1.

Šta je smisao kopernikanskog obrta i zašto je Kantova filozofija sistem transcendentalnog

idealizma?

2. Kako je kant podelio naše saznajne moći i koja je uloga svake od njih?

3. Gde je granica saznanja?

4. Objasni parove pojmova: a priori-a posteriori, analitičko-sintetičko, transcendentalno-

transcendentno

5. Zašto se Kantov moralni zakon zove kategorički imperativ i zašto se njegova etika zove
deontološka?

6. Šta je moralna autonomija, a šta heteronomija i koje delovanje od ova dva je jedino moralno, po
Kantu?

7. Šta je predmet estetike i na koje pitanje ona odgovara?

1. Nemački filozof Imanuel Kant pokušao je da u svojoj filozofiji razreši probleme sa kojima su se
suočile različite filozofske tradicije, pre svega empirizam i racionalizam sa Dejvidom Hjumom i
Dekartom kao svojim glavnim predstavnicima. Kant je, na primer, u svojoj "Raspravi o ljudskoj
prirodi" tvrdio da je naučno saznanje uvek u nekom smislu falično s obzirom da se ono oslanja pre
svega na naviku za koju smo skloni da je percipiramo kao nužnost. Na primer, činjenica da svakog
dana sunce izlazi i zalazi ne daje nam razlog da zaključimo da će se i sutra pojaviti na nebu. Nema
nikakve protivrečnosti u tome da se Sunce sutra ne pojavi i to nije protivrečno jer je zamislivo.
Dekart je, sa druge strane, svojim umovanjem verovao da se razumom i bez iskustva pre svega dolazi
do saznanja što je i pokazao u svojim "Meditacijama". Kant je pokušao da razreši klasične probleme
između empirizma i racionalizma i da dođe do nekih novih pozicija. Kao što je Kopernik obrnuo
klasičnu pretpostavku po kojoj se Sunce okreće oko Zemlje na kojoj mi kao posmatrači stojimo i
pretpostavio da se Zemlja zajedno sa nama okreće oko Sunca, tako je i Kant obrnuo jednu od
pretpostavki. Kant je pretpostavio da se predmeti znanja upravljaju prema našem znanju, pri čemu
naše moći saznanja igraju aktivnu ulogu u samom formiranju spoljašnjeg sveta. Kant zbog toga uvodi
dva pojma - transcendentno - koje označava kakve su stvari po sebi, van našeg iskustva, i pojma
transendentalno koji Kant usvaja kao svoj saznajni pristup, a koji govori o nama kao subjektima koji
saznajemo sa načim specifičnim saznajnim moćima.

2. Naše saznajene moći proizlaze iz toga što možemo da saznajemo putem analitčkih sudova (koji su
opšti i nužni i ne pozivaju se na iskustvo) kao u slučaju kada zaključimo da svi trouglovi imaju tri ugla
iz samog pojma trougla ili, sa druge strane, putem sintetičkih sudova gde možemo zaključiti kroz
iskustvo, na primer kada kažemo da je ovaj list zelen, ali sintetički sudovi nemaju opštost i nužnost
kao analitčki jer iz njih ne možemo zaključiti da su, u ovom slučaju, svi listovi zeleni. Zato bi se za
naučno saznanje moralo pretpostaviti da postoje sintetički sudovi a priori. To zvuči kao protivrečnost
s obzirom da, ako je neki sud sintetički, tj. dodaje nešto novo saznanju, ne može biti apriori, tj. ne
može da postoji a da se ne poziva na iskustvo. Na primer, Kant kaže, kada sabiramo brojeve 7+5,
dobijamo broj 12. Ovaj sud ima karakteristiku apriornosti, jer je činjenica da brojevi 7 i 5 daju kao
zbir 12 opšta i nužna. Istovremeno, ovaj sud je sintetički jer ne proizilazi iz jednostavne analize
brojeva 5 i 7 ili njihovih svojstava. Kant se slaže sa empiristima da podatke prikupljamo putem
iskustva, čulnog iskustva, ali bez razuma koji je ključna moć saznanja i koji organizuje sve ono što
dobijamo putem čula u neku smisaonu celinu i daje taj apriorni element, dakle ono do čega ne
možemo da dođemo pukim čulima, ne bi bilo pravog saznanja već bismo imali samo haos bez
ikakvog poretka u organizaciji svega onoga što primamo iz spoljašnjeg sveta. Razum proizvodi ono
što Kant zove kategorijama, a to su za njega kategorija kvaniteta, kvaliteta, relacije i modaliteta.

3. Ograničenja u pogledu saznanja su za Kanta dvostruka. Prvo, znanje mora biti ograničeno samo na
predmete mogućeg iskustva jer sadržaji znanja moraju biti dati putem iskustva, te će stoga Kant
tvrditi da su "pojmovi bez iskustva prazni". Sa druge strane, naše saznanje je istovremeno
ograničeno načinom na koji nam naše saznajne moći organizuju sve one podatke koje dobijamo kroz
iskustvo, pa zbog toga Kant tvrdi da su "opažaji bez pojmova slepi". Zato Kant uvodi podelu
stvarnosti na fenomenološku stvarnost i noumenalnu stvarnost. Fenomenološka stvarnost jeste
stvarnost kakva nam se pojavljuje u našem iskustvu, provučeno kroz naše specifične "naočare" kroz
koje posmatramo svetu, tj. kroz apriorne forme čulnost i apriorne kategorije razuma. Noumenalni
svet, tj. noumenalna stvarnost je stvarnost po sebi, izvan naše moći saznanja, izvan našeg iskustva, te
se o tom aspektu realnosti ništa ne može reći. Zbog toga je noumenalna stvarnost za Kanta granica
našeg saznanja.

4. Pojam apriori označava nešto što je van iskustva, što može biti saznato bez konsultovanja iskustva,
dok aposteriori znači da se pozivamo i koristimo iskustvo da bismo nešto objasnili. Reč analitičko kad
Kanta, u kontekstu njegovih sudova, znači da se ne pozivamo na iskustvo kada nešto saznajemo. Na
primer, kada kažemo da svi trouglovi imaju tri ugla, mi nismo izašli iz pojma trougao da bismo to
dokazali već se u samom pojmu trougla sadrži činjenica da svaki ima tri ugla. Analitičkim sudom
nismo dobili nikakvo novo saznanje, međutim ovi sudovi sadrže opštost. Za razliku od analitičkih
sudova, sintetički sudovi ne sadrže opštost i pozivaju se na iskustvo. Na primer, kada kažemo da je
neki list zelen, za tu tvrdnju nam je potrebno da konsultujemo sopstveno iskustvo, da pogledamo taj
list i da donesemo zaključak. Iz ovakvog suda ne proizilazi nikakva opštost, te na osnovu jednog lista
ne možemo da zaključimo da je svaki list na svetu zelen. Iz pojma lista ne možemo zaključiti da je
automatski zelen. Može biti i žut, a zamislivo je da bude i ljubičast. Odnos transcendentalno i
transcendentno je prosto odnos između subjekta sa svojim specifičnim moćima saznanja
(transcendentalno) i onoga kakve su stvari po sebi, izvan našeg iskustva, a to nam je nedostupan,
noumenalni svet o kom se ništa ne može reći.

5. Za razliku od nekih drugih tipova etike, recimo onih u staroj Grčkoj, koji su moralno ponašanje
određivali uz neki cilj poput sreće (uz ako-onda princip, čime je njihov imperativ bio sam hipotetički),
Kant smatra da se etika treba zasnivati na nečemu bezuslovnom, a to je kategorički imperativ koji
čovek treba da sledi iz same činjenice da je razumno biće. Čovek je za Kanta slobodan čovek i na taj
način treba da tretira sebe. Na taj način, čovek prema Kantu ima kategorički, tj. bezuslovni imperativ
da deluje prema moralnom zakonu, tj. sledeći svoj razum, a ne zbog zadovoljstva ili sreće čime bi se
stavio u poziciju poput nekih škola u staroj Grčkoj po kojoj bi moralno delovanje bilo hipotetičko.
Zbog svega ovoga se i etika koju je Kant zasnovao zove još i deontološka etika, tj. etika dužnosti. Kant
formuliše princip svog imperativa: "Delaj samo prema onoj maksimi za koju u isto vreme možeš
želeti da ona postane jedan opšti zakon." Drugim rečima, ono što bi za Kanta bilo moralno delovanje
jeste ono što se može univerzalizovati.

6. Da bismo delovali moralno, preduslov je da imamo slobodu. Sloboda se za Kanta sastoji u tome da
sledimo moralni zakon koji možemo spoznati putem razuma i koji je univerzalan. Moralna
autonomija zbog toga znači da delujemo u skladu sa zakonom, odnosno u skladu sa slobodom da
pratimo moralni zakon. To je kapacitet da sami sebe vodimo u svojim akcijama. To je osnova
moralne slobode, te je stoga autonomija volje nužan preduslov za moralno ponašanje. Autonomija je
sposobnost da znamo šta moralnost zahteva od nas, kao i podređivanje razumu i moralnosti i
vođenje našeg ponašanja putem toga, dok heteronomija podrazumeva da sam vođeni lošim željama,
izborima i akcijama, najčešće od strane drugih, te ne uspevamo da sledimo moralni zakon. Kant je
zasigurno smatrao autonomiju morala jedino moralnom, a na osnovu naše autonomije se zasniva i
naša odgovornost.

7. Kada je Kant zasnovao ono što je nazvao "čistim sudom ukusa" u svojoj estetici, on je na umu imao
jednu vаžnu stvar. Onaj koji prosuđuje o nekom predmetu ne bi smeo da vodi računa o tome za
kakvu upotrebu bi takav predmet trebalo da služi. Onaj koji prosuđuje takođe ne bi smeo da se vodi
time kakve bi koristi imao od tog predmeta. Prosuđivanje bi moralo da bude apsolutno bezinteresno
i slobodno od bilo kakve pomisli da se dati predmet dovede u vezu sa nekim drugim ciljevima. Sud
onoga koji sudi o predmetu bi trebalo da se donese jednostavno i čisto po onome što je taj predmet
po sebi. Predmet sviđanja ili nesviđanja bez ikakvog interesa naziva se lepim i to je zapravo predmet
Kantove estetike. Opšte divljenje je ono što izaziva ono što je lepo.