Јован Нешковић, Радомир Николић ПЕТРОВА ЦРКВА КОД НОВОГ ПАЗАРА

Историјат цркве
Најстарије до сада познато историјско сведочанство које говори о старини храма
Светих апостола Петра и Павла у средњовековном Расу је повеља византијског цара
Василија Другог, званог "Бугароубица", из 1020. године. Она охридској архиепископији,
под јурисдикцијом цариградске патријаршије, дозвољава да може под својом влашћу
држати и оне епископије које су некада биле под бугарском патријаршијом, за време
владавине бугарског цара Петра (927-968). Међу њима се спомње и рашка епископија.
У 10. веку, на простору од Скопља до Сремске Митровице, према повељи Василија
Другог, постојале су: сремска, београдска, браничевска, нишка, рашка, призренска,
липљанска и скопљанска епископија. Свака од ових епископија, са својом катедралном
црквом, била је у већ чувеном истоименом граду, па би се могло претпоставити да је и
катедрална Петрова црква такође била у већ давно познатом граду. Да ли је то можда
антички град Арса, по коме је, према неким тумачењима, настао назив града Раса? Такође,
ниједан антички град није подигнут на неприступачном узвишењу, као што је то био
обичај у средњем веку.
О настанку Петрове цркве постоје два предања. По једном, цркву је сазидао
апостол Тит, ученик апостола Павла (не наводи се кад). По другој легенди, саопштеној у
27. глави "цароставног" летописа попа Дукљанина из барске архиепископије, писаног
крајем 12. века, прича се да је дукљански краљ Бело Павлимир ратовао против рашког
жупана Љутомира и да је са собом повео Римљане. После победе над Љутомиром,
Римљани су саградили тврђаву Bello, и цркву "у част блаженог Петра апостола", у месту
близу "Caldanae" (Бање). Када је црква завршена, краљ Павлимир је наредио да она
постане епископија. Ово предање градњу цркве ставља у средину 9. века. Посебно је
значајно што поп Дукљанин истиче да је црква посвећена св. Петру, управо онако како је
народ и данас назива, Петровом црквом, а не како је званично тумаче црквене власти -
црква светих апостола Петра и Павла.
На основу два писма папе Јована VIII српском жупану Мутимиру (872/3. и 876.)
могло би се закључити да су Срби 872-876, већим делом покрштни и да је већ тада
основана епископија у Рашкој, прва у самосталним српским жупама. Према Константину
Порфирогениту, византијском цару и писцу из прве половине 10. века, српске земље су
већ "крштена Србија".
Из писама папе Александра Другог из 1067. и папе Гргура из 1078. године
упућених дукљанском барском архиепископу Петру, сазнаје се да је тада, осим старих
приморских латинских апископија - которске, улцињске, свачке, скадарске, дриватске и
пилотске - барској архиепископији припадала још и српска, босанска и требињска црква.
То је време великог дукљанског краљевства. Дукљански кнез Стефан Војислав определио
се за римског папу и од њега измолио да се у Бару већ 1050. године оснује засебна
архиеписопија под чијом јурисдикцијом је изгледа била рашка епископија све до пропасти
дукљанског краљевства. Била је то прва самостална архиепископија у српским земљама
пре Стефана Немање и св. Саве. Смрт краља Бодина (1101) и успон византијског цара
Манојла Првог означили су пропаст дукљанског краљевства. Рашка еископија, према
садржају писма Теофилакта Охридског из 1107, била је и даље под барском
архиепископијом.
Освајање доброг дела српских земаља од стране Манојла Првог (1149) допринело
је да се рашка епископија поново врати под охридску архиепископију. Коначно
опредељење Стефана Немање за византијску културу, после његовог боравка у Цариграду
Јован Нешковић, Радомир Николић ПЕТРОВА ЦРКВА КОД НОВОГ ПАЗАРА

(1172-1173), као заробљеника Манојла Првог, условило је да се рашка епископија сасвим

отргне од јурисдикције барске архиепископије.
Први познати рашки епископи тек су из времена Стефана Немање - Леонтије,
Јефимије и Калиник. Леонтије је извршио православни обред Немањиног крштења. Пре
тога Немања је био крштен по латинском обреду, за време свог боравка у Дукљи (Рођен је
у Рибници код данашње Подрорице). Епископ Јефимије био је на сабору који је Немања
сазвао против верске јереси. Овај сабор одржан је крај Петрове цркве. Калиник је
учествовао у догађају који се збио у Петровој цркви на Благовести 1196. године, када се
Стефан Немања одрекао престола у корист свог другог сина Стефана, касније
Првовенчаног. Првом сину Вукану дао је да управља Дукљом. Том приликом га је
епископ Калиник замонашио и дао му име Симеон. И његова супруга Ана се истог дана
замонашила и добила име Анастасија. После напуштања престола отишао је у манастир
Студеницу, а недуго потом је кренуо у Свету Гору, свом најмлађем сину Сави Првом, који
је као монах боравио у манастиру Ватопеду. Ана, сада већ монахиња Анастасија, отишла
је у манастир св. Богородице у Топлици.
Занимљиво је да ниједан од првих српских средњовековних писаца из 13. века -
Сава Први, Стефан Првовенчани, Доментијан и Теодосије - не спомиње ни област ни град
Рас. Једино архиепископ Данило Други, из прве половине 14. века, помиње област Раса и
то само када говори о краљу Драгутину који је уступио престо свом брату Милутину: "где
му дарова краљевство у Расу, у место званом Дежево". А кад сахрањују краља Драгутина,
Данило Други пише: "И кад су дошли у Рас ка цркви светог мученика Христова Георгија у
његов манастир..." По Данилу Другом, као да не постоји град Рас, већ само област.
Теодосије када описује како се Немања одрекао престола помиње цркву светих и
првопрестолних апостола Петра и Павла.
Након стицања самосталности српске цркве у Никеји 1219. године, призренска
архиепископија припојена је српског архиепископији. Најстарија епископија у српској
независној архиепископији била је рашка епископија.
Након што је српска архиепископија проглашена патријаршијом 1346. године,
рашка епископија се уздиже у ранг митрополије. Током периода турске владавине, рашка
и призренска митрополија се 1786. године, због смањеног броја верника (Сеоба народа у
Војводину), сједињују у једну, а њен први митрополит је Јањићије. Рашко-призренска
митрополија, са седиштем у Призрену, остала је до данашњих дана засебна целина унутар
српске цркве.

Историјат истраживања
Прво конзерваторско-рестаураторско истраживање Петрове цркве предузето је
1954. године. Тада је утврђено постојање средњовековног живописа. Откривена је фреска
св. Јована Милостивог. То је подстакло даља систематска истраживања средњовековног
живописа на свим унутрашњим зидним површинама, као и архитектонско-конзерваторске
радове, 1956. године. Откриће златних налаза, довело је до организовања систематских
археолошких истраживањима цркве. Током радова 1960-1962, утврђено је да је Петрова
црква подигнута на преисторијског некрополи са урнама, тј. тумулу, већих димензија, са
венцем од камених блокова. Налаз из Петрове цркве сада се чува у Народном музеју у
Београду.
Јован Нешковић, Радомир Николић ПЕТРОВА ЦРКВА КОД НОВОГ ПАЗАРА

Петрова црква код Новог Пазара је најстарији сачуван споменик средњовековне

архитектуре у Србији. Сврстава се у објекте прероманичке архитектуре. Од времена кад је
саграђена више пута је рушена, обнављана и дограђивана. Према историјским подацима,
црква је постојала још у 10. веку, али време њеног грађења није познато. Поред
епископског седишта, црква је служила и као крстионица, што показују и остаци
крстионице уз југоисточни пиластар.
Најстарији је средишњи део грађевине који је имао потпуно кружну основу, која је
касније проширена додавањем полукружне апсиде (да ли је апсида додата накнадно или је
до промене источног дела дошло још у току самог грађења остаје нејасно). Ова првобитна
грађевина по својим типолошким карактеристикама, најраније би се могла датовати у
касноантичко доба, али исти облик црква је могла добити и у нешто каснијем
рановизантијском периоду. Основа цркве с полукружном олтарском апсидом формирана
је у рановизантијском периоду, највероватније у 6. веку.

Рановизантијска грађевина.
Централни део цркве је у потпуности очуван и представља ротонду с уписаним
четворолистом. Четворолист, осносно крст, формиран је изградњом јаких пиластара уз
кружни зид који су трапезастог облика (такав облик добили су због прилагођавања
кружној основи цркве). Између пиластара су тако добијене неправилне конхе приближно
исте величине, а конха на источној страни продужава се у полукружни олтарски простор.
На северној и западној страни сачувани су радијални зидови спољног дела цркве.
Претпоставља се да је, највероватније, спољни део цркве имао облик прстенастог
потковичастог брода, који је био подељен радијалним зидовима на неколико просторија.
Црква је грађена каменом неправилног облика, а код отвора је коришћена и опека. Мада
су зидови ове старије цркве сачувани само до висине сводова, судећи према облику основе
и великој дебљини зидова, црква је највероватније имала куполу, која је према облику
темељних зидова и положају стубова у основи била изведена на кружној основи.
Архитектура рановизантијске цркве у горњим деловима није позната. Не зна се када је
порушена, али се претпоставља да је до напуштања и рушења цркве највероватније дошло
у доба насељавања Словена, крајем 6. и у 7. веку.

Средњовековна грађевина.
Време обнове, током које је црква добила одлике прероманичке архитектуре, није
поуздано утврђено. Како се, према историјским подацима, епископско седиште налазило
при цркви још у 10. веку, може се претпоставити да је обнова цркве извршена најраније
крајем 9. или почетком 10. века. Са тим су у сагласности и истраживања најстаријег слоја
зидног живописа обновљене цркве.
Најбоље је одржан средњи део грађевине који је изграђен на остацима старије
цркве, док су горњи делови изграђени у духу прероманичких грађевина. Тако су, најпре,
над конхама израђени сводови озидани опеком где је помоћу тромпи прилагођена
неправилна основа конхи облику свода.
На прелазу из наоса у олтарски простор, задржан је троделни отвор који је имала и
старија грађевина. Међутим, овај отвор није сачуван.
Око централног куполног дела изграђена је галерија потковичастог облика на
спрату, која је у склопу цркве највероватније представљала катихумену - простор за оне
Јован Нешковић, Радомир Николић ПЕТРОВА ЦРКВА КОД НОВОГ ПАЗАРА

који треба да приме хришћанство. Поред централне кружне цркве Светог Доната у Задру,
једини је познати споменик тог типа с галеријом на спрату на тлу наше земље.
Над средишњим простором уздиже се купола са тамбуром, изнутра кружним, с
споља осмостраним са неједнаким странама. Купола се завршава полулоптастим сводом.
Грађевина из овог периода зидана је каменом пешчаром мањег формата,
неправилног правоугаоног облика и по томе се разликује од технике грађења којом су
зидани старији и новији зидови. Једино су тамбур куполе и калота зидани сигом.
Док је централни део грађевине скоро потпуно очуван, решење спољног дела из
овог времена само је делимично познато. На основу остатака полуобличастог свода,
претпоставља се да је и на јужној страни као и на северној, постојао спољни прстенасти
брод. Међутим, темељи прстенастог брода на јужној страни нису откривени. Они су могли
бити уништени каснијим укопавањем гробова, од 18. до 19. века. У том случају би
Петрова црква у време поновне изградње у средњем веку имала у основи симетрично
решење, преузето са старије грађевине.
Обнова цркве изведена је по концепцији и с елементима прероманичке
архитектуре. Тако, она означава и крајњу границу простирања прероманичке архитектуре
према истоку.
Изгледа да је црква опасана јачим обимним зидом, који ,ипак, не потиче из времена
средњовековне обнове, већ је подигнут доста касније, можда непосредно пре турских
освајања.

Постсредњовековни период
После ове средњовековне обнове, Петрова црква доживела је још неколико
преправки и измена, а највеће промене доживела је, по свему судећи, за време турске
владавине.
До прве поправке је изгледа дошло пошто је црква већ била обрушена, али ни
време рушења ни време поправке нису познати. Тада је обновљен спољни северни зид
прстенастог брода, а можда је дограђен и нартекс на западној страни.
За време аустријско-турских ратова, крајем 17. века, црква је напуштена и
порушена, али је убрзо обновљена, 1728. године према натпису изнад улазних врата.
Већина пролаза у цркви добила је данашњи облик у то време. Из тог времена је и под у
цркви, изграђен од старих надгробних плоча.
Последњи већи радови изведени су у првој половини 19. века, када је на јужној
страни изграђена велика просторија са дрвеном кровном конструкцијом с једноводним
кровом, у оквиру које се на западном делу налазила и омања дрвена звонара.
Рушења и обнављања цркве у доба турске владавине изменила су првобитну
архитектуру прероманске грађевине. Сви велики отвори на цркви, на куполи и на
олтарској апсиди, зазидани су и остављени само узани прозори у виду прореза. Све нише
су зазидане, а црква и споља и изнутра омалтерисана. Такав изглед цркве био је сачуван
до првих већих конзерваторских радова након Другог светског рата, након чега је црква
добила свој садашњи изглед.
Јован Нешковић, Радомир Николић ПЕТРОВА ЦРКВА КОД НОВОГ ПАЗАРА

Живопис
Први, најстарији слој живописа. У тамбуру куполе приказане четири сцене из раног
Христовог живота: Благовести, сусрет Марије и Јелисавете, Христово рођење, Поклоњење
мудраца, Сретење. Тромпе су биле исликане представама из Христовог живота - сцена из
Христовог страдања. Сцене из раног Христовог живота веома су сродне с истим фрескама
из Кастелсеприја код Милана.
Други слој живописа. Тамни, циноберцрвени медаљон с попрсјем Богородице
Оранте с младенцем на грудима, у темену калоте олтарске апсиде. Испод тога су четири
фигуре апостола (првобитно шест - два недостају) и по један анђео лево и десно. Фигуре
апостола Петра и Павла биле су тачно на средини апсиде. Овакав систем украшавања
може потицати с јужног дела Апенинског полуострва и припада највероватније првој
половини 11. века, кад је Петрова црква била под јурисдикцијом барске архиепископије. У
Грчкој и Македонији је у то доба владао другачији систем распореда живописа у
олтарском простору, што се најбоље огледа у цркви св. Софије, катедралне цркве
охридске архиепископије где су у самој калоти апсиде седећа Богородица с младенцем на
престолу, а испод ње монументала композиција Причешћа апостола.
Трећи слој живописа. Најмање очуван фреско-слој. Апсида: два оштећеа лика св.
архијереја из поклоњења Агнецу; арханђео Михаило с мачем. Овај живопис је
највероватније настао у другој половини 12. века, око 1180. године, одмах по живописању
Ђурђевих ступова.
Четврти, најмлађи слој живописа. Ктитор је по свој прилици био краљ Урош Први,
и овај фреско-слој се најбоље очувао. Ктиторска композиција налази се у јужној конхи.
Пред Христа на престолу Богородица приводи Стефана Првовенчаног, а овај пак свог
сина, краља Уроша Првог. Оваква ктиторска композиција је типична за 13. век. У калоти
кубета је медаљон с попрсјем Христа Пантократора. Испод њега је фриз с попрсјима
старозаветних пророка и четири анђела. Овом слоју припада и монументална стојећа
фигура св. архијереја Јована Милостивог, прва откривена фреска у Петровој цркви. Лик
светог Пантелејмона - јужна половина западне конхе. Лик светог Христифора - западна
половина јужне конхе.