Bojičić "Povratak u Raj - Elektra

isceljivanje." Razlog za ovakve promene treba tražiti pre svega u klimatskim i geološkim promenama u Evropi, Mediteranu, Maloj Aziji i
Bliskom i Srednjem Istoku tokom poslednjih 20-ak milenijuma. Poznato je da je poslednje ledeno doba u Evropi držalo
Sve dodatne informacije možete zaleženim veći deo kopna severno od Alpa i Dunava i da je otopljavanje počelo pre 20-ak milenijuma. Takođe je poznato da
dobiti na e-mail je u tim procesima bilo nekoliko mini ciklusa klimatskih varijacija. Takođe se zna da je nivo okeana varirao za više od 100
vera072@gmail.com ili na telefon metara u tim procesima i da su veliki prostori današnje Evrope menjali svoj lik.
063/800-5699.
Postavlja se pitanje: gde su Indoevropljani mogli živeti pre više od desetak milenijuma i kako je tekla
njihova seoba na prostore Podunavlja, Balkana, Male Azije i severno od Crnog Mora?
Paleoklimatske i geološke analize pružaju šansu za takvo istraživanje. Prethodne analize ukazuju i na mogućnost traganja
Kutak za donatore pomoću lingvistike i mitologije. Što se tiče mitologije evropskih naroda, ona ukazuje na neke od mogućnosti za u traganju
za prapostojbinom, a među njima su najizrazitiji biblijski Senar, prostori koji su mogli biti pogođeni biblijskim
Potopom, Atlantida i Hiperboreja. Mitovi o potopu su rasprostranjeni u mnogim narodima i izvan Evrope, pa to logično
Devizne uplate ukazuje na pamćenje jako starih stvarnih događaja, najverovatnije izazvanih klimatskim i tektonskim poremećajima.

Dinarske uplate Poznati ruski naučnik Lav Nikolajevič Gumiljev je izučavao stepske narode Evroazije i pri tome se koristio izrazito
multidisciplinarnim pristupom, povezujući znanja iz brojnih naučnih disciplina, čime je došao do veoma originalnih i
ubedljivih zaključaka 2. Tako on (na s. 21) konstatuje da je krajem poslednjeg ledenog doba (između 20.000 – 12.000
godina pre Hrista) u Sibiru postojala bujna stepa, nad kojom je sijalo večno plavo nebo (nad lednicima je stajao stabilan
anticiklon, a kišonosni oblaci su obilazili Sibir sa južne strane).
Najnoviji članci
Vode je u rubnim zonama bilo u izobilju od topljenja lednika i u rekama i jezerima je bilo puno riba i ptica. U stepi je bilo
KAKO KANALIZIRATI malo padavina, ali je obilje trave hranilo stada mamuta, goveda, jelena i gazela. U takvim uslovima je postojao period od
(CHANNELING)? više hiljada godina stabilnog života u harmoniji sa prirodom, čime je lako objasniti nastanak veoma razvijene
životne filosofije, religije i običaja kod Indoevropljana (npr. kult Sunca, veliki značaj govečeta – simbola blagostanja i jelena
DUHOVNA VAŽNOST – simbola Sunca).
ISPRAVNOG VASPITANJA DECE Potpunim završetkom ledenog doba, klima se menja i cikloni donose vlagu u Sibir, severnu Rusiju i Skandinaviju.
NAJMILIJI ĐAK Stepe se pretvaraju u tajge, a životinje koje pasu preselile su se na jug u preostale suve stepe. Za njima su krenuli i lovci i
većina ostalog stanovništva. Ostali su samo ribolovci i pticelovci sa obala reka.
ENERGIJA DRVEĆA
ISKUSTVA LJUDI KOJI SU Tako dolazi do velike seobe Indoevropljana. Gumiljev ne vezuje ovu pojavu striktno za Indoevropljane (što nije ni
bitno, jer ne moraju samo Indoevropljani biti potomci tog severnog Pranaroda), ali Tilakova teorija, o kojoj će
PREŠLI GRANICU SMRTI biti reči, upotpunjuje se sa njim i nameće se logični zaključak o realnoj ostvarljivosti ovakvog scenarija, dok se vremenski
GDE JE LEGENDARNA period poklapa sa pojavom neolitskih Podunavskih kultura, koje bi onda bile sasvim logičan nastavak ove civilizacije.

ATLANTIDA? POSTOJI LI JOŠ...?
KO UBIJA NAUČNIKE ?
L.N.Gumiljev navodi reuzultate istraživanja Bruksa (prema Gordonu Čajldu), prema kojima su u vreme Virmskog ledenog
perioda atlantski cikloni prolazili preko Sahare, Libana, Mesopotamije, Irana i Indije, što je stvaralo bujne stepe u današnjim
pustinjskim zonama Sahare, Bliskog i Srednjeg istoka (s. 69). Krajem IV milenijuma pre Hrista cikloni produžavaju na sever,
stepe se isušuju i pogodni uslovi za stanovništvo koncentrišu se na dolinu Nila.
Slično potvrđuje E. Le Danoa 3, prema kome su oko 5.000 godina pre Hrista, Kalabrija, Sicilija i Tunis bili spojeni
kopnenim mostom; Crno More i Kaspijsko i Aralsko jezero su činili jednu zajedničku depresiju; Čadsko jezero je imalo
veličinu današnjeg Crnog Mora i postojalo je nešto manje Nigersko jezero; Crveno More je bilo jezero, a Nil se ulivao u
Čadsko jezero (deltu je napravio tek oko 3300-3200. godine pre Hrista); Zapadoevropska atlantska obala se prostirala do
iza Kanarskih i Azorskih ostrva, a Egejsko more je bilo kopno i spajalo je Balkan i Malu Aziju. Prema astronomskim
proračunima, ključni trenuci klimatskih promena su se desili oko 4.800. i 2.000. godine pre Hrista.
Pozabavićemo se malo više analizom do sada poznatih činjenica koje govore o Hiperboreji i pokušaćemo da utvrdimo
postojanje razloga da se nastavi sa traganjem za hiperborejskim korenima indoevropske civilizacije. Noviji rezultati ruskih
naučnika ukazuju na takve razloge i otvaraju široko polje daljih istraživanja.
Od Hiperborejaca su nastali Sarmati, koji su Srbi, a Srbi su najstarije ime za Slovene.(nemački istoričar Karl
Gotlob Anton)
Kasnije su se, prema Antonu, Srbi podelili na Jazige i Srbe. Srbi se nikada nisu zvali Sloveni, već je to ime
kasnije preneto na Jazige, koji su posle upada u Dakiju počeli da dobijaju različita imena (umesto ranijeg imena
Sarmati) – Jazigi, Metanaste, Sedlovati.
Prema Antonu, od Slovena su nastali Rusi, Česi, Moravci itd., a od Srba - Anti i Vendi, od kojih kasnije Poljaci,
Kašubi, Srbi itd. Srbi su u stara vremena, nastanjivali Poljsku, Šleziju, Lužicu i Majsen.
Antonovo tumačenje je jedno od retkoh koje uvažava starogrčke autore i njihove zapise o Hiperboreji i Hiperborejcima.
Starogrčki autori su Hiperborejom nazivali severne oblasti iza Boreja (Severnog vetra), o čemu govori i
Veljtman u svojoj studiji Indogermani ili Sajvani.
Tajanstvena Hiperboreja je prikazivana na kartama i o njoj su ispredane legende, a rimski autor Plinije Stariji u svojoj
“Prirodnoj istoriji” (Historia Naturalis IV.26) piše o Hiperborejcima kao o realnom drevnom stanovništvu Polarnog
kruga (detaljnije o ovome piše Valerij Demin), koji je sa Jelinima u vezi preko kulta Apolona Hiperborejskog.
Plinije Stariji opisuje u Hiperboreji duge sunčane periode od pola godine, izobilje hrane i bogatstva, u kome ljudi umiru
samo kad se prezasite životom.
Prema Diodoru Sicilijskom, u Hiperboreji se nalazi hram Apolona, boga Sunca, koji po grčkoj mitologiji potiče
sa Severa. Demin navodi mišljenje ruskog naučnika Čertkova da se u imenu Apolon nalazi isti koren kao u ruskim rečima
opalяtь, opalennый, opalяющiй, tj. isto značenje kao u srpskoj reči opaliti. Dalja Deminova istraživanja ukazuju na više
razloga za zasnovanost ovakvog mišljenja.
Herodot opisuje put Aristeja iz Prokonesa, koji je (inspirisan predanjem o Apolonovom zavičaju u Hiperboreji, u koji
odlazi svake zime) krenuo na sever tragom Hiperboreje. Tako je stigao do Isedonije. Prema Herodotu, Aristej je učio da
“iza Isedonjana stanuju Arimaspi, ljudi sa jednim okom, a da su dalje iza njih orlovi, čuvari zlata, a još dalje od ovih sve do
morske obale, stanuju Hiperborejci”

Hiperboreja na drevnoj grčkoj karti

U kasnijoj helenskoj i rimskoj tradiciji javlja se refleksija mita o Tuli, zemlji večne svetlosti - Thule ultima a sole nomen
habens. Mit o Tuli je ugrađen u mitologiju mnogih naroda, ali ne samo evropskih, već i mitologiji indijanskih plemena
Naua, Asteka i Tolteka postoji sećanje na zemlju sunca Tule na dalekom severu. Prestonica Tolteka je čak nosila ime Toljan
(Tollan).

Osim toga, kult Sunca je izražen kod svih mongolskih naroda u Aziji i kod američkih Indijanaca u formi ornamenata
zmajeva i različitih verzija svastike ili spirale, što sve predstavlja simbol Sunčevog ciklusa i večnog obnavljanja.Reč TULA
ima veoma staro značenje – u sanskritu označava nepomičnu tačku, oslonac na vagi, tj nešto oko čega je neko okretanje,
tj. prekretnicu. U srpskom jeziku ima nekoliko reči ovog korena, koji označavaju neku propast, kraj, gušenje: tuliti, utuliti,
prituliti, zamotati.

U poređenju sa sanskritskom osnovom, naše reči označavaju neku prekretnicu, promenu suštinskog stanja. Iz
pojma gušenje, kraj se verovatno izrodilo tuliti u smislu tužbalice, tj. zavijanja (otuda tulajka na kolskom točku, koja cvili
dok se točak okreće), a pojmu zavijanja, zamotavanja odgovara tulac (nešto zavijeno, cev).
Veliki kartograf Merkator na svojim kartama predstavlja Hiperboreju kao veliko kopno oko Severnog pola, sa
krstoobraznom formom četiri reke ili morska tesnaca.
Misteriji Merkatorove karte pridružuje se podatak o postojanju više geografskih karti na kojima su prikazani delovi kopna
koji nisu mogli biti poznati u vreme njihovog nastanka (npr. čuvena karta turskog admirala Piri Rejsa, na kojoj su izuzetno
precizno nacrtani obrisi američkog kopna nekoliko decenija pre nego što ih je Amerigo Vespuči zvanično otkrio, a analize
te karte pokazuju neobične karakteristike crteža koje bi normalno nastale na osnovu snimanja sa velike visine).
Jednu od takvih neobičnih činjenica uočio je (prema navedenoj referenci Dragoša Kalajića) astronom poslednjeg
francuskog kralja Žan Silven Baji (1736-1993, kada je giljotiniran), koji je zaključio da su mape drevnih indijskih
astronoma morale nastati kao rezultat veoma preciznih opservacija sa prostora između 50 i 60 stepeni severne geografske
širine prilikom kretanja na jug. On je pretpostavio da su te karte zapravo kopije starih karti Atlantiđana.

Merkatorova mapa Hiperboreje

Izučavajući Vede, Indus Lokamanja Maharađ Bal Gangadhar Tilak otkriva niz podataka, koje normalno nije moguće logički
objasniti, ali postaju potpuno jasni i logički povezani ako se pretpostavi da su tvorci Veda u vreme njihovog nastanka
(prema Tilaku, najmanje 4.500 godina pre Hrista) živeli u polarnoj zoni (Hiperboreja), i da su raspolagali velikim
znanjem iz astronomije.

Tek tada postaju razumljivi opisi dugih zora, kruženja Sunca po horizontu i dani i noći od po šest meseci. Tilak gradi
teoriju, po kojij su Indoevropljani pre poslednjih velikih klimatskih promena u Evroaziji živeli duži period u Arktičkoj
oblasti.
Pre upuštanja u izlaganje činjenica Tilakove teorije, napomenimo da ovakva teorija ima duboku logičku zasnovanost.
Najjednostavnija komparativna etnološka analiza indoevropskih naroda, naročito uz Veljtmanovo
osvetljavanje, pokazuje veliku ulogu epske poezije, koja je služila kao prenosilac svih vidova znanja i veliku
ulogu kulta Sunca i svetlosti.
Epska poezija sa ugrađenim tako dubokim i obimnim znanjima i filosofskim principima, nikako nije mogla da bude rezultat
meditacija pojedinaca tokom perioda od nekoliko vekova. Prilično je logično da je tako grandiozan rezultat duhovnosti
mogao da bude formiran tek posle više hiljada godina života u stabilnim uslovima, uz veliku ulogu Sunca i
njegovog ciklusa.
Tilak u svom zaključivanju koristi rezultate astronomskih izučavanja Zemljinog kretanja oko Sunca i teoriju osunčavanja kao
objašnjenje za cikluse ledenih doba. U vreme Tilakovih analiza još nije postojala Milankovićeva teorija, koja je ovo u
potpunosti potvrdila i dala veoma precizne parametre ciklusa ledenih doba u poslednjih više stotina hiljada
godina.
Tilak proračunava da je maksimum hladnih zima na severnoj hemisferi nastupio oko 9250. godine pre Hr. i da je
postglacijalni period nastupio najkasnije oko 8000 godina pre Hr. (on smatra da je ledeno doba završeno na oko 10
milenijuma pre Hrista). Na osnovu do tada raspoloživih rezultata naučnih istraživanja, on polazi od pretpostavke da na
samom početku neolita Evropu nastanjuju rase, čiji su potomci današnji narodi Evrope koji govore indoevropske jezike,
isključujući mogućnost da su oni doseljeni od nekuda iz Azije u postglacijalnom periodu, ali naglašavajići da to još ne znači i
da se radi o autohtonom stanovništvu Evrope.

Tilak takođe smatra da postoje dobri razlozi za pretpostavku da su korišćenje metala u Evropu doneli strani narodi. Takođe
polazi od činjenica da je čovek postojao i pre ledenih doba, a da su tokom promena ledenih doba menjani i oblici
kontinenata. On smatra da postoje dovoljni razlozi da se smatra da je u arktičkoj oblasti tokom međuledenih doba vladala
blaga klima. Takođe Tilak naglašava da nova naučna otkrića ničim ne opovrgavaju tvrdnje unete u Vede, koje ukazuju
na to da su njihovi tvorci nekada davno živeli u arktičkim prostorima.
Analizom reljefa Severnog Sibira i dubine Arktičkog Okeana, Tilak zaključuje da postoji velika mogućnost da je u vreme
kraja poslednjeg ledenog doba postojalo prostrano kopno u blizini Severnog pola sa blagom klimom. On takođe prati
kretanje polarne zvezde tokom precesije zemljine ose sa ciklusom od oko 21.000 godina i njeno premeštanje kroz sazvežđa;
kruženje zvezda po nebu i horizontu, kao i kruženje Sunca po horizontu; polarnu svetlost; duge zore i polarne noći itd.
Posmatrajući sve te pojave kao realnost i stavljajući se u poziciju posmatrača, Tilak u svojim analizama u Vedama nalazi
delove koje lako prepoznaje kao odgovarajuće opise ovakvih pojava.
Analizirajući neke od opisanih pojava i uzajamne položaje zvezda i sazvežđa tokom poslednjih milenijuma, Tilak dolazi do
zaključka da opisi u Vedama, osim što su nastali u arktičkoj oblasti, opisuju situacije koje su prema
međusobnom položaju zvezda starije od 4.500 godina pre Hr.

Tilak daje svoje konačne zaključke, prema kojima su stari Indoevropljani živeli u međuledeno doba na prostranom
Arktičkom kopnu u blizini severnog pola. U periodu od 10.000-8.000 godina pre Hr. ova zemlja je uništena
zaleđivanjem i tonjenjem.
U periodu od 8.000-5.000 godina pre Hr. nastaju seobe i lutanja preživelih predstavnika indoevropske rase
Evropom i Severnom Azijom. To je period kada prolećna ravnodnevica još ne ulazi u sazvežđe Oriona.
U periodu 5.000-3.000 godina pre Hr. nastupa razdoblje Oriona, kada prolećna ravnodnevica ulazi u sazvežđe
Oriona. Brojne vedske himne spadaju u prvi period ovog razdoblja.

U periodu od 3.000-1.400. godina pre Hr. prolećna ravnodnevica ulazi u sazvežđe Plejada. U tom periodu
nastaju kompilacije vedskih himni, a sećanje na arktičku prapostojbinu je izbledelo.

Milutin Milanković je svojim istraživanjima klimatskih promena uspostavio veoma precizan model, koji je poslednjih decenija
naišao na opšte prihvatanje, jer se pokazao kao izuzetno precizan. U jednoj od svojih analiza.Milanković čak veoma precizno
locira period kada bi mogao da postoji period blage klime u zoni Arktika: “Za vreme one hiljade godine koju polovi godina
9500 pr. Hrista uzdigao je se nad Severnom Evropom jedan blag talas toplote. Za vreme te miliade bila su leta i u
najsevernijim delovima Evrope neobično topla, pa su tada mogle onde da uspevaju biljke koje sada više ne mogu.”
Spajanjem činjenica Milankovićeve i Tilakove teorije i pridruživanjem analiza Lava Gumiljeva za oblast Severnog Sibira,
slika polarne prapostojbine Indoevropljana počinje da dobija sasvim realne konture.
Noviji rezultati paleogeoloških i paleoklimatskih istraživanja su podstakli ruske naučnike da ovome posvete veću pažnju i da
u svojim istraživanjima dođu do novih činjenica koje govore u prilog hiperborejskoj teoriji porekla Indoevropljana.
Ove teorije takođe pokazuju duboke zajedničke korene indoevropskih naroda i otkrivaju ogromnu količinu
informacija o staroj istoriji slovenskog pranaroda očuvanu u ruskoj mitologiji, pričama (skaskama), bajkama u stihu
(bilinama) i u mnoštvu očuvanih materijalnih i pisanih tragova.
Aleksandar Fomič Veljtman je to shvatio još pre gotovo 150 godina. Njegove analize zasnovane na povezivanju
činjenica iz istorijskih spisa i narodne poezije dale su neverovatno dobre zaključke. Novi dokazi pokazuju koliko je Veljtman
bio ispred svoga vremena i koliko su njegovi zaključci još uvek dragoceno uputstvo za dalje istraživanje.

Poslednje ažurirano sreda, 31 avgust 2011 20:08

Posetioci Brojač poseta

Danas 135
Juče 184
Ove nedelje 672
Ovog meseca 4541
Ukupno 1103221
Tvoja IP adresa je:109.245.123.77

© 2016 Dobrodošli na atlantidaforum. Sva prava zadržana.

Atlantidaforum.com Powered by shadow web design

Click to enable Adobe Flash Player.