Radionice bajki – časovi

https://www.nova-akropola.rs/skriveno-znacenje-bajki/

https://www.recporec.com/tekstovi/bajke-psiholoski-znacaj/

Neki od njih su: pokretač radnje, glavni junak i njegov zadatak, ženski lik, protivnici i pomagači,
šuma i srećan kraj. – bukvalno LICA
U svim bajkama postoji pokretač radnje, likovi ili situacije koji pokreću događanja. Kralj je ostario i
traži naslednika, siromašni otac i majka ne mogu prehraniti decu i šalju ih u šumu, otac je umro, a
maćeha je zla i nepravedna… Uopšteno, nekim događajem narušena je harmonija, pravda, prirodni
poredak, a cilj bajke je da se ona ponovo uspostavi. U psihološkom ključu, pokretač je bilo koji
događaj, situacija, problem koji nas izbacuje iz ravnoteže, narušava naviknut, uobičajen stil života i
od nas zahteva promenu, drugačiji način razmišljanja i delovanja. Događaji koji u bajci slede nakon
toga, pokazuju ispravan način delovanja i povratak ravnoteže. bez žalopojki „zašto se baš meni to
događa”, i jednostavno preduzimati ono što je potrebno.
Čest je motiv u bajkama slučajan susret s patuljkom u šumi, prosjakom koji moli za hranu,
neuglednom staricom ili začaranom životinjom, koji od junaka traže neku uslugu ili pomoć,
iskušavajući tako njegovu vrlinu. Plemenito delovanje je uvek nagrađeno čarobnim predmetima,
savetima ili uputstvima koji junaku pomažu da izvrši svoj zadatak. Drugim rečima, kontakt sa
sopstvenom višom prirodom treba zaslužiti iskrenim htenjem i nastojanjem – snagom vrline – i tu ne
postoji mogućnost prevare. 
„Bio jednom jedan car…“  Ovaj dobro poznati uvod, ritualo nas izvodi iz sveta relanosti i uvodi u
neku drugu realnost u kojoj činimo nešto lekovito za svoju dušu. Polako ulazimo u atmosferu u kojoj
smo se nekada pasivno prepuštali onome ko nam priča ili čita bajku i nalazili radost i okrepljenje.
Ponovo osećamo tajnovitu dobronamernost i privrženost kojom je odisao onaj koji pripoveda.
Ovaj prostor je mesto na kojem je sve moguće, kao u snu. Bajke nam dolaze iz mašte, imaginacije, iz
spontano nastale fantazije nekog sjajnog čoveka, ili čitave grupe ljudi.  Uvreženo mišljenje modernog
društva je da se svest razvija kroz nauku, matematiku i akademsku raspravu i da su to alatke kojima
se rešavaju problemi i konflikti u odraslom životu, te se nepravedno zanemaruje, čak i ismeva,
važnost drugačijih misaonih modela, onih koji dolaze kroz fantaziju i intuiciju.
Atmosfera u kojoj se pričaju priče nije suvoparna i apstraktna, već opuštena, prijateljska, partnerska.
Tada čovek može da skine stečeni oklop odraslog i vraća se na nivo deteta gde sebi može da dozvoli
zadovoljstvo. Otvara vrata fantaziji, slikovitom mišljenju, čuđenju, divljenju.
Nalik pričanju bajki, u terapiji pričamo svoj život, svoju priču, i to tako što u njoj tražimo nova
značenja, dajemo događajima i odnosima novi smisao i perspektivu. Ništa nam se, kao ni u bajci, nije
desilo bez razloga, bez smisla, mimo nas, iako nam možda ponekad tako izgleda. Uostalom,
pričanje bajki bilo je sastavni deo narodne psihoterapije, koja se bavila duševnim konfikatima
mnogo pre nego što je psihoterapija postala naučna disciplina.
Bajke nikada ne počinju idilično. Uvek je na početku neki gubitak, nedostatak, želja, žudnja, čežnja…
To što nedostaje, što je izvor sukoba i zapleta, jeste u psihološkom smislu mesto razvoja ličnosti. 
Čemu teži junak vaše omiljene priče? Koji je njegov cilj? Sa čim se bori? I kakve to veze ima sa vama?
Jedna od terapijskih tehnika koje koristimo je identifikacija sa likom iz bajke. 

Hiljadama godina bajke su se prepričavale, prenosile s kolena na koleno, ponešto gubile, ponešto
dobijale, spontano se menjajući. Generacije su tesale istu priču, oslobađajući se postepeno ličnih
sadržaja i formirajući izraz same Duše. U moderno vreme, skloni smo da menjamo bajke ne tako
spontano kako se one prirodno menjaju, već pokušavajući da ih ulepšamo, skratimo, doteramo i
izbacimo iz njih sve što nam se čini skaradnim, agresivnim, bogohulnim ili prosto trivijalnim. Na taj
način bajke gube svoju značajnu funkciju i smisao. Time što smo nešto sklonili nismo ga učinili
nepostojećim. Samo smo oduzeli deci alatku da se, u bezbednim i kontrolisanim uslovima svoje
sobe, bave različitim sadržajima, i razviju kapacitet da razumeju sopstvena i tuđa ponašanja,
emocije, potrebe, misli, namere, što je jedan od temelja našeg odnosa sa samima sobom i sa drugim
ljudima.