Основни видови физичке културе

Рукомет – тактика

Професор: Студенти:
Др Драган Мартиновић

У Београду, децембар 2020.

Садржај:
 Увод

Физичко васпитање и образовање

Физичко васпитање као наставни предмет не може се одвојити од општег
васпитања, оно је саставни и недељиви део физичке културе и васпитања уопште. То је
смишљен педагошки процес који утиче на личност преко организованих кретних
активности (Лескошек, 1980). С обзиром на значај у укупном развитку личности, веома је
значајан чинилац у васпитно – образовном раду у основној школи. Са истим значајем,
физичко образовање неодвојиво је од физичког васпитања и нема васпитања без
образовања. Физичко образовање је првенствено усмерено ка усвајању и усавршавању
кретних способности личности, оспособљавању и усавршавању човека да сврсисходно
овлада и примени своје покрете. У свему томе стоји допринос физичком васпитања, те се
може рећи да физичко васпитање и физичко образовање имају константни обрнути смер и
у нераскидивој су спрези.
Појам који је присутан у физичкој култури, који је непосредно везан за васпитно-
образовни процес јесте спорт. Спорт је метод физичког васпитања који усавршава
психофизичку природу човека, такмичењем, такмичарском борбом са собом или са
другима (Мартиновић, 2009). Реч „спорт“ латинског је порекла, што значи разонодити се,
забавити се.
Програмом наставе физичког васпитања одређено је да се од првог до осмог
разреда оно изводи три пута недељно, у таквој организацији где се на два часа реализују
садржаји заједничког програма, а на трећем часу се реализује обавезни програм једен
изабране спортске гране. Од четвртог разреда се уводе се различите спортске гране и
дисциплине, међу којима је и рукомет.

Тренинг у наставни физичког васпитања

У систему физичког васпитања, спорт је једно од важнијих средстава. Успех у
спорту условљен је многобројним факторима, међу којима најважнију улогу има спортски
тренинг (Гајић, 1973). Тренинг треба да буде педагошко-васпитни процес којим обучавамо
одређена кретања и повећавамо функционалне способности играча. Тренинг као целина
обухвата и обуку и васпитање, при чему код обуке подразумевамо процес формирања,
учвршћивања и усвајања одређених знања, умења и навика. Док је васпитање процес
којим остварујемо светсрани развој личности.
Процес рукоментог тренирања, како Војислав Гајић наводи, састоји се из пет узајамно
повезаних облика припреме, а то су: физичка припрема, техничка припрема, тактичка
припрема, морално - вољна припрема и теоретска. Такође, за основну школу, од спортских
игара најпогоднији је рукомет, јер се може играти са мањим бројем савладаних моторних
навика. Преко рукомета се најлакше ствара „осећај за лоптом“, који се касније преноси и у
остале спортске игре.
У процесу тренирања користе се одређена средства и методе, те ће у овом раду
управо бити речи о принципима, структури и методама обучавања и тренирања, као и
методици обучавања, садржајима обучавања и тренирања, те самој техници и тактици
рукомета.
 Рукомет у школи

Кроз школу, дете треба да научи бар неку од низа спортских дисциплина, тако да
потпуно влада њоме, како би је могао користити у својим слободим сатима или у
активном одмору. Школа је у стању да одговори таквом задатаку само онда, ако се рад на
физичком васпитању ученика не одвија само у часовима физичког васпитања, већ и ван
њих ( Гајић, 1973). Једна од могућности јесте свакако форимирање спортске секције за
одређену спортску дисциплину. Садржај програма физичког васпитања предвиђен је да
повезује физичко васпитање са животом и радом, те да ученике упућујемо у самостални
рад на развијању и одржавању физичке кондиције у свакодневном животу (Мартиновић,
2009).
Како је од спортских активности, најпогоднији рукомет, за основну школу, због
могућности играња са мањим бројем савладаних моторних навика, те се основни елементи
технике и тактике игре лако и брзо савладавају. Такође, за играње рукомета нису потребни
посебно уређени терени, те се добровољним радом ученика могу направити голови и
рашчистити терен уз веома мала улагања материјалних средстава.
Ученици основне школе се први пут са рукометом сусрећу у четвртом разреду. У
тој доби још у облику елементарних игара, игара са прилагођеним правилима, и у облику
малог рукомета који се даље наставља у петом и шестом разреду. У оквиру спортских
активности ученика, такође од четвртог разреда, обухваћен су различите спортске гране и
дисципилине, те је међу њима и рукомет.
Када говоримо о рукомету, веома је једноставно припремити све неопходне ствари
за одигравање утакмица. Ту спортску игру познаје велики број људи који могу да помогну
наставнику. Обавезе наставника физичког васпитања нису мале. Поред својих редовних
часова он је иницијатор, стручни инструктор, саветодавац и васпитач. Иако ученици треба
да буду организатори целокупног рада у спортском друштву, без наставника би тај рад
брзо замро, јер деца у основној школи немају потребне зрелости за систематичан рад.
Најбоље је да се утакмице у рукомету одигравају у оквиру првенства школе. Оно треба
бити организовано и за дечаке и за девојчице. Због обухватања што већег броја ученика,
добро је да постоји такмичење за А и Б екипе. Требало би да имамо референте који ће
одговарати за организацију првенства школе у рукомету. Погодно је имати онолико
референата колико имамо категорија (А и Б екипе – дечачи и девојчице). Они са
капитенима екипа одређују термине одигравања утакмица према слободном времену
ученика, обезбеђују терен и предлажу судију.
Ако се првенство школе остварује на тако широком плану, такмичење ће се
спроводити по куп, а не по бод систему. Најбоље је да се екипе поделе у две групе у
којима имамо носиоце група најбоље школске екипе. Унутар група, такмичење се одвија
тако што свака екипа игра са сваком док се не добије пласман. Затим, прве екипе играју
међусобно за прво место, друге за друго итд. Код девојчица нема најчешће тако велики
број екипа, па такмичење обично организујемо по куп систему.
На овај начин, организована активност ученика, са релативно малим уложеним
радом наставника даће видне резултате.
 Основе обучавања и тренирања рукомета
– методичке основе

Принципи обучавања и тренирања

Процес обучавања и тренирања, како Владислав Гајић наводи, мора бити
организован по педагошким принципима свесности, поступности, понављања,
очигледности и доступности, јер управо то јесте оно што захтева успешно усвајање и
усавршавање знања, умења и навика.
Принцип свестраности - карактерише се развојем психомоторних особина,
моралано – вољних особина, учвршћивање здравља. Управо на овом принципу, на
основама свестраној развоја може се успешно спорвести специјална физичка спрема
играча која омогућава побољшање спортских резултата (Гајић, 1973). Кључан је свестрани
физички развој у млађим узрастима као основа за подизање функционалних способности у
каснијем, зрелијем добу. Те, због тога, овај принцип има посебан значај у раду са млађим
играчима.
Принцип свесности - захтева да структура и садржај обучавања и тренирања дају
могућност играчима да схвате задатке обучавања и тренирања, те да ће играчи сваку
новину усвајати са значајном дозом интересовања и воље.
Принцип посутпности - основа овог принципа је управо постепено повећање
обима интезитета напрезања, системско отежвање задатака и делатности играча, које не
сме бити усиљено. Поступност истовремено значи и начин прилажења учењу елемената
технике и тактике. У оквирима овог принципа морају бити заступљена правила „од лакшег
ка тежем“, „од позатог ка непознатом“ и „од простог ка сложеном“.
Принцип понављања – базира се на важнијим физиолошким основама нужности
понављајућих процеса у циљу усавршавања органа, система и организма у њиховим
функцијама. Свако понављање обезбеђује ефикасан утицај вежбања на организам.
Уколико је нека вежба лакша имамон већи број понављања и интервали одмора су краћи,
и према томе и обрнуто када је нека вежба тежа.
Принцип очигледности – захтева да се нови елементи технике и тактике објасне у
најкраћим цртама и да се прикажу како би играчи стекли што правилнију и тачнију
представу о конкретном кретању. Обично се користе цртежи, фотографије, кинограми,
филмови, макете и шеме.
 Принцип доступности – подразумева да свако физичко вежбање, његова форма,
карактер, интензитет и трајност, треба да буду прилагођени полу, узрасту, физичкој
спреми и здрављу играча. Свака вежба треба да буде доступна играчу.

Структура обучавања и тренирања

Час тренирања може да се састоји, као и остали часови физичког васпитања, из
четири дела: уводног, припремног, основног и завршног, јер се и процес тренирања одвија
у форми часа, што и јесте његова основна форма рада.
Уводни део часа има за задатак да организује групу, да усресреди пажњу играча на
предостејећи ради, те да прирпеми организам за следећи ниво. Дужина трајања овог дела
часа кесте имеђу 5 и 10 минута, те подразумева постројавање групе, објашњење задатака и
садржај тренига, затим стројеве вежбе, ходање, трчање и елементарне игре.
Припремни део часа треба да оспособи организам за предстојећа напрезања до
којих ће доћу у основном, централном делу тренинга. Он има задатак да загреје и разради
мускулатуру, да повећа покретљивост зглобова, да повећа способност координирања
психомоторних особина и да припреми организам за елементе технике које ће се
обрађивати у централном делу часа. Дужина трајања припремног дела часа јесте између 8
и 15 минута, у оквиру ког се раде опште и специјалне вежбе. Важно је у овом делу часа
применити вежбе за све мишићне групе, разновсрне по својој форми и садржини.
Централни део часа, у оквиру ког се решава низ веома важних задатака, како
Војислав Гајић наводи:
1. Учење нових кретања и усавршавање раније стечених кретања технике и рактике.
2. Проверавање стечених моторних навика у непредвиђеним ситуацијама, као што су
на пример игра, полигон и сл.
3. Развијање и учвршћивање функционалних способности организма.
4. Развијање морално – вољних квалитета.
Дужина трајања централног дела часа је између 25 и 70 минута, што зависи и од узраста и
физичке спреме играча, пола, задатака часа и услова тренирања. Средства централно,
основног дела часа јесу елементи технике, елементи тактике одбране и напада, без и са
лоптом, вежбе за развијање психомотрних особина (нарочито за брзину, снагу и
окретност), разне елементарне игре, штафете и утакмице.
Завршни део часа има задатак да смири организам довођењем његових функција на
нормално стање. Овде се напрезање постепено смањујје, те се овде примењује ходање,
трчање, вежбе лабављења, вежбе дисања, елементи технике (додавања у месту, пуцања на
гол из места и др.), теоретска објашњења, тушираер и сл. у времеснком интервалу између
4 и 10 минута.
 Поред наведе форме часа, постоје у допунски тренинзи, који имају важну улогу у
вежбању која се изводе код куће, као и кључ пред утакмицу,а то је загревање играча пред
утакмицу, које представља комплекс изабраних вежби у циљу припреме организма за
предстојеће напоре. Загревање пред утакмицу треба да почне најкасније 30 минута пре
саме утакмице. Оно повећава фукнционалне могућности оргнизма и изграђује услове за
испољавање максималне радне спобности.

Методе обучавања и тренирања

Рукометаш може да има велику физичку снагу, али услед недостатка технике није у
стању да изведе шут на гол, док добар техничар и са мање санге може да изведе снажнији
и прецизнији шут (Гајић, 1973). С тога је од великог значаја развити психомоторне
особине функционалном припремом, где ће оне доћи до изражаја приликом извођења
одређених елемената, конкретно спрецифични квалитет снаге у рукомету долази до
изражаја баш код поменутог шута на гол, брзина код контранапада и дриблинга итд.

Методи обучавања
Показивање и објашњавање – од посебног су значаја, при чему тренер саопштава
играчима да ће се учити нови елемент и ствара представу о њему показивањем уз
објашњавање. Када су неки елементи по својој форми слоћенији, користе се обе методе, уз
принцип очигледности. Овај метод, показивање и објашњавање мора бити емптивно, како
би за циљ имао изазивање жеље да се елеменат усвоји. Поред тога мора бити верно, јасно,
концизно и конкретно. Могуће је и раздвајање показивања од објашљавања, као и њихово
заједничко деловање, зависно од узраста играча, пола, степена физичке спремности и
тежине елемента и услова под којима се ради.
Аналитички и синтетички методи - примењују се зависно од задатака. У првој
фази обучавања користићемо синтетички метод, док нам аналиутички више служиу из
нужде када приметимо да са усвајањем елемената иде теже. Набоље је, наводи Војислав
Гајић, користити комплексни метод који ће обухватити и аналитички и синтетички.
Метод исправљања – користимо у почетку друге фазе обучавања. Исправљање
треба бити ктатко, јасно и убедљиво и применити га у конкретној ситуацији настајања
грешке.
Фринтални метод – користимо у раду са великом групом, са једним школским
одељењем. У рукомету се примењује ако имамо довољан број лопти.
Групни метод – предствања основни метод рада у рукомету. Играчи се поделе у
групе, од по 10 играча. Овај начин рада је погоднији за тренера, јер може више пажње да
посвети појединцима, док је то код фронталног рада далеко теже.
Индивидуални метод – јесте свакако и најбољи, те га примењујуемо увек у случају
када имамо неке слабије играче, који спорије напредују.
 Методи тренирања
Како постоји низ метода тренирања које можемо користити (којима треба да
развијамо физичке квалитете у циљу побољшања кретања и постизања кондиције), никада
не смемо дозоволити да један метод постане шаблон, који би донео само штету. У пракси
постоје интервални и кружни метод, који су најпогоднији за рад са рукометашима.
Интервални метод – под њим подразумевамо понављање поједниј вежби у тачно
утврђеним временским размацима и то како у односу на саму вежбу, тако и у односу
интервала одмора. Познавајући могућности својих рукометаша, тренер тачно одређује
интервал савлађивања појединих деоница у рада са и без лопте, као и тачан интервал
одмора између појединих задатака.
Кружни метод – да би тренер организовао кружни тренинг, мора познавати добро
анатомији и физиологију, посебно поједине групе мишића и начине њиховог деловања,
мора бити доборо упознат са појавама адаптације срца и крвотока, мора добро да познаје
мишићне функције, метаболизам, као и надражаје и дозирање. Такође, мора имати на
располагању добар избор средстава за тренинг и да познаје њихово деловање на човека.
Основни принцип кружног тренирања је системско и контролисано побољшање мишића и
крвотока птем прогресивног оптерећења. Овај начин тренирања настоји да побољша
крвоток, дисање и измену материја, у циљу постизања што бољег ефекта.
Код кружног тренинга може се доследно спровести принцип од лакшег ка тежем, при
чему су одлучујући време и број понављања вежбе. За потпуни ефекат потребно је да
кружни ттренинг траје до 30 минута и да се у том времену изведе 12 вежби.
Кратки кругови од 10 минута препоручују се као средство загревања пред стварни
тренинг.