Toplotne i difuzione operacije

-skripta-
1. Definicije tehnoloških operacija (tehnološki proces, tehnološki postupak, sistematizacija)
2. Klasifikacija toplotnih operacija
3. Klasifikacija razmenjivača toplote
4. Rekuperativni razmenjivači toplote (podela, princip rada, kriterijumi izbora)
5. Proračun stacionarnih rekuperativnih razmenjivača toplote
6. Razmenjivači toplote sa suprotnosmernim tokom i razmenom toplote bez promene faze
7. Ukuvavanje (osnovi procesa, tipovi ukuvača, materijalni i toplotni bilans)
8. Racionalizacija ukuvavanja i promene osobine rastvora pri ukuvavanju
9. Šema istosmernog i suprotnosmernog toka pare i rastvora, materijalni i toplotni bilans, prednosti i nedostaci

10. Operacije prenosa mase (definicija, klasifikacija)

11. Tehnike izvođenja operacija prenosa mase
12. Molekulski prenos mase i prvi Fikov zakon difuzije
13. Stacionarna ekvimolarna suprotnostrujna difuzija
14. Stacionarna difuzija kroz nepokretnu sredinu
15. Vrtložni prenos mase (konvektivna difuzija)
16. Diferencijalne jednačine prenosa mase
17. Diferencijalne jednačine molekulske difuzije ( drugi Fikov zakon difuzije)
18. Diferencijalne jednačine konvektivne difuzije i koeficijent prenosa mase
19. Teorija filma
20. Teorija penetracije i teorija obnavljanja površine
21. Međufazni prenos mase. Teorija dva filma.
22. Kristalizacija (osnove procesa, cilj, dijagram rastvorljivosti)
23. Kristalizacija (faze kristalizacije, teorija rasta kristala, materijalni i toplotni bilans)

24. Destilacija (definicija, fazni T-x dijagram, azeotropne smeše)

25. Diferencijalna destilacija, ravnotežna destilacija i membranska destilacija
26. Uređaji za destilaciju i primena u prehrambenoj industriji
27. Rektifikacija (definicija procesa, šema rektifikacione kolone, dijagram rektifikacije, materijalni bilans)
28. Rektifikacija (zona obogaćenja, zona osiromašenja, napojni pod, materijalni bilans, f- vrednost, q-vrednost)
29. Rektifikacija (refluksni odnos, operativne linije procesa, McCabe Thiele’s metoda)
30. Sušenje (definicija i osnove procesa, materijalni i toplotni bilans)
31. Kinetika procesa sušenja i vrste vlage u materijalu
32. Metode sušenja u prehrambenoj industriji
33. Šeme teorijskog sušenja (normalna varijanta i sa recirkulacijom dela otpadnog vazduha) i realnog procesa sušenja
34. Ekstrakcija čvrsto – tečno (definicija i osnove procesa, brzina prenosa mase,osnovni oblici ekstrakcije)
35. Ekstrakcija čvrsto – tečno (trougli dijagram i uređaji za ekstrakciju)
36. Ekstrakcija tečno – tečno (definicija i osnove procesa, Nerstov zakon raspodele, ekstrakcijski dijagrami ravnotežnih
koncentracija)
37. Ekstrakcija tečno – tečno (Džibsov koordinatni sistem, kinetika ekstrakcije, načini izvođenja procesa
38. Nadkritična ekstrakcija
39. Adsorpcija (energija i sile u granici faza, definicija procesa, kinetika adsorpcije)
40. Adsorpcija (perkolacija i kontaktna filtracija)
41. Apsorpcija (definicija procesa, kinetika apsorpcije)
42. Apsorpcija (materijalni bilansi procesa, određivanje NTU kod kolonskog i kaskadnog uređaja)
43. Apsorpcija (uređaji za apsorpciju, podela i osnovne karakteristke)
 1. Definicija tehnoloških operacija (tehnološki proces, tehnološki postupak i sistematizacija)

Tehnološke operacije su pojedine nezavisne fizičke radne faze tehnološkog postupka. Koriste se za
preradu čvrstih materijala, tečnosti i gasova, kao i heterogenih sistema n željene fizičke i hemijske
promene – dejstvo mehaničkih, fluido-mehaničkih i termodinamičkih (toplotnih i difuzionih) operacija.

Tehnologija je proučavanje postupaka proizvodnje neke vrste robe, drugim rečima skup uslova i radnih
faza koje treba ostvariti da bi se od sirovine došlo do finalnog proizvoda.

Inženjerstvo je praktična realizacija postupaka za dobijanje određenog proizvoda na osnovu usvojene

tehnologije (projektovanje, proračunavanje, konstruisanje opreme).

Sistematizacija- dva načina sistematizacije:

Naučni pristup – usresređen na nivo molekula, brzina odvijanja procesa. Kretanje molekula odvija se po
jedinstvenim zakonitostima, a molekuli su nosioci mehaničke E, toplotne E ili supstancije. Prenos mase ili
E se proučava kroz zakone kretanja molekula kroz prostor – hemijsko/procesno inženjerstvo. Pri ovom
pristupu izučavaju se FENOMENI PRENOSA MASE I TOPLOTE.

Drugi pristup – primereniji praksi. Podela po skupu zakonitosti koje preovlađuju u određenoj tehnološkoj
operaciji. U uoptrebi su zakoni mehanike, hidromehanike (fluido – mehanike), prenos toplote i
supstancije.

Tehnološke operacije se dele:

 Mehaničke -Koriste se za tretman čvrstih materijala i za njih važe zakoni mehanike.

 Fluido-mehaničke - Koriste se za preradu tečnosti i gasova, a naročito heterogenih
sistema,odnosno mešavina tečnosti, gasova i čestica čvrstog materijala.
 Toplotne - Vezane su za razmenu toplote: - zagrevanje - hlađenje - kondenzacija - topljenje -
uparavanje/ukuvavanje
 Difuzione operacije - Vezane su za prenos mase iz jedne u drugu fazu:
- iz Č u T fazu – rastvaranje, ekstrakcija
- iz T u Č fazu – kristalizacija
- iz T u T fazu – ekstrakcija
- iz T u G fazu – isparavanje, destilacija,rektifikacija, desorpcija
- iz G u T fazu – kondenzacija, apsorpcija
- iz G u Č fazu – adsorpcija

Toplotne operacije su vezane za fenomene prenosa, bilo da se radi o konvektivnom, konduktivnom ili
prenosu toplote zračenjem kao osnovnim fenomenima prenosa toplote u različitim aparatima za
razmenu toplote. U toplotne operacije spadaju i drugi toplotni procesi kao što su kondenzacija,
isparavanje i drugi.

Difuzione operacije su vezane za procese difuzije kao što su apsorpcija, adsorpcija, ekstrakcija, destilacija,
retifikacija, kristalizacija, sušenje i druge kod kojih dolazi do izražaja razlika koncentracija posmatranog
sistema.
Međutim i pored navedene podele uočena je izvesna analogija između pomenute 3 grupe operacija.
Osnovni fenomen u mehanici fluida je prenos količine kretanja, u toplotnim operacijama prenos toplote, a
u difuzionim operacijam je prenos mase. Analogija između ove tri operacije je očigledna, pa u novije
vreme postoji tendencija da se sveobuhvatan prilaz osnovnim operacijama postavi baš na toj osnovi koja
je poznata pod nazivom „Fenomeni prenosa“.

2. Klasifikacija toplotnih operacija

Osnovne toplotne operacije se mogu podeliti na osnovu toplotne transformacije i dele se na:

 Zagrevanje
 Hlađenje
 Isparavanje
 Kondenzaciju
 Topljenje
 Zamrzavanje

Razmena toplote dominantna je i kod nekih difuzionih operacija (operacija razdvajanja mešavina), kao
što su ukuvavanje (uparavanje) i kristalizacija.

Ukuvavanje predstavlja tehnološku operaciju koja se odvija u sistemu para – tečnost pri čemu je tečnost
rastvor sa neisparljivim rastvorkom. Pri ovom tretmanu tečnog rastvora dolazi do isparavanja rastvarača
i njegovog transporta u parnu fazu.

Kristalizacija je difuziona operacija, koja se obavlja u sistemu u kome je obavezno jedna faza čvrsta.
Čvrsta materija se izdvaja iz sopstvenog rastvora. To je egzotermni proces koji se postiže snižavanjem
temperature.

Prema temperaturskom režimu, toplotne operacije se mogu podeliti na:

 Visokotemperaturne (sagorevanje)
 Srednjetemperaturne (zagrevanje, hlađenje, isparavanje, kondenzacija)
 Niskotemperaturne ( uparavanje, kristalizacija)
 Kriogene

VISOKOTEMPERATURNE – Odvijaju se u temperaturskom rasponu od 400 do 2000 stepeni i ove

operacije su uglavnom vezane za produkte sagorevanja i obavljaju se u kotlovima i industrijskim pećima.
SREDNJETEMPERATURNE - Obavljaju se u temperaturskom rasponu od 150 do 400 stepeni i to su
najčešće operacije zagrevanja, hlađenja, kondenzacije i isparavanja.
NISKOTEMPERATURNE – Obavljaju se u temperaturskom rasponu od -150 do 150 stepeni i to su najčešće
operacije zagrevanja, hlađenja, kondenzacije, isparavanja, ukuvavanja, kristalizacije, topljenja i
zamrzavanja.
KRIOGENE – Obuhvataju operacije koje se dešavaju na temperaturama nižim od -150 stepeni, što
predstavlja granicu uslovljenu temperaturom ključanja većine gasova na atmosferskom pritisku , a koji su
interesantni za tehniku (helijum, vodonik, neon, azot, kiseonik, vazduh).
Prema krakteru, toplotne operacije mogu biti:

 STACIONARNE – Odlikuju se konstantnim protocima radnih medijuma, kao i nepromenljivim

veličinama stanja (pritisak, temperatura, koncentracija) u posmatranoj tački sistema.
 NESTACIONARNE – Protoci faza ili neke od veličina stanja u pojedinim tačkama sistema menjaju se
tokom obavljanja operacije. Nestacionarne operacije mogu biti cikličnog tipa, pri čemu se
procesne veličine menjaju na identičan način u uzastopnim ciklusima.

Toplotni aparati su tehnološki aparati u kojima se obavlja proces razmene toplote između radnih
medijuma u vidu jedne ili više toplotnih operacija. U užem smislu, u ovim aparatima, toplota se
razmenjuje između procesnih i/ili energetskih fluida. Klasifikacija toplotnih aparata (razmenjivača
toplote) može se obaviti prema nameni, funkcionalno – tehničkim rešenjima i temperaturskom režimu.

3. Klasifikacija razmenjivača toplote

Klasifikacija razmenjivača toplote prema nameni – je klasifikacija u odnosu na radni medijum čiji radni
parametri imaju značajan uticaj na ostvarivanje osnovnih zadataka određenog tehnološkog sistema.
Mogu biti :

1. Hladnjaci i zagrejači – u njima se posmatrani radni medijum hladi (npr hlađenje jestivog ulja
nakon ratifikacije) ili zagreva (zagrevanje mleka ili voćnog soka radi pasterizacije, zagrevanje
vazduha za sušenje)

2. Kondenzatori i isparivači – Posmatrani radni medijum se kondenzuje ili isparava (isparavanje

tečnosti sa dna destilacione ili desorpcione kolone).

3. Ukuvači – Obavlja se proces koncentrisanja rastvora koji čine tečni rastvarač i neisparljivi
rastvorak putem isparavanja rastvarača (proizvodnja voćnog koncentrata).

4. Kristalizeri – Obavlja se kristalizacija zasićenog tečnog rastvora koji čine tečni rastvarač i
neisparljivi rastvorak putem isparavanja rastvarača ili hlađenja mešavine (proizvodnja šećera).

5. Zamrzivači i topitelji – U njima se radni medijum zamrzava ili razmrzava (termički tretman voćnog
soka).

6. Hemijski i biohemijski reaktori – Specifična vrsta aparata. U cilju pravilnog vođenja hemijskih i
biohemijskih reakcija zahteva se održavanje tehnološki propisanog temperaturskog i
koncentracionog polja, što se obezbeđuje razmenom toplote između procesnog i energetskog
medijuma.

Klasifikacija razmenjivača prema funkcionalno – tehničkim rešenjima:

1. Prema načinu proticanja radnih medijuma – PROTOČNI I ŠARŽNI

2. Prema formi površine za razmenu toplote - POVRŠINSKI I KONTAKTNI

3. Prema načinu razmene toplote – DIREKTNI I INDIREKTNI

Protočni razmenjivači toplote su aparati kroz koje kontinualno protiče radni medijum. Ukoliko je
proticanje radnih fluida pri konstantnim vrednostima protoka ulaznih temperatura, onda su to aparati u
kojima se odvijaju stacionarne toplotne operacije. Ako se protoci ili temperature ulaznog fluida menjaju
tokom vremena, onda su u pitanju nestacionarne toplotne operacije.

Podela protočnih aparata prema šemi strujanja fluida na :

 Suprotnosmerne

 Istosmerne

 Unakrsni tok fluida u jednom prolazu fluida

 Kombinovani tok u više prolaza

Razlika temperature kod suprotnosmernog toka strujanja je konstantna i zato je efektivniji. Kod
unakrsnog i kombinovanog toka, veličina površine za razmenu toplote zavisi od šeme strujanja fluida
kroz aparat.

Uslovna površina za razmenu toplote pri jednofaznom strujanju u funkciji odnosa promene temperature
hladnijeg fluida i razlike temperatura toplijeg i hladnijeg fluida. (grafik sa prezentacije)

Ukoliko su svi ostali uslovi jednaki (protoci, temperature radnih fluida i razlika temperatura),
razmenjivači sa suprotnosmernim tokom strujanja zahtevaju najmanju površinu, a sa istosmernim tokom
strujanja najveću.

Šaržni razmenjivači toplote koji rade u nestacionarnom temperaturskom režimu strujanja su aparati kod
kojih bar jedan fluid ne protiče kroz aparat i najčešće se nalazi u rezervoarskom prostoru, dok drugi fluid
kontinualno protiče kroz aparat.

Prema formi površine, razmenjivači se mogu podeliti na:

 Površinske razmenjivače toplote - rekuperativni i regenerativni razmenjivači toplote, za koje je

karakteristično da se razmena toplote obavlja preko površine karakterističnog oblika i dimenzija.
 Kontaktne razmenjivače toplote - aparati kod kojih se razmena toplote obavlja direktnim
kontaktom radnih fluida, pa se površina za razmenu toplote slobodno formira posredstvom
različitih kontaktnih elemenata.

Rekuperativni razmenjivači toplote (površinski razmenjivači) su aparati kod kojih se razmena toplote
između toplijeg i hladnijeg fluida obavlja posredno kroz pregradu koja sprečava mešanje fluida. (slike na
prezentaciji)

Kod regenerativnih razmenjivača toplote kontakt površine za razmenu toplote sa radnim fluidima
vremenski je pomeren.
 4. Rekuperativni razmenjivači toplote (podela, princip rada, kriterijumi izbora)

Najveći broj rekuperativnih razmenjivača toplote se može klasifikovati u dve grupe prema obliku
pregrade koja razdvaja fluide:

1. Cevasti razmenjivači

2. Listasti razmenjivači

Cevasti razmenjivači:

RAZMENJIVAČI TOPLOTE TIPA CEV U CEVI – To su uglavnom predgrejači i imaju široku primenu. Kao
topliji fluid se koristi zasićena vodena para. Konstruisani su tako da se aksijalno postavlja jedna cev u
drugu. Topliji fluid struji kroz unutrašnju cev da bi se umanjili gubici ka okolini. Najbolje bi bilo da su
postavljeni uspravno (vodoravno) jer se tako postiže prirodna konvekcija čime se povećava i kapacitet.
Nedostatak je to da je kapacitet uređaja mali zbog male kontaktne površine.

VIŠECEVNI RAZMENJIVAČI TOPLOTE – Razmena toplote se vrši kroz cilindrične cevi. Hladniji fluid
struji kroz spoljašnju cev da bi se smanjili gubici toplote. Prednost ovih aparata je ta što je grejna
površina velika u malom prostoru pa je kapacitet toplotne razmene veliki. Nedostatak je taj što je brzina
proticanja hladnijeg fluida mala pa je mali i koeficijent prelaza toplote, međutim sa druge strane grejne
površine koeficijent prelaza toplote ima veliku vrednost pa može doći do kondenzacije pare. Zbog ove
neusklađenosti veliku količinu toplote koju odaje para (topliji fluid), hladniji fluid ne može da primi pa
potencijalna mogućnost neiskorišćenja vodi ka smanjenom toplotnom kapacitetu. Ovaj nedostatak se
otklanja povećanjem koeficijenta prelaza toplote sa strane hladnijeg fluida, što se može postići
povećanjem brzine strujanja fluida kroz razmenjivač , a da pri tome vreme zadržavanja fluida bude isto
kako se ne bi promenio toplotni kapacitet razmenjivača. To je moguće ostvariti uvođenjem pregrada
unutar razmenjivača, pa se tako udvostručuje ne samo put koji pređe fluid nego i brzina fluida, a vreme
zadržavanja ostaje isto.

DOBOŠASTI RAZMENJIVAČI TOPLOTE - Kod višestrukih razmenjivača toplote zbog povećane brzine
strujanja hladnijeg fluida, povećava se i koeficijent prelaza toplote. Mora se voditi računa o tome da sa
povećanjem brzine rastu i otpori trenja,pa će se trošiti veća količina energije za pokretanje fluida. Pri
radu ovih razmenjivača dolazi do znatnih naprezanja koja mogu izazvati naprezanje cevi.

RAZMENJIVAČI TOPLOTE SA OROŠAVANJEM – Da bi se naprezanja paralisala prenose se na elastične

deformacije specifičnih delova, odnosno rešenje se nalazi u talasastim naborima cilindričnog omotača
(orebrene cevi). Naprezanja se u tom slučaju prenose na blago izvijene površine i u njima isticaju
elastične deformacije. Drugo rešenje je postavljanje nezavisno pokretnih elemenata koji se pokreću zbog
prisutnih dilatacija i održavaju potrebnu hermetičnost.

Listasti razmenjivači su aparati kod kojih je pregrada koja razdvaja fluide izrađena od metalnih listova.

RAZMENJIVAČI TOPLOTE SA DVOSTRUKIM PLAŠTOM – DUPLIKATORI – Ovi aparati rade i pod

atmosferskom i pod regulisanom pritisku. Sa sniženjem pritiska, snižava se i temperatura ključanja da bi
se sačuvao kvalitet materijala.
PLOČASTI RAZMENJIVAČI TOPLOTE – Kod ovih aparata razmena toplote se vrši kroz ravne pločaste
površine napravljene od plemenitog čelika. Sa jedne strane ploče struji odozgo naniže topliji fluid, a sa
druge strane ploče struji odozdo naviše hladniji fluid. U jednom razmenjivaču toplote se nalazi veći broj
takvih ploča, a na svakoj postoji 4 otvora koji naleži jedan na drugi i tako formiraju sistem od 4 cevi.
Fluidi koji učestvuju u toplotnoj razmeni nemešajući se protiču kroz otvore (prostor) ploča. Rastojanja
između ploča od nekoliko mm drže izbočine utisnute u same ploče (ožljebljene površine). Te izbočine u
vidu kanala usmeravaju tok fluida u željenom pravcu i izazivaju korisna vrtloženja. Zahvaljujući malim
zazorima kroz koje protiču fluidi postižu se velike brzine proticanja, a time i veliki koeficijent prelaza
toplote. Tome doprinose i vrtlozi koji nastaju zbog neravnina na pločama. Fluidi struje u tankim slojevima
i brzo se zagrevaju, pa su ovi razmenjivači toplote pogodni kao pasterizatori tečnih prehrambenih
proizvoda koji su osetljivi na duga zagrevanja. Brzo i kratko zagrevanje na višu temperaturu ubija
mikroorganizme, a ne menja znatno ukus, miris i boju kao i druge termolabilne sastojke u proizvodu.

SPIRALNI RAZMENJIVAČI TOPLOTE – Glavni deo razmenjivača čine dve ploče koje se nalaze na
konstantnom rastojanju jedna od druge i spiralno su namotane u cilindričan bubanj. Fluidi koji učestvuju
u razmeni izvode se /uvode se u centralni razmenjivač toplote. Obzirom na veličinu grejne površine,
zauzimaju malo prostora i lako se čiste.

RAZMENJIVAČI TOPLOTE SA ZMIJASTIM CEVIMA – Kondenzatori su uređaji koji spadaju u ovu grupu
razmenjivača. Imaju mali kapacitet zbog male kontaktne površine. Veliki nedostatak ovih razmenjivača je
što toplota teško prelazi sa zmijaste cevi kroz koju struji topliji fluid na fluid u okviru omotača. Da bi se
poboljšala toplotna razmena, ili se ubacuju čvrsti elementi ili se dodatano smanjuje poprečni presek
omotača.

Kriterijumi izbora razmenjivača toplote:

1. Razmenjivač toplote mora da odgovara nameni i da tehnološkom postupku obezbedi:

odgovarajuće temperature i količine toplote, regulaciju temperaturnog režima, dovoljno vreme
zadržavanja, adekvatne materijale koji neće korodirati u kontaktu sa nosiocima toplote,
usaglašenost sa radnim pritiscima.

2. Ekonomski pokazatelji : efikasnost razmenjivača, ekonomičnost rada ( utrošak energije za

potiskivanje radnog fluida, savlađivanje hidrauličkih otpora), pristupačnost čišćenju i održavanju,
kompaktnost konstrukcionog rešenja (toplotni gubici).

5. Proračun stacionarnih rekuperativnih razmenjivača toplote

Proces prenosa toplote je stacionaran kada u jednakim intervalima vremena sa tela na telo prelazi
jednaka količina toplote, pa toplotni protok nije funkcija vremena.

Strujanje fluida uvek je praćeno utroškom energije za savladavanje otpora strujanju. Ako je pad pritiska
kroz razmenjivač toplote manji od apsolutnog pritiska u sistemu, onda se može smatrati da razmenjivač
radi na konstantnom pritisku.

Ako radni fluid ne menja agregatno stanje, intenzitet razmene toplote proporcionalan je pogonskoj sili
procesa (razlika temperatura fluida) i može se predstaviti kinetičkim zakonom. (formule na prezentaciji)
Temperature toplijeg i hladnijeg fluida su funkcije koordinate sisitema. Koeficijent prolaza toplote takođe
zavisi od koordinata sistema, a u velikom broju slučajeva ne menja se značajno duž površine za razmenu
toplote. (formule na prezentaciji)

Razlika srednjih temperatura toplijeg i hladnijeg fluida predstavlja srednju pogonsku silu procesa
razmene toplote. (formule na prezentaciji)

Osnovni elementi proračuna:

1. Toplotni proračun – jednačine toplotnog bilansa, definisanje pogonske sile, određivanje

termičkog otpora odnosno koeficijenta prolaza toplote, određivanje površine razmenjivača

2. Konstrukcioni proračun – određivanje broja, dužine i prečnika cevi, raspored cevi ( heksagonalni,
radijalni ili kvadratni)

3. Hidraulički proračun – određivanje ukupnog hidrauličkog otpora, određivanje snage pumpe

Pri modeliranju stacionarnih razmenjivača toplote koriste se sledeća uprošćenja:

1. Protoci radnih fluida su konstantni.

2. Termofizička svojstva fluida se ne menjaju značajno duž površine za razmenu toplote.

3. Koeficijent prolaza toplote se ne menja značajno duž površine za razmenu toplote.

4. Gubici toplote u okolinu se zanemaruju.

5. Proces razmene toplote se vrši na konstantnom pritisku.

6. Proticanje fluida kroz razmenjivač se odvija po uprošćenim modelima, a ukoliko je razmenjivač sa

složenim strujanjem, aparat se deli na razmenjivačke sekcije.

Osnovni modeli strujanja kroz aparate su:

1. Model mešanja fluida po preseku aparata – Model klipnog proticanja

2. Model mešanja fluida po zapremini aparata – Model idealnog mešanja

Model klipnog proticanja ne postoji u praksi jer klipno strujanje označava takvo strujanje gde nema
mešanja unutar fluida i da se svi delići fluida kreću uniformno. U praksi postoji mešanje unutar fluidne
mase što utiče na proračune, pa ako se pretpostavi da jedan fluid ima konstantnu temperaturu tokom
toplotne razmene (kondenzacija ili isparavanje), hladniji fluid se može zagrevati na 3 načina: modelom
klipnog proticanja, modelom idealnog mešanja i kombinovano mešanje fluida što je najčešće u praksi.

6. Razmenjivači sa suprotnosmernim tokom i razmenom toplote bez promene faze

Toplotna snaga razmenjivača toplote:

Bilans toplote po konturi K:

Na osnovu toplotnog bilansa može se definisati radna linija koja predstavlja
međusobnu zavisnost temperatura radnih fluida u proizvoljnom poprečnom
preseku.

R>1 – teorijski je moguće dostići ravnotežno stanje na kraju razmenjivača, pogonska sila u tom slučaju je
beskonačno mala, a potrebna površina za razmenu toplote je beskonačno velika.

Promena temperature fluida duž razmenjivača sa suprotnosmenim tokom fluida

R > 1 – zavisnosti temperature toplijeg i hladnijeg fluida od

površine su konkavne

R < 1 – zavisnosti temperature toplijeg i hladnijeg fluida od

površine su konveksne

7. Ukuvavanje ( osnovi procesa, tipovi ukuvača, materijalni i toplotni bilans)

Ukuvavanje (uparavanje) je tehnološka operacija čiji je cilj povećanje koncentracije suve materije
polaznog rastvora. U ukuvačima se vodeni rastvor prvo zagreva do temperature ključanja, a zatim posle
toga isparava jedan deo vode iz ovog rastvora. Primenjuje se za koncentrovanje ili razdvajanje tečnih
rastvora koji se sastoje iz tečnog (isparljivog) rastvarača i čvrstog, praktično neisparljivog, rastvorka. U
prehrambenoj industriji isparljivi sastojak je voda.

Aparatura za ukuvavanje se sastoji od:

1. suda za tečnost koja se ukuvava

2. prostora za grejnu paru

3. grejne površine
 4. odvoda pare nastale u ukuvavanju (sekundarna para)

5. ulaza grejne pare (primarna para)

6. odvoda kondenzata grejne pare

7. odvoda permanentnih gasova iz grejnog prostora

8. uređaja za odvod rastvora i odvoda za ukuvane tečnosti

9. instrumenata za kontrolu i regulisanje

Tipovi ukuvača:

1. UKUVAČI GREJANI PLAMENIM GASOVIMA – Služe za zagrevanje termostabilnih supstanci. Po

konstrukciji su veoma jednostavni ali im je glavni nedostatak to što imaju malu grejnu površinu u
odnosu na zapreminu aparata, a samim tim i mali kapacitet. Nemaju široku upotrebu u
prehrambenoj industriji.

2. UKUVAČI SA GREJNIM MEDIJUMIMA U OMOTAČU – Ovi ukuvači su diskontinualni i imaju mali

kapacitet. Sud u kojem se nalazi tečnost je izgrađen od aluminijuma ili bakra i prevučen kalajem.
Ovo su veoma skupi ukuvači. Grejni medijum u ovim ukuvačima je vodena para ili para neke druge
tečnosti sa visokom tačkom ključanja. Glavni predstavnik ovog tipa ukuvača je OTVORENI
UKUVAČ. Ovaj ukuvač je najjednostavniji po konstrukciji. U omotač ovog ukuvača se uvodi
vodena para i parni prostor je vezan za ventil sigurnosti i za manometar. Termometar se u ovom
ukuvaču nalazi u sudu za ukuvavanje.

3. UKUVAČI SA CEVNIM GREJNIM POVRŠINAMA :

 UKUVAČI SA HORIZONTALNIM CEVIMA – Para (grejni medijum) se nalazi u cevima, a rastvor

oko cevi. Svi moderni ukuvači se zasnivaju na ovom tipu ukuvača. Ovo je Velner – Jelinekov
ukuvač. Slobodan prostor oko snopa cevi ima važnu ulogu u pravilnom strujanju medijuma tokom
ukuvavanja. Rastvor koji se ukuvava zagreva se preko površine cilindrične cevi pri čemu dolazi do
smanjenja njegove specifične težine što je posledica termičke dilatacije i prisutnih mehurova pare
koji se kreću naviše i na taj način dobijaju određenu brzinu. Ta brzina povoljno utiče na smanjenje
graničnog sloja, a time i na prelaz toplote. U prostoru iznad grejnih cevi, tečnost se oslobađa iz
mehurova pare i hladi se i kao teža,ponovo otiče naniže u međuprostor zagrevnog sistema.
Nedostatak ovih ukuvača je što poprečan položaj cevi znatno smanjuje brzinu fluida, a time i
prelaz toplote. Ovi ukuvači su pogodni za fluidne tečnosti iz kojih se tokom ukuvavanja ne taloži
čvrsta materija i ne izdvajaju kristali.
 UKUVAČI SA VERTIKALNIM CEVIMA - NORMALNI (ROBERTOV) UKUVAČ - Vertikalni ukuvač
je sastavljen iz tri dela. U srednjem delu se nalazi cevni sistem za grejanje rastvora. To su kraće
vertikalne cevi uglavljene u prstenaste blokove, a kroz sredinu grejnog dela prolazi povratna cev
većeg prečnika. Tečnost u cevima zbog zagrevanja i mehurova pare koje sa sobom nosi ima manju
zapreminsku težinu pa se kreće naviše da bi se ohlađena i oslobođena para vraćala kroz povratnu
cev na dnu ukuvača. U ukuvaču ovog tipa, ukuvavanje se vrši kontinualno zbog mogućnosti da
sekundarna para sa sobom ponese veću količinu kapi rastvora koji se ukuvava iznad izlaznih cevi
 grejnog elementa, postavljaju se levkasti odbojnici koji to sprečavaju. Nedostaci normalnog
ukuvača su to što su grejne cevi relativno kratke, zagrevanje rastvora koji se ukuvava i brzina
proticanja rastvora je veoma mala, pa je granični sloj debeo. Koeficijent prelaza toplote je mali, pa
je i kapacitet uređaja smanjen.

 UKUVAČI SA OBEŠENIM CEVNIM SISTEMOM – UKUVAČI SA DUGIM CEVIMA - Ovi ukuvači

imaju visoku vrednost koeficijenta prelaza toplote i kratko vreme zagrevanja tečnosti. Pri dodiru
rastvora sa vrelim zidovima cevi, tečnost počinje da ključa, pa nastali mehurići potiskuju tečnu
fazu naviše i daju joj sve veću brzinu jer se istovremeno razvija sve veća količina pare.Nedostaci su
složeno regulisanje ukuvavanja i samo je jedan prolaz rastvora, a tako se ne može dostići željeni
stepen koncentrisanja.

 UKUVAČI SA PRINUDNIM KRETANJEM FLUIDA – Ovi ukuvači imaju vertikalne kratke cevi, mali
kapacitet i nizak koeficijent prolaza toplote. Velike brzine tečnosti koja se ukuvava postižu se
prinudnim putem – korišćenjem centrifugalne pumpe koja primorava smešu da brzo protičekroz
grejne cevi. Mehanička energija koju centrifugalna prenosi u sistem se zbog trenja pretvara u
ekvivalentnu količinu toplotne energije. oni se koriste za ukuvavanje penušavih i viskoznih
tečnosti i kristalizaciju šećera.

 UKUVAČI SA KOSIM I CEVIMA NAROČITOG OBLIKA – Nemaju značajnu ulogu u prehrambenoj

industriji.

4. UKUVAČI SA RAZMAZANIM FILMOM – Umesto da se debljina graničnog sloja smanjuje sa

povećanjem brzina fluida, to se vrši razmazivanjem tečnosti pomoću specijalnih lopatica. Tečnost
koju zahvate lopatice se razmazuje i u svom spiralnom putu odozgo naniže zbog prinudnog
kretanja se brzo zagreva i vreme kontakta sa grejnom površinom je kratko. Zbog prinudnog
razmazivanja tečnosti ostvaruje se velika vrednost koeficijenta prelaza toplote i zagrevanje je
ravnomerno. Koriste se za tečnosti velikog viskoziteta i za termo nestabilne rastvore kao što su
aromatični i voćni sokovi. Tečnost isparava ključanjem kada se pritisak pare u tečnosti izjednači
sa pritiskom pare iznad slobodne površine tečnosti. Nastali mehurić raste zbog isparavanja
pregrejane tečnosti u njega. Kada mehurić dovoljno naraste , odvaja se od grejane površine i
podiže kroz tečnost. Na istom mestu nastaju novi mehurići, frekvencija njihovog stvaranja zavisi
od toplotnog opterećenja zagrejane površine. Veličina mehurića u trenutku odvajanja od
zagrejane površine zavisi od površinskog napona tečnosti.

LOKALNO KLJUČANJE – Mehurići iščeznu pre nego što stignu do slobodne površine tečnosti. Razlog za to
je nedovoljna količina toplote u tečnosti da se u celoj
zapremini dostigne temperatura ključanja.

KLJUČANJE SA ČISTIM ISPARAVANJEM - Tečnost je

zagrejana po celoj zapremini do temperature ključanja i
mehurići dokaze do slobodne površine tečnosti. Tačka B je
krizna tačka ključanja, tada nastupa velika nestabilnost, a
gustina toplotnog toka dostiže svoj maksimum.
Materijalni bilans ukuvavanja:

 Opšti materijalni bilans: 𝑭𝒑 = 𝑭𝒌 + 𝑾

 Materijalni bilans suve materije: 𝑭𝒑𝑿𝒑 = 𝑭𝒌𝑿𝒌

 Toplotni bilans ukuvavanja: 𝑸 = 𝒌 ∗ 𝑺 ∗ ∆𝒕 ;

𝑸 = 𝑫(𝒉 𝒖𝒍𝒂𝒛 − 𝒉 𝒊𝒛𝒍𝒂𝒛) = 𝑫 ∗ 𝒓𝒑 = 𝑭𝒑𝑪𝒑(𝒕𝒌 − 𝒕𝒑) + 𝑾 ∗ 𝒓𝒕𝒌 + 𝑸𝒈
𝑸 = 𝑫 ∗ 𝒓𝒑 = 𝑭𝒑𝑪𝒑 ∗ 𝒕𝒌 − 𝒕𝒑 + 𝒘 ∗ 𝒓𝒕𝒌 + 𝑸𝒈

8. Racionalizacija ukuvavanja i promene osobina rastvora pri ukuvavanju

Pri ukuvavanju se troši velika količina toplote zato što latentna toplota isparavanja raste sa smanjenjem
temperature ključanja. Prednosti ukuvavanja u vakuumu su:

1. Rastvor ključa na nižoj temperaturi što povećava mogućnost zadržavanja termolabilnih

komponenti. Temperaturna razlika pri zagrevanju je manja pa je prostiranje toplote bolje.
2. Manja temperaturna razlika između zidova aparature i okolne sredine.

U prehrambenoj industriji vrši se ukuvavanje velikih količina rastvora pa se troši i velika količina
energije. Da bi se postigla ekonomičnost ovog procesa u što većem stepenu u cilju racionalizacije procesa
koristi se:

1. Višestepeno ukuvavanje – više jedinica se vezuje jedna za drugu

2. Rekompresija sekundarne pare
3. Isparavanje na niskoj temperaturi primenom ciklusa toplotne pumpe.

VIŠESTEPENO UKUVAVANJE – U jednostepenom ukuvaču za 1 kg grejne pare približno ispari 1 kg vode

(na patm ili p manjem od patm), dok kod višestepenog ukuvavanja za 1 kg grejne pare može ispariti više
kg vode. Povećanje količine isparene vode se može postići ako se sekundarna para prethodnog ukuvača
upotrebi kao grejna para sledećeg ukuvača. U odnosu na smer kretatanja pare i rastvora tok može biti:
 istosmerni
 suprotnosmerni
 unakrsni (paralelni)
 mešovito napajanje ukuvača

Da bi sekundarna para izazvala isparavanje vode, mora da se ostvari odgovarajuća temperaturna razlika.
Ukuvani rastvor mora biti na nižem pritisku u drugom ukuvaču , pa će samim tim i temperatura ključanja
biti niža čime se dobija pad temperature koji omogućava prenos toplote sa sekundarne pare prethodnog
ukuvača na rastvor koji se ukuvava. Ako imamo bateriju sa 3 redno vezana ukuvača jednakih grejnih
površina, prvi ukuvač ima najvišu temperaturu ključanja i pritisak, a onda se oni sukcesivno smanjuju u
narednim ukuvačima. Ako poredimo prednosti i nedostatke istostrujnog i suprotnostrujnog toka pare i
rastvora:
1. Kod suprotnostrujnog toka zbog ukuvavanja viskozitet rastvora se povećava, pa će taj efekat biti
kompenzovan povećanjem temperature. Veoma viskozan rastvor će se ukuvavati na najvišoj
temperaturi pa će koeficijent prelaza toplote, a time i koeficijent prolaza toplote biti bolji nego
kod baterije koja se napaja istostrujno.
2. Kod istostrujnog napajanja u prvi ukuvač koji ima najvišu temperature ključanja i u koji se uvodi
para najboljeg kvaliteta, zbog veće temperaturne razlike između polaznog rastvora i temperature
ukuvavanja, jedan deo grejne pare se utroši samo na zagrevanje rastvora. Tako utrošena para ne
razvija sekundarnu paru pa je ona izgubljena za dalje korišćenje.
 3. Ako je rastvor vreo, manje pare se troši pa ubacivanjem vrelog rastvora u poslednji ukuvač para
koja bi se oslobodila ne bi se dalje koristila zbog male temperaturne razlike između grejne pare i
ukuvanog rastvora, pa je to praktično gubitak toplote. Zato postoji pravilo da se hladni rastvori
ukuvavaju suprotnostrujno, a topli rastvori istostrujno.

Povećanje temperature sekundarne pare postiže se adijabatskim sabijanjem u termokompresoru

pa se tako može iskoristiti latentna toplota sekundarne pare. Ekonomičnost zavisi od mogućnosti
povišenja temperature ključanja na ovaj način.

Temperatura ključanja pri p = const. je veća od temperature zasićene vodene pare koja se nalazi iznad
rastvora za veličinu fizičko – hemijske depresije.

9. Šeme istostrujnog i suprotnostrujnog toka pare i rastvora, materijalni i toplotni bilans,

prednosti i nedostaci

Istosmerni tok pare i rastvora: Suprotnostrujni tok pare i rastvora

Prednosti i nedostaci istostrujnog i suprotnostrujnog toka pare i rastvora:

 Suprotnostrujni tok – veoma viskozan rastvor se ukuvava na najvišoj temperaturi.

 Istostujni tok – u najtopliji ukuvač se ubacuje hladna tečnost, pa se jedan deo pare troši samo na
zagrevanje. Tako utrošena para ne razvija sekundarnu paru, pa je ona trajno izgubljena za dalje
korišćenje.
 Hladni rastvori se ukuvavaju suprotnostrujno.
 Topli rastvori se ukuvavaju istostrujno.

10. Operacije prenosa mase (definicija i klasifikacija)

Faza je deo sistema sa homogenim hemijskim sastavom i fizičkim stanjem. Pod prenosom mase
podrazumeva se prenos supstance kroz jednu homogenu fazu („prost“ prenos mase) i prenos supstance
iz jedne homogene faze u drugu (međufazni prenos mase).

Prost prenos mase može biti u gasnoj, tečnoj ili čvrstoj fazi.

Međufazni prenos mase može biti u dvofaznim sistemima ( gasno – tečno, gasno - čvrsto , tečno – tečno,
tečno – čvrsto) i u sistemima sa tri ili više faza (gasno – tečno – čvrsto, tečno – tečno – čvrsto).

U operacije prenosa mase spadaju difuzione i separacione operacije. Separacione operacije se primenjuju
za razdvajanje komponenata fizičkih smeša ili rastvora. Razdvajanje komponenata fizičkih smeša
predstavljaja mehaničke separacione operacije. Razdvajanje komponenata rastvora se obavlja prenosom
mase željene komponente iz jedne u drugu homogenu fazu kada postoji razlika u naponu pare ili
rastvorljivosti komponenata. Pogonska sila procesa prenosa mase je gradijent koncentracije.

Klasifikacija procesa prenosa mase:

U zavisnosti od kontakta dve nemešljive faze operacije prenosa mase se mogu klasifikovati na:

1. DIREKTNE – Odvijaju se dodavanjem ili oduzimanjem toplote, pri čemu se obrazuju dve faze iz
jednofaznog rastvora, a proizvodi se dobijaju direktno, bez dodavanja „strane“ supstance (npr
destilacija, kristalizacija)
2. INDIREKTNE – Da bi se ostvarila separacija, početnom sistemu se dodaje „strana“ supstanca. (npr
apsorpcija gasa, adsorpcija, ekstrakcija tečno – čvrsto, ekstrakcija tečno – tečno, sušenje čvrstog
materijala).

 DESTILACIJA – Razdvajanje komponenata rastvora na osnovu razlika u isparljivosti, odnosno

tačkama ključanja.
 APSORPCIJA/DESORPCIJA GASA – Izdvajanje komponente gasne smeše rastvaranjem u
tečnosti / Izdvajanje rastvorenog gasa iz tečnosti produvavanjem drugog gasa.
 ADSORPCIJA – Izdvajanje komponente gasne smeše ili rastvora na osnovu razlika afiniteta
prema čvrstoj površini.
 SUŠENJE / VLAŽENJE GASA – Izdvajanje pare iz gasa kondenzacijom / Dodavanje pare
tečnosti gasu isparavanjem.
 SUŠENJE ČVRSTOG MATERIJALA – Izdvajanje tečnosti (obično vode) iz čvrstog materijala
pomoću toplog gasa (obično vazduha).
 EKSTRAKCIJA TEČNO – TEČNO – Izdvajanje komponente iz rastvora pomoću nemešljivih
rastvarača.
 EKSTRAKCIJA ČVRSTO – TEČNO – Izdvajanje komponente iz čvrstog rastvora pomoću
rastvarača (LUŽENJE).
 KRISTALIZACIJA – Izdvajanje komponente iz rastvora u obliku čvrsth kristala.

Podela operacija prenosa mase prema agregatnom stanju nemešljivih faza:

 GASNO – TEČNO – Destilacija, apsorpcija/desorpcija gasa, sušenje /vlaženje gasa

 GASNO – ČVRSTO – Adsorpcija
 TEČNO – TEČNO – Ekstrakcija tečno – tečno
 TEČNO – ČVRSTO – Ekstrakcija tečno – čvrsto, adsorpcija, kristalizacija

Ako se zahteva da proizvod bude čist, indirektne operacije imaju neke nedostatke. Proizvod indirektnih
operacija je rastvor željene supstance koji se mora podvrgnuti difuzionoj separacionoj operaciji radi
izolovanja željene ili regenerisanja „strane“ supstance. Željena i „strana“ supstanca se retko mogu
potpuno razdvojiti što nepovoljno utiče na stepen čistoće željene supstance.
Operacije prenosa mase između faza razdvojenih membranom:

GASNO – GASNO:

 EFUZIJA (GASNA DIFUZIJA) – Razdvajanje komponenata gasne smeše po molekulskoj

masi selektivnim prolazom kroz mikroporoznu membranu.
 DIFUZIJA – Razdvajanje komponenata gasne smeše selektivnim rastvaranjem u membrani
i difuzijom kroz nju.

GASNO – TEČNO :

 PERMEACIJA – Razdvajanje komponenata rastvora selektivnim rastvaranjem u membrani,

difuzijom kroz nju i isparavanjem na drugoj strani membrane.

TEČNO – TEČNO:

 DIJALIZA – Razdvajanje kristalne od koloidne supstance kontaktom sa rastvaračem preko

membrane koja propušta samo kristalnu supstancu i rastvarač.
 REVERZNA OSMOZA – Izdvajanje rastvarača iz rastvora pomoću membrane koja propušta samo
rastvarač.

11. Tehnike izvođenja operacija prenosa mase

Kontaktni uređaji (kontaktori) su uređaji koji se koriste za izvođenje operacija prenosa mase.

Tehnike izvodjenja operacija prenosa mase se mogu klasifikovati prema:

1. UREĐENJU TOKOVA FAZA KROZ KONTAKTNI UREĐAJ:

 ŠARŽNE OPERACIJE – Kod ovih operacija nema tokova faza u i iz kontaktnog uređaja iako
u uređaju može postojati relativno kretanje faza. Određene količine (šarže) nemešljivih
faza, od kojih jedna sadrži željenu supstancu, ubace se u kontaktni uređaj i mešaju dok se
ne postigne željeno razdvajanje. Nakon toga, faze se mehanički razdvajaju.
 PROTOČNE OPERACIJE – Kod ovih operacija nemešljive faze kontinualno
(istosmerno/suprotnosmerno) protiču kroz kontaktni uređaj. Specijalni slučajevi protočnih
operacija su POLUŠARŽNE OPERACIJE gde je jedna faza šaržna, a druga kontinualno
protiče kroz kontaktni uređaj i OPERACIJE SA UNAKRSNIM TOKOM FAZA gde faza koja
sadrži željenu supstancu protiče kroz više kontaktnih uređaja, a u svaki uređaj se dovodi
sveža druga faza.
2. PROMENI KONCENTRACIJE SA VREMENOM:
 NESTACIONARNE OPERACIJE - Kod ovih operacija koncentracije komponenata se u bilo
kojoj tački kontaktnog uređaja menjaju sa vremenom. Šaržne i polušaržne operacije su
uvek nestacionarne.
 STACIONARNE OPERACIJE – Ove operacije karakteriše nepromenljivost koncentracije
komponenata u bilo kojoj tački kontaktnog uređaja sa vremenom. Protočne operacije mogu
biti stacionarne ako su tokovi faza na ulazu u kontaktni uređaj i po protoku i po
koncentraciji komponenata nepromenljivi sa vremenom.
 3. OSTVARIVANJU KONTAKTA IZMEĐU NEMEŠLJIVIH FAZA:
 OPERACIJE SA STEPENASTIM KONTAKTOM FAZA – Kod ovih operacija prenos masa se
odigrava kroz jedan ili veći broj stepena u kojima se prenos vrši integralno i maksimalno do
postizanja ravnoteže između faza, posle čega se faze mehanički razdvajaju. Prenos mase
smanjuje razliku koncentracija i ako kontakt traje dovoljno dugo uspostaviće se ravnoteža
između faza posle čega prestaje međufazni prenos mase. Ako su faze koje napuštaju stepen
u ravnoteži u odnosu na komponentu koja se razmenjuje, onda je to IDEALAN STEPEN. U
stvarnosti, faze koje napuštaju stepen nisu u ravnoteži, tako da je idealan stepen zapravo
mera separacione efikasnosti kontaktnog uređaja. Ove operacije mogu biti šaržne i
protočne.
 OPERACIJE SA DIFERENCIJALNIM KONTAKTOM FAZA – Kod ovih operacija, faze
kontinualno protiču kroz kontaktni uređaj ostvarujući stalan kontakt od jednog do drugog
kraja uređaja bez fizičkog razdvajanja. Međufazni prenos mase se odigrava diferencijalno
po dužini uređaja i ni na jednom mestu faze nisu u ravnoteži. U ove operacije spadaju
polušaržne ili stacionarne protočne operacije.

Označavanje tokova faza i izražavanje protoka i sastava faza:

Oznake:
 V – laka faza (faza manje gustine)
 L – teška faza (faza veće gustine)

Koncentracije komponente koja se raspodeljuje između faza može se izraziti u različitim jedinicama.

 Molska koncentracija, molski udeo i molski odnos (CV,A ; CL,A ; CL ; CV) (x, y) (X, Y)
 Masena koncentracija, maseni udeo i maseni odnos
 Jedinice za ukupan protok faza moraju biti usaglašene sa jedinicama za koncentraciju.

12. Molekulski prenos mase, prvi Fikov zakon difuzije

Molekulski prenos mase je rezultat slučajnog kretanja molekula. Konvektivni (vrtložni) prenos mase
mora imati spoljni uticaj. Operacije prenosa mase najčešće uključuju dve nemešljive faze od kojih svaka
sadrži najviše dve komponente.

Dvofazni sistem može biti :

 dvokomponentni (binarni)
 trokomponentni ( ternerni)

Gasovi sadrže relativno mali broj molekula po jedinici zapremine i međumolekulske sile su relativno
male. Na osnovu uprošćene kinetičke teorije gasova svaki molekul se kreće jednoliko i pravolinijski sve
dok se ne sudari sa drugim molekulom. Posle sudara menja se pravac kretanja molekula, a srednje
rastojanje koje molekul pređe između dva sudara zove se slobodni put molekula.

Tečnosti imaju veći broj molekula po jedinici zapremine i međumoleekulske sile su veće. Sudari između
molekula se događaju znatno češće i rezultat toga je da je pokretljivost molekula u tečnostima manja nego
u gasovima.
Molekulski prenos mase kroz gasnu fazu - Molekulska difuzija – transport supstance usled kretanja molekula,
pri čemu osnovna masa fluida (prividno, na makroskopskom nivou) miruje. Intenzitet transporta supstance zavisi
od temperature i pritiska koji vlada u sistemu i od agregatnog stanja i vrste supstance.

I FIKOV ZAKON DIFUZIJE – Brzina molekulskog prenosa mase proporcionalna je gradijentu

koncentracije i koeficijentu difuzije.

Fluks mase i gradijent koncentracije su vektorske veličine. Pozitivan znak ovih veličina
je u smeru povećanja y – ose koja može biti prema ili od granične površine. Znak –
ukazuje da je smer gradijenta koncentracije suprotan smeru fluksa mase.

13. Stacionarna ekvimolarna suprotnostrujna difuzija

Molekulska difuzija se dešava ako u homogenoj smeši komponenata A i B postoji gradijent koncentracije
A i koncentracije B. Tada postoje i dva fluksa, fluks komponente A i suprotan po smeru fluks komponente
B. Da li će ovi fluksevi biti jednaki ili će se razlikovati i u kojoj meri zavisi od uslova pod kojim se vrši
difuzija, a prvenstveno od uslova na granicama difuzione smeše.

Kada se pod stacionarnim uslovima komponente binarne smeše prenose u suprotnim smerovima, a
njihovi molski protoci su jednaki, tako da je neto molski protok jednak nuli, onda se proces molekulskog
prenosa mase naziva ekvimolarna suprotnostrujna difuzija. Ovakav prenos mase se odigrava pri
destilaciji pod uslovom da su molske latentne toplote molekula jednake. Pri destilaciji su u kontaktu tečna
faza koja se kreće naniže i parna faza koja se kreće naviše pri čemu ove dve faze nisu u ravnoteži.
Komponenta A lakše isparljiva se prenosi iz tečne u parnu fazu, dok se teže isparljiva komponenta B
prenosi u suprotnom smeru iz parne u tečnu fazu. Kada su molske latentne toplote komponenata
jednake, kondenzacijom date količine supstance B oslobodiće se toplota potrebna za isparavanje iste
količine supstance A.

NA = - NB

Promena koncentracija u binarnoj smeši

pri stacionarnoj ekvimolarnoj
suprotnosmernoj difuziji
 14. Stacionarna difuzija kroz nepokretan sloj

Kod ovog tipa difuzije samo se jedna komponenta binarne smeše prenosi prema ili od granične površine,
pa je ukupni molski protok jednak molskom protoku te komponente. Druga komponenta ne podleže neto
kretanju. Primer : Isparavanje vode gde vodena para difunduje od slobodne površine tečnosti dok je vazduh
nepokretan.

NB = 0

Promena koncentracija u
binarnoj smeši pri stacionarnoj
difuziji kroz stagnant

KOEFICIJENT DIFUZIJE:

 U GASOVIMA – Ovaj koeficijent je osobina sistema. Zavisi od temperature, pritiska i prirode

komponenata gasne smeše. Obrnuto je srazmeran pritisku sistema. Sa rastom temperature,
povećeva se na eksponent 1,5 – 1,8. Srednji put molekula je nekoliko puta veći od prečnika
molekula. Ovaj koeficijent je u gasovima reda veličine 10-5 – 10-3 m2/s.

 U TEČNOSTIMA – Ovaj koeficijent je u tečnostina manji nego u gasovima. Difuzija je u tečnostima

rezultat slučajnog kretanja molekula. Srednji put molekula je manji od prečnika molekula. Ovaj
koeficijent je u tečnostima reda veličine 10-10 – 10-9 m2/s.

 U ČVRSTIM SUPSTANCAMA – Difuzija u čvrstim supstancama se dešava primetnom brzinom

samo ako je dovoljno visoka temperatura i ako postoji gradijent koncentracije. Ovaj koeficijent je u
čvrstim supstancama reda veličine 10-14 – 10-13 m2/s.

15. Vrtložni prenos mase (konvektivna difuzija)

Vrtlozi mogu da prenose masu. U prehrambenoj industriji za procese prenosa mase najčešće se koristi
turbulentan (vrtložan) režim strujanja fluida. Turbulentno strujanje fluida je složeno pa ga nije moguće
lako opisati. U te svrhe koriste se:

1. Teorija izotropne turbulencije Kolmogorofa

2. Teorija Prantlovog puta mešanja

Veličina vrtloga je različita, povećava se sa povećanjem rastojanja od granične površine.

Primarni vrtlozi su najveći. Njihova veličina odgovara karakterističnoj dimenziji glavne struje fluida, npr
ako imamo strujanje u cevi, onda su vrtlozi reda veličine prečnika cevi. Stvaraju se kontinualno na račun
mehaničke energije glavne struje. Oni su neizotropni i nestabilni (u interakciji sa sporijim fluidnim
strujama raspadaju se na manje – intermedijarne vrtloge).

Intermedijarni vrtlozi nose najveći deo kinetičke energije vrtloga fluida i oni se dalje raspadaju na sve
manje vrtloge i prenose im svoju energiju.

Terminarni vrtlozi su najmanji vrtlozi koji nastaju raspadanjem intermedijarnih vrtloga. Oni svoju
energiju rasipaju delovanjem viskoznih sila i konačno isčezavaju. Najveći deo energije glavne struje fluida
se rasipa preko najmanjih vrtloga, a energija terminarnih vrtloga se kontinualno obnavlja na račun
energije većih vrtloga pa se uspostavlja stanje ravnoteže.

Turbulentno strujanje je ustvari postojanje velikog broja vrtloga nepravilnog kretanja po pravcu i
vremenu. Prema teoriji izotropne turbulencije najmanji vrtlozi su statistički nezavisni od primarnih
vrtloga i uzročnika turbulencije, a spektar energije koju nose vrtlozi zavisi samo od brzina dovođenja i
rasipanja energije.

Ako fluid struji turbulentno kroz cev u aksijalnom y – pravcu:

Fluktuacina brzina je brzina najmanjeg vrtloga u različitim

pravcima i menja se sa vremenom pri čemu može imati
pozitivne i negativne vrednosti pa je njena vremenski srednja
vrednost jednaka nuli, dok je vrednost njenog kvadratnog
korena beskonačna.

U radijalnom x – pravcu nema neto strujanja tako da srednja vrednost radijalne brzine jednaka nuli. Ako
u posmatranom trenutku element fluida u tački A ima trenutnu brzinu Uy, temperaturu T i koncentraciju
c i ako se u tom trenutku promeni brzina u tački A za vrednost fluktuacione brzine doći će i do promene
radijalne komponente brzine za Uy’ zbog čega će se element fluida pomeriti u radijalnom pravcu do tačke
B gde će brzina biti Uy + ΔUy, temperatura T + Δ T i koncentracija c + Δc. Istovremeno element fluida
jednake zapremine se pomera iz tačke B u tačku A. Ako je turbulencija izotropna onda su fluktuacione
brzine u aksijalnom i radijalnom pravcu jednake. Pojava skretanja elementa fluida u prvcu koji je
poprečan na osnovni pravac strujenja upravo znači stvaranje vrtloga. Pojava fluktuacione brzine u
radijalnom pravcu uslovljava nastanak vrtloga. Vrtlog se od okolnog fluida razlikuje samo po različitoj
brzini strujanja. Ako je gradijent brzine u radijalnom pravcu konstantan, a rastojanje od tačke A do tačke
B iznosi l (put koji prelazi vrtlog – Prandtlov put mešanja), onda je promena trenutne brzine jednaka:

NETO FLUKS KOLIČINE KRETANJA:

 16. 17. 18. Teorijska interpretacija ova tri pitanja

Kada govorimo o diferencijalnim jednačinama molekulske difuzije ako se elementarna zapremina nalazi u
nepokretnom fluidu ili fluidu koji se laminarno kreće, mehanizam prenosa mase kroz elementarnu
zapreminu je zapravo molekulska difuzija.

Ako je koeficijent difuzije konstantan i ako se prenos mase vrši bez odigravanja hemijske reakcije,
odnosno ako mu je brzina generisanja jednaka nuli, dobijamo drugi Fikov zakon difuzije ili opštu
diferencijalnu jednačinu nestacionarne molekulske difuzije.

Kada govorimo o diferencijalnim jednačinama konvektivnog prenosa mase u turbulentnoj oblasti, prenos
mase se odigrava više mešanjem odnosno konvekcijom nego molekulskom difuzijom. Ako pogledamo
elementarnu zapreminu koncentracija komponente A menjaće se i molekulskom difuzijom i strujanjem
fluida kroz elementarnu zapreminu.

Da bismo lakše rešili ove jednačine koristimo koeficijente prenosa mase (postoje različiti u zavisnosti od
pogonske sile prenosa mase). Molski fluks komponente A može se izraziti preko 4 koeficijenta prenosa
mase. Između različitih koeficijenata prenosa mase postoje određenje veze za slučaj difuzije kroz
nepokretnu sredinu važe jednačine 26 i 27, za ekvimolarnu suprotnostrujnu difuziju 28,29,30. Ovi
koeficijenti prenosa mase nisu tablične vrednosti već zavise od geometrije sistema, fizičko – hemijskih
osobina, koeficijenta difuzije i načina proticanja fluida.

Teorijsko objašnjenje koeficijenta prenosa mase zahteva razumevanje mehanizma turbulentnog

strujanja. Najjednostavnije opise pružaju:

1. Teorija filma – u širokoj upotrebi jer je jednostavna, daje dobre rezultate i omogućava jednostavno
predstavlanje problema i rezultata

2. Teorija penetracije – najbliža fizičkoj slici stvarnosti

3. Teorija obnavljanja površine

Ko uči ova tri pitanja, neka ih uči sa prezentacija.

19. Teorija filma

Teorija filma se zasniva na 3 pretpostavke: postoji sloj (film) fluida uz granicu faza – hipotetički sloj koji
ima neku određenu debljinu sa ukupnim otporom prenosu mase,
mehanizam prenosa mase u filmu je isključivo molekulska
difuzija (jednosmerna ili ekvimolarna), nema promene
koncentracije izvan sloja fluida – masa fluida je idealno
izmešana. Debljinu filma nije moguće izračunati pa se zbog toga
koeficijent prenosa mase određuje eksperimentalno. Ova teorija
je model kojim se procenjuje intenzitet transporta supstance. Iz
svega ovoga sledi da je koeficijent prenosa mase direktno
proporcionalan koeficijentu difuzije, međutim dokazano je da
ova teorija nema održive osnove jer se zasniva na prenosu kroz
hipotetički sloj.
 20. Teorija penetracije i teorija obnavljanja površine

Teorija penetracije je poboljšana teorija filma. Po ovoj teoriji fluid uz granicu faza ima koncentraciju u
jednoj fazi koja je u ravnoteži sa koncentracijom u drugoj fazi. Usled konvekcije, na granici faza dospevaju
sveži elementi fluida koji su različitog sastava iz mase fluida i oni kratko borave na granici faza i tada
bivaju izloženi prenosu mase difuzijom, a zatim se vraćaju u masu fluida. Granična površina se stalno
obnavlja svežim fluidom i pošto je vreme boravka kratko, prenos mase se obavlja nestacionarnim
molekulskim mehanizmom. Pretpostavljeno je da svi sveži
elementi fluida na granici faza borave u isto vreme. U početnom
trenutku samo je površinski sloj tečnosti zasiće gasom. Sa
porastom vremena kontakta zasićenost tečnosti raste sve dok za
beskonačno vreme ukupna količina tečnosti ne postane potpuno
zasićena gasom. Ako se radi o malim koncentracijama
komponente koja difunduje i uz napred navedene uslove,
difuzija u vrtlogu se može prikazati jednodimenzionalnom
jednačinom nestacionarnog prenosa mase.

Teorija obnavljanja površine usvaja koncept obnovljive

granične površine. Dovodi u pitanje pretpostavku da svi
elementi fluida ostaju na graničnoj površini isto vreme,
odnosno da postoji raspodela vremena boravka elemenata
na graničnoj površini.
 21. Međufazni prenos mase. Teorija dva filma

Prenos mase može biti prost i složen. Pod prostim prenosom mase podrazumeva se prenos mase u okviru
jedne faze, a pod složenim prenosom mase podrazumeva se prenos između faza.

Međufazni prenos mase - Složeni prenos mase neke komponente sistema koji se odigrava kroz graničnu
površinu dve nemešljive faze pod uslovom da postoji razlika između
hemijskih potencijala u datim fazama.

Proces prenosa mase se odvija do uspostavljanja ravnoteže faza. U procesu

međufaznog procesa mase bitne su ravnoteža faza i brzina prenosa mase
između faza.

Problem ravnoteža faza se može predstaviti na primeru apsorpcije

amonijaka u vodi. Ako se u nekom zatvorenom sudu nalazi voda i iznad nje
smeša vazduha i amonijaka koje su na konstantnom pritisku i konstantnoj
temperaturi, amonijak (komponenta A) se dobro rastvara u vodi, dok se
rastvorljivost vazduha i isparavanje vode zanemaruju.

Na slici je prikazana zavisnost molskog udela komponente A u gasu i

molskog udela komponente A u tečnosti. Ravnotežne koncentracije
komponente A nisu jednake u obe faze, a dinamička ravnoteža u ovom
sistemu se može poremetiti samo ako uvedemo novu količinu amonijaka u
gasnu fazu.

Ravnotežna kriva difuzije amonijaka u vodi:

U početku, amonijak prelazi brzo iz gasa u vodu zbog vellike razlike

između njegovih hemijskih potencijala u dve faze. Sa napredovanjem
procesa, amonijak će biti sve manje u masi gasa i sve više u masi
tečnosti. To znači da opada koncentracija amonijaka u obe faze, a
time i brzina prenosa mase amonijaka iz gasa u tečnost. Sa porastom
koncentracije amonijaka u vodi, raste broj molekula amonijaka koji
se vraćaju u gas. Uspostavlja se ravnoteža, akolika količina amonijaka
prelazi iz gasa u tečnost, tolika količina amonijaka će se vraćati iz
tečnosti u gas.

Makroskopski posmatrano, nema više prenosa mase amonijaka jer ne postoje više gradijenti
koncentracija u obe faze. Vrednosti hemijskih potencijala amonijaka u dve faze su jednake, ali su
vrednosti njegovih koncentracija u dve faze potpuno različite. Ako bi se amonijak dodao u gasnoj fazi,
došlo bi ponovo do prenosa mase amonijaka iz gasne u tečnu fazu i to bi se odigravalo do uspostavljanja
nove ravnoteže između faza sa višim koncentracijama amonijaka u obe faze (Ca3, Pa3).

Kod prenosa toplote, pogonska sila je razlika u temperaturama i prenos će se vršiti sve dok se vrednosti
temperature ne izjednače. Kod prenosa mase, polazne koncentracije komponente A mogu biti iste u gasu
i u vodi, ali ako postoji razlika hemijskog potencijala, doći će do prenosa mase i uspostaviće se ravnoteža
pri nejednakim vrednostima koncentracija u dve faze – pogonska sila je razlika hemijskih potencijala.
Međutim, pošto je to jako teško koristiti u praksi , onda se pogonska sila izražava preko razlike
koncentracija: 𝑝𝐴˟ = 𝑚𝐶𝐴

Ova jednačina pokazuje da je m - koeficijent raspodele komponente A između faza. A pogonska sila se
može prikazati kao razlika koncentracije u gasu i koncentracije koja bi bila u gasu da je u ravnoteži sa
tečnošću date koncentracije. Prema teoriji dva filma međufazni prenos mase može da se analizira na
primeru kolone sa vlažnim zidovima u kojoj se amonijak iz vazduha apsorbuje u vodi. Prema ovoj teoriji,
brzina međufaznog prenosa mase amonijaka između gasne i tečne faze koje su u kontaktu kontrolisana je
brzinama difuzije amoijaka sa svake strane granične površine.

Slika levo pokazuje da koncentracija amonijaka u

gasnoj fazi u koloni opada naviše, dok njegova
koncentracija u tečnoj fazi raste naniže. Slika desno
pokazuje da ako je proces prenosa mase stacionaran,
koncentracije amonijaka u gasnoj i tečnoj fazi su
konstantne sa vremenom. Međutim, u datom preseku
a-a koncentracija amonijaka u gasnoj i tečnoj fazi Pag
i Ca nisu ravnotežne i prenos mase amonijaka odigrava se iz gasne ka tečnoj fazi. Pai i Cai su
koncentracije amonijaka u gasnoj i tečnoj fazi na graničnoj površini. Pretpostavka je da na graničnoj
površini postoji ravnoteža faza i da važi Henrijev zakon.

Na graničnoj površini u posmatranom preseku a-a, pogonske sile prenosa za gasnu(1)i tečnu(2) fazu su :

Pag- parcijalni pritisak za komponentu A u masi gasa,

Pai – parcijalni pritisak komponente A na graničnoj površini,
Cal – konncentracija komponente A u masi tečnosti,
Cai – koncentracija komponente A na graničnoj površini

Na ovoj slici je predstavljen koncept teorije dva filma. Ova teorija se

bazira na sledecim pretpostavkama: Sa obe strane granica faza
postoje hipotetički granični slojevi odnosno filmovi debljine Zg i Zl,
gde su skoncentrisani otpori prenosa mase u fazama. Granična
površina ne predstavlja nikakav otpor prenosu mase, a
koncentracije Pai i Cai su ravnotežne koncentracije (isprekidane
krive linije). Mehanizam prenosa mase u oba sloja je molekulska
difuzija.
Ako je međufazni prenos mase stacionaran:

Koeficijent pravca pogonske prave (nagib pogonske linije):

22. Kristalizacija (osnove procesa, cilj procesa, dijagram rastvorljivosti)

Difuziona operacija kojom se iz rastvora izdvaja rastvorak u obliku kristala. Kristali su čvrsta, hemijski
homogena tela koja su prvailnog oblika. Sastavni delovi kristala, atomi i joni, namešteni su u takozvanoj
prostornoj rešetki i nastajanje više oblika kristala iz istog hemijskog jedinjenja zove se polimorfizam.
Kristali u čijoj kristalnoj rešetci ima i molekula vode, zovu se kristalohidrati. Ciljevi procesa
kristalizacije su izdvajanje čvrstog rastvorka iz rastvora i pročišćavanje supstance njenim rastvaranjem, a
zatim iskristalisavanjem. Kristalizacijom dobijamo čiste homogene komponente iz smeše, a materije koje
kristališu mogu da nagrade polimorfne kristale što podrazumeva veći broj geometrijskih oblika ili
izomorfne kristale kada je u pitanju samo jedan geometrijski oblik. Kako je kristalizacija proces prenosa
mase u sistemu gde je jedna faza čvrsta pri čemu se ona izdvaja iz sopstvenog rastvora, ako posmatramo
dvofazni sistem sa čvrstom i tečnom fazom, sastavljen iz dve komponente – rastvorena supstanca i
rastvarač, prema Gibsovom pravilu faza sistem koji kristališe ima 2 stepena slobode. Ako se proces
obavlja pri konstantnom pritisku, sistem se svodi na mono varijantan, pa će koncentracija biti
jednoznačno određena temperaturom. Odnos između temperature i koncentracije predstavlja se krivom
rastvorljivosti. Rastvorljivost supstance predstavlja onu masu čiste supstance u gramima koja može da se
rastvori u 100g rastvarača pri čemu rastvor postaje zasićen. Jedinica mere rastvorljivosti je g/100g
rastvarača. Dijagram rastvorljivosti predstavlja zasićeno stanje rastvora.

Oblast ispod krive zasićenja predstavlja nezasićeno stanje rastvora. Oblast iznad krive zasićenja
predstavlja oblast presićenog stanja rastvora. Ovo stanje nije stabilno jer rastvor sadrži više supstance
od onoga što može da bude rastvoreno – metastabilno stanje. Analizom dijagrama se može zaključiti:
rastvorljivost raznih supstanci je različita, rastvorljivost zavisi od temperature, rastvorljivost većine
supstanci raste sa porastom temperature.

U prehrambenoj tehnologiji kristalizacija je završna operacija procesa proizvodnje npr šećera, soli,
limunske kiseline, odnosno koristi se kao separaciona operacija. Da bi došlo do nastanka kristala u
rastvorku neophodno je da koncentracija komponente koja kristališe bude veća od ravnotežne, odnosno
rastvor mora da bude prezasićen. Obzirom da je kristalizacija posledica odstupanja od ravnoteže,
potrebno je da koncentracija komponente koja kristališe bude veća od ravnotežne. Mera odstupanja od
ravnotežne koncentracije meri se koeficijentom presićenja. Ovaj koeficijent predstavlja odnos
koncentracije rastvora i koncentracije zasićenog rastvora.
 Da bi došlo do formiranja kristala moraju da postoje centri kristalizacije u rastvoru – nukleusi. Oni
rastu kako proces odmiče i za njih se lepe novi atomi koji se zovu kristalići koji rastu imajući pravilan
geometrijski oblik sa drugim naraslim kristalima. Da bi došlo do formiranja kristala mora da se omogući
dovođenje ili odvođenje toplote. Drugi i treći uslovi utiču na veličinu kristala, a ako jedan od ova tri
uslova nije ispunjen, kristalizacija ne može da se izvrši.

Ako posmatramo dijagram rastvorljivosti (x – osa temperatura, y – osa koncentracija rastvora), vidimo
debelu krivu koja predstavlja krivu zasićenja. Oblast ispod ove krive je oblast nezasićenog rastvora, a
oblast iznad je oblast presićenog rastvora. U okviru oblasti
presićenog rastvora razlikujemo dve zone : metastabilnu
zonu i labilnu zonu. Metastabilna zona je deo oblasti
ppresićenog rastvora ali u ovoj podoblasti ne dolazi do
spontane kristalizacije, već je ona odložena za indukovani
latentni period vremena kristalizacije ( ako se unesu već
formirani centri kristalizacije oko kojih će se obaviti rast
kristala) . U labilnoj zoni, delu oblasti presićenog rastvora,
rastvori spontano kristalizuju i vreme kristalizacije je kraće.

Pogonska sila za proces kristalizacije je razlika u

koncentraciji presićenog rastvora i ravnotežne koncentracije. Za proces kristalizacije neophodno je da
rastvor bude presićen. To stanje rastvora i početak kristalizacije može da se indukuje na 3 načina:
hlađenjem nezasićenog rastvora, uparavanjem nezasićenog rastvora i uvođenjem novih komponenata u
rastvor (nukleusa).

Ako posmatramo kristalizaciju hlađenjem nezasićenog rastvora,

imamo rastvor stanja A (t1,c1), hlađenjem ovog rastvora koji
nam se nalazi u oblasti nezasićenog rastvora dovodimo taj
rastvor do stanja M (t2,c2) i temperatura tog stanja nam je
manja od temperature t1. Ima i ravnotežnu koncentraciju D.
Stanje M se nalazi u labilnoj zoni u oblasti presićenog rastvora,
dok se kristalizacijom koncentracija rastvorene komponente u
tečnoj fazi smanjuje. Pogonska sila kristalizacije u ovom slučaju
je Cm – C0. Brzina hlađenja rastvora utiče na veličinu formiranih
kristala. Brzim hlađenjem dobija se veći broj sitnih kristala, a
sporim hlađenjem dobićemo manji broj većih kristala. Supstance manje molekulske mase daju manje
kristale.

Ako posmatramo kristalizaciju uparavanjem nezasićenog rastvora,

rastvor stanja A (t1,c1) uparavamo na konstantnoj temperaturi i
prevodimo rastvor u labilnu zonu u stanje F, pri čemu je stanje
rastvora E ravnotežno stanje za temperaturu t1. Pogonska sila može
biti razlika koncentracija Cf – C0 ili Cf – Ce. Treći način indukcije je
ubacivanje sitnih kristala iste materije u presićen rastvor, odnosno
prisustvo materija sličnih kristalnih modifikacija (nukleusi, centri
kristalizacije).
 23. Kristalizacija (faze, teorije rasta kristala, materijalni i toplotni bilans)

Proces kristalizacije se sastoji iz više faza. Prva faza je faza obezbeđivanja uslova zasićenja rastvora.
Druga faza je faza nukleacije, odnosno stvaranja centara kristalizacije. Nukleusi su zapravo aglomerati
asociranih molekula submikroskopske veličine i kristalne klice se formiraju od većeg broja molekula, jona
sa određenim sadržajem energije i određenog rasporeda u prostoru. Oni se javljaju pre kristalizacije i
predstavljaju prvu čvrstu fazu u rastvoru ,oni su karakteristični za presićena stanja rastvora međutim ako
je presićeno stanje rastvora metastabilno nukleusi se mogu rastvoriti za razliku od labilne zone gde
nukleusi nastavljaju svoj rast. Period formiranja nukleusa predstavlja početak kristalizacije. Skraćenje
ovog perioda se postiže pelcerovanjem, odnosno dodatkom isitnjenih kristala koji u presićenom rastvoru
uslovljavaju pojavu centara kristalizacije po celom rastvoru. U ovoj fazi moguća su 3 slučaja nukleacije:

1. HOMOGENA SPONTANA NUKLEACIJA (P = WS – W), ona se odvija u čistim rastvaračima neke

komponente gde po obezbeđenju presićenja nastaju centri kristalizacije. Potrebno je da se sudarima spoji
veći broj molekula koji obrazuju nukleuse i usled lančanih sudara dolazi do uvećanja početne mase.
Potrebno je da rastvor ima veliko presićenje jer spontano nastajanje nukleusa se zbiva samo ako u
rastvoru postoji neka energija. Pri vezivanju molekula u nukleus, oni otpuštaju deo energije i iz haotičnog
stanja prelaze u uređeno stanje. Taj deo energije je označen sa W. Pri procesu formiranja kristala čvrste
faze troši se i površinska energija Ws da bi se molekul ugradio u čvrstu fazu. Količina energije potrebne
za spontanu nukleaciju je jednaka razlici ove dve energije. Ako nema potrebne energije ona se mora
dovesti spolja.

2. HOMOGENA INDUKOVANA NUKLEACIJA koja se podstiče mešanjem ili dovođenjem energije putem
elekromagnetnih talasa.

3. HETEROGENA INDUKOVANA NUKLEACIJA kada se u sistem uvode druge komponente koje iniciraju
nukleaciju, primese u rastvoru mogu da budu početne čvrste površine za nastajanje nukleusa.

Treća faza procesa kristalizacije je faza rasta kristala. Brzina nukleacije zavisi od temperature ( sa
povećanjem temperature intenzivira se kretanje molekula), stepena presićenja i površinskog napona. U
ovoj fazi se javlja stabilna egzistencija nukleusa, odnosno porast nukleusa do neke kritične veličine i malo
je verovatno da oni neće dalje rasti i prestaju da budu submikroskopske veličine.

1. Gibs – Kirijeva teorija površinske energije – Po ovoj teoriji kristal raste i zauzima oblik koji
odgovara minimumu površinske energije za datu zapreminu

2. Teorija adsorbcionog sloja – Rast kristala dolazi usled molekulskih interakcija na čvrstoj površini
nukleusa gde se izdvajaju molekuli rastvora. Na rogljevima i ivicama kristala deluju adsorpcione sile
različitih intenziteta pa na početnoj čvrstoj fazi nastaju prvo favorizovana mesta na koja se molekuli prvo
adsorbuju, a onda popunjavaju i ostala.

3. Difuziona teorija – Oslanja se na teorije molekulske i konvektivne difuzije i daje najbolja objašnjenja.
Proces nukleacije je difuzioni proces gde brzina dolaženja molekula do jezgra
nukleusa zavisi od razlike koncentracije i to se može prikazati osnovnom
kinetičkom jednačinom za brzinu kristalizacije.

Pored difuzije molekula do čvrste faze postoji i proces ugradnje molekula u čvrstu površinu i tada se radi
o površinskoj reakciji kojom se definiše ugradnja molekula u kristalnu rešetku. Proces rasta kristala ima
dva elementarna procesa – difuzioni deo procesa i ugradnja u kristalnu rešetku. Sve tri faze kristalizacije
se u realnim procesima odvijaju istovremeno, a stanje presićenja samo po sebi nije dovoljno za
kristalizaciju.

Uticaj pojedinih faktora na osobine kristala:

Na osobine kristala može se uticati načinom izvođenja kristalizacije pri čemu kod kristala posmatramo
sledeće osobine:

 Kristalni oblik je određen prirodom materije koja kristališe, a primese u rastvoru mogu izazvati
promenu.
 Oblici kristala su polimorfni ili izomorfni. Na oblik kristala mogu da utiču primese u rastvoru koje
transformišu oblik. Pravilni kristalni oblici nastaju samo potpunim pravilnim opticajem kristala sa
svih strana i to se postže fluidizacijom. Sudaranje kristala sa mešalicom međusobno ili sa zidovima
suda uslovljava zaobljavanje kristala.
 Veličina kristala – iz jako presićenih rastvora nastaju sitniji kristali, a iz manje presićenih
rastvora nastaju veći kristali mnogo sporije. U rastvoru većeg presićenja veći je broj centara
kristalizacije pa na veličinu utiču primese ili aditivi, površinski aktivne komponente koje mogu da
se ubacuju u rastvor i u malim količinama zaustavljaju dalji rast kristala. Kod indukovanih
nukleacija priroda pelcera može uticati na veličinu kristala. Na granulometrijski sastav i veličinu
kristala se može uticati mešanjem koji može izazvati i kidanje kristala pa se mora naći povoljan
broj obrtaja mešalice.
 Čistoća kristala – Kristali su obično hemijski veoma čisti ali se mogu naći nečistoće u šupljinama
i defektnim delovima kristala. Na čistoću kristala utičemo pripremom rastvora i naknadnim
prečišćavanjem, odnosno izdvojeni kristali se ponovo rastvore u čvrstom rastvaraču pa se vrši
prekristalizacija.

Materijalni bilans i toplotni bilans:

Uređaji za kristalizaciju – KRISTALIZERI:

Podela:

1. HLAĐENI KRISTALIZERI:

 SVENSON – VOKEROV KRISTALIZATOR , KORITASTI NJIŠUĆI KRISTALIZATOR,

KRISTALIZATOR SA HLAĐENJEM

2. VAKUUMSKI KRISTALIZERI – Isparavanje rastvarača se odvija isparavanjem rastvarača sa

slobodne površine usled sniženog pritiska. U njih spada PUŽNI KRISTALIZATOR.
 3. FLUIDIZOVANI KRISTALIZERI – Kod njih se uvodi prethodno zagrejan polazni rastvor koji se
raspršuje pri udaru u pregradu, a zatim pada naniže. Sitnije kristale fluidizovani sloj odnosi naviše,
a oni krupniji padaju naniže.

24. Destilacija (definicija, fazni T-x dijagram, azeotropne smeše)

Destilacija je tehnološka operacija koja služi za razdvajanje tečnih homogenih ili heterogenih smeša koje
su sastavljene od dve ili više komponenata. Princip razdvajanja se zasniva na delimičnom isparavanju
smeše i naknadnoj kondenzaciji oslobođene pare. Ovom operacijom se razdvajaju tečne smeše na osnovu
različite rastvorljivosti komponenata i na osnovu razlika u naponima para na istoj temperaturi i pritisku
između komponenata.

Komponente koje se razdvajaju imaju različite temperature ključanja, pa se tako razlikuju lakše (nisko
ključajuća – ima nižu temperaturu ključanja) i teže (visoko ključajuća – ima višu temperaturu ključanja)
isparljiva komponenta. Destilacijom se mogu razdvajati one smeše čije komponente imaju veće razlike u
temperaturama ključanja, u suprotnom, ako su temperature ključanja bliske, takve smeše se ne mogu
razdvojiti destilacijom već se koristi rektifikacija (osnovna razlika između ova dva procesa).

Najjednostavnije je razdvajanje binarnih smeša procesom destilacije pri čemu se dobija osnovni produkt
ovakvog procesa – destilat, aono što ostaje nakon završenog procesa naziva se ostatak.

Zagrevanje tečne smeše može da se predstavi u faznom T- x dijagramu gde je na y – osi temperatura
ključanja smeše odnosno komponenata koje čine tu smešu , a na x – osi je maseni udeo komponenata
koje čine smešu.

Ako posmatramo fazni T – x dijagram za smešu vode i

etanola, sa tk1 je predstavljena temperatura ključanja vode
(1oo˚C), a sa tk2 je predstavljena temperatura ključanja
etanola (78,3˚C). Na x – osi sa leva na desno raste maseni
udeo etanola u ovoj smeši. Gornja kriva linija predstavlja
liniju kondenzacije, dok donja kriva predstavlja liniju
ključanja. Prostor između ove dve linije predstavlja
dvofaznu oblast, odnosno smešu para – tečnost. Oblast
ispod linije ključanja je oblast homogene tečnosti, a oblast
iznad linije kondenzacije je oblast homogene pare. Ako
nam je tačka 1 polazna smeša koja se nalazi u oblasti
homogene tečnosti smeše na temperaturi t1 i sastava x1 i ako zagrevamo tu smešu do temperature t2,
odnosno do tačke 2, u toj tački počinje ključanje homogene tečne smeše i počinje isparavanje, odnosno
pojavljuju se prvi mehurovi pare. Tačka 3 je zapravo para koja ima istu temperaturu kao tečnost stanja 2
ali je sastav drugačiji, odnosno ta para ima veći sadržaj etanola, odnosno ako bi paru stanja 3
kondenzovali dobili bi tečnost koja bi bila znatno bogatija etanolom od polazne tečnosti (princip
destilacije). Ako nastavimo zagrevanje smeše stanja 2 dobićemo heterogenu smešu stanja 4 koja
predstavlja mešavinu tečnosti stanja 5 i pare stanja 6 pri čemu je temperatura u tački 4, tački 5 i tački
6 jednaka. Kod jednokomponentnih smeša isparavanje je istovremeno i izobarski i izotermski proces.
Kod smeša, temperatura raste bez obzira što je pritisak konstantan. Daljim zagrevanjem smeše stanja 4
dolazimo do tačke 7 kada se završava isparavanje, a poslednje kapi tečnosti imaju stanje 8.
Završavanjem zagrevanja dolazimo do tačke 9 što predstavlja homogenu gasovitu smešu i tada su obe
komponente u parnoj fazi, što znači da nam je proces od 1 do 9 proces isparavanja polazne smeše
stanja 1, a obrnuti proces od 9 do 1 bio bi proces kondenzacije.

Dvofazne binarne smeše često se sreću u destilaciji. Uslovi ravnoteže takvih smeša se razmatraju uz
pomoć Gibsovog pravila faza. Ako imamo dvokomponentnu smešu K=2 i dvofaznu smešu F=2, broj
stepeni slobode iznosi 2. S= K – F + 2 =2 To znači da za definisanje sistema u ravnoteži je neophodno
poznavanje barem 2 parametra (t,p,c), ako nam je T=const. p=ƒ(c) (morali bismo da poznajemo pritisak i
koncentraciju), ako je p=const. T= ƒ(c) ( morali bismo da poznajemo temperaturu i koncentraciju).

Kada govorimo o binarnim sistemima razlikujemo:

 binarne sisteme sa neograničenim mešanjem komponenata

 binarne sisteme sa ograničenom rastvorljivošću komponenata – Kod takvih sistema,
temperatura ključanja smeše ne zavisi od sastava smeše, ona je niža od temperature ključanja
komponenata smeše. Pritisak takvih smeša je veći nego parcijalni pritisak komponenata koje čine
tu smešu.
 binarne sisteme sa nemešljivim komponentama – Takve su zapravo heterogene binarne
smeše, koje u prirodi ne postoje i javljaju se određena odstupanja.

Kada govorimo o smešama sa neograničenim mešanjem komponenata razlikujemo:

 IDEALNE – U idealnim smešama prema Raulu postoji uniformnost kohezionih unutrašnjih sila
između komponenti, pa je refleksija stanja međumolekulskih sila u smeši napon pare i on se meri
parcijalnim pritiskom komponente u gasnoj fazi nad smešom, odnosno nad rastvorom (o tome
govori Raulov zakon). Po ovom zakonu parcijalni pritisak svake komponente u gasnoj fazi na
datoj temperaturi je proizvod molskog udela komponente u tečnoj smeši i njenog napona pare na
posmatranoj temperaturi.

Daltonov zakon je zakon koji takođe važi za idealne smeše i

po ovom zakonu je ukupan pritisak smeše jednak zbiru
parcijalnih pritisaka komponenata koje čine tu smešu.
(formule na prez) Takođe se parcijalni pritisak komponente
može definisati kao proizvod molskog udela komponente u
parnoj fazi i ukupnog pritiska smeše.

Koeficijent raspodele nam govori o raspodeli

komponenata između tečne i parne faze.

Relativna isparljivost nam govori o odnosu napona pare komponenata koje čine
neku smešu.

Za dvokomponentnu smešu kada se izvrše određenje transformacije dolazimo do jednačine koja

karakteriše ravnotežu para – tečnost za idealne binarne smeše i kaže da mogu da se računaju na osnovu
njihovih odgovarajućih napona pare.
Za dvokomponentnu smešu relativna isparljivost u ravnotežnim uslovima
definiše se jednačinom iz koje sledi druga jednačina. Ta jednačina
omogućava definisanje zavisnosti koncentracija komponente A u fazama
za bilo koji radni pritisak, odnosno ukoliko je poznata relativna
isparljivost komponenata, ona se može upotrebiti za izračunavanje
ravnotežnih koncentracija, kao što se koncentracija parne faze, odnosno
molski udeo lakše isparljive komponente u parnoj fazi može izračunati uz
pomoć molskog udela lakše isparljive komponente u tečnoj fazi i relativne
isparljivosti.

Ravnotežni XY dijagram za različite

vrednosti relativne isparljivosti

Ako pogledamo ravnotežni x – y dijagram za različite vrednosti relativne

isparljivosti vidimo da kako se vrednost relativne isparljivosti povećava,
tako se tik ove krive smanjuje.

 REALNE – Kod ovih smeša ne važe Raulov i Daltonov zakon. Na

osnovu veličine odstupanja od idealnih sistema utvrđuje se karakter
realnih smeša. Za ocenu odstupanja služi razlika između ukupnog napona
pare realne smeše i napona pare idealne smeše. Ta razlika je posledica
toga da kod realnih smeša dolazi do hemijskih reakcija u tečnoj fazi
između komponenata A i B i između ovih komponenata može doći do međumolekulskih
interakcija ili između komponenata jedne ili obeju komponenata.

Raulov zakon ne važi zbog odstupanja od idealnog stanja koja se ne mogu zanemariti. Ova odstupanja su
posledica uzajamnog dejstva komponenata u smeši, a najčešće je za obe komponenete istog znaka (ili je
pozitivno ili je negativno).

Pozitivno odstupanje - Privlačne sile između molekula u rastvoru su slabije od međumolekulskih sila
između čistih komponenata. Naponi para čistih komponenata i rastvora pokazuju veće vrednosti od
idealnog slučaja. Kod ovog odstupanja molekuli imaju veću težnju da pređu u gasovitu fazu zbog slabijih
privlačnih sila između molekula u rastvoru.

Negativno odstupanje – Privlačne sile između molekula u rastvoru su jače od međumolekulskih sila
između čistih komponenata. Naponi para čistih komponenata i rastvora pokazuju manje vrednosti nego
kod idealnih slučaja. Kod ovog odstupanja, obema komponentama je onemogućeno napuštanje tečne faze.

Kada govorimo o ovim odstupanjima od Raulovog zakona, to se može

prikazati i grafički u dijagramu koji prikazuje zavisnost ukupnog pritiska
od sastava smeše.

Na krivoj ukupnog napona pare kod negativnog odstupanja od Raulovog

zakona javlja se minimum, na krivoj ukupnog napona pare kod pozitivnog
odstupanja javlja se maksimum. Ako se odstupanja od Raulovog zakona ne
mogu zanemariti, onda su jake interakcije u tečnoj fazi.
Smeše u tom slučaju mogu da imaju maksimalni ili minimalni napon pare kada ključaju na konstantnoj
temperaturi, odnosno mogu imati maksimalnu ili minimalnu temperaturu kada ključaju na konstantnom
pritisku. Smeše u tačkama minimuma i maksimuma se ponašaju kao jedinjenja pa se ne mogu razdvojiti
destilacijom – takve smeše se nazivaju AZEOTROPNE SMEŠE.

Razlikujemo azeotropne smeše sa:

 minimalnom temperaturom ključanja – U tački gde dolazi do spajanja , tk azeotropne smeše je

niža od tk osnovnih komponenata. Kod idealnih smeša tk je uvek između tk komponenata.

 maksimalnom temperaturom ključanja – U tački gde dolazi do spajanja, tk azeotropne smeše je

viša od tk osnovnih komponenata.

U tački M se linija ključanja i linija kondenzacije dodiruju, a smeša azeotropnog sastava isparava na
konstantnoj temperaturi kao da je čisto jedinjenje. Ravnotežni sastav parne faze jednak je sastavu tečne
faze.

Ako krenemo od tečnog sistema stanja A koji ima sastav azeotropne smeše, u
toku ravnomernog zagrevanja temperatura će rasti do T max. Tu se pojavljuje
gasovita faza istog sastava kao polazna tečnost. Na konstantnoj temperaturi
Tmax odigraće se kompletna fazna transformacija. Tek kada sva tečnost pređe
u paru daljim zagrevanjem tek onda će temperatura da nastavi da raste. Ako
zagrevamo tečnu smešu stanja B, temperatura će da raste do neke vrednosti Tb,
pa se javlja gasovita faza koja je bogatija komponentom A od tečne polazne
faze. Ako se ovakav sistem podvrgne frakcionoj destilaciji gasovite faze će se
obogaćivati komponentom A, a tečni ostatak će se sastavom približavati azeotropnoj smeši. Posle
dovoljno ponavljanja moguće je razdvojiti azeotropnu smešu. Sastav azeotropne smeše direktno zavisi od
pritiska. Pri povišenim pritiscima azeotropsko svojstvo smeše se gubi, pa se takve smeše mogu razdvojiti
na povišenim pritiscima. Pravilo Vrebskog kaže da promenom pritiska se pomera i sastav azeotropne
smeše, tako da se i minimum i maksimum na krivama pomera na jednu ili na drugu stranu. Izborom
pravilnog radnog pritiska moguće je ovakve smeše razdvojiti.

25. Diferencijalna destilacija, ravnotežna destilacija, membranska destilacija

Diferencijalna destilacija – Primenjuje se u prehrambenoj industriji – tehnologija jakih alkoholnih pića,

sprovodi se i u laboratorijskim uslovima.

Uređaj za ovu destilaciju se sastoji od kazana u koji se uvodi smeša koja se destiluje i koja se indirektno
zagreva suvozasićenom vodenom parom. Kada se polazna smeša zagreje do temperature ključanja,
počinje izdvajanje lakše isparljive komponente u obliku pare koja odlazi u kondenzator gde se
kondenzuje i izdvaja u sud koji prihvata destilat. Kod ove destilacije se istovremeno vrši i isparavanje
sirovine i razdvajanje faza.
Određena količina polazne smeše se uvodi u
destilacioni kazan i greje se do temperature ključanja.
Para kkoja se izdvaja iz tečne smeše se neprekidno
kondenzuje u kondenzatoru i kao destilat odvodi van
uređaja. U destilatu kojii se dobije u prvim minutima
destilacije ima najviše lakše isparljive komponente A, a
tečna smeša tokom procesa ima sve , manje
komponente A. Kada sastav destilata postane jednak
potrebnom molskom udelu komponente A u destilatu,
destilacija se prekida. Zbog toga ostatak u
destilacionom kazanu nije u ravnoteži sa čitavom
količinom destilata već samo sa onim delom pare koji tog
trenutka napušta destilacioni kazan.

Ravnotežna – Flash destilacija –Koristi se za desalinizaciju morske vode. Kontinualan proces koji se
izvodi u industrijskim uslovima. Vrši se zagrevanje i delimično isparavanje tečnog binarnog rastvora.
Smeša se najpre zagreva u razmenjivaču toplote uz zatvoreni redukcioni venitil koji služi za redukciju
pritiska. Dok je taj ventil zatvoren, pritisak i temperatura smeše rastu. Nakon naglog otvaranja ventila,
pritisak naglo opada što dovodi do momentalnog prelaska lakše isparljive komponente iz tečnog u parno
stanje i zbog toga se razdvajanje faza dešava momentalno i brzo zbog čega se ova destilacija naziva Flash
destilacija. Deo tečnosti koja isparava kao destilat zavisi od
vrednosti količine toplote koja se dovodi ili odvodi iz sistema.
Ukoliko je relativna isparljivost komponenata veoma velika,
stepen razdvajanja koji se može postići između dve komponente
u ovom procesu je generalno prilično slab. Ovaj postupak
destilacije se obično koristi kao pomoćni proces za pripremu
rastvora za dalje prečišćavanje ( izuzetak je desalinizacija
morske vode kada se čista voda za piće može dobiti
višestepenom flash destilacijom). Ovu destilaciju mi ne
primenjujemo u prehrambenoj industriji.

Svaki proces destilacije se može predstaviti u ravnotežnom x-y

dijagramu (x – osa molski ili maseni udeo lakše isparljive komponente
u tečnosti, y – osa molski ili maseni udeo lakše isparljive komponente
u pari). Svaki ravnotežni dijagram sadrži dijagonalu x=y i ravnotežnu
liniju (oblik ove linije nije uvek isti, menja se u zavisnosti od sastava
smeše koja se razdvaja). Radna (operativna) linija je linija procesa
koja ima nagib –W/D i presek radne linije i ravnotežne linije je tačka
(xw,yd).
Presek radne linije i dijagonale je tačka (xf, yd).
Jednačina radne linije može da se izrazi i preko stepena suvoće
pare koji pokazuje koliko se molova destilata izdvaja pri
destilaciji jednog mola sirovine.

MEMBRANSKA DESTILACIJA – je toplotni separacioni proces

(mikrofiltracioni proces) u kome samo molekuli pare mogu da prođu kroz poroznu hidrofobnu
membranu. Mikroporozna hidrofobna membrana razdvaja vodeni rastvor pri različitim temperaturama.
Pogonska sila za ovu destilaciju je razlika u temperaturama duž površine membrane. Ovo je noviji način
procesa destilacije i razdvajanje se zasniva na osnovnim principima ravnoteže para – tečnost. Molekuli
pare će se trensportovati sa strane membrane gde vlada visoki pritisak pare kroz pore membrane gde
vlada nizak pritisak pare.

Princip direktne membranske destilacije zasniva se na tome da se isparavnje isparljivih komponenti iz

napojnog rastvora sa strane zagrejane membranske površine vrši tako da u parnom stanju prolaze na
drugu stranu membrane pri čemu se kondenzacija tog permeata sa druge strane membrane vrši tamo
gde je površina membrane hladna. Postoje 4 različita procesa membranske destilacije i razlikuju se u
metodi kondenzacije permeata. U direktnoj, hladan destilat dolazi u direktan kontakt sa membranom i
para koja prolazi kroz membranu se direktno kondenzuje u struji hladnog destilata. Druga vrsta je
membranska destilacija sa vazdušnim prostorom gde se permeat kondenzuje u vazdušnom prostoru
sa strane hladne strane membrane gde je ukupna dužina difuzija pare zbir debljina membrane i
vazdušnog prostora, a kondenzovan destilat ne mora da bude u kontaktu sa hladnom stranom
membrane. Treća vrsta je vakuumska membranska destilacija – sistemi sa niskim pritiscima gde sa
hladne strane membrane je vakuum, a permeat se kondenzuje van membranskog modula. Četvrta vrsta
je membranska destilacija sa strujanjem gasa – sa hladne strane struji inertni gas, a permeat se
kondenzuje van membranskog modula.

Prednosti membranske destilacije:

Niža radna temperatura u odnosu na konvencionalan proces. Rstvor ne mora da se zagreva do ključanja.
Hidrostatički pritisak je niži nego kod membranskih procesa kod kojih je pogonska sila razlika pritisaka.
Jeftiniji je proces jer se mogu koristiti jeftini polimerni materijali za izradu membrana. Ovim procesom je
moguće potpuno razdvojiti komponente u nekom sistemu. Imaju veće pore. Manje je prljanje membrana.

Nedostaci membranske destilacije:

Nizak protok permeata. Velika osetljivost fluksa permeata na promenu koncentracije ili temperature
napojnog rastvora. Zarobljeni vazduh u membrani stvara dodatan otpor prolazu mase. Toplota koja se
gubi kondukcijom je velika.
Kod ove destilacije, prenos mase kontrolišu 3 mehanizma :

 KNUDSENOVA DIFUZIJA – Kada su pore membrane

manje od glavnog slobodnog puta molekula, mogućnost
sudara između molekula i zida pore je dominantna u
odnosu na sudare između dva molekula, pa se kroz pore
molekuli pare prenose Knudsenovim strujanjem.
 MOLEKULSKA DIFUZIJA – U tom slučaju su membranske pore ispunjene sa nepokretnim
molekulima vazduha zbog male rastvorljivosti u tečnosti.
 VISKOZNI (POAZEJEV) TOK – Kada se primeni hidrostatički transmembranski pritisak, kod
membrana sa većim porama, tada je slobodan put molekula kroz pore membrane dosta mali, pa je
dominantan sudar između molekula i transport se obavlja viskoznim tokom.

26. Uređaji za destilaciju i primena u prehrambenoj industriji

Uređaji za destilaciju mogu biti:

 KONTINUALNI - Sirovina neprekidno ulazi i destiliše se iz aparata neprekidno izlazi destilat i

ostatak. Složeni tip aparata u sebi sadrži i rektifikacionu kolonu – glavni deo uređaja niz koji se
sliva tečnost koja se destiliše, a uz kolonu se dižu alkoholno vodene pare. Ta kolona je sastavljena
iz više podova pri čemu u svakom podu dolazi do razmene toplote i mase. Kod složenih aparata za
destilaciju bitno je smanjenje broja destilacionih ciklusa i manji je utrošak energije. U proizvodnji
alkoholnih pića sve komponente se razdvajaju na osnovu 3 kriterijuma : rastvorljivost,
temperature ključanja i variranje koncentracije alkohola u parnoj fazi tokom destilacije. U
zavisnosti od isparljivosti komponenti moguće je razdvojiti isparljive komponente od neisparljivih
koje su suspendovane čestice, minerali... pri čemu se dobijaju dve frakcije flegma (glavni proizvod
destilacije) i džibra.

 DISKONTINUALNI – To su šaržni uređaji, uređaji za jednokratnu i dvokratnu destilaciju.

Klasifikuju se po konstrukciji na: jednostavne aparate bez deflagmatora (šarantski tip),
aparate sa deflagmatorom, baterijske uređaje i kolonske uređaje. Osnovni delovi aparata su:
telo aparata, poklopac, kalpak, paravodna cev i hladnjak. U telo aparata u koje se uvodi smeša,
postavlja se rešetka (kod manjih uređaja), a kod većih uređaja se postavlja ručna ili
elektromotorna mešalica da bi se sprečilo zagorevanje. Poklopac se postavlja iznad tela aparata i
sakuplja alkoholne pare koje su oslobođene destilacijom i da ih usmerava ka hladionici. Može da
bude različitog oblika. Na vrhu poklopca se nalazi otvor za spojnu cev između poklopca i
hladnjaka. Kalpak se nalazi iznad poklopca i spaja poklopac sa paravodnom cevi. Hladnjak
kondenzuje pare iz aparata i kondenzat hladi do 16˚C. On je površinski kondenzator kod kojeg se
toplotna razmena vrši preko zidova rashladnog čvrstog tela , a para prolazi kroz rashladno telo , a
rashladna voda struji oko njega. Na dnu hladnjaka postavlja se cilindar kroz koji prolazi destilat i u
njega se postavlja alkoholometar i termometar. Prednosti – dobijaju se destilati vrhunskog
kvaliteta. Nedostaci – mali kapacitet, veliki utrošak energije , radne snage i veliki gubici pri radu.

 UREĐAJI SA SNIŽENIM PRITISKOM

Razlikuju se šarantski tip aparata (prosti) i uređaji sa rektifikacionom kolonom i deflegmatorom
(složeni).
 27. Rektifikacija (definicija, šema kolone, dijagram, materijalni bilans)

Rektifikacija je usko povezana sa destilacijom. I rektifikacija i destilacija su separacioni tehnološki procesi

koji služe za razdvajanje tečnih homogenih ili heterogenih dvokomponentnih ili višekomponentnih smeša
pri čemu je razlika u tome što se destilacija koristi kada se temperature ključanja komponenata u tim
smešama dosta razlikuju, a rektifikacija ukoliko su temperature ključanja komponenata bliske.

Rektifikacija je tehnološka operacija pri kojoj se vrše delimični procesi isparavanja i kondenzacije pri
suprotnosmernom toku faza (pare i tečnosti). Vrši se kada komponente za razdvajanje imaju bliske
temperature ključanja ili bliske parcijalne pritiske (napone pare). Odvija se u rektifikacionim kolonama
kada se para i tečnost dovode u stalan kontakt i kako dolazi do uspostavljanja stanja ravnoteže, para i
tečnost razmenjuju toplotu i masu. Faze u kontaktu se nalaze u termičkoj i hemijskoj ravnoteži. Para u
rektifikacionoj koloni struji od dna ka vrhu, a tečnost se sliva od vrha ka dnu ( ovo je ustvari stupnjevita
tehnološka operacija). Rektifikaciona kolona je sastavljena od podova ili stupnjeva i na svakom od tih
stupnjeva se vrši razmena između toplote i mase. Prilikom procesa razmene toplote i mase dolazi do
bogaćenja pare lakše isparljivom komponentom, odnosno bogaćenja tečnosti teže isparljivom
komponentom. Para koja se dobija na vrhu kolone je najbogatija lako isparljivom komponentom. Za
rektifikaciju se kaže da je to više puta ponovljena daestilacija i primenjuje se onda kada običnom
destilacijom nije moguće razdvojiti komponente zato što im je isparljivost veoma slična. Pri destilaciji,
dobijeni destilat se ponovo destiliše sve dok u poslednjem destilatu ne dobijemo čistu lakše isparljivu
komponentu, a kod rektifikacije se to upravo vrši uz pomoć rektifikacione kolone – destilat se ponovo
destiliše u svakom od tih stupnjeva kolone.

Na slici je prikazano kako se ta stupnjevita destilacija vrši (npr prva,

druga i treća destilacija) u toku procesa rektifikacije. Polazna smeša
koja ima nizak udeo (x1) lakše isparljive komponente (smeše A)
zagreva se do ključanja (K1) na temperaturi tk1 pri čemu se obrazuje
para stanja B i sastava x2. Tečnost stanja A i para stanja B su u
ravnoteži na temperaturi ključanja tk1. Ako bismo ovu paru B
kondenzovali, dobili bismo tečnost obogaćenu lakše isparljivom
komponentom i ta tečnost bi bila sastava x2. Ako bismo ponovo tu
tečnost sastava x2 zagrevali do temperature ključanja tk2 odnosno do tačke K2, dobili bismo tečnost
stanja C koja bi isparavala i tada bi se formirala para B koja bi bila još bogatija lakše isparljivom
komponentom A, odnosno ako bismo kondenzovali tu paru D, dobili bismo tečnost sastava x3. Pa ako
bismo tu tečnost stanja x3 ponovo zagrevali do temperature ključanja tk3 i tačke K3, dobili bismo tečnost
stanja E koja bi isparavala i dobili bismo paru stanja F, koju kada bismo kondenzovali, dobili bismo
sastav destilata, odnosno xd. Ako pogledamo dijagram, na y – osi je obeležena temperatura koja se
povećava od tačke B na gore, a isto tako od tačke B ka A na x – osi nam raste udeo lakše isparljive
komponente u tečnosti što znači da je ova vrednost xd veća od x1. Para ima veću temperaturu od
temperature ključanja tečnosti tako da pri dodiru sa tečnošću, vrši se njeno zagrevanje do ključanja i to
prilikom para iz tečnosti oslobađa lakše isparljivu komponentu i nju odnosi sa sobom, a tečnosti preda
teže isparljivu komponentu. Na taj način se para bogati lakše isparljivom komponentom, atečnost teže
isparljivom komponentom.
U donjem delu rektifikacione kolone nalazi se kazan sa cevnim razmenjivačem toplote i on služi za
zagrevanje smeše koja se rektifikuje. Iznad tog kazana se nalazi rektifikaciona kolona sa podovima, a
iznad rektifikacione kolone se nalaze deflagmatori. Na svakom od tih podova na rektifikacionoj koloni
dolazi do razmene toplote i mase između pare i tečnosti. Deflagmator je vrsta kondenzatora
(razmenjivača toplote) u kome se delimično kondenzuje tečnost koja isparava iz kolone. Oni nemaju
uticaj na proces obogaćivanja ili osiromašavanja sistema lakše isparljivom komponentom, već imaju
ulogu da omoguće dovoljnu kkolićinu tečnosti koja će da se vrati u kolonu. To znači da će se kondenzovati
jedan deo te pare koja stigne do deflagmatora i vratiti se u kolonu kao tečnost da bi se omogućilo
kontinualno odvijanje procesa rektifikacije, odnosno da imamo tečnost koja će da se sliva i kojaće dolaziti
u kontakt sa novom količinom pare da bi se što više izdvojila lakše isparljiva komponenta. Preostali deo
pare deflagmator propušta i odvodi u kondenzator, gde se ta para kondenzuje i izvodi iz sistema kao
rektifikat odnosno kao destilat. Koliko će deflagmator pare da propusti i odvede u kondenzator, a koji deo
pare će da kondenzuje i da vrati u rektifikacionu kolonu se reguliše refluksnim odnosom. REFLUKSNI
ODNOS (R) označava odnos pare koja se vraća u sistem i pare koja se izvodi iz sistema, odnosno on
pokazuje koliko se kmola ili kg kondenzata vraća u kolonu kao refluks pri izdvajanju jednog kmola ili
jednog kg destilata. NAPOJNI POD je pod u koji se uvodi početna smeša koja se podleže rektifikaciji, on
ne mora da bude na sredini rektifikacione kolone, određuje se posebnom metodom. Zavisi od sastava
smeše, cilja čistoće željenog destilata,odnosno krajnjeg sastava smeše i od željenog ostatka početne
smeše.

1 – Ulaz napojnog rastvora (F) 2 – RT 3 – Izlaz

ostatka (W)

4 – Donji deo kolone 5 – Izlaz destilata (D) 6 –

Refluksna tečnost

7 – Kondenzator 8 – Gornji deo kolone 9 – Zvonasti pod

Prema konstrukciji podova razlikuju se:

 KOLONE SA ZVONASTIM PODOVIMA – Jedan od najboljih rešenja jer se ostvaruje najbolji

kontakt između pare i tečnosti. Para kroz otvore za prolaz koji su u obliku zvona prolazi od dna ka
vrhu, a tečnost se preko prelivnih cevi sliva na pod koji se nalazi ispod na kojem dolazi do
kontakta između pare i tečnosti.

 KOLONE SA SITASTIM PODOVIMA – Svaki od tih podova izgleda kao sito. Svaki pod ima
perforacije kroz koje para prolazi i dolazi u kontakt sa tečnosti koja se već nalazi na tom podu, a
tečnost preko prelivnih cevi se sliva na pod ispod.
 KOLONE SA PUNJENJEM – Na svakom podu se nalaze različiti elementi koji mogu da budu u
različitim oblicima. Tip punjenja zavisi od toga koja nam je početna smeša i šta želimo da dobijemo
na kraju.
 28. Zona obogaćenja, zona osiromašenja, napojni pod, materijalni bilansi, f-,q- vrednosti

Gornji deo kolone koji se nalazi iznad napojnog poda naziva se ZONA OBOGAĆENJA. U tom delu se para
najviše bogati lakše isparljivom komponentom, odnosno para koja ide od dna ka vrhu, na dnu je
najsiromašnija lakše isparljivom komponentom, a kako se kreće ka vrhu, ona je sve više bogatija lakše
isparljivom komponentom zato što na svakom podu dolazi u kontakt
sa tečnošću koju zagreva do temperature ključanja i iz koje izvlači
lakše isparljivu komponentu i tako bogatija odlazi na pod iznad, gde
se bogati još više i sve
tako dok ne dođe do
vrha kolone.

Deo kolone ispod napojnog poda naziva se ZONA OSIROMAŠENJA. U tom delu tečnost se najviše bogati
teže isparljivom komponentom ali osiromašuje lakše isparljivom komponentom, odnosno tečnost koja se
sliva na dole ima sve manje lakše isparljive komponente jer nju odnosi sa sobom para koja se njom
bogati.
NAPOJNI RASTVOR I NAPOJNI POD - Napojni pod je pod u kojem se uvodi rastvor koji se rektifikuje.
Napojna tečnost koja se dovodi na napojni pod, može da ima 5 stanja odnosno:

 Stanje – POTHLAĐENA TEČNOST q > 1

 Stanje – KLJUČALA TEČNOST q=1
 Stanje – VLAŽNA PARA – dvofazno stanje 0 < q <1
 Stanje – SUVOZASIĆENA PARA q = 0
 Stanje – PREGREJANA PARA q < 0

Odnos između pare koja napušta napojni pod (V) i pare koja dospeva na napojni pod (V’), kao i odnos
između tečnosti koja napušta napojni pod (L) i tečnosti koja dospeva na napojni pod (L’) zavisi od stanja
napojne smeše.

Ukoliko je napojni rastvor ključala tečnost onda je F=0 i to je tzv. PRVI GRANIČNI SLUČAJ. Tada je V = V ‘ a
L’ = L + F. DRUGI GRANIČNI SLUČAJ je da nam je napojni rastvor suvozasićena para, tada je F = 1, V = V’ +
F , a L= L’.

Za stanje 1 i stanje 5, molski protoci pare i tečnosti zavise od energetske ravnoteže i ne mogu da se
predstave jednostavnim materijalnim bilansom. Tada nam u bilansu pare i tečnosti ulazi vrednost q i ona
predstavlja zapravo odnos energije koja je
potrebna za prevođenje jednog mola rastvora u
suvozasićenu paru i molarne toplote isparavanja.
Ako napojni rastvor ulazi haladan u kolonu, deo
pare koji struji naviše će se kondenzovati na
napojnom podu pa je L‘ > L + F. Ako napojni
rastvor ulazi u kolonu kao pregrejana para on se
mora delimično pothladiti kako ne bi došlo do
isparavanje celokupne tečnosti u napojnom podu
pa je V > V’ + F.

29. Rektifikacija (refluksni odnos, operativne linije, McCabe Thiele’s metoda

REFLUKSNI ODNOS – Odnos dela pare koja se uvodi i dela pare koji se izvodi iz sistema. Može imati
različite vrednosti.

Ako je R =0, to znači da nema refluksa, odnosno da je sva para koja je došla do deflagmatora prošla kroz
deflagmator i on nije ništa kondenzovao i sva para se pretvara u rektifikat i izlazi iz sistema.

Ako je R = 1 , to znači da kolona radi sa TOTALNIM REFLUKSOM, odnosno to znači da sva para koja je
stigla do deflagmatora se kondenzovala i vratila u sistem kao tečnost – deflagmator nije propustio ni
jedan deo pare. Kolona ima minimalan broj stepeni kontakta.
Smanjenjem refluksnog odnosa postiže se:

 smanjenje potrebne energije za grejanje ili hlađenje napojnog rastvora.

 smanjuje se količina materijala koji se vraća u kolonu.

 povećava se broj stepeni kontakta u rektifikacionoj koloni da bi se obavila potrebna separacija

komponenata koje razdvajamo.

MINIMALNI REFLUKSNI ODNOS (Rmin) je odnos pri kojem je potreban broj podova u koloni
beskonačan da bi se izvršila određena separacija komponenata. Kolone obično rade sa refluksnim
odnosom koji je 1,1 do 1,5 puta veći od minimalnog refluksnog odnosa.

OPTIMALNI REFLUKSNI ODNOS je odnos pri kojem su najniži kapitalni i tekući troškovi kolone tokom
njenog životnog veka. Može se odrediti probom i greškom uz proračun kolone ili rigoroznom
optimizacijom.

Refluksni odnos ima značajan uticaj na operativne troškove. Sa porastom refluksnog odnosa, povećava se
i potrebna količina toplote i napojnog rastvora.

Ako želimo da opišemo proces rektifikacije grafički, onda to radimo operativnim linijama. Za rektifikaciju
postoje 2 operativne linije. Prva linija se odnosi na gornji deo kolone – ZONU OBOGAĆENJA, a druga na
donji deo kolone – ZONU OSIROMAŠENJA.

GORNJA OPERATIVNA LINIJA – ZONA OBOGAĆENJA

DONJA OPERATIVNA LINIJA – ZONA OSIROMAŠENJA

q- LINIJA – Ima veze samo sa stanjem napojne smeše. U odnosu

na to kakvo nam je stanje napojne smeše, ona će imati različite
položaje u x – y dijagramu. G. O. L. i D. O. L. opisuju procese koji se
dešavaju u samoj rektifikacionoj koloni. Ove dve linije se seku na
NAPOJNOM PODU. Tačka u kojoj se seku pripada i jednoj i drugoj
jednačini.

ODREĐIVANJE TEORIJSKIH I REALNIH STEPENI KONTAKATA

U REKTIFIKACIONOJ KOLONI – Određujemo koliko će nam
podova raditi. Broj podova koji dobijemo je broj teorijskih podova. Broj realnih stepeni kontakata
dobijamo kada broj teorijskih stepeni podova podelimo sa efikasnošću kolone. Prvo se obeležavaju tačke
na dijagramu (D, W, F). Kroz tačku F mora da prođe q - linija. G. O . L. počinje iz tačke D, a odsečak na y –
osi (xd / R + 1),kada izračunamo njenu jednačinu, unosimo na grafik (y – osu) i spaja se sa tačkom D. Ona
postoji samo do tačke preseka sa q linijom. D.O.L. počinje iz tačke W, spaja se sa tačkom preseka G.O.L. i q
linije. G. O. L. i D. O. L. i q linija moraju da se preseku u istoj tački.

Podovi se crtaju tako što se iz tačke D povlači horizontalna linija do ravnotežne krive, a potom se spušta
vertikalna linija do G. O. L. ( jedan trougao = jedan pod) i tako redom dok se ne stigne do tačke preseka
sve tri linje. Tada spuštamo vertikalnu liniju do D.O.L i nastavljamo crtanje kao malopre sve dok se ne
stigne do tačke W. Ako se tačka W ne poklapa sa poslednjim podom, onda se računa kao polovičan broj za
poslednji pod. To je broj TEORIJSKIH PODOVA.

EFIKASNOST KOLONE predstavlja odnos broja teorijskih podova i broja realnih podova u koloni. Broj
teorijskih podova ne mora da bude ceo broj, dok broj realnih podova mora biti ceo broj i to zaokružen na
sledeći veći.

Pri TOTALNOM REFLUKSU – G.O.L. i D. O. L. ne ucrtavamo jer se poklapaju sa dijagonalom, već

ucrtavamo samo tačke. Podove crtamo između dijagonale i ravnotežne krive i zmeđu tačaka D i W.

Pri MINIMALNOM REFLUKSNOM ODNOSU – u istoj tački se seku G.O.L , D. O. L, q linija i ravnotežna
kriva. Odsečak na y – osi za G. O. L (xd / Rmin +1)

Toplotni bilans:

30. Sušenje (definicija i osnove procesa, materijalni i toplotni bilans)

Sušenje je najstariji način konzervisanja hrane, od najranijih dana čovek je koristio hranu osušenu na
suncu. Sušenje je jedan od najvažnijih postupaka za čuvanje namirnica i njihovih nutritivnih i bioloških
svojstava.

Sušenje omogućava trajnost hrane na dva načina:

 Odstranjuje se voda neophodna za rast mikroorganizama i za enzimsku aktivnost.

 Odstranjivanjem vode se povećava osmotski pritisak jer se povećava koncentracija soli,
šećera i kiselina čime se stvara sredina koja je nepovoljna za rast mikroorganizama.

Sušenje predstavlja proces uklanjanja vode nezavisno od načina na koji se izdvaja voda iz proizvoda, a
pogonska sila može biti razlika parcijalnih pritisaka vodene pare između atmosfere u kojoj se nalazi
vlažni materijal i samog materijala i razlika osmotskih pritisaka dva materijala koja su u dodiru.

Proces u kom vlaga isparava iz vlažnog čvrstog materijala uz istovremeni prenos mase i toplote i prelazi u
gasnu fazu, naziva se sušenje.

Pri sušenju se odvijaju složeni i međusobno zavisni procesi transporta materije (vode) i razmene toplote
između vlažnog materijala i agensa sušenja pri čemu dolazi do dehidratacije vlažnog materijala.
Vlaga iz materijala može da se uklanja na dva načina:

 Bez promene agregatnog stanja vlage koja se uklanja mehaničkim putem u obliku tečnosti i za to
se mogu koristiti mehaničke operacije tipa centrifugiranje, filtracija i ceđenje.

 Sa promenom agregatnog stanja vlage koja se iz vlažnog materijala uklanja u obliku pare
uparavanjem ili kristalizacijom. U ovom slučaju materijalu se dovodi toplota koja je potrebna za
isparavanje vlage, tzv. toplota sušenja.

Sušenje može da bude:

 DIREKTNO – Kod ovog sušenja, fluid (gas) koji apsorbuje vodu je u direktnom kontaktu sa
materijalom.

 INDIREKTNO – Vlažni materijal i topli gas su odvojeni pregradom aparata tako da se kontakt
odvija preko površine za razmenu toplote.

Razlikujemo 5 načina sušenja:

1. KONVEKTIVNO SUŠENJE (isparavanje) – Obavlja se ispod temperature ključanja vode tako da se

ista struja gasa odnosno zagrejan vazduh koristi i za dovođenje toplote sušenja i za odvođenje
isparene vlage.

2. KONTAKTNO (KONDUKTIVNO) SUŠENJE – Toplota se dovodi materijalu kroz čvrstu površinu,

indirektnim kontaktom između dva fluida, odnosno između materijala i struje zagrejanog vazduha.
Materijal se greje do temperature ključanja vode koja isparava i izlazi sama i ne meša se sa
vazduhom ili nekim drugim gasom.

3. RADIACIONO SUŠENJE – Toplota se prenosi elektromagnetnim talasima od izvora do materijala

koji se suši.

4. DIELEKTRIČNO SUŠENJE – Vlažan materijal se zagreva u polju visokofrekventne struje, odnosno

uz pomoć radio talasa.

5. VAKUUMSKO SUŠENJE (LIOFILIZACIJA) – Sušenje sublimacijom. Materijal koji želimo da sušimo

se prvo zamrzne, a nakon toga se izlaže niskom pritisku pri čemu dolazi do sublimacije leda,
odnosno voda iz čvrstog agregatnog stanja odmah prelazi u paru.

Pošto je sušenje jedan vid konzervisanja toplotom, na taj način se dobija sistem sa veoma niskom
aktivnošću vode pri čemu je onemogućen rast mikroorganizama tako da je jedan od najvažnijih ciljeva
ovog procesa produžetak roka trajanja hrane. Ostali ciljevi su:

 Smanjenje zapremine voća ili povrća čime se olakšava skladištenje, pakovanje i transport.
 Smanjuju se troškovi transporta gotovog proizvoda.
 Stvaraju se uslovi da proizvod bude lakši za rukovanje.
 Rešava se problem sezonskog karaktera proizvoda, tako da je voće i povrće dostupno
potrošačima tokom cele godine.
Nedostatak sušenja predstavlja javljanje raznih negativnih promena u vidu posmeđivanja, smežuravanja,
nepovratnog gubitka sposobnosti rehidratacije, gubitak isparljivih sastojaka,sagorevanje, gubitak enzima,
biološki aktivnih jedinjenja koja su osetljiva na toplotu.

Brzina sušenja zavisi od brzine difuzije vlage iz dubine čvrstog materijala. Vlaga iz dubine čvrstog
materijala se prvo prenosi na površinu materijala, a zatim u gasnu struju koja cirkuliše iznad materijala.
Celokupni proces transporta materije odnosno vlage iz materijala u nezasićen vazduh se može podeliti na
dva dela:

1. Prelaz vlage sa površine vlažnog materijala na vazduh – Brzina je srazmerna koeficijentu prelaza
materije i razlici između apsolutne vlažnosti vazduha na površini kontakta sa materijalom i
apsolutne vlažnosti vazduha daleko od te površine. Promena toplote tokom vremena je direktno
srazmerna koeficijentu prelaza toplote i proizvodu koeficijenta prelaza materije i specifičnoj
toploti vlažnog vazduha. Ova jednakost između
koeficijenta prelaza toplote i proizvoda između
koeficijenta prelaza materije i specifične toplote
vlažnog vazduha važi kada se prelaz materije i
prelaz toplote vrši istim mehanizmom npr prinudna
konvekcija i turbulentno strujanje. Za laminarno
strujanje je odnos između koeficijenta
temperaturske provodljivosti i koeficijenta difuzije
manji od 1, odnosno oko 0,87.

2. Transport vlage u samom materijalu - Znatno složeniji proces.

31. Kinetika procesa sušenja i vrste vlage u materijalu

Vlaga u materijalu se može naći u dva osnovna oblika kao:

 VEZANA VLAGA – Količina vode koja uvek ostaje vezana u materijalu. Pošto je njen napon pare
manji od napona pare slobodne vode na istoj temperaturi, ova voda se zadržava u manjim
kapilarama i apsorbovana je na njihovim površinama ili kao rastvorena u ćelijskim zidovima.

 SLOBODNA VLAGA – Količina vode u materijalu koja je u višku u odnosu na ravnotežnu vlagu.

Vezana vlaga u materijalu može da bude:

 HEMIJSKI VEZANA VLAGA – Vlaga koja je najjače vezana za materijal i određuje se is

stehiometrijskog odnosa i može da bude uklonjena iz materijala zagrevanjem do veoma visokih
temperatura ili izvođenjem odgovarajućih hemijskih reakcija.

 FIZIČKO – HEMIJSKI VEZANA VLAGA - Adsorpciono i osmotski vezana vlaga na materijalu.

Adsorpciona vlaga se nalazi na površini materijala i u njegovim porama, a osmotski vezana vlaga
unutar ćelija materijala i vezana je osmotskim silama. Za uklanjanje adsorpcione vlage potrebno je
dovesti znatno više energije.

 FIZIČKO – MEHANIČKI VEZANA VLAGA – Najlakše se uklanja iz materijala. Nalazi se u makro i

mikroporama materijala, a osim sušenjem može se ukloniti i mehaničkim putem.
Kinetika procesa sušenja utvrđuje vreme procesa sušenja i uticaja raznih faktora na ovaj proces.

Brzina sušenja zavisi od:

 Oblika vezane vlage

 Mehanizma kretanja vlage u materijalu
 Načina uklanjanja vlage u materijalu

U početnoj fazi sušenja se uklanja slobodna vlaga sa površine materijala, a kasnije se uklanja vezana vlaga
koja se nalazi u unutrašnjosti materijala. Brzina sušenja zapravo definiše promenu sadržaja vlage u
materijalu sa vremenom.

Ako pogledamo krivu brzine sušenja, na grafiku je prikazana

zavisnost sadržaja vlage od vremena. Na njemu možemo uočiti 5
karakterističnih tačaka. Od tačke A do tačke B je početni period
sušenja kada se vlažnost materijala menja relativno malo sa
vremenom pošto se odvodi samo slobodna vlaga. Sa površine
materijala ne isparava dovoljno vlage da bi se vazduh zasitio tako
da se to naziva NESTACIONARNI PERIOD SUŠENJA u kojem
brzina sušenja ima trenutni porast. Od tačke B do tačke C je period
KONSTANTNE BRZINE SUŠENJA u kome je površina materijala
koja se suši pokrivena tečnošću koja postepeno isparava u struji
vazduha i vlaga isparava sa površine materijala. Brzina sušenja tokom ovog perioda je približno
konstantna. Od tačke C do tačke D je PERIOD OPADAJUĆE BRZINE SUŠENJA u kome se vlažnost
materijala naglo smanjuje i na površini materijala se formiraju vlažna ostrva gde je veći deo površine
materijala osušen. Od tačke D do tačke E vlaga u materijalu
idalje opada i približava se ravnotežnoj vrednosti koja je
karakteristična za svaku vrstu materijala. Na površini
materijala nema više tragova tečnosti već vlaga iz samog
materijala difunduje u vazdušnu struju na račun razlike
koncentracije u unutrašnjosti i na površini materijala. Pri
postizanju ravnotežne vlažnosti brzina sušenja bi onda bila
jednaka nuli.

Prvi izraz je izraz za brzinu sušenja koja je direktno srazmerna masi suvog materijala, a obrnuto
srazmerna površini materijala.

Drugi izraz predstavlja izraz za konstantnu brzinu sušenja koji je zavistan od specifične površine sušenja,
a obrnuto je srazmeran gustini suve materije u materijalu i latentne toplote isparavanja vode na
temperaturi površine.
 32. Meode sušenja u prehrambenoj industriji

1. SUŠENJE NA SUNCU - Veoma važna tehnika. Često se koristi u proizvodnji suvog grožđa, sušene
ribe, pečuraka i drugih proizvoda. Vlažan materijal se širi po polju ili betonskim pistama kako bi se sušio
na suncu i vetru i Sunčeva energija omogućava isparavanje vode dok vetar pomaže ubrzavanju uklanjanja
vode. Debljina vlažnog sloja, vreme sušenja i rukovanje materijalom čine obično standardizovane uslove
zasnovane na praksi. Veoma približni proračuni sušenja na suncu mogu da se izvedu na osnovu
dostupnih podataka o količini zračenja solarne energije, optičkih osobina vlažnih i suvih materijala,
lokalnih klimatskih uslova (temperatura i vlažnost vazduha), učestalost i intenzitet padavina. Vreme
sušenja na suncu zavisi od karakteristika materijala i uslova sušenja i obično se kreće u opsegu od 3 do 4
dana ali može biti i duže. Tokom ovog vremena, materijal bi trebalo zaštititi od kiše, insekata, ptica,
životinja i razvijeno je nekoliko praktičnih metoda za smanjivanje vremena sušenja. Jedna od
najznačajnijih posebno za veći obim proizvodnje je primena različitih predtretmana (parenje, potapanje u
kipuću vodu ili šećer, upotreba etil,metil ili natrijum – oleata). Drugi način je korišćenje kolektora solarne
energije sa ili bez prirodnog ili veštački izazvanog strujanja vazduha unutar sušare. Ova tehnika se obično
naziva SOLARNO SUŠENJE. Prednosti ove tehnike su što ovaj način sušenja može da bude veoma jeftin u
oblastima adekvatnih klimatskih uslova (solarna energija ne zagađuje okolinu). Nedostaci sušenja na
suncu su zavisnost procesa od vremenskih uslova i teško održavanje higijene proizvodnje. Noću i u toku
kišnih uslova, ovaj tip sušenja se ne može koristiti.

2. SUŠENJE VAZDUHOM:

 KOMORNE SUŠARE – Najjednostavniji tip sušare koji koristi vazduh kao medijum za sušenje. Rad
ove sušare je diskontinualan. Omogućava obradu različitih proizvoda, od tečnih emulzija do različitih
čvrstih materijala. Sastoji se od izolovanih komora sa policama na koje se stavljaju posude sa vlažnim
materijalom koji se suši. Ventilator potiskuje vazduh kroz grejač horizontalno između polica ili vertikalno
kroz njih. Deo vazduha može da se recirkuliše ili se sav vazduh ispušta u atmosferu. Vlažan materijal
stavlja se na police u relativno tankom sloju debljine 1 – 6 cm pa kapaciteti ovih sušara nisu veliki. Glavni
nedostatak je veliki manuelni rad i relativno slab intenzitet sušenja. Ponekad se koriste za finalno sušenje
i za egalizaciju osušenog povrća.

 TUNELSKE SUŠARE – Imaju sve prednosti komornih sušara. Rade polukontinualno. Koristi se za
sušenje voća i povrća. Troškovi ulaganja su viši. Može da bude duža od 20m sa kvadratnim ili
pravougaonim poprečnim presekom. Vlažan materijal se stavlja na lese koje su poređane na kolicima, a
kolica se periodično uvlače u jedan kraj tunela, kreću se kroz tunel i izvlače se na drugom kraju tunela
(suvi kraj). Kretanje kolica u odnosu na vazduh može da bude istosmerno ili suprotnosmerno. Svež
vazduh se ventilatorom potiskuje preko razmenjivača toplote gde se zagreva na potrebnu temperaturu i
usmerava na vlažan materijal. Deo vazduha se može recirkulisati ili se ceo može izbaciti u atmosferu.
Dimenzije tunela računaju se na osnovu propusne moći sušenja, neophodnom vremenu sušenja,
dimenzijama i kapacitetu kolica. Osnovni nedostaci su neravnomerno sušenje i veliki utrošak manuelnog
rada.

 TRAKASTE SUŠARE – Postiže se kontinualno sušenje. Koristi se za sušenje povrća. Vlažan

materijal se nosi kroz tunel na perforiranim mrežastim, rupičastim ili rešetkastim beskrajnim pokretnim
trakama. Zagrejani vazduh usmerava se kroz pokretnu traku ili kroz sloj materijala ili se usmerava preko
površine materijala kod sušenja u tankom sloju na nepreforiranim trakama. Kretanje vazduha u odnosu
na pokretan vlažan materijal može biti suprotnosmerno ili unakrsno. Vazduh struji iznad čvrstog
materijala, zagreva ga, oduzima mu vodu, a korišćeni vazduh izlazi iz komore sa vrha uređaja dok se
osušeni materijal iznosi na dnu uređaja. Neki modeli se sastoje od dve ili više pokretnih traka u seriji koje
su redno postavljene. Ove sušare su ograničene na hranu koja formira poroznu podlogu što znači da mora
da bude isečena ili granulisana hrana. Vlažan proizvod se uvodi na gornju pokretnu traku i kreće se
nadole sa jedne pokretne trake na drugu. Cirkulacija vazduha je obično kombinacija unakrsnog i
istosmernog kretanja. Koristi se za finalnu fazu sušenja nekih vrsta povrća. U novije vreme zamenjuju
tunelske sušare za sušenje šargarepe, luka i krompira. Često se proizvod na pokretnoj traci zagreva
energijom infracrvene, mikrotalasne ili radio frekvencije. Nedostaci su relativno visoka potrošnja toplote,
pogodne su za sušenje samo rastresitog materijala, neravnomerno sušenje materijala u površinskom
sloju i unutrašnjosti sloja rešava se presipanjem materijala sa jedne trake na drugu i unakrsnim
kretanjem vazduha u odnosu na vlažan materijal. Time se povećava površina kontakta između toplog
vazduha i materijala i tako se obezbeđuje brže i ravnomernije sušenje.

 SUŠARE SA FLUIDIZOVANIM SLOJEM – U ovakvim sušarama se suši povrće koje je celo ili isečeno
na komade. Ova tehnika je pogodna za sušenje rastresitog materijala npr pasulj, kukuruz,kockica
šargarepe... Glavna prednost je kratko vreme sušenja što je rezultat visoke temperature i velikog
koeficijenta prelaza toplote postignutog povećanjem turbulencije vazduha. Koristi se za sušenje komada
veličine od 10 do 20 mm. Velika disperzija veličine komada otežava ravnomernu fluidizaciju materijala,
pa se koriste mehanički ili pneumatski izazvane vibracije (tzv. pulsirajuća fluidizacija). Sušara sa
vibrirajućom podlogom često se koristi kao sušara druge faze sušenja praškastog materijala ili kao
granulator nakon sušenja raspršivanjem u prvoj fazi. Strujanjem vazduha kroz perforirane pregrade koje
se nalaze na dnu sušare stvara se fluidizovana podloga i na taj način povećava se površina kontakta
između materijala i vazduha, a time i brzina sušenja. Osušeni materijal izvodi se iz komore trakastim
transporterom, a iskorišćeni vazduh prolazi kroz ciklon (prečisni filter) radi zadržavanja preostalih finih
čestica materijala koje nosi vazduh. Ove čestice se onda odvode na trakasti transporter.

 SUŠENJE SA RASPRŠIVANJEM – Bilo koji materijal koji može da se pretvori u tečnost ili emulziju
može da se suši na ovaj način. Izlazni proizvod ove sušare je u praškastom obliku i osnovna razlika
između ovog tipa i ostalih tipova sušenja hrane vazduhom je to što je sušenje relativno kratko (samo
nekoliko sekundi) i posledica ovako brzog sušenja malih kapi koje su dispergovane u topli vazduh
minimizira neke od štetnih promena hrane koje su uobičajne za ostale tehnike sušenja. Princip rada je
atomizacija tečnosti koja se suši u struji toplog vazduha koji ulazi u komoru za sušenje. Prečnici pojedinih
kapi tečnog mlaza kreću se na nivou mikrometra, a temperatura vazduha može da se kreće i do 200˚C. Na
ovaj način voda iz čestica materijala skoro trenutno isparava i prelazi u vazduh, a u narednoj fazi se
osušeni materijal u prahu uklanja iz vazdušne struje trakastim transporterom u prihvatni sud. Iskorišćeni
vazduh izvodi se preko ciklona čime se uklanjaju čestice zaostale u vazdušnoj struji i prebacuje se na
trakasti transporter. Kretanje materijala u odnosu na vazduh može da bude u istom ili suprotnom smeru.
Istosmerni tok je zastupljeniji jer omogućava rad na višim temperaturama bez pregrevanja materijala. Pri
suprotnostrujnom toku omogućeno je duže zadržavanje čestica u uređaju jer vazduh ima mnogo veću
brzinu kroz komoru za sušenje nego što je brzina taloženja čestica. To omogućava dobijanje osušenog
materijala sa relativno velikim brzinama. Mogu se razlikovati 3 koraka: atomizacija unetog materijala
(najčešće se koriste atomizeri sa rotacionim točkom i mlazni atomizeri), sušenje vazduhom i odvajanje
osušenog proizvoda od izlaznog vazduha. Geometrija komora uglavnom zavisi od tipa atomizera koji se
koristi, a atomizeri sa rotacionim točkom su obično kratki i široki, dok su mlazni dugački i uzani. Osušeni
proizvod se sakuplja na dnu komore za sušenje u vrećastim filterima ili elektrostatičkim taložnicima.
Tipična mašina se sastoji iz 3 glavna dela – komore za sušenje, sistema za atomizaciju tečnosti i sistema
za skupljanje praha osušenog materijala.

Najčešće se primenjuju raspršivanje pod pritiskom i centrifugalni tanjir, a atomizirajući tanjir može da se
primeni i kod viskoznih i partikulisanih tečnih sistema. Ovom metodom se dobijaju sokovi ili koncentrati
u prahu.

 PNEUMATSKE SUŠARE – Koriste se za finalno sušenje voća i povrća, odnosno materijala koji ne
pokazuju sklonost ka slepljivanju. Rastresiti materijal suši se u toku transporta vazdušnom strujom, a
brzina toplog vazduha prevazilazi brzinu taloženja čestica i proces sušenja traje nekoliko sekundi.
Materijal se obično prethodno osuši drugim postupkom npr raspršivanjem ili fluidizacijom da bi se snizio
nivo vlažnosti ispod 40%, a onda se primeni pneumatska sušara. Primena je ograničena jer je potrošnja
energije relativno velika.

3. SUŠENJE NA VALJCIMA – Primer sušare u kojoj se toplota neophodna za isparavanje vode

materijalu predaje u direktnom kontaktu sa grejnom površinom. Tečni proizvod se u tankom sloju nanosi
na površinu valjka koji rotira i valjci se sa unutrašnje strane greju vodenom parom. Na kraju procesa,
osušeni proizvod se skida specijalnim nožem u vidu pahuljica ili praha, a vlažan vazduh se uklanja iz
sušare ventilatorom. Postoje tipovi uređaja sa jednim valjkom ili sa dva valjka koji rotiraju jedan prema
drugom. Ovaj sistem bubnjeva se može potpuno zatvoriti u kabinu radi postizanja vakumskog sistema
rada ili radi korišćenja vazduha za sušenje. Ovo je tradicionalan način sušenja obranog mleka, koristi se
za sušenje krompir pirea pri čemu se dobijaju pahuljice i za sušenje kašastog paradajza. Ovo su složenije
sušare i primenjuju se za sušenje osetljivih materijala. Ovakvo sušenje je kontinualan proces, vreme
sušenja je kratko. Nedostatak je kontakt materijala sa valjkom veoma visoke temperature što umanjuje
senzorne osobine i rastvorljivost proizvoda, a samim tim i kvalitet proizvoda.
4. SUŠENJE U PENI – Koristi se u proizvodnji praškova voća i povrća. Metoda u osnovi zapravo
predstavlja konvektivno sušenje na normalnom atmosferskom pritisku. Tečnost koja se suši, prevodi se u
penasto stanje odgovarajućim aditivima, a zatim se stabilna pena nanosi u tankom sloju na površinu za
sušenje. Osušeni proizvod se nakon hlađenja skida sa ove površine i sakuplja u vidu pahuljica. Bitne su
dve metode sušenja penom: SUŠENJE POKRIVANJEM PENOM i RASPRŠIVANJEM PENE. Stabilna gasno –
tečna pena je primaran uslov za sušenje penom, a glicerol – monostearat, propilenglikolmonostearat su
tipični aditivi za smešu pene za sušenje sokova i pulpi. Vrlo je pogodan način za sušenje materijala sa
manjom hidroskopnošću i termoplastičnošću. Prednosti su mali investicioni troškovi, instantnost
proizvoda, očuvanost senzornih svojstava, manje promene boje na namirnicama, dobija se proizvod
manje gustine nego ostalim tipovima sušenja. Osnovna mana je upotreba aditiva.
5. SUŠENJE ZRAČENJEM I AKUSTIČNO SUŠENJE – Postaje sve popularnije. Još uvek nije dovoljno
istražena da bi se koristila u nekoj obimnijoj proizvodnji. Za sušenje pomfrita, graška, pasulja i
koncentrata soka od povrća. Sušenje IR talasima koristi se za sušenje u tankom sloju posebno za začine i
uglavnom se koristi u kombinaciji sa drugim metodama sušenja.
6. OSMOTSKA DEHIDRATACIJA – Metoda minimalne prerade voća i povrća. Proces se zasniva na
tedenciji da se postigne ravnoteža između osmotskog pritiska unutar biljnih ćelija i osmotskog pritiska
rastvora koji ih okružuje. U ovim uslovima dolazi do molekulske difuzije vode kroz polupropustljivu
ćelijsku membranu i biljna ćelija gubi vodu. Ovaj proces se zaustavlja kada osmotski pritisak unutar tkiva
dostigne osmotski pritisak sirupa koji ga okružuje. Može da omogući smanjenje aktivnosti vode do
izvesne mere što je uglavnom ograničeno aktivnošću vode samog osmotskog pritiska sirupa, a druga faza
najčešće predstavlja sušenje toplim vazduhom ili bilo koji drugi tip sušenja.
7. LIOFILIZACIJA – Sušenje smrzavanjem. Princip metode je da se proces sastoji od sublimacije vode
iz smrznute sirovina na dovoljno niskoj temperaturi i pod dovoljno visokim vakuumom. Sublimacija je
proces direktnog prelaza čvrste materije u gasovito stanje i obrnuto čime se isključuje faza topljenja.
Većina čvrstih materija na normalnoj temperaturi ima beskrajno mali napon pare i one ne mogu da
sublimišu. Kod malog broja čvrstih materija napon pare može da dostigne veće vrednosti pa ove materije
isparavaju na sobnoj temperaturi.Takva supstanca je i voda koju u procesu sušenja treba izdvojiti iz
sirovine. Pri konstantnom atmosferskom pritisku u zavisnosti od temperature voda može da se nalazi u
sva 3 agregatna stanja. Snižavanjem pritiska i temperature u kontrolisanim uslovima voda može da se
dovede u takvo stanje da istovremeno bude u čvrstom, tečnom i gasovitom stanju. Ta tačka u kojoj su sva
tri stanja vode u ravnoteži naziva se TROJNA TAČKA (za vodu na t = 0˚C i p= 610 Pa). Na pritiscima i
temperaturama ispod trojne tačke, voda u obliku leda direktno prelazi u gasovito stanje odnosno
sublimira.

33. Šeme teorijskog sušenja (normalna, sa recirkulacijom dela otpadnog vazduha) i šema realnog
procesa sušenja

~praktikum~

34. Ekstrakcija čvrsto – tečno (definicija i osnove procesa, brzina prenosa mase, osnovni oblici)

Postupak izdvajanja neke supstance iz čvrste ili tečne smeše na osnovu njene rastvorljivosti u rastvaraču
u kome ostali sastojci smeše nisu ili su veoma slabo rastvorljivi. Ako se supstanca izdvaja iz čvrste smeše
– EKSTRAKCIJA ČVRSTO – TEČNO. Ako se supstanca izdvaja iz tečne faze – EKSTRAKCIJA TEČNO –
TEČNO. Ekstrakcija je difuziona operacija u kojoj se vrši prenos jedne ili više komponenata iz jedne faze
dvofaznog sistema u drugu fazu sa ciljem razdvajanja jedne ili više komponenata od druge ili drugih
komponenata.

U ovom procesu se dovode u kontakt EKSTRAGENS ( RASTVARAČ) i POLAZNA SMEŠA da bi se nakon

uravnoteženja dobili EKSTRAKT (faza rastvarača obogaćena željenom komponentom) i RAFINAT
(polazna smeša osiromašena željenom komponentom).

EKSTRAKCIJA ČVRSTO – TEČNO

Koristi se u industriji šećera, piva,ulja i jakih alkoholnih pića.

Rastvarač koji se koristi za selektivno razdvajanje naziva se EKSTRAGENS, a materija koja se izdvaja iz
čvrste faze je EKSTRAKTANT.

Kada je ekstraktant u čvrstom stanju onda se nalazi u kapilarama čvrste faze, npr. kofein u zrnu kafe.
Dužina puta koja rastvorena čestica treba da pređe do površine čvrste faze odakle se lako može ukloniti,
menja se sa vremenom. Brzina procesa zavisi od molekulske difuzije. Postoji nekoliko faza
ekstrakcije:

1. Prodiranje rastvarača u pore čvrstog materijala – ostvarivanje kontakta između

ekstraktanta i ekstragensa.
 2. Rastvaranje željenih komponenti – rastvaranje ekstraktanta u ekstragensu.

3. Difuzija rastvorene koponente kroz čvrstu fazu do njene površine

4. Prelaz materije u spoljnu sredinu – konvektivno odnošenje rastvorene komponente sa

površine čvrste faze.

Treća i četvrta faza su odgovorne za brzinu procesa, a brzina procesa zavisi i od pogonske sile, a
obrnuto je proporcionalna otporu prenosa mase.

Difuzija u unutrašnjosti čvrste faze je jako spora, dok se brzina odnošenja komponenata sa površine
čvrste faze može poboljšati hidrodinamički. Na pogonsku silu možemo da utičemo ostvarivanjem
relativnog kretanja rastvarača iz čvrste faze tako da se u graničnom sloju javlja minimum koncentracije
odnosno maseni udeo rastvarača iznad čvrste faze treba da bude što veći. Što je debljina graničnog sloja
manja, manji je i otpor prenosu mase.

Faktori koji utiču na brzinu ekstrakcije:

1. VELIČINA ČESTICE – Smanjenjem veličine čestica, povećava se njihova specifična površina,

odnosno međufazna površina čvrsto –tečno, što utiče na povećanje brzine ekstrakcije. Put koji
prelazi ekstraktant se smanjuje, a veličina čvrstih čestica treba da bude toliko mala da svakoj
čestici treba približno isto vreme za izdvajanje iz ekstraktanta.

2. RASTVARAČ – Mora imati relativno visoku selektivnost, a malu viskoznost da bi se obezbedila

cirkulacija unutar sistema čvrsto-tečno. Tokom trajanja postupka, koncentracija ekstraktanta u
rastvaraču (ekstragensu) raste, a brzina ekstrakcije opada.

3. TEMPERATURA – rastvorljivost ekstraktanta povećava se sa porastom temperature a time se

povećava brzina ekstrakcije. Istovremeno se povećava koeficijent difuzije ekstraktanta.

4. MEŠANJE FLUIDA – povećanjem intenziteta mešanja rastvarača utiče se na povišenje koeficijenta

vrtložne difuzivnosti u tečnosti, čime se postiže brži transport ekstraktanta sa granice faza u masu
rastvora. Intenzivnim mešanjem sprečava se sedimentacija čestica čvrste faze.

Kada je ekstraktant u tečnom stanju, ceo proces ekstrakcije se obavlja difuzijom. U biološkim
materijalima ekstraktant je obično u ćelijskim i međućelijskim prostorima, a kroz ćelijske opne molekujli
rastvorene komponente veoma lako difunduju ali kroz polupropustljivu citoplazmatičnu membranu tako
da rastvoreni molekuli ne mogu da prođu pa se onda ona mora razoriti (mehanički,termički ili enzimski).

Brzinu difuzije definiše koeficijent provodljivosti mase, a na taj koeficijent utiču temperature,
struktura materijala, fizičke osobine ekstraktanta i ekstragensa.

Ukoliko temperatura raste povećavaće se i brzina procesa. Ekstrakcija je nestacionaran proces.

Odabrani rastvarač – EKSTRAGENS mora:

 Biti selektivan;

 Brzo rastvarati željenu komponentu do visokih koncentracija;

  Imati nisku temperaturu ključanja i veliku isparljivost;

 Biti čist nakon recirkulacije;

 Biti hemijski postojan i termički stabilan, nezapaljiv;

 Biti jeftin.

Najčešće se kao ekstragens u prehrambenoj industriji koristi voda, alkohol, organski rastvarači (heksani,
dihlor – etan), gasoviti CO2 pod visokim pritiskom. Neophodno je obezbediti najbolje uslove kontakta
između ekstragenasa i ekstraktanta.

Ekstrakcija iz čvrste faze je veoma složen proces i odvija se iz dve faze:

1. Obavlja se difuzija unutar čvrste faze – definisana je fizičko – hemijskim osobinama čvrste faze i
materije koja difunduje.

2. Prelaz materije na površinu kontakta čvrste i tečne faze konvektivnom difuzijom – definisan
je hidromehaničkim svojstvima strujanja i fizičko – hemijskim svojstvima rastvarača (koeficijent
prelaza mase iz čvrste u tečnu fazu).

Postoje 3 slučaja relativnog uticaja difuzije:

1. Kada je difuzioni otpor čvrste faze zanemarljiv u odnosu na difuzioni otpor tečne
faze – ceo proces određuje difuzioni proces tečne faze.

2. Kada je difuzioni otpor tečne faze zanemarljiv u odnosu na difuzioni otpor čvrste
faze - ceo proces određen difuzionim procesom čvrste faze.

3. Kada su difuzioni otpori čvrste i tečne faze približno jednakog reda veličine i nijedna
se ne može zanemariti – ceo proces određuju oba otpora.

Proces prenosa mase definiše se osnovnim jednačinama

difuzije:

1. Osnovna jednačina molekulske difuzije

2. Osnovna jednačina konvektivne difuzije

Upoređivanjem ove dve jednačine dobijamo da je pogonska sila

procesa razlika koncentracija komponente na granici faza i
u tečnoj fazi.

Ako površinu kontakta povećamo usitnjavanjem čvrste faze, može da se poveća brzina prenosa mase.
Međutim, čvrsta faza ne sme previše da se usitni jer bi je onda rastvarač odnosio. Ako se poveća brzina
strujenja rastvarača, može doći do pakovanja čestica uz zidove uređaja pa se smanjuje slobodna površina
materijala čvrste faze. Veći komadi čvrste faze umanjuju slobodnu površinu i povećavaju unutrašnje
otpore prenosu mase. Tako površina kontakta utiče na brzinu prenosa mase.
KOEFICIJENT PRELAZA MASE – Hidrodinamički parametar. Da bi povećali njegovu vrednost mora da se
smanji debljina graničnog sloja između čvrste faze i tečne faze. Ako su
čestice suviše male, onda nema smicanja, a nema ni porasta koeficijenta.
Mora se naći optimalna veličina čestica.

POGONSKA SILA je razlika koncentracija na granici faza i u osnovnoj

masi. Ako je velika količina rastvarača, onda je koncentracija
komponente u tečnoj fazi zanemarljiva pa je pogonska sila jako velika.
Nakon ekstrakcije sav rastvarač se mora preraditi da bi se izolovala
željena komponenta što znači da se mora odrediti optimalna količina
rastvarača i čvrste faze.

Oko čestice koja se ekstrahuje se formira tanak granični sloj koji je odgovoran za
otpor prenosu mase. Iz jednačine za brzinu prenosa mase vidimo da je brzina
procesa obrnuto srazmerna debljini graničnog sloja oko čestice, što znači da što je
manja debljina graničnog sloja, to će brzina procesa biti veća.

Ako se ekstrakcija obavlja kao diskontinualan proces, ukupna preneta masa ekstragensa: dM =V dc (V
Zapremina rastvora). Međufazna površina ima tendenciju porasta tokom ekstrakcije čvrsto –
tečno. Kada se postigne znatno veća koncentracija ekstragensa u tečnoj fazi u odnosu na čvrstu, dolazi do
potpune dezintegracije čvrstih čestica, a brzina ekstrakcije se smanjuje zato što se smanjuje slobodan
protok rastvarača kroz takav sloj čvrste faze.

Postupak ekstrakcije može da bude:

1. DISKONTINUALAN – kada su nestacionarni uslovi rada

2. KONTINUALAN – kada su stacionarni uslovi rada

Uređaji mogu da budu sa:

1. STUPNJEVITIM KONTAKTOM FAZA

2. KONTINUALNIM KONTAKTOM FAZA

MEĐUSOBNI KONTAKT FAZA može da se obavlja:

1. raspršivanjem tečnosti preko sloja čvrstih čestica

2. potpunim potapanjem čvrstih čestica u tečnost

Izbor uređaja zavisi od oblika čvrstih čestica.

Osnovni oblici ekstrakcije su :

1. PERIODIČNA EKSTRAKCIJA – Izvodi se na uređajima sa mehaničkim ili pneumatskim mešanjem,
gde se polazni rastvarač i čvrsta faza dovode u kontakt uz intenzivno mešanje.
2. UNAKRSNA I PROTIVSTRUJNA EKSTRAKCIJA – Izvodi se u uređajima u kojima se obezbeđuje
kontinualan tok faza. To su uređaji sa mešalicama u kojima se kontinualno dovodi i odvodi čvrsta
faza i ratsvarač.
 3. EKSTRAKCIJA U NEPOKRETNOM SLOJU – Postupak filtriranja rastvarača kroz sloj poroznog
čvrstog materijala, a rastvaranje komponente u rastvaraču vrši se periodično. Nedostatak je što su
veliki hidraulički otpori pri prolazu rastvarača kroz sloj.
4. EKSTRAKCIJA U MESTU – Vrši se izvlačenje soli metala iz rude ispod nivoa površine zemlje
pomoću rastvora soli koji se upumpava ispod sloja zemlje.

Trougli dijagram služi za prikazivanje sastava i opisivanje procesa

ekstrakcije čvrsto – tečno. Čvrst materijal se sastoji od nerastvorne
komponente A i rastvorne komponente B koje se dovode u kontakt
sa rastvaračem S. U realnim uslovima, pore čvrstog materijala i
nakon razdvajanja faza sadrže određenu količinu rastvarača S i
rastvorne komponente B. U temenima trougla imamo 100%
komponente A, 100% komponente B i 100% rastvarača S. Tačka C
predstavlja tačku zasićene smeše rastvorne komponente B i
rastvarača S.Duž AC predstavlja liniju ravnotežnih ternernih ?
smeša u kojima su komponenta B i
rastvarač S međusobno zasićeni. Oblast
ispod ove duži je oblast u kojoj se nalaze trokomponentne smeše koje se ne
mogu razdvajati ekstrakcijom čvrsto – tečno. Iznad te duži nalazi se oblast
trokomponentne smeše koje se mogu razdvajati na dve uravnotežene faze.
Tačka M je jedna takva smeša. Posle ekstrakcije ona se razdvaja na EKSTRAKT
(E) i RAFINAT (R). Odnos ekstrakt i rafinata se može predstaviti odnosom duži
ME i RM.

Uređaji za ekstrakciju čvrsto – tečno – EKSTRAKTORI su:

1. EKSTRAKTORI SA NEPOKRETNIM SLOJEM ČVRSTIH ČESTICA

2. EKSTRAKTORI SA POKRETNIM SLOJEM ČVRSTIH ČESTICA
3. EKSTRAKTORI SA MEHANIČKIM MEŠANJEM ČVRSTIH ČESTICA I RASTVARAČA

Prema konstrukciji, ekstraktori se mogu podeliti na:

1. KOLONSKE - VERTIKALNE
2. KOMORNE
3. ROTACIONE
4. VIBRACIONE
5. SA TRANSPORTERIMA

Prema režimu rada, ekstraktori se mogu podeliti na:

1. PERIODIČNE
2. KONTINUALNE
3. POLUKONTINUALNE

BOLMANOV EKSTRAKTOR – Ekstraktor sa lančanim transporterom. On ima ulogu da obezbedi kruženje

materijala kroz uređaj. Ekstragens struji suprotnosmerno, obliva materijal i na drugom kraju uređaja
izlazi zasićen ekstraktant.

CENTRIFUGALNI EKSTRAKTOR – Ima rotor sa koncentričnim, perforiranim cilindrima (centralni deo

uređaja). Kroz njega se kreće polazna smeša iz koje se izdvaja ekstrakt, a kroz njega izlazi rafinat na
drugoj strani uređaja.
HORIZONTALNI PERFORIRANI EKSTRAKTOR – sličan cilindričnom.

HORIZONTALNI EKSTRAKTOR SA MEŠALICOM – Glavni deo je horizontalno postavljeni cilindar koji je

blago nagnut u jednu stranu i rotira oko svoje ose. Kroz sredinu, celom dužinom prolazi fiksirana osovina
koja nosi fiksirane pregrade kao prepreke koje omogućavaju transport čvrste materije po zavojnici. Ovde
je kontakt polazne čvrtse faze i ekstragensa suprotnosmeran, a podešavanjem broja obrtaja cilindra i
protoka ekstragensa, reguliše se vreme zadržavanja čvrste faze. Uređaj se obično puni do 1/3 njegove
zapremine.

VIBRACIONI KOLONSKI EKSTRAKTOR – Ima na osovini kolone po visini postavljene horizontalne ploče
koje su perforirane asimetrično i imaju jedan veći otvor koji služi za prolaz čvrste faze. Mešanje
omogućava vibraciono kretanje. Osovina je povezana sa elektromotorom pa je moguće kretanje ploča
gore – dole. Mešanje je efikasno jer su omogućeni radijalni i aksijalni tokovi. Ovakvo kretanje omogućava
željenu turbulenciju, a konstrukcija ploča dovoljno vreme zadržavanja u ekstraktoru.

VERTIKALNI KOLONSKI EKSTRAKTOR – Na središnjoj osovini ima postavljene lopatice čije obrtanje
uslovljava podizanje čvrtse faze naviše. Suprotnosmerni kontakt čvrste faze i ekstragensa se takođe
ostvaruje i mogu se javiti problemi zbog usitnjavanja materijala kod krupnijih proizvoda pa su pogodniji
za sitnozrnaste i pastozne materijale.

GRAVITACIONI DIFERENCIJALNO – KONTAKTNI EKSTRAKTOR - Ima više podova kod kojih dolazi do
suprotnosmernog kontakta čvrste faze i ekstraktora.

DIFUZOR – Periodičan uređaj, jednostavne cilindrično konusne konstrukcije. Sloj polaznog materijala
pada na horizontalnu poroznu pregradu i on je tokom ekstrakcije nepokretan. Zbog toga je u velikoj meri
blokirana slobodna površina pa je brzina ekstrakcije mala. Kada se ispod pregrade nakupi dovoljno
ekstrakta, on izlazi iz uređaja. Zbog male brzine, ove uređaje je moguće vezati redno u bateriju gde
ekstragens kruži iz jednog u drugi uređaj i zasićuje se ekstraktantom. Ovakvo kruženje
ekstragensa izaziva velike hidrauličke otpore pa se zato ugrađuju i pumpe.

36. Ekstrakcija tečno – tečno (definicija, osnove procesa, Nerstov zakon rasšpdele, ekstrakcijski
dijagrami ravnotežnih koncentracija)

Ovaj proces se odvija u 3 faze:

1. Dovođenje polazne smeše i rastvarača u direktan kontakt – Vrši se mešanje polaznog

rastvora i ekstragensa.

2. Razdvajanje dve faze nastale tokom intenzivnog mešanja koje su nemešljive ili se delimično
mešaju.

3. Regeneracija ekstragenasa – uklanjanje ratvarača iz obe faze.

Svi ekstrakcijski sistemi tečno – tečno se mogu podeliti u 2 grupe:

1. Sistemi koje karakteriše fizička raspodela komponenata

2. Sistemi kod kojih ekstrakcija nastaje na osnovu hemijskog dejstva

Prednosti ove vrste ekstrakcije u prehrambenoj tehnologiji:

1. Nezamenljiva je kao separacioni proces za materije neotporne na povišene temperature.

2. Izvodi se bez utroška toplote.

3. Postoji mogućnost izolovanja samo jedne komponente iz tečnog rastvora.

Kriterijumi za izbor rastvarača – ekstragensa su da:

 Ima dobru selektivnost

 Ima dobru hemijsku postojanost
 Ima stepen rastvorljivosti u polaznom rastvoru
 Ima odgovarajuće fizičke osobine u odnosu na polazni
rastvor
 Ima odgovarajuće fizičke osobine pogodne za
regeneraciju
 Ima distribucioni koeficijent
 Nije zapaljiv i toksičan

RAVNOTEŽA TEČNO – TEČNIH SISTEMA – Henrijevom zakonu o ravnoteži između tečnog rastvora neke
supstance i te supstance u gasovitoj fazi analogan je Nernstov zakon raspodele supstance između dva
uzajamno nerastvorljiva rastvarača. Prema ovom zakonu, odnos koncentracija rastvorljive komponente u
oba rastvora je konstantan, odnosno ne zavisi od koncentracije ali zavisi od temperature.

Stanje ravnotežnih koncentracija x,y materije rastvorene u dva uzajamno ograničeno rastvorljiva
rastvarača je prikazano na ovim graficima. Na prvom je idealan ekstrakcijski sistem za koji važi Nernstov
zakon raspodele i rastvarači su potpuno međusobno nerastvorljivi pa je zavisnost među ravnotežnim
koncentracijama prikazana pravom linijom. Procesi ekstrakcije se sprovode u najvećem broju slučajeva
sa niskim koncentracijama ekstrahovane materije kao i sa međusobno veoma malo rastvorljivim
rastvaračima pa se u takvim sistemima
za takve smeše pretpostavi linearna
zavisnost između koncentracija
rastvorljive komponente. Postoje
sistemi koji se i kod dosta visokih
koncentracija ekstrahovane
komponente ponašaju kao idealni
sistemi. Na drugoj slici je prikazan
neidealan sistem. Kod sistema kod kojih
je koeficijent raspodele zavistan od
koncentracije rastvarači su delimično rastvorljivi jedan u drugom (neidealni sistemi), linija je manje ili
više zakrivljena. Ova slika prikazuje krivu ravnoteže kada su dva rastvarača koja su samo u jednom delu
koncentracijske oblasti međusobno nerastvorljivi, a pri povećanju količine rastvorene materije u smeši,
razlika koncentracije te materije u obe faze se sve više smanjuje i na kraju postaje ravna nuli (tačka K1)-
tačka kada se obe faze stapaju u istu fazu. Treća slika prikazuje solutropan sistem, odnosno prikazuje
ravnotežu smeše koja je samo u jednom delu koncentracijske oblasti trofazna. Rastvorljivost rastvorene
supstance u jednom delu te oblasti je veća u jednom rastvaraču, a u drugom delu te oblasti je veća u
drugom rastvaraču. Ovakva pojava se naziva solutropija.

37. Ekstrakcija tečno – tečno (Džibsonov koordinatni sistem, kinetika ekstrakcije, načini izvođenja
procesa)

Ekstrakcijski postupci imaju dosta srodnosti sa absorpcijskim postupcima jer i oni predstavljaju
izdvajanje neke supstance, samo što je kod absorpcije izdvajanje iz gasovite smeše na osnovu njene
rastvorljivosti u tečnom rastvaraču. Ovi dijagrami su predstavljeni po analogiji sa absorpcijom i
destilacijom kao binarni sistemi u kojima je prikazana ravnoteža između dve faze, odnosno dva rastvora
sa zajedničkom rastvorenom komponentom.

Za proračune u vezi sa ekstracijom često je povoljnije prikazati

proces kao trinarni sistem (2 rastvarača i jedna rastvorena
supstanca), a ravnoteža se prikazuje trouglim dijagramom – Džibsov
koordinantni sistem.

Ovaj koordinantni sistem je jednakostranični trougao, čija temena

prikazuju po jednu komponentu trinarnog sistema. Svaka tačka na
stranici trougla predstavlja binarnu smešu, a svaka tačka u
unutrašnjosti trougla predstavlja ternarnu smešu tri komponente.

Na osnovu geometrije jednakostraničnog trougla proizilazi da je suma rastojanja u trouglu od sranica

jednaka visini trougla, a sastav smeše koja je prikazana tačkom u ovom trouglu u molskim ili masenim
procentima prikazan je rastojanjima te tačke od stranica trougla nasuprot temenima koja odgovaraju
komponentama merene u stotim delovima visine trougla. Za proračun sastava smeše važno je svojstvo
dijagrama koje se naziva pravilo poluge. Sastav smeše koja je nastala mešanjem dva rastvora (tačke R i
E) označen je tačkom M koja leži na pravoj liniji između tih tačaka. Rastojanje od R do E obrnuto je
proporcionalno masama smeša obeleženim R i E.
Na osnovu koordinate dijagrama i odgovarajućih
sastava komponenata je moguće izračunati sastave
ekstrakcijskih smeša primenom pravila poluge.

Pravilo poluge važi i za negativne koordinate,

odnosno kada jedna od tačaka leži van trougla.
U ekstrakciji tečno – tečno trokopmponentni sistemi u pogledu faza mogu biti:

1. sistemi homogene jednofazne tečnosti

2. sistemi dvofazne ili trofazne tečne smeše

3. sistem jednofazne, dvofazne ili trofazne tečnosti i izdvojene čvrste faze.

Dvofazni tečni sistemi koji su sastavljeni od tri tečne komponente (ABC) i ako se posmatra kao
sistem sastavljen od 3 para komponenti (AB, AC i BC), onda su moguća 3 slučaja:

1. Komponente jednog od tri para su jedne u drugoj manje ili više nerastvorljive, a
komponente druga dva para su uzajamno rastvorljive u svim oblastima koncentracije.

2. Komponente dva para su uzajamno nerastvorljive, a komponente trećeg rastvorljive.

3. Komonente sva tri para su uzajamno rastvorljive.

Prva dva uslova su preduslov za obrazovanje dvofaznog tečnog sistema, a treći slučaj je za obrazovanje
trofaznog tečnog sistema.

Na dijagramu su predstavljene binodalne krive. Ove krive PKQ dele

dijagram na dve koncentracijske oblasti. Iznad binodalnih kriva nalazi se
oblast koncentracija gde su koponente potpuno rastvorljive jedne u
drugima, a ispod ovih kriva su dvofazne oblasti gde su smeše razdvojene
na dve tečnosti koje su u ravnoteži. Ovde je prikazano više binodalnih
krivi koje zavise od temperature i predstavljaju izoterme rastvorljivosti.
Uzajamna rastvorljivost komponenata ovakvog trokomponentnog
sistema raste sa porastom temperature, pa se binodalna kriva spušta pa
se smanjuje dvofazna oblast. Temperatura na kojoj potpuno nestaje dvofazna oblast je kritična
temperatura rastvaranja. Ako je sastav heterogene smeše trokomponentnog sistema prikazan tačkom M1
u dvofaznoj oblasti, smeša se raslojava na dve tečnosti koje su u ravnoteži i ti sastavi leže na spojnicama
tačaka E1 i R1. Ove spojnice ili konode nisu ni horizontalne ni paralelne, već im se nagib menja u jednom
pravcu i najčešće se povećava sa povećanjem koncentracije rastvorljive komponente C. Povećanjem
procenta rastvorljive komponente u smeši smanjuje se razlika između sastava ravnotežnih rastvora
(ekstrakta i rafinata) i oni se najzad slivaju u jedinstven rastvor u tački K koja se zove kritična tačka
rastvaranja.

38. Nadkritična ekstrakcija

Nadkritična (superkritična) ekstrakcija je operacija prenosa mase koja je zasnovana na činjenici da

pojedini gasovi postaju izuzetno moćni rastvarači – ekstragensi kada se nađu u blizini svoje kritične
tačke, odnosno u svojoj nadkritičnoj oblasti.

Fizičko – hemijske karakteristike fluida u superkritičnom stanju, nalaze se između osobina tečnosti i
gasova. Oni se ponašaju kao izuzetno pokretne tečnosti pri čemu kombinuju dobre solvatacione osobine
tečnosti i brzi transfer mase koji se odigrava u gasovima. Vrednosti viskoziteta ovakvih fluida su jedan
red veličine niža od vrednosti viskoziteta tečnih rastvarača, a vrednosti koeficijenta difuzije su jedan red
veličine viši od one za tečne rastvarače. Nizak viskozitet i površinski napon blizak gasovima dozvoljava
superkritičnim fluidima bolju penetraciju u pore čvrstog uzorka. Nadkritično stanje je stanje ugušćenog
gasa. Relativno velike vrednosti gustine nadkritičnih fluida pogoduju njihovoj moći rastvaranja.

U nadkritičnim uslovima postoji samo jedna nadkritična faza, pri čemu se fluid nalazi u stanju
ugušćenog gasa. Iznad kritične tačke, daljim povećanjem temperature takvo jedinjenje ne može da se
prevede u gas niti se daljim povećanjem pritiska može prevesti u tečnost .

Kao nadkritični fluid najveću primenu ima CO2, a pored njega koriste se i voda, freon, azot, azot-dioksid,
amonijak, eten, metan, etan, propan, propilen, metilamin...

Na ovoj slici je prikazan fazni dijagram za CO2. Na njemu se može

uočiti da su u oblasti iznad trojne tačke ( -56,6˚C i 0,51 Mpa) u kojoj
je prisutno čvrsto, tečno i gasovito stanje u ravnoteži i ispod
kritične tačke koja se nalazi na 31,1˚C i 7,38 Mpa, CO2 može da
postoji kao bezbojna tečnost, odnosno superkritična oblast. Uslovi
na kojima se odvija ekstrakcija mogu da se kontrolišu, pa samim
tim i efekat separacije rastvorka od rastvarača se kontroliše
promenom temperature i pritiska. Gustina nadkritičnih fluida u
zavisnosti od pritiska i temperature, može da se opiše
BENDEROVOM JEDNAČINOM i u oblasti neposredno iznad kritične
tačke, relativno male promene pritiska i temperature dovode do
veoma značajne promene gustine fluida. Na slici je prikazana promena gustine CO2 po ovoj jednačini. Sa
porastom temperature u ovoj oblasti rastvarača znatno opada, pa je očekivano da se pojavi i smanjenje
rastvorljivosti rastvorka. Na visokim temperaturama, porast napona pare rastvorka, može da ima veći
uticaj na njegovu rastvorljivost od smanjenja gustine rastvarača, pa može doći do porasta rastvorljivosti
sa porastom temperature.

Na slici je prikazana promena rastvorljivosti slabo isparljivih

jedinjenja u superkritičnom fluidu u zavisnosti od
temperature i pritiska. Izobare su označene isprekidanim
linijama, a tačkaste linije su gustine rastvarača. Nadkritična
ekstrakcija se zapravo zasniva na rastvorljivosti datih
jedinjenja u ugušćenom fluidu koja se menja u zavisnosti
od pritiska i temperature. Ekstrakcija sa nadkritičnim CO2
pokazala se kao pogodna metoda za izolovanje jedinjenja
srednjih molarnih masa i relativno male polarnosti iz biljnog
materijala. Na normalnim uslovima (t=25˚C i p=1bar)
rastvorljivost ovih jedinjenja je zanemarljiva i direktno je
povezana sa njihovim naponom pare. Nadkritičnom fluidu rastvorljivost datih komponenata je za 10
redova veličine veća nego rastvorljivost u gasu na istoj temperaturi. Rastvorljivost komponenti u
nadkritičnom fluidu rezultat je napona para i interakcija između rastvarača i rastvorka. Posledica
je složena zavisnost rastvorljivosti čvrstih rastvoraka u nadkritičnom fluidu od pritiska. U oblastima blizu
kritične tačke često dolazi do pojave višestrukih faza.
Nadkritični C02 je odličan rastvarač za nepolarne supstance i njegov afinitet prema polarnim
supstancama je slab. U praksi se koriste smeše nadkritičnog CO2 i drugih rastvarača (KOSOLVENATA) u
cilju poboljšanja njegove moći rastvaranja polarnih supstanci. Obično se koristi tečni kosolvent npr
etanol koji se u malim količinama dodaje nadkritičnom CO2 i tako povećava njegovu moć rastvaranja
polarnih supstanci. Povećana moć rastvaranja ima za posledicu smanjenje selektivnosti nadkritičnog CO2.
Kosolventi su na atmosferskom pritisku tečni i ufazi separacije izdvajaju se zajedno sa željenim
supstancama, pa je potrebno izvesti dodatnu operaciju razdvajanja kosolvenata i finalnog ekstrakta.
Etanol, etil-acetat i voda su najbolji kosolventi za dobijanje ekstrakta u prehrambenoj industriji.

Ekstrakcija materijala može da se vrši na konstantnoj temperaturi i povišenom pritisku pa je onda u

pitanju izotermski postupak, zatim može da se vrši na konstantnom pritisku i različitoj temperaturi
kada je u pitanju izobarski postupak i na konstantnoj temperaturi i pritisku pri čemu se proizvod
izdvaja na pogodnom apsorbensu kada je u pitanju izobarno – izotermski postupak.

Rastvorljivost biljnih komponenata u nadkritičnom CO2 može biti različita:

 VEOMA RASTVORLJIVE – nepolarna i slabo polarna jedinjenja gde su molekulske mase manje od
250. Npr monoterpeni.

 UMERENO RASTVORLJIVE – molekulske mase manje od 400. Npr supstituisani terpeni, seskvi
terpeni, voda, glicerol, oleinska kiselina...

 SKORO NERASTVORLJIVE – molekulske mase veće od 400. Npr. šećeri, proteini, smole, hlorofil,
neorganske soli, karotenoidi, limunska kiselina, jabučna kiselina...

Gas se prevodi u tečno stanje povišenjem pritiska samo na

temperaturama koje su niže od kritične. Iznad kritičnog pritiska
i temperature, CO2 je smeša gasa i tečnost – nadkritični fluid i u
ovoj oblasti nema stvarne razlike između gasa i tečnosti tako da
nema ni fazne transformacije.

Proces DEODORIZACIJE – Postupak pri kojem su pritisci nešto

iznad kritičnog, a temperatura je znatno viša od kritične.

FRAKCIONISANJE – Takođe se može vršiti tokom ovog procesa.

Odigrava se u oblasti umerenih temperatura relativno viših od
kritične i povišenih pritisaka.

TOTALNA EKSTRAKCIJA – Postupak pri kome se vrši totalna ekstrakcija rastvorka na najvišim
vrednostima pritiska i umerenim vrednostima temperature.

PRIMENA NADKRITIČNE EKSTRAKCIJE:

 Za ekstrakciju kofeina iz kafe i čaja

 Za ekstrakciju hmelja
 Za ekstrakciju pesticida iz pirinča
 Za preradu aromatičnih biljnih začina i uljarica
 Za prečišćavanje tečnih ekstrakata
CO2 se koristi zato što je neotrovan i nezapaljiv, bez ukusa i mirisa. Vrlo je jeftin i dostupan. Ne zagađuje
okolinu, a vrednosti kritičnih parametara ( T= 304 K i p= 7,38 MPa) omogućuju ekstrakciju na niskim
temperaturama i njegovo lako odvajanje od rastvorene supstance snižavanjem pritiska ili temperature
ispod njegovih kritičnih vrednosti.

PREDNOSTI NADKRITIČNE EKSTRAKCIJE:

Jedan od najboljih postupaka za izdvajanje aktivnih komponenti iz biljnog materijala. Dobijaju se

ekstrakti bez tragova rastvarača. Rastvorljivost komponenti u nadkritičnom fluidu je slična rastvorljivosti
rastvorka u organskim rastvaračima. Nadkritični fluidi imaju veću difuzivnost, manju viskoznost i
površinski napon od organskihh rastvarača što utiče na kraće vreme procesa i manju potrošnju
rastvarača.

MANE NADKRITIČNE EKSTRAKCIJE:

Velika investiciona ulaganja, izuzetak su postrojenja nadkritične ekstrakcije kafe, čaja ili hmelja u kojima
se obrađuju velike količine materijala pa se njihova primena opravdava. Nadkritični fluid se uklanja iz
ekstrakta promenom pritiska i temperature tako da može ponovo da se koristi nakon njegove
regeneracije.

OSNOVNI KRITERIJUMI ZA IZBOR RASTVARAČA ZA NADKRITIČNU EKSTRAKCIJU:

 Mora da ima dobru moć rastvaranja.

 Da bude inertan prema produktu.
 Da se lako razdvaja od produkta.
 Da ima nisku cenu.
 Da ima nisku vrednost kritičnih parametara.

39. Adsorpcija (energija i sile u granici faza, definicija procesa, kintetika adsorpcije)

Sva tri agregatna stanja materije karakteriše struktura u kojoj strukturne jedinice zauzimaju određena
mesta. Među strukturnim jedinicama (atomi, molekuli, joni, elektroni) vladaju odgovarajuće privlačne ili
odbojne sile.

U ravnotežnom stanju neke materije sile su uravnotežene, a njihova suma je jednaka nuli. Ravnotežno
stanje karakteriše odgovarajuća struktura koja se narušava pod dejstvom spoljašnjih sila – razmeštaj i
udaljenost pojedinih strukturnih jedinica. Na površini čvrstih materijala i tečnosti deo sila nije
kompenzovan što uzrokuje stvaranje površinske energije koja je zapravo proizvod dva osnovna faktora
(Intenzitetni faktor površinskog napona i kapacitetni faktor veličine površine).

Raspored sila među strukturnim jedinicama i njihova kompenzovanost u unutrašnjosti strukture kao i
delimična kompenzovanost na površini faza prikazana je na slici. Nekompenzovanost sila na površini
ispoljava se kao površinski napon koji je za čvrste materije približno konstantna vrednost, a za fluidne je
više ili manje promenljiv. Jeidnica površinskog napona je N/m.

Površinska energija je funkcija 2 faktora, a svaki od njih može da

bude promenljiva varijabla u zavisnosti od toga o kojoj materiji
se radi i kako se operacija sprovodi.
Pri usitnjavanju čvrstih materija i pri dispergovanju tečnosti do finih kapljica, troši se energija koja se
delom ispoljava u vidu površinske energije koja je proporcionalna novonastaloj površini pri čemu
površinski napon zadržava uglavnom istu vrednost jer se površinske sile nisu promenile pod uticajem
fizičkog delovanja. Ukoliko se površina na kojoj se dešava adsorpcija ( delimično ili potpuno kompenzuje
delovanje površinskih sila) ne menja, tada je promena površinske energije dE= A*dσ, gde kod nekih
operacija prestaje istovremena promena oba faktora pa je u takvom slučaju promena površinske energije
jednaka dE= σ * dA + A * dσ.

Svi prirodni sistemi teže da smanje svoju slobodnu energiju do minimuma jer su u takvom stanju
najstabilniji. Smanjivanje slobodne površinske energije kompenzovanjem slobodnih površinskih sila,
najčešće se dešava spontanim udruživanjem sitnih čestica ili udruživanjem sitnih kapljica ako je reč o
dispergovanoj tečnosti. Pri ovakvom smanjivanju površinske energije, energija se oslobađa u vidu toplote
koja se gubi u okolini. Pojava nakupljanja neke materije (molekula ili jona) na graničnoj površini
između dve faze u koncentraciji koja je veća od koncentracije u unutršnjisti susednih faza naziva
se ADSORPCIJA.

Razlikujemo:

 FIZIČKU ADSORPCIJU – Molekuli adsorbenta se drže za površinu čvrstog materijala Van der
Valsovim silama. Šire je rasprostranjenija od hemijske. Po pravilu je brži proces od hemijske jer
hemijska zahteva značajnu energiju aktivacije. Iz tih razloga fizička je reverzibilna, odnosno fizički
adsorbovani molekuli mogu sa sniženjem pritiska ili koncentracije i pri relativno nižoj
temperaturi se mogu ukloniti sa površine adsorbensa, a sam proces se onda zove DESORPCIJA.

 HEMIJSKU ADSORPCIJU – Molekuli adsorbenta reaguju sa molekulima adsorbensa pri čemu se

dobija hemijsko jedinjenje. Vrlo je specifična i moguća je samo ako adsorbent sa adsorbensom
može da nagradi jedinjenje.

 DESORPCIJA HEMIJSKI APSORBOVANIH MOLEKULA zahteva znatnu energiju aktivacije tako da

su potrebne visoke temperature da bi se ona izvršila zadovoljavajuće brzo.

 PERSORPCIJA – Adsorpcija na površini sistema kapilara koji se prostire kroz celu zapreminu
čvrste materije.

 PERKOLACIJA - Adsorbcija se koristi za razdvajanje smeše gasova i para.

 KONTAKTNA FILTRACIJA - Za izdvajanje nekih komponenti iz tečnih smeša .

 FLOTACIJA – Za izdvajanje čvrstih čestica nekih komponenti iz polikomponentne suspenzije.

 MOLEKULSKA ILI JONSKA FLOTACIJA - Za izdvajanje određenih molekula ili jona iz homogenog
sistema u penu nad rastvorom.

Adsorpcijske operacije su dosta zastupljene u prehrambenoj industriji za čiščenje tečnih fluida.

KINETIKA ADSORPCIJE:

Funkcionalnu zavisnost mase adsorbovane supstance po

jedinici mase adsorbensa i njene koncentracije, definisao
je Frojndlih – FROJNDLIHOVA KRIVA ADSORPCIJE.

Na ovoj slici su prikazane Frojndlihove krive adsorpcije. Toplota

hemijske adsorpcije je zbog jačine hemijskih veza znatno veća od
toplote fizičke adsorpcije zbog slabih Van der Valsovih sila. Opažane
toplote hemijske adsorpcije su reda veličine običnih hemijskih reakcija,
dok su toplote fizičke adsorpcije dosta manje nego kada su u pitanju
hemijske reakcije.

Fizička adsorpcija se odvija pri znatno nižim temperaturama, za razliku

od hemijske adsorpcije. Na ovom dijagramu se vidi da pri nižim
temperaturama fizička adsorpcija je srazmerno velika, a sa porastom
temperature ona opada. Kada se postigne kritična temperatura, fizička
adsorpcija se približava vrlo niskoj ravnotežnoj vrednosti, a sa daljim
porastom temperature dalje raste adsorbovana količina materije jer se sada
ubrzava proces hemijske
adsorpcije. Kako efikasnost čvrstih katalizatora zavisi od
hemijske adsorpcije, onda se temperaturno područje u
kojem je neki katalizator aktivan poklapa sa područjem u
kkojem je hemijska adsorpcija značajna. Hemijska
adsorpcija se odigrava u jednom ili dva sloja molekula,
dok fizička može da ide i u više slojeva. Snižavanjem
pritiska, fizički adsorbovani slojevi mogu u potpunosti
da se desorbuju, dok kod hemijski adsorbovanih
slojeva to nije slučaj. Sa porastom pritiska, oba vida
adsorbcije rastu. Količina adsorbovane materije (ma)
po količini koja u potpunosti prekriva površinu
adsorbensa je manja ili jednaka jedinici (ma max).

Analogni izrazi mogu da se

postave i za desorpciju kod koje je
umesto ka prisutna kd, a ako je
ka veća od kd, tada u takvom
sistemu preovladava
adsorpcija. Adsorpciju na granici
faza je ispitivao Gibs i ustanovio da je diferencijalna promena površinskog
napona u vezi sa diferencijalnom promenom koncentracije.
Negativan predznak ukazuje da se površinski napon u granici faza smanjuje usled adsorpcije u
graničnom sloju, a to sniženje je funkcija koncentracije.

Materije koje snižavaju površinski napon nazivaju se

KAPILAR-AKTIVNE MATERIJE i ta zavisnost promene
površinskog napona od koncentracije adsorbovanih kapilar –
aktivnih materija može da se izrazi izrazom na prez. Sa krive
se vidi da površinski napon opada eksponencijalno sve
dok kriva ne poprimi približno paralelan pravac sa osom
c i za adsorpciju takođe važi zakon o prenosu mase.

40. Adsorpcija ( perkolacija i kontaktna faza)

Perkolacija je najzastupljeniji slučaj adsorpcije, odnosno razdvajanje molekula komponente iz

gasovite faze od inertnih molekula koji se ne adsorbuju. Gasna smeša se provodi kroz sloj poroznog
adsorbensa u nekom kolonskom aparatu ili kontaktoru i provođenjem gasne smeše kroz fluidizovani
adsorbens. Adsorbens bi trebalo da ima što veću površinu jer od njega zavisi kapacitet adsorbera, a
ako se koncentracija adsorbenta predstavi odnosom adsorbenta i inertne komponente u smeši (Y), tada
je količina adsorbenta u jedinici vremena jednaka:

Y1- početna koncentracija adsorbenta

Y2- konačna koncentracija adsorbenta

Ukupna površina kontakta: Veličina površine kontakta:

KONTAKTNA FILTRACIJA – Adsorpcijski postupak koji služi za prečišćavanje nafte, vina, sokova, ulja,
organskih rastvora. Pročišćavanje gasova adsorpcijom sprovodi se u mirnom ili fluidizovanom sloju
adsorbensa tako što se u tečnost doda sitni adsorbens i meša kod što niže temperature, a nakon toga,
suspenzija se podvrgava filtraciji. Na adsorbensu (filtru) zaostaju adsorbovane materije koje se desorbuju
zbog njihove komercijalne vrednosti ili zbog regeneracije adsorbensa. Dobar adsorbens mora
zadovoljavati više uslova, odnosno veliku specifičnu površinu, selektivnost, sposobnost
regeneracije. Kao adsorbensi za kontaktnu filtraciju koriste se prirodni rastresiti materijali sa visokim
procentom silicijum – dioksida i razuđenom površinom (aktivni ugalj, hidrosilikatni fini pesak, mleveni
vulkanski materijal...). Materije koje se koriste kao adsorbensi imaju veoma veliku specifičnu
površinu po jedinici mase ili zapremine – posledica poroznosti, ali im se ona povećava i finim
usitnjavanjem. Ponekad se kao adsorbensi koriste i koloidne suspenzije. U cilju povećanja brzine i što
brže adsorpcije, operacija se vrši u fluidizovanom ili raspršenom sloju.

41. Apsorpcija (definicija procesa, kinetika apsorpcije)

Apsorpcija predstavlja separacionu difuzionu operaciju koja je karakteristična za sisteme gas –

tečnost pri kojima se vrši prenos mase iz gasne u tečnu fazu – dolazi do razdvajanja gasne
komponente posredstvom neke selektivne tečnosti.

Komponenta koja se razmenjuje u procesu naziva se APSORBAT – preneta iz gasne u tečnu fazu. Tečnost
koja vezuje apsorbat naziva se APSORBENS.

Ona je ustvari proces kojim se iz gasovitih smeša razdvajaju pojedine gaosvite komponente koje se
razlikuju u rastvorljivosti u tečnostima i kao takva se danas sprovodi kontinualno u suprotnoj struji gasa i
tečnosti. Kontakt među njima mora biti dovoljno prisan sa razlikom koncentracija obe faze što osigurava
stalan prelaz rastvorene komponente iz gasne u tečnu fazu. Iz dobijenog rastvora često je potrebno
apsorbovanu komponentu desorbovati, a rastvarač regenerisati i to se dešava smanjenjem
pritiska, povišenjem temperature ili stripovanjem inertnog gasa.

Stripovanje – Predstavlja operaciju koja je suprotna absorpciji pri čemu struja inertnog gasa prima
rastvorenu (apsorbovanu) komponentu iz tečnosti sa kojom je u kontaktu. Obzirom da se komponente iz
gasne faze vezuju za tečnost fizičkim ili hemijskim interakcijama, razlikuju se HEMIJSKA ( rastvaranje
CO2 u rastvorima baza) i FIZIČKA (rastvaranje kiseonika u vodi) apsorpcija.
Apsorpcija se razlikuje od adsorpcije. Uređaji u kojima se izvodi apsorpcija su kolone sa podovima i
kolone sa punjenjem. Gasna faza se uvek uvodi na dnu kolonskog uređaja dok se tečna faza dovodi sa
vrha. Rastvarač sa apsorbovanim gasom napušta kolonu na dnu, a siromašna gasna faza napušta kolonu
na vrhu. Tečnost u koloni je uvek na temperaturi nižoj od temperature tačke ključanja. Za velike brzine
strujanja tečnosti koriste se kolone sa punjenjem.
Veza između koncentracije i pritiska komponente u gasnoj fazi data je HENRIJEVIM ZAKONOM:

HENRIJEVA KONSTANTA – Zavisi od prirode

komponente koja se rastvara, pritiska i
temperature na kojoj se odigrava apsorpcija. Sa
povećanjem temperature opada rastvorljivost
gasa u tečnoj fazi što znači da će Henrijeva
konstanta da raste.

MEHANIZAM APSORPCIJE:

Na površini se formira tanak sloj fluida kroz koji se vrši prenos prenos mase molekulskom
difuzijom. Brzina difuzije je proporcionalna gradijentu koncentracije i veličine međufazne
površine.
Molekuli komponente A difunduju kroz nepokretan sloj gasa, nepokretan sloj tečnosti i dospevaju u masu
tečne faze. Ako se gasna smeša sastoji od rastvorene komponente A i nerastvorne komponente B, brzina
prenosa komponente A je data:

Uz pomoć teorije dva filma se opisuje proces absorpcije između granica faza. U tečnoj fazi, brzina difuzije
je sporija nego u gasnoj, pa smeše dve tečnosti mogu biti u dugo u kontaktu dok se ne postigne ravnoteža.
U stacionarnim uslovima, brzina prenosa mase u gasnoj fazi jednaka je brzini prenosa mase u tečnoj fazi.

Položak radne linije iznad

ravnotežne krive (levo slika) i
položaj radne linije ispod ravnotežne
krive (slika desno). Ako se radna
linija nalazi iznad ravnotežne krive,
onda se radi o procesu apsorpcije , a
ukoliko je položaj linije ispod
ravnotežne krive onda se radi o
procesima destilacije ili rektifikacije.

Na dijagramu, DE je pogonska silla za prenos mase u gasnoj fazi, a BE

je pogonska sila za prenos mase u tečnoj fazi. Proces apsorpcije je
tipičan primer procesa međufaznog pprenosa mase.

41. Apsorpcija (materijalni bilansi procesa, određivanje NTU kod kolonskog i kaskadnog uređaja)

Ravnotežna koncentracija bi mogla da se dostigne

ukoliko bi obe faze mirovale i dovoljno dugo ostale
u kontaktu, međutim ukoliko se obe faze kreću, tada se u aparatu usled prisilne konvekcije uspostavlja
niz ravnotežnih stanja. Uspostavljanje tih stanja i promena koncentracije faza u koloni je prikazana na
slici levo i na n-ti pod kolone stalno se sliva smeša L+A, a ulazi smeša G+A. Na tom podu se usled kontakta
faza odvija prenos komponente A iz gasne faze u tečnu fazu, tako da dolazi do promene sastava obe faze.
Proces na podovima je kontinualan, a zbog izrazitih razlika
koncentracija pojedinačnih podova, svaki pod kolone može
da se posmatra kao poseban aparat. Zbog toga, prenos mase
na svakom pojedinačnom podu predstavlja se kao jedan
stepen prenosa mase u celokupnom procesu. Sa poda 1 na
pod 2 dolazi tečnost sastava X1 na kome se meša sa
gasovitom fazom koja dolazi sa poda 3 i ima sastav Y3prim.
Usled prenosa komponente A, gasovita smeša osiromašuje
na toj komponenti (Y2 prim), a tečna faza se bogati tako da
dostigne vrednost sastava X2. Ako se na podu 2 dostiže
ravnotežno stanje idalje se posmatra sastav gasne faze koja se menja sa Y2prim na
Y1 prim , a sastav tečne faze se menja sa X2 na X3. Analogne promene sastava u obe
faze se odvijaju na svim sledećim podovima i može se stepenasto posmatrati. Na
podu kaskadne kolone dolazi do prenosa komponente A iz gasovite u tečnu fazu, a
uloga poda jeste da se na njemu prelazom komponente uspostavi koncentracijska
ravnoteža između 2 faze. Pod na kojem se u potpunosti postavi koncentracijska
ravnoteža naziva se IDALNI POD. Što je pod bliži dnu kolone, to je tečnost bogatija apsorbovanom
komponentom A, a apsorpcija je potpunija ukoliko se između dna i vrha kolone nalazi više podova.
Određivanje visine kaskadne kolone svodi se na određivanje broja podova koji su potrebni za postizanje
odtređenog stepena apsorpcije kao i visine pojedinog poda. Sastav faza se u kaskadnoj koloni menja
diskontinualno, a u koloni sa punjenjem kontinualno. Kaskadna kolona je predstavnik aparat u
kojima se prenos odigrava protivstujnim prelazom mase iz jedne u drugu fazu, pri čemu se uspostavlja
niz ravnotežnih stanja. Prenos mase se odvija na podovima takve kolone.

Bilans apsorbovane materije kroz celu kolonu. Količina materije koju apsorbuje tečna faza jednaka je
količini materije koju predaje gasovita faza. U kordinatnom x-y sistemu to je jednačina pravca koja
prolazi kroz tačke A i B i naziva se pogonski pravac, odnosno JEDNAČINA RADNIH KONCENTRACIJA.

Na ovaj način je moguće da se izrazi odnos količina apsorpcione tečnosti i inertnog gasa ukoliko su
poznate radne koncentracije na ulazu i izlazu aparata. Poznavajući razne koncentracije i podatke o
ravnoteži sistema, moguće je odrediti broj stepena prenosa mase koji za kolonski aparat uvjedno
predstavlja i broj teorijskih podova kolone. Za kolonu sa punjenjem bi to bio broj prenosnih jedinica NTU.
To je broj teorijskih podova kolonskih aparata koji se određuje grafički ili analitičkom metodom, a
najpouzdanija je metoda grafičke integracije (integral predstavlja površinu ispod krive koja se dobija
nanošenjem podataka o sastavu faza između ulaza i izlaza iz kolonskog aparata).

ANALITIČKA METODA ODREĐIVANJA BROJA PODOVA KOLONE ZA APSORPCIJU - Za bilo koju kolonu
je potrebno odrediti stvaran broj kontakata. On se dobija deljenjem NTU teorijskih jedinica sa
koeficijentom korisnosti ( za određivanje ovog koeficijenta postoji više različitih metoda, njegova
vrednost se kreće od 0,3 do 0,9, odnosno što je proces apsorpcije potpuniji to je njegova vrednost bliža
jedinici).
Za slučajeve stvarne apsorpcije, vrednost stepena korisnosti je manji od jedinice. Fizičke
karakteristike kao što su difuzivnost i rastvorljivost gasa u tečnosti, najviše utiču na potpunost
apsorpcije, a samim tim i na koeficijent korisnosti i stvarni broj kontakata.
 43. Apsorpcija (uređaji, podela i osnovne karakteristike)

UREĐAJI ZA APSORPCIJU – APSORBERI:

Najčešće se koristi podela apsorbera prema načinu ostvarivanja međufaznog kontakta na apsorbere:

 SA SLOBODNOM POVRŠINOM TEČNOSTI – Površina kontakta je uvek nedefinisana i nedostatak

im je ograničena površina međufaznog kontakta, pa se kao poboljšanje koristi apsorber sa tečnim
filmom. Do kontakta gasa i tečnosti dolazi pri uzajamnom proticanju faza, pri čemu ne dolazi do
disperzije jedne faze u drugoj. To se obično ostvaruje pri slivanju tečnosti pri čemu gasna faza
protiče istostrujno ili suprotnostrujno iznad, ispod ili pored nje. Osnovni predstavnici su kolone
sa slivnim površnama i kolone sa punjenjem.

 SA TEČNIM FILMOM – Jako su efikasni. Površina tečnosti je razvijena.

 SA PUNJENJEM - unutrašnji deo kolone je ispunjen punjenjem koji u uređaju nose mehanički
oslonci ili pregrade i kontakt faza je suprotnosmeran a punjenje omogućava povećanje površine
međusobnog kontakta između faza. Elementi punjenja su potpuno obliveni tečnošću pa imaju
veliku kontaktnu površinu i često se javlja tendencija grupisanja materijala na zidovima kolone,
dok gas struji kroz središnji deo. To se rešava uvođenjem raspršivača. Elementi punjenja mogu
biti različitog oblika i krupnoće. Postoje Rašigovi prstenovi, Berlova sedla, letvice (ramovi),
Palovi prstenovi, metalne trake... Kod izbora elemenata punjenja mora da se vodi računa o:
dobrom kontaktu gasa i tečnosti, hemijskoj inertnosti prema gasu i tečnosti, o mehaničkoj
otpornosti, pogodnim strujnim karakteristikama oba toka bez prekomernog zadržavanja tečnosti i
pada pritiska, malom odnosu zadržavanja tečnosti i pada pritiska, što većoj specifičnoj površini,
velikoj poroznosti, dobroj karakteristici kvašenja, što manjem otporu strujanja gasa, niskoj ceni...

Delovi kolona sa punjenjem- odvajač kapi ( na vrhu kolone), raspodeljivači tečnosti (duž kolone),
nosači punjenja, sistem za uvođenje tečnosti (na sredini kolone).

 SA BARBOTIRANJEM – Gas se dovodi ispod tečnosti i u vidu mehurova prolazi kroz nju. Tečnost
je kontinualna, a gas je dispergovana faza. Međufazna površina kontakta je površina mehura.
Glavni tipovi uređaja: barbotažna kolona, kolona sa podovima i aerator sa mešanjem. Postoje
različiti režimi strujanja gasa i tečnosti kod njih: Mehurasti barbotažni režim, penasti režim
(povećan protok gasne faze i formiraju se veliki mehurovi koji se kreću velikom brzinom do
površine kada se disperguju u sitne kapi) i injektorski režim ( gas prolazi u mlazu kroz tečnost,
smanjuje se površina međufaznog kontakta pa opada i efikasnost apsorbera).

 SA RASPRŠIVANJEM KAPI – Kontakt se ostvaruje raspršivanjem tečnosti u kapi u kolonama ili

komorama kroz koje protiče gas. Raspršivanje tečnosti se obično ostvaruje pomoću mlaznica i
kinetičkom energijom samog gasa. Međufazna površina kontakta je površina kapljice. Glavni tipovi
uređaja: sprej kolone sa mlaznicama, Venturi skruberi i skruberi sa fluidizovanim slojem.