Seminarski EEM

FAKULTET INŽ ENJERSKIH NAUKA
UNIVERZITETA U KRAGUJEVCU
Katedra za energetiku i procesnu tehniku

master akademske studije
školske 2011/2012
SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA
ENERGO EKOLOŠKI MENADŽMENT
INDUSTRIJSKI SISTEMI HLAĐENJA
Profesor: Studenti:
Dr Dušan Gordić, vanr.prof. Dragiša Nestorović 344/2011
Milan Pavlović 346/2011
ENERGO EKOLOŠKI MENADŽMENT 2
Kragujevac, 2012. god.

SADRŽAJ
UVOD...................................................................................................................................................3
1. TERMODINAMIČKE OSNOVE HLAĐENJA..........................................................................4
1.1 Primena hlađenja...................................................................................................................5

1.2 Vrste rashladnih mašina i osnovni elementi............................................................................6
2. VENTILACIJA I KLIMATIZACIJA........................................................................................10
2.1 Sistem za ventilaciju.............................................................................................................10

2.1.1 Tipovi ventilacije.............................................................................................11
2.1.2 Industrijsko odsisavanje..................................................................................12
2.2 Sistem klimatizacije..............................................................................................................13
2.2.1 Podela klimatizacionih uređaja prema nameni.................................................17
2.2.2. Projektovanje klimatizacije.............................................................................17
3. RASHLADNI SISTEMI U INDUSTRIJI..................................................................................18
3.1 Industrijsko hlađenje............................................................................................................20

3.2 Princip rada rashladnog sistema...........................................................................................22
3.3 Parno-kompresiono hlađenje................................................................................................22
3.4 Parno-absorpciono hlađenje.................................................................................................25
3.5 Rashladni agregati za hlađenje vazduha...............................................................................26
3.6 Čiler....................................................................................................................................27
3.7 Elementi klima komore........................................................................................................29
4. POVEĆANJE ENERGETSKE EFIKASNOSTI RASHLADNOG SISTEMA U
INDUSTRIJI.................................................................................................................................32
4.1 Tehnički opis.......................................................................................................................32

4.2 Toplotno opterećenje............................................................................................................38
4.3 Povećanje energetske efikasnosti sistema..............................................................................39
ZAKLJUČAK....................................................................................................................................41
LITERATURA..................................................................................................................................42
INDUSTRIJSKI SISTEMI HLAÐENJA 4
UVOD
Od svog nastanka čovek je težio da svoje životno okruženje prilagodi sebi. Uslovi
životnog okruženja su bili a i ostali osnovni uslov opstanka. Civilizacijski razvoj i unapređenje
tehnike prilogađavanja sredini omogućili su nastanjenost ljudske vrste u gotovo svim predelima
na Zemlji.
U modernim uslovima života, sa životnim prostorom koji je sve samo nije prirodan, kao
uslov opstanka javila se potreba za održavanjem pomenutih parametara u domenu prihvatljivom
za čoveka. Tako su formirani sistemi za grejanje, hlađenje i ventilaciju a sve sa ciljem
obezbeđenja potrebnih uslova za život ljudi. Grejanje je proces zagrevanja, odnosno dodavanja
toplote određenom prostoru (sistemu), kako bi njegova temperatura bila prihvatljiva za čoveka.
Hlađenje je obrnuti proces, odnosno odvođenje toplote kada je temperatura prostora veća od
željene.
Za funkcionisanje pomenutih sistema neophodna je energija, čija se svetska potrošnja

udvostručila od 1970 i utrostručit će se do 2030. godine. Posledice povećanja potrošnje energije
se odražavaju na zalihe fosilnih goriva, zalihe ulja i gasa se smanjuju, cene energenata se
povećavaju. Osim toga visoke emisije CO2 imaju uticaj na klimatske promene.
Povećanje energetske efikasnosti danas predstavlja neizbežnu operaciju kako bi osigurali

budućnost. Najvažnija mera pri tome je izmena zastarelih toplotnih i rashladnih instalacija
modernijim uređajima, koje sa dopunjavaju sa solarnim instalacijama.
Povećanje energetske efikasnosti ima najveći učinak na smanjenje potrošnje fosilnih

goriva. Praćeno pojačanim korišćenjem obnovljiih izvora energije. Prednost obnovljivih izvora je
što su neiscrpni, odnosno neprestano se obnavljaju u prirodi, za razliku od neobnovljivih čije su
zalihe ograničene.
1. TERMODINAMIČKE OSNOVE HLAĐENJA
Hlađenjem se naziva proces pri kome se od nekog tela odvodi toplota, predaje nekom
drugom telu (okolini ili toplotnom ponoru), pri čemu se hladnom objektu snižava temperatura.
Toplota odvedena od hladnog tela naziva se toplotom hlađenja (J ili kJ), a odvedena
toplota hlađenja u jedinici vremena naziva se rashladnim učinkom (W ili kW).
Ako je temperatura hlađenog objekta viša od temperature okoline, proces se može odvijati
spontano (sam od sebe), tj. bez utroška rada. Takvo hlađenje naziva se prirodnim hlađenjem.
Kako se odvija samo od sebe, ono se jedino može ubrzavati (intenziviranjem razmene toplote) ili
usporavati (npr. postavljanjem toplotne izolacije između hlađenog objekta i toplotnog ponora).
Međutim, kada je temperatura okoline viša od temperature hlađenog tela, hlađenje ne

može biti spontano tj. ne može se odvijati samo od sebe, već se mora uključiti u neki pogodan
kompenzacioni proces, najčešće sa direktnim utroškom mehaničkog rada ili toplote. U tom
slučaju, kompenzacioni proces je neki od levokretnih kružnih procesa sa utroškom mehaničkog
rada ili toplote. Takvo hlađenje naziva se veštačkim hlađenjem ili jednostavno hlađenjem [1].
Slika 1.1 – Hlađenje [2]
Zavisno od vrste pogonske energije, levokretni kružni procesi mogu biti:
 sa utroškom mehaničkog rada – kompresorski rashladni uređaji,
 sa utroškom dovedene pogonske toplote – apsorpcioni i ejektorski rashladni uređaji.
Međutim, za bilo koji levokretni (kao i za svaki drugi toplotni proces, otvoreni ili
zatvoreni), posmatrano sa termodinamičkog stanovišta, ako je kompenzacioni proces povratan,
utrošiće se najmanje rada (ili toplote). Što je stepen povratnosti kompenzacionog procesa manji,
to je potrebno utrošiti više rada ili toplote.
Za najčešće u praksi primenjivane kompresorske rashladne uređaje , kao opšta energetska

karakteristika ciklusa uveden je koeficijent hlađenja ɛ, definisan relacijom:
(1)
gde su:
Q0 – toplota odvedena od hlađenog objekta,
W – utrošeni rad ciklusa.
Za Carnot-ov process, kao i za sve druge povratne rashladne procese između temperature
Ti i Tp (temperature toplotnog izvora-hlađenog tela i toplotnog ponora-okoline, respektivno),
dobija se iz (1):
(2)
Iz (2) proističe osnovno pravilo rashladne tehnike: nikada ne treba hladiti na nižu
temperature nego što je bezuslovno potrebno. Isto tako temperature okoline treba premašiti što je
moguće manje [1].
1.1 Primena hlađenja
Danas je teško i skoro nemoguće naći jedno polje čovekove delatnosti i života gde se,
direktno ili indirektno, ne koristi hlađenje. Primene veštačkog hlađenja se razvrstavaju u tri
grupe:
 Hlađenje je glavni ili sporedni proizvodni proces:
· proizvodnja leda, veštačka klizišta,
· hemijska i industrija nafte i eksploziva,
· utečnjavanje gasova,
· proizvodnja i prerada metala, medicina, istraživanje.

 Stvaranje i održavanje životnih i radnih uslova:
· klimatizacija prostora u kojima se živi, radii /ili obavljaju razne proizvodne

aktivnosti,
· primena rashladnih mašina u cilju grejanja (toplotne pumpe),
 Za održavanje kvaliteta, usporavanje nepoželjnih promena hemijskih,

biohemijskih i strukturnih karakteristika raznih proizvoda:
· konzerviranje namirnica (rashlađivanje, skladištenje..),
· transport.
1.2 Vrste rashladnih mašina i osnovni elementi
Prema vrsti rashladnog fluida, kompresorske rashladne mašine se dele u dve kategorije:
 „vazdušne“ mašine, kod kojih je rashladni fluid idealni gas-vazduh(njihov ciklus

se u celosti odvija u području pregrejane pare, obično daleko od stanja zasićenja,
gde se pregrejana para uobičajeno naziva gasom,
 parne kompresorske mašine, kod kojih se najveći deo ciklusa odvija u području
vlažne pare neke pogodno izabrane supstancije.
Slika 1.2 – Parna kompresorska mašina sa prigušnim ventilom i suvim usisavanjem, a)šema mašine,
b)ciklus u T-s dijagramu [1]
Kompresori
Osnovna uloga kompresora u rashladnom ciklusu jeste da poveća pritisak suvog gasa.
Kompresori mogu biti klipni i dinamički. Osnovna forma klipnih kompresora data je na slici 1.3.
Slika 1.3 –Klipni kompresor [3]
Kondenzatori
Uloga kondenzatora jeste da prihvati gas visoke teperature i pritiska, i da ga ohladi kako
bi se gas vratio u tečno stanje. Uglavnom se za hlađenje koristi vazduh ili voda. Najjednostavniji
vazdušno hlađeni kondenzatori se sastoje od mreže cevi kroz koji prolazi gas, a cevi su
postavljene tako da oko njih prirodno struji vazduh. Ukoliko je potrebno obezbediti veći protok
vazduha, može se dodati ventilator [3].
Slika 1.4 –Vodeni kondenzator [3]

Isparivači
Uloga isparivača jeste da obezbedi primljenom fluidu niskog pritiska i temperature

toplotni kontakt sa telom kome se odvodi toplota. Fluid preuzima latentnu temperaturu i prelazi u
suv gas. Isparivači se klasifikuju prema toku radnog fluida i njogovim funkcijama. Najčešći je
slučaj da vazduh ili tečnost se prvo rashladi, pa se nakon toga hladi željeni objekat. Hlađenjem
prostorije npr. Isparivač obezbeđuje kontakt fluida sa vazduhom, koji zatim oduzima toplotu
drugim predmetima sa kojima je u kontaktu [3].
Slika 1.5 –Vazdušni isparivač [3]
Ekspanzioni ventili
Uloga ekspanzionog ventila je u regulaciji protoka radnog fluida od stanja visokog

pritiska do dela sistema niskog pritiska, dakle redukcija pritiska. Najčešće se redukcija
obezbedjuje regulacijom protoka. Ekspanzioni ventili se mogu klasifikovati prema metodama
regulacije. Ekspanzioni ventili mogu biti niskog i visokog pritiska u zavisnosti od principa
rada [3].
Ostali elementi
Pored ova četiri osnovna elementa (kompresor, kondenzator, isparicač i ekspanzioni

ventil) koji suštinski čine rashladni sistem, postoje brojni drugi elementi koji čine ovaj sistem
kompletnijim, pouzdanijim i efikasnijim. Tu se misli na: termostate, ventile, rashladna ulja,
manometre, povratne regulacione ventile, solenoidne ventile, ispusne ventile i dr.
Ono što svakako jeste element rashladnog sistema jesu toplotni razmenjivači. Najčešće
postoje dva toplotna razmenjivača pri čemu se u jednom odvija kondenzacija, a drugi predstavlja
sistem toplotnih razmenjivača direktno postavljenih u prostoru koji se hladi [3].
Za automatizaciju rada rashladnog postrojenja koriste se: uređaji za automatski nadzor i

signalizaciju, uređaji automatske zaštite i/ili upozoravanja i uređaji za automatsku regulaciju [1].
 Uređaji za automatski nadzor služe za merenje, pokazivanje i beleženje relevatnih

parametara rada mašine ili hlađenog objekta.
 Uređaji automatske zaštite i/ili upozoravanja automatski isključuju iz rada

pojedine delove ili celokupnu instalaciju..
 Uređaji za automatsku regulaciju služe za održavanje relevatnih parametara rada

rashladnog postrojenja i hlađenog objekta u unapred zadatim granicama [1].
2. VENTILACIJA I KLIMATIZACIJA
Ventilacija kao najjednostavniji način provetravanja prostorije sa ciljem sniženja

temperature vazduha može se podeliti na prirodnu ili prinudnu u zavisnosti od potrebe. Pod
prirodnim provetravanjem, nasuprot prinudnom, kontrolisanom, koje se vrši pomoću ventilatora
podrazumeva se izmena vazduha koja se javlja kao posledica prirodnih osobina vazduha pri
temperaturnim razlikama ili strujanja usled vetra. Proračun i merenje ovakve izmene vazduha
teško je izvoditi [4].
2.1 Sistem za ventilaciju
Ventilacija prostora ima zadatak da izvrši obnovu zagađenog vazduha sa ubacivanjem i

prečišćavanjem svežeg ili obnovljenog vazduha i oslobađajući ga, raznim filtriranjem.
Karakteristike vazduha koji je potreban za čovekovo životno okruženje je lako utvrditi, to su
zapravo njegove prirodne karakteristike, a do promena tih karakteristika najčešće uzrokuje sam
čovek.
Gustina vazduha iznosi 1,293 kg/m 3. Glavni sastojci vazduha u prizemnim slojevima
atmosfere su: kiseonik (20,8%), azot (78,2%), argon (0,9%), ugljen dioksid (0,04%) i dr. Pored
ovih hemijskih sastojaka u vazduhu se uvek nalaze promenljive količine od oko 0,03% štetnih
gasova [3].
Ugodnost za čovečji organizam se preporučuje stepen vlažnosti negde između 45-55%.

Ako su u pitanju i drugi materjalni i laboratorijski uslovi ove brojke dobijaju drugu vrednost. Suv
vazduh je higroskopan tj. apsorbuje određenu količinu vlage pri određenim temperaturama. Ona
količina vodene pare koju sadrži 1m2 vazduha, merena obično u gramima, naziva se apsolutna
vlažnost vazduha.
U atmosferi se uvek nalazi izvesna količina organske (od raspadanja biljnog ili
životinjskog porekla) i neorganske prašine (čađ, pesak, metali,...) i drugi štetni sastojci. Problem
dima se umanjuje primenom centralnog grejanja na tečno ili gasovito gorivo. Postoje vrlo
efikasni filteri za prečišćavanje vazduha, ali im je otpor vrlo veliki tako da su vrlo neekonomični.
Poznato je da je preterana isušenost vazduha u nekim prostorijama gde se drže neke vrste
proizvoda, naročito štetna. Zbog toga je potrebno znati uslove koji se preporučuju za određene
vrste delatnosti i industrije [3].
2.1.1 Tipovi ventilacije
Postoje dva osnovna tipa ventilacije: prirodna i mehanička (prinudna) ventilacija.

Prirodna ventilacija predstavlja obnavljanje i pročišćavanje vazduha prirodno, odnosno usled
strujanja vazduha kroz otvore koji se na objektima ostavljaju za tu svrhu. Od veličine i rasporeda
otvora zavisiće i intezitet strujanja i obnavljanja vazduha. Intezitet strujanja se može povećati
visinskom razlikom otvora.
Slika 2.1 – Prirodna ventilacija kuće [3]
Mehanička ili prinudna ventilacija jeste ventilacija kojom se obezbeđuje obnavljanje i

prečišćavanje vazduha strujanjem vazduha kroz odgovarajuće cevovode pri čemu se strujanje
vazduha obezbeđuje ventilatorima a način strujanja vazduha koncipira prema potrebi. Složenost
mehaničkih ventilacija varira u zavisnosti od veličine i konstrukcije objekata. A može da bude
jednostavna sa jednim ventilatorom i jednostavnim cevnim sistemom, ali i složena sa više
ventilatora, komplikovanim cevnim sistemom , prečistačima vazduha i regulatorima [3].
prostorija
Ventilator
Klapna za regulisanje
mešajuća komora
Slika 2.2 – Uprošćena šema mehaničke ventilacije [3]
Sistem ventilacije može da sadrži i prečistač vazduha kojim se odstranjuju štetne materije
prilikom protoka vazduha. Sistemi ventilacije se razlikuju u konstrukciji i složenosti, a sve u
zavisnosti od kvaliteta vazduha koji se želi postići u objektu te od same konstrukcije objekta [3].
2.1.2 Industrijsko odsisavanje
U mnogobrojnim industrijskim procesima nastaje zagađivanje vazduha usled prašine,

gasova ili para koje treba odstraniti iz vazduha, jer ometaju tehnološki proces ili su štetni po
zdravlje zaposlenog osoblja. Obično se to vrši pri manjim koncentracijama prašine
provetravanjem uz dovođenje i odvođenje vazduha. Pri većim koncentracijama štetnih materijala
vrši se odsisavanje direktno na mestu nastajanja (na izvoru). Pomoću ventilatora se odsisavaju i
transportuju u cevnu mrežu i odstranjuju iz vazduha u odvajač. Ovakva postrojenja se nazivaju
industrijska postrojenja za odsisavanje. Njihova primena je sve veća u skladu sa većim zahtevima
u odnosu na zaštitu na radnom mestu i zaštitu okoline. Sistem industrijskog odsisavanja se
uglavnom sastoji iz sledećih komponenti:
 uređaja za merenje štetnih materija na izvoru -usisnog i potisnog voda,
 ventilatora,
 eventualno odvajača radi izdvajanja, odnosno, ponovnog vraćanja usisanog vazduha.
Slika 2.3 – Šema industrijskog sistema za odisavanje [3]
Uređaji za odsisavanje su veoma različiti po načinu izrade, jer moraju da se prilagode

mašinama, uslovima u prostoriji i načinu rukovanja. Načelo je najbolje da se izvor prašine
potpuno izoluje, što u najvećem broju slučajeva ipak nije moguće, jer bi na taj način oklop
ometao rukovanje. Prema tome, treba se zadovoljiti postavljanjem uređaja za odsisavanje što
bliže mestu oslobađanja štetnih materija i da se pri tom sam uređaj što je moguće povoljnije
konstruiše, da bi minimalna količina vazduha bila dovoljna za odsisavanje. Što je manja količina
odsisanog vazduha, manja je potrebna snaga ventilatora, a utoliko je manja količina sekundarnog
vazduha, kao i troškovi za celo postrojenje i zagrevaje dovodenog vazduha [4].
Slika 2.4 – Ventilacioni kanali u industriji [5]
2.2 Sistem klimatizacije
Početak klimatizacije vezuje se za 20-te godine prošlog veka u Americi. Vremenom su

razvijeni različiti sistemi klimatizacije tako da se željeni uslovi ugodnosti praktično mogu postići
u svim slučajevima.
Potrošnja energije značajno utiče na troškove poslovanja, pa je pitanje uštede energije

postalo ključno pri projektovanju sistema hlađenja, grejanja i klimatizacije.
Klimatizacija je proces obrade vazduha u određenom prostoru sa ciljem stvaranja

odgovarajućih uslova za boravak ljudi, i drugih živih bića u njemu. U širem smislu termin se
može odnositi na bilo koji oblik hlađenja, grejanja, ventilacije ili dezinfekcije koji menjaju stanje
vazduha [6].
Slika 2.5 – Klimatizacija poslovnog prostora [6]
Za razliku od komforne klimatizacije, osnovni zadatak industrijske klimatizacije je

stvaranje pogodnih uslova za optimalno odvijanje tehnološkog procesa. Naravno, ti uslovi sredine
moraju biti prihvatljivi i za čoveka. Na primer, u pojedinim pogonima tekstilne industrije i
pojedinim fazama prerade duvana potrebno je održavati visoku relativnu vlažnost vazduha (i do
90%) što čovek može da podnese, mada je za njega idealna vrednost oko 50%.
Klimatizacija kao grana tehnike obuhvata tehničke postupke za ostvarivanje željenih

parametara vazduha, te njihovo održavanje u prostoru pomoću termotehničkih uređaja tokom
čitave godine. Željeni parametri koje treba kontrolisati u optimalnim graničnim vrednostima su:
 temperatura,
 vlažnost vazduha,
 brzina strujanja,
 čistoća vazduha,
 nivo buke, itd.

Klimatizacioni uređaji obavezno uključuju dovođenje svežeg vazduha u prostor koji se

klimatizuje, tj. uključuju i ventilaciju prostora jer, u tehničkom smislu, uređaji koji nemaju dovod
svežeg vazduha nisu uređaji klimatizacije (npr. split uređaji nisu klimatizacioni uređaji jer
nemaju mogućnost ovlaživanja niti odvlaživanja vazduha, već služe samo za grejanje i hlađenje
vazduha).
Klimatizacija obuhvata grejanje, hlađenje, odvlaživanje, prečišćavanje i ventilaciju

vazduha.
 Grejanje: klima uređaji nam omogućavaju preciznu kontrolu temperature i održavanje

njene konstantne vrednosti tokom cele godine bez obzira na spojlne prilike.
 Hlađenje: klima uređaji, omogućuju hlađenje prostorija čime se stvara prijatna atmosfera
za boravak ljudi.
 Odvlaživanje: u režimu hlađenja klima uređaj može odvlaživati vazduh pružajući osećaj
svežeg vazduha. Ljudskom organizmu prijaju vrednosti od 40 do 60 % vlage.
 Pročišćavanje: klima uređaji mogu proizvesti svež i čist vazduh jer su opremljeni filterima
koji apsorbuju prašinu i nečistoću iz vazduha.
 Ventilacija: ventilacija može biti ugrađena u klima uređaja. Ona deluje na principu da
uzima zrak iz unutrašnjosti prostorije i zamenjuje ga svežim spoljnim vazduhom.
Temperatura je sigurno najvažniji parametar sistema za klimatizaciju. Osnovna potreba

čoveka jeste da obezbedi stabilnu i konstantnu telesnu temperaturu od oko 37 °C. Ukoliko se
poremeti telesna temperature dolazi do poremećaja u procesima koji se u čoveku odvijaju što
ugrožava njegov opstanak. Naravno, sam organizam podnosi određene oscilacije temperature
okruženja, tako da se može utvrditi određena normalna temperatura okruženja koja bi čoveku
odgovarala. Normalna projektovana temperatura u prostorijama gde borave ljudi je u granicama
od 18 do 25 °C [4].
Pri projektovanju uređaja za ventilaciju i klimatizaciju treba voditi računa o zimskim i

letnjim projektnim temperaturama. Za zimsku projektnu temperaturu u kontinentalnom području
može se uzeti od -4 °C do -6 °C. Letnja projektna temperatura za klimatizaciju se kreće prema
podacima od 33 °C do 34 °C.
Slika 2.6 – Spoljna kondenzatorska jedinica [6]
Prema njihovoj ulozi sistemi za klimatizaciju se dele na tri vrste:
 za klimatizaciju u zimskim periodima,
 za klimatizaciju u letnjim periodima,
 Sistemi za potpunu klimatizaciju u kojima se vrše sve funkcije.
Prema nameni sistemi klimatizacije se dele na:
 sisteme za klimatizaciju prostorija u kojima borave ljudi,
 sisteme za klimatizaciju prostorija za smeštaj osetljivih materijala.
Prema broju prostorija koje jedan klimatizacioni uređaj u zgradi tretira, podela se može vršiti na
individualne, delimične, kompletne [3].
U cilju štednje energije u klimatizacionim sistemima smanjen je broj izmena svežeg

vazduha na sat, ali se tada javio problem lošeg kvaliteta vazduha u klimatizovanim prostorijama
(IAQ – Indoor Air Quality). Snižena je unutrašnja temperatura u zimskom, a povišena u letnjem
periodu. Povećane su tolerancije dozvoljene vrednosti relativne vlažnosti vazduha u
klimatizovanim prostorima. Niža dozvoljena vlažnost vazduha u zimskom, a viša u letnjem
periodu dovode do znatnih ušteda energije u procesu pripreme vazduha. Korišćenje otpadne
toplote iz klimatizacionih sistema postalo je standardno tehničko rešenje. Sve ove mere su uticale
da se smanji jedinična potrošnja energije u klimatizacionim postrojenjima uz zadovoljavanje
termičkih uslova ugodnosti.
Bez klimatizacije proizvodnih pogona neki proizvodni procesi bi bili praktično nemogući
jer bi škart bio veliki, kvalitet proizvoda loš i neujednačen, a produktivnost zaposlenih bi bila
znatno niža.
2.2.1 Podela klimatizacionih uređaja prema nameni
 Komforna klimatizacija
To su uređaji koji stvaraju temperaturne uslove za boravak ljudi. Održavaju temperaturu

od 20 do 27°C, te relativnu vlažnost od 40 do 60% uz brzinu strujanja vazduha u zoni boravka
ljudi do 0,3 m/s.
 Industrijska klimatizacija
Industrijska klimatizacija obuhvata uređaje koji stvaraju optimalne uslove za odvijanje

nekog proizvodnog ili tehnološkog procesa, kao što su temperatura, vlaga, čistoća vazduha.
Primenjuju se u pogonima za proizvodnju elektronskih čipova, mleka, računara, vina,
šampanjca... Parametre uređaja definišu tehnologija i zahtevi proizvodnje, a ne potreba osoba
koje borave u idustrijskom prostoru.
2.2.2 Projektovanje klimatizacije
Osnovni kriterijumi za izbor klimatizacionih uređaja su: funkcionalnost, toplotni i

rashladni učinak, mogućnost smeštaja u prostoru, investicioni troškovi, trošak pogona,
pouzdanost pogona, fleksibilnost uređaja i mogućnost održavanja.
Između navedenih kriterijuma uspostavlja se mođusobna veza, i projektant u dogovoru s

investitorom određuje koje je najpogodnije rešenje za klimatizaciju određenog prostora.
Za klimatizaciju stambenih i poslovnih prostora projektuje instalacija u obliku cevovoda

gde se minimizuju gubici u mreži, i optimizuju parametri kao što su pritisak, brzina protoka
fluida, temperatura i vlažnost [6].
Potrošnja energije treba da bude jedan od najvažnijih faktora u svim fazama

projektovanja: prilikom proračuna, dimenzionisanja cevovoda, izbora opreme, armature,
automatike i pomoćne opreme, kao i pri dispoziciji ovih elemenata u objektu.
3. RASHLADNI SISTEMI U INDUSTRIJI
Rashladni sistem je kombinacija opreme, cevovoda i komponenti, spojene u

sekvencijalnom redosledu sa ciljem da postignu efekat hlađenja. Efekat hlađenja predstavlja
proces ekspanzije toplote iz nižeg temperaturnog izvora, supstance ili rashladnog medija i
prenosa istog na viši temperaturni nivo, najčešće atmosferskog vazduha, u cilju održavanja
temperature izvora toplote ispod temperature okoline [7].
Rashladne sisteme možemo klasifikovati na sledeće kategorije:
 Hlađenje i rashlađivanje. Zajednički temperaturni opseg od 0 do 1000 C,
 Zamrzavanje i duboko zamrzavanje, hladnjače i sl., zajednički temperature opseg

od 0 do - 400 C.
Kao što postoje brojni i raznovrsni industrijski procesi koji zahtevaju hlađenje, takođe
postoje različiti načini povezivanja komponenti i opreme u rashladnom sistemu.
Na slici 3.1 prikazan je rashladni sistem koji se primenjuje u tekstilnoj industriji za

snabdevanje svežeg vazduha. Na ovom primeru je opisan uobičajeni princip rada rashladnog
sistema.
Opis rashladnog sistema: Zadatak ovog sistema za hlađenje je da proizvede rashladnu

vodu temperature 100 C. Temperatura povratne vode, ovog sistema je 15 0 C. Protok vode ka
isparivaču čilera br.1, br.3 i br.4 je 363 m 3/h, dok je ka isparivaču čilera br.2 393 m 3/h. Ukupni
instalirani sistem hlađenja je 8088 kW.
Ovaj rashladni kapacitet se može postići datim temperaturama rashladne vode i

kondenzatorske ulazno/izlazne vode temperature 30/350 C. Vrednosti protoka kroz kondenzator
čilera br.1, br.3 i br.4 su 460 m 3/h, dok je protok kroz kondenzator čilera br.2 474 m 3/h. Tip
rashlađivača je R-11 (freon). Električna snaga elektro motora potrebna za pokretanje
turbokompresora čilera br.1, br.3 i br.4 je 373 kW, dok je za turbokompresor čilera br.2 470 kW
(ukupna instalirana snaga ovih elektromotora je 1,589 kW).
Tokom odvijanja normalnog režima rada čileri br.1, br.3 i br.4 se nalaze u radnom, dok se
čiler br.2 nalazi u stand-by režimu. Pored toga, snaga pumpi koja je takođe bitna iznosi, i to
pumpa vode rashladnog tornja (5 x 45 = 225 kW; jedna se nalazi u stand-by režimu), pumpe
isparivača (4 x 22 = 88 kW; jedna se nalazi u stand-by režimu), pumpe procesne vode (4 x 55 =
220 kW; jedna se nalazi u stand-by režimu i 2 x 22 = 44 kW; jedna se nalazi u stand-by režimu).
Ukupna instalirana snaga pumpi iznosi 577 kW.
Instalisana snaga za pokretanje ventilator rashladnih tornjeva iznosi 4 x 15 = 60 kW i 1 x

22 = 22 kW. Jedan rashladni toranj se pri normalnom radnom režimu nalazi u stand-by [7].
Slika 3.1 – Uobičajeni rashladni sistem u industriji [7]
Rashladni sistem prikazan na slici 3.1 je značajan potrošač električne energije. Ukupna
energetska efikasnost ovakvog sistema obuhvata rad čilera, pumpe, rashladne tornjeve,
održavanje sistema, način upravljanja, spoljna temperature, relativna vlažnost itd. Svi ovi faktori
imaju značajan uticaj na energetske performanse sistema.
3.1 Industrijsko hlađenje
Odvijanjem tehnoloških procesa u industriji okolni vazduh se zagreva i kao takav može
ugroziti ili tehnološki proces ili remetiti radu opreme koja u tom tehnološkom procesu učestvuje.
Kako bi se vazduh hladio primenjuju se različiti sistemi hlađenja, koji u suštini rashlađuju vazduh
i kao takav ubacuju u prostor u kome se tehnološka operacija odvija.
Rashladni sistem obezbeđuje hlađenje u industrijskim procesima uključujući i

klimatizaciju vazduha. Rashladna tehnika i klimatizacija su među najvećim potrošačima energije.
Prema izveštaju Međunarodog instituta za rashladnu tehniku (IIR), ova grana industrije učestvuje
sa 15% u ukupnoj potrošnji energije u svetu. Takođe, procena je da se 80% emisija gasova, koji
dovode do efekta staklene bašte, iz rashladne i klimatizacijske industrije ispusti indirektno kroz
potrošnju energije iz ovakvih sistema. Nesumnjivo da je povećanje energetske efikasnosti jedan
od najbržih načina za smanjivanje emisije štetnih gasova (pritom se najčešće misli na emisije
CO2), a upravo takvim pristupom šaljemo poruku da delimo zabrinutost za nesigrnu energetsku
budućnost.
Prema načinu oduzimanja toplote razlikuju se dva postupka:
 Direktno hlađenje - isparivač rashladnog sredstva se direktno nalazi u struji materije koju
treba hladiti.
 Indirektno hlađenje - u isparivaču rashladnog sredstva hladi se tečnost, voda ili rasolina
koji služe kao nosioci hladnoće, nosilac hladnoće koji cirkuliše preko daljih izmenjivača
toplote služi za hladenje materija koje treba hladiti.
Za dobro funkcionisanje rashladnog sistema svi potrebni sastavni elementi sistema moraju
da budu povezani cevovodom kroz koji moze da cirkuliše rashladno sredstvo [4].
Slika 3.2 – Kompresioni rashladni sistem sa isparivačem za direktno vazdušno hlađenje [4]
Direktno hlađenje pri čemu se vazduh hladi direktno u isparivaču, u principu je

ekonomičnije od indirektnog hlađenja, jer je za indirektno hlađenje, potrebna dodatna energija za
cirkulacionu pumpu nosioca hladnoće. Osim toga, zbog potrebe dodatne temperaturne razlike
temperatura isparavanja mora da bude niža sa odgovarajuće manjim koeficijentom proizvodnosti.
Temperatura rashladnih površina za dehidrataciju može da bude niža od one moguće sa hladnom
vodom kao prenosiocem.
Kompletno isporučeni rashladni sistemi sa svim potrebnim satavnim elementima nalaze se

u klima konvektorima za ugradnju u prozor i u prostoriji sa ugrađenim kompresorom,
kondenzatorom i isparivačem. Za kondenzatore sa vazdušnim hlađenjem potreban je izvod za
ulaz u izlaz vazduha. Proizvođači split-sistema (uredaj sa više kućišta) omogućuju isporuku u dva
dela i to: Klima-element i kondenzatorski agregat sa vazdušnim hladenjem za postavljanje
napolju ili klima element sa kompresorom i odvojenim kondenzatorom sa vazdušnim hlađenjem
za postavljanje napolju [4].
kancelarija prostorija za sastanke
Slika 3.3 –Hlađenje prostorija split-sistemom [4]
Postavljanje vodova vrši se prema upustvima proizvođača; često se isporučuju vodovi za

rashladno sredstvo već delimično napunjeni rashladnim sredstvom sa obrađenim krajevima za
brzo spajanje. Podaci o kapacitetu uređaja sa jednim ili vise kućista odnose se na uslove
klimatizovane prostorije i temperaturu spoljnjeg vazduha u rashladne vode. Odgovarajuće
temperature isparavanja i kondenzovanja najčešće nisu navedeni. Skoro isključivo se koriste
kompresori hermetičke vrste izrade (kompresori sa kućistem), klipni sa pravolinijskim ili klipni
sa rotacionim kretanjem, a od nedavno i zavojni Scrollkompresori. Monofazni pogon dozvoljen
je samo od 1,4 kW nazivne snage motora, a iznad toga potrebna je trofazna struja.
3.2 Princip rada rashladnog sistema
Rashladni sistemi koji obezbeđuju hlađenje u industrijskim procesima, uključujući i

klimatizaciju svrstavaju se uglavnom u sledeće kategorije:
 Parno-kompresioni sistem. U ovim sistemima kompresori kompresuju rashlađivač na

viši pritisak i temperaturu od pritiska i temperature isparavanja pare. Kompresovani
rashlađivač se kondenzuje u tečni oblik otpuštanjem latentne toplote kondenzata u
kondenzatoru vode ili prečistaču vazduha. Tečni refrigerant se zatim prigušuje do
niskog pritiska. Formirana para-tečnost proizvodi efekat hlađenja tokom isparavanja.
Kompresovanje pare se često naziva mehaničko hlađenje iz razloga šro se para
kompresuje mehaničkim kompresorima. Kompresori se u većini slučajeva pokreću
elektro-motorima, retko motorima SUS, gasnim i parnim turbinama.
 Absorpcioni sistem. U absorpcionim sistemima, rashladni efekat se postiže unosom

toplotne energije. Nakon što tečni rashlađivač ostvari rashladni efekat tokom
isparavanja na niskom pritisku, para absorbuje tečni absorbent. Rešenje je ostvareno
grejanjem direktno-sagorevanjem gasa ili otpadne toplote, zatim rashlađivač ponovo
isparava, ali pri znatno većem pritisku, a nakon toga kondenzuje i prelazi u tečni oblik.
Tečni rashlađivač se zatim prigušuje do niskog pritiska i zati je spreman da proizvede
rashladni efekat. Absorpcioni čiler koristi toplotu za kompresovanje rashladne pare na
visoki pritisak, zbog čega ovaj “toplotni komporesor” nema pokretnih delova, osim
same pumpe.
Ova dva tipa rashladnih sistema prikazana su na slici 3.4. Praktično, razlika između njih je
način kompresije rashladne pare. Tradicionalno, isparivačko kompresioni rashladni sistem se
češće primenjuje u industriji od absorpcionog rashladnog sistema. Prednost absorpcionog
rashladnog sistema je mogućnost da se iskoristi otpadna toplota na relativno niskoj temperature
koja je u industrijskim uslovima često dostupna [7].
3.3 Parno-kompresiono hlađenje
Prirodan tok toplote je samo iz pravca vrućeg ka hladnijem telu. U rashladnom sistemu se
mora desiti supraton proces. Ovakav proces se ostvaruje primenom sredstva za hlađenje koje
absorbuje toplotu i zatim ključa i isparava pri niskom pritisku da bi nakon toga prešao u gasno
stanje. Ovako dobijeni gas se zatim kompresuje pri većem pritisku tako da se ostvaruje prenos
toplote dobijene iz vazduha ili vode i pretvara u tečnost (kondenzuje).
Na ovaj način, toplota se absorbuje, ili uklanja, iz izvora niske temperature i prebacuje ka
višoj temperature. Uobičajeni rad jednog ovakvog rashladnog sistema je prikazan na slici 3.4.
ciklus je predstavljen u p-i (bar-kJ/kg) dijagramu, koji se primenjuje za hlađenje.
Slika 3.4 – Šematski prikaz parne kompresije a); absorpcionog rashladnog sistema b) [7]
Slika 3.5 – Jednostepeni parno kompresioni ciklus i p-i dijagram [7]

Rashladni ciklus se može podeliti u sledeće faze:
1=>2 Pregrejana para ulazi u kompresor u kome joj se povećava pritisak. U kompresoru je
prisutan i adekvatan porast temperature. Najveći deo energije koji se troši pri
kompresionom procesu je prilikom rashladnog transfera.
2=>3 Pregrejani gas visokog pritiska prolazi iz kompresora u kondenzator. Početak rashladnog
procesa (2=>2a) predstavlja pregrejani gas pre nego što je prešao u tečno stanje (2a=>2b).
Hlađenje se pri ovom procesu obično postiže pomoću vazduha ili vode. Dalji pad
temperature se ostvaruje u cevima i tečnom sakupljaču (2b=>3), tako da je rashladna
tečnost podhalđena zato što ulazi u ekspanzioni ventil.
3=>4 Visok pritisak podhlađene tečnosti prolazi kroz ekspanzioni ventil, što za cilj ima
smanjenje pritiska i protok ka isparivaču.
4=>1 Rashladna tečnost niskog pritiska u isparivaču absorbuje toplotu iz okruženja, najčešće
vazduha, vode ili neke druge procesne tečnosti. Tokom ovog procesa, menja svoje stanje od
tečnosti na gas, dok je na izlazu iz isparivača pregrejana.
Može se videti da kondenzator mora biti u stanju da odbije kombinovanu proizvodnju

toplote na ulazu u isparivač i kompresor; tj. (4=>1) + (1=>2) mora da bude isto kao i (2=>3).
Prilikom prolaza kroz ekspanzioni ventil (adijabatski proces) ne postoji niti dobitak niti obitak
toplote. Kod ovakvih sistema komprimovani gas je poznat kao primarni refrigerant. U nekim
slučajevima rashladni efekat je indirektan.
Primarni refrigerant se koristi za hlađenje drugog medija, kao što je voda, slana voda i sl.
koja se zatim pumpa na zahtevanu visinu. Ovaj medij se naziva sekundarnim refrigerentom. Izbor
refrigerenta zavisi od njihove upotrebe.
Kritični faktori koji regulišu izbor su:
 troškovi,
 potencijalni rizici pri upotrebi,
 temperature koje se zahtevaju,
 veličina postrojenja.
Najčešće korišćeni primarni refrigerant u rashladnoj industriji je amonijak i freon. Tipični

sekundarni refrigerant koji se primenjuje je voda, slana voda, etilen glikol i propilen glikol.
Vrste kompresora koje se primenjuju u industrijskim rashladnim sistemima:
 vijčani,
 centrifugalni i
 recipročni.
3.4 Parno-absorpciono hlađenje
Šema najjednostavnijeg absorbcionog rashladnog uređaja prikazana je na slici 3.4 b.

Odgovarajuća binarna mešavina (npr. H2O-NH3) isparava u generatoru pri pritisku (p) i toploti
Qg. Ovo proizvodi više ili manje pare od čiste, mnogo lakše isparljive komponente binarne
mešavine (amonijak NH3).
Pritisak pare u kondenzatoru treba da bude dovoljno visok kako bi postala tečnost pri
odvajanju toplote pomoću rashladne vode. Nakon kondenzacije tečnom amonijaku se pomoću
ekspanzionog ventila smanjuje pritisak (p0). To znači da je temperatura ključanja tečnosti niža od
one koja se nalazi u kondenzatoru. Time su stvoreni uslovi koji onemogućavaju da ova tečnost
ispari na nižoj temperaturi u isparivaču dobijanjem toplote Q ulaz pri rashladnom efektu. Dakle
uslovi koji vladaju u kondenzatoru i isparivaču absorpcionog rashladnog sistema poklapaju se sa
onima u mehaničko kompresionom rashladnom sistemu, ali sa malom razlikom što se tiče
temperature kondenzacije i isparavanja čistog amonijaka koje su konstantne i stabilnog pritiska.
U slučaju mešavine H2O-NH3 uslovi su manje ili više promenljivi.
Hladna para uzeta iz absorbera gde se absorbovala pomoću hladne mešavine napušta
isparivač. Ovaj proces otpušta toplotu Qa. Upravo ova osobina binarnih mešavina omogućava
toplije mešavine (rešenje) da absorbuje hladniju paru koja je odlučujuća za rad absorpcionog
uređaja. Rešenje protokom je vrlo jednostavno. Lošije rešenje je kada isparavanje napušta
generator. Ova mešavina se provlači kroz ekspanzioni ventil na pritisak u absorberu koji se hladi
rashladnom vodom. U absorberu se para uvodi preko slabijeg rešenja koje absorbuje amonijak.
Mešavina se dobija tako što se poveća pritisak na izlazu iz pumpe (p), kako bi ponovo isparavala.
Komercijalno dostupni absorpcioni čileri u industriji mogu raditi pomoću:
 prirodnog gasa,
 pare,
 tople vode i
 vrelih izduvnih gasova.
Aktuelni medij absorbera čilera je:
 litijum bromid/voda,
 amonijak/voda.
Litijum bromid/voda je pogodnija za rashlađivanje do 5 0 C, dok je amonijak/voda

pogodan za temperature niže od 00 C.
Jedno-efektna mašina toplotu koristi samo jednom kako bi proizvela efekat hlađenja.
Mašina dvostrukog efekta sadrži i izmenjivač toplote sa ciljem da nadoknadi gubitak toplote
nastalog tokom prve faze hlađenja, tako da proizvede dodatnu rashladnu paru i više hlađenja.
Dvostruku efekat je efikasniji od jednostrukog. Osnovne razlike između ove dve vrste
absorpcionih čilera su:
 jedno-efektno dejstvo: niži inicijalni troškovi, ali manje efikasan sistem koji troši više
energije i na taj način postaje skuplji za rukovanje.
 Dvostruko-efektno dejstvo: više inicijalnih troškova, ali znatno energetski efikasniji sistem
koji zahteva manje energije za rad.
Komponente absorpcionog čilera moraju biti integrisane mnogo bliže od komponenti

parno-kompresionog sistema. Kako bi se ovo rešilo, svi absorpcioni čileri se dopremaju u
kompaktnom pakovanju. Iz istog razloga absorpcioni čileri imaju nekoliko varijacija.
Kod velikih absorpcionih sistema, hlađenje se ostvaruje pomoću rashladne vode. Slično
tome svi kondenzatori se hlade vodom, najčešće iz rashladnog tornja. Kod ovih absorpcionih
mašina rashladna voda je na niskom pritisku. Absorber, obično soli litijum-bromida se
primenjuju za kretanje kroz vodeno parni sistem. Kristalizacija soli je veliki problem koji
operativni dizajneri absorpcionog čilera pokušavaju da izbegnu.
Promena kondenzacije i temperature isparavanja će značajno promeniti kapacitet

hlađenja, ali će takođe doći i do promene u slučaju isporuke toplotne energije generatoru [7].
3.5 Rashladni sistemi za hlađenje vazduha
Za hlađenje (klimatizaciju) pojedinih prostorija, na kondenzatorski agregat može da se

priključi jedan ili više klima- konvektora sa ugrađenim isparivačem za hlađenje vazduha. U
najjednostavnijem slučaju koriste se i obični isparivači za hlađenje u prostoriji.
Kondenzatorski agregati sa vazdušnim ili vodenim hlađenjem koriste se u uobičajenim

programima tehnike hlađenja; pretezno i pouhermetički klipni kompresori. Primer sa otvorenim
kompresorom dat je na slici [4].
Sistem klima uređaja,u toplim periodima kada je spoljna temperatura veća od temperature
koju treba održavati u unutrašnjosti prostorija klimatizacijom,ima za zadatak da odvođenjem
toplote izvrši hlađenje i sušenje vazduha.Količina toplote koju treba ukloniti odvodi se
uključivanjem hladnjaka [3].
Osnovni princip rada sistema za hlađenje opisan je ciklusom hlađenja, a osnovna
pretpostavka tog ciklusa jesu same karakteristike radnog fluida u smislu specifičnih tačaka
isparavanja i kondezovanja. Toplota se dovodi do fluida koji je na nižoj temperaturi i pritisku
stvarajući latentnu toplotu da bi fluid prešao u gasovito stanje. Ovaj gas se potom komprimuje na
veće pritiske i u skladu sa tim temperaturu na kojima latentna toplota može biti oslobođena a
radni fluid se vraća u tečno stanje.
3.6 Čiler
Komponente sistema za hladnu vodu su: hladnjak (čiler), klima-komore i/ili fan-coil
jedinice, krug hladne vode sa pumpom, krug kondenzatorske vode sa pompom i rashladnom
kulom. Optimizacija sistema za hladnu vodu zahteva pažljivo integrisanje ovih komponenata.
Postoje dva tipa čilera koji se danas proizvode – parno-kompresorski i apsorpcioni čileri. Glavne
komponente parno-kompresorskih čilera su kompresor, isparivač i kondenzator (razmenjivači
toplote voda–rashladni fluid) i ekspanzioni organ. Postoje četiri tipa čilera: klipni, spiralni,
vijčani i centrifugalni.
Slika 3.6 –Čiler [6]
Rad čilera je veoma sličan radu frižidera. Čiler uzima energiju iz hladnog prostora i
izbacuje je u prostor više temperature. Sredstvo za hlađenje dolazi u kontakt sa fluidom koji se
hladi u prostoru isparavanja. Efekat hlađenja pri isparavanju je sličan efektu znojenja. Ispareno
sredstvo za hlađenje komprimira se u kompresoru, što dovodi do njegovog zagrijavanja. Topli
gas iz kompresora ide u element za izbacivanje topline – kondenzator, jer se u njemu sredstvo za
hlađenje kondenzuje i zagrijava. Kondenzator se obično hladi vodom ili vazduhom. Tečno
sredstvo za hlađenje se provodi kroz ekspanzioni ventil, gdje duvaljke ili mlaznice snižavaju
temperaturu sredstva za hlađenje. Ohlađeno sredstvo za hlađenje ide u isparivač, gdje preuzima
ponovo toplotu [8].
Čileri se grubo mogu klasifikovati u dvije grupe: vazduhom hlađene i vodom hlađene.
Vazduhom hlađeni čileri su obično smješteni izvan prostora koji se hladi, apsorbuju toplotu iz
prostora koji se hladi i izbacuju je direktno u atmosferu (slika 3.7).
Slika 3.7 –Vazduhom hlađeni čiler [8]
S druge strane vodom hlađeni čileri su smješteni u zgradi i povezani sa rashladnim

tornjem koji preuzima toplinu iz vode i lociran je izvan prostora koji se hladi. Vodom hlađene
čilere možemo podijeliti na dva tipa: prvi je rashladni toranj sa otvorenim tokom, gdje se
kondenzatorska voda direktno hladi duvaljkama kroz velike ploče zvane medija kroz koje duva
vazduh, a drugi je rashladni toranj zatvorenog toka gdje se hlade cijevi kroz koje protiče voda, tj.
indirektno [8].
Slika 3.8 –Šema kompresorske rashladne instalacije i izgled hlađenog prostora sa isparivačem
(hladnjakom) [8]
3.7 Elementi klima komore
Na slici 3.9 dat je šematski prikaz jedne horizontalne klima komore, koja radi sa
mešavinom svežeg i recirkulacionog vazduha. Konstrukcija klima komore i broj i vrsta elemanata
koje komora sadrži zavise od namene samog sistema za klimatizaciju (npr. da li se želi rad samo
sa svežim vazduhom, da li se želi samo hlađenje tokom letnjeg perioda, da li je potrebno vlaženje
vazduha, da li se želi korišćenje otpadne toplote, da li je potrebno prigušivanje buke i vibracija,
itd.) [9].
Osnovni elementi klima komore su:
 filterska sekcija (za prečišćavanje vazduha koji se uvodi u sistem),
 grejač (koji može biti podeljen na predgrejač i dogrejač – što je čest slučaj kada se vrši
vlaženje vodom),
 hladnjak (koji najčešće u klimatizaciji koristi hladnu vodu kao radni fluid),
 maglena komora za vlaženje vazduha vodom,
 ventilatorska sekcija (najčešće su u pitanju centrifugalni ventilatori).
Slika 3.9 – Šematski prikaz horizontalne klima komore [9]
Grejač
Grejač služi za zagrevanje vazduha u zimskom i prelaznim periodima (mada se nekad

korisiti i tokom leta). Zagrevanje vazduha se kreće u granicama od -20 oC do +50oC maksimalno.
U sistemu klimatizacije može postojati jedan ili više grejača, što zavisi od izbora samog sistema
klimatizacije. Mesto ugradnje grejača može biti:
 klima komora (jedan grejač ili predgrejač i dogrejač),
 kanal pripremljenog vazduha (kanalski grejač, koji je najčešće dogrejač kod zonskih
sistema),
 uređaj u prostoriji (najčešće dogrejač kod vodenih ili vazdušno-vodenih sistema; tada se u
prostoriji nalaze aparati kao što je ventilator-konvektor (fan-coil) ili indukcioni aparat).
Kao radni fluid najčešće se koristi topla voda. Mogu se koristiti različiti temparaturski
režimi (90/70oC, 80/60oC, 60/45oC u kanalskim dogrejačima...). Grejni fludi takođe može biti i
vodena para niskog pritiska [9].
Na slici 3.10 prikazan je izgled grejača klima komore.
Slika 3.10 – Spoljni izgled grejača sa spiralnim rebrima [9]
Hladnjak
Hladnjak služi za hlađenje i sušenje vazduha u letnjem i prelaznim periodima.

Konstruktivno se ne razlikuje od grejača. I hladnjaci su, kao i grejači, izrađeni od orebrenih cevi.
Mogu se izrađivati od bakarnih cevi, što je dobro zbog otpornosti na koroziju. Rebra bakarnih
cevi se izrađuju od aluminijuma ili bakra. Takođe se mogu izrađivati od čeličnih cevi sa čeličnim
orebrenjem. Oblik rebara može biti pravougaoni, kružni ili spiralni. Kod hladnjaka se, u odnosu
na grejač, razlikuju uslovi razmene toplote:
Prema vrsti rashladnog fluida hladnjaci se mogu podeliti na:
 Hladnjake sa direktnim isparavanjem, kada je radni fluid neki od rashladnih fluida

(freon, amonijak, CO2...) Tada je isparivač rashladne mašine hladnjak u klima komori i
tada je površina hladnjaka na konstantnoj temperaturi koja odgovara temperaturi
isparavanja;
 Protočne hladnjake, kada je radni fluid hladna voda (ili vodeni rastvor antifriza ako su
potrebne niže temperature radnog fluida). U ovom slučaju temperature površine hladnjaka
nije konstantna, već se menja kako se voda zagreva od temperature na ulazu u hladnjak do
temperature na izlazu iz hladnjaka. Danas se u klima komorama pretežno koristi ovaj tip
hladnjaka (sa sekundarnim rashladnim fluidom). Voda potrebna za hlađenje celog objekta
se priprema u rashladnoj mašini. Na ovaj način se izbegava opasnost od curenja freona u
klima komori i obezbeđuje centralna priprema hladne vode, čime je smanjena količina
primarnog rashladnog fluida u sistemu. Međutim, rad sa sekundarnim rashladnim fluidom

je termodinamički nepovoljniji zbog dodatnog posrednika u predaji toplote [9].
Prema mestu ugradnje hladnjaci se mogu podeliti na:
 Hladnjake u klima komori, kada je hladnjak jedna od sekcija klima komore
 Hladnjake u elementima za doradu ili ubacivanje vazduha u prostoriju; tada se obično u

hladnjacima vrši samo odvođenje suve toplote bez izdvajanja vlage.
Maglena komora
Maglena komora je deo klima komore u kojoj se vrši vlaženje vazduha vodom. Maglena
komora se sastoji od kućišta od pocinkovanog lima, nerđajućeg čelika ili nekog veštačkog
materijala (plastike). Donji deo maglene komore je kada za skupljanje i dopunu vode. Na jednoj
strain maglene komore nalaze se mlaznice čija je uloga raspršivanje vode u što sitnije kapi. Da bi
se intenzivirao proces razmene materije (ostvarilo bolje vlaženje), potrebno je da raspršene kapi
vode budu jako sitne, u cilju povećanja površine kontakta između vode i vazduha. Šematski
prikaz maglene komore u 3 projekcije (sa strane, frontalno i odozgo) prikazan je na slici 3.11.
Slika 3.11 – Šematski prikaz maglene komore [9]
Osnovni elementi maglene komore su:
1 - kada za vodu; 2 - korpa na usisnoj cevi; 3 - ovod za pražnjenje; 4 - cevni registar sa

mlaznicama; 5 - prelivna cev; 6 - odvod viška vode; 7 - cirkulaciona pumpa; 8 - priključak za
dolivanje; 9 – plovak; 10 - eliminator kapi.
4. POVEĆANJE ENERGETSKE EFIKASNOSTI RASHLADNOG

SISTEMA U INDUSTRIJI
Projektom rekonstrukcije sistema za otpepeljivanje i odšljakivanje blokova B1 i B2
termoelektrane “Kostolac B” izgrađeno je elektrorazvodno postrojenje za potrebe elektrofiltra.
4.1 Tehnički opis
Objekat elektrorazvodnog postrojenja ima dve etaže i nalazi se neposredno uz dimnjak

termoelektrane. Za smeštaj transformatora i elektroormana izgrađena je prostorija u prizemlju,
dok su u prostoriji na spratu smešteni frekventni pretvarači, PLC i ostali elektro ormani. U svim
prostorijama je neophodno održavanje temperature prostora u letnjem period ispod 30 0 C
unutrašnjeg prostora pomoću termotehničkih instalacija klimatizacije i ventilacije. Dok bi se u
zimskom periodu vazduh koji služi za hlađenje predhodno pripremio u pripremnoj grupi,
odnosno zagrejao na određenu temperaturu, kako ne bi došlo do ubacivanja “ledenog” vazduha u
prostoriju što bi imalo negativnih posledica po opremu koja se nalazi u objektu.
Slika 4.1 –PLC i visokonaponski ormani na drugom spratu

Slika 4.2 –Transformatori i elektroormani u prizemlju
Za zaštitu prostora od prodora prašine, tj. pepela iz okoline, tokom cele godine u prostoru
se održava nadpritisak vazduha. Da bi se u letnjem periodu obezbedio nesmetan rad elektro
opreme potrebno je neutralisati toplotne dobitke od te opreme, osvetljenja kao i spoljno toplotno
opterećenje. Za tu svrhu vazduh se u prostorijama hladi pomoću rashladnih uređaja tzv. „split“
izvedbi.
Postoje dva tipa uređaja: standardni i VRF sistem. Standardni uređaj se sastoji od po jedne
unutrašnje isparivačke i jedne spoljašnje, kondenzatorske jedinice, dok se VRF sistem sastoji od
jedne spoljašnje koja je povezana na dve unutrašnje jedinice. Spoljašnje i unutrašnje jedinice
povezane su bakarnim cevima i elektro kablovima [10].
Slika 4.3 –Spoljnje kondenzatorske jedinice

Sa unutrašnjih jedinica kondenzat se vodi najkraćim putem napolje pomoću cevovoda

formiranog od tvrdih PVC cevi i fazorskih komada. U prostoriji prizemlja, unutrašnje jedinice su
postavljene pod plafonom. Ove jedninice vazduh uzimaju slobodno iz prostorije i taj vazduh
nakon hlađenja ubacuju u isti prostor. U prizemlju su ugrađene šest jedinica od kojih su pet u
radu , dok je jedna u rezervi.
Slika 4.4 –Šest unutrašnjih isparivačkih jedinica u prizemlju
Na spratu, u prostoriji sa frekventnim pretvaračima postavljene su dve jedinice (radna i

rezervna), takođe pod plafonom. Jedinica je kanalskog tipa i na potisu svake od njih postavljen je
izolovan kanal, izrađen od pocinkovanog čeličnog lima, kojim se vazduh sprovodi u prostor
duplog poda. Ispod ormana frekventnih pretvarača postavljene su podne rešetke za ubacivanje
vazduha. Konstrukcija ormana je takva da omogućava strujanje vazduha kroz njega. Nakon što
ovaj vazduh neutrališe toplotno opterećenje, unutrašnja jedinica ga usisava iz slobodnog prostora
i ponovo hladi.
Slika 4.5 –Dve unutrašnje isparivačke jedinice

U preostale dve prostorije na spratu (sa PLC i visokonaponskim ormanima), takođe su

pod plafonom postavljene unutrašnje jedinice kanalskog tipa, i to u prostoriji sa PLC dve
jedinice, dok u prostoriji sa visokonaponskim ormanima jedna jedinica.
U zimskom periodu predviđeno je dežurno grejanje svih prostorija električnim

kaloriferima. U svim prostorijama predviđeno je održavanje nadpritiska u toku cele godine, kako
bi se sprečio prodor prašine (pepela) u prostoriju i na taj način zaštitila oprema. Nadpritisak u
odnosu na okolinu ostvaruje se stalnim ubacivanjem spoljnjeg vazduha u prostoriju. Vazduh se
ubacuje pomoću centrifugalnog kanalskog ventilatora, pocinkovanih čeličnih kanala i rešetki za
ubacivanje vazduha [10].
elektro zagrejač vazduha
centrifugalni ventilator
filtar vazduha
Slika 4.6 –Centrifugalni kanalski ventilator sa grejačem i filtrom
Ventilator je ugrađen u kompletu sa filtrom, elektro grejačem, automatikom za

signalizaciju zaprljanosti filtra i zaštitom elektrogrejača od pregrevanja.
Slika 4.7 –Filtar na ulazu kanalskog ventilator

Slika 4.8 –Izvedba kanala u prostoriji
Slika 4.9 –Izvedba kanala svežeg vazduha sa pripremnom grupom

Slika 4.10 –Položaj pripremne grupe za vazduh

4.2 Toplotno opterećenje
Ukupno topotno opterećenje iznosi:
Q = QTO + QI = 47731 + 35118 + 1900 = 84749 W
Gde su:
QI – toplotno opterećenje od prodora spoljnjeg vazduha,
QTO – toplotno opterećenje od unutrašnjih izvora.
Za obradu vazduha u prostorijama izabrani su sledeći uređaji:
Fujitsu VRF
Spoljašnja jedinica AOY90
Rashladni kapacitet spoljašnje jedinice [kW] 28
Unutrašnja jedinica (2 kom.) ARY45
Rashladni kapacitet unutrašnje jedinice [kW] 12,5
Fujitsu
Unutrašnja jedinica ARY90
Rashladni kapacitet [kW] 22
Eksterni pad pritiska [Pa] 100
Fujitsu
Unutrašnja jedinica ARY45
Rashladni kapacitet [kW] 11,5

4.3 Povećanje energetske efikasnosti sistema
Povećanje energetske efikasnosti može se sprovesti kod pripreme vazduha za ubacivanje u

prostoriju, slika 4.11.
Regulacione klapne
Elektro grejač
Centrifugalni ventilator
Filtar vazduha
Slika 4.11 –Priprema vazduha za ubacivanje u prostoriju
Svež vazduh prolazi kroz filter a zatim preko centrifugalnog ventilatora i elektrogrejača,
gde se podiže temperatura vazduha, preko regulatora protoka ubacuje u kanale svežeg vazduha
odakle se odvodi u prostoriju sa elektroopremom.
Zamenom elektro grejača razmenjivačem toplote kroz koji struji topla voda smanjilo bi
nepotrebno trošenje električne energije na elektrogrejač u vidu pripreme vazduha.
Regulisanje broja obrtaja centrifugalnog ventilatora uz pomoć frekventnog regulatora bi

takođe dovelo do uštede električne energije koja služi za pokretanje elektromotora.
Vazduh koji se iz prostorije ispušta u atmosferu, recirkulacijom se može mešati sa svežim

i na taj način bi se sprečilo nepotrebno zagrevanje pošto vazduh koji se odvodi iz prostorije već
ima određenu temperaturu.
Kaloriferi koji služe u zimskom periodu za grejanje bi bili nepotrebni pošto bi prostorija
mogla da se greje pomoću tretiranog vazduha u pripremnoj grupi za vazduh.
Kompletan sistem bi bio ispraćen sa strane automatike, posedovao bi merače temperature

postavljene na ulazu vazduha u kanal, zatim ispred mešačke kutije i na usisu centrifugalnog
ventilatora, koji bi regulisali temperaturu vazduha koji se ubacuje u prostoriju. Šema ovakvog
sistema je prikazana na slici 4.12.
Slika 4.12 –Šema pripreme vazduha
Oznake sa slike su sledeće:
Tae - temperatura svežeg vazduha, Cwh –komanda upravljanja zagrejačem vode
Tai - temperatura vazduha iza mešajuće komore, Cvp – komanda upravljanja položajem ventila
Tws - temperatura zagrejane vode, Cbs – komanda brzine ventilatora
Tao - temperatura pripremljenog vazduha, Fa – merenje protoka vazduha
Cde – komanda upravljanja regulacione rešetke KPI – signali PI kontrolera

svežeg vazduha
Cdr - komanda upravljanja regulacione rešetke

povratnog vazduha
Pogon regulacionih klapni se može izvesti kao elektro pneumatski kao što je prikazano na
slici, što bi zahtevalo upravljački vazduh, ili se može izvesti sa elektro mašinskim pogonima.
Ovakvom izvedbom pripremne grupe za vazduh postigli bi uštedu 10-20% energije, stim što bi se
troškovi za montažu ovakvog sistema u toku kasnijeg perioda anulirali. Sistem je primenjiv i
energetski efikasan, ukoliko postoji uslov za zagrevanje vazduha pomoću razmenjivača toplote
koji koristi toplu vodu.
ZAKLJUČAK
Sistemi za klimatizaciju (grejanje i hlađenje) su izuzetno važni jer obezbeđuju osnovnu

ulogu regulisanja temperature okruženja, obezbeđenje stabilne temperature čoveka i životnog
opstanka, pa sve do složenih industrijskih zahteva. Međutim, činjenica je i to da su ovi sistemi
izuzetni potrošači energije. To znači da treba da budu pod stalnom pažnjom ljudi koji se bave
energetikom te da se stalno unapređuju po pitanju efikasnonosti.
Veštačko hlađenje neizostavno zahteva utrošak mehaničkog rada, pa se koncept

energetske efikasnosti u oblasti tehnike svodi na smanjenje energije za pogon rashladne mašine.
Termodinamički gledano, unapređenju rashladnih procesa doprinosi svaka mera čiji je rezultat
smanjenje nepovratnosti procesa. Iz toga proizilazi osnovno pravilo rashladne tehnike: nikada ne
treba hladiti niže nego što je bezuslovno potrebno, a temperaturu toplotnog ponora treba
premašiti što je moguće manje.
Glavni koncept EE u oblasti industrijskih rashladnih uređaja podrazumeva:
 Odgovarajući izbor koncepata rashladne instalacije (vrsta rashladnog fluida, tip i

veličina rashladnog kompresora, korišćenje otpadne toplote i sl.),
 Korišćenje energetski efikasnih elemenata opreme (efikasni kompresori sa što

manjom specifičnom potrošnjom energije, vijačni kompresori sa promenjivim
geometrijskim stepenom sabijanja i sl.),
 Korišćenje uređaje i elemenata opreme koji potpomažu koncept EE (eliminisanje

vazduha i nekondenzujućih gasova iz instalacije, održavanje čistoće instalacije,
kontrola i optimizacijapritiska kondenzacije i sl.),
 Redovno servisiranje komponenti i sistema u cilju održavanja projektovane

efikasnosti ( redovna kontrola i servisiranje opreme, redovno i blagovremeno
čišćenje razmenjivača toplote, održavanje elemenata automatike i sl.).
Važno je istaći da se energetska efikasnost nikako ne sme posmatrati kao štednja energije.
Štednja uvek podrazumeva određena odricanja, dok efikasna upotreba energije nikada ne
narušava uslove rada i življenja.
LITERATURA
[1] „Poboljšanje energetske efikasnosti kod rashladnih industrijskih sistema“, Priručnik za

poboljšanje energetske efikasnosti i racionalnu upotrebu energije u industriji, Inovacioni
centar Mašinskog Fakulteta u Beogradu, 2009.god. str.04-31
[2] http://www.google.rs/search=energetska+efikasnost pristupljeno 20/04/2012.
[3] Stojaković D., „Sistemi za klimatizaciju i ventilaciju“ Seminarski rad, Fakultet tehničkih
nauka Novi Sad, 2009.god., str.01-10
[4] Dragiša T., „Klimatizacija grejanja i hlađenja“ Seminarski rad, Tehnički fakultet Zrenjanin,
str.05-15
[5] http://www.google.rs/search=ventilacija pristupljeno 22/04/2012.
[6] http://sr.wikipedia.org/sr/Klimatizacija pristupljeno 18/04/2012.
[7] Zoran K. Morvay, Dušan D. Gvozdenac, Applied Industrial Energy and Environmental
Management, Part II: Engineering Aspects of Industrial Energy Management, Refrigeration
System, str. 355-361.
[8] http://www.scribd.com/doc/74537394/ pristupljeno 22/04/2012.
[9] http://www.scribd.com/doc/54437384/ pristupljeno 22/04/2012.
[10] JP „Elektroprivreda Srbije“ PD-TE-KO „Kostolac“ d.o.o. TE „Kostolac B“,

„Elektropostrojenje uz bager stanicu-Glavni projekat“, Sveska 2: Mašinski projekat-
Instalacija klimatizacije i ventilacije“, str.25-50

Seminarski EEM

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Seminarski EEM

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

FAKULTET INŽ ENJERSKIH NAUKA

Katedra za energetiku i procesnu tehniku

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA

ENERGO EKOLOŠKI MENADŽMENT

INDUSTRIJSKI SISTEMI HLAĐENJA

Kragujevac, 2012. god.

1. TERMODINAMIČKE OSNOVE HLAĐENJA..........................................................................4

1.1 Primena hlađenja...................................................................................................................5

2.1 Sistem za ventilaciju.............................................................................................................10

3.1 Industrijsko hlađenje............................................................................................................20

4.1 Tehnički opis.......................................................................................................................32

Za funkcionisanje pomenutih sistema neophodna je energija, čija se svetska potrošnja

Povećanje energetske efikasnosti danas predstavlja neizbežnu operaciju kako bi osigurali

Povećanje energetske efikasnosti ima najveći učinak na smanjenje potrošnje fosilnih

1. TERMODINAMIČKE OSNOVE HLAĐENJA

Međutim, kada je temperatura okoline viša od temperature hlađenog tela, hlađenje ne

Slika 1.1 – Hlađenje [2]

Zavisno od vrste pogonske energije, levokretni kružni procesi mogu biti:

 sa utroškom mehaničkog rada – kompresorski rashladni uređaji,

 sa utroškom dovedene pogonske toplote – apsorpcioni i ejektorski rashladni uređaji.

Za najčešće u praksi primenjivane kompresorske rashladne uređaje , kao opšta energetska

Q0 – toplota odvedena od hlađenog objekta,

W – utrošeni rad ciklusa.

1.1 Primena hlađenja

 Hlađenje je glavni ili sporedni proizvodni proces:

· proizvodnja leda, veštačka klizišta,

· hemijska i industrija nafte i eksploziva,

· proizvodnja i prerada metala, medicina, istraživanje.

 Stvaranje i održavanje životnih i radnih uslova:

· klimatizacija prostora u kojima se živi, radii /ili obavljaju razne proizvodne

· primena rashladnih mašina u cilju grejanja (toplotne pumpe),

 Za održavanje kvaliteta, usporavanje nepoželjnih promena hemijskih,

· konzerviranje namirnica (rashlađivanje, skladištenje..),

1.2 Vrste rashladnih mašina i osnovni elementi

 „vazdušne“ mašine, kod kojih je rashladni fluid idealni gas-vazduh(njihov ciklus

Slika 1.3 –Klipni kompresor [3]

Slika 1.4 –Vodeni kondenzator [3]

Uloga isparivača jeste da obezbedi primljenom fluidu niskog pritiska i temperature

Slika 1.5 –Vazdušni isparivač [3]

Uloga ekspanzionog ventila je u regulaciji protoka radnog fluida od stanja visokog

Pored ova četiri osnovna elementa (kompresor, kondenzator, isparicač i ekspanzioni

Za automatizaciju rada rashladnog postrojenja koriste se: uređaji za automatski nadzor i

 Uređaji za automatski nadzor služe za merenje, pokazivanje i beleženje relevatnih

 Uređaji automatske zaštite i/ili upozoravanja automatski isključuju iz rada

 Uređaji za automatsku regulaciju služe za održavanje relevatnih parametara rada

Ventilacija kao najjednostavniji način provetravanja prostorije sa ciljem sniženja

2.1 Sistem za ventilaciju

Ventilacija prostora ima zadatak da izvrši obnovu zagađenog vazduha sa ubacivanjem i

Ugodnost za čovečji organizam se preporučuje stepen vlažnosti negde između 45-55%.

2.1.1 Tipovi ventilacije

Postoje dva osnovna tipa ventilacije: prirodna i mehanička (prinudna) ventilacija.

Slika 2.1 – Prirodna ventilacija kuće [3]

Mehanička ili prinudna ventilacija jeste ventilacija kojom se obezbeđuje obnavljanje i

2.1.2 Industrijsko odsisavanje

U mnogobrojnim industrijskim procesima nastaje zagađivanje vazduha usled prašine,

 uređaja za merenje štetnih materija na izvoru -usisnog i potisnog voda,

 eventualno odvajača radi izdvajanja, odnosno, ponovnog vraćanja usisanog vazduha.

Slika 2.3 – Šema industrijskog sistema za odisavanje [3]

Uređaji za odsisavanje su veoma različiti po načinu izrade, jer moraju da se prilagode

Slika 2.4 – Ventilacioni kanali u industriji [5]

2.2 Sistem klimatizacije

Početak klimatizacije vezuje se za 20-te godine prošlog veka u Americi. Vremenom su

Potrošnja energije značajno utiče na troškove poslovanja, pa je pitanje uštede energije