreo horizont njihovih želja.
Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspravna prešla je
budućnost ljubavi. Nije bilo tajni o polegnutoj travi. Nije bilo tajni
o klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom. Nije bilo tajni o
raskopčanom prvom dugmetu tamo gde se svršava vrat. Bile su
noći, bile su žice, bilo je nebo koje se gleda poslednji put, bili su
vozovi koji se vraćaju prazni i pusti, bili su vozovi i makovi, i s
njima, s tužnim makovima jednog vojničkog leta, s divnim smislom
podražavanja takmičila se njihova krv.
A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima, na Južnim
Bulevarima i Kejovima Rastanka, na Cvetnim Trgovima i
Mostovima Mirabo divne i kad ne ljube
čekale su Ane, Zoje, Žanet. Čekale su da se vrate vojnici. Ako se
ne vrate svoja bela negrljena ramena daće dečacima.
Nisu se vratili. Preko njihovih streljanih očiju
prešli su tenkovi. Preko njihovih streljanih očiju.
Preko njihovih nedopevanih Marseljeza.
Preko njihovih izrešetanih iluzija. Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema. Na zbornom mestu ljubavi sad
čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voleti.
Izet Sarajlić, Tamara
Tamara se još rodila nije.

Još ne zna za Joneska, za Beketa.
Ali tu su svi Durmitori koje će jednom obići. Sve Venecije.
Svi Napulji. Sve Ljubljane sveta.
Tu su svi Mont Everesti na koje će se popeti.

Kao što se danas penje Hilari.
Sve pesme koje pišem, svi moji nenapisani sonet
najavljuju njen dolazak. Ormari
već čekaju na njene džempere i bluze.

Ona mora nositi haljine boje avgustovskog neba u suton dok krvari.
Nešto svetlo kao ovaj prolog o njoj. Nešto što su nosile muze
u doba Ljermontova. Dok je pisao o Demonu i Tamari.
Tamara se još rodila nije.

Još ne zna za Dostojevskog, za Flobera.
Njoj niko ne može da zakaže sastanak u ovu noć dok kiša lije
uporno kao kod Prevera.
Ali tu su svi pločnici koji će je divnu kao jamb

sretati u januarima belim od snova, od želja, od snega.
O njenom dolasku evo već je napisan i ditiramb.
Sve buduće Tamare, uzmite ga.
Na poklon večeras dajem vam svu dosadašnju istoriju.

Sve patnje ljudske od Adama i Eve.
Ne bude li vaš život lepši od naših sviju
ne optužujte zvezde već očeve.
Abdulah Sidran, Brauning 7,65. Vježba gađanja.

Drhti Gavrilova ruka
Bože, pa ja još nisam spreman! Toliko sam

vježbao dušu, a evo: sav drhtim. Sav drhtim,
a znam: ubiću. Koliko još samo hitaca probnih,
prije onog što slediće bubnu opnu svijeta?
Stablo predamnom: frca iverje i miris se smole
širi uokolo. Cvili zguljena kora hrasta, što
dah mu i smrt na čelu ćutim, dok ruka
odskače uvis. Treba duboko udahnuti vazduh.
Čeljusti me bole, i trnu, toliko već dugo
stisnute vilace držim. Odjekuje šuma topčiderska,
prazni se šaržer, i jednako prazni mi se duša.
Čemu se ovo učim? I bez mene, jednako trajao
bi svijet, i druga se ruka dizala, istu
ispunjujuć svrhu. - Treba pucati, ne misliti
ni o čemu. Ponovo, nek ulazi metak u hrastovo
tijelo, ko u matericu! Kušah li, Bože, išta
od svijeta? Tako sam gladan, i tako sit
u istom času. Tako odlučan i tako slomljen.
Bolesna je ovo žudnja, ali mrtav, znam,
pucaću od zdravlja. Sad moram biti miran:
trajaće kratko, ko vađenje zuba. Potom, sve
će mi biti svejedno, jer drukčije biće sve
u stropoštanom svijetu...
Sa stabla, u strahu,
prhnule su ptice. Cjelivam vrelu cijev
revolvera i, evo miran sam sasvim. Samo
mi se plače. Silno mi se plače.
Abdulah Sidran, Jedan baščaršijski monolog
Izvolite pogledati, izvolite se čuditi, izvolite

kupiti! Hemiski žućni safun - najbolje, najefikasnije,
najjednostavnije, najjeftinije sredstvo za čišćenje
mrlja. Ćisti mrlje od: piva, mlijeka, hrđe, masti,
ulja, kolomasti, svih vrsta mazivih ulja, krvi, i
ostalih mrlja koje se mogu naći na: tkanini, vuni,

svili, plastici - i svugdje gdje se može naći mrlja!
Izvolite me kontrolisati, moliću ljepo! Hemiski
žućni safun - jedan komad, dva dinara, dva komada
tri dinara, ko navija za Želju - dinar i po. - Pogledajte
samo ovo, moliću ljepo: ako vam se novćanica umrlja
mastilom marke Leonardi, samo uzmete hemiski žućni
safun, namoćite u vodu, protrljate i sa jedne i sa
druge strane, moliću ljepo - mrlja automacki nestaje!
Izvolite me kontrolisati, moliću ljepo!
Hemiski žućni safun, dva puta nagrađivan na
međunarodnim sajmovima hemićara u Mariboru i
Ljubljani. Izvolite me kontrolisati, moliću ljepo!
Samo namoćite hemiski žućni safun u vodu, i mrlja
automacki nestaje... Izvolite me kontrolisati, moliću
ljepo. Jelo se, pilo se, prosulo se, majka grdi ćerku,
ćerka nije kriva. Ben Kvik je u vašem, gradu - ćemu
tragedija! Nemojte se brinuta, samo uzmite hemiski
žućni safun, namoćite u vodu – (...)
Druže, ako vam je do šege, šega je 200 metara niže,
kod Gopoje. Gađanje vazdušnim puškama i krpenjacima
u lonćiće. - E, pošto nema interesenata, ja prekidam proces.
Abdulah Sidran, Slijepac pjeva svome gradu
Minula je kiša. Sad iz kanala, sa tavana

i ispod podova trošnih kuća u predgrađu
bije smrad mišjih lešina. Koračam, ne tražeć
naročit smisao u tom: slijepac sam, i dato mi je
da vidim samo ono što drugi ne vide. Tako
biva nadoknađena moja neimaština: prepoznajem,
u južnom vjetru što me dotiče, glasove onih
koji su napustili ovaj grad. Kao da plaču.
U blizini, evo, miriše lipa. Znam: blizu je
most, i drukčije će po njemu zvoniti korak
i štap, sa više svjetla u zvuku. Zatim tu,
pored moga uha, u trenu se sparuju dvije muhe.

Ponovo će žega. Obilaze me tijela, vruća,
s mirisom postelje, s mirisom pohote. Koračam,
govoreći s Bogom, kao da i sam uza me korača:
"Zar iko od mene bolje poznaje ovaj grad?
Od mene, Bože, kome si dao da nikad ne vidi
onu koju ljubi?"
Ljubomir Simović, Epitafi sa karanskog groblja
ovde počiva tiosav

sin miljka i stamene
vetar predvečernji oko sveće obleće
juri njenu senku oko nje
isklasalo žito do zvezda
veče se spušta među grobove
ovde počiva tiosav saranjen sa sviralom
ovde počiva mrtav
tiosav koji je hteo da živi makar
pretvoren u žabu bože prosti makar
pretvoren u drvo zeleno
pripev
joj uleće oblačan vetar u maglu toplih bara

jedna zvezda prastara tu celu pometnju stvara
joj stani reci nemoj gle pticu kako se obara
u suncem obrubljen plamen u glavu cara lazara
stanoje od dva meseca

spava u kolevci od zemlje
njega niko ne pamti
rodio se krajem jeseni umro početkom zime
mezimče među mrtvima
njegov plač ne može da se prepričava
njegova se humka ne preskače i ne obilazi
njegova se humka polako pretvara u put

u malom paklu zapaljenih sveća
na njegovom grobu je mrak
pripev
joj hladan uleće vetar u maglu toplih bara

jedna zvezda prastara tu celu pometnju stvara
iz ovog mirisnog neba gle pticu kako se obara
u suncem obrubljen plamen u lobanju cara lazara
Džems Smit, Leteća anketa
Nema etiketa autoriteta -

Prezime i čovek suprotni su dovek:
Sav je kosmat Ćelić, pravi bukvan Jelić,

Plav Vranić, crn Belić, violinist Čelić,
Tvrdić je savitljiv, Mitić nepodmitljiv,
Dravić rođ. na Savi a Savić na Dravi,
Nikšić u Mostaru, Kamić u Drvaru,
Rumenčić na Bledu, Petković u sredu,
Dračić voli cveće a Ružić ga neće,
Lalić bez dileme gaji hrizanteme,
Brzić traći vreme a Kandić parfeme,
Marković je čova nalik na Rubljova,
Poljanec je sobar, Živanović grobar,
Crvenčanin modar, Opačić je dobar,
Krasnić je rugoba, Dobrić sušta zloba,
Šumić voli polja, a Gazdić je golja,
Dadaist je Jokić, suvoparan Sokić,
Madžarić Bosanac, Bosnić Srbijanac,
Vidić je kratkovid, Ćorić dalekovid,
Šević impotentan, Zec indiferentan,
Tatić ne zna tatu, Matić je u patu,
Maksić voli mini, Aprilić martini,
Šljivić mandarine, Čizmić mokasine,

Čizme nosi Bosić, bradu pušta Ćosić,
Rakidžiću gode mineralne vode,
Popivodi vina prava su milina,
Šestić je prvenac, Ležajić terenac,
Jakić je slabunjav, Zdravković je kunjav,
Mijić neumiven, Gordić k'o poliven,
Obradović tužan, Lepojević ružan,
Topalović leden, a Kisić je meden,
Nebojša je Bojić, a trkač je Stojić,
Bobek bob ne trpi, Kralj se jedva krpi,
Golić je probirač, a Kovač je svirač,
Žutić uvek rumen, Tankosić volumen,
Sabljić pun pištolja, a Plećaš je žgolja,
Lenština je Radić, slano voli Sladić,
Dembelić je tanak, na tri ćoška Čanak,
Kažić je ćutljivac, Kraljić primitivac,
Bukvić vrlo vispren, a Hinić je iskren,
Hajduković pitom, Basarić bariton,
Ležimir se pentra, Bekić igra centra,
Pešić voli cure, Korica brošure.
"Nema etiketa autoriteta -

Al' je katkad šteta," smatra prosjak Sreta.
(D. Andrić)
Aleksa Šantić, Boka
Naša mila Boko, nevjesto Jadrana,

Pokrivena nebom k'o od plave svile
Ljepša si od tvoje primorkinje vile,
I svijetlija si od njenog đerdana!
Nikada se tebe nagledao ne bi'!

No da mi je jedno: da postanem valom
Sinjega ti mora, pa pred tvojim žalom
Da vječito šumim i da pjevam tebi,
I da s tobom gledam na tvoj Lovćen plavi!

Pa jednoga dana kad se Gospod javi,
Kad orlovi naši visoko zabrode,
I sa tvojih ruka padnu gvožđa tvrda:

Da pobjednu himnu slušam s tvojih brda,
I da s tobom slavim dan zlatne slobode!
Aleksa Šantić, Jedna suza
Ponoć je. Ležim, a sve mislim na te -

U tvojoj bašti ja te vidjeh juče
Gdje bereš krupne raspukle granate.
Mila k'o zlatno nebo posle tuče,

U tihu hladu stare kruške one,
Sjede ti djeca i zadaću uče.
Nad šedrvanom leptiri se gone,
I sjajne kapi, sa bezbroj rubina,
Rasipaju se, dok polako tone
Jesenje sunce... I, k'o sa visina

Olovni oblak, po duši mi pade
Najcrnji pokrov bola i gorčina.
I kobna mis'o moriti me stade:

Što moja nisi; i što smiraj dana
Ne nosi meni zvijezde, no jade?
Što moje bašte ostaše bez grana

I slatka ploda, što rađa i zrije
Na vatri srca?... Gdje su jorgovana
Vijenci plavi?... Gdi je kletva, gdi je?

Vaj! vjetar huji... a ja mislim na te,

I sve te gledam, kroz suzu što lije,
Gdje bereš slatke, raspukle granate.
Aleksa Šantić, Ne vjeruj
Ne vjeruj u moje stihove i rime

Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime -
Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi,

I prelije srmom vrh modrijeh krša;
Tamo gdje u grmu proljeće leprša,
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,
Dođi, čekaću te! U časima tijem,

Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi t'jelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem;
Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!

Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!
Aleksa Šantić, Proljeće
Nemoj, draga, noćas da te san obrva,

I da sklopiš oči na dušeku mekom!
Kada mjesec sine nad našom rijekom,
I na zemlju pane tiha rosa prva,
Rodiće se mlado proljeće! I svuda

Prosuće se miris plavih jorgovana;

I pahulje sn'ježne padaće sa grana
U naš bistri potok što baštom krivuda.
Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom,

I svaki će prozor zasuti beharom,
Da probudi srca što ljube i gore…
Zato nemoj, draga, da te san obrva!

Dođi, i u bašti budi ruža prva,
I na mome srcu miriši do zore!
Antun Branko Šimić, Povratak
Ti i ne slutiš
moj povratak i moju blizinu
U noći kada šumi u tvom uhu tiha mjesečina

znaj:
ne koraca mjesečina oko tvoje kuće
Ja lutam plavim stazama u tvojem vrtu
Kad koracajući cestom kroz mrtvo svijetlo podne

staneš
preplašena krikom čudne tice
znaj:
to krik je moga srca s blizih obala
I kad kroz suton vidiš crnu sjenku što se miče

s onu stranu mrke mirne vode
znaj:
ja koracam uspravan i svečan
kao pored tebe
Dragutin Tadijanović, Danas trideset pete
Mogao bih mnogo da govorim:

kako sam se na vozu sijena vozio,
u vedru večer, ležeći na leđima,
i činilo se: mrtav ležim, plav, pod zvijezdama -
kako sam brao u bijelu torbu jabuke -
kako sam u predvečerje išao
na selski briježak, zamišljen,
odakle se imao da pojavi
moj tužni otac iz rata -
Jecaj, srce, u samoći,

Kad naviru uspomene.
U Rastušju, kod Svetog Vida,

Odavna spava moja baka.
I djed i otac pored nje leže,
Pod travom i pod ruzmarinom.
A Đuro, brat moj, na Mirogoju.
Svi odoše. Svi sad šute.

Mati i sestre u zavičaju. Daleko. Same.
Ne čujem više riječi drage, znane.
Bijah li doista JA taj dječak

Koji je slušao njihov govor?
Šuti, srce, u samoći,

Kad naviru uspomene.
Šuti srce u samoći kad naviru uspomene.
Al danas treba da izađeš

iz osamljenosti
i krikneš
Razlupaj kutiju uspomena
Trči na raskršća
K tebi dopire ubilački zveket
preko razlivenih voda u maglama
Prije nego što uzmoraš ostaviti
srp kojim žanješ
trči na raskršća i krikni
Neka te čuju žute šume
i teške crne oranice
i lastavice i dimnjaci
i neka te čuju koji bez prestanka oštre
noževe za klanje
Neka odjekuju doline
Nek se zaljuljaju vrhovi
Trči na raskršća u zlatnosti sunca
trči
krikni
razlupaj
Dragutin Tadijanović, Kad mene više ne bude
Svakog dana sunce zapada. Doći će

Dan, od kojeg će se znati: mene
Više nema.
Neće se ništa desiti, što nije bilo
Za moga vijeka: mornari će
Ploviti morima, vjetrovi će hujati žalostivo
U granju, savijat će se dozrelo klasje k zemlji.
Voljet će se mladići i djevojke
Kao što se prije njih
Nikada nije volio nitko.
Ujesen, kad voće dozrijeva, kad se beru
Plodovi, prolazit će njih dvoje
Alejom ispred sveučilišta; zatim će
Šetati pod kestenima na Griču
Držeći se za ruke, dugo, dugo,
Kao što se prije njih nitko
Nije držao nikada. Oni će sjesti na klupu

Starinsku i spaziti oboje: na njima leži srebro mjesečine
(Kako je negda počivalo na tebi
I meni, u doba mlade ljubavi). Prije neg se poljube,
Djevojka će šapnuti sjajnom mjesecu: Sanjam li
Ili čitam pjesnika,
Koji je pjevao o mojoj ljubavi?
Dragutin Tadijanović, Prsten
Kad me pitaju, kakav je

Prsten moj, i odakle je, odgovaram:
Srebrni prsten, zar ne vidite. A kamen, kap
Tamne krvi, koji zovu karneol,
Nosio je, u davno doba, na polasku
U križarski rat, vitez neki (tko zna išta
O njemu?). Kasnije, mnogo kasnije,
Nürnberški zlatar kamen je okovo
U srebro. I prsten, u malom nizu stoljeća,
Prelazaše s ruke na ruku. (Te su ruke prah
I pepeo, mogla bi za njih reći živa usta.)
Pa je došao, jednoga dana; i na moju ruku;
Ona je o njemu (godine, godine!) napisala stih:
"Na ruci mojoj žalosnoj crveni prsten Javorov".
A nitko nije pomišljao, da je doista
Na ruci mojoj žalosnoj
Crveni prsten Javorov. Nego me ispitivahu:
Koliko bi on stajao,
I odmah dodavali: Hiljade, teške hiljade.
Ne bi ni slušali moj zbunjen odgovor,
Da nisam o tome mislio, i da ne znam,
Hoće li on sa mnom leći
U zemlju, ili će biti na nepoznatoj ruci,
Kad moja bude pepeo i prah. Ona neće znati,
Da se i meni činilo, kao i onima
Preda mnom, da se ruka moja neće nikada
Rastati od prstena, od prstena od srebra,

S kamenom tamnim kao krv, a zovu ga karneol
Oni koji poznaju drago kamenje. Gotova je pjesma
O prstenu. O mojem ili tvojem prstenu?
Tagore, Gradinar, 41.
Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne

usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne
usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti
učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne
usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.
Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi
inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.
Nunjo Fernandes Torneol, Budnica
Preni se, dragi, iz sna, evo već sveže zore:

sad sve ptice na svetu samo o ljubavi zbore.
Sva srećna hodim ja.
Ustaj, moj dragi, sveže jutro već svanulo je:

svaki ptičiji glas o ljubavi sad poje.
Sad sve ptice na svetu samo o ljubavi zbore:

pesme o ljubavi mojoj i tvojoj svud se ore.
O mojoj i tvojoj ljubavi ptičije pesme zvone:

ti im preote grane na kojima stajahu one.
O mojoj i tvojoj ljubavi vode razgovore:

ti im preote grane gde spavahu do zore.
Ti im preote grane na kojima stajahu one,

ti im presuši vrela u koje kljunove rone.
(R. Konstantinović – B. Živojinović)
Duško Trifunović, Poplava
Pukla ravnica a pukla brana pa nema o što

da udari val...
Voda ko horda - horda ko horda…
Mrsi se gusti ivik crni se pusti šljivik

uz vodu uzvodno vrbe se vuku
gole i bele kao da slaze topole gaze
dignutih ruku
za njima jablan jedan žuri
svijen u struku...
Već grca grmlje već škripi hrast

još majka bira smer još plačem ja

još sused psuje psuje još sunce na nas zja…
Plivaju vidre plivaju daske plivaju krave
leti vika kruži ptica pliva plast
na njemu roda za njima krov sa krova zov…
i viče ko čovek i klikće ko ždral…
A nema o što da udari val…

Nebo voda - voda horda…
Pukla ravnica a pukla brana pa nema o što
da udari val.
Duško Trifunović, Suveren
Kad budem imao svoju državu

imaću konačno svoju pravdu
i svoje pravosuđe
Imaću svoju vojsku
svoje fabrike naoružanja
kupce i preprodavce
imati svoj novac
imati svoj ključ
Neće mi biti lako

imaću svojih briga
Imaću svoju suprugu
njene osmehe
njenu ljubav
svoju kašiku
svoju čašu
svoj otrov u čaši
revolver pod jastukom
svoj strah
i strah za narod svoj
Neće mi biti lako
Imaću svoje pesnike

vesele za tužne dane
a tužne za vesele
imaću svoje atentatore
i svoje agitatore
svoje dušebrižnike
i svoje doušnike
Moći ću da biram
i da budem biran
Neće mi biti lako

uz moga fotografa
i moja rukovanja
uz moga biografa
i moja kumovanja
Imaću teških briga
Imaću svoju smrt
Svoju zastavu na pola koplja

i svoju žalost nacionalnu
Duško Trifunović, U se na se i uza se
Da bude dosta hrane i rakije

i da ne poplavi Sava
Da bude dosta vrba i topola
što brzo rastu
i što brzo trunu
da sve u mome kraju
potkradom
liči na me
Da dođe neka vlast
pa da nam zasadi voća

da bude jeftinoća
da bude dosta hrane i rakije

i da ne poplavi Sava
Da država lepo prokopa kanale

i da me u vojsku zovne
da malo vidim sveta
A kad se vratim
da bude dosta hrane i rakije
da sve poplavi
a da ne poplavi Sava
I da kukuruz
bože mi oprosti
naraste
ovoliki
Da što povaljam
a što pokosim
makar pedeset generacija trava
pa da umrem
Da umrem u snu
omrknem a ne osvanem
Da umrem dok sanjam

ko ja sanjam
kako me neka žena nepoznata
zove da umrem
i da joj uz put
pokažem put kroz vrbak
do glavne ceste
I posle da bude hrane i rakije

ali da umrem na glavnoj cesti
i da mi zemlja
na pravdi boga izbaci kosti
pa da se o meni priča.
Duško Trifunović, Veliko otvorenje
Već pijan
laćam se rukom za bor zeleni
a nemam kud kući
i ne znam zašto kući
ni zašto ovde da ostanem
Danas je veliko otvorenje

veliko slavlje za narod
a tuga za čoveka
koji se rukom laća
za bor zeleni
A svi rudari i lugari

devojke došli da vide
da vide kakva je prođa dok priča priču
stogodišnju
oznojen narodni vođa
ovoga kraja
u transu
Danas je veliko otvorenje
ugrađen čovek u zemlju
ima uskršnju šansu
Toči se med i mleko

i sve što nikad nije teklo
danas teče
I misle žene i deca
od sada biće drukčije
a starci su do ovog trena
znali sve
a za dalje im ne treba znanje
Vođa usred rečenice

odoka pravi brojno stanje
Ogroman uspeh
feudalizam se vozi avionom
Trepću suvi rudari

raskopčani lugari gurnuli malo kape
svezali momci kravate
ko nikad
šta im bi
Čije su ovo kopče i čakšire

Gde ima vode momče
Koja je ono mala
zar za nju nije otvorenje
Ko pijan
Ja (…)
Danas je sunce najveći problem
i ja kraj bora zelenoga
Ništa gori ne bih bio
i da ne znam
da je noću sunce ovo
s onu stranu
da mi noću
po zakonu
glava visi
prema nebu
Ne treba meni viša škola

od ovog moga bola
u ovaj sunčani dan
(…)
Danas je ovde otvorenje

slavlje za narod
otac i sin su braća
slavlje za ceo svet
a tuga za čoveka
koji se rukom laća
za bor zeleni
Već smo dosad mirno mogli

biti kod kuće
da smo znali poći kući
kad je trebalo.
Tin Ujević, Pobratimstvo lica u svemiru
Ne boj se, nisi sam! Ima i drugih nego ti

koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ču i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.
Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste puteve u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.
Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.

I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena. (…)
Strašno je ovo reći u uho oholosti,

no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
da nam breme kobi počiva na pleću.
Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi

dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,

pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?
Ja sam ipak ja, svojeglav i onda kad me nema,

ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! ja živim i umirem u svijema;
ja bezimeno ustrajem u braći.
Tin Ujević, Svakidašnja jadikovka
Kako je teško biti slab,

kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad!
I biti slab, i nemoćan,

i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.
I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.
Bez sjaja zvijezde udesa,

što sijaše nad kolijevkom,
sa dugama i varkama.
- O Bože, Bože, sjeti se

svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao.
O Bože, Bože, sjeti se

i ljubavi, i pobjede
i lovora, i darova.
I znaj da Sin tvoj putuje

dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju,
od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.
I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.
I nema sestre ni brata,

i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.
I nema nigdje nikoga

do igle drača u srcu
i plamena na rukama.
I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamračenom pučinom… (…)
O Bože, tek da dovrši

pečalno ovo lutanje
pod svodom koji ne čuje.
Jer meni treba moćna riječ,

jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt. (…)
Jer mi je mučno biti slab,

jer mi je mučno biti sam –
(kad bih mog'o biti jak,
kad bih mog'o biti drag) –

no mučno je, najmučnije
biti već star', a tako mlad!
Pero Zubac, Mostarske kiše
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,

jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.
Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,

sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zrelo, šta se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo,

pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako,
sačuvaj bože,
da li je volim, tiho me pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini

al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.
Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,

bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;

onu molitvu u kapeli na Bijelom brijegu,
bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen…
(…)
… ljubila me je po cele noći, grlila me

i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.
(…)
Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše.
Stvarno sam voleo tu Svetlanu,

jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.
Pol Žeraldi, Izliv ljubavi
Tako vas ljubim! Tako vas ljubim!

Čujete li? Lud sam za vama. Lud sam...
Govorim riječi, i pamet gubim...
Ali vas ljubim! Tako vas ljubim!...
Ljubim vas - čujte! Shvatite riječi!
Smiješno je sve to: htio bih reći,

Tako bih rado da ti sve doznaš,
Osjećaj silni taj da upoznaš!
I tražim način, i mislim kako...
Ne, cjelovi nisu dovoljni za to.
Nešto me guši, rado bih plako.
Treba da srce tumači, zbori,
Osjećaj i riječ jedno da stvori!
Riječi su naše izraz života...
Riječ ta treba da se skuje,
I srce tvoje da je čuje...
Treba da znaš... Al' pusti!
Zar bi najdivnije pjesničke riječi,
Priznaj, mogle više ti reći,
I ti izrazi svi -
Nego kad slatku držim ti glavicu,
I kad stoput, i tisuću puta,
Ponavljam srećno, ponavljam ludo, ponavljam vječno:
Ti, ti, ti, ti!
(Ježić)
Boro Stjepanović, AUDICIJA, Polaganje 293
POLAGANJE
294 Boro Stjepanović, AUDICIJA, Polaganje
POSEBNI UVJETI I TIJEK PRIJAMNIH ISPITA

na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu
PRISTUPNI RAD ZA PRIJAMNI ISPIT
Pristupnik prema vlastitom izboru odabere i nauči napamet svoj

ispitni program. Program se sastoji od tri pjesme i dva monologa iz
dramske književnosti domaćih ili inostranih autora u ukupnom
trajanju od najviše 15 minuta.
U prijavi za ispit se iskazuje podacima o autoru, prevodiocu,
naslovu i ulozi.
TIJEK PRIJAMNOG ISPITA
I dio: Pristupnik potvrđuje svoj program, a onda ga na zahtjev i

prema uputama voditelja povjerenstva, izgovori i odigra u cjelosti
ili djelomično na sceni ADU. Temeljem ovog nastupa povjerenstvo
procjenjuje talenat i druge sposobnosti pristupnika, te ga odabire u
prima u uži izbor.
II dio: Odabrani pristupnici, sa nastavnicima Odsjeka glume,
razrađuju ili nanovo obrađuju prikazani ispitni program, odnosno
odabiru i rade nove, pristupnicima primjerenije, poetsko-dramske
materijale. U ovom se dijelu ispita pristupnici još intervjuiraju i
provjeravaju u općem znanju o hrvatskom jeziku, kazalištu i
književnosti. Također im se provjerava sluh i osjećaj za ritam.
Ovaj dio ispita traje najmanje četiri dana, a smisao mu je da
kvalitete pristupnika detaljnije upozna što više nastavnika Glume.
Treći dio je završni. Sastoji se od nastupa na pozornici ADU i
govorenja probranih tekstova iz prvog dijela ispita, kao i tekstova
koje su pristupnici radili sa nastavnicima u drugom dijelu ispita.
Nakon trećag dijela ispita povjerenstvo dvotrećinskom većinom
glasova odabire one pristupnike koji zadovoljavaju norme za upis
na Odsjek glume.
LITERATURA
296 Boro Stjepanović, AUDICIJA, Polaganje
Pretpostavlja se dobro poznavanje po jedne Sofoklove (ili Eshilove,

Euripidove), Držićeve, Shakespeareove, Moliereove (ili
Corneilleove, Racineove), Krležine (ili Ibsenove, Čehovljeve)
drame.
PROGRAM PRIJEMNOG ISPITA

na Akademiji umetnosti u Novom Sadu
Prijemni ispit polažu kandidati koji su završili srednje

obrazovanje i kandidati koji su položili dopunske ispite.
Prvi deo prijemnog ispita:
- Provera muzikalnosti (kvalitet glasa, sluha i osećanje
ritma)
- 2 monologa (jedan iz komedije, drugi iz drame)
- 2 pesme (jedna narodna epska, a druga lirska) po
slobodnom izboru.
Na osnovu postignutih rezultata u prvom delu prijemnog
ispita, komisija će izvršiti uži izbor kandidata koji će pristupiti
drugom delu prijemnog ispita.
Drugi deo prijemnog ispita:
- provera fizičkih sposobnosti
- vežbe iz glume, igara, dikcije i tehnike glasa pod
rukovodstvom nastavnika i saradnika Dramskog odseka
- pismeni rad na zadatu temu
- provera znanja iz kulture i umetnosti (test)
Treći deo prijemnog ispita:
- prikazivanje rezultata višednevnog vežbanja, pred
Komisijom
PROGRAM ISPITA ZA PROVERU SKLONOSTI I

SPOSOBNOSTI
na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu
Ispit se sastoji iz dva eliminatorna dela:

Prvi deo (ŠIRI IZBOR) i drugi deo (UŽI IZBOR)
Program prvog eliminatornog dela:
a) recitacija (po izboru kandidata);
b) odlomak (po izboru kandidata) i
c) odlomak iz uloge neke od komedija Jovana Sterije Popovića,
Branislava Nušića ili našeg savremenog komediografa.
Kandidat je dužan da napamet nauči i pripremi sva tri zadatka.
Komisija može, posle prikazanog programa, postaviti kandidatu i
naknadne zadatke (improvizacije), radi sticanja što potpunijeg suda
o sposobnostima kandidata.
U prvom eliminatornom delu komisija ocenjuje stepen sposobnosti
kandidata ocenom PRIMLJEN U UŽI IZBOR i NIJE PRIMLJEN U
UŽI IZBOR.
Drugi eliminatorni deo (UŽI IZBOR) sastoji se iz rada sa
određenim nastavnicima, pisanja pismenog zadatka i završne
provere sposobnosti. U toku rada u drugom eliminatornom delu,
metodama testa, razgovora, vežbi, proba, nastavnici i saradnici,
radi utvrđivanja neophodnog stepena glumačke obdarenosti,
ispituju karakteristike govora i govornog aparata, glas, osećanje
ritma, sposobnosti, izdržljivost i pokretljivost, kao i karakteristike
ličnosti, njene osobenosti, maštovitost, prilagodljivost u radu.
U drugom eliminatornom delu komisija pregleda i ustanovljava
rezultate provere sposobnosti svakog kandidata po sledećim
osnovama:
a) Komisija ocenjuje rezultate provere glasa i govora kandidata
b) Komisija ocenjuje rezultate provere pokreta i izgleda kandidata
c) Komisija ocenjuje rezultate provere sposobnosti kandidata da
ostvari glumački izraz
298 Boro Stjepanović, AUDICIJA, Dodatak
PRAVILNIK O POLAGANJU KVALIFIKACIONOG ISPITA

na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju
Član 1.
Kvalifikacioni ispit sastoji se iz dva dijela:
a) prvi krug (širi izbor)
b) drugi krug (uži izbor).
Član 2.
Prvi dio polažu svi uredno prijavljeni kandidati prema rasporedu
koji se objavljuje dan prije ispita na oglasnoj tabli Fakulteta.
Član 3.
Program prvog dijela:
a) monolog po vlastitom izboru,
b) monolog po vlastitom izboru,
c) pjesma po vlastitom izboru.
Član 4.
Kandidati koji polože prvi dio ulaze u drugi krug (uži izbor).
Član 5.
Testovi koje kandidati polažu u drugom krugu:
a) gluma,
b) govor,
c) glas,
d) opšta fizička sprema,
e) psiho-test,
f) pismeni zadatak.
Član 6.
Program završnog ispita:
a) zadatak po izboru kandidata,
b) zadatak po izboru komisije.
Član 7.
U svim fazama kvalifikacionog ispita komisija može postavljati
kandidatu i druge, dodatne zadatke i uslove koji su u funkciji
utvrđivanja sklonosti i sposobnosti za studiranje glume
(specijalistički ljekarski pregledi, četvrti zadatak na prvom ispitu,
treći zadatak na završnom ispitu itd.)
Član 8.
Boro Stjepanović, AUDICIJA, Dodatak 299
Program prvog dijela i program završnog ispita ocjenjuje komisija

koju imenuje Nastavno-umjetničko vijeće Odsjeka. Predsjednik
komisije je nastavnik koji prima klasu, a sekretar jedan asistent sa
Odsjeka.
Član 9.
Testove u drugom krugu ocjenjuju predmetni nastavnici ili
angažovani spoljni saradnici, stručnjaci za određene oblasti. Ocjene
se daju opisno i pomažu članovima komisije u donošenju konačne
odluke.
Član 10.
Članovi komisije ocjenjuju pojedinačno cio program koji pokaže
kandidat ocjenama:
a) odličan...................10 bodova,
b) vrlo dobar................8 bodova,
c) dobar.......................6 bodova,
d) dovoljan..................4 boda,
e) nedovoljan...............0 bodova.
U uži izbor ulazi kandidat koji osvoji najmanje 20 (dvadeset)
bodova.
Završni ispit položio je kandidat koji ima najmanje 30 (trideset)
bodova.
Bodovi osvojeni na prvom dijelu ne računaju se na završnom ispitu.
Član 11.
Spisak kandidata koji su položili kvalifikacioni ispit objavljuje se
na oglasnoj tabli Odsjeka dan nakon završnog ispita.
REKLA-KAZALA
NAJČEŠĆA PITANJA
Hoće li biti još jedan rok u septembru? To pitaju u junu, a

u septembru: Hoće li biti još jedan ispit u oktobru?, a taj ako bude,
biće u stvari krajem septembra, a zove se oktobarski samo da bi se
razlikovao od onog početkom septembra. U oktobru već počinje
nastava, tako da ne može biti prijemnih ispita.
U pravilu, kao i na svim fakultetima, prijemni ispit se
ponavlja početkom i krajem septembra ukoliko se u junu, odnosno
na početku septembra, ne popuni konkursom predviđeni broj za
upis. Ako se broj pupuni, nema daljih rokova, a ako se ni krajem
septembra ne popuni, nikom ništa do sljedećeg juna.
Ima li protekcije? Pitanje se obično postavlja u šaljivom

tonu, tek da bi se nešto pričalo. Jer, šta ozbiljno reći na to? Ako
konkurišete u lošoj školi, kod loših profesora koji, prije svega ne
drže do sebe, a onda ni do glume ni do kandidata, onda naravno:
ima protekcije. Cio studij i nije ništa drugo nego protekcija, tj.
jedna velika greška. Ako pak konkurišete u dobroj školi, kod
dobrog i ambicioznog profesora, onda je apsurdno i pomisliti da bi
moglo biti protekcije, jer kako sa slabim, netalenovanim studentima
biti dobar i najbolji. Dobre škole i dobri profesori ne mogu sebi
dozvoliti taj luksuz da upisuju studente iz bilo kog drugog razloga
osim vlastitog uvjerenja da će taj koga primaju biti sutra dobar
glumac i potvrda njihove vrijednosti. Drugo je pitanje: Može li se
pogriješiti u izboru? Greška nije isto što i protekcija.
Jesam li prestar(a)? Znate kako kažu: važno je kako se

čovjek osjeća? Ali ovdje, ma kako se inače osjećali, postoje neke
objektivne prepreke o kojima je govoreno u poglavlju TALENAT
(Šta je talenat i Testirajte se sami). Ne poznajem nikoga, bar kod
nas, ko je studirao glumu poslije tridesete. Već su sasvim, ali
sasvim rijetki i oni preko dvadeset pet. Takvi su uglavnom, i ako
upišu, odustajali.
Kako da se obučem? Lijepo i svečano ukoliko vam to neće

smetati da na najbolji način uradite zadatke, a pošto u pravilu hoće,
onda radno i funkcionalno, prema zahtjevima zadataka. Ako morate
sjesti, naročito na pod, ako se morate prevrtati, valjati ili imate
nekih na bilo koji način nezgodnih i neugodnih pozicija, obucite se
tako da vam dok radite ne bude neugodno. Tražiće vam da skočite,
da potrčite, da se vrtite oko sebe – uska i kratka suknja, ma koliko
vam dobro stajala, može vas onemogućiti da obavite zadatak.
Takođe: štikle, preuske pantalone koje ste jedva zakopčali, a ni
rajsferšlus baš ne funkcioniše, debela odjeća ako je toplo ili tanka
ako je hladno – ništa vam to ne pomaže ma koliko inače lijepo bilo
i vama privatno dobro stajalo.
Ko je u komisiji? U glavnoj komisiji koja ocjenjuje baš

samu glumu obično su svi profesori glume i eventualno jedan
asistent. Ostale ispite i testove rade nastavnici koji predaju
odgovarajuće predmete (Glas, Govor, Pokret itd.). Nastavnik koji
prima klasu je predsjednik komisije, sekretar je asistent. Ispit vodi
obično nastavnik koji prima klasu, a ako on hoće da ispit gleda
malo sa strane i mirnije, zamoli nekog kolegu da tehnički vodi, tj.
dočekuje kandidate, pozdravlja se sa njima, pita za zadatke itd.
Ko prima klasu? Pitanje je dobro, ali bi kod nas imalo

smisla tek kad bi se znao bar jedan slučaj da je neko upisao studij
glume da bi učio baš kod profesora Tog i Tog. Na žalost, to se još
ne događa, a trebalo bi, jer i profesora ima raznih. Čovjek ima
jedan život i u njemu jednom studira glumu. Zašto da to ne radi kod
najboljeg učitelja. Ali ko je taj? Ako ovo pitanje postavljate s
razlogom, a ne iz čiste radoznalosti, pokušajte zbilja da saznate ko
je i kakav je taj kod koga ćete studirati. Ili, učinite vi prvi pravi
gest. Raspitajte se ko je najbolji pa pokušajte da se upišete u
njegovu (njenu) klasu. Vjerujem da će otvaranje privatnih škola
učiniti da se čuje glas (ovakav ili onakav) o svakom profesoru. Do
sada su profesori bili zaštićeni autoritetom škole u kojoj su radili ili
autoritetom svog umjetničkog renomea, a to naravno nisu oni pravi
argumenti.
Koji je žiro račun? To će vam najbolje reći ako pozovete

sekretarijat, dekanat ili studentsku službu. Telefon ćete naći u
"ličnoj karti škole" u poglavlju ŠKOLE.
Koliko se plaća za polaganje? Da, sada se nešto plaća.

Nekad nije! Svake godine je to različito (zbog inflacije), i različito
je od škole do škole. Najbolje je da pozovete telefonom i raspitate
se.
Koliko se prima? Svaka škola ima svoje uslove i svoj

konkursom određeni broj. Više od tog broja ne znam da je ikad iko
primio, a manje – gotovo u pravilu. Kažu da zakon ne dozvoljava
da se u konkursu napiše, npr.: "Prima se do 16…", nego mora tačno
"šesnaest", ali vi uvijek vodite računa, ako vam to nešto znači, da
će biti "do", a nikako tačno ili preko. Naime, uvijek se prime svi
oni za koje komisija vjeruje da su talentovani i da mogu studirati
glumu. Ako ste talentovani, šta vas briga koliko se prima. Ako ste
netalentovani, nećete biti primljeni sve da u konkursu stoji
"hiljadu". Biće primljeno, recimo, troje talentovanih.
Mogu li govoriti svoj monolog? Koji ste sami napisali?

Možete, ali bolje – nemojte. Izborom pokazujete i da ste nešto u
životu čitali, da imate kriterijume, da ste se spremali. Možemo vas
porediti sa drugima koji su radili zadatak na istom materijalu, a vi
vjerujte da je to u vašu korist! A to da ste i sami mali pisac –
znamo. Ko od nas još nije pisao pjesme, okušao se i u drami… To
nije toliko važno niti otkriva vaš glumački talenat. A može se
pomisliti da se niste spremili i da sad hoćete da zamažete oči
nekom na brzinu smišljenom improvizacijom. Uostalom, samo
izvolite. Možda otkrijemo i talentovanog pisca, ali prevariti ne
možete. Pitaće vas, možda, Možete li to još jednom identično da
ponovite? (Vidite odgovor na Šta mogu tražiti od vas?)
Mogu li koristiti neke dijelove namještaja? Naravno da

možete, sve ono što će vam pomoći da na pravi način, onako kako
ste mislili da je najbolje i kako ste vježbali, uradite zadatak. Na
sceni vas obavezno čekaju jedan standardni sto i jedna standardna
stolica. Ako vam je potrebno još nešto, dogovorite se prije ispita sa

nekim tehničkim licem koje obično prati ispit i održava red oko
scene. Još jedna stolica će se sigurno naći. Tu su možda i neke male
stepenice, kocka i drugi slični scenski markirni elementi i namještaj
koje inače studenti koriste u svojim vježbama. Ali ne zamišljajte i
ne tražite previše. Prosto zato što nije potrebno. Šta će vam prozori,
vrata, zidovi, kamini. Ne biste se vidjeli od njih, a i namještanje
scene predugo bi trajalo.
Mogu li koristiti sitne predmete? Ono što mi zovemo

rekvizita? Naravno, sve što vam je potrebno. Samo, donesite sami:
tanjir, kašiku, čašu, kišobran, pudrijeru, ogledalce, novčanik (ovo,
na primjer, ako odaberete monolog Jagode iz Čuda u Šarganu). Na
žalost, malo je onih koji misle o glumi kao organizovanom nizanju
prije svega prostih fizičkih radnji, pa je tako malo i onih koji radeći
neki zadatak na prijemnom ispitu koriste predmete. Kad biste samo
znali koliko predmet pomaže u glumi! I koliko se preko sposobnosti
da se predmet scenski upotrijebi prepoznaje talenat. Dok vježbate
zadatak, otkrijte koje biste predmete mogli koristiti i pokušajte da
ih upotrijebite. U početku će vas možda predmeti zbunjivati,
dekoncentrisati, a kasnije – sve suprotno.
Mogu li obući kostim? Možete, ali nije nužno i neophodno.

I kakav je to kostim? Iz neke predstave, ta nas predstava ne zanima
nego vi. To je neka uniforma? Ni uniforma nas ne zanima. Lijepo
će je zamijeniti, ako je to bitno, i vaše odijelo koje se može, ako
treba, otkopčati, zakopčati, skinuti itd.
Jednako kao i kostim – nije vam potrebna ni šminka ni
maska. Ostavite brade i brkove, ne pravite podlive, rane, specijalne
frizure. Jedina vaša obaveza u vezi sa kosom je da je, ako je duža,
obavezno nečim pokupite da vam ne pokriva lice. Ako to
zaboravite, neko od članova komisije će vam reći: Pokupite kosu,
ili Podignite šiške sa čela. Učinite to, i ne mislite da imaju nešto
protiv vas. Naprotiv: žele da vas vide.
Može li komisija pogriješiti u izboru? Naravno da može.

Utvrđivanjem da li neko ima talenta u stvari se vrši procjena da li
taj ima dobru perspektivu razvoja, i tu procjenu prati čitav niz

uslova i pretpostavki. Ako razvije to i to, ako shvati to i to, ako
otkloni to i to itd. I primajući određenog kandidata profesor i
komisija potvrđuju svoju vjeru da će on to i postići. Iz raznih
razloga, koji su pitanje karaktera, situacije ili okolnosti, ili pak
slučajnosti razne vrste, predviđeni napredak se ne desi. Neki drugi,
sa istim nedostatkom uspjeli su da unaprijede ili otklone, ovaj eto
nije. Zakoni, uslovi, pravila u stilu: "Svako tijelo potopljeno u
vodu…", kad su ljudske stvari u pitanju – ne važe. Zato se nikada
do kraja ne može biti siguran da li će neko otkloniti određeni oblik
dekoncentracije, nekoordinacije, ili već nečeg drugog. U sličnim
slučajevima je uspijevalo, u ovom eto ne. I onda kažemo:
pogriješili smo u izboru! A možda smo pogriješili u radu: dobro je
bilo na prvoj godini, na drugoj nikako, na trećoj bilo neke nade, na
četvrtoj ništa.
Može li se konkurisati prije završene srednje škole? Može,

ali ako zadovoljite dodatne uslove, položite tzv. dopunski ili
diferencijalni ispit. Šta se, kako i kad polaže, najbolje je vidjeti u
poglavljima KONKURSI i POLAGANJE. Svaka škola je tačno
odredila sve to. Pošto su ovo konkursi za 1999. godinu, najbolje je
pozvati školu – možda se u međuvremenu nešto izmijenilo.
Savjet: ne žurite sa konkurisanjem. Svakako nemojte
pokušavati bar dok ne završite dva razreda. Možda još niste
dovoljno zreli, ili u bilo kom drugom smislu sasvim spremni. Ako
ipak pokušate, a ne uspijete, nemojte se demoralisati. Vrijedno
dalje učite, pa kad osjetite da možete, pokušajte ponovo.
Možete li mi vi predložiti nešto? Ako meni neko ubuduće

postavi ovakvo pitanje, reći ću mu da sam u knjizi "Audicija" već
predložio sto pjesama i sto monologa. Ali baš meni lično? E, pa
sad! Hoćete li i da polažem umjesto vas? Šalu na stranu, potrudite
se malo i sami. Ne očekujte previše od drugih, pa ni od ove knjige.
Smijem li se kretati kad govorim monolog? Ako ćete se

samo premiještati s noge na nogu ili šetuckati lijevo desno, ili
uprazno, kako mi kažemo, mizanscenirati, a da ni jednom ne znate
ni zašto gore, ni zašto dolje, ni zašto naprijed ni zašto nazad, onda

je bolje – nemojte. Ali ako ćete pokretom obaviti neku neophodnu
radnju, i bez toga se ne da zamisliti vaš zadatak – onda se svakako
krećite. Recimo, radite Hamletov monolog upućen glumcima. Šta
radi Hamlet? Savjetuje glumce kako da glume. Između ostalog
preporučuje im da ne mlataraju rukama, čak im i pokazuje kako da
ne mlataraju. Kaže: ovako! I vjerovatno pokaže, inače ne bi rekao
"ovako". Ko bi još bio toliko u svakodnevnom smislu nepraktičan
(da ne kažem nelogičan ili lud) da kaže "I ne mlatarajte rukama
ovako!", a da to i ne pokaže. Jedne godine imali smo ovaj monolog
kao obavezan zadatak. Kandidati su se mogli razvrstati u dvije
grupe: one koji razumiju i rade ono što radi Hamlet, i one koji
nemaju pojma o čemu se radi, čak ni onda kada ih molimo da nam
pokažu kako to Hamlet pokazuje glumcima da ne mlataraju. Većina
je bila u drugoj grupi, jer većina nema glumački talenat, tj. ne
umije prepoznati i ne može na sceni realizovati ni prostu fizičku
radnju.
Dakle, ako treba da mahnete – mahnite, da priđete –
priđite, da ustuknete – ustuknite, da provjerite – provjerite (a za
provjeravanje biće vam možda potrebno i da mahnete u smislu
"odmaknite se ja ću", i da priđete jer je to nešto u rupi, i da
ustuknete jer je to što ste vidjeli nešto strašno).
Šta je bolje: da me neko sprema ili da se sam spremam?

Bolje je sami jer je malo onih koji umiju spremiti kandidata.
Većina sprema kao da radi predstavu, nameće kandidatu neku
nazovi "koncepciju" igre, driluje i fiksira brojne nepotrebne detalje
koje kandidat nastoji mehanički ponoviti, a sve to opterećuje i koči.
Mada, šta da vam kažem? Mene je spremao jedan kolega koji je
tada upravo završio Akademiju i znao je da radi sa mladim ljudima.
Nastojao je mene lično da pokrene i podstakne na neposrednu,
autentičnu reakciju povodom teksta, odnosno radnje koju smo u
tekstu otkrili: trebalo je da tražim lopova koji je ukrao moje pare.
Nije mi govorio ni uradi ovo, ni uradi ono, ni ovako ćeš, ni onako
ćeš, nego me je podsticao da sam razmislim i svojim tijelom
odlučim da to obavim: da uhvatim njega kao lopova koji je bježao
od mene. Zadržali smo se, znači, najviše na onom što sam,
preporučujući vam faze rada, nazvao improvizacija. Kad sam se

jednom ohrabrio i dozvolio sebi da potrčim za njim i pozovem u
pomoć ("Drž'te lopova! Drž'te lopova! Razbojnika! Ubicu!"), nešto
se u meni prelomilo, proradila je mašta, uobrazilja, ohrabrio sam se
i dalje je bilo lako. Uostalom, procijenite sami. Pomaže li vam ili
ne pomaže taj koji vas sprema. U svakom slučaju, ne dozvolite da
vas hendikepiraju u smislu: ništa ne znaš!, slušaj samo mene!,
ponovi!, glupačo!, u p.m.! i slične gluposti i prostote.
NAJČEŠĆE ZABLUDE
Dobro imitira! Tako roditelji obično hvale svoju djecu i

njihov "talenat". Sposobnost imitacije mogla bi se u najboljem
slučaju svrstati u ono što smo govoreći o talentu (vidi UVOD;
Talenat) nazvali "ostali uslovi" rekavši da je "korisno ako neki
kandidat posjeduje i druge sposobnosti", ali ove sposobnosti ne
smatramo ni posebno karakterističnim ni nužnim. Uvjerenje da je
dobar imitator = dobar glumac vrlo je rašireno i ponekad je jako
teško objasniti ljudima da za dobru glumu nije neophodna
sposobnost imitacije. O ovome će biti govora u knjizi GLUMA III;
Igra.
Bio sam godinama član pozorišta Atelje 212 u kome su u
to vrijeme bili i takvi glumci kao što su Zoran Radmilović,
Slobodan Perović, Taško Načić, Bora Todorović, Dragan Nikolić,
Ružica Sokić, Seka Sabljić, Mira Banjac od kojih bi neupućeni
gledalac očekivao da su prvorazredni imitatori. Međutim –
uglavnom slabo. Glavni imitator i te vrste zabavljač u pozorišnom
bifeu bio je reditelj – Ljubomir-Muci Draškić.
Ima volju. On(a) neće ništa drugo, samo to. To je dobro,

ali uglavnom je daleko od dovoljnog. Kad bi se primali svi koji
imaju volju, ne bi bilo ograničenja upisa ni prijemnog ispita. A
pitanje je ima li ta(j) zbilja volju, odnosno potrebu za glumom kao
neproduktivnom igrom ili ima volju za nešto što je u ne baš jakoj i
nužnoj vezi sa glumom.
Istaknuti amater. Igrao je tamo, pa ovamo, pa kreacije, pa

diplome, ima i priličan broj godina. Neki mogu biti zbilja izvrsni
amaterski glumci, ali to nikako ne znači da mogu i profesionalno da
se bave glumom. Imaju neku govornu manu, ili tjelesnu
deformaciju, ili su prestari da počnu da uče, kasno je da se
mijenjaju itd. itd.
Iver ne pada daleko od klade. Mnogi roditelji koji su i

sami umjetnici, ili što je još smješnije glumci amateri, smatraju da
je nužno da su i njihova djeca talentovana, jer, navodno, "iver ne
pada daleko od klade". Da u stvari vrlo često i gotovo u pravilu
"pada daleko od klade" dokazuje to što se na prste mogu izbrojati
djeca koja su u glumi prevazišla roditelje glumce. Genetika je
nauka u povoju i naglom razvoju. Možda ćemo i dočekati da nam
se potvrdi ili dža ili bu. Međutim, iskustvo za sada kazuje da
svakog kandidata treba provjeriti na sceni i samog za sebe, bez
ikakvih predrasuda i pretpostavki.
Mnogo čita. Dobro je da čita i neka čita, ali ako nema ni

jednu drugu osobinu koja preporučuje, ovo je malo. Praktično –
ništa!
Ne vole amatere! To takođe nije tačno, inače se ne bi našlo

u rubrici zabluda. Ko mnogo voli glumu on se po diktatu te ljubavi
u najvećem broju slučajeva mnogo prije prijemnog ispita oprobao
na daskama koje život znače. Svi smo mi, ko duže – ko kraće, ko
uspješnije, ko manje uspješno, bili amateri. U Beogradu,
svojevremeno, mnogo kandidata došlo je iz Dadova, Akademskog
pozorišta ("Krsmanca"), Teatra "Levo", u Sarajevu iz "Selje", u
Podgorici iz "Dodesta"… Mogao bih do sutra da nabrajam samo u
svojoj generaciji i oko nje. Prema tome, da li se neko prethodno
bavio glumom amaterski, na prijemnom ispitu to ništa ne znači.
Nastavnik kasnije takve studente mora voditi u dobroj mjeri
dugačije od onih koji se prethodno nisu nikad oprobali u glumi. Na
prijemnom ispitu ne gleda se je li se neko već bavio glumom, nego
da li ima talenta: da li umije otkriti radnju, može li je realizovati i
koliko će u tome još napredovati.
Rekli da je talentovan(a). "A talentovan je, ja ti

garantujem!", tvrdio Cetinjanin svom prijatelju, filmskom reditelju
i profesoru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu,
intervenišući za jednog Svog. Stručnjaka za procjenu talenta nikad
nam nije manjkalo. Nema mame koja preporučuje svoju ćerku, a da
se na ovaj način ne pozove na mišljenje nekog "autoriteta". A ko je
taj? "Objavio zbirku pjesama", ili "Bio 66. s vama u užem izboru".
Ili, hvalili je mnogo na prijemnom u Beogradu (Novom Sadu,
Sarajevu…). A što je nisu primili? Muk!
Slab đak. Kao, navodno, umjetnik može biti samo onaj ko

je slab đak, jer time pokazuje da ga proza svakodnevnog života ne
zanima. Rad, trud, odgovornost – šta je to? Šta će to njemu? To je
jedan ugao gledanja. Drugi je: takvog nikakvog moramo ipak
negdje utrpati. Ne možemo u ozbiljno zanimanje: ljekar, inženjer –
daj ga u glumce, oni su inače neozbiljni.
Umjetnička duša. A šta je to? Neka predrasuda sigurno.

Umjetnici su nepraktični, čvrknuti, hipersenzibilni, nestabilni,
nekonvencionalni, romantični, pijanice, histerični, ne vole da rade,
osobenjaci… Obično pod firmom "umjetnička duša" nude nekog
ovakvog.
Zabavlja društvo! Sposobnost prepoznavanja i sposobnost

realizovanja radnje, ali na sceni! To je glumački talenat. Ako ste sa
scene uspjeli da zabavite, to je nešto. Zabavljanje na žurci, u
kafani, uz logorsku vatru – lijepo je svojstvo, ali o predispoziciji za
glumu još ništa ne govori dok se ne ispita na sceni.
Zgodna! Gotovo da smo na ivici osnivanja pokreta za

zaštitu zgodnih djevojaka od mrgodnih profesora glume. Filmski
radnici i reditelji izašli iz kino-klubova ne propuste priliku da
nabiju na nos komisijama kako ne primaju zgodne djevojke, misleći
tom prilikom na zgodne u privatnom životu, na manekenskoj pisti
ili na estradi. Ljepota kratko traje, to je prvo, a drugo i važnije: ko
nema glumačkog talenta, za koji smo već više puta rekli šta je, na
sceni ne može djelovati ni zgodno, ni lijepo, ni simpatično. Oni koji

su bez talenta na sceni su nužno kruti, nepokretni, ili ako se na silu
pokrenu – mehanizirani su, dejstvo im je nelogično, nemoguće,
neprirodno!, upravo suprotno od onog što takve filmadžije
isključivo očekuju od glumca. Netalentovana osoba može van scene
biti i lijepa, na sceni je nužno – ružna, sa svim što uz to ide, i
obrnuto. Izvan scene što kažu "ni orah iz ruke mu ne bi uzeo", a na
sceni – ljepota.
Gledali smo godinama Rahelu Ferari kako pred predstavu
ulazi u salon Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Proviri
nepočešljana, nenašminkana, spalih čarapa – kao da se trudi da
izgleda što ružnije da bi se za sat vremena pojavila predivna u ulozi
gđe Higins u "Pigmalionu".
Kako sa ljepotom, tako isto stvar stoji i sa drugim ljudskim
svojstvima. Na primjer, neko je snažan i bučan u privatnom životu.
Ne znači da može takav biti i na sceni. Tako je jedan makedonski
reditelj u Mostaru podijelio ulogu Rogožina glumcu X. Mučio se s
njim na sceni, a gledao ga i u bifeu, dok mu jednog dana nije rekao:
"A, be, X… Gledam te u bifeu – Rogožin! A na sceni ič te nema!"
ŠTA VAS MOGU PITATI
Kako se zove pjesma? - Ribarčeta san. Ko je pisao

pjesmu? - Branko Radičević. Znate li šta je još napisao Branko
Radičević? – Znam. "Vragolije", "Tuga i opomena", "Đački
rastanak"... Kad je živio Branko Radičević? Odgovorite bar
okvirno: - U devetnaestom vijeku, ili bliže: - U prvoj polovini
devetnaestog vijeka, ili sasvim tačno: - Od 1824. do 1853. Možete,
na kraju, iskreno priznati i da ne znate, da pojma nemate, samo
nemojte lagati, varati ili se ljutiti što vas to pitaju. Imaju pravo da
vas pitaju, vi ste na ispitu i trebalo bi da znate bar osnovne podatke
o tekstovima koje ste odabrali. Dobro je da znate. Bolje je kad
znate.
Zatim, pitaće vas: Ko vas je spremao? Kažite: - Sam(a),
ako je to tačno, ili Mama, ili Tata, Drugarica, Dečko, Glumac Taj i
Taj. Ni jedan odgovor u principu nije bolji od nekog drugog.
Najbolji je uvijek onaj koji je istinit, pa makar on, na primjer, bio i:

Nisam se uopšte spremao (spremala). Naravno, ukoliko je to istina.
Ponekad će vas pitati i kako ste, ili odakle dolazite, ili
jeste li umorni, imate li tremu. Ne zazirite ni od jednog pitanja.
Odgovorite najjednostavnije, i istinito. Ne vračajte, ne tumačite
pitanja izvan njihovog najneposrednijeg konteksta. Pitaju vas jer ih
to zbilja zanima, a onda i da vama, ili sebi uzmu predah između
dva zadatka, ili nekoga čekaju, pa da se ne ćuti, ili vam daju
vremena da se priberete, smirite… U svakom slučaju, morate
vjerovati da ništa što se čini na prijemnom ispitu nije protiv vas,
naprotiv. Komisija uvijek i iz sve snage nastoji da vam stvori
najbolje uslove da se predstavite što je moguće bolje. Sarađujući sa
komisijom pomoći ćete sebi.
ŠTA MOGU TRAŽITI OD VAS
- Možete li to još jednom identično da ponovite?

- Može li to isto, ali nekako malo drukčije?
- Možete li sve to isto, samo glasnije?
- Probajte tiše.
- Zamislite da govorite na trgu, pred hiljadu ljudi.
- Šapnite to nekome na uvo.
- Pokušajte brže.
- Možete li sporije?
- Vi sad svog dragana hvalite. Možete li reći taj isti tekst, ali ovaj
put da ga kudite (slavite, šokirate, zbunjujete, provjeravate,
optužujete)?
- Radite to skidajući (obuvajući) patike.
- Radite to peglajući košulju.
- Uzmite šibicu. Kažite prvu rečenicu. Izvadite palidrvce. Kažite
drugu rečenicu. Upalite palidrvce. Kažite treću rečenicu. Ugasite
palidrvce. Kažite četvrtu rečenicu. Ostavite šibicu. Kažite petu
rečenicu. Bacite izgorjelo palidrvce u pepeljaru.
Šta god da traže, mirno i pažljivo saslušajte i pokušajte da
uradite ono što se traži. Ne pitajte "Zašto?", oni znaju, a vama
možda nije ni dobro otkrivati cilj. Iza svakog zahtjeva krije se neki
jednostavan test: ili govorne norme, ili dijapazona, ili mašte, ili
koncentracije, ili spremnosti i sposobnosti za saradnju - u svakom
slučaju nečega što je važno u glumi i što vi ako ste talentovani
posjedujete. Onda to jednostavno i brzo pokažite i dokažite.
ŠTA SU DRUGI RADILI
Većina anketiranih kolega jako dobro se sjeća prijemnog

ispita, zna i danas tekstove napamet. Naravno ima i obrnutih
slučajeva: Miralem Zubčević, vanredni profesor na predmetu
Gluma i dekan Akademije dramskih umjetnosti u Tuzli, ne sjeća se
ni jednog svog zadatka. Božidar Boban, glumac iz Zagreba, nema
čega da se sjeća jer ni jedan zadatak nije imao pripremljen. Tvrdio
je profesoru dr Branku Gaveli, predsjedniku komisije, da on nije
došao da pokaže bilo šta naučeno nego da uči. Gavela je u tom
razgovoru naslutio njegov talenat. Ne bih nikome savjetovao da se
ugleda na kolegu Bobana. Jedan je Gavela, a jedan i Boban.
Zanimljivo je da su gotovo svi vrlo ambiciozno birali
zadatke: Šekspir, Molijer, Čehov, Gete, Gogolj, Sartr, Njegoš,
Dostojevski… Mislim da je pouka jasna: ne može se odabrati bilo
šta i od toga očekivati bog zna šta. Ova činjenica opravdava i izbor
monologa u ovoj knjizi – sa rijetkim izuzecima to su sve značajni
autori i klasična djela. U slučaju da ovdje ne nađete zadatak za
sebe, ipak se držite Šekspira, Molijera, Čehova… Ako realizacija
ne bude dobra, bar je dobar izbor.
Selma Alispahić, glumica SARTR-a iz Sarajeva, polagala 1986. –

Monolog joj je specijalno za tu priliku napisao otac, Nijaz
Alispahić, dramaturg Narodnog pozorišta u Tuzli; M. Antić,
Nepovratna pesma
Ivica Boban, glumica i reditelj iz Zagreba, profesor na predmetu
Scenski pokret na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu,
polagala 1961. – M. Ogrizović, Hasanaginica, HASANAGINICA
Voja Brajović, glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta u
Beogradu, polagao 1967. – Molijer, Mizantrop, MARKIZ AKAST;
M. Antić, Koncert za 1001 bubanj
Svetozar Cvetković, glumac Ateljea 212 u Beogradu, polagao

1976. – N.V. Gogolj, Revizor, HLJESTAKOV; Ž. Prever, Zagrli
me
Zoran Cvijanović, glumac Ateljea 212 u Beogradu, polagao 1978.
– R. Keno, Stilske vježbe; V. Šekspir, Sonet
Zlatko Crnković, glumac iz Zagreba, red. prof. na predmetu
Gluma na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu, polagao 1955.
– M. Gorki, Na dnu, STORN; T. Ujević, Svakidašnja jadikovka
Admir Glamočak, red. prof. na predmetu Gluma, dekan
Akademije scenskih umjetnosti u Sarajevu, polagao 1981. – Gogolj,
Dnevnik jednog ludaka; B. V. Radičević, Ljubomora
Milan Gutović, glumac iz Beograda, polagao 1964. – Gete,
Ifigenija na Tauridi, OREST
Branko Ilić, student glume na Fakultetu dramskih umjetnosti na
Cetinju, polagao 1996. – D. Kovačević, Balkanski špijun, ILIJA;
D. Radović, Sanjari
Miša Janketić, glumac iz Beograda, red. prof. na predmetu Gluma
Akademije umetnosti u Novom Sadu, polagao 1958. – Šekspir,
Hamlet, HAMLET; D. Vasiljev, Čovek peva posle rata
Vladimir Jevtović, red. prof. na predmetu Gluma na Fakultetu
dramskih umetnosti u Beograd, upravnik Jugoslovenskog dramskog
pozorišta u Beogradu, polagao 1967. – Ž.P. Sartr, Đavo i gospod
Bog, GEC; B. Miljković, Uzalud je budim
Dragan Jovičić, glumac Kamernog teatra '55 iz Sarajeva, polagao
1972. - B. Ćosić, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji,
DEČAK
Milutin Karadžić, glumac Ateljea 212, polagao 1977. – P.P.
Njegoš, Gorski vijenac, DRAŠKO; B. Radičević, Vragolije
Ferid Karajica, red. prof. na predmetu Scenski pokret na Fakultetu
dramskih umetnosti u Beogradu, polagao 1970. – Remark,
Trijumfalna kapija, RAVIK; M. Antić, Plavi čuperak
Slavica Knežević, glumica iz Zagreba, polagala 1976. – M. Krleža,
U agoniji, LAURA; Gwendolyn Brooks, Kad zaboraviš nedjelju
Petar Kralj, glumac iz Beograda, profesor na Akademiji umetnosti
"Braća Karić", polagao 1960. – M. Krleža, Gospoda Glembajevi,
LEONE; J. Kaštelan, Tifusari
Mladen Nelević, glumac iz Podgorice, polagao 1981. – F.M.

Dostojevski, Zločin i kazna, RAZUMIHIN; S. Jesenjin, Ispovijest
mangupa
Milica Mihailović, glumica Ateljea 212 u Beogradu, polagala
1991. – Čehov, Tri sestre, IRINA; M. Crnjanski, Sumatra
Borko Perić, student glume iz Zagreba, polagao 1999. – Šekspir,
Oluja, KALIBAN; N. Šop, Poziv dragom Isusu
Ljiljana Mrkić-Popović, dekan Fakulteta dramskih umetnosti u
Beogradu, polagala 1969. – V. Šekspir, Ričard III, Ledi Ana;
Tamo gde zmaj mog dragana spava, kineska narodna pjesma
Branimir Popović, docent na predmetu Gluma na Fakultetu
dramskih umjetnosti na Cetinju, polagao 1987. - A.P. Čehov,
Galeb, TREPLJEV
Alma Prica, glumica iz Zagreba, polagala 1981. – Šekspir, Romeo
i Julija, JULIJA; pjesma Vesne Krmpotić, naslova se ne sjeća;
imala "govornu manu", tzv. "francusko r" i ispravila – jedinstven
slučaj.
Zoran Ratković, glumac i reditelj iz Beograda, profesor na
Akademiji umetnosti "Braća Karić" – Šekspir, Kralj Lir,
EDMUND
Jelisaveta-Seka Sabljić, glumica Ateljea 212 iz Beograda – A.P.
Čehov, Ujka Vanja, Sonja
Ružica Sokić, glumica iz Beograda, profesor na Akademiji
umetnosti "Braća Karić" – prvi put S. Sremac, Zona Zamfirova,
DOKA, nije primljena; drugi put primljena: L. de Vega, Fuente
Ovehuna, LAVRENCIJA; S. Marković, Luka
Boro Stjepanović, red. prof. na predmetu Gluma na Fakultetu
dramskih umjetnosti, Cetinje, polagao 1966. – Molijer, Tvrdica,
HARPAGON; Oskar Davičo, Hana 2
Marko Torjanac, glumac iz Zagreba, polagao 1986. – A. Kami,
Kaligula, KALIGULA; Đ. Sudeta, Plava
Dubravka Vukotić, asistent na predmetu Gluma na Fakultetu
dramskih umjetnosti na Cetinju, polagala 1994. – A.P. Čehov, Tri
sestre, IRINA; M. Crnjanski, Sve to ne zavisi od mene
Branislav Zeremski, glumac Ateljea 212 u Beogradu, polagao
1980. – M. Dimić, Živeo život Tola Manojlović, TOLA; Bulat
Okudžava, Stari kralj
ŠTA NE TREBA RADITI
- tražiti vezu, jer je uzaludno

- izlaziti na ispit ako nisu urađeni svi traženi zadaci
- biti nevaspitan
- biti originalan po svaku cijenu, dovoljno je biti svoj
- reći "ne mogu", jer je besmisleno – došli ste da dokažete da
možete
DODATAK
PLAN I PROGRAM PREDMETA

GLUMA
Fakultet dramskih umjetnosti, Cetinje
Osnovni zadatak nastavnog predmeta GLUMA je da obuči

studenta da: (I) organski vrši radnje u sukobljenom odnosu (II) likova kao
glumačkih partitura ili uloga, (III) prema konstantnim i varijabilnim
pravilima glume kao dramske igre, (IV) u skladu sa kreativnom ličnošću
svakog studenta posebno.
A) NASTAVNI PLAN
- osnovni i posebni oblici iskazani u nedjeljnom i semestralnom fondu
OO PO
semestar p v s ukupno pr ko jn ukupno
I ne 1 6 1 8 ne 3 1 4
se 15 90 15 120 se 45 15 60
II ne 1 6 1 8 ne 2 1 1 4
se 15 90 15 120 se 30 15 15 60
III ne 1 6 1 8 ne 2 1 1 4
se 15 90 15 120 se 30 15 15 60
IV ne 1 6 1 8 ne 2 1 1 4
se 15 90 15 120 se 30 15 15 60
V ne 1 6 1 8 ne 2 1 1 4
se 15 90 15 120 se 30 15 15 60
VI ne 1 6 1 8 ne 2 1 1 4
se 15 90 15 120 se 30 15 15 60
VII ne 1 8 1 10 ne 2 1 1 4
se 15 120 15 150 se 30 15 15 60
VIII ne 2 14 2 18 ne 2 1 1 4
se 30 210 30 270 se 30 15 15 60
- osnovni i posebni oblici iskazani u godišnjem fondu
OO PO
godina p v s ukupno pr ko jn ukupno
I 30 180 30 240 75 30 15 120
II 30 180 30 240 60 30 30 120
III 30 180 30 240 60 30 30 120
IV 45 330 45 420 60 30 30 120
UKUPNO 135 870 135 1140 255 120 105 480
- plan seminara
semestar
seminar I II III IV V VI VII VIII ukupno
1 Otvorena katedra 15 15 15 15 60
2 Stanislavski 15 15
3 Maska 15 15
4 Kostim 15 15
5 Seminarski rad 30 30
UKUPNO 15 15 15 15 15 15 15 30 135
Objašnjenje skraćenica:
OO - osnovni oblici, PO - posebni oblici; p - predavanja, v - vježbe, s -
seminari; pr - praktičan rad, ko - konsultacije, jn - javni nastupi; ne -
nedjeljno, se - semestralno
B) NASTAVNI PROGRAM
1. OSNOVNI OBLICI
1. 1 predavanja i vježbe
Pod predavanjem podrazumijevamo proces uvođenja u temu i

verbalnu elaboraciju teme, a pod vježbom proces praktične provjere i izvedbe
teme u vidu neposrednog scenskog dejstva. Ovi postupci teku paralelno i u
obučavanja glumaca ne mogu se striktno odvajati.
Zadaci predavanja i vježbi:

a) na prvoj godini:
1) stvaranje teorijskog temelja za upoznavanje osnovnih elemenata glume;
2) utvrđivanje procedura za analizu tih elemenata;
3) naznačavanje puteva za scensku realizaciju ustanovljenih elemenata;
4) odučavanje od ranijih "iskustava" i gotovih rješenja;
5) oslobađanje od psihofizičke napetosti kako bi se oslobodila energija;
6) sticanje novog, scenskog osjećanja prostora i vremena;
7) otkrivanje mogućnosti i problema u pokretu, glasu i govoru;
8) otklanjanje tih problema i unapređivanje mogućnosti;
9) opažanje i ocjenjivanje svojstava objekata (predmeta i lica) i njihovih
karakterističnih veza i odnosa;
10) usmjeravanje pažnje i energije na konkretne objekte;
11) razbuđivanje čula i postizanje senzomotorne koordinacije kao uslova da
se kompletan organizam i ličnost podstaknu na aktivnost i osposobe za
akciju;
12) proširivanje mogućnosti memorisanja;
13) pokretanje inteligencije i mašte, intuicije i uobrazilje, tjelesnog mišljenja
i emotivnog pamćenja;
14) na primjerima iz svakodnevnog života razvijanje svijesti o radnji kao
promjeni i razmjeni;
15) otkrivanje strukture radnje: razloga za izbor i sredstava za izvršenje, tj.
elemenata radnje i načina njihove organizacije;
16) upoznavanje sa pojedinačnostima radnje: situacijom kao sukobljenim
odnosom i okolnostima kao konkretnim prostorno-vremenskim okvirom i
načinom na koji se radnja vrši;
17) vršenje različitih vrsta radnje;
18) utvrđivanje identiteta i realizacija konkretne radnje sa svim
karakteristikama koje je takvom čine;
19) analitičko raščlanjavanje datog materijala, njegova dogradnja i kreativna
sinteza sa vlastitim materijalom;
20) objedinjavanje stečenih znanje o osnovnim elementima glume i njihova
primjena na sceni;
21) spontano, iskreno i istinito igranje na sceni, u saglasnosti sa vlastitim
organskim procesima i u svoje ime;
22) usvajanje specifične terminologije i sa njom navike i sposobnosti da se i
verbalno vlastiti i tuđi rad samostalno komentariše, koriguje i unapređuje;
23) razvijanje sposobnosti tolerancije i saradnje sa drugima.
b) na drugoj godini:
1) upućivanje u znanja o liku i ulozi;

2) stvaranja metoda za igranje lika i uloge;
3) identifikacija opštih pokretačkih sila kao temeljnih unutrašnjih određenja
dramskih lica;
4) zapažanje razlika među ljudima i karakterističnih djelokruga i
kompetencija koje na osnovu razlika pripadaju određenim izvršiocima kao
akterima, društvenim ulogama ili tipovima;
5) otkrivanje individualnih karakteristika ljudi i uticaj tih karakteristika na
izbor radnji i način njihovog izvršenja;
6) organizovanje partiture radnji na nivou lika;
7) objedinjavanje stečenih znanja i sposobnosti kako bi se prema određenim
pravilima konstruisanja izgradila partitura kao uloga.
c) na trećoj godini:
1) ispitivanje najšireg okvira glumačkog stvaralaštva;
2) upoznavanje studenata sa vrstama glume;
3) gluma kao dramska igra, konstantna i varijabilna pravila igre;
4) ispitivanje posebnih teorijskih sistema i na njima zasnovanih modela igre;
5) primjena elemenata različitih tehnologija u pripremi lika i uloge;
6) ovladavanje karakterističnim tehnikama i tehničkim sredstvima u igri;
7) upoznavanje sa specifičnim medijskim uslovima u igri;
8) analiza i primjena žanrovskih određenja kao pravila za izbor sredstava i
organizaciju cjeline.
d) na četvrtoj godini:
1) objedinjavanje svih stečenih znanja o glumi kao dramskoj igri;
2) upoznavanje sa pojmom stila u igri;
3) izgradnja vlastitog stila igre.
Osnovne teme predavanja i vježbi:

1. Djelatnici; 2. Opšta osnova; 3. Organska osnova; 4. Radnja; 5. Lik; 6.
Uloga; 7. Igra; 8. Analiza.
1.1.1 Djelatnici
- Pojam djelatnosti. Pojam djelatnika.

- Vrste djelatnika. Glavni djelatnici: Glumac. (Talenat. Ličnost. Etika.)
Partner. (Saigra. Publika. Gledalac. Reditelj. Kritičar.) Sporedni djelatnici.
1.1.2 Opšta osnova
- Prostor.
- Vrijeme.
1.1.3 Organska osnova

- Energija. Grč. Opuštanje.
- Tjelesna građa. Zdravlje. Snaga. Izdržljivost. Eksploziv nost. Elastičnost.
Koordinacija.
- Srednja linija organa. Igra kao stanje povišenog vitalite ta. Igra u svoje
ime. Igra cijelim tijelom.
- Čulno opažanje i doživljavanje. Čula: daljinska (vid, sluh, miris);
kontaktna (dodir, ukus, kožni osjeti); unutrašnji osjeti; kinestetičko čulo.
- Pažnja. Koncentracija.
- Mišljenje. Mašta. Uobrazilja. Vjera. Istina i laž. Pamćenje.
- Emocije. Afekat. Raspoloženje. Stanje.
- Volja.
- Kontrola. (Samo)svijest. Svjesno i nesvjesno. Podsvjesno. Scensko
samoosjećanje. Samozaborav.
1.1.4 Radnja
- Radnja kao promjena: opšte sile; razlike.
- Razmjena. Konfrontacija. Usmjerenje radnje. Kružni tok radnje.
Predavanje i preuzimanje. Aktivno, pasivno. Akcija, reakcija.
- Struktura. Razlozi - želja (motiv), svrha (cilj). Sredstva. Faze i vidovi
radnje.
- Organizacija. Postupak. Radnja. Radni proces. Događaj. Priča. Tajming.
Odnos dijelova i cjeline. Razvojna linija radnje. Akcenti i kritične tačke.
Dinamika. Tempo. Ritam.
- Datosti (pojedinačnosti) radnje. Situacija. (Dina mičke sile. Zadatak.
Odnos. Sukob.) Okolnosti. (Osnovne okolnosti - mjesto, vrijeme, način.
Sporedne okolnosti.)
- Karakteristike radnje. Logičnost. Postupnost. Svrsishodnost.
Produktivnost. Distinktivnost. Uopštenost i konkretnost radnje.
Mistifikacija radnje. Pojam ekstremne akcije.
- Vrste radnje. Životna, scenska. Fizička (predmetna), govorna. Osnovna,
pomoćna. Prosta, složena. Glavna, sporedna. Simultana, sukcesivna.
- Identitet radnje.
1.1.5 Lik
- Pojam lika. Lik kao oblik. Lik kao ličnost.
- Opažanje karaktera. Sposobnost posmatranja i predstavljanja.
- Organizacija lika. Aktant i aktancijalni model. Subjekat. Objekat.

Protivnik. Pomoćnik. Naredbodavac. Korisnik. Akter i aktorijalna
funkcija. Kodovana uloga. Tip. Karakter.
- Karakterizacija. Unutrašnja i spoljna. Opšte crte. Distinktivne crte.
Tipske crte. Individualne crte.
- Zrno lika. Biografija. Osnovna karakteristika. Sporedne karakteristike.
Kontrakarakteristika.
- Igranje lika. Lik i odnos. Lik i sukob. Lik i radnja. Lik i uloga. Lik i
žanr. Lik i stil. Lik i materijal. Lik i sredstva. Kostim i maska.
1.1.6 Uloga
- Pojam uloge. Vrste uloga.
- Studija uloge.
- Igranje uloge. Uloga i predstava. Kompozicija uloge. Funkcija uloge.
1.1.7 Igra
- Igra: Pojam igre. Teorije igre.
- Vrste igara. Igra i scena. Dramska igra. Gluma kao dramska igra.
Karakteristike glumačke igre. Pravila igre. Iluzija. Uslovnosti. Sloboda.
- Sistemi i modeli. Stanislavski. Breht. Arto. Odnos sistema prema: a)
stvarnosti, b) umjetnosti, c) pozorištu, d) glumi.
- Tehnologije. Metodi glumačkog treninga. Rad glumca na ulozi. Igranje
uloge. Motivi i ciljevi igranja. Sredstva za igru.
- Tehnike. Tehnički postupci. (Predstavljanje. Proživljavanje.
Psihotehnika. Distanca. Imitacija. Improvizacija. Reprodukcija.
Konstrukcija.) Tehnička ograničenja. (Sjenka. Lutka. Snimanje.)
- Tehnička sredstva. Govor. (Govorne konstante. Govorne figure. Vidovi
saopštavanja. Govorna radnja.) Glas. (Pjevačke tehnike. Song.) Pokret.
(Ponašanja. Plesovi. Pantomima. Komedija dell arte. Biomehanika. Fizički
teatar.)
- Mediji. Pozorište. Radio. Film. Televizija. Video. Cirkus. Estrada.
- Žanrovi. Stvarnost i umjetnost. Tema i sredstva. Žanr kao cjelina
umjetničkog iskaza. Osnovni žanrovi. (Komedija. Drama. Tragedija.)
- Stil. Pojam stila. Stil kao elemenat glume. Stil prema ostalim
elementima glume. Lični stil. Smisao i značaj umjetnosti glume.
1.1.8 Analiza
- Tekst. Pojam teksta. Vrste tekstova. Dramski tekst. Tekst i predstava.
Tekst i gluma. Dijalog. Didaskalije. Imperativi teksta. Praznine teksta.
- Tekst i glumac. Izbor teksta. Izbor uloge. Razlozi za igranje. Ciljevi

igranja.
- Analiza teksta. Procedure za analizu teksta. Aristotel. Stanislavski.
Klajn. Breht. Arto. An Ibersfeld.
- Sekvencijalna analiza. Pojam sekvence. Vrste sekvenci. Mikro sekvence.
(Parče. Odlomak.) Srednje sekvence. (Pojava. Scena.) Makro sekvence.
(Slika. Čin.)
- Analiza radnje. Analiza situacije. Analiza okolnosti.
- Analiza lika.
- Žanrovsko određenje. Tema. Sredstva.
1.2 seminari
Na časovima seminara pojedine teme i problemi iz nastavnog programa

svestranije se sagledavaju kroz izradu seminarskih radova ili posebna
predavanja, razgovore, susrete i vježbe sa istaknutim umjetnicima i
stručnjacima iz prakse.
1.2.1 Otvorena katedra

Seminar se realizuje u posljednjoj nedjelji neparnih semestara kao
zajednički rad svih klasa. Zadatak mu je da se tema koju utvrdi Nastavno --
umjetničko vijeće obradi iz više teorijskih i praktičnih uglova.
1.2.2 Stanislavski
Praktični i teorijski opus K.S. Stanislavskog. Rad glumca na sebi i rad
glumca na ulozi. Etika.
1.2.3 Maska
1.2.4 Kostim
Seminari Maska i Kostim treba da omoguće studentima da preciznije i
kompetentnije, neposredno u praksi, misle i odlučuju o elementima koji
predstavljaju likovni (ali ne samo likovni) aspekt uloge i predstave.
1.2.5 Seminarski rad

Pismeni rad na temu koju iz aktuelnog programa određene godine utvrdi
šef klase. Zadatak rada je navikavanje studenata na studiozniji pristup
umjetnosti glume i osposobljavanje da se stečeno iskustvo pismeno

formuliše i usmeno izlaže i brani.
2. POSEBNI OBLICI
2.1 Konsultacije
Konsultacije su vid neposrednog kontakta nastavnika i saradnika sa

studentima, razgovor i dogovor o svim pitanjima u nastavi i van nastave.
Održavaju se po potrebi, u prosjeku po jedan čas nedjeljno u toku svih
semestara.
2.2 Praktičan rad
Praktičan rad se izvodi u sedam semestara prema potrebama i

mogućnostima, a po planu koji pravi šef klase. Zadatak rada je
upoznavanje u autentičnom ambijentu sa specifičnostima radnog procesa u
pozorištu, na radiju, televiziji i filmu, sa mogućnostima pozorišne, radio,
televizijske, odnosno filmske tehnike, te sa karakteristikama glumačke
igre u pozorištu, pred mikrofonom i pred kamerom.
2.2.1 Pozorište
Izvodi se u vidu obilaska određenog pozorišta, praćenja rada u njemu i
učešća u tom radu.
2.2.2 Radio
Organizuje se u vidu obilaska radio stanice i povremenih snimanja
posebnih vježbi ili vježbi koje se rade na časovima Glume, Govora ili
Pjevanja.
2.2.3 Film i televizija

Realizuje se u vidu praćenja i učestvovanja u snimanju filma ili
televizijske emisije, te u snimanju posebnih vježbi ili vježbi koje se rade
na časovima Glume.
2.3 Javni nastupi

Za sve programe koji se izvode u okviru pregleda rada ili provjere znanja
fakultet je dužan da obezbijedi uslove za javno prikazivanje.
U toku prva tri semestra student ne može učestvovati i javno nastupati u
projektima van fakulteta. Za javno nastupanje od četvrtog do osmog
semestra student mora imati dozvolu Katedre za glumu.
Časovi posebnih oblika ne ulaze u ukupan fond predviđen planom nego se
izvode u okviru 42-časovne radne nedjelje.
3. ISPITI
3.1 pregledi rada (kolokvijum)
I godina
U toku prve godine ne organizuje se javni pregled rada.
II godina (na kraju trećeg semestra)

Program:
1. Imitacije, 1-2 zadatka;
2. Skice lika, 1-2 zadatka;
3. Stvaranje lika, 1-2 zadatka.
III godina (na kraju petog semestra)

Program:
1. Modeli, 1-2 zadatka;
2. Tehnike, 1-2 zadatka;
3. Fragmenti, 1-2 zadatka
3.2 godišnji ispiti
3.2.1 praktični dio

I godina (na kraju drugog semestra)
Program:
1. Igre, 1-2 zadatka;
2. Scene, 2 zadatka;
3. Pripovijedanje, 1 zadatak.
II godina (na kraju četvrtog semestra)

Program:
1. Igranje lika, 1-2 zadatka;
2. Studija uloge, 1-2 zadatka.
III godina (na kraju šestog semestra)

Program:
1. Žanrovi, 2 zadatka.
3.2.2 teorijski dio

Poslije svake praktične provjere i poslije diplomskog ispita student
obavezno polaže i teorijsku provjeru znanja.
Program:
1) Pismeni dio, seminarski rad;
2) Usmeni dio, odbrana seminarskog rada i razgovor o pokazanim
zadacima, odnosno o diplomskim ulogama.
3.3 diplomski ispit
Na diplomskim ulogama radi se u toku osmog semestra, a prikazuju se u

toku i poslije osmog semestra.
Program:
Samostalna uloga
Student samostalno bira, projektuje i izvodi svoju ulogu. Uloga se može
igrati individualno, u paru ili u grupi. Uloga u grupnom projektu, i u svim
slučajevima kada se ne može jasno pratiti i ocijeniti potreban stepen
samostalnosti u radu, ne može se priznati kao samostalna.
Rad na samostalnoj diplomskoj ulozi obavezno nadgleda šef klase, a
student kao konsultanta može odabrati i bilo kog drugog nastavnika ili
saradnika Odsjeka, kao i istaknutog umjetnika, odnosno stručnjaka iz
prakse. Izbor konsultanta odobrava Katedra za glumu.
Uloga u projektu
Student može kao diplomsku ulogu prijaviti i pokazati i ulogu koju igra u
projektu u okviru klase ili u pozorištu, odnosno na filmu ili televiziji.
Katedra za glumu prihvata prijavljenu ulogu ako se se u njoj mogu
ostvariti potrebni elementi. Uloga ne može biti prihvaćena naknadno,
odnosno ukoliko nije prijavljena prije početka rada na njoj i ukoliko ne
postoje uslovi da se rad prati u svim fazama.
Diplomski ispit može se sastojati od jedne samostalne uloge i jedne uloge
u projektu ili od dvije samostalne uloge.
4. LEKTIRA
U skladu sa planom i programom nastavnik određuje lektiru neophodnu za

savladavanje konkretnih zadataka.
5. LITERATURA
Nastavnik u skladu sa odabranim zadacima za svaku godinu posebno

određuje obaveznu i pomoćnu literaturu.
5.1 osnovna literatura
Aristotel: O PESNIČKOJ UMETNOSTI, Zavod za izdavanje udžbenika

SR Srbije, Beograd, 1966.
Arto, Antonen: TEATAR I NJEGOV DVOJNIK, Prosveta, Beograd, 1971.
Barba – Savareze: TAJNA UMETNOST GLUMCA, Fakultet dramskih
umetnosti, Beograd, 1996.
Breht, Bertolt: DIJALEKTIKA U TEATRU, Nolit, Beograd, 1966.
Bruk, Piter: PRAZAN PROSTOR, Nakladni zavod Marko Marulić, Split,
1972.
Denis, En: ARTIKULISANO TELO, Fakultet dramskih umetnosti,
Beograd, 1997.
Didro, Deni: PARADOKS O GLUMCU, Zora, Zagreb, 1950.
Đorđević, dr Branivoj: GRAMATIKA SRPSKOHRVATSKE DIKCIJE,
Univerzitet umetnosti, Beograd, 1984.
Gavela, dr Branko: GLUMAC I KAZALIŠTE, Sterijino pozorje, N. Sad,
1967.
Grotovski, Ježi: KA SIROMAŠNOM POZORIŠTU, Izdavačko-
informativni centar studenata, Beograd, 1976.
Grujić-Erenrajh, dr Ljiljana: GLASOVNO OBRAZOVANJE GLUMCA,
Univerzitet umetnosti, Beograd, 1985.
Hegel, G.V.F.: ESTETIKA I-III, BIGZ, Beograd, 1986.
Ibersfeld, An: ČITANJE POZORIŠTA, Kultura, Beograd, 1982.
Klajn, dr Hugo: OSNOVNI PROBLEMI REŽIJE, Rad, Beograd, 1951. ili
Univerzitet umetnosti u Beogradu, Beograd, 1979.
Kreg, Edvard Gordon: O UMJETNOSTI KAZALIŠTA, Prolog, Zagreb,
1980.
Mejerholjd, V.E.: O POZORIŠTU, Nolit, Beograd, 1976.

Stanislavski, K.S.: ETIKA, "L" Slobodna izdanja, Beograd
Stanislavski, K.S.: MOJ ŽIVOT U UMJETNOSTI, Narodna prosvjeta,
Sarajevo, 1955. ili Prolog, Zagreb, 1988.
Stanislavski, K.S.: RAD GLUMCA NA SEBI II, Prolog, Zagreb, 1991.
Stanislavski, K.S.: SISTEM, Državni izdavački zavod Jugoslavije,
Beograd, 1945. ili RAD GLUMCA NA SEBI I, Prolog, Zagreb, 1989.
Stjepanović, Boro: GLUMA I; Rad na sebi, Univerzitet Crne Gore,
Cetinje, 1997.
Stjepanović, Boro: GLUMA II; Radnja, Univerzitet Crne Gore, Cetinje,
1997.
Suvin, Darko: UVOD U BREHTA, Školska knjiga, Zagreb, 1970.
5.2 šira literatura
* * * : KNJIGA O GLUMCU, Sterijino pozorje, Novi Sad, 1979.

* * *: RITUALNI TEATAR, Pozorište, Tuzla, 1989.
Apollonio, Mario: POVIJEST KOMEDIJE DELL' ARTE, Prolog, Zagreb,
1985.
Arnhajm, Rudolf: UMETNOST I VIZUELNO OPAŽANJE, Univerzitet
umetnosti, Beograd, 1981.
Bergson, Henri: SMIJEH, Znanje, Zagreb, 1987.
D'Amico, Silvio: POVIJEST DRAMSKOG TEATRA, Nakladni zavod
Matice hrvatske, Zagreb, 1972.
Drašković, Boro: KRALJ MAJMUNA, Sterijino pozorje, Novi Sad, 1996.
Đokić, Ljubiša: OSNOVI DRAMATURGIJE, Univerzitet umetnosti,
Beograd, 1989.
Fergason, Frensis: POJAM POZORIŠTA, Nolit, Beograd, 1970.
Gavela, dr Branko: KNJIŽEVNOST I KAZALIŠTE, Kolo, Zagreb, 1970.
Jevtović, dr Vladimir: SIROMAŠNO POZORIŠTE, Univerzitet umetnosti,
Beograd, 1992.
Jevtović, dr Vladimir: UZBUDLJIVO POZORIŠTE, GEA, Beograd, 1997.
Jonesko, Ežen: POZORIŠNO ISKUSTVO, Vuk Karadžić, Beograd, 1965.
Kajoa, Rože: IGRE I LJUDI, Nolit, Beograd, 1979.
Kami, Alber: MIT O SIZIFU, Veselin Masleša, Sarajevo, 1978.
Karahasan, dr Dževad: KAZALIŠTE I KRITIKA, Svjetlost, Sarajevo,
1980.
Klaić, dr Dragan: POZORIŠTE I DRAMA SREDNJEG VEKA, Književna
zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1988.
Kot, Jan: JEDENJE BOGOVA, Nolit, Beograd, 1974.
Kot, Jan: POZORIŠTE ESENCIJE I DRUGI ESEJI, Prosveta, Beograd,

1986.
Kot, Jan: ŠEKSPIR NAŠ SAVREMENIK, Srpska književna zadruga,
Beograd, 1963.
Kulenović, dr Tvrtko: POZORIŠTE AZIJE, Prolog, Zagreb, 1983.
Kulenović, dr Tvrtko: TEORIJSKE OSNOVE MODERNOG
EVROPSKOG I KLASIČNOG AZIJSKOG POZORIŠTA, Svjetlost,
Sarajevo, 1975.
Kulundžić, Josip: FRAGMENTI O TEATRU, Sterijino pozorje, N. Sad,
1965.
Kvintilijan: OBRAZOVANJE GOVORNIKA, Veselin Masleša, Sarajevo,
1985.
Lemetr, Žil: IMPRESIJE IZ KNJIŽEVNOSTI I POZORIŠTA, Kultura,
Beograd, 1965.
Lesing, G.E.: HAMBURŠKA DRAMATURGIJA, Zora, Zagreb, 1950.
Lešić, dr Zdenko: TEORIJA DRAME KROZ STOLJEĆA I-III, Svjetlost,
Sarajevo, 1977.
Milošević, Mata: MOJA GLUMA, Teatron, Beograd, 1975.
Milošević, Mata: MOJA REŽIJA, Sterijino pozorje, Novi Sad,1982.
Miočinović, dr Mirjana: MODERNA TEORIJA DRAME, Nolit, Beograd,
1981.
Misailović, dr Milenko: DRAMATURGIJA SCENSKOG PROSTORA,
Sterijino pozorje, Novi Sad, 1988.
Molinari, Česare: ISTORIJA POZORIŠTA, Vuk Karadžić, Beograd, 1982.
Niče, Fridrih: ROĐENJE TRAGEDIJE, Kultura, Beograd, 1960.
Predić, Uroš: EUFROZINA ILI SUDBINA GLUME, Sterijino pozorje,
Novi Sad, 1970.
Prop, Aleksandar: PROBLEMI KOMIKE I SMEHA, Književna zajednica,
Novi sad, 1984.
Sabljak, Tomislav: TEATAR XX STOLJEĆA, Matica hrvatska, Split -
Zagreb, 1971.
Sartr, Žan Pol: DRAME (Tekstovi o pozorištu), Nolit, Beograd, 1981.
Stojanović, Zoran: TEORIJA TRAGEDIJE, Nolit, Beograd, 1984.
Surio, Etjen: DVESTA HILJADA DRAMSKIH SITUACIJA, Nolit,
Beograd, 1982.
Vensten, Andre: POZORIŠNA REŽIJA, Univerzitet umetnosti, Beograd,
1983.
Vilar, Žan: O POZORIŠNOJ TRADICIJI, Naučna knjiga, Beograd, 1956.
Žuve, Luj: RASTJELOVLJENI GLUMAC, Prolog, Zagreb, 1983.
5.3 strana neprevedena literatura
Barker, Clive: THEATRE GAMES, Methuen, London, 1977.

Bowskill, D.: ACTING AND STAGECRAFT, London, Heinemann, 1973.
Čechov, Michail: DIE KUNST DES SCHAUSPIELERS, Urachhaus,
Stuttgart, 1990.
Hodgson, John; Richards, Ernest: IMPROVISATION, Methuen, London,
1966.
Pisk, L.: THE ACTOR AND HIS BODY, Harrap, London, 1975.
Spolin, V.: IMPROVISATION FOR THEATRE, Pitman, London; V.
Spolin: IMPROVIZACIJSKE VAJE, Ljubljana, Mestno gledališče, 1980.
N A P O M E N E:
1. Nastavnici, saradnici i studenti dužni su da se pridržavaju Plana i

programa.
2. Nastavnici treba da pilagođavaju program karakteristikama i potrebama
određene klase i svakog studenta posebno.
NASTAVNI PLANOVI
1. FAKULTET DRAMSKIH UMJETNOSTI, CETINJE
PREDMETI semestar
stručno-umjetnički oblici I II III IV V VI VII VIII
1 Gluma OO 8 8 8 8 8 8 10 18
PO 4 4 4 4 4 4 4
2 Govor OO 4 4 4 4 4 4 2
PO 2 2 2 2 2 2
3 Glas OO 3 3 3 3 3 3 2
PO 2 2 2 2 2 2
4 Ritmika OO 3 3 3 3 3 3 2
PO 2 2 2 2 2 2
5 Fizička kultura OO 2 2 2 2 2 2 2
PO
ukupno OO 20 20 20 20 20 20 18 18
stručno-umjetnički PO 10 10 10 10 10 10 4
teorijski
6 Istorija umjetnosti OO 2 2
PO
7 Istorija svjetske OO 4 4 2 2
drame i pozorišta PO
8 Istorija jugoslov. OO 4 4
drame i pozorišta PO
9 Istorija i teorija OO 4 4
filma PO
10 Estetika OO 2 2
PO
11 Psihologija OO 4 4
PO
12 Produkcija OO 4 4
PO
ukupno OO 6 6 6 6 6 6 8 8
teorijski PO
UKUPNO OO 26 26 26 26 26 26 26 26
PO 10 10 10 10 10 10 4
Objašnjenja skraćenica:
OO - osnovni oblici (organizuju se u okviru od 26 časova nedjeljno)
PO - posebni oblici (organizuju se u okviru 42-časovne radne nedjelje)
PLAN ISPITA
prvi semestar drugi semestar
vrsta način polaganja vrsta način polaganja
predmet pr pi us jn pr pi us jn
1 Gluma gi x x x x
2 Govor k x x x gi x
3 Glas k x x x gi x
4 Ritmika k x gi x
5 Fizička kultura k x gi x
6 Ist. svjet. drame i poz. gi x
7 Istorija umjetnosti zi x
treći semestar četvrti semestar
vrsta pr pi us jn vrsta pr pi us jn
1 Gluma k x x gi x x x x
2 Govor k x gi x
3 Glas k x gi x
4 Ritmika k x gi x
6 Ist. svjet. drame i poz. zi x
7 Ist. jug. drame i pozor. zi x
peti semestar šesti semestar
1 Gluma k x x gi x x x x
2 Govor k x gi x
3 Glas k x gi x
4 Ritmika k x gi x
6 Istorija i teorija filma zi x
7 Estetika zi x
sedmi semestar osmi semestar
1 Gluma di x x x x
2 Govor zi x x x
3 Glas zi x
4 Ritmika zi x
5 Fizička kultura zi x
6 Psihologija zi x x
7 Produkcija zi x x
Objašnjenje skraćenica:
k - kolokvijum, gi - godišnji ispit, zi - završni ispit, di - diplomski ispit; pr - praktično,
pi - pismeno, us - usmeno, jn - javni nastup
2. FAKULTET UMETNOSTI, NOVI SAD
UMJETNIČKI I UMJETNIČKO
STRUČNI PREDMETI godine studija i semestri
I II III IV
predmet oblik I II III IV V VI VII VIII
1 Gluma P 6 6 6 6 6 6 6 6
V
2 Dikcija P 1 1 1 1 1 1
V
3 Govorni elementi P 2 2 2 2 2
glume - stih V
4 Tehnika glasa P 1 1 1 1 1 1 1 1
V 1 1 1 1 1 1 1 1
5 Scenski pokret P 1 1 1 1 1 1
V 1 1 1 1 1 1
6 Igre P 1 1 1 1
V 1 1 1 1
7 Akrobatika P 1 1 1 1
V 1 1 1 1
8 Scenske borbe P 1 1 1 1
V 1 1 1 1
9 Dikcija s osnovama P 2 2 2 2
srpskog jezika V
10 Istorija jugoslov. P 3 3 3
drame i pozorišta I V
11 Istorija jugoslov. P 3 3 3
drame i pozorišta II V
12 Istorija svetske P 2 2 2 2 2 2
drame i pozorišta V
Nedeljni fond P 18 20 20 20 17 17 8 8
časova
predavanja i vežbi V 4 5 5 5 4 4 2 2
OBAVEZNI SEMINARI godine studija i semestri

I II III IV
1 Kostimografija sa P 1
maskom i šminkom V
2 Osnovi muzike i P 2
primenjen muzika V
3 Istorija i teorija P 2 2
filma i televizije V
OBAVEZNI godine studija i semestri

PRAKTIKUMI I II III IV
1 Gluma – praktikum P
V 1 1 1 1 1 1 1 1
2 Dikcija – praktikum P
V 5 5 5 5 5 5 5
UKUPAN NEDELJNI godine studija i semestri

FOND ČASOVA I II III IV
1 Opšteobrazovni P 2 4 2 2 2
predmeti V
2 Umetnički i P 18 20 20 20 17 17 8 8
umetničko
stručni predmeti V 4 5 5 5 4 4 2 2
Nedeljni fond P 20 24 22 22 19 17 8 8
časova
predavanja i vježbi V 4 5 5 5 4 4 2 2
OPŠTEOBRAZOVNI godine studija i semestri

PREDMETI
ZA SVE STRUČNE PROFILE I II III IV
1 Psihologija P 2 2
V
2 Sociologija kulture P 2 2
V
3 Estetika P 2 2
V
4 Fizičko i zdravstv. P
vaspitanje* V 2 2 2 2
Nedjeljni fond P 2 4 2 2 2
časova
predavanja i vježbi V 2 2 2
FAKULTATIVNA NASTAVA godine studija i semestri

ZA SVE STRUČNE PROFILE I II III IV
1 Vokalni studio P
V 2 2 2 2 2 2 2
2 Igre P 1 1
V 1 1
3 Džez igre P 3 3 3 3
V
4 Stepovanje P 1 1 1
V
5 Osnovi lutkars. igre P 2 2
V
6 Mačevanje P 1
V 1
7 Dramaturgija P 2
V
* časovi predavanja i vježbi se ne uključuju u zakonom ograničeni nedjeljni
fond časova (maksimalno 30)
Objašnjenje skraćenica: P – predavanja, V – vežbe.

SPISKOVI
1. Monolozi po abecednom redu naslova
Agamemnon, Eshil, KLITEMNESTRA, 95.

Antigona, Sofokle, HEMON, 181.
Art, J. Reza, IVAN, 176.
Audijencija, V. Havel, SLADEK, 155.
Balkanski špijun, D. Kovačević, DANICA, 102.
Balkanski špijun, D. Kovačević, ILIJA, 159.
Balkanski špijun, D. Kovačević, ILIJA, 160.
Banović Strahinja, B.M. Mihiz,VOJIN, 164.
Berenika, Ž. Rasin, BERENIKA, 117.
Bijele noći, F.M. Dostojevski, NASTJENJKA, 92.
Bijele noći, F.M.Dostojevski, ZANESENJAK, 145.
Čas, E. Jonesko, PROFESOR, 158.
Čorba od kanarinca, M. Radović, JECA, 115.
Čudo u Šarganu, Lj. Simović, JAGODA, 118.
Čudo u Šarganu, Lj. Simović, SKITNICA, 180.
Ćelava pjevačica, E. Jonesko, VATROGASAC, 156.
Dejstvo gama zraka…, P. Zindel, BEATRISA, 133.
Dejstvo gama zraka…, P. Zindel, DŽENIS, 134.
Don Žuan, Ž.B.P. Molijer, DONA ELVIRA, 108.
Don Žuan, Ž.B.P. Molijer, DON ŽUAN, 165.
Don Žuan, Ž.B.P. Molijer, ZGANAREL, 166.
Don Žuan, Ž.B.P. Molijer, ZGANAREL, 167.
Dundo Maroje, M. Držić, POMET, 150.
Dundo Maroje, M. Držić, PROLOG, 151.
Evgenije Onjegin, A. Puškin, TATJANA, 113.
Evgenije Onjegin, A. Puškin, TATJANA, 114.
Fuente Ovehuna, L. de Vega, LAVRENCIJA, 130.
Galeb, A.P. Čehov, NINA, 86.
Galeb, A.P. Čehov, TREPLJEV, 137.
Galeb, A.P. Čehov, TREPLJEV, 138.
Gorke suze Petre fon Kant, R.M. Fazbinder, PETRA, 99.

Gorski vijenac, P.P. Njegoš, VOJVODA DRAŠKO, 173.
Gospoda Glembajevi, M. Krleža, BARUNICA KASTELI, 103.
Gospoda Glembajevi, M. Krleža, LEONE, 163.
Gospođica Julija, A. Strindberg, JULIJA, 119.
Gospođica Julija, A. Strindberg, ŽAN, 182.
Hamlet, V. Šekspir, HAMLET, 183.
Hamlet, V. Šekspir, HAMLET, 184.
Hasanaginica, M. Ogrizović, HASANAGINICA, 110.
Henri VIII, V. Šekspir, PROLOG, 185.
Idiot, F.M. Dostojevski, AGLAJA, 93.
Idiot, F.M. Dostojevski, KNEZ MIŠKIN, 146.
Idiot, F.M. Dostojevski, NASTASJA FILIPOVNA, 94.
Ifigenija u Aulidi, Euripid, IFIGENIJA, 96.
Ifigenija u Aulidi, Euripid, KLITEMNESTRA, 97.
Ivanov, A.P. Čehov, ANA PETROVNA, 88.
Ivanov, A.P. Čehov, IVANOV, 139.
Ivanov, A.P. Čehov, IVANOV, 140.
Ivanov, A.P. Čehov, SAŠA, 89.
Izbiračica, K. Trifković, MALČIKA, 128.
Julije Cezar, V. Šekspir, ANTONIJE, 185.
Karolina Nojber, N. Romčević, HANSVURST, 177.
Karolina Nojber, N. Romčević, KAROLINA, 118.
Kir Janja, J.P. Sterija, JUCA, 111.
Komedija zabuna, V. Šekspir, ADRIJANA, 120.
Komedija zabuna, V. Šekspir, EGEJON, 186.
Ko se boji Virdžinije Vulf, E. Olbi, MARTA, 110.
Ludi od ljubavi, S. Šepard, MEJ, 123.
Ljubav, M. Šizgal, ELEN, 124.
Mačka na vrućem limenom krovu, T. Vilijems, BRIK, 189.
Mačka na vrućem limenom krovu, T. Vilijems, MEGI, 131.
Mačka na vrućem limenom krovu, T. Vilijems, MEGI, 132.
Majka Hrabrost, B. Breht, SVEŠTENIK, 136.
Maratonci trče počasni krug, D. Kovačević, BILI PITON, 161.
Maratonci trče počasni krug, D. Kovačević, MIRKO, 162.
Medeja, Euripid, MEDEJA, 98.
Medvjed, A.P. Čehov, SMIRNOV, 141.
Mjesec dana na selu, I.S. Turgenjev, NATALIJA PETROVNA,

129.
Mušica, A.B. Rucante, MENATO, 179.
Na dnu, M. Gorki, LUKA, 154.
Na dnu, M. Gorki, SATIN, 155.
Nora, H. Ibzen, NORA, 101.
Odbrana Sokratova i smrt, Platon, SOKRAT, 173.
Pigmalion, Dž.B. Šo, LIZA, 125.
Policajci, S. Mrožek, NAREDNIK, 171.
Razvojni put Bore Šnajdera, A. Popović, BORA, 175.
Revizor, N.V. Gogolj, HLJESTAKOV, 152.
Ričard III, V. Šekspir, ANA, 121.
Ričard III, V. Šekspir, GLOSTER, 188.
Rodoljupci, J.P. Sterija, ZELENIĆKA, 112.
Romeo i Julija, V. Šekspir, JULIJA, 121.
Sirano de Beržerak, E. Rostan, SIRANO, 178.
Škola za žene, Ž.B.P. Molijer, ANJESA, 109.
Škola za žene, Ž.B.P. Molijer, ARNOLF, 168.
Škola za žene, Ž.B.P. Molijer, ARNOLF, 170.
Traktat o sluškinjama, B. Čiplić, ZITA, 91.
Tri sestre, A.P. Čehov, IRINA, 90.
Tvrdica, Ž.B.P. Molijer, HARPAGON, 171.
U agoniji, M. Krleža, LAURA, 105.
U agoniji, M. Krleža, LAURA, 105.
Ujka Vanja, A.P. Čehov, ASTROV, 143.
Ujka Vanja, A.P. Čehov, SONJA, 90.
Ukroćena zloća, V. Šekspir, KATARINA, 122.
Vučjak, M. Krleža, MARIJANA, 106.
Zanat gospođe Vorn, Dž.B. Šo, GĐA VORN, 126.
Zločin i kazna, F.M. Dostojevski, PORFIRIJE PETROVIČ, 147.
Zločin i kazna, F.M. Dostojevski, RASKOLJNIKOV, 149.
Ženidba, N.V. Gogolj, AGAFJA, 100.
Ženidba kralja Vukašina, I. Bojović, VIDOSAVA, 86.
Živeo život Tola Manojlović, M. Dimić, TOLA, 144.
2. Monolozi po abecednom redu likova
ADRIJANA, Šekspir, Komedija zabuna, 120.

AGAFJA, N.V. Gogolj, Ženidba, 100.
AGLAJA, Dostojevski, Idiot, 93.
ANA, Šekspir, Ričard III, 121.
ANA PETROVNA, Čehov, Ivanov, 88.
ANJESA, Molijer, Škola za žene, 109.
ANTONIJE, Šekspir, Julije Cezar, 185.
ARNOLF, Molijer, Škola za žene, 168.
ARNOLF, Molijer, Škola za žene, 170.
ASTROV, Čehov, Ujka Vanja, 143.
BARUNICA KASTELI, Krleža, Gospoda Glembajevi, 103.
BEATRISA, Zindel, Dejstvo gama zraka…, 133.
BERENIKA, Rasin, Berenika, 117.
BILI PITON, Kovačević, Maratonc trče počasni krug, 161.
BORA, Popović, Razvojni put Bore Šnajdera, 175.
BRIK, T. Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu, 189.
DANICA, Kovačević, Balkanski špijun, 102.
DON ŽUAN, Molijer, Don Žuan, 165.
DONA ELVIRA, Molijer, Don Žuan, 108.
DŽENIS, Zindel, Dejstvo gama zraka…, 134.
ELEN, M. Šizgal, Ljubav, 124.
EGEJON, Šekspir, Komedija zabuna, 186.
GĐA VORN, Šo, Zanat gospođe Vorn, 126.
GLOSTER, Šekspir, Ričard III, 188.
HAMLET, Šekspir, Hamlet, 183.
HAMLET, Šekspir, Hamlet, 184.
HANSVURST, N. Romčević, Karolina Nojber, 177.
HARPAGON, Molijer, Tvrdica, 171.
HASANAGINICA,Ogrizović, Hasanaginica, 110.
HEMON, Sofokle, Antigona, 181.
HLJESTAKOV, Gogolj, Revizor, 152.
IFIGENIJA, Euripid, Ifigenija u Aulidi, 96.
ILIJA, Kovačević, Balkanski špijun, 159.
ILIJA, D. Kovačević, Balkanski špijun, 160.
IRINA, A.P. Čehov, Tri sestre, 90.

IVAN, J. Reza, Art, 176.
IVANOV, A.P. Čehov, Ivanov, 139.
IVANOV, A.P. Čehov, Ivanov, 140.
JAGODA, Lj. Simović, Čudo u Šarganu, 118.
JECA, M. Radović, Čorba od kanarinca, 115.
JUCA, J.P. Sterija, Kir Janja, 111.
JULIJA, A. Strindberg, Gospođica Julija, 119.
JULIJA, V. Šekspir, Romeo i Julija, 121.
KAROLINA, N. Romčević, Karolina Nojber, 118.
KATARINA, V. Šekspir, Ukroćena zloća, 122.
KLITEMNESTRA, Eshil, Agamemnon, 95.
KLITEMNESTRA, Euripid, Ifigenija u Aulidi, 97.
KNEZ MIŠKIN, F.M. Dostojevski, Idiot, 146.
LAURA, M. Krleža, U agoniji, 105.
LAURA, M. Krleža, U agoniji, 105.
LAVRENCIJA, L. de Vega, Fuente Ovehuna, 130.
LEONE, M. Krleža, Gospoda Glembajevi, 163.
LIZA, Dž.B. Šo, Pigmalion, 125.
LUKA, M. Gorki, Na dnu, 154.
MALČIKA, K. Trifković, Izbiračica, 128.
MARIJANA, M. Krleža, Vučjak, 106.
MARTA, E. Olbi, Ko se boji Virdžinjije Vulf, 110.
MEDEJA, Euripid, Medeja, 98.
MEGI, T. Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu, 131.
MEGI, T. Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu, 132.
MEJ, S. Šepard, Ludi od ljubavi, 123.
MENATO, A.B. Rucante, Mušica, 179.
MIRKO, D. Kovačević, Maratonci trče počasni krug, 162.
NAREDNIK, S. Mrožek, Policajci, 171.
NASTASJA FILIPOVNA, F.M. Dostojevski, Idiot, 94.
NASTJENJKA, F.M. Dostojevski, Bijele noći, 92.
NATALIJA PETROVNA, I.S. Turgenjev, Mjesec dana na selu,
129.
NINA, A.P. Čehov, Galeb, 86.
NORA, H. Ibzen, Nora, 101.
PETRA, R.M. Fazbinder, Gorke suze Petre fon Kant, 99.
POMET, M. Držić, Dundo Maroje, 150.

PORFIRIJE PETROVIČ, F.M. Dostojevski, Zločin i kazna, 147.
PROFESOR, E. Jonesko, Čas, 158.
PROLOG, M. Držić, Dundo Maroje, 151.
PROLOG, V. Šekspir, Henri VIII, 185.
RASKOLJNIKOV, F.M. Dostojevski, Zločin i kazna, 149.
SAŠA, A.P. Čehov, Ivanov, 89.
SATIN, M. Gorki, Na dnu, 155.
SIRANO, E. Rostan, Sirano de Beržerak, 178.
SKITNICA, Lj. Simović, Čudo u Šarganu, 180.
SLADEK, V. Havel, Audijencija, 155.
SMIRNOV, A.P. Čehov, Medvjed, 141.
SOKRAT, Platon, Odbrana Sokratova i smrt, 173.
SONJA, A.P. Čehov, Ujka Vanja, 90.
SVEŠTENIK, B. Breht, Majka Hrabrost, 136.
TATJANA, A. Puškin, Evgenije Onjegin, 113.
TATJANA, A. Puškin, Evgenije Onjegin, 114.
TOLA, M. Dimić, Živeo život Tola Manojlović, 144.
TREPLJEV, A.P. Čehov, Galeb, 137.
TREPLJEV, A.P. Čehov, Galeb, 138.
VATROGASAC, E. Jonesko, Ćelava pjevačica, 156.
VIDOSAVA, I. Bojović, Ženidba kralja Vukašina, 86.
VOJIN, Borislav Mihajlović Mihiz, Banović Strahinja, 164.
VOJVODA DRAŠKO, P.P. Njegoš, Gorski vijenac, 173.
ZANESENJAK, F.M. Dostojevski, Bijele noći, 145.
ZELENIĆKA, J.P. Sterija, Rodoljupci, 112.
ZGANAREL, Ž.B.P. Molijer, Don Žuan, 166.
ZGANAREL, Ž.B.P. Molijer, Don Žuan, 167.
ZITA, B. Čiplić, Traktat o sluškinjama, 91.
ŽAN, A. Strindberg, Gospođica Julija, 182.
3. Pjesme po abecednom redu naslova
***, Ana Ahmatova, 192.

Anabel Li, Edgar Alan Po,255.
Bio jednom jedan vuk, Ljubivoje Ršumović, 274.
Blažena ti i sva tvoja lipota, Šiško Menčetić, 240.
Boka, Aleksa Šantić, 284.

Brauning 7,65. Vježba gađanja., Abdulah Sidran, 279.
Budnica, Nunjo Fernandes Torneol, 292.
Ciganin hvali svoga konja, Jovan Jovanović Zmaj, 219.
Danas trideset pete, Dragutin Tadijanović, 288.
Detinjstvo, Oskar Davičo, 206.
Dosadna pesma, Miroslav Antić, 193.
Dosadno mi je, Ljubivoje Ršumović, 275.
Dubrovački madrigal, Jovan Dučić, 212.
Dvadeseta pjesma, Pablo Neruda, 247.
Epitafi sa karanskog groblja, Ljubomir Simović, 281.
Gorčin, Mak Dizdar, 208.
Gradinar, 41., Tagore, 291.
Hana, 2, Oskar Davičo, 207.
Iskrena pesma, Milan Rakić, 268.
Iza prvog ugla, Ljubivoje Ršumović, 276.
Izliv ljubavi, Pol Žeraldi, 303.
Jadni Katule, Katul, 222.
Jedan baščaršijski monolog, Abdulah Sidran, 280.
Jedna suza, Aleksa Šantić, 285.
Jezero, Gustav Krklec, 225.
Kad bi se moglo otputovati, Vesna Parun, 248.
Kad mene više ne bude, Dragutin Tadijanović, 289.
Kari Šabanovi, Aleksandar – Leso Ivanović, 216.
Kuda idem, odakle dolazim…, Žak Prever, 257.
Lazgovol sa bebom, Moris Bišop, 198.
Leteća anketa, Džems Smit, 283.
Ljubavna pesma, Milan Rakić, 270.
Ljubim li te, Jovan Jovanović Zmaj, 221.
Ljubomora, Branko V. Radičević, 262.
Ljudi, žene i gradovi, Frano Alfirević, 192.
Ljudi-sjenke, Aleksandar – Leso Ivanović, 216.
Ma bohème, Rade Drainac, 210.
Majska pesma, Johan Volfgang Gete, 214.
Marko i djevojka, Narodna, 244.
Misera, Miloš Crnjanski, 204.
Modra rijeka, Mak Dizdar, 209.
Mojim zemljacima, Bertolt Breht, 200.

Molitva posle rata, Andre Adi, 191.
Mostarske kiše, Pero Zubac, 301.
Možda spava, Vladislav Petković Dis, 251.
Na slovo, na slovo… K, Duško Radović, 264.
Na šesnaesti rođendan, Desanka Maksimović, 234.
Naši dani, Vladislav Petković Dis, 253.
Ne sme nam umreti, Jovan Jovanović Zmaj, 222.
Ne vjeruj, Aleksa Šantić, 286.
Neizvesnost, Adam Mickijevič, 240.
Neverna supruga, F.G. Lorka, 229.
Nirvana, Vladislav Petković Dis, 253.
Obična pesma, Milan Rakić, 271.
Oči siromaha, Šarl Bodler, 199.
Opomena, Desanka Maksimović, 235.
Ovce, Matija Bećković, 197.
Pavlovi svatovi, Narodna, 245.
Pesma o strasti, Č. F. Lumis, 232.
Pesma ženi, Jovan Dučić, 212.
Pitanje, Desanka Maksimović, 236.
Pjesma mrtvog pjesnika, Dobriša Cesarić, 201.
Plavi čuperak, Miroslav Antić, 194.
Plavi zec, Duško Radović, 264.
Po rastanku, Desanka Maksimović, 237.
Pobratimstvo lica u svemiru, Tin Ujević, 298.
Pod lipom, Valter fon der Fogelvajde, 213.
Ponoć mene, Risto Ratković, 272.
Poplava, Duško Trifunović, 292.
Povratak, Antun Branko Šimić, 287.
Povratak, Dobriša Cesarić, 202.
Poziv, A.S. Puškin, 260.
Predosećanje, Desanka Maksimović, 238.
Proljeće, Aleksa Šantić, 286.
Prsten, Dragutin Tadijanović, 290.
Ribarčeta san, Branko Radičević, 261.
Rođeni 23., streljani 42., Izet Sarajlić, 277.
Santa Maria della Salute, Laza Kostić, 223.
Serenata, Miloš Crnjanski, 205.

Slijepac pjeva svome gradu, Abdulah Sidran, 281.
Suveren, Duško Trifunović, 293.
Svakidašnja jadikovka, Tin Ujević, 299.
Šta je otac, Dragan Lukić, 231.
Što žene znaju, Propercije, 260.
Tajna, Miroslav Antić, 196.
Takva sam kakva sam, Žak Prever, 259.
Tamara, Izet Sarajlić, 278.
Ti koja imaš ruke nevinije, Vesna Parun, 249.
U mom kraju, Vašington Džej Makormik, 232.
U se na se i uza se, Duško Trifunović, 295.
U Varšavi, Česlav Miloš, 242.
Utjeha kose, Antun Gustav Matoš, 239.
Uzalud je budim, Branko Miljković, 243.
Veliko otvorenje, Duško Trifunović, 296.
Verlen, Evgenij Jevtušenko, 217.
Vrati mi moje krpice, Vasko Popa, 256.
Zamislite, Duško Radović, 266.
Zašto si tako lepa, Milan Kundera, 227.
Ženidba vrapca Podunavca, Narodna, 246.
Živim i mrem, i davim se i gorim, Lujza Labe, 228.
ILUSTRACIJE
1. Skraćivanje teksta
M. Krleža, Vučjak, MARIJANA

2. Sastavljanje replika
J.S. Popović, Rodoljupci, ZELENIĆKA

PRIMJERI
Evo kako su prikupili činjenice o likovima u procesu rada

na svojim diplomskim ulogama studenti prve generacije Fakulteta
dramskih umjetnosti na Cetinju Maja Šarenac (Julija) i Andrija
Milošević (Žan).
1. A. Strindberg, Gospođica Julija, JULIJA
1. pisac o njoj: 25 godina, obeshrabrena, preplašena

2. sama o sebi
a) imenice: gospodarica, imam tako prost ukus, ljubavnica,
saučesnica kućnog lopova, kobac, prva grana, bijednica, suparnica
svojoj sluškinji, napravio od mene poluženu i polumuškarca
b) pridjevi: slabija, pijana, nesrećna, osigurana, umorna, bijesna,
luda, ponosna, razumna, posljednja
3. drugi o njoj
a) imenice: gospodarica, dama, fina dama, dijete sa 25 godina,
djevojka, drolja, slugina ljubavnica, lakejeva službenica, razoružani
protivnik, zlato koje nije pravo, zrela šljiva koja se pretvara u
trulež, divna žena, blistavo vino s jakim začinima, ništavilo, jadna
djevojka, kraljevska krv, osoba visokog roda, posrnula žena
b) pridjevi: potpuno poludjela, gorda, fina, prosta, zgodna, divna,
snishodljiva, čudna, nervozna, dobra, lijepa, fina, obrazovana,
ljubazna, nesrećna, bolesna, gorda, oštra prema muškarcima,
blijeda kao smrt, prljava u licu, nije pametna, slaba
2. A. Strindberg, Gospođica Julija, ŽAN

1. pisac o njemu: malo posramljen, zbunjen, 30 godina

2. sam o sebi
a) imenice: đido, kavaljer, konobar koji služi po sobama u velikim
hotelima, sluga, stvarni iskreni i odani prijatelj, zet, lopov, član
porodice, osnivač porodice, fin čovjek, zapaljiva zgrada
b) pridjevi: neću da budem neučtiv, podređen, urođeno skroman,
mlad, nisam uobražen, sposoban ("u meni ima sposobnosti"),
karakteran ("ima karaktera"), osjećajan ("nema tako osjećajnog
čovjeka kao što sam ja"), stručan ("imam stručne sposobnosti, svoje
znanje jezika "), iskusan ("imam svoje nevjerovatno iskustvo"),
zapanjen, iskren, mali
3. drugi o njemu
a) imenice: zakeralo, vjerenik, bezobraznik, kavaljer, džentlmen,
aristokrata, Don Žuan, nevini Josif, siromašno dijete, lopov, lupež,
lakej, sluga, pseto, strašljivac
b) pridjevi: veliki i snažan, stidljiv, zgodne spoljašnjosti,
nevjerovatno uobražen, gord, sirov, grub, ponosan, nedostojan,
zelen u licu, prepreden, svirep
IZ RECENZIJA
(…) Knjiga "Audicija", koja je pred nama, želi da nadomjesti

jednu od nedostajući karika u profesionalnom osposobljavanju za
umjetnička zanimanja i u tome je njena najveća vrijednost. Ona je rezultat
višedecenijskog iskustva jednog od naših najboljih umjetničkih pedagoga
Bore Stjepanovića. Na neki način ova knjiga predstavlja sintezu iskustava
i drugih umjetnika i pedagoga napisana jednostavnim i razumljivim
jezikom autora. Postupnom metodom, fino psihološki iznijansiranim
pristupom, autor odgovara na bezbroj mogućih pitanja od bitnog interesa
za buduće kandidate.
Ova knjiga je sigurno prvi korak za sve one koji namjeravaju da
se uključe u proces organizovanog profesionalnog osposobljavanja
umjetnika – glumaca. Ona usmjerava i pruža pomoć svima onima koji žele
da se pripreme i da pristupe prijemnom ispitu na nekom od fakulteta
dramskih umjetnosti ili akademija umjetnosti na ovim našim prostorima
koje je autor u ovoj knjizi pomenuo i obradio. Ovo je sigurno jedna od
stepenica, možda i osnovna, koju svaki kandidat treba da prođe. Da će
predstavljati ogromno olakšanje u pripremi za svakog ko to želi, to će
kandidati i sami uvidjeti. (…)
Možemo da istaknemo da knjiga "Audicija" već u ovoj fazi ne
tretira kandidate samo kao "radnu snagu", već kao vrlo bitan budući
kreativni umjetnički potencijal koji dobija mogućnost za umjetničku
afirmaciju.
Zbog svega navedenog, odnosno zbog sveobuhvatnosti
autorovog rada i ponuđene literature, kao i zbog osjećaja da će ova knjiga
olakšati i kandidatima i pedagozima, prvima u pripremi, a drugima u
okončanju cijelog procesa prijema na školovanju novih generacija
glumaca, ova knjiga zaslužuje da bude objavljena.
dr Darko Antović, docent,

šef Katedre za teoriju i istoriju
Fakulteta dramskih umjetnosti
na Cetinju
(…) Svojstveno cijenjenom autor, u ovoj knjizi obavljen je

proces demistifikacije glume, kao i u njegovim ranijim djelima: GLUMA
I; Rad na sebi i GLUMA II; Radnja, te jednostavnom i jasno napravljenom
sistematizacijom elemenata nužnih kao preduslov za izlazak na
Kvalifikacioni ispit, djeluje na čitaoca kao relaksativ, koji naravno ne
uspavljuje, već poziva na budnost, vjerno predstavlja nužne elemente
potrebne za pristupanje ispitu na ovakvim vrstama škole, te poziva
kandidate na ono što je valjda u samoj suštini glume – povratak sebi,
otkrivanje svojih moći, i nemoći – zašto ne?, poziva na spontanost u
izboru zadataka i istinitost u iskazu svake vrste.
Knjiga sigurno korisna, slobodno je reći – nužna, oslobodiće
buduće glumce pomisli na "zamke" koje im spremaju "tamo neki članovi
Komisije", jednostavno će ih provesti kroz svijet do sada fantastično
izmistifikovanog prijemnog ispita, podučiti ih osnovnim elementima
nužnim za uspješno predstavljanje sebe kroz zadatak na ispitu i sigurno
probuditi maštu, dati im dozvolu da se zaigraju, prihvatljivo njihovom
uzrastu pomoći im da otkriju radnju, i nadam se – probuditi spontanost.
Admir Glamočak, red. prof. na predmetu Gluma,

dekan Akademije scenskih umjetnosti
u Sarajevu
SUMMARY
Boro Stjepanović is an actor and currently Professor of

Acting at the Faculty of Dramatic Arts, Cetinje. He worked as an
assistant lecturer in Stage Speech (1971-1973) and Acting (1976-
1981) in Belgrade. He also taught Acting in Sarajevo (1981-1992)
and in Belgrade (1992-1993) and has been teaching the same
subject in Cetinje since 1994. He has written two books on acting:
"ACTING I; Developing one's own skills" and "ACTING II;
Action". They present the first two volumes of a planned trilogy on
actors' training. The third book "ACTING III; Play" is being
prepared for publication. In these books the author has collected,
described and systematized exercises used in actors' training. The
exercises are supplied with theoretical explanatory introductions
illuminating some relevant topics, with numerous examples and
with instructions as to how to prepare, conduct and perform the
exercises, how to comment on them and make necessary
corrections.
The greatest part of the author's fourth book, "Audition",
proposes a selection of the material for work on the compulsory
tasks which candidates are supposed to perform in an entrance
exam (audition) before a commission. It comprises a hundred
monologues divided into an equal number of male and female
roles, together with a hundred poems. The poems have not been
divided. Instructions as to how to work on the suggested or any
other material, that is how to choose and how to prepare the tasks,
are also to be found in the volume.
An important section of the book provides currently
available information on the schools of acting from those parts of
former Yugoslavia where people spoke, and still speak, our native
language(s): Bosnian, Croatian, Montenegrin and/or Serbian (listed
in the Roman alphabetical order), or Bosnian, Montenegrin, Serbian
and/or Croatian (listed in the Cyrillic alphabetical order).
CIP – Katalogizacija u publikaciji

Centralne narodne biblioteke Republike
Crne Gore "\ur|e Crnojevi}", Cetiwe
792.028
STJEPANOVI], Boro
Audicija (sve o prijemnom ispitu) / Boro Stjepanović. -

Cetinje : Fakultet dramskih umjetnosti ; Sarajevo : Akademija
scenskih umjetnosti, 2000 (Cetinje : IVPE). - 368 str. ; 21 cm. -
(Gluma sama)
Tiraž 1000. - Summary.
P.K.: a) Gluma - Audicije
Štampanje knjige podržao je Institut za otvoreno društvo iz

Podgorice

Sve O priJemNom Ispitu

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Sve O priJemNom Ispitu

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Boro Stjepanović, AUDICIJA

BORO STJEPANOVIĆ: AUDICIJA

Akademija scenskih umjetnosti, Sarajevo

Fakultet dramskih umjetnosti, Cetinje

Odlukom Nastavno-umjetničkog vijeća Fakulteta dramskih

Šekspir, Komedija zabuna, ADRIJANA......................................121

Miroslav Krleža, Gospoda Glembajevi, LEONE........................164

Miloš Crnjanski, Serenata..........................................................206

Vesna Parun, Ti koja imaš ruke nevinije.....................................250

Duško Trifunović, Suveren.........................................................294

2. A. Strindberg, Gospođica Julija, ŽAN....................................365

predloženu proceduru, ova knjiga može zaista biti medvjeđa usluga,

U pripremi knjige pomogli su mi svojim savjetima, a

"Od prirode dato". Da bi se za neko svojstvo reklo da je "od

srednost, spontanost, autentičnost i slični vidovi i manifestacije te

može biti razvijena do sposobnosti. Razlika među ljudima je u tome

elementarnu i često duboko zapretanu predispoziciju za bavljenje

Opšta svojstva. Opšta svojstva podijelićemo dalje na: a)

zbiva kad sjednu na svoja mjesta; naime, da istrenirani ljudi sa

taj način iskazati brzinu, snagu, izdržljivost itd., a posebno

argument i do dvadeset distinktivnih crta koje ih bitno razlikuju. Kad

evidentno nisu talentova-ni, makar za sve to našli mnogo razloga, a

utakmicu nego paranoidno - kao zvjerinjak i zavjeru. Protiv ovakvih

Posebna svojstva. Najkraću definiciju glumačkog talenta

da u ime lika može učiniti i ono što u svakodnevnom životu nije

Da zaključimo: na testovima sluha, tempa i ritma od

Ostali uslovi. Naprijed navedena opšta i posebna svojstva

kao ličnosti "gotovi", nemaju ni želje ni snage da se mijenjaju, a

Proces konkurisanja na glumačkoj školi zna da bude bolan.

Glas je osnovno "prijenosno sredstvo" (Gavela) bez koga

ima bolje opšte predispozicije. A ako se ispostavi da neko uopšte

Je li vam ovaj naš jezik maternji? Ako nije, u bilo kom

šprahfeleru (govornoj mani) dobro otkrivate radnju i imate

Opšte tjelesne predispozicije najlakše ćete sami ocijeniti.

Imate li dvije lijeve? Neki imaju! Kako prenosite težinu s

Inteligencija. U nekim školama mjeriće vam inteligenciju,

Motivacija. Želite li vi zbilja da studirate glumu ili je taj

neopisive i neponovljive trenutke? Jeste li čitali koju dramu? Dok

Stanislavski je (znate li ko je Stanislavski?) govorio da

Pitajte ih ne: je li vam se dopalo? (naravno da im se dopalo, o

AKADEMIJA DRAMSKE UMJETNOSTI, ZAGREB

Godina osnivanja: 1950.

AKADEMIJA DRAMSKIH UMJETNOSTI, TUZLA

Godina osnivanja: 1998.

AKADEMIJA SCENSKIH UMJETNOSTI, SARAJEVO

Godina osnivanja: 1981.

AKADEMIJA UMETNOSTI "BRAĆA KARIĆ",

Godina osnivanja: Ova škola osnovana je 1995. godine kao četvo-

Mirjana Karanović, Petar Kralj, Rade Marković, Zoran Ratković,

AKADEMIJA UMETNOSTI, NOVI SAD

Godina osnivanja: 1974.

AKADEMIJA UMJETNOSTI, BANJA LUKA

Godina osnivanja: 1998.

FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI, BEOGRAD

Godina osnivanja: Akademija za pozorišnu umetnost osnovana je

FAKULTET DRAMSKIH UMJETNOSTI, CETINJE

Godina osnivanja: Odsjek za glumu pri Fakultetu likovnih

AKADEMIJA DRAMSKE UMJETNOSTI, ZAGREB

Sveučilišni studij na Akademiji dramske umjetnosti u

Pravo upisa na studij

Pravo upisa na studij stječe se po položenom prijamnom

Uz prijavu koja se dobija u studentskoj službi potrebno je

AKADEMIJA DRAMSKIH UMJETNOSTI, TUZLA