Ekološki Intervjui U Doba Korone - Oktobar 2020. Godine

Ekološki intervjui u doba korone - oktobar 2020.
годинe
GODINA I - BROJ 2 - IZDAVAČ NEC-RP - MILISAV PAJEVIĆ

Ekološki intervjui u doba korone

Budimir Babić, sociolog i predsednik Ekološkog udruženja „Avalon“

„Javnost ne prepoznaje nijednog autoritativnog zastupnika
ekološkog nevladinog sektora“

Recite nam Vaše viđenje aktuelnog stanja zaštite životne sredine u Srbiji?
Svakako, ono je u veoma lošem stanju. Kao i u ostalim segmentima društvenog života ne dostaje ispravan
odnos prema osnovnim vrednostima, u ovom slučaju prema vrednostima životne sredine.
APEL Redakcije čitaocima EKONEC portala, EKONEC mesečnika i EKO-NEC twitter profila
Foto: Agro dan
EKONEC mesečnik
Da li je Ministarstvo zaštite životne sredine u prethodne tri i po godine uspelo da odgovori svom
zadatku i zaštiti životnu sredinu i prirodu u Srbiji?
Ne, kako su nas i sami obavestili, bili su marginalizovani, a u takvom položaju i nije moguće ozbiljno
delovati.
Naravno, da se i u tim okolnostima verovatno moglo učiniti više. Koliko više teško je reći, budući na
apsolutističko ustrojstvo vlasti u tom periodu.
EKONEC mesečnik
Foto: screenshot Fenster TV
Koliko je epidemija korona virusa uticala na aktivnosti Ekološkog udruženja „Avalon“ u oblasti
zaštite životne sredine? Jesu li one dodatno usporene i onemogućene?
Usporene su, ali ne i savim onemogućene. S druge strane, korona je uticala ograničavajući planove za
buduće aktivnosti.
Koje akcije i projekte trenutno sprovodi Ekološko udruženje „Avalon“?
Tražimo način da održimo Godišnju Skupštinu, pošto je zbog korone odlagana.

Foto: Vršačka kula
EKONEC mesečnik
Među prvima u Srbiji ste pokušali da trasirate put zelenoj političkoj opciji i bili predsednik
Zelene stranke.
Kako Vam sad izgledaju postojeće zelene političke partije i da li na ovim prostorima mogu da
participiraju i budu na vlasti „zeleni“?
Ne bih sebi da dajem ulogu kritičara sadašnjih zelenih političkih snaga. Mogu samo da primetim da je
nekadašnja Zelenа stranka bila puno nezavisnija u donošenju važnih odluka.
Stranke koje u svom nazivu sadrže reč „zeleni“ mogu na različitim nivoima da budu deo vladajuće većine u
šta smo se uverili, ali će biti krajnje teško da budu njeni nosioci dok god bude tako drastično prevladavo
grub i sebičjem obojen utilitarizam nad empatijom prema bićima iz okruženja.
Šta je po Vama najpotrebnije da se učini da bi se promenila svest o neophodnosti zaštite

životne sredine kod nas?
Potrebno je učiniti ozbiljne promene u domenu poimanja duhovnog, na takav način, da između ostalog
postane i prava osnova i inspiracija za ispravnije i osećajnije vrednovanje sveta i njegovih bića.
Sve više se u Srbiji priča o zelenoj ekonomiji, šta Vi mislite o tom konceptu, može li zaživeti u
Srbiji ili je to samo još jedna dobro upakovana priča?
Formalizam je uzeo poprilično maha i u ekološkom sektoru, pa je u mnogo slučajeva značajnija priča koja
je uskladu sa nekom od brojnih agendi, nego samo stanje stvari.
Međutim, ta vrsta ekonomije je, svakako, moguća čak i u našim uslovima, recimo razvijanje tržišta
organske hrane.
EKONEC mesečnik
Foto: screenshot RTV Mlava
Kako vidite snagu, mesto i ulogu ekološkog civilnog društva u Srbiji danas?
U društvu u kojem ne funkcionišu demokratski principi rada, odnosno, ne primenjuju se prilikom

donošenja odluka, jasno je da je OCD sektor bez značajne uloge, pa se to odnosi i na njegov ekološki deo.
S druge strane ekološke organizacije civilnog društva nisu uspele da oforme nekakvo telo koje bi zastupalo
njihove interese u javnosti, a još manje da odrede glasnogovornika takvog tela, čime bi bio ostvaren
snažniji uticaj ekoloških ideja na kolektivnu svest populacije.
U ovom trenutku javnost ne prepoznaje nijednog autoritativnog zastupnika (ličnost ili telo) ekološkog
nevladinog sektora koji bi imao kredibilitet (ostvaren dobijanjem uloge zastupnika ekoloških OCD-a) i
ingerencije potrebne za vođenje javnog dijaloga sa vlašću, što pomaže tendencije marginalizovanja pitanja
vezanih za zaštitu životne sredine.
Milisav Pajević


Dušan Vasiljević, međunarodni ekspert za strateško planiranje u oblasti
životne sredine i predsednik Upravnog odbora, Izvršni direktor Western
Balkans Consulting Global

„Pitanje životne sredine je socijalna kategorija, a efikasnost politika
u ovoj oblasti direktno je uslovljena stepenom svesti o potrebi za
zaštitom, očuvanjem i održivom upravljanju životnom sredinom“
Možete li da nam date Vaše viđenje aktuelnog stanja zaštite životne sredine u Srbiji?
Kada pričamo o životnoj sredini, moramo imati u vidu da je tu reč o nekoliko aspekata. Prvo je, naravno,
pitanje nivoa, vrste i distribucije zagađivača i zagađenja. Nije isto ako imate čak i malu količinu veoma
toksičnog materijala na obali reke ili isto to u betonskom bazenu na kamenom brdu.
Oba slučaja su opasna, ali ne na isti način i drugačije im se pristupa. Drugo je stepen ugroženosti prirode i
biološkog habitata, odnosno kakvi su trendovi u rastu zagađenja i koje su predviđene mere za
sprečavanje. Konačno, potrebno je znati uticaj specifičnih zagađenja na prirodu i biodiverzitet, zdravlje
ljudi i globalne procese, kao što su klimatske promene.
U svakom od ovih aspekata važno je uzeti u obzir činjenicu da su urbani konglomerati izloženi i sasvim
specifičnim vrstama zagađenja (svetlosno zagađenje, zagađenje bukom) ali koje podrazumevaju i
socijalne kategorije i njihov uticaj na život i rad ljudi (zagađenja i distorzije u kulturi, komunikacijama,
obrazovanju, društvenim odnosima…).
Ovde se, naravno, neću baviti širim kontekstom već je fokus, pre svega, na Srbiji koja ima i svoje
specifične probleme kao i dinamiku njihovog rešavanja.
Može se na više načina proceniti kvalitet stanja životne sredine, ali bi svi oni morali uzeti u obzir postojeće
stanje, razloge zbog kojih je do takvog stanja došlo i buduće trendove, a sve to uz mere koje se
preduzimaju da bi se izbegle negativne, a podstakle pozitivne posledice takvih trendova.
Najočitiji pokazatelji su oni koji su vidljivi, a to su u ovom slučaju otpad i kvalitet vazduha i voda na jednoj
teritoriji.
Srbija generiše oko 260 grama otpada za svaki evro ostvarenog BDP.
Srbija godišnje proizvede ukupno oko 12.000.000 tona otpada, odnosno 1,74 t/cap/god od čega je
2.300.000 tona komunalnog otpada, odnosno 0,32 t po glavi stanovnika, godišnje. Registrovan je 4571
generator otpada, 331 pravno lice koje ponovno koristi otpad i 32 koje odlažu otpad, prema podacima koji
su bili na raspolaganju 2018. godine. Postoji deset sanitarnih deponija i one su u 2018. godini deponovale
tek 440.000 tona otpada ali zato ima registrovanih 2.170 divljih deponija (procenjuje se da ih ima preko
3.500).
Postoje 2133 dozvole za upravljanje otpadom, ali od tog broja je 868 onih koji otpad tretiraju na neki od
propisanih načina i pri tome imaju višestruke dozvole tako da je realni broj privrednih društava koja se
bave ovim poslom upola manji. Ukupno je 2018. godine tretirano oko dva miliona tona otpada od čega se
tek jedna četvrtina ponovo koristi i/ili reciklira (reciklira se tek oko tri odsto ukupnog otpada), a ostatak
nekontrolisano spali, skladišti ili odloži, što znači da je skoro 10 miliona tona neiskorišćeno i netretirano.
Istina je da je veliki deo toga otpad iz termoelektrana, ali to ni na koji način ne ublažava činjenicu da je
Srbija veliko smetlište.
Istovremeno, Srbija izvozi i uvozi otpad, često iste vrste i iste kategorije što je jasan pokazatelj
neuređenog tržišta i nekontrolisanih puteva otpada.
Ukupna količina ambalažnog otpada je 2018. godine bila oko 260.000 tona od čega je ponovno iskorišćeno
57 odsto preko sistema kolektivnih operatera. Ovo je dobar podatak iako se reciklaža pojedinih sastojaka
ambalaže ne vrši u tom procentu. Najviši stepen je za karton, najmanji za plastiku.
Kvalitet površinskih i podzemnih voda je svakim danom sve upitniji, jer u Srbiji, osim tek nekoliko koji su
u funkciji, ne postoje sistemi za preradu otpadnih voda, ni fekalnih, često ni industrijskih. Industrijske
otpadne vode najčešće se utaču u kolektor komunalnih otpadnih voda koje se zatim ispuštaju u najbliže
reke. Kišna kanalizacija, takođe, opterećuje sistem komunalnih otpadnih voda. Pitke i geotermalne vode
su predmet komercijalizacije i nekontrolisane eksploatacije, a mineralne sirovine se vade i koriste na
netransparentan i neadekvatan način.
Kako stoji u izveštaju o napretku Srbije u 2020, potrebno je ubrzati primenu zakona i planova za očuvanje
kvaliteta vazduha. Samo u 2018. godini 11 gradova u Srbiji je imalo nivoe zagađenja koji su iznad
dozvoljenih vrednosti, i to Beograd, Subotica, Pančevo, Užice, Smederevo, Kosjerić, Valjevo, Kraljevo,
Sremska Mitrovica, Kragujevac i Niš. Situacija je 2019. godine bila značajnije gora, naročito u Boru i
uprkos odijuma javnosti, ništa se nije desilo, dok nije dunuo vetar i rasterao zagađenje.
Emisija koju generiše Kostolac B mora se najhitnije rešiti, a pitanja zagađenja od saobraćaja i individualnih
ložišta nisu ozbiljno ni pokrenuta. Subvencije za električna vozila realno ne smanjuju nivoe emisija iako su
dobar deklarativni potez u pravcu razvoja novih vrsta transporta.
Sve ovo ukazuje na zabrinjavajuće stanje u oblasti životne sredine. Gorući problem su industrije i njihova
zagađenja kao i pitanje istorijskog opasnog otpada koje nije rešeno. Nekontrolisano odlaganje svih vrsta
otpada, osim što je štetno samo po sebi, onemogućava njegovo korišćenja kao vrednog resursa što je isto
kao da iskopavamo boksit, preradimo ga, uz ulaganje rada i energije u aluminijum, a onda tako prerađenu
rudu bacimo na neku gomilu.
Nekontrolisana i neovlašćena seča drveća i šuma, divlji lov i nekontrolisano pretvaranje poljoprivrednog
zemljišta u građevinsko, izgradnja saobraćajnica bez bioloških mostova i zaštite, ali u najvećoj meri naš
celokupni odnos prema prirodi, ugrožavaju biljni i životinjski svet.
Činjenica je da su neka područja u proteklih par godina dobila povećani stepen zaštite, ali sve to nema
smisla ukoliko se takvi propisi ne poštuju a procedure ne sprovode. Zato imamo slučajeve flagrantnog
ignorisanja zakona ili njihovog ad-hoc porilagođavanja lokalnim komercijalnim interesima (Kopaonik,
Zlatibor, Vlasina u pokušaju, sada već i Tara, Stara planina…)
Ako se vratim na početak ovog teksta, stepen ugroženosti prirode je značajan upravo zbog navedenih
elemenata i bez jasnih pokazatelja i namere da se trend ugrožavanja prirode smanji.
Svedoci smo, na primer, iscrpljujuće borbe stanovnika Bora ili Smedereva za čisti vazduh koje su još bez
pravih rezultata, a nastavak postupka koji je pokrenut ne naznačuje trajno rešenje.
Foto: Lična arhiva Dušana Vasiljevića
EKONEC mesečnik
Na žalost, ne. Razlozi se mogu objasniti nekompetentnošću, nezainteresovanošću i ne postojanju

političkog interesa da se naprave ozbiljne sistemske reforme i da se načini oštar rez u dosadašnjoj
organizaciji rada.
Zbog toga, utisak je da je stanje veoma loše, gore čak nego što je bilo pre desetak godina, a najveće
razočaranje je da, uprkos neupitnoj potrebi da se uspostavi posebno Ministarstvo, ono, gledajući rezultate,
nije ispunilo svoju svrhu. Šteta nečinjenjem je ogromna, jer su degradacioni procesi nepovratni i teško će
biti ispraviti sve učinjene greške.
Životna sredina je pod velikim pritiskom. Svedoci smo da je tokom protekle grejne sezone, ali i u
periodima tokom proleća i leta, Srbija bila na vrhu liste zemalja sa najzagađenijim vazduhom u svetu, ali
bi se takva lista lako mogla proširiti i na ostale vrste zagađenja. Pitanje otpadnih voda je odavno hronično.
Zagađenje zemljišta, naročito onog poljoprivrednog je diskretno gurnuto pod tepih, a zagađenje
komunalnim i industrijskim otpadom je svakodnevna tema. Da li je nešto učinjeno da se to smanji? Pa ne,
ili svakako ne puno.
Ministarstvo je upravni organ čiji posao je donošenje (predloga) zakona i praćenje njihove primene, za šta
u okviru Ministarstva postoje služba inspekcije i Agencija koja sakuplja i obrađuje podatke.
Početkom mandata dosadašnje vlade napravljen je medijski cirkus oko pronalaženja zakopanih buradi sa
opasnim otpadom u maniru igrice o gusarskom blagu, ali se posle toga ništa nije desilo osim, ako se u
obzir ne uzmu spekulacije o netransparentnoj dodeli poslova čišćenja iznenada pronađenog opasnog
otpada, ograničenom broju privatnih preduzeća. Verujem da se kontrolom tog postupka bave ovlašćene
državne institucije. Od tada ništa, a neće biti, da opasnog otpada više u Srbiji nema.
Nijedan zakon nije donesen, a sa nekoliko uredbi i preporuka je načinjen pokušaj da se spase obraz; o
zabrani upotrebe plastičnih kesa i o subvencijama za električne automobile koje imaju kontraverzne i
prilično upitne efekte, ali se Ministarstvu činilo da izazivaju dobar medijski efekat.
Postojao je i jedan broj međunarodnih aktivnosti, ali njihov uticaj nije vidljiv iz jednostavnog razloga što
unutrašnji sistem to ionako ne može da isprati. Pozitivan iskorak je bilo formiranje Centra za cirkularnu
ekonomiju pri Ministarstvu zaštite životne sredinu u naporu da se pokrene proces promocije i integrisanja
principa ovog poslovnog modela u domaću privredu. Međutim, sve je to tek kap u moru urgentnih potreba.
Posebno pitanje je zaštita same prirode, prirodnih resursa i biodiverziteta koji nemaju direktnu materijalnu
dimenziju (broj beloglavih supova ne utiče na rast društvenog proizvoda, povećanje zelenih površina u
gradovima ne povećava proizvodnju pšenice) ali ima značaj za sveobuhvatni kvalitet života, na očuvanje
prirodnog habitata i na zdravlje. Za ove delatnosti najčešće nedostaje sredstava i dobre volje.
Dok god se ne postavi ispravni institucionalni okvir u oblasti životne sredine, neće biti efikasnih i
dugoročno održivih rešenja.
Ovo podrazumeva „trojstvo” institucija, Ministarstvo, Agencija i Fond za zaštitu životne sredine koji i sada
na papiru postoje ali bez pravih ovlašćenja i kapaciteta. Naime, Agencija bi morala imati mogućnost da
realizuje i vodi projekte u oblasti životne sredine, dakle da bude projektna agencija a ne samo registar
podataka.
Ono što je još važnije, Fond bi morao biti nezavisna finansijska institucija koja bi mogla investirati u
programe iz kojih bi se finansirala od ostvarene dobiti a ne da bude samo budžetska linija, što je sada.
Fond bi morao biti izvučen iz nadležnosti Ministarstva i Fondom bi upravljali osnivači koji bi, pored države
mogli biti i privatni investitori. Fond bi ispunjavao funkciju podrške privredi i primeni propisa u oblasti
životne sredine i cirkularne ekonomije.
Ministarstvo ima svoju osnovnu, upravnu funkciju, ali bi inspekcija morala imati znatno šira ovlašćenja i sa
mnogo većim kapacitetom da isprati primenu propisa. Na taj način bi Agencija vodila projekte koji bi se po
nalogu Ministarstva finansirali iz Fonda, dakle obezbedila bi se unakrsna kontrola i saradnja sa značajno
smanjenim mogućnostima za zloupotrebu, a sa povećanom efikasnošću u radu.
Za ovakav model upravljanja u oblasti životne sredine sam se zalagao još 2005. godine sa inicijativom da
se isti koncept preslika i na lokalnu upravu čime bi se obezbedilo koliko toliko stabilno i transparentno
upravljanje i finansiranje ekološkim programima. Međutim, na taj način bi se značajno redukovala
mogućnost političke intervencije na rad Fonda i Agencije zbog čega se i dalje čeka na restruktuiranje
institucija.
Izveštaj Evropske komisije o stanju životne sredine u Srbiji je svake godine loš, sa puno primedbi i sa
bezličnim konstatacijama i opštim mestima o ostajanju na evropskom putu i načelnom napretku koji se
očituje u najavljenim (ali ne i sprovedenim) merama.
Administracija u Ministarstvu radi na predlogu usaglašavanja propisa i uz podršku evropskih projekata

priprema dokumentaciju, ali veliki problem jeste neefikasna primena dela postojećeg zakonodavstva i
propisanih pravila što dovodi do dodatne zablude i upućuje na pogrešan put tumačenja, jer, kada
sagledate pravni okvir i uporedite sa praksom, dešavaju se značajna odstupanja, pa onda problem nije
potrebe za novim propisima, već je pravo pitanje njihove primene.
Uostalom, u Izveštaju za 2020. godinu se kaže:
„Srbija je ostvarila ograničen napredak tokom protekle, 2019. godine, uglavnom na strateškom planiranju.
Srbija bi trebalo da znatno pojača ambicije ka zelenoj tranziciji i nastavi da se fokusira na:
Pojačavanje administrativnih i finansijskih kapaciteta državnih centralnih i lokalnih organa uprave,

posebno Agencije za zaštitu životne sredine i inspekcija zaštite životne sredine, izdvajanje i korišćenje
prihoda od ekoloških naknada u ekološke svrhe, izgradnja efikasne institucionalne strukture za upravljanje
investicijama u životnu sredinu i dalje poboljšanje međuinstitucionalne koordinacije, posebno između
centralnog i lokalnog nivoa;
Intenziviranje rada na sprovođenju zakona, poput zatvaranja deponija koje ne ispunjavaju zahteve,
ulaganja u smanjenje otpada, odvajanje i reciklažu, jačanje praćenja kvaliteta vazduha, unapređenje
upravljanja rečnim slivom i priprema za Natura 2000;
Implementaciju Pariskog sporazuma, uključujući usvajanje sveobuhvatne klimatske strategije i zakona, u

skladu sa okvirom EU 2030 za klimatske i energetske politike, dobro integrisanim u sve relevantne sektore
i razvojem Nacionalnog energetskog i klimatskog plana u skladu sa obavezama Energetske zajednice.”
EKONEC mesečnik
Koliko je epidemija korona virusa uticala na aktivnosti Western Balkans Consulting Global
(WBCG) ? Jesu li one dodatno usporene i onemogućene?
WBCG je konsultantsko preduzeće čije je delovanje u oblasti institucionalne podrške, projektnih aktivnosti
i stručnog rada, dakle u poslovima koji se u velikoj meri obavljaju u kancelariji.
Mi smo i pre ove epidemije, tokom poslednjih nekoliko godina radili na optimizaciji poslovanja koja je
predviđala tzv. „rad od kuće” i spoljne saradnike, odnosno smanjenje troškova i organizaciju rada koja je
orijentisana na rezultat, dok je format u njihovoj funkciji. To nam je omogućilo dinamično poslovanje koje
se relativno lako može prilagoditi različitim zahtevima tržišta i uslovima rada.
Naša komunikacija sa klijentima je inače i najčešće u direktnim kontaktima tako da sva ograničenja koja
su nastala usled epidemijskih mera nisu u velikoj meri uticala na način našeg poslovanja.
Ono što jeste imalo uticaj je opšti pad aktivnosti, pa je time smanjen i naš obim rada tokom ove godine,
posebno u prvoj polovini 2020.
Koje akcije i projekte trenutno sprovodite, na čemu radite?
Vise od godinu dana intenzivno radimo na razvoju projekta GREENCHAIN, platforme za elektronsko
praćenje i pametno upravljanje tokovima otpada.
Postojeći sistem praćenja otpada u Srbiji je nedovoljno efikasan zbog čega postoji sivo tržište i paralelni
tokovi otpada, opasan otpad se ne tretira niti se skladišti na odgovarajući način, naplata ekoloških taksi je
neadekvatna i ne naplaćuje se od svih obveznika, a otpad se nelegalno uvozi i kreće po Srbiji.
Istovremeno, potpuno je neusklađeno iskorišćavanje i tretman otpada gde se jedna vrsta otpada izvozi, a
zatim se ista takva vrsta otpada uvozi za potrebe domaće industrije. Domaći kapaciteti za tretman otpada
su u nekim oblastima neiskorišćeni, neki su predimenzionirani, a u nekim oblastima ih nema uopšte ili je
reciklažne industrije nedovoljno.
Po pravilima Evropske unije, otpad se mora prvenstveno tretirati na teritoriji na kojoj je nastao. To je prvi
korak na kome pada postojeći (polu) sistem u Srbiji. Agencija za životnu sredinu upravlja podacima o
stanju životne sredine na način kako je Zakonom propisano.
Međutim, zakonsko rešenje je takvo da dopušta značajnu nepreciznost u tim podacima. Nepostojanje
pouzdane baze podataka o količinama i vrstama otpada i njegovim tokovima ima dvostruku štetu. Prva je
neumereno zagađenje životne sredine, ali istovremeno još je možda veća i ekonomska šteta koja nastaje
ne korišćenjem otpada koji je izvanredan izvor sirovina i poluproizvoda.
Uvođenjem preciznog praćenja otpada omogućava se uspostavljanje transparentnog i legalnog sistema

kojim se izbegava diskriminacija i sistemska manjkavost kakva danas postoji, a koja rezultira divljim
deponijama svakojakog, a posebno opasnog otpada. Precizno praćenje omogućava ispravnu primenu
ekoloških politika i ekonomskih instrumenta u ovoj oblasti, kako kaznenih tako i podsticajnih mera.
GREENCHAIN je najsavremenija digitalna platforma bazirana na naprednim tehnologijama četvrte

industrijske revolucije, odnosno, na tehnologiji lančane informacije (blockchain) koja ima za cilj da
obezbedi mogućnost detaljnog i transparentnog praćenja svih tokova otpada. Time će se omogućiti puna i
efikasna kontrola sistema pametnog upravljanja otpadom kao bitnom sirovinskom bazom, što je
pretpostavka uspešnoj primeni principa cirkularne ekonomije i sveobuhvatnoj primeni zakona.
Sistem praćenja otpada pomoću modela lančane informacije (blockchain) prati sve korake u tokovima
upravljanja otpadom, od njegovog nastanka, privremenog skladištenja, tretmana, ponovne upotrebe i
konačnog skladištenja. Sistem predviđa mogućnost uvida u mesto nastajanja, količine i vrste otpada koji
se klasifikuje po postojećem sistemu, zatim u selekciju, pripremi i načinu pakovanja, mesto privremenog
skladištenja i vreme provedeno u tom privremenom skladištu, potom svaku promenu vlasnika otpada
(onaj koji ga preuzme, posreduje i/ili kupi), vreme, način i vrstu transporta, te vreme preuzimanja otpada
na krajnjoj destinaciji. Informacija u blockchain-u sadrži način i tehnologiju tretmana, proizvod tretmana i
njegov dalji tok, bilo povraćaj u proces proizvodnje, bilo za korišćenje u energetici, bilo prosleđivanje na
konačno odlagalište, odnosno odvoženje na deponiju. Sistem omogućava svim „collaborating peers“
(učesnicima na platformi koji verifikuju promene) da pristupe informacijama, s tim što se za neke
kategorije može predvideti sistem autorizacije.
Platforma omogućava da se uvid u podatake vrši po nekoliko prioriteta kako bi se, eventualno skrenula
pažnja nekim „collaborating peers“ da reaguju, po potrebi i na određene događaje u lancu. Ovo bi naročito
bilo interesantno za, na primer, transport i skladištenje opasnih vrsta otpada u kom slučaju saobraćajna
policija mora da zna rutu kojom će se takav otpad kretatati a vatrogasci, na primer, gde će i koliko dugo
biti smešten.
Sistem može da reaguje kao alarm, da se otpad nalazi na nekoj lokaciji neumereno dugo, bez ikakvog
potrebnog tretmana. U svakom slučaju, postoji mogućnost unošenja (i čitanja) velikog broja relevantnih
podataka pri čemu se fizičko praćenje može izvesti pomoću registrovanih RFID (radio čipova), QR kodova,
BAR kodova ili na neki sličan način.
Koliko će se od unetih podataka realno koristiti, nije od značaja u ovom trenutku, ali takva baza podataka
bi bila dragocena za različite svrhe iz oblasti životne sredine i za evidenciju tokova novca preko obavljenih
transakcija, odnosno preko registrovanih promena u vlasništvu nad otpadom.
Sledeći korak je uvođenje programa veštačke inteligencije čija bi funkcija bila da alarmira na nepravilnosti,
odnosno da ukaže atipične elemente u procesu upravljanja otpadom kako bi se vršila posebna pažnja i
kontrola takvih iskakanja, kao i neke druge funkcije koje doprinose efikasnijem i naprednijem sistemu,
kao na primer, automatizovanom vođenju kroz proces i upozoravanju na sledeće korake te skretanje
pažnje na neophodnost određenih koraka u postupanju sa otpadom.
Na osnovu ovog sistema, biće moguće vršiti korekcije i podešavanje zakonske regulative gde bi se
blockchain podaci koristili kao osnova i za donošenje nekih odluka, odobravanje izvoza ili uvoza, na
primer, posebno imajući u vidu nove propise i procedure digitalnog carinjenja, zatim odobravanje
subvencija ili proveru poreskog statusa, itd.
Pored toga, uvođenje ovakvog sistema praćenja, visoko pozicionira domaću reciklažnu industriju i u širem
okruženju što otvara veliki prostor za saradnju sa Evropom.
Da bi platforma imala svoju punu primenu, ona mora biti integrisana u sistem kao njegov sastavni deo, ali
se može koristiti u zaokruženim sistemima velikih industrijskih konglomerata.
Ekonomski efekti primene ovakvog alata su izuzetni, jer se stepen efikasnosti upravljanja otpadom, kao
vrednim resursom, povećava i do nekoliko puta.
EKONEC mesečnik
Pitanje životne sredine je pre svega socijalna kategorija, a efikasnost politika u ovoj oblasti direktno je
uslovljena stepenom svesti o potrebi za zaštitom, očuvanjem i održivom upravljanju životnom sredinom.
Dakle, što je svest viša, kvalitet života je bolji.
Svest, odnosno razumevanje procesa se stiče i dugoročno oblikuje pre svega obrazovanjem. Što se ranije
krene, odnosno, što je niži uzrast to je bolje. Svi ostali modeli ukazivanja na određeni problem i na načine
njegovog rešavanja su kraćeg daha i imaju efekat samo dok traju, a retko ostavljaju dugoročan trag, osim
naravno ako i oni ne potraju dovoljno dugo da se način razmišljanja usadi u sve pore društva, ali to ne
može biti kraće od desetak godina i pod uslovom da se i nakon toga takvo novostečeno mišljenje pažljivo
gaji.
Međutim, iako su kraćeg daha, svi ti ostali mehanizmi su potrebni i neophodni, jer jačaju kapacitete u
različitim oblastima društva, od lokalnih građanskih inicijativa, donosilaca odluka na lokalnom i centralnom
nivou do poslovne zajednice. Značajnu ulogu u formiranju svesti o potrebi rešavanja problema ima
slobodan pristup informacijama, dodatno obrazovanje i obuka, razmena iskustava, ali i striktna primena
propisa sa podsticajnim i kaznenim merama.
Iz pomenutog, bilo bi potrebno učiniti sledeće:
Prilagoditi nastavne programe svih nivoa obrazovanja tako da na primeren način ukazuju na potrebu
očuvanja životne sredine kao pretpostavke bilo kakvog održivog života i ekonomskih aktivnosti.
Svakako podsticati i promovisati dodatne obuke i obrazovanje, ali insistirati na pravovremenoj, istinitoj i
javnoj informaciji o pitanjima koja su od interesa za građane i vezana su za očuvanje i zaštitu životne
sredine.
Uspostaviti odgovoran, transparentan i efikasan sistem kontrole i primene propisa relevantnih za očuvanje
životne sredine i kvaliteta života.
Pomoću mera podsticaja kreirati funkcionalno i primamljivo tržišno okruženje u kome poslovna zajednica
ima interes da u punoj meri primenjuje principe cirkularne ekonomije.
Naravno, jedan broj mera naprosto nije u ovom trenutku moguće sprovesti ili je to veoma teško i zato
najveća odgovornost leži na upravama, kako lokalnim tako još vise na republičkoj, koje moraju da vode
proces za šta će sigurno dobiti podršku javnosti i industrija.
Govorite o bezbednosti u oblasti životne sredine. Možete li našim čitaocima pojasniti šta to u
praksi i primeni znači?
Bezbednost životne sredine je pojam koji obuhvata više aspekata interakcije i međusobnog uticaja prirode
i ljudskog društva. Pet prioritetnih oblasti su: Prekogranični prirodni resursi; Klimatske promene;
Smanjenje rizika od katastrofa; Opasne supstance i postupci zbrinjavanja; Pristup informacijama iz oblasti
životne sredine i bezbednosti.
Pristup i upravljanje prirodnim bogatstvima su bitan elemenat ekološke bezbednosti i deo su suvereniteta
države. Posebno su značajni prekogranični ili međunarodni resursi (mora, reke, rudna boatstva). Bitno je
obezbediti održivu eksploataciju mehanizmima efikasne i striktne kontrole. Srbija ima nedorečenosti i
neadekvatnu primenu zakona o eksploataciji i vlasništvu nad resursima što je nedopustivo.
Pretnje migracijama zbog nedostatka vode i hrane su realnost sa kojom se već susrećemo ili ćemo susresti
u još većem obimu nego do sada. Ekološke migracije su sasvim izvesne u ne tako dalekoj budućnosti i one
sa sobom nose izuzetne izazove.
Smanjenje rizika od prirodnih katastrofa i uklanjanje posledica su postali ključni elementi prekogranične i
međunarodne saradnje, jer klimatske promene ne poznaju granice i tek saradnjom i zajedničkim
sistemima ranog upozoravanja te merama koje omogućavaju da se posledice minimiziraju, može se
obezbediti optimalan nivo bezbednosti.
Ovo je posebno postalo aktuelno u proteklih desetak godina u kojima je dolazilo do velikih poplava,
neočekivanih suša i drugih atipičnih vremenskih nepogoda. Uticaj čoveka na klimatske promene je
neupitan i neophodno je smanjiti ga na najmanju moguću meru.
Ukratko, ekološka bezbednost je platforma koja ima za cilj stvaranje predvidljivog okruženja u kome će
sistem zaštite životne sredine omogućiti zdrav, čist i nezagađen habitat uz obezbeđivanje ekonomskog
razvoja na način koji ne ugrožava ni lokalnu životnu sredinu ni globalni eko sistem.
To podrazumeva političku volju i sveobuhvatnu saradnju, kreiranje pravnog okruženja, ali i primenu
čitavog niza operativnih programa, bilo da su u pitanju nacionalni ili međunarodni projekti i inicijative.
Kao slikoviti primer bih naveo takozvanu „Savsku inicijativu”, projekat koji sam tokom mog angažmana u
OEBS-u započeo 2001. godine sa ciljem uspostavljanja saradnje i pomirenja između Srbije, Bosne i
Hercegovine i Hrvatske, a oko pitanja zaštite kvaliteta voda reke Save, koja je tada postala međunarodna
reka. Kasnije te godine je inicijativa prerasla u međudržavni projekat koji je 2004. godine iznedrio Savsku
komisiju. Ovde je vidljivo kako je pitanje ekološke bezbednosti iskorišćeno za rešavanje puno
kompleksnijih međunarodnih odnosa.
EKONEC mesečnik
O „zelenoj ekonomiji“ se sve češće govori i priča, šta Vi mislite o tom konceptu, može li zaživeti
u Srbiji ili je to samo još jedna priča koja će tek tako proći kod nas?
Cirkularna ekonomija je tek naziv za vrlo složenu međusektorsku platformu koja ima za cilj da poveže
različite društvene procese i da omogući što veći stepen međusobne usklađenosti.
Svaka društvena aktivnost ima u nekoj svojoj dimenziji ekonomski aspekt, u većoj ili manjoj meri, jer se
težnja ka društvenom blagostanju ne može sprovesti bez ekonomske održivosti.
To znači da se briga prema prirodi, pre ili kasnije ukršta sa ekonomskim kretanjima i nijedan društveni
proces nije održiv na dugi rok ukoliko nema podršku u privredi.
To je istovremeno i novi poslovni model koji predviđa maksimalnu optimizaciju industrijskih procesa, uz
korišćenje raspoloživih sirovinskih i energetskih resursa od otpada, efikasno korišćenje energije i ljudskih
resursa i uštedu u vremenu i načinu organizovanja poslovanja, uz maksimalnu redukciju negativnog
uticaja na životnu sredinu i na klimatske promene.
Privreda ima samo jedan osnovni cilj, a to je ostvarivanje ekonomske dobiti, što brže, sa što manje
ulaganja i sa što većom profitnom marginom. Zadatak države je da stvori uslove pod kojima se privredne
aktivnosti mogu sprovoditi na način koji obezbeđuje ostvarivanje materijalne dobiti, ali tako da se uz to
ostvaruju i drugi dobici za društvo; očuvanje životnog prostora, dobra zdravstvena i socijalna zaštita,
napredno obrazovanje, kultura, sport, briga o drugima i tako dalje.
Cirkularna ekonomija u sebi sadrži sve ove aspekte pri čemu se održivom razvoju pristupa sa strane
privrede koja je, kako je ranije rečeno, nezaobilazni činilac.
Istovremeno, cirkularna ekonomija je novi poslovni model sa drugačijim pristupom industrijskim

procesima, to je paradigma savremenih tokova u kojima se više ne može zanemariti sav negativni uticaj
industrijskog razvoja.
Cirkularna ekonomija je rezultat potrebe za promenom postojećeg neoliberalnog i donekle

dehumanizovanog ekonomskog modela. To je platforma četvrte industrijske revolucije za primenu novog
načina organizacije industrije koji predviđa dubinsku integraciju i upravljanje proizvodnim i informatičkim
tokovima te interakciju tehnoloških i misaonih procesa sa ciljem maksimalne optimizacije.
To je alat za ostvarenje integracije već postojećih postupaka i koji sažima napredne i visokoefikasne
tehnologije i tehnološke procedure koje, u najvećoj mogućoj meri, koriste kao sirovinu raspoložive ostatke
primarne proizvodnje, poluproizvode i otpad nastao istekom trajanja proizvoda, uz maksimalnu upotrebu
energije iz obnovljivih izvora i sa ciljem eliminacije štetnog uticaja na životnu sredinu koristeći dubinsku
digitalizaciju kao vezivni element.
Cirkularna ekonomija pretpostavlja tri kruga upravljanja proizvodima – produžena upotreba uz intenzivno
održavanje, reparacija po isteku njegovog veka i ponovna upotreba i na kraju, tretman otpada.
Ono što se ne može reciklirati, koristi se u energetske svrhe, za kompostiranje odnosno biološku
razgradnju i konačno odlaganje neupotrebljivih ili opasnih frakcija otpada.
Da bi se to ostvarilo, potrebno je stvoriti preduslove i zadatak države je da uredi ekonomski prostor i

donese pravila u čijim okvirima se ovakav poslovni model može i mora sprovoditi.
Prvi korak je izrada pravila, odnosno zakona i podzakonskih akata.
Međutim, za uspešno kreiranje tih okvira, potrebno je znati kakvo je trenutno stanje na terenu, koji su
pretpostavljeni ciljevi, sa kojim (ljudskim, finansijskim, vremenskim, energetskim, sirovinskim, itd)
resursima se raspolaže i koji su pretpostavljeni ciljevi koji se žele postići.
Zašto je to važno za Srbiju: Prihvatanjem savremenih standarda, Srbija ima priliku da iz faze ekonomskog
razvoja u kojoj se nalazi brže iskorači ka modernim državama i efikasnijoj ekonomiji uz povećanu
konkurentnost, rast zapošljavanja, lakši pristup međunarodnom tržištu. a sve to uz mere zaštite životne
sredine i zdravijeg i kvalitetnijeg života stanovništva.
Nema nikakvog razloga zašto Srbija ne bi iskoristila otpad za kreiranje nove dodatne vrednosti i na taj
način sačuvala svoje resurse, a omogućila veću efikasnost.
Efekti cirkularne ekonomije na privredu se mogu u ovom trenutku tek paušalno procenjivati zbog
nepostojanja sistemskih indikatora uspeha i jedini uporedivi parametri su u zemljama gde se ovaj poslovni
model primenjuje već više godina.
Postoje pretpostavke da bi uvođenjem principa cirkularne ekonomije bilo u Srbiji otvoreno barem 30.000
novih poslova, da bi se striktnom primenom mera energetske efikasnosti uštedelo 25-30 odsto sve
energije koja se bespotrebno troši u Srbiji, a da se troškovi za infrastrukturna ulaganja, samo u programe
zaštite životne sredine kreću u granicama od 8-12 milijardi evra, u zavisnosti šta se sve time može i želi
uraditi (sistemi za prečišćavanje i pitkih voda, organizacija regionalnih sanitarnih deponija, izgradnja
republičke deponije za opasni otpad, rešavanje pitanja medicinskog i farmakološkog otpada, rešavanje
pitanja zagađenja vode i vazduha iz industrijskih postrojenje, pitanja u laganja u karbon neutralnu
privredu i saobraćaj, itd.)
To, istina podrazumeva učešće svih u tom poslu, od građana do industrije koji moraju prilagoditi svoje
ponašanje i način rada (smanjiti generisanje otpada i njegovo prikupljanje i racionalno korišćenje) i to
jeste najveći izazov za Srbiju koja se nalazi u nekom međuprostoru, između polusistemskih i nedovršenih
rešenja i potreba kako privrede tako i društva u celini i koje su ispred stepena institucionalnog i
zakonodavnog razvoja, ,dakle, nekako međ‘ javom i međ‘ snom.
Ovo postaje posebno aktuelno i važno u uslovima života i rada koji su se zbog globalne pandemijske
panike drastično promenili.
Kakve se promene realno mogu očekivati? Oporavak i dalji nastavak će se dešavati u višedimenzijalnom
prostoru (sa barem tri promenljive: industrija, društvo sa pojačanim egzistencijalnim strahovima i životna
sredina) i ne može se svesti samo na vreme i ekonomski rast.
Moguće je da će biti, ako ne potpunog redefinisanja, a ono sigurno do prilagođavanja ekonomskih modela
sa težištem na veći stepen samodovoljnosti nacionalnih ekonomija i skraćivanje lanaca snabdevanja gde
god da je to moguće.
Verovatno će doći i do fragmentacije globalnih ekonomskih odnosa, dekompozicije tokova roba i usluga
(možda i novca) i do nacionalnih konsolidacija.
To će verovatno dovesti do kreiranja većeg broja zatvorenih unutrašnjih ekonomskih krugova i neke vrste
tangecijalne ekonomije, gde će spoljnji ekonomski odnosi biti znatno svedeniji i samo se oslanjati na
nacionalne ekonomije.
Pitanje je kako će se takav koncept hermetizacije nacionalnih prostora odraziti na investicije koje su danas
globalne i ne poznaju granice pa se i ulaganja planiraju tako da je povrat u velikoj meri uslovljen
međunarodnim tokovima roba i usluga.
Verovatno će doći do izvesnog usitnjavanja investicionih paketa i dinamičnog prilagođavanja novim

uslovima, a možda će biti jačanja uloge i udela države i lokalnih investitora.
Sigurno je da će doći do pomeranja težišta u sektoru usluga i bitnija će biti sigurna isporuka nego brza
isporuka roba i proizvoda.
To će dovesti do određenog usporenja i smanjenja prekomerne potrošnje, ali to ne mora biti loše, posebno
ako sve te promene bude pratilo usaglašavanje modela društvenog ponašanja.
Da li bi ovo mogla biti dobra pretpostavka za dalji razvoj cirkularne ekonomije, pitanje je ekonomske
opravdanosti na koje se u ovom trenutku ne može dati pravi odgovor. Nova dimenzija i značaj cirkularne
ekonomije može biti zahtev za bezbednom ekonomijom (secure economy).
U ovom trenutku cena sirove nafte je na veoma niskom nivou pa su i proizvodi od nafte, pre svega
plastika, jeftiniji nego reciklirane sirovine. U takvim uslovima se reciklerskoj industriji plastike ne isplati
delatnost, jer ne mogu cenovno da pariraju sa svojim proizvodima, iako se generisanje otpada neće
radikalno smanjiti u odnosu na predviđene količine, sasvim suprotno.
Ovde nije reč o trenutnom zanemarivanju pitanja zaštite životne sredine i borbe protiv klimatskih
promena, već je u pitanju čisto komercijalni pristup koji može opravdati samo znatno veća efikasnost i
niže profitne margine. Ako se ovakav trend nastavi, veliki broj industrija u oblasti upravljanja otpadom bi
mogao propasti. Jedino bi segment otpad-u-energiju mogao računati na kakvu takvu budućnost, uprkos
činjenici da je energija iz obnovljivih izvora sve jeftinija s obzirom na drastičan pad cena tehnologija, pre
svega u oblasti konverzije solarne i eolske energije (energije vetra).
Za balansiranje industrija u oblasti upravljanja otpadom, države će morati da pokrenu masivne programe
podrške u zakonskoj sferi, kroz fiskalnu i finansijku podršku.
Organizacija privrede po modelu cirkularne ekonomije zahteva međusektorsku saradnju i uključuje veliki
broj zainteresovanih strana iz više različitih oblasti koje imaju neposredan ili posredan uticaj kroz ovaj
poslovni model.
U Srbiji trenutno ne postoji kohezioni pravni, a ni institucionalni okvir koji bi na pravi način mogao da
generiše i prati programe za uspostavljanje podrške cirkularnoj ekonomiji.
Kako u Republici Srbiji trenutno ne postoje ni javne politike na temu cirkularne ekonomije, ovim pitanjima
je potrebno posvetiti se na integralan, celovit način.
Sa druge strane novim paketom Direktiva za cirkularnu ekonomiju iz 2018.godine, postavljeni su ciljevi
koji za Srbiju nisu lako ostvarivi.
Šta bi bilo potrebno uraditi:
1. Punu harmonizaciju pravnog okvira sa EU zakonodavstvom uz podešavanja prema nacionalnim,

specifičnim uslovima;
2. Osnovati posebnu vladinu agenciju za cirkularnu ekonomiju ili pridodati zadatke iz ove oblasti
nekoj od postojećih agencija (Agencija za zaštitu životne sredine) uz proširena ovlašćenja.
Ministarstvu ostaje da obavlja upravne poslove iz svoje nadležnosti; Na taj način bi se obezbedila
efikasna primena i nadzor nad sprovođenjem planova implementacije javnih politika iz oblasti
cirkularne ekonomije, a uz punu saradnju sa ostalim zainteresovanim stranama.
3. Uspostaviti nezavisnu finansijsku instituciju koja bi, u saradnji sa budžetom Republike Srbije i
budžetima opština podržavala programe izgradnje i jačanje institucija kao i kreiranje povoljnog
poslovnog okruženja, ali koja bi na komercijalnoj osnovi pružala podršku privredi u ostvarenju
ciljeva, kroz kredine linije ili učešća u finansiranju udela u projektu. Ova finansijska institucija –
Fond, mogla bi objediniti sredstva za podršku upotrebi obnovljivih izvora energije, energetske
efikasnosti, EMAS, Eko-znaka, čistije proizvodnje i ekoloških razvojnih programa sa akcentom na
privredne aktivnosti i na koncept cirkularne ekonomije;
4. Obezbediti i unaprediti tesnu institucionalnu koordinaciju sa privredom;
5. Omogućiti podsticaje u fiskalnoj (poreskoj) sferi umesto u direktnim subvencijama gde god je to
moguće, čime se podstiče promet roba i usluga;
6. Kreirati program i plan nacionalne medijske kampanje za cirkularnu ekonomiju;
7. Uspostaviti sistem plaćanja za odlaganje otpada (PAYT);
8. Omogućiti lakše institucionalno i infrastrukturno korišćenje OIE;
9. Odrediti obavezne udele recikliranih materijala u finalnom proizvodu;
10. Definisati obavezno minimalno učešće zelenih javnih nabavki u postupcima javnih nabavki,
proširiti podsticaje i za zelene nabavke u komercijalnom sektoru.
Ukratko, cirkularna ekonomija može biti snažan impuls oslabljenoj privredi ali samo i jedino pod
uslovom da se za takav poslovni model stvore sve strateške i institucionalne pretpostavke, jasno i
pragmatično zakonodavstvo i efikasan sistem praćenja primena mera uz odgovarajuće
mehanizme podsticaja i kazni. Pojedinačni napori ne mogu uspeti ako nisu deo sveobuhvatnog
rešenja. Ako ne možete da nađete ili prikupite potrebne sirovine za reciklažnu industriju ili ne
možete da plasirate reciklirani materijal, ili je vaš proizvod proizveden je po svim standardima
zaštite životne sredine skuplji od onog koji ne koristi reciklate ni obnovljive izvore energije niti
koristi poželjne čiste tehnologije, od tog posla nema ništa – bez jasnog interesa svih
zainteresovanih strana, nema pomaka, iako interes ne mora i nije obavezno materijalan.
Ja sam lično imao tu sreću da sam bio deo nevladinog ekološkog pokreta od 1997. godine, a tokom dugog
vremena, dok sam bio direktor Sektora za ekološka i ekonomska pitanja u OEBS-u i kada sam se bavio
poslom strateškog razvoja države, organizacije civilnog društva su imale značajan udeo, tako da imam
relativno dobar pregled scene građanskih inicijativa u ovoj oblasti.
Delatnost neprofitnog sektora je u velikoj meri zavisan od izvora finansiranja. To nije jedini i nije čak ni
najvažniji uslov, ali što je pristup podršci lakši, jednostavnije je realizovati projekte i aktivnosti i na taj
način pokrenuti širi društveni aktivizam.
U Srbiji sve do oko 2008. godine nije bilo masivne finansijske pomoći domaćim organizacijama, a sva
pomoć koja je stizala je često bila veoma fragmentisana.
U međuvremenu, nekoliko organizacija građanskog društva je uspelo da se nametnu kao čvorišta za

distribuciju pomoći i to im je omogućilo njihovo jačanje, ali ne i celog sektora, kao ni da postanu bitni
partneri i kredibilni učesnici u procesu institucionalnog razvoja i rešavanja problema koji nisu samo
lokalnog karaktera.
Postoje pojedini programi podrške na nacionalnom i lokalnim nivoima, ali oni nisu redovni, a proces
selekcije ponekad deluje netransparentno.
U sadašnjem trenutku, stanje svesti o potrebi delovanja u oblasti životne sredine je bolje nego u nekim
ranijim vremenima, ali činjenica da su u javnosti prisutnije ekološke teme, posebno kada dođe do
ekstremnih situacija (visoka zagađenja ili neki accident), više ukazuje na neophodnost da se deluje nego
što predstavlja realnu snagu organizacija građanskog društva i rezultat njihovog delovanja.
Osim kroz okvir Nacionalnog konventa, ekološke organizacije praktično nemaju organizovani okvir za
delovanje na proces donošenja odluka, kako je Arhuskom konvencijom definisano.
To čini da je čitav OCD sektor uglavnom aktivan na lokalu, ali bez širih koalicija, donekle dezorijentisan,
bez zajedničkih ciljeva i udruženog tek oko tema koje su samo ponekad, ad-hoc društveno relevantne ili
trenutno u fokusu društvene pažnje, ali nedostaje dugoročnog, strateškog delovanja koje se tiče širih i
sveobuhvatnijih tema i željenih ciljeva iz oblasti životne sredine.
Osim pomenutog, primetno je da akademska zajednica nije u dovoljnoj meri uključena u ovu oblast kroz
građanski aktivizam. To je ozbiljan nedostatak i čini da celokupni pokret ima manje snage i kapaciteta za
delovanje.
To svakako mora da se promeni, jer je civilni sektor jedan od tri temeljna stuba društva, pored državne
uprave i ekonomije. Međutim, ako se teži nekoj vrsti balansiranog društva i održivog razvoja, to nije
moguće bez tzv.„participativne demokratije” što je jedan od mnogih popularnih i modernih izraza za važno
vaninstitucionalno učešće javnosti u procesu odlučivanja i pristupu informacijama.
Kako to učiniti? Naravno, najveći teret će (ponovo) pasti na same organizacije koje tek stalnim
ukazivanjem na opšti interes moraju da izbore sopstveni manevarski prostor.
Međutim, neki oblik organizovanja i/ili organizovanog nastupa bi svakako mogao pomoći. Tek tako se
može ostvariti dovoljan uticaj za ostvarivanje željenih promena.
Milisav Pajević

Jasminka Ranđelović, programska koordinatorka Alternative za
bezbednije hemikalije (ALHem), Ekspertkinja za oblast upravljanja
hemikalijama

„Samo je mali broj hemikalija dovoljno proučen sa stanovišta
dugoročnog uticaja na zdravlje i životnu sredinu, a još manje se zna o
kombinovanim efektima više različitih hemikalija koje deluju
istovremeno, takozvanom koktel efektu“
Možete li da nam date Vaše viđenje aktuelnog stanja zaštite životne sredine u Srbiji?
Srbija je trenutno među ekološki najzagađenijim zemljama u Evropi, što ugrožava zdravlje građana,
skraćuje prosečan životni vek i pogoršava kvalitet života.
Prema poslednjim objavljenim podacima Evropske agencije za životne sredinu procenat smrtnih slučajeva
koji se mogu pripisati faktorima životne sredine u Srbiji iznosi 15 posto, najniži su u Norveškoj (9 odsto) a
najveći u Bosni i Hercegovini (čak 27 procenata).
Pre par dana je objavljen Sedmi godišnji izveštaj Koalicije 27 (ALHem je jedna od devet organizacija koje
čine Koaliciju 27 zadužena za oblast upravljanja hemikalijama) koji detaljno obrađuje važne događaje i
promene koje su se desile u oblastima zaštite životne sredine i klimatskih promena od marta 2019. do
kraja februara 2020. godine.
„Izveštaj iz senke“ prati objavu godišnjeg izveštaja Evropske komisije. Izveštaj smo nazvali „Napredak u
magli” sa ciljem da se skrene pažnja na nedostatak transparentnosti u izveštavanju o stanju životne
sredine, kao i procesu donošenja odluka u ovoj oblasti.
Tematske oblasti koje smatramo da su najproblematičnije su zagađenje vazduha, upravljanje otpadom

(zatvaranje i sanacija divljih deponija, razvrstavanje i reciklaža otpada, rešavanje problema opasnog
otpada) i tretman otpadnih voda.
Problemi zagađenja životne sredine u Srbiji nastaju zbog zastarelih tehnologija i opreme, kao i niske
energetske i sirovinske efikasnosti.
Sve je to posledica višedecenijskih nedovoljnih ulaganja države u poboljšanje postojećeg stanja, pre svega
u termoenergetska postrojenja, deponije otpada, prečišćivače otpadnih voda.
Srbija, takođe, mora da reši problem „istorijskog“ zagađenja: opasnog i industrijskog otpada koji je ostao
u firmama koje su propale ili su u stečaju, i koje nemaju sredstava za rešavanje ovog problema.
Ako uzmemo u obzir da je tek nešto više od 0,5 posto BDP-a izdvojeno za životnu sredinu, onda dolazimo
do zaključka da životna sredina (i dalje) nije prioritet Vlade Srbije. Poređenja radi, Slovenija izdvaja 3,8
odsto, Hrvatska 3,2 procenta.
Foto: Arhiva ALHema
EKONEC mesečnik
Iako se činilo da će uspostavljanje Ministarstva zaštite životne sredine 2017. godine doneti ubrzanu
transpoziciju zakonodavstva EU u domaće zakonodavstvo, a koje se odnosi na Poglavlje 27, kao i bolju
implementaciju, to se ipak nije desilo. Ono što se desilo jeste da je Vlada Srbije u januaru 2020. godine
usvojila pregovaračku poziciju za poglavlje 27 i dostavila je Evropskoj komisiji na uvid.
Pregovarački proces će kao ključni proces definisati dalji pravac razvoja ove oblasti, ali informacije o
pregovaračkoj poziciji nisu javno dostupne.
Međutim, ono što je važno da se razume jeste da životna sredina nije stvar samo resornog ministarstva
već i infrastrukture, šumarstva, vodoprivrede, energetike, poljoprivrede, zdravlja. S obzirom na činjenicu
da ne postoji dobra međusektorska saradnja, kao ni telo koje će koordinisati zajedničke aktivnosti za
rešavanje ekoloških problema, nije bilo značajnih pomaka.
Iako je Fiskalni savet dao preporuku za 2020. godinu za povećanje investicija u komunalnu infrastrukturu i
životnu sredinu, jer je postojao fiskalni prostor u 2019. godini, to nije učinjeno.
Kao što smo u Izveštaju Koalicije 27 i naveli pandemija je, pored promena u svakodnevici, vrlo brzo
dovela i do promena u životnoj sredini o kojima ćemo u narednom periodu imati jasniju sliku.
Nažalost, klimatska kriza i stanje životne sredine ostali su u zapećku COVID krize. Nadamo se da izlazak iz
ove situacije i oporavak ekonomije neće poslužiti za dalje odlaganje pitanja unapređenja kvaliteta životne
sredine, već da će biti prepoznat kao prilika da se ono temeljno preispita.
Koliko je epidemija korona virusa uticala na aktivnosti Alternative za bezbednije hemikalije –

ALHem? Jesu li one dodatno usporene i onemogućene?
ALHem je nastavio sa realizacijom svojih planiranih aktivnosti u meri u kojoj je to bilo moguće u ovim
uslovima. Pre svega, je došlo do promene u načinu rada, odnosno sve aktivnosti koje se zahtevale
okupljanje većeg broja ljudi su zamenjene sastancima i radionicama putem online platformi.
Okrenuli smo se više radu koji se odnose na prikupljanje i generisanje novih informacija, uzorkovanje i
laboratorijsko testiranje proizvoda sa domaćeg tržišta na prisustvo opasnih supstanci, promovisanje naših
tema putem ALHem veb-stranei društvenih mreža ( fbi youtube).
Poslednjih meseci objavljeno je nekoliko naučnih publikacija koji dovode u vezu endokrine disruptore
(hemikalije koje remete rad našeg hormonskog sistema) i povećan rizik od infekcije Covid-19 i
komplikacija, s obzirom da je dokazano da endokrini disruptori doprinose povećanju incidence dijabetesa
tipa II i gojaznosti. Kod osoba koje imaju visok nivo glukoze u krvi, otežava se lečenje virusnih infekcija i
takođe doprinosi problemima sa srcem i bubrezima koji pogoršavaju prognoze za pacijente sa Covid-19.
EKONEC mesečnik
Foto: Arhiva ALHema
Pošto ste iz organizacije koja se bavi hemikalijama, koje biste nam dezificijense preporučili da
svakodnevno koristimo i na šta bi trebalo da obratimo pažnju kod dezinfekcije u svojim
domovima?
ALHem je odmah na početku pandemije objavio tekst „Dezinficijensi u doba korone” kako bismo podelili
preporučene mere Svetske zdravstvene organizacije u borbi protiv ovog virusa, među kojima su najvažnije
pranje ruku i dezinfekcija.
Dezinficijensi spadaju u biocidne proizvode, tako da pre nego što se stave na tržište potrebno je da imaju
odobrenje od strane nadležnog organa, što se vidi po broju akta koje mora da stoji na poleđini etikete
proizvoda.
To između ostalog znači da je za proizvod dokazana efikasnost proizvoda na mikrobiološke sojeve za koje
se tvrdi da proizvod deluje, kao i da je bezbedan za korišćenje uz pridržavanje propisanih mera za
odobren način upotrebe.
Na osnovu podataka i preporuka Svetske zdravstvene organizacije najefikasniji dezificijensi protiv korona
virusa su oni na bazi alkohola (etanol, 1-propanol) i na bazi aktivnog hlora (natrijum-hipohlorit, aktivni
hlor). Dali smo i konkretna uputstva o načinu korišćenja, koncentracijama i vremenu delovanja.
Iz iskustva koje posedujete, recite nam koliko smo mi kao građani i društvo u celini svesni
opasnosti koje nam prete od razno-raznih hemikalija sa kojima svakodnevno dolazimo u
kontakt?
Nedovoljno, evo primera: Iako je pravo građana na informaciju o prisustvu supstanci koje izazivaju
zabrinutost u proizvodima utvrđeno zakonskim odredbama još 2009. godine, na osnovu istraživanja
javnog mnjenja koju je sproveo ALHem u saradnji sa Ipsos Strategic Marketingom blizu tri četvrtine
građana Srbije (oko 27 posto) nije upoznato sa ovim pravom, a svega dva odsto građana koji su upoznati
sa ovim pravom je to pravo iskoristilo u praksi.
Hemikalije se nalaze u gotovo svim proizvodima u svakodnevnoj upotrebi, odeći i obući, nameštaju,
podovima, dečijim igračkama, mobilnim telefonima, kreditnim karticama, fiskalnim računima, kozmetici,
kućnoj hemiji, automobilskim sedištima…
U naše organizme ulaze putem hrane, pića, udisanja prašine, gasova i čestica iz vazduha, kontaktom sa
kožom.
Međutim, sa porastom upotrebe hemikalija, dramatično raste i zabrinutost zbog posledica izloženosti ljudi i
životne sredine. Samo je mali broj hemikalija dovoljno proučen sa stanovišta dugoročnog uticaja na
zdravlje i životnu sredinu, a još manje se zna o kombinovanim efektima više različitih hemikalija koje
deluju istovremeno, takozvanom koktel efektu.
ALHem se najviše bavi posebnom grupom hemikalija, tzv. supstancama koje izazivaju zabrintost (skr.
SVHC) koja mogu imaju veoma štetna dejstva, i to: mogu uzrokovati rak, mogu oštetiti gene, mogu
dovesti do smanjenja plodnosti, pobačaja ili poremećaja u razvoju ploda, teško se razgrađuju i dugo
ostaju u životnoj sredini, akumuliraju se u živim organizmima i dovode do poremećaja rada endokrinog
sistema (endokrini disruptori).
Sve češće nailazimo na zabrinjavajuće statističke podatke kako kod nas tako i na globalnom nivou:
-Svaki šesti par u Srbiji ima problem sa začećem. Jedna od deset beba u svetu je začeta vantelesnom
oplodnjom. Kvalitet spermatozoida je opao za 50 odsto u poslednjih 40 godina.
-Broj gojaznih osoba u Evropi se udvostručio u poslednjih 20 godina. Preko 50 posto muškaraca i žena
imaju prekomernu telesnu težinu, dok je 20 odsto muškaraca i 23 posto žena gojazno. Šest procenata
evropske populacije boluje od dijabetesa sa trendom povećanja od 1 odsto na svake tri godine.
-Mnoge studije ukazuju na pomeranje granice ulaska u pubertet u odnosu na prethodne decenije i pojave
preranog puberteta u mnogim evropskim zemljama.
Iako još uvek nisu jasni uzroci za navedene pojave, mnogi naučnici ukazuju na to da je drastično
povećanje proizvodnje i upotrebe hemikalija posle II svetskog rata, a time i povećanje uticaja hemikalija
kojima smo okruženi u svakodnevnom životu značajno doprinelo povećanju incidence ovih oboljenja.
Foto: Arhiva ALHema
EKONEC mesečnik
Šta je neophodno da učinimo kako bismo bili odgovorniji i prema sebi i drugima kad je u pitanju
korišćenje proizvoda koji sadrže hemikalije?
Neke od naših preporuka za građane su sledeće:
-da koriste u praksi svoje zakonsko pravo da znaju da li se neka od opasnih hemikalija (tzv. supstance
koje izazivaju zabrinutost) nalazi u proizvodu pre nego što se odluče da ga kupe, npr. telefoni, računari,
sportska oprema, nameštaj, igračke, školski pribor, odeća, obuća i dr. (ne odnosi se na hranu, kozmetiku,
kućnu hemiju, lekove).
-Da prilikom korišćenja hemikalije (kućna hemija, boje, lakovi, građevinski proizvodi I slično) čitaju etiketu
i obrate pažnju da li se na njoj nalazi grafički simboli opasnosti (tzv. piktogrami).
Ukoliko se nalaze na etiketi, potrebno je da se pridržavaju preporučenog načina korišćenja i mera

predostrožnosti.
Na sajtu ALHema se nalazi kviz „Da li čitate etikete na hemijskim proizvodima?” pomoću kojeg mogu
testirati svoje znanje o značenju ovih simbola.
-Da biraju hemikalije koje imaju neku od eko oznaka, kao što je npr. EU Ecolabel.
Koje akcije i projekte trenutno sprovodi ALHem?
U saradnji sa evropskim partnerima trenutno radimo na unapređenju performansi Scan4Chemaplikacije

za mobilne telefone (može se preuzeti na Google Play i App Store) i planiranju promocije nove Master
verzije pomoću koje građani mogu skeniranjem barkoda na proizvodu da pošalju zahtev snabdevaču i
dobiju informaciju o prisustvu opasnih hemikalija.
Ukoliko je opasna hemikalija prisutna u koncentraciji većoj od 0.1 posto snabdevač (proizvođač, uvoznik,
distributer, trgovac) je po Zakonu o hemikalijama dužan da mu odgovori.
U narednom periodu, kako se baza podataka bude punila podacima, korisnici će moći da odmah po
skeniranju saznaju da li proizvod sadrži ove supstance ili ne (bez slanja zahteva) i na osnovu te
informacije odluči da kupi proizvod.
Zato je u ovom periodu važno da što veći broj korisnika pošalje upite za različite proizvode i da zahteva od
kompanija da odgovore na njihove upite
Takođe, se bavimo proverom prisustva opasnih ftalata u proizvodima za svakodnevnu upotrebu.
Laboratorijske rezultate smo dobili, trenutno smo u fazi analize i pisanja izveštaja, posle čega ćemo se
obratiti nadležnim organima, stručnoj i opštoj javnosti.
Ftalati se najčešće dodaju plastici na bazi polivinil hlorida, kao i drugim polimerima, kao aditivi za
omekšavanje i smanjivanje lomljivosti.
Ne vezuju su za polimer i postepeno se ispuštaju iz proizvoda, te dolaze u direktan kontakt sa kožom,

respiratornim organima ili putem hrane i pića koje unosimo.
Za neke od njih je dokazano da utiču na smanjenje plodnosti i na razvoj ploda, a mogu da dovedu i do
poremećaja rada endokrinog sistem

Edukacija stanovništva, ali naročito rad sa decom i mladima i to ne samo kroz izmene/dopune nastavnih
programa, već i uvođenjem digitalnih sadržaja koji se deci primamljiviji, kao i atraktivnih vannastavnih
aktivnosti, kao što je nastava u prirodi.
S druge strane, striktna primena kaznenih mera za prekršioce zakona od strane nadležnih inspekcijskih i
sudskih organa.
Poruka koja treba da bude svim građanima jasna jeste da od kvaliteta životne sredine zavisi njihovo
zdravlje i zdravlje cele nacije.
EKONEC mesečnik
Foto: Arhiva ALHema
Srbiji ili je to samo još jedna dobro upakovana priča?
Da se visoki standardi zaštite životne sredine više ne posmatraju kao teret kompanijama, već kao prilika
za razvoj i prednost na tržištu govori i podatak da zelene tehnologije već čine 2,5 posto bruto društvenog
proizvoda Evropske unije, donose 3,5 miliona radnih mesta i u stalnom su razvoju.
Međutim, u Srbiji u tom smislu za sada nema značajnog pomaka, osim formiranja Centra za cirkularnu
ekonomiju pri Ministarstvu zaštite životne sredine, ali koje još nema dovoljnu snagu i podršku da pokrene
primenu ovog koncepta sa domaćim kompanijama.
ALHem se u poslednjih godinu i po dana dosta bavio zelenim javnim nabavkama u Srbiji, kao jednim od
instrumenata koji može značajno da doprinese zelenoj ekonomiji.
Ako uzmemo u obzir činjenicu da učešće javnih nabavki čini skoro osam posto BDP-a, javni sektor može
dati važan doprinos održivom razvoju ukoliko se javnom nabavkom odabere roba, usluge ili radovi sa
smanjenim uticajem na životnu sredinu.
Na primer, nabavka energetski efikasnih računara, rasvete, kancelarijskog nameštaja proizvedenog od

drveta dobijenog iz održivih izvora, recikliranog papira, usluga čišćenja u kojima se koriste ekološki
proizvodi za čišćenje i slično.
ALHem je prošle godine zajedno sa 20 organizacija civilnog društva pokrenulo proces zagovaranja pred
nadležnim organima u cilju izrade i usvajanje dokumenta javne politike (Nacionalnog akcionog plana ili
ekvivalentnog dokumenta javne politike), koji bi za početak definisao prioritetne grupe proizvoda i usluga
za uključivanje zelenih kriterijuma u postupke javnih nabavki.
Civilni sektor je u ovom momentu ispred države u primeni zelenih nabavki, što je pokazalo naše
istraživanje sprovedeno prošle godine, evo npr. upravo objavljen Izveštaj Koalicije 27 „Napredak u magli”
je štampan na 100 posto recikliranom papiru čime je ispunjen kriterijum zelene nabavke.
Na osnovu našeg iskustva u okviru rada Koalicije 27 smatram da je potencijal ekološkog civilnog društva
veliki.
Primećujem da raste, jača, bolje se pozicionira i postaje relevantan faktor prepoznat od strane organa
javne vlasti na centralnom i lokalnom nivou, međunarodnih i EU institucija, ali i medija i građana.
Ono što nedostaje jeste institucionalno finansiranje organizacija, ono je u najvećoj meri projektno i samim
tim vremenski oročeno.
Poseban izazov predstavlja kofinansiranje projekata iz EU fondova. Saradnja sa medijima koji se bave
istraživačkim novinarstvom može imati sinergistički efekat.
Ono što zabrinjava je sve veći pritisak na civilni sektor i medije.
Povezivanje i umrežavanje organizacija civilnog društva je neophodno kako bi imale dovoljnu snagu i
stručne kapacitete da s jedne strane kontrolišu rad nadležnih organa i prate usvajanje i primenu propisa, a
sa druge da pokrenu građane i društvo u celini da se uključe u konkretne akcije za zdravu i čistiju Srbiju.
Milisav Pajević

Ana Radojević, energetski menadžer grada Kragujevca

„Svako ulaganje u energetsku efikasnost objekata se višestruko isplati“
Na početku ovog razgovora recite mi kako vidite stanje životne sredine u Srbiji i postignuti nivo
energetske efikasnosti kod nas?
Životna sredina i energetska efikasnost su oblasti u kojima ima još dosta posla u Srbiji.
Srbija troši nekoliko puta više energije nego zemlje Evropske unije.
Korišćenje obnovljivih izvora energije je još uvek na niskom nivou. Razloge možemo tražiti u nedostatku
finansijskih sredstava koja se izdvajaju u ove svrhe, ali i u niskoj svesti naših građana o značaju uštede
energije i zaštiti životne sredine.
Energetska efikasnost i zaštita životne sredine su jako povezane, jer štedeći energiju, mi čuvamo životnu
sredinu.
Najveći procenat energije u Srbiji potiče iz fosilnih izvora energije, tako da svaki kilovat energije koji
uštedimo znači manje štetnih gasova u atmosferi.
U poslednoj deceniji se na republičkom nivou donose zakoni iz ove oblasti i po prvi put izdvajaju sredstva
za energetsku sanaciju javnih objekata, a svakako je plan da i privatne kuće i stambene zgrade budu
obuhvaćene ovakvim programima.
Pojedine lokalne samouprave su počele da izdvajaju sredstva za subvencije vlasnicima privatnih kuća i
stanarima stambenih zgrada radi kupovine novih kotlova (tamo gde postoji veliko zagađenje iz privatnih
ložišta) ili za fasade.
Foto: Lična arhiva Ane Radojević
EKONEC mesečnik
Među prvima ste u Srbiji dobili licencu energetskog menadžera za oblast opštinske energetike,
a odlukom Gradonačelnika Kragujevca o Vašem imenovanju od 10. oktobra 2016. godine Grad
Kragujevac je postao prva lokalna samouprava u Srbiji koja je imenovala energetskog
menadžera u skladu sa Zakonom o efikasnom korišćenju energije. Kako ste poneli to breme
odgovornosti i sa kolikim ste se obimom posla suočili, uzimajući u obzir veličinu Grada
Kragujevca i veliki broj energetski neefikasnih objekata na njegovoj lokaciji?
Uloga energetskog menadžera je da vodi računa o potrošnji energije u javnim objektima.
U Kragujevcu je to oko 200 objekata – škola, vrtića, ustanova kulture, sportskih i administrativnih
objekata.
Iz gradskog budžeta se godišnje izdvaja oko četiri miliona evra u ove svrhe, tako da je jasno koliki je
prostor za uštedu.
Ovo je posao koji je nov i izazovan, u smislu da zbog lošeg stanja naših objekata, koji su energetski
neefikasni, ima dosta prostora za delovanje i unapređenje energetske efikasnosti.
U poslednjih šest godina je od različitih izvora finansiranja preko 200 miliona dinara uloženo u energetsku
sanaciju škola, od Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima, Svetske banke, KFW-a, Ministartsva
prosvete, Ministartsva rudarstva i energetike.
Takođe smo, zahvaljujućima razumevanju donosioca odluka, u poslednjih šest godina, po prvi put imali na
raspolaganju i sredstva iz gradskog budžeta za energetsku efikasnost.
Tako da smo sproveli čitav niz mera – od edukacije naših najmlađih sugrađana, preko mera na sistemima
daljinskog grejanja do zamene prozora na velikom broju škola.
Od marta, smo u pandemiji korona virusa, međutim, Vas to nije sprečilo da u Ministarstvu
rudarstva i energetike, potpišete ugovor o dobijanju bespovratnih sredstava iz Budžetskog
fonda za unapređenje energetske efikasnosti za projekte unapređenja energetske efikasnosti u
javnim objektima. Šta će to biti urađeno u Kragujevcu?
Na osnovu poslednjeg konkursa koje je raspisalo Ministarstvo rudarstva i energetike.
Gradu je odobreno 20 miliona dinara za energetsku sanaciju Osnovne škole „Radoje Domanović.
Konkurs je bio krajem prošle godine, dok je potpisivanje ugovora obavljeno početkom juna ove godine.
Ovih dana očekujemo raspisivanje javne nabavke, a izvođenje radova početkom naredne godine.
Projekat obuhvata zamenu stolarije, postavljanje izolacije, zamenu postojećih fluo svetiljki LED sijalicama i
ugradnju termostatskih ventila i cirkulacione pumpe sa promenjivim brojem obrtaja na sistemu daljinskog
grejanja. Osnovna škola „Radoje Domanović“ je jedna od najstarijih škola u gradu, nalazi se u samom
centru grada i nasledila je prvu školu, osnovanu još u doba Miloša Obrenovića.
Stari deo škole je izgrađen 1928. godine i u njemu se nalazila ženska gimnazija. Novi deo škole je
dograđen 1970. godine, i od tada stolarija nije obnavljana. Škola ima skoro 1000 učenika i zaposlenih.
EKONEC mesečnik
Podsetimo i na to, da je Grad Kragujevac prva lokalna samouprava u Srbiji koja je uvela sistem
energetskog menadžmenta i oformila Odeljenje za energetski menadžment. Koji su
najznačajniji ostvareni rezultati u minulom periodu?
Ja bih kao naše najveće uspehe istakla upravo projekte iz Budžetskog fonda za energetsku efikasnost
Ministartsva rudarstva i energetike.
Prvi projekat koji je realizovan 2017. godine je vrednosti 22 miliona dinara, od kojih je Ministarstvo
rudarstva i energetike obezbedilo 15 miliona dinara, a grad Kragujevac sedam miliona dinara.
Na Osnovnoj školi „Stanislav Sremčević“ je tada zamenjena stolarija, fluo svetiljke su zamenjene LED
sijalicama i urađeni su radovi na sistemu daljinskog grejanja – ugradnja termostatskih ventila i
cirkulacione pumpe sa promenjivim brojem obrtaja (frekventnom regulacijom).
Ove mere energetske efikasnosti su do sada omogućile uštedu od skoro 30 odsto u toplotnoj i električnoj
energiji, dok je u novcu to iznosilo preko 12 miliona dinara koji su ostali u gradskom budžetu.
Drugi projekat iz 2019. godine je Osnovna škola „Prota Stevan Popović“ u Čumiću, gde je predviđena
zamena stolarija, postavljanje izolacije, zamena grejanja – prelazak sa grejanja na električnu energiju na
grejanje na pelet i zamena unutrašnjeg osvetljenja.
Ministarstvo je za ovu školu obezbedilo 11 miliona dinara i u toku je javna nabavka, tako da očekujemo da
će i ovi radovi biti završeni na proleće naredne godine.
Kada ova dva projekta – energetska sanacija Osnovne škole „Radoje Domanović” i Osnovne škole „Prota
Stevan Popović“ u Čumiću budu završene, nadamo se, na proleće naredne godine, zajedno sa osnovnom
školom „Stanislav Sremčević“, biće to investicija na poboljšanju energetske efikasnosti od ukupno skoro
100 miliona dinara u tri objekta, od kojih je polovinu sredstava obezbedila Republika, a polovinu grad.
Podjednako su važne i uštede koje smo ostvarili u računima za daljinsko grejanje i električnu energiju,
sprovođenjem mera energetske efikasnosti. Uštede se mere desetinama miliona dinara.
Kragujevačka gradska uprava više od dve godine meri potrošnju svih energenata u svojoj
zgradi. Kakvi su podaci sa kojima raspolažete, da li je došlo do energetske i finansijske uštede?
Kada je ovaj softver postavljen, prvo što smo primetili je bilo da se potrošnja vode ne smanjuje u
popodnevnim satima, kada zaposleni nisu u zgradi.
Odmah smo ispitali o čemu se radi i utvrdili da postoji kvar na vodovodnim instalacijama.
Kvar je otklonjen, tako da su od tada mesečni računi za vodu smanjeni.
Ovaj softver je donacija slovačke firme CRH, čiji je vlasnik poreklom iz Kragujevca.
Zgrada grada je četvrta javna zgrada u Srbiji koja ima ovakav softver.
EKONEC mesečnik
Prethodnih godina učestvovali ste na realizaciji velikog broja projekta iz domena energetske
efikasnosti. Bilo je i nagrada, a koje projekte biste posebno apostrofirali sa aspekta značaja za
unapređenje energetske efikasnosti u Kragujevcu?
Da, jedna od nagrada koje smo dobili je za portal otvorenih podataka na kome se objavljuju podaci o
potrošnji energije u javnim zgradama u Kragujevcu.
Nagradu smo, pored još sedam lokalnih samouprava dobili od Programa Ujedinjenih nacija za razvoj u
Srbiji (UNDP), u okviru projekta „Lokalni razvoj otporan na klimatske promene”.
Na taj način smo postali prvi grad u Srbiji koji ima portal otvorenih podataka i prvi podaci koje smo otvorili
se odnose na potrošnju energije u javnim objektima.
Imajući u vidu da se godišnje za grejanje, vodu i električnu energiju iz gradskog budžeta izdvaja oko četiri
miliona evra za 200 zgrada, smatrali smo da građani treba da budu upoznati sa tim koliko energije se troši
u kom objektu, koliko se smanjuje ili povećava potrošnja energenata po godinama.
Tako, na tom portalu imamo unetu potrošnju od 2014. godine, vizuelizovane i lako pregledne podatke koji
su dostupni građanima. Zahvaljujući, između ostalog, i ovom portalu, učestvovali smo na projektu
„Podatke otvori, na mapi se stvori“, u okviru koga smo dobili nagradu na festivalu Smart City, kao jedna
od četiri najaktivnije lokalne samouprave u oblasti otvorenih podataka.
U saradnji sa UNDP-om, kao nastavak ovog projekta planirano je objavljivanje podataka o tome koliko
toplotne energije se isporučuje kojoj podstanici daljinskog grejanja u stambenim zgradama.
Na taj način će građani imati priliku da porede koliko njihova zgrada troši energije sa zgradama istog tipa
Ovde bih pomenula saradnju i sa drugim projektom UNDP-a, a to je Uklanjanje prepreka za promovisanje i
podršku sistemu energetskog menadžmenta u opštinama u Srbiji, gde smo takođe bili jedna od
najaktivnijih lokalnih samouprava.
Zahvaljujući ovom delu programa UNDP-a, mi smo intenzivno počeli da koristimo Informacioni sistem za
energetski menadžment (ISEM) u kome se nalaze podaci o potrošnji svakog javnog objekta.
Deo podataka o potrošnji se automatski prenosi iz Vodovoda, a ostali podaci se ručno unose od strane
krajnjih korisnika sistema, kada stignu računi za daljinsko grejanje i električnu energiju. Planirano je da se
i ovi podaci automatski prenose u ISEM.
Kao društvo više od deceniju slušamo a ponešto i radimo na unapređenju energetske
efikasnosti. Šta biste poručili našim građanima koji još žive u stanovima i kućama koji nisu
energetski efikasni da urade?
Energetska efikasnost predstavlja niz mera koje preduzimamo da bismo uštedeli energiju, a da pri tome
ne narušimo komfor u objektima.
Građanima bih poručila da se svako ulaganje u energetsku efikasnost njihovih objekata višestruko isplati.
Činjenica je da ta ulaganja nisu mala, ali vremenom se novac vrati kroz uštede – manje račune za
grejanje, pre svega.
Takođe, podjednako važno je da će im tako biti zimi toplije, a leti hladnije u njihovim domovima.
I, na kraju, ono o čemu se još uvek ne govori dovoljno je da štedeći energiju, čuvamo životnu sredinu.
EKONEC mesečnik
Na koji način podići nivo ekološke svesti kod građana, i šta je neophodno da se uradi da bi se
unapredila energetska efikasnost?
Neopohodno je stalno govoriti o značaju energetske efikasnasnosti i korišćenju obnovljivih izvora energije.
Istovremeno je neophodno da i država i lokalne samouprave obezbede sredstva u svojim budžetima

namenjena u ove svrhe.
Nadamo se da će nam i u dogledno vreme biti dostupni evropski fondovi koji imaju sredstva za energetsku
efikasnost i korišćenje obnovljivih izvora energije.
Čuli ste za „zelenu ekonomiju“, šta Vi mislite o tom konceptu, može li zaživeti u Srbiji?
„Zelena ekonomija” je važna iz mnogo razloga i sigurno je da može da zaživi u Srbiji.
Daću samo jedan primer – kada sprovodimo jedan projekat unapređenja energetske efikasnosti u gradu,
direktno doprinosimo lokalnoj ekonomiji.
Projektanti su uglavnom iz našeg grada, kao i izvođači radova, veliki deo materijala nabavljamo na našim
stovarištima.
U Kragujevcu imamo velike i značajne proizvođače energetski efikasnih prozora, tako da se i ta oprema
nabavlja u gradu. To znači da gotovo sav novac od tog projekta ostaje u lokalnoj ekonomiji.
Znači, ne samo da u budućnosti smanjujemo potrošnju energije i direktno pozitivno utičemo na životnu
sredinu, već i u ovom trenutku, kada realizujemo projekat, imamo pozitivne efekte na ekonomiju – nova
radna mesta, dobit koja ostaje u gradu. I to je direktna primena „zelene ekonomije” .
Ekonomija čiji rezultati dovode do poboljšanja ljudskog blagostanja i socijalne jednakosti, dok značajno
smanjuje rizike po životnu sredinu.
Milisav Pajević

Nada Lazić, bivša narodna poslanica i jedna od koordinatorki
Zelene poslaničke grupe

„Ovakvim tempom ulaganja u zaštitu životne sredine, nećemo
dostići EU standarde ni za 100 godina“
Kako vidite aktuelno stanje zaštite životne sredine u Vojvodini i Srbiji?
Stanje životne sredine u Vojvodini je zabrinjavajuće i ne razlikuje se mnogo od stanja u ostalim delovima
Republike Srbije.
Nisu rešeni problemi otpada, lokalne samouprave i dalje imaju problem divljih deponija i neuređenih
sanitarnih deponija, koje su praktično obična smetlišta.
Godinama se troši ogroman novac za uklanjanje divljih deponija, koje posle nekog vremena ponovo
nastaju. Regionalne deponije, koje su zakonom predviđene jako teško i sporo se uspostavljaju.
Vojvodina takođe, ima veliki problem sa vodom za piće, s obzirom da se naselja snabdevaju podzemnim
vodama, a u mnogim opštinama u tim vodama prisutan je arsen, u manjoj ili većoj količini.
Neke opštine godinama imaju zabranu korišćenja vode za piće iz javnih vodovoda, zbog povišenog
sadržaja arsena ( Temerin, u Zrenjaninu je zabrana još od 2004. godine, itd.).
Oko 800.000 ljudi praktično je izloženo takvoj vodi.
Komunalne otpadne vode se mahom ne prečišćavaju, od 465 naselja u Vojvodini, postoji samo dvadesetak
postrojenja, a samo nekoliko ispravno radi. Novi Sad, drugi grad po veličini u Srbiji, svoje otpadne vode
ispušta u Dunav bez prečišćavanja.
Poseban problem je nedovoljna pošumljenost u Vojvodini, svega oko 6 posto površine je pošumljeno, a
neke opštine imaju manje od 1 odsto pošumljenost (Kikinda).
U poslednje vreme posebno je ugrožena Fruška gora, jedini Nacionalni park u Vojvodini, koji se nemilice
seče, a ne pošumljavaju se nove površine. Povećana je urbanizacija padina, a kroz Nacionalni park
godinama prolazi javni put kojim se odvija i teški teretni saobraćaj (preko 12.000 vozila dnevno), koji
dodatno uništava šumu izduvnim gasovima.
Iako se godinama planira izgradnja obilaznice takozvanog Fruškogorski koridor, on nije prioritet u Budžetu
Republike Srbije, još od 2016. godine. Fruška gora predstavlja jedina „pluća“ za Novi Sad i za sva okolna
naselja.
Ukrupnjavanjem poljoprivrednih površina, novi vlasnici uništili su vetrozaštitne pojaseve uz puteve i

između njiva i time uništili remize, poremetili biodiverzitet, ptice selice nemaju gde da slete, povećala se
erozija vetrom i pojava smetova u zimskim mesecima. I niko to ne sprečava.
Zagađenje vazduha od individualnih ložišta u zimskim mesecima je posebno prisutno u gradovima, koji
većinom nemaju rešeno pitanje daljinskog grejanja.
Posebno je izraženo zagađenje vazduha od saobraćaja, zbog lošeg sagorevanja goriva u velikom broju
starih automobila, a i dalje se nekontrolisano uvoze polovni automobili iz zemalja Evropske unije.
Foto: Lična arhiva Nade Lazić
EKONEC mesečnik
Bili ste narodna poslanica u poslednja dva saziva Narodne Skupštine Republike Srbije, i
posebno ste bili aktivni u Odboru za zaštitu životne sredine. Recite nam koliko smo dobro
pripremili i uskladili naše zakonodavstvo sa Direktivama Evropske unije kad je u pitanju životna
sredine?
Naše zakonodavstvo je manje više usklađeno, ali i dalje se usklađuje sa Direktivama Evropske unije.
Podsetiću vas, da je prvi set zakona (četiri zakona) iz oblasti zaštite životne sredine usvojen u Narodnoj
Skupštini Republike Srbije još 2004. godine, usklađen sa tadašnjim Direktivama Evropske unije.
Evropska unija je u međuvremenu menjala i prilagođavala direktive u cilju što bolje zaštite životne
sredine, a mi nastojimo da prilagodimo zakone, ali ne i praksu, to jest njihovu primenu.
Danas imamo problem sa primenom zakona zbog čega izuzetno zaostajemo u primeni standarda Evropske
unije, praktično u svim oblastima zaštite životne sredine.
Koliko ste kao opoziciona poslanica u Narodnoj Skupštini Republike Srbije mogli da utičete na
sadržaj i kvalitet zakona koji su usvajani iz oblasti zaštite životne sredine?
Vrlo malo sam mogla da utičem, sem sitnih detalja, kroz amandmane. Pokušavala sam da utičem da se
poveća iznos sredstava u Budžetu, namenjenom zaštiti životne sredine, ali nikada nije bilo sluha za to.
Jedino mogu biti zadovoljna što sam doprinela, zajedno sa poslanicima iz neformalne Zelene poslaničke
grupe, predstavnicima NVO iz Zelene stolice u Odboru za zaštitu životne sredine, da se ponovo formira
Ministarstvo zaštite životne sredine i ponovo formira Zeleni fond.
Zeleni fond koji je predviđen Zakonom o zaštiti životne sredine, ukinut je 2012. i ponovo formiran 2016.
godine, ali kao budžetski fond, iako su sredstva namenjena za zaštitu životne sredine u međuvremenu i
dalje uplaćivana u budžet, ali nisu korišćena za rešavanje problema u životnoj sredini.
Foto: LSV Novi Sad
EKONEC mesečnik
Da li su finansijska sredstva koja se izdvajaju za zaštitu životne sredine u budžetu Republike

Srbije dovoljna za potrebe održavanja minimalnog stepena zaštite životne sredine?
Najvažnije je finansiranje u oblasti zaštite životne sredine.
Kao što sam već pomenula budžetski Zeleni fond, koji prema EU Direktivama i preporukama treba da bude
nezavisna institucija, gde se prikupljaju sredstva od naknada za zagađenje životne sredine i naknada za
korišćenje prirodnih bogatstava, a to je oko 12 milijardi godišnje, samo deo sredstava se usmerava za
projekte zaštite, a ostatak sredstava odlazi u ukupan budžet i ne zna se za šta se troši.
Tako je za 2019. godinu u Budžetu bilo izdvojeno samo šest milijardi dinara (pola za rad Ministarstva
zaštite životne sredine, a pola za Zeleni fond).
Za 2020. godinu namenjeno je 7,9 milijardi dinara (oko 66 miliona evra), od ukupnog Budžeta od 1.335
milijardi dinara, što iznosi samo oko 0,6 odsto.
Od tih sredstava za Zeleni fond namenjeno je samo 4,3 milijarde dinara. Jasno je da se od životne sredine
praktično otimaju sredstva, koja se moraju ulagati u nju. Ako se zna da je za uređenje oblasti zaštite
životne sredine, procenjeno, potrebno uložiti 10 do 15 milijardi evra, ovakvim tempom ulaganja nećemo
dostići EU standarde ni za 100 godina. Ovo je nedopustivo, ne zbog Evrope, nego zbog našeg zdravlja i
čiste životne sredine.
Već više od pola godine smo u epidemiji korona virusa. Da li je ova epidemija sve češći izgovor
za nerešavanje mnogih problema u sistemu zaštite životne sredine u AP Vojvodini, ali i
Republici Srbiji?
Korona je poremetila život u svim segmentima i bojim se da je idealan izgovor da se i dalje ne radi i ne
ulažu sredstva za poboljšanje stanja u životnoj sredini, da zaštita i dalje nije prioritet na agendi donosioca
odluka.
Kada Skupština Srbije počne sa radom sigurno će biti rebalans Budžeta i videćemo da li su moja
strahovanja opravdana.
Foto: Zeleni dijalog
EKONEC mesečnik
Bili ste potpisnik Povelje i članica neformalne Zelene poslaničke grupe u Narodnoj Skupštini
Republike Srbije.
Koliko je to dobar mehanizam i da li može doprineti boljem shvatanju značaja zaštite životne
sredine među političarima i donosiocima odluka?
Bila mi je čast i zadovoljstvo da budem članica Zelene poslaničke grupe od 2014. do 2020. godine.
Mislim da je to dobar mehanizam za bolje shvatanje zaštite životne sredine među poslanicima.
Od 250 poslanika Zelena poslanička grupa je imala 30 članova iz svih stranaka, vladajućih i opozicionih,
po meni nedovoljno, ali je neophodno nastaviti rad i u novom sazivu Skupštine Srbije, koji ima više od 60
odsto novih poslanika.
Smatram, da Zelena poslanička grupa mora imati status sličan odborima u Skupštini Srbije, kako bi se
poslanici bolje upoznali sa problemima u oblasti zaštite životne sredine i ozbiljnije shvatili potrebu da
pitanja zaštite životne sredine moraju imati prioritet na svim nivoima vlasti.
Veoma je važno da saznanja i iskustva iz Zelene poslaničke grupe prenesu ostalim kolegama u
poslaničkim klubovima, u svojim strankama, lokalnim sredinama, u svom okruženju i time temu zaštite
životne sredine promovišu u što širem okruženju i učine vidljivijim probleme, kako bi svi shvatili potrebu i
interes da se ti problemi rešavaju.
Ekološki civilni, a posebno nevladin sektor je bitan elemenat u sistemu zaštite životne sredine.
Kakvo je Vaše viđenje rada ekološkog nevladinog sektora, daje li mu se dovoljno pažnje i
značaja, uvažavaju li se njegovi stavovi, i uopšte čuje li se glas ekološkog civilnog društva?
Nevladin sektor je veoma važan i mora se podržati.
Po meni, problem je veliki broj i šarenilo među organizacijama. Mislim da bi veću snagu i glasnost imali
kada bi međusobno više sarađivali, pa i udruživali se, i tako uticali na vlast i građane, čime bi se bolje
uvažavali njihovi stavovi.
Dobar primer je Zelena stolica, koju čini jedan broj nevladinih organizacija koje imaju predstavnike u
Skupštinskom Odboru za zaštitu životne sredine, koji ima pravo da učestvuje u raspravama Odbora, daje
predloge, primedbe itd.
Kao žena ste više decenija prisutni u sektoru zaštite životne sredine. Kažite nam, iz iskustva
koje posedujete, da li je danas lakše ženama da se bave životnom sredinom nego ranije?
Interesantno pitanje. U ovom sektoru su upravo žene brojnije.
Nažalost, nije lakše, jer u ovoj oblasti je puno problema, a malo novca. Možda je to upravo i razlog što je
ovo polje u kome ima više žena.
Foto: LSV
EKONEC mesečnik
Šta je najpotrebnije da se učini da bi se promenila svest o neophodnosti zaštite životne sredine

kod nas?
Nažalost, pre svega, potrebna je politička odluka, koje nema, da ova tema bude prioritetna u agendi
vlasti, od Skupštine Srbije, Vlade Srbije, lokalnih samouprava, do medija.
Zakone donosimo, ali se ne sprovode.
Potrebno je osnažiti inspekcije, pravosuđe koje ima svoju odgovornost u kažnjavanju onih koji krše zakone
o zaštiti životne sredine, potreban je rad sa stanovništvom, od dece do starih, jer o zaštiti životne sredine
ljudi malo znaju i većina ne shvata svoju odgovornost u tome.
I naravno učešće medija kao mogućeg edukatora široke populacije, a ne samo kroz senzacionalističke
vesti.
Sve više se u Srbiji priča o „zelenoj ekonomiji“, šta Vi mislite o tom konceptu, može li zaživeti u
Srbiji?
O ovome bi trebalo posebno otvoriti raspravu, jer je upravo u „zelenoj ekonomiji“ i otvaranju „zelenih“
radnih mesta ogromna mogućnost za zapošljavanje radne snage najrazličitijih profila, od fakultetski
obrazovanih do manuelnih radnika.
Ponavljam, od političke volje zavisi da li će se raditi na tome ili će slučajevi akcidentnih zagađenja biti
bombastične vesti dan ili dva i onda opet sve po starom.
Milisav Pajević

Brankica Tabak, podsekretarka Pokrajinskog sekretarijata
za urbanizam i zaštitu životne sredine

„Imamo mnogobrojne obaveze i zadatke pred sobom,
da postojeće stanje životne sredine unapredimo i očuvamo“
Recite nam Vaše viđenje aktuelnog stanja zaštite životne sredine u Vojvodini?
Stanje životne sredine u Srbiji se treba unapređivati. Politika životne sredine ima za cilj da promoviše
održivi razvoj i očuva životnu sredinu za sadašnje i buduće generacije.
Sagledavanjem aktuelnog stanja životne sredine može se reći da imamo mnogobrojne obaveze i zadatke
pred sobom da postojeće stanje unapredimo i očuvamo, a posebno da se, pak paralelno sa svim
neophodnim aktivnostima, ulaže u edukaciju celokupnog stanovništva.
Foto: Lična arhiva Brankice Tabak
EKONEC mesečnik
Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine je pokrenuo i realizovao akcije

„Nedelja za zeleniju Vojvodinu“ i „Nedelja za čistiju Vojvodinu”. Kakvi su efekti i odjeci akcija?
Кonkretnim činjenjem, odnosno oplemenjivanjem javnih površina zelenilom, kao i uklanjanjem otpada sa
javnih površina, odnosno sa mesta gde mu nije predviđeno odlaganje – kroz dve akcije i to pod nazivom
„Nedelja za čistiju Vojvodinu“ i „Nedelja za zeleniju Vojvodinu“ uvideli smo, svi akteri zajedno, da su i
pojedinci, institucije i privreda spremni za jasne pomake, te da se ciljevi mogu ostvariti ukoliko postoje oni
koji preuzimaju inicijativu kako u predlozima, tako i u organizaciji istih.
Uvažavanje sprovedenih aktivnosti je jedan od rezultata koji sa jasnim skretanjem pažnje na ono što nisu
dobre navike građanstva dovodi do toga da se na čišćenim lokalitetima ne dešava ista situacija.
Koje je aktivnosti Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine preduzeo na
zaštiti i unapređenju prirodnih dobara i biološke raznovrsnosti u Vojvodini?
Unapređenje prirodnih dobara i biološke raznovrsnosti APV sprovodi se u skladu sa raspoloživim budžetom
našeg sekretarijata.
Unapređenje se vrši kroz usluge održavanja nacionalnih parkova i prirodnih površina, zatim finansiranjem
projektnih aktivnosti upravljača zaštićenih područja na teritoriji Vojvodine (nacionalni park, specijalni
rezervati prirode, parkovi prirode, predeli izuzetnih odlika).
Zatim, saradnjom sa nevladinim organizacijama i podržavanjem njihovih projekata, štampanjem edicija o

zaštićenim područjima, sprovođenjem postupaka proglašenja novih zaštićenih područja od pokrajinskog
značaja, realizacijom međunarodnih projekata u okviru programa prekogranične saradnje.
EKONEC mesečnik
Na Fruškoj gori je ove godine bio veliki broj požara. Sve više je pritužbi od strane građana i
nevladinih organizacija da se na planini obavlja nezakonita seča stabala. Nedavno smo imali i
medijske natpise da će pojedini investitori graditi nove i velike turističke komplekse na Fruškoj
gori. Šta Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine čini da bi zaštitio NP
„Frušku goru“, izlaze li inspekcijski organi na teren, možemo li biti sigurni da će šumski dragulj
Vojvodine biti sačuvan?
Ljudi koji uživaju u blagodetima prirode i znaju njene vrednosti, uvek opravdano burno reaguju kada se sa
našim prirodnim blagom dešavaju grube izmene. Ispravno postupanje u takvim slučajevima je neophodno.
Sam postupak utvrđivanja činjenica nekog konkretnog slučaja itekako se odnosi na nadležnosti institucija,
koje su dužne da postupaju.
Кada govorimo o Nacionalnom parku „Fruška gora“, njega kao i svaki drugi u Srbiji treba sebično čuvati i
unapređivati. Sama zaštita u smislu utvrđivanja neadekvatnih postupaka pojedinaca i bilo koga drugog
podrazumeva reagovanje nadležnih institucija. Кonkretno, nadležnosti su podeljene, a i sve je definisano
određenim zakonima, Zakonom o nacionalnim parkovima, Zakonom o zaštiti prirode, Zakonom o šumama.
Svaki od Zakona podrazumeva reagovanje predstavnika institucija čije nadležnosti ovi Zakoni definišu.
Tako i Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine reaguje u skladu sa svojim
nadležnostima i izlaskom na teren inspekcija našeg sekretarijata obavlja onaj obim posla koji mu
nadležnosti dozvoljavaju.
Verujem da se očekuje da bude drugačije, da od nas počinje i sa nama se završava, i ubrzo rešavaju
problematike. Da mi kažnjavamo i slično. To nije u našim okvirima poslovanja.
Uprkos epidemiji korona virusa i ove godine je realizovan program „Za čistije i zelenije škole u
Vojvodini“. Koliko ste zadovoljni ostvarenim rezultatima i koje ste novine uneli u taj
ekološko-edukativni program?
Realizacija Programa „Za čistije i zelenije škole u Vojvodini“ pokazuje 11 godina uzastopno koliko su naša
deca kreativna i spremna da uče, u slučaju našeg Programa, i da lako primenjuju edukativna znanja.
Pokazali su preduzimljivost, spremnost na promene i sticanje novih navika u cilju zaštite životne sredine.
Oni su komposteri, baštovani, selektuju otpad, sačinjavaju ekološke časopise, sprovode akcije u svojim
zajednicama, a sve to i još mnogo drugih aktivnosti, uspešno realizuju u saradnji sa svojim
vaspitno-obrazovnim osobljem.
To su posvećeni ljudi, profesionalci koji učešćem u Programu pokazuju da su oni daleko ispred mnogih sa
svojim razmišljanjima i da svesno svoju energiju ulažu u decu, koja će preuzeti naše društvo i ključne
uloge u njemu, edukovani i sa jasnim razmišljanjima o očuvanju životne sredine.
Hvala im svima na dugogodišnjem kontinuiranom učešću u zajedničkom projektu.
Ove školske godine adekvatnim izmenama omogućićemo da novonastalim načinom obrazovanja

vaspitno-obrazovne ustanove mogu lako sprovesti nove zadatke i izazove, a opet učeći o vrednostima
prirode i neophodnosti njenog očuvanja.
EKONEC mesečnik
Kakva je i na kom nivou saradnja Pokrajinskog sekretarijata za urbanizam i zaštitu životne

sredine sa udruženjima građana koja se bave zaštitom životne sredine? Zašto je obustavljen
postupak javnog konkursa za dodelu sredstava za sufinansiranje programa i projekata koje
realizuju udruženja iz oblasti zaštite životne sredine za ovu godinu?
Zbog izmena postojećeg Budžeta došlo je do obustave raspisanog javnog konkursa za dodelu sredstava za
sufinansiranje programa i projekata koje realizuju udruženja iz oblasti zaštite životne sredine.
Težnja da se njihove ideje, projekti sa jasnim ciljem i za dobrobit društva u celosti sprovedu ne jenjava.
Okolnosti su nam nametnule razne izmene i prilagođavanja, ali to ne znači da već u nekom sledećem
ciklusu nećemo biti u mogućnosti da sprovedemo započeto.
Zapravo, želim da verujem da ćemo biti ubrzo u mogućnosti da uvažimo trud i zalaganja civilnog sektora.
Šta je najpotrebnije da se učini da bi se promenila svest o neophodnosti zaštite životne sredine

kod nas?
Izmena svesti svakog od nas uzrokovana je različitim okolnostima. Nekome je dovoljno da sagleda
preporuke i uvaži iste. Da se ponaša na način kojim neće činiti ono što ne bi želeo da drugi čini njemu. To
se odnosi na sve oblasti života. Nekome je veoma lako da teži i sprovodi dobro, a neko je pak uverenja da
je baš dobro biti neposlušan.
U slučaju zaštitite životne sredine ne nameću se nikakvi kalupi, niti postoji težnja da se čovek menja
gubeći sebe, svoju ličnost. Nasuprot, sve što treba činiti u cilju očuvanja životne sredine dobro je, kao
navika za svakog od nas pojedinačno, ali i za društvo u celosti.
Najpotrebnije je mnogo više zboriti o potrebi da se menjamo, zatim konkretnim sadržajima predočiti
javnosti koja nije upoznata šta će biti sa nama ako nastavimo sa neodgovornim ponašanjem, a krajnja
mera (koja se ipak pokazala kao najefektnija u mnogim uređenim zemljama sveta) jeste plati kaznu za
zagađenje na bilo kom nivou.
Tada, nakon jedne plaćene kazne za bacanje otpada gde ne treba, a da ne pričam o većim zagađenjima,
čovek će preispitati svoje postupke.
Složiće se svako ko je bar jednom na određenoj deonici puta platio kaznu za prekoračenje propisane
brzine kretanja, da je svaku sledeću vožnju, bar na toj deonici puta, prilagodio propisima.
Tako i put koji zajedno treba da pređemo i ne dozvolimo sebi da uništavamo prirodu svoje zemlje, neko će
putovati bez rizika, a ostali koji ne budu spremni da uvažavaju preporuke, kad tad će doći u situaciju da će
ih adekvatno sankcionisanje primorati da menjaju svoju svest, menjaju navike – zbog sebe lično, ali i zbog
dece koja svoje životne puteve treba srećno i u zdravlju da žive. Pitanje je samo kakvi ćemo im uzori biti.
EKONEC mesečnik
Srbiji?
Zelena ekonomija po svojoj definiciji podrazumeva ekonomsku aktivnost koja generiše održivi razvoj.
Кorišćenje obnovljivih izvora energije. Кupi, potroši, baci. I tako godinama. I tako naše deponije, a većim
delom smetlišta postaju veštačka brda. I to tako ne može u nedogled. Кoncept cirkularne ekonomije štiti
životnu sredinu, odnosno prirodne resurse. Cirkularna ekonomija predočava da je otpad sirovina.
I zašto to nama ne bi bio cilj? Zašto ne bi zaživeo u našoj zemlji?
Sve što je potrebno treba učiniti i pripremiti se za primenu takvog koncepta. Nije nemoguće edukovati
stanovništvo, omogućiti im da selektuju reciklabilni otpad. Tada isti ne završava na deponiji nego ima svoj
put do nastanka novog proizvoda. Na deponijama bi završavao otpad koji se dalje može tretirati i
pretvarati u energiju.
Glavna odlika cirkularne ekonomije je da vodi konceptu „nula posto otpada“ i da najveće promene nastaju
u dizajnu proizvoda i pakovanja.
Zaživeće zelena ekonomija u Srbiji, jer mi treba na taj način da pokažemo da smo rodoljubi i da tako
čuvamo svoju zemlju.
Milisav Pajević

Marko Rokvić, master inženjer zaštite životne sredine,
osnivač i direktor „Green Group“

„Za životnu sredinu je potreban jedan širi društveni konsenzus i
politička volja“
Neizbežno pitanje na početku ovog intervjua je kako vidite aktuelno stanje zaštite životne
sredine u Srbiji?
Onako kakvo je stanje u celom društvu – haotično. Ni jedna oblast u zaštiti životne sredine nije ni na pola
obrađena i uređena. Mi se bavimo životnom sredinom tek kada to postane neizbežno, na primer, u slučaju
zagađenja vazduha, a i to ne odradimo kako treba.
Tek kada vazduh postane toliko zagađen da je to alarmantno, tada se setimo da baš i ne vodimo računa o
vazduhu. I to važi za sve druge oblasti životne sredine.
Foto: Lična arhiva Marka Rokvića
EKONEC mesečnik
Da li je Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije uspelo da odgovori svom zadatku i
zaštiti životnu sredinu i prirodu u Srbiji?
Teško pitanje. Naizgled – nije, što proističe iz prethodnog pitanja. Ono što je dobro urađeno (još traje)
jeste veća kontrola operatera za opasan otpad, jer smo imali slučajeva ilegalnog zakopavanja opasnog
otpada, skladištenja u neadekvatnim halama i uslovima.
Povećana je kontrola opasnog otpada i to mora da se nastavi tako.
Što se tiče drugih stvari, veliko je pitanje koliko je Ministarstvo imalo odrešene ruke u rešavanju mnogih
problema. Mi kao društvo smo konstantno u nekim dnevno-političkim turbulencijama, uvek su neki
događaji, izbori, Evropa, Kosovo, šta god. Za životnu sredinu je potreban jedan širi društveni konsenzus i
politička volja. Ako bismo želeli da unapredimo stanje u upravljanju komunalnim otpadom, to znači mnoge
promene i rezove, neke čak i drastične – povećanje cena usluga za odnošenje komunalnog otpada.
Ministarstvo uz svu dobru volju to ne može bez saradnje i podrške drugih ministarstava i organa državne
uprave. Ne vidim da to ikoga interesuje previše. Problemi životne sredine nisu počeli juče i ne mogu se
rešiti za jedan dan ili mandat.
Optimalan period za rešavanja ovih problema je od pet do 10 godina, možda i više. Za to je potrebna
jedna dugoročna strategija sa akcionim planom koji se sprovodi, a ne, ad hoc, aktivnosti i prebacivanje i
izbegavanje odgovornosti, uz odbacivanje svega što je neko pre nas radio. Mi to u ovom trenutku
nemamo. Pojma nemamo šta želimo da uradimo, niti kako ćemo to da uradimo.
Ne možemo se složiti oko sakupljanja ambalažnog otpada, što je možda i relativno jednostavno i moglo bi
se uraditi za neki period od dve do tri godine godine, a kamoli oko nekih složenijih pitanja.
Menadžer ste za upravljanje otpadom (Waste Manager), to je relativno novo zanimanje kod
nas. Možete li nam bliže opisati vaše zanimanje, šta je delokrug vašeg posla? Da li ste i Vi na
neki način savetnik za upravljanje otpadom?
Ja i jesam savetnik za upravljanje otpadom, samo zbog prirode posla i određenih planova koji se tiču
poslovanja u inostranstvu, jednostavnije je bilo upotrebiti odmah naziv Waste Manager.
Moj posao je da pomažem kompanijama da upravljaju svojim otpadom na najbolji mogući način uz
ispunjavanje svih zakonskih obaveza.
To u praksi izgleda ovako: uradimo analizu delatnosti kompanije, u smislu gde nastaje koji otpad, kao i da
li je moguće izbeći ili smanjiti količine koje nastaju. Utvrdimo koji otpad nastaje, da li je opasan ili ne,
kako je najbolje da se organizuje sakupljanje i skladištenje (na primer, da li jedan ili više kontejnera, na
kom mestu i drugo), kako se obeležavaju otpadi i radimo na edukaciji zaposlenih kako se razdvaja otpad.
Uz sve ove aktivnosti, izrađujemo „Plan upravljanja otpadom“, kako bi se to usvojilo kao zvaničan
dokument (i zakonski obavezan) u toj kompaniji. Kad smo to uradili, možemo preći na organizaciju
otpreme. Pronalazimo operatere koji imaju dozvole za određene vrste otpada i biramo najbolju moguću
opciju. I naravno, brinemo se o kompletnoj dokumentaciji koja prati svaku otpremu otpada, kao i
podnošenje obaveznih izveštaja Agenciji za zaštitu životne sredine.
Pored ovoga, radimo slične stvari i sa operaterima i reciklerima, od poboljšanja prijema otpada,
dokumentacije, izrade dozvola za upravljanje otpadom i drugo.
EKONEC mesečnik
U pandemiji korona virusa smo od marta, da li ste radili sve vreme, i kako ste svoj posao uspeli
da prilagodite novim okolnostima. Da li je ova situacija sa pandemijom uticala na posao kojim
se bavite?
Situacija jeste malo blesava, da ne upotrebim drugi izraz. Svi se snalazimo kako znamo i umemo i svima
nam je ovo novo. Radio jesam, s tim da je sve išlo znatno usporenije. Usporene su sve tekuće aktivnosti,
odložene, pomerene, neke stvari su i otkazane. Preduzeća sa kojima radim su uglavnom proizvodne
delatnosti, koje nisu obustavile rad i tu se nastavilo, sa donekle normalnim radom. Ono što jeste bilo
neobično je ta online komunikacija. Ja sam navikao dosta da budem na terenu, da obilazim kompanije sa
kojima radim, a to nije bilo uopšte moguće jedno vreme, a i sada je dosta manje.
Privikavamo se kao i svi drugi, pratimo situaciju, analiziramo, pokušavamo da budemo pametni i da se
prilagodimo. Vreme će pokazati da li je to što radimo dobro.
Radite u kompaniji koja se bavi posebnim tokovima otpada. Koji su posebni tokovi otpada i na
šta se to odnosi?
Posebni tokovi otpada su: gume, proizvodi koji sadrži azbest, baterije i akumulatori, ulja, električni i
elektronski proizvodi. Njih tako zakon prepoznaje i odnosi se na proizvode koji se uvoze i proizvode i prvi
put puštaju na tržište Srbije. Za njih važe posebne takse, naročiti sistem vođenja evidencije i poseban
godišnji izveštaj, i na njih se plaća posebna taksa, iz koje se dodeljuju subvencija reciklerima koji
preuzimaju te vrste otpada. Ove vrste otpada se posebno vode u „Planu upravljanja otpadom“.
Sistem koji je dobro zamišljen, ali u praksi još škripi. Naročito za ulje. Mi sakupimo samo oko jedan do dva
odsto od ukupne količine ulja koja se uveze u Srbiju. To znači da se ostatak prospe ili koristi za loženje,
što je vrlo opasno po zdravlje, a naravno i nezakonito.
EKONEC mesečnik
Na društvenim mrežama nedavno ste objavili jednu ilustraciju na kojoj piše „Sa organskim
otpadom se ponašamo kao pijani milioneri!“ uz komentar „Od starijih generacija se vrlo lako
zaključi koliko se poštovala hrana. Ako nekome ispadne slučajno hleb, on ga brzo pokupi,
prekrsti se i poljubi. Greh je bilo bacati hranu, a i nije je ni bilo za bacanje“. Možemo li se u eri
„korone“ ponašati u skladu sa tradicionalnim vaspitanjem i pravilno odnositi sa organskim
otpadom, ili ipak naći neko novo rešenje?
Tradicionalno vaspitanje je jedan dobar primer, i ja ga često koristim prilikom razgovora o „cirkularnoj
ekonomiji“, gde ističem da je jedno seosko domaćinstvo pre 50 godina bilo veoma blizu današnjeg pojma
cirkularne ekonomije. Sve se koristilo iz domaće ili komšijske proizvodnje, kupovalo se samo ono što se
moralo, pozajmljivalo se sve drugo što je bilo skupo ili nepotrebno da se poseduje trajno, organski otpad
se davao životinjama ili đubrio zemlju, svi predmeti su se koristili prilično dugo, sve što se moglo
opravljati se opravljalo do besvesti…
Pogledajmo sada nas same, da li se sećamo kada smo poslednji put bili kod obućara?
To je tema o kojoj volim da pričam, i stalno ističem da mi nećemo promeniti trenutne navike o otpadu,
dokle god se ne promeni sistem sakupljanja, odlaganja i tretmana, i naravno naplate.
U slučaju da se naplata odnošenja otpada promeni i uvede plaćanje po stvarnoj količini otpada (a da se
koristan otpad predaje, na primer, bez naknade), došlo bi do relativno brze promene navika.
Nekako se iz ove priče nameće pitanje o „zelenoj ekonomiji“. Da li taj koncept može da zaživi
kod nas?
„Zelena i cirkularna ekonomija“ je dobar pojam, i sada postaje hit u svetu, da tako kažem. I potpuno je
ispravan, sa jednog moralnog, etičkog, ljudskog i na kraju ekološkog stanovišta.
Problem je u primeni, kao što je bio sa održivom razvojem. Sve je to bilo lepo i krasno, ali mehanizam
postizanja održivog razvoja nije postojao, bar ne kod nas i u većini zemalja. I sa „cirkularnom
ekonomijom“ je slična stvar. Ako očekujemo da će se privreda prilagoditi i primeniti „cirkularnu
ekonomiju“ sama od sebe i zbog neke ekološke svesti, pa to znači da se u startu mirimo sa neuspehom.
Privreda mora da bude zamajac i nosilac cele priče, jer privreda najviše utiče na životnu sredinu.
Jedan primer iz Nemačke je autoindustrija. Država je obavezala proizvođače da moraju da koriste

najmanje 30 odsto materijala iz reciklaže, što je spaslo celu reciklažnu industriju.
To je naravno samo jedan način.
Mi imamo svojih problema sa otpadima, naročito tekstilnim otpadom koji nema adekvatno rešenje.
Proizvođači tog otpada nemaju (bar ne stvarnu) odgovornost prema otpadu koji nastaje, i očekuju od
operatera za upravljanje otpadom da nađu rešenje. A operateri nemaju dovoljno resursa, opreme, niti
sredstava da to reše kako treba. Treba početi prvo od obaveze proizvođača da bude aktivno uključen u
zbrinjavanje svog otpada. Na primer, u ovom problemu sa tekstilnim otpadom, osnivanje jednog centra za
otpadni tekstil, sa specijalizovanom opremom, gde bi se tretirao sav tekstilni otpad koji nastaje kod nas. A
imamo preko 30 ozbiljnih tekstilnih proizvođača, strane kompanije.
EKONEC mesečnik
Jedno vreme ste bili aktivni u ekološkoj nevladinoj organizaciji, kako Vam danas izgleda taj
sektor i može li biti jači, poštovaniji i prisutniji u javnosti?
Moram priznati da dok sam bio aktivan, imao sam pogrešnu sliku o stvarnom uticaju civilnog sektora na
životnu sredinu. Dok ste aktivni, mislite da je to što radite jako važno, da postižete velike stvari, a totalno
ste promašili temu. Stalno ste u priči o nekim projektima, edukacijama, kampanjama i drugim stvarima,
organizujete seminare, konferencije, akcije čišćenja i drugo, i u principu se ne bavite životnom sredinom i
ne menjate stvari. Stalno radite na podizanju „ekološke svesti javnosti” što je totalno nebitno jer se svest
ne menja edukacijom ili kampanjama.
Mislim da me je to vremenom zamorilo, i imao sam potrebu „da uprljam ruke”, da tako kažem, da se
zaista bavim životnom sredinom i da imam neki stvaran i opipljiv učinak. I to sam radio, godinama sam se
bavio preuzimanjem opasnog i neopasnog otpada od privrede, organizovao i vodio pogone za reciklažu,
uvodio sisteme separacije otpada za domaćinstva, radio uvoz i izvoz otpada i druge stvari.
Ne vidim da u nevladinom sektoru ima težine za ozbiljnije stvari, niti da ima ljudi koji zaista znaju da reše
probleme i koji su eksperti u nekoj oblasti. Nažalost. Eksperti su u privredi ili fakultetima.
Tek kada sam počeo da rešavam stvarne probleme sa otpadom, video sam realno stanje i koliko je to
složeno. Ako niste ni probali da sakupljate ili reciklirate otpad, pa kako možete da kažete bilo kome, ko to
zaista radi, da greši ili da ne radi dobro? Nisam dovoljno pametan da mogu da kažem šta sve ne valja i šta
bi sve trebalo uraditi, pa ovo govorim iz ličnog iskustva, voleo bih da nisam u pravu.
Jedan od problema, što je prilično paradoksalno, je što je Zakon omogućio prilično lako osnivanje
udruženja građana. I mi sada imamo na hiljade udruženja građana, koje u stvarnosti čine samo jedan ili
dva čoveka. Imate 10 ljudi – imate 10 udruženja građana. I svi pišu neke projekte, apliciraju, kao rade
nešto. Takođe, je i prisutna jedna vrsta „belih medveda” u nevladinom sektoru, ljudi koji su tu dugo, i koji
su u svojim udruženjima nezaobilazni, i najčešće svi neistomišljenici napuštaju to udruženje. Imamo
naravno i dobrih aktivista, vrednih, koji rade drugačije, koji su u velikoj manjini.
Stanje u nevladinom sektoru je u principu kao i stanje u društvu – haotično.
Kako i na koji način kod građana podići nivo svesti o neophodnosti zaštite životne sredine?
Vrlo lako – ne treba ga posebno podizati.
Mi gubimo previše energije, vremena i resursa na „podizanje svesti”. Totalno pogrešan pristup. Svest će
doći vremenom.
Pošto se najviše bavim otpadom, daću primer iz te oblasti – separacija otpada po domaćinstvima.
Uspostaviti sistem koji može da funkcioniše (kante, kontejneri, kese, reciklažna ostrva, šta god se misli da
je odgovarajuće za specifičan slučaj), postaviti ceo sistem, promeniti sistem naplate (podići cenu za
komunalni otpad da bi se motivisali građani), raditi uporedo edukaciju o tome, i vršiti konstantnu kontrolu.
Za dve, tri godine, imali bi značajan napredak, već bi neke stvari postale navike, i za pet godina bismo
dobili tu našu cenjenu „ekološku svest”.
Ne ide drugačije, probao sam.
Milisav Pajević

Milan Belobabić, predsednik Udruženja građana „Aurora”

„Ekološki civilni sektor Srbije bori se da preživi“
Na početku ovog intervjua recite nam kako vidite aktuelno stanje zaštite životne sredine u
Srbiji?
Aktuelno stanje zaštite životne sredine u Srbiji na izuzetno je niskom nivou i deluje mi da je svake godine
sve gore. Divlje deponije na sve strane, otpadne vode se ulivaju u reke, opasni otpad završava u zemljištu
i rekama, u gradovima kvalitet, to jest, nekvalitet vazduha direktno ugrožava zdravlje stanovnika, šumski
pojasevi nestaju čak i u nacionalnim parkovima, nekontrolisana upotreba pesticida u poljoprivredi, voda iz
gradskih vodovoda koja je na mnogim mestima (pogotovo u Vojvodini) daleko ispod propisanih normi i tu
se spisak, nažalost, ne završava!
Rekao bih da je Srbija jedna od najzagađenijih država u Evropi, možda i najzagađenija. Verujem, kada bi
se u Srbiji radila ozbiljna analiza stepena zagađenosti zemljišta, voda i vazduha, rezultati bili katastrofalni.
Ovo nije problem od juče, već zbir važnih stavki koje se nisu rešavale decenijama, a stanje odavno biva
sve gore.
Najgore je to što sami građani ne reaguju na činjenicu da im se život skraćuje, a zdravlje trajno urušava
zbog svih gore navedenih stvari. O očuvanju flore i faune bolje i da ne pričamo!
Foto: Lična arhiva Milana Belobabića
EKONEC mesečnik
Da li je aktuelno Ministarstvo zaštite životne sredine uspelo da odgovori svom zadatku i zaštiti
životnu sredinu i prirodu u Srbiji?
Daleko od toga! Očito je u Srbiji u svim vladama do sada zaštita životne sredine bila (i sad je) „poslednja
rupa na svirali“. Uticaj Ministarstva zaštite životne sredine na strukture vlasti, na privredu, ali i na samo
društvo, ne postoji. Bojim se da će buduće generacije zdravljem platiti višedecenijski nerad i neuticanje
Ministarstva zaštite životne sredine i da će mnoge vrste flore i faune ili nestati sa teritorije Srbije ili biti
stavljene na prag izumiranja.
Postoje stvari koje su mogle da se urade bez prevelikih ulaganja: na primer, da se u svim naseljima
postave merne stanice koje bi detaljno merile stepen zagađenosti vazduha, pa ako se nema para da se ta
zagađenost reši, da se bar građanstvo upozori kada je stepen zagađenosti visok (da ne izlaze iz kuća), a
onda da se ti podaci iskoriste za buduće projekte koji bi rešili navedeni problem. No, ako tako jednostavna
stvar nije urađena, kako onda dati pozitivnu ocenu Ministarstvu koje nije uradilo gotovo ništa u rešavanju
mnogo većih problema koji urušavaju stanje životne sredine u Srbiji?!
Podsetio bih sve one koji su zaboravili: na leto 2016. godine, kada se iz fabričkog kruga „25.
maj” osećao nesnosni smrad, Vi ste gotovo dva meseca vršili pritisak na javnost, sve dok više
stotina tona otpada iz Bele Crkve nije odvezeno. Tada je uspeo građanski aktivizam koji ste Vi
predvodili. Kakva je situacija danas u Beloj Crkvi?
Bilo – ne ponovilo se!
Opasni otpad je odnet iz Bele Crkve. Nikada nismo dobili precizne informacije za izuzetno važne stavke:
koliko je tačno tona opasnog otpada ovde bilo nelegalno odloženo, koji je bio tačan sastav ovog opasnog
otpada i kakvo je bilo stanje okolnog zemljišta, voda i vazduha nakon odnošenja opasnog otpada.
Tada je građanski aktivizam uspeo, ali pitanje je da li bi i danas, pošto se stanovništvo iseljava iz Bele
Crkve zbog loše ekonomske situacije. Otišli su i odlaze i oni koji su imali snage, volje i znanja da se bore
za zdravu životnu sredinu.
Trenutno su ovo najveći ekološki problemi u Beloj Crkvi: mogućnost da se skrene tok reke Nere u kanal
Jaruga – za potrebe novoizgrađene minihidrocentrale i da se na taj način uništi najlepši deo toka Nere;
zatim, zatrpavanje muljem (iz pogona za separaciju šljunka) jednog od jezera; paljenje livada u
zaštićenim područjima; nelegalna seča šumskih pojaseva; prevelika upotreba pesticida u voćnacima koji
okružuju grad; zagađenost vazduha (i od loženja) u zimskim mesecima…
EKONEC mesečnik
Ovu godinu je obeležila pandemija korona virusa, a biciklistička vožnja od Bele Crkve do ušća
Nere u Dunav, koju ste Vi prošle godine u junu organizovali, imala je regionalni odjek. Šta su
bili cilj i namera te eko-turističke akcije i da li razmišljate da je ponovo organizujete?
Bela Crkva je mesto sa verovatno najvećim kapacitetom za razvoj eko-turizma u Vojvodini. Krase je
ogromno prirodno bogastvo i biološko-geološka raznovrsnost.
Tu su tri reke: Dunav, Karaš, Nera, kao i kanal DTD. Zatim, dva zaštićena područja: Specijalni rezervat
prirode „Deliblatska peščara“ i Predeo izuzetnih odlika „Karaš–Nera“.
U okviru tih područja nalazi se ramsarsko područje Labudovo okno, značajno stecište ptica močvarica,
gnezdilište vrsta ugroženih na celoj planeti; tu su i Zagajička brda, ukras Deliblatske peščare.
U Predelu izuzetnih odlika „Karaš–Nera“ nalazi se i reka Nera, jedina planinska reka u Vojvodini, koja
povezuje Karpate sa Panonskom nizijom i koja u sebi ima floru i faunu svojstvenu planinskim
vodotokovima. Naravno, tu je i sedam jezera, na obodu grada.
Sve to pruža idealne uslove za eko-turizam, a cilj biciklističke vožnje obodom Predela izuzetnih odlika
„Karaš–Nera“, od Bele Crkve do ušća Nere u Dunav, bio promocija navedenog zaštićenog područja i
popularizacija biciklističkog turizma na teritoriji Bele Crkve.
U planu je da ova vožnja postane tradicionalna, i da se se vozi ne samo gore navedenom trasom, već i
drugim trasama koje prolaze kraj prirodnih lepota opštine Bela Crkva.
Udruženje građana „Aurora” članica je mreže „Pošumimo Vojvodinu”, koja je osnovana u

januaru ove godine. Recite nam šta je cilj i koji su zadaci na kojima će raditi mreža?
Svi znamo da je Vojvodina jedna od najmanje pošumljenih oblasti u Evropi. U želji da se to promeni, a
uvidevši da ne možemo da se oslonimo samo na institucije – jer to, očito, nije dovelo do rezultata, to jest,
do povećanja pošumljenosti Vojvodine – zainteresovane organizacije civilnog društva sa teritorije
Vojvodine odlučile su da osnuju mrežu „Pošumimo Vojvodinu”.
Cilj je veći uticaj javnosti na donosioce odluka po pitanju očuvanja i unapređenja postojećih šuma i
povećanja površina pod šumama u AP Vojvodini, razvijanja svesti javnosti o važnosti očuvanja šuma i
pošumljavanja i njihovog uticaja na zaštitu prirode, poljoprivredu, ekonomiju, kao i pronalaženje načina za
rešavanje problema u vezi sa pošumljenosti Vojvodine.
Sve se više organizacija uključuje u rad mreže „Pošumimo Vojvodinu”, što govori da je ova mreža na
pravom putu.
EKONEC mesečnik
Koliko je epidemija korona virusa uticala na aktivnosti Udruženja građana „Aurora” u oblasti
zaštite životne sredine? Jesu li one dodatno usporene i onemogućene?
Epidemija COVID-19 pogodila je, kao i sve ostalo, i rad samog Udruženja.
Udruženje građana „Aurora” ima odličnu saradnju sa srednjim i osnovnim školama u Beloj Crkvi, ali zbog
situacije sa pandemijom morali smo da značajno redukujemo rad sa omladinom i decom. Ostale aktivnosti
pokušali smo da realizujemo u skladu sa epidemiološkom situacijom i bezbednosnim merama. Neke su
morale da budu i prekinute.
Pre zatvaranja granice sa susednom Rumunijom (granica je na 10 kilometara od Bele Crkve), u okviru
projekta prekogranične saradnje, čiji je nosilac ekološka organizacija „GEC Nera” iz Oravice (Rumunija),
upoznavali smo građane Bele Crkve, razgovorom i deljenjem flajera, sa mogućim štetnim uticajem peska
koji donosi vetar (ukoliko duva u određenom smeru) sa jalovišta kraj Dunava u Novoj Moldavi (Rumunija),
na deo naše opštine koji se naleže na Dunav, i objašnjavali potrebu vođenja monitoring na tom delu
terena.
Nažalost, zbog zatvaranja granica, učešće Udruženja u drugi deo projekta nije u mogućnosti da se
realizuje.
Koje akcije i projekte trenutno sprovodi Udruženje građana „Aurora”?
Sa okolnostima COVID-19 jako je teško raditi veće projekte – akcije, zbog nemogućnosti okupljanja većeg
broja ljudi na jednom mestu, kao i brige za učesnike i njihovu moguću zarazu virusom.
Trenutno vodimo kampanju na teritoriji naše opštine o potrebi prestanka paljenja pašnjaka i njiva,
prestanka stvaranja divljih deponija i sprečavanju nelegalne seče šumskih pojaseva, kao i o potrebi da se
na njivama zaustavi korišćenje zabranjenih pesticida, čija upotreba ubija divlje životinje.
Krenuli smo od Lovačkog udruženja iz Bele Crkve, pošto su lovci često na terenu i prvi mogu da primete
aktivnosti koje štete prirodi, a u planu je da se podeli propagandno- informativni materijal sa tom
tematikom mesnim zajednicima okolnih sela.
Održali smo predavanje – radionicu u selu Grebenac, na obodu Deliblatske peščare, na temu seoskog i
eko-turizma, u cilju zaštite prirode kroz eko-turizam i razvoja sela kroz eko- i seoski turizam.
U planu je da se postavi velika informativna tabla u centru grada sa ciljem promocije prirodnih lepota i
kulturne baštine Bele Crkve, kao i promociji eko-turizma.
Takođe, podneli smo inicijativu kod Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode da se određeni broj
belocrkvanskih jezera istraži (u njima su primećene strogo zaštićene vrste flore i faune) i da se stavi pod
određeni nivo zaštite koji neće smetati razvoju turizma, ali koji će sačuvati retke vrste.
Sve više se u Srbiji priča o „zelenoj ekonomiji“. Šta Vi mislite o tom konceptu, može li zaživeti u
Srbiji?
Još je to daleko od nas. Tek kada bude počela da se sprovodi oštra kaznena politika po pitanju
zagađivanja i uništavanja životne sredine, moći ćemo da razmišljamo o ideji „zelene ekonomije“, a nakon
podizanja životnog standarda i ekonomije države moći će da se krene sa „zelenom ekonomijom“, pošto su
za nju u početku potrebna velika novčana sredstva.
EKONEC mesečnik
„Vojvođanska zelena inicijativa” i „Zelena patrola” dodelile su Vam 2016. godine „Priznanje za
građansku hrabrost i doslednost”. Kažite nam, ima li danas istinskog i iskrenog aktivizma u
ekološkom nevladinom sektoru? Kako Vam izgleda ekološki civilni sektor Srbije, ima li nade da
bude jači, organizovaniji i uspešniji?
Znate kako, moramo biti iskreni: kada ljudi jedva sastavljaju kraj sa krajem, pitaju se da li će imati
dovoljno para narednog meseca da plate račune, hranu, itd., teško da im ostaje energija, i mentalna i
fizička, za aktivizam u ekološkom nevladinom sektoru.
Nije to opravdanje, ali prosto kada se čovek bori da prihoduje za osnovne životne potrebe ostaje mu malo
vremena i snage za aktivizam. Pored svega, tu je i ta borba sa vetrenjačama, kada inspekcijske službe i
sudsvo odbijaju da rade svoj posao, pa se, samim tim, ponekad nađete pred neprobojnim zidom.
Ekološki civilni sektor Srbije bori se da preživi. Nedostatak finansija, a pogotovo ogroman odlazak
sposobnih i stručnih osoba iz Srbije (pogotovo iz malih sredina), ostavlja ga bez onog najvažnijeg:
aktivista koji svojim znanjem i energijom mogu da se bore za životnu sredinu.
Tek povećanjem životnog standarda i jačanjem ekonomije, kao i zaustavljanjem iseljavanja stanovništva,
ima nade da i civilni sektor ojača. U jako siromašnim zemljama, kakva je Srbija, civilni sektor je slab, a
pogotovo onaj koji se bavi zaštitom životne sredine.
Edukacijom, akcijama, informisanjem, i najvažnije, instistiranjem na oštroj kaznenoj politici.
Naš narod je ekološki skoro nepismen (znam da ružno zvuči) i jako teško shvata važnost zaštite životne
sredine.
Nažalost, u Srbiji se stvari menjaju ili onda kada se dogodi neka katastrofa, pa ljudi steknu strah od toga,
ili kada neko plati izuzetno visoku kaznu, pa onda većina više ne pomišlja da uradi nešto što se nije ni
smelo, ali ne zbog promene uverenja, već zbog plaćanja kazni.
Edukacija da, ali za rad sa decom, a punoletne osobe koje su već oformile karakter i poglede na svet,
samo visoke kazne mogu dovesti pameti, to jest, do svesne odluke da ne uništavaju životnu sredinu.
Nisu ni Nemci postali odmah svesni potrebe o zaštiti životne sredine, već su ih visoke kazne sprečavale da
rade stvari koje uništavaju životnu okolinu, a što se mlađih generacija tiče, kombinacija kazni i edukacije
od malih nogu, učinila bi da steknu razvijenu ekološku svest.
Milisav Pajević

Marko Vukomanović, predsednik Zelene liste Srbije

„Ozbiljna državna ekološka politika bi morala da se bavi
strateškim problemima obezbeđivanja ekobezbednosti u
savremenim uslovima“
Kako Vam izgleda aktuelno stanje zaštite životne sredine u Srbiji?
Stanje životne sredine u Republici Srbiji deluje jako zabrinjavajuće u ovom trenutku. Mnogi od
nagomilanih problema nažalost, nisu rešeni, niti ima naznaka da će oni biti rešeni u nekom skorijem
vremenskom periodu. Srbija ima problema u svim aspektima zaštite životne sredine, od komunalnih voda,
koje se mahom ne prečišćavaju, preko neuređenih sanitarnih deponija, koja su praktično smetlišta, raznih
divljih deponija, do problema zagađenja vazduha, koji najviše dolazi do izražaja u grejnoj sezoni.
Problem komunalnih voda u Srbiji je višedecenijski problem. Industrijske i komunalne vode zagađuju naše
vodotokove i taj problem je, čini mi se najizraženiji u Vojvodini, gde se preradi tek nešto više od deset
procenata otpadnih voda, dok je taj procenat na nivou Republike Srbije zanemarljivo veći, oko petnaest
procenata. Po nekim procenama za rešavanje ovog problema i izgradnju kapaciteta za prečišćavanje
otpadnih voda koji bi mogli da podmire naše potrebe, Srbiji je neophodno preko pet milijardi evra, to je
novac koji Srbija u ovom trenutku nema, tako da smo nažalost daleko od njegovog rešavanja.
Još jedan problem koji se tiče voda u našoj zemlji je svakako i izgradnja malih hidroelektrana (MHE) koje
nanose veliku štetu rečnim ekosistemima i lokalnim zajednicama koje žive u neposrednoj okolini. Veliki
broj MHE je izgrađen u poslednjih par godina, a njihov udeo u snabdevanju električnom energijom u Srbiji
je manji od 1 odsto ukupne proizvodnje. Rešenje ovog problema je u ukidanju podsticajnih mera za
obnovljive izvore energije koja Republika Srbija pruža investitorima MHE.
Nesanitarne deponije su prostori gde se otpad baca bez ikakvih zaštitnih mera po životnu sredinu,
zagađujuće materije se sa tih prostora nakon tog bacanja praktično cede, stižu do podzemnih voda i
zagađuju ih, opasne materije završavaju u zemljištu, stižu i do biljaka, završavaju u vazduhu koji udišemo
i biljkama koje jedemo. Nesanitarne deponije u Srbiji su ekološke tempirane bombe koje svakog trenutka
mogu da eksplodiraju. Zvanični podaci nam govore da većina otpada koji se prikupi u Republici Srbiji
nažalost završava na ovakvim deponijama koje ne zadovoljavaju osnovne sanitarne standarde. Rešavanje
ovog problema je u većem ulaganju u infrastrukturu i u sam sistem prikupljanja otpada, kao i drakonske
kazne za one koji otpad ne odlažu po propisima.
Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine oko trećina građana Srbije udiše prekomerno zagađen
vazduh, što Srbiju svrstava u sam vrh grupe zemalja koje imaju najzagađeniji vazduh na svetu. Sektor
proizvodnje i distribucije energije je najveći zagađivač vazduha iz razloga što se oko 70 procenata
električne energije u proizvodi u termoelektranama u kojima se koristi lignit, čijim sagorevanjem nastaje
veliki broj materija koje zagađuju vazduh.
Prema skorašnjim istraživanjima organizacije „Greenpeace“ termoelektrane „Nikola Tesla“ našle su se na

devetom mestu na listi najvećih zagađivača sumpor-dioksidom na svetu što je poražavajući podatak.
Problem zagađenja vazduha naročito dolazi do izražaja tokom grejne sezone i zbog velikog broja
individualnih ložišta u Srbiji i kvaliteta ogrevnog materijala koji ta ložišta koriste. Takođe, u proteklom
periodu smo bili svedoci i zagađenja vazduha u pojedinim gradovima u Srbiji kao što su na primer, Bor ili
Smederevo u kojima je do zagađenja došlo zbog industrijskih kompleksa koji postoje u tim gradovima.
Jednim delom, ovom problemu doprinosi i veliki broj motornih vozila na našim drumovima koja su starije
proizvodnje i koja ne ispunjavaju ekološke standarde, međutim, pokazalo se tokom skorašnje zabrane
kretanja, da oni ipak nisu najveći zagađivač vazduha u našoj zemlji kao što se nekada mislilo. Za
rešavanje problema zagađenja vazduha, slično kao i kod rešavanja problema voda, u narednom periodu je
potrebno uložili preko dve milijarde evra.
Kada se sve zbroji, potrebno je u narednoj deceniji u zaštitu životne sredine u Srbiji, kao i u usklađivanje
propisa sa propisima Evropske unije kojoj težimo, uložiti oko desetak milijardi evra. Nisam baš siguran da
li je Republika Srbija sposobna da odgovori ovom zahtevu u ovako delikatnom trenutku kada mnogi
stručnjaci predviđaju ekonomsku krizu u nadolazećem periodu.
Lična arhiva: Marka Vukomanovića
EKONEC mesečnik
Da li je Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije uspelo da odgovori svom zadatku i
zaštiti životnu sredinu i prirodu u Srbiji?
Zaista je suvišno trošiti reči i govoriti o uspesima i tome koliko je i u kojoj meri odlazeći ministar i
Ministarstvo za zaštitu životne sredine u celini uspelo da odgovori svom zadatku i unapredi zaštitu životnu
sredinu u našoj zemlji.
Kada govorimo o tri ključna problema koja sam malopre spomenuo, čini se da odlazeće resorno
Ministarstvo nije uspelo čak ni da pronađe približno rešenje niti za jedno od njih, što ih sigurno svrstava u
ministarstva sa najmanje uspeha u prethodnoj Vladi.
Ostaje nam nada da će nova gospođa ministarka imati više uspeha u borbi za poboljšanje kvaliteta zaštite
životne sredine u Srbiji i da će imati više sluha, pre svega, za organizacije civilnog društva koje se bave
zaštitom životne sredine na ekspertskom nivou i da će prihvatiti pomoć i sugestije u rešavanju
nagomilanih problema u sferi zaštite životne sredine, a koje dolaze sa naše strane, odnosno strane
nevladinog sektora.
Predsednik ste Saveza ekoloških udruženja „Zelena lista Srbije”, pa nam kažite, od kada taj
Savez postoji i koje je sve organizacije su okupljene u njemu?
Savez ekoloških udruženja „Zelena lista Srbije” je mreža lokalnih ekoloških organizacija koje javnim
zastupanjem, obrazovanjem, informisanjem i podsticanjem aktivizma građana doprinose očuvanju
prirodnih resursa i kvalitetu života građana Srbije. „Zelena lista Srbije“ je samostalni, dobrovoljni,
nepolitički, neprofitni, patriotski, vaspitni i obrazovani Savez, otvoren za sve koji prihvataju njegove
principe i vrednosti, bez obzira na uzrast, pol, poreklo, nacionalnu, rasnu, versku i političku pripadnost.
Osnovan je na neodređeno vreme radi ostvarivanja ciljeva u oblasti ekologije, zaštite životne sredine,
održivog razvoja, klimatskih promena, ruralnog razvoja, energetike i rada sa decom i mladima.
Mreža „Zelena lista Srbije“ nastala je krajem 2007. godine kao deo razvojnog programa Balkanskog fonda
za lokalne inicijative (BCIF), u saradnji sa Institutom za održive zajednice (ISC) i uz finansijsku podršku
USAID-a.
„Zelena lista Srbije” od 2015. godine deluje kao formalni Savez ekoloških udruženja, sa trenutnim
sedištem u Raški.
Celokupni rad mreže Zelena Lista Srbije rezultirao je pokretanjem velikih ekoloških nacionalnih kampanja:
Oplaneti se! Uklonimo deponije – tokom 2009. godine, za rešavanje problema odlaganja otpada u Srbiji,
Oplaneti se! Recikliraj – posvećene reciklaži, tokom 2010. godine i nastavak kampanje Oplaneti se!
Recikliraj – od novembra 2011. do februara 2013. godine – usmeren ka unapređenju primarne selekcije.
Registrovane članice mreže su: Centar za održivu budućnost “Zelena zona” iz Knjaževca, Društvo mladih
istraživača “Bor” iz Bora, Eko klub “Zeleni putokazi” iz Raške, Ekološki pokret “Moravski orašak” iz
Trstenika, Ekološki pokret “Bela breza” iz Kruševca, “Inženjeri zaštite životne sredine” iz Novog Sada,
Odred izviđača “Zavičaj 1093” iz Vranja, “Porečje – Vučje” iz Vučja, “Zeleni krug “ iz Novog Sada, „Zeleni
ključ“ iz Niša i „Vilaž“ iz Bora.
Foto: Lična arhiva Marka Vukomanovića
EKONEC mesečnik
Koji su strateški planovi i zadaci na kojima će raditi Savez ekoloških udruženja „Zelena lista
Srbije” u narednom periodu?
„Zelena lista Srbije“ je jedna od retkih formalnih ekoloških mreža u Srbiji, u svom sastavu ima
organizacije koje u svom delovanju pokrivaju određeni deo teritorije Republike Srbije.
Analizom geografske rasprostranjenosti našeg Saveza, uočavamo činjenicu da su određeni delovi Srbije
zapostavljeni i mi ćemo se kao Savez potruditi da svoju mrežu proširimo organizacijama koje će nam
pomoći da ravnomerno pokrijemo čitavu teritoriju naše zemlje.
Ono što sledi u narednom periodu je svakako proširenje Zelene liste Srbije. Takođe, analizom stanja našeg
Saveza došli smo do zaključka da određenim članicama nedostaju kapaciteti za upravljanje i organizacioni
razvoj. Sigurno je da ćemo neki budući period posvetiti i podizanju kapaciteta tih članica, što naravno
dalje implicira podizanje kapaciteta samog Saveza.
Kroz realizaciju nekih budućih projekata omogućavaćemo i podsticati aktivno učešće građana Srbije u
kreiranju i sprovođenju javnih politika upravljanja otpadom kroz kampanje javnog zagovaranja,
informativno-edukativne kampanje i edukativne javne događaje.
Sve organizacije članice, kao i one organizacije koje budu izrazile želju da pristupe Zelenoj listi Srbije, od
samog Saveza mogu očekivati pristup resursima u smislu znanja, veština, opreme i iskustava u radu sa
ciljnim grupama koje kasnije mogu iskoristiti za realizaciju svojih lokalnih projekata.
Ekspert ste za bezbednost, pa nam recite, koliko je bitno i važno da vodimo računa o
bezbedonosnim aspektima u oblasti zaštite životne sredine?
Ukoliko govorimo generalno o ekološkoj bezbednosti, ona bi najprostije rečeno predstavljala odsustvo bilo
kakvih pretnji ili nanošenja štete po našu životnu okolinu i zdravlje stanovništva. Koliki će stepen
ostvarenja ekološke bezbednosti biti, zavisi ponajviše od toga kakva je državna ekološka politika, kakav je
odnos društva prema očuvanju, zaštiti i unapređenju zaštite životne sredine.
Svaka ozbiljnija državna ekološka politika bi morala da se bavi strateškim problemima obezbeđivanja
ekobezbednosti u savremenim uslovima, ekološkim monitoringom, vanrednim ekološkim situacijama i
nesrećama, problemima ekološke bezbednosti u industriji, poljoprivredi, transportu i slično.
Ozbiljna država bi morala voditi računa o racionalnom korišćenju prirodnih resursa, zaštiti biodiverziteta i
zaštiti prirodnih resursa, a ako govorimo i o budućnosti, naša država bi mogla i ozbiljnije da se bavi
pitanjima ekološkog vaspitanja i obrazovanja i podizanjem ekološke svesti kod dece sve od predškolskog
uzrasta pa nadalje.
Što se pojedinaca tiče, ekološka bezbednost može biti narušena različitim ljudskim delovanjima usled
neznanja, nemarnosti, lošeg projektovanja, lošeg upravljanja i slično.
Nažalost, živimo u vremenu već narušene ekološke bezbednosti, kada mnoge države traže rešenja tog
problema, koja se ogledaju u primeni ekološki opravdanih tehnologija, razvoju različitih politika održivog
razvoja, pravnih i ekonomskih rešenja u oblasti zaštite životne sredine, smanjenju količine otpada i
njegovog recikliranja, korišćenje obnovljivih resursa i slično.
Uzimajući u obzir činjenicu da životna sredine ne poznaje veštački nametnute granice i da postoji pretnja
da se posledice degradacije životne sredine prošire i van granica jedne države, jako je važno kontinuirano
unapređenje saradnje u ovoj oblasti kako na regionalnom, tako i na globalnom nivou.
Foto: Lična arhiva Marka VUkomanovića
EKONEC mesečnik
Kao predsednik Saveza ekoloških organizacija „Zelena lista Srbije“, primetio sam, mogu slobodno reći
jedan šablon koji se može primeniti na skoro sve organizacije iz tog Saveza, a uveren sam da je situacija
jako slična i kod kolega iz drugih ekoloških organizacija.
Naime, velikoj većini organizacija nedostaje stabilna institucionalna podrška, pre svega, u smislu
finansiranja aktivnosti organizacija, jer se obično to finansiranje svodi na projektno finansiranje koje je
ograničeno na vremenski period od par meseci do eventualno par godina ukoliko su u pitanju neki veći i
budžetom ozbiljniji projekti.
Postoji ogroman potencijal međusobne saradnje i ukrupnjavanja, odnosno umrežavanja, koji iz nekog
razloga nikako da se pretvori u stvarnost. Kao činjenicu da svima njima fali veća vidljivost, pogotovu na
nacionalnom nivou, mada je u poslednje vreme situacija bolja nego ranije i dalje ima prostora za
povećanje kako vidljivosti samih organizacija, tako i njihovog umrežavanja i prepoznavanja kao
relevantnog faktora u državi koji poseduje stručne kapacitete da kontroliše usvajanje i primenu propisa, ali
i da podigne nivo ekološke svesti kod pojedinaca i društva u celini.
Može li koncept „zelena ekonomija“ da zaživi u Srbiji?
Ponovo se moramo vratiti na sam početka intervjua i podsetiti se da je stanje u našoj zemlji jako
zabrinjavajuće i da tek kada rešimo one nagomilane probleme o kojima sam pričao na početku, od
rešavanja problema otpada do pronalaženja onih silnih milijardi evra koje nemamo, tek tada možemo
ozbiljnije razmišljati o „zelenoj ekonomiji“.
Za razvoj „zelene ekonomije“ neophodno je imati pomoć svih nadležnih organa u jednoj zemlji. U našoj
situaciji kada na primer, imate jedno državno preduzeće za proizvodnju električne energije, koje je među
najvećim zagađivačima sumpor dioksidom na svetu, i koje se ponaša tako kako se ponaša, dok sa druge
strane imate neke pokušaje da se sprovedu određeni projekti koji se tiču „zelene ekonomije“, kada se
postave naspram svih ovih prvih problema, liče na jednu kap u moru.
Sa druge strane, uzimajući u obzir mentalitet ljudi sa ovdašnjih prostora, mislim da je potrebno, bar
nekoliko decenija da bi koncept „zelene ekonomije“ zaživeo na ovim prostorima.
Ono što je i naravno potrebno, uz rešavanje problema sa početka intervjua, jeste kontinuirano edukovati
stanovništvo o benefitima „zelene ekonomije“, pa se možemo nadati da će i kod nas jednom zaživeti ta
čuvena „zelena ekonomija“.
Foto: Lična arhiva Marka Vukomanovića
EKONEC mesečnik
Ozbiljnom i kontinuiranom edukacijom od najranijeg perioda njihovog formalnog obrazovanja, odnosno od

preškolskog uzrasta pa nadalje. U školama se mora uvesti obavezan predmet „zaštita životne sredine“
kroz koji će deca saznati sve o tome kako se prema našoj životnoj sredini treba ponašati.
Ne mogu tu prazninu u obrazovanju ispuniti ni biologija, ni fizika, ni hemija ni geografija. Potrebno je

osmislili programe koje će osnovne, srednje škole, pa zašto ne i visokoškolske ustanove zajedno sa
ekološkim organizacijama i nadležnim državnim službama sprovoditi. To bi bio jedan obrazovno-vaspitni
proces u funkciji zaštite i unapređenja životne sredine, koji bi razvio kritički stav o degradaciji životne
sredine i koji bi ukazivao na neophodnost racionalnog korišćenja prirodnih resursa.
Druga strana iste medalje je ono što sam spomenuo na početku intervjua, a to su drakonske kazne za sve
one koji su direktno odgovorni za narušavanje životne sredine, samo tako i nikako drugačije.
Milisav Pajević

Mr Dušan Stokić, rukovodilac Centra za životnu sredinu, tehničke
propise, kvalitet i društvenu odgovornost Privredne komore Srbije

„Bez zdrave nacije i očuvane životne sredine, nema ni zdrave privrede,
ni razvoja društva u celini“
Recite nam Vaše viđenje aktuelnog stanja zaštite životne sredine u Srbiji?
Generalno, za stanje u oblasti zaštite životne sredine, teško je dati jedinstvenu ocenu, s obzirom da je
stanje vrlo različito u odnosu na ključne segmente koje posmatramo. Da bi se uopšte razmatralo i
procenjivalo stanje u ovoj oblasti, moraju se uzeti u obzir svi aspekti i svi uticaji pojedinačno (zagađenje
vazduha, vode, zemljišta, otpad, buka, i dr.), ali se mora staviti u kontekst celine sistema – regulatorno,
institucionalno, razvojno i sa aspekta nivoa javne svesti.
Najpre, regulatorini okvir – posmatrajući količinu propisa koji su preneti u naše zakonodavstvo, tu je
ocena vrlo dobra. Ali, kvalitet tih propisa, gde pod kvalitetom podrazumevam njihovu primenljivost,
međusektorsku usklađenost i stepen njihovog prilagođavanja ekonomskoj i društvenoj stvarnosti u Srbiji –
ovde je ocena svakako niža. Pritom, ovde ne mislim samo na propise u nadležnosti ministarstva
zaduženog za pitanja životne sredine, već i na sektor građevine, energetike, poljoprivrede, saobraćaja,
vodoprivrede – svi oni nose svoj deo odgovornosti za sprovođenje složenog zakonodavstva i donošenje
odgovarajućih podzakonskih akata, koji često nedostaju.
Institucionalni kapaciteti, posebno pojedine jedinice u državnoj administraciji koje obavljaju važne poslove
(IPPC/IED, međunarodni projekti, inspekcija/nadzor, itd.) moraju da budu dodatno ojačane.
To se posebno odnosi na kapacitete lokalnih samouprava u čije nadležnosti su često ključna pitanja kao
što su otpadne vode, komunalna infrastruktura, lokalne inspekcije. Dalje, finansije – tu se mora promeniti
postojeći sistem, tako da bude podsticajan za razvoj „zelene” privrede i održivo poslovanje, posebno
reciklažne industrije, kao i da se omogući veća dostupnost povoljnijih finansija usmerenih na mikro, mala i
srednja privredna društva, koja po brojnosti preovlađuju u Srbiji. Ovde ne traba zaboraviti i građane u
pogledu pristupa kvalitetnim i ne previše skupim rešenjima za poboljšanje izolacije u zgradama.
Građanstvu se kontinuirano mora podizati svest i uticati na to da se promene loše navike, ali im se mora
omogućiti da imaju mnogo pristupačnije kontejnere za selektovanje kućnog otpada, što do sada nije bio
slučaj.
Ako smo nekada imali Zeleni fond (kakav god on bio, imao je neke rezultate), pa budžetsku liniju, onda
nikako nije dobro dalje dovoditi u pitanje „zeleni” dinar i njegovu svrhu, a posebno njegovo namensko
trošenje. Ako se obezbedi da se naknade i takse u vezi sa životnom sredinom naplaćuju dosledno, onda je
potrebno da se obezbedi da se sredstva prikupljena na ovaj način troše namenski i
domaćinski. Obveznici plaćanja naknada imaju pravo da znaju kuda idu ova sredstva. I ne samo kuda idu,
već da se kroz finansijske mehanizme deo novca vraća kroz investicije ovih privrednih društava u zaštitu i
unapređenje životne sredine u lokalnom okruženju.
Privreda je u posebno specifičnom položaju, jer se od nje, čini se sa razlogom, mnogo očekuje, a često su
prepreke i poremećaji izvan korporativnog sektora.
Naravno, energetski i resursno intenzivne industrije (termo-energetika, poljoprivreda, prerađivačka

industrija, ali i javna i javna-komunalna preduzeća, itd.) moraju svoje poslovanje da prilagođavaju sve
strožijim zahtevima vezano za životnu sredinu i klimu, ali prelazak na „čiste” tehnologije i „zelenu”
energiju je investiciono zahtevan posao, koji traži odgovarajući privredni ambijent, predvidivost
poslovanja, finansijske podsticaje, ali i pravnu zaštitu i potpuno poverenje u sudsku praksu. Ako bi sve
ovo postojalo i funkcionisalo, onda svako kršenje zakona mora da se strogo sankcioniše i bez izuzetaka
pravno procesuira.
Time se stvara poverenje u sistem i kod privrede i kod građana, a to je jedna od najvažnijih stvari.
Pojedinačno posmatrano, nije tajna da stanje životne sredine mora značajno da se unapredi u pogledu
zagađenja vazduha, upravljanja otpadom, posebno opasnim/industrijskim otpadom, gde nedostaju
infrastruktura (postrojenja) za njihov tretman i zbrinjavanje, zatim upravljanje vodama, otpad iz
poljoprivrede, građevinski otpad, tekstilni otpad, divlja smetlišta, itd.
Foto: Lična arhiva Dušana Stokića
EKONEC mesečnik
Koliko je Ministarstvo zaštite životne sredine u prethodne tri i po godine uspelo da odgovori
svom zadatku i zaštiti životnu sredinu i prirodu u Srbiji?
Nije jednostavno dati ocenu uspešnosti jednog ministarstva, posebno Ministarstva koje jeste odgovorno za
pitanja životne sredine, ali čije su nadležnosti takve da zadiru u mnoge sektore i resore i čije odluke zavise
i od drugih.
Takođe, morali bi prethodno da se dogovorimo šta su ključni indikatori po kojima ćemo vrednovati njihov
učinak u periodu od 3,5 godine. Svaka prethodna administracija, pa i ova odlazeća, suočava se sa velikim
brojem problema koje treba rešavati. I, gotovo svaka administracija, verujem na početku ima dobre
namere, ali je zapravo nemoguće rešiti sve probleme odjednom.
Zato, mislim, da je ključna greška ove i većine prethodnih administracija, što odmah na početku mandata
treba usaglasiti ključne prioritete koji rešavaju najurgentnije probleme. Na primer, izgradnja postrojenja
za fizičko-hemijski tretman otpada ili sistemsko uklanjanje svih divljih smetlišta ili usmeravanje „zelenog”
dinara za jačanje kapaciteta sakupljačke mreže ili……..Bolje je baviti se i rešiti tri ili četiri „goruća”
problema i zatim ići korak-pokorak, nego se odjednom uhvatiti u koštac sa obiljem problema.
Kada je reč o zakonskom okviru, u smislu transponovanja EU regulative za Poglavlje 27 u nacionalno

zakonodavstvo, onda su tu rezultati sigurno veoma dobri. Pored visokog procenta prenetih EU direktiva i
regulativa u domaće propise, izrađen je značajan strateški dokument „Predlog pregovaračke pozicije za
Poglavlje 27”, sa pripadajućim specifičnim planovima implementacije za investiciono „teške” direktive, kao
što su one koje se tiču industrijske emisije, otpada, voda, ambalaže, električnog i elektronskog otpada,
itd. Međutim, transpozicija propisa, sama po sebi, nije dovoljna, pa bi i solidan utisak i dobra ocena iz
prvog dela delimično mogli da se promene u zavisnosti od procene stepena njihove primene i sprovođenja
u praksi.
Nivo uspešnosti će se tek meriti kroz implementaciju, a za to su neophodni dodatni preduslovi – donošenje
podzakonskih akata koji često nedostaju, realizacija projekata izgradnje „zelene” infrastrukture (posebno
vazduh, voda i otpad), izmena ili donošenje odgovarajuće ili nedostajuće planske i projektne/tehničke
dokumentacije i dramatično jačanje inspekcije i nadzora tržišta.
Očekivanja privrednika – naših članica – i utisak o ovom Ministarstvu bi bili sigurno mnogo bolji kada bi se
„glas” privrede više uvažavao i kada bi se brže donosile odluke. Uprkos naporima ovog ministarstva da se
uhvati u koštac sa ozbiljnim problemima, naš je utisak da je često izostajalo razumevanje, doprinos i
saradnja drugih ministarstava i institucija, što je dovodilo do usporavanja u realizaciji poslova, inicijativa i
aktivnosti. Mnogi problemi, iako prepoznati na nacionalnom nivou, zapravo leže u nedovoljnoj
osposobljenosti lokalnih samouprava da pripreme odgovarajuće projekte i realizuju ih do kraja.
Da bi ovo Ministarstvo bilo potpuno uspešno, u bilo kojoj vladi, potrebno je da pitanja životne sredine i
održivog razvoja budu od prioritetnog značaja i prepoznata od svih ministarstava i nadležnih institucija na
svim nivoima vlasti.
Dakle, mora da postoji istinsko, strateško opredeljenje Vlade i Države, da je pitanje zaštite i unapređenja
životne sredine jedno od ključnih za razvoj ovog društva, za održivu ekonomiju, vitalnu naciju i zdrave
građane. Bez zdrave nacije i očuvane životne sredine, nema ni zdrave privrede, ni razvoja društva u celini.
Da li je epidemija korona virusa uticala na aktivnosti Centra za životnu sredinu, tehničke

propise, kvalitet i društvenu odgovornost Privredne komore Srbije? Jesu li one dodatno
usporene i onemogućene?
Još uvek prisutna epidemija bez sumnje je uticala na aktivnosti Centra, pre svega u pogledu načina
komunikacije i, kao posledica toga, još snažnije uloge digitalizacije u svakodnevnom radu.
Činjenica je da su se naše aktivnosti, pre korona krize, u najvećem delu odvijale putem poslovnih
sastanaka, informativnih skupova, konferencija i drugih događaja „uživo”. Stoga smo naše poslovanje
morali da prilagodimo novim okolnostima te smo masovno prešli na onlajn sastanke i događaje. Ovakav
vid komunikacije je najvećim delom ubrzao neke odluke i rešenja, ali je sa druge strane sigurno pojedine
aktivnosti usporio ili odložio, pre svega velike skupove, sajmove, B2B susrete privrednika. Traže se
tehnička, organizaciona i druga rešenja da se i ovakvi događaji ne zapostave i da se brojni projekti i
planovi realizuju sa što manje poremećaja.
Mi smo ovaj period iskoristili da razvijamo neke nove e-usluge (kao što je bila serija tekstova preko
Platforme Eco-corner), zatim da našim članicama ponudimo najaktuelnije informacije o postupanju u doba
korona krize u pogledu primene mera Vlade, da im ponudimo korisne brošure za poslovanje, kao na
primer, „
Maske za lice kao medicinsko sredstvo ili lična zaštitna oprema – CE znak, da ili ne?”, itd.
Naša osnovna uloga je zastupanje i zaštita interesa članica, pa ćemo ubrzo nakon konstituisanja nove
Vlade zajedno sa našim članicama – privrednim subjektima – nastaviti da identifikujemo ključne prepreke
za poslovanje, predlažemo nadležnim državnim organima nova rešenja, podnosimo inicijative za izmene i
dopune propisa i kontinuirano pratimo njihovo sprovođenje.
EKONEC mesečnik
Rukovodilac ste Centra za životnu sredinu, tehničke propise, kvalitet i društvenu odgovornost
Privredne komore Srbije, pa nam recite čime se Centar bavi i koliko je na usluzi privrednicima,
članicama Komore?
Centar za životnu sredinu, tehničke propise, kvalitet i društvenu odgovornost ima osnovnu ulogu
zastupanja i zaštite interesa članica kroz pružanje stručno – savetodavne i informativne podrške i pomoći
privrednicima, praćenje i analiziranje efekata primene propisa u pomenutim oblastima koje se međusobno
prepliću.
U okviru Centra kontinuirano se prate zakonodavne aktivnosti i aktivno učestvuje u unapređenju

regulatornog okvira, a sve sa cilјem podsticanja održivog poslovanja kompanija i smanjenja uticaja
njihovih aktivnosti na životnu sredinu.
To činimo kroz saradnju sa našim članicama – kompanijama – putem podnošenja inicijativa za izmene i
dopune zakonodavnih rešenja ili predloga novih propisa. Učešćem naših predstavnika u brojnim Radnim
grupama, Komisijama i projektima, trudimo se da na pravi način prenosimo stavove privrednika i
zastupamo njihove interese. Tako, na primer, dajemo doprinos unapređenju poslovnog ambijenta kroz: 1)
Aktivno učešće u radu Pregovaračkog tima za Poglavlјe 27 – životna sredina i klimatske promene, gde
brojne obaveze koje proističu iz zahteva evropskih direktiva u ovoj oblasti iziskuju dobru horizontalnu
saradnju, a pre svega, kroz međusobno informisanje i povezivanje državnih institucija i privrede; 2)
Praćenje i analiziranje regulatornog okvira, kao i informisanje privrednika i stručne javnosti o primeni
propisa u oblasti životne sredine, a posebno u delu definisanja efikasnog, pouzdanog i primenlјivog seta
ekonomskih instrumenata namenjenih zaštiti i unapređenju životne sredine (Redovno ažuriramo javno
dostupan dokument: Pregled naknada i taksi u oblastizaštite životne sredine); 3) Promociju principa
održivog razvoja i „zelenog“ poslovanja, a kroz primenu dobrovolјnih instrumenata i poslovnih modela u
zaštiti životne sredine (standardi serije ISO 14000, EMAS, EKO – znak, čistija proizvodnja, „zelene“
nabavke i dr) – što je predstavljeno brošurom „Pet zelenih alata za održivo poslovanje”.
U oblasti tehničkih propisa i standardizacije za određene grupe proizvoda realizuje se stručna i

savetodavna pomoć i podrška kroz informisanje, obuku proizvođača, izvoznika i uvoznika o CE znaku i
Srpskom znaku usaglašenosti. Aktivnosti se kontinuirano realizuju i kroz promociju primene standarda i
standardizacije u poslovanju, kao i kroz uslugu pretraživanja i čitanja srpskih standarda u prostorijama
Regionalnih privrednih komora u šest Info-centara širom Srbije – Subotica, Novi Sad, Niš, Valјevo,
Kragujevac i Zaječar.
U procesu pripreme za plasman proizvoda na domaće i inostrano tržište, kontinuirano pružanje

odgovarajuće stručno – savetodavne pomoći i podrške članicama, kako da se pripreme za plasman
proizvoda. Sve informacije o CE znaku, grupama proizvoda, direktivama, standardima i postupcima
ocenjivanja usaglašenosti dostupne su na Portalu „CEznak“
, a provera bezbednosti proizvoda može se
izvršiti korišćenjem onlajn aplikacije/upitnika.
U delu koji se odnosi na kvalitet, sprovode se aktivnosti vođenja Registra sertifikata o usaglašenosti sa
standarizovanim sistemima menadžmenta, kao i pružanje informacija o privrednim društvima koja su
sertifikovala sistem menadžmenta prema relevantnim međunarodnim standardima (ISO, HACCP, OHSAS i
dr.).
Pored toga, a u interesu privrednih subjekata, zastuplјene su aktivnosti redovnog vođenja i ažuriranja
Registra konsultantskih kuća, kao i Registra sertifikacionih tela.
Kao jedan od predvodnika ove ideje u Srbiji, godinama dajemo doprinos promociji osnovnih principa
društveno odgovornog poslovanja kroz aktivnosti Globalnog dogovora u Srbiji i realizaciji Nacionalne
nagrade za društveno odgovorno poslovanje – Đorđe Vajfert.
Imate višegodišnje iskustvo u radu iz oblasti zaštite životne sredine, praktične primene propisa
i projekata. Šta biste poručili mladim koleginicama i kolegama koji tek sad počinju u
preduzećima i firmama da se bave poslom zaštite životne sredine?
I nekada i danas i uvek, za mlade ljude koji počinju svoju karijeru u organizacijama, poručio bih da je
najvažnije da budu spremni da uče, da se usavršavaju, da poštuju pravila i vrednosti organizacije za koju
rade, ali da se ne ustručavaju da iskažu svoj stav ili stručno mišljenje o ovim temama. Nije dovoljno
osloniti se samo na ono što smo naučili. Važno je umeti to znanje primeniti na pravi način i u prave svrhe,
biti otvoren za nova znanja, biti strpljiv, saslušati svakog, ali odlučivati samo na osnovu proverenih
činjenica i informacija iz pouzdanih izvora.
Posebno, u oblasti zaštite životne sredine, potrebno je biti stalno u toku sa novinama koje dolaze i sa
međunarodnog nivoa (Konvencije, sporazumi, i slično) i u nacionalnim okvirima – kroz strategije, zakone,
propise, standarde.
S obzirom na multidisciplinarnost tematike životne sredine, stvari se moraju posmatrati kroz kontekst i
celovito, uvek zadržavajući argumentovani kritički stav i nudeći konstruktivne predloge i rešenja. Stalno
tragati za novim putevima logičkog povezivanja životne sredine, ekonomije, finansija, životne sredine i
društvenih/socijalnih pitanja.
EKONEC mesečnik
Vama nije stran pojam i koncept „zelena ekonomija“, s obzirom da u Privrednoj komori Srbije
od marta 2017. godine postoji Centar za cirkularnu ekonomiju. Ono što me zanima je, koliko
smo odmakli u približavanju privrednicima tog koncepta i šta je još neophodno uraditi da se
sprovede u delo?
Podsetiću da smo mi u Privrednoj komori Srbije pitanje održivog razvoja i „zelenog” poslovanja prepoznali
još pre 15 godina, kada smo ustanovili Odbor za zaštitu životne sredine i održivi razvoj i meni je bila čast
da budem njegov sekretar. Ovaj odbor je imao članice iz cele Srbije, a koje su predstavljali eksperti iz
najuspešnijih kompanija, profesori sa Univerziteta, poslovnih udruženja, civilnog sektora, uz bavljenje
najaktuelnijim temama i učešće relevantnih predstavnika državnih institucija i međunarodnih eksperata.
Tokom vremena, sistem organizovanja Odbora i Udruženja u PKS je promenjen i danas se pitanjima
životne sredine, cirkularne ekonomije, održivog razvoja bave dva Centra, ali uz tesnu saradnju sa
granskim udruženjima i stručnim službama u Komorskom sistemu, a u interesu privrednih subjekata.
Kada se govori o „zelenoj” ekonomiji, kompanije su danas pred velikim izazovom jer moraju da
preispituju: svoju strategiju, politiku i praksu, zatim sve svoje procese, od projektovanja i proizvodnje
(gde imamo nove koncepte i modele kao što su design-for-environment, eco-design, extended lifecycle,
zero-emissions, zero-waste, smart innovations), preko nabavke sirovina i isporuke proizvoda i usluga (uz
manje materijala, optimizaciju transporta), do post-upotrebe – održavanje, informisanje i edukacija
korisnika (instrukcije za pravilnu upotrebu, čuvanje, održavanje, odlaganje).
Postavlja se opravdano pitanje, da li smo mi spremni za usvojimo i primenimo principe cirkularne
ekonomije. Trenutno stanje i statistika su, na žalost, neumoljivi: tri do10 odsto je trenutna stopa reciklaže
u Srbiji, termo-energetska infrastruktura zasnovana je pretežno na fosilnim gorivima, više od 4.000
nekontrolisanih, divlјih deponija i smetlišta, imamo nizak nivo razdvajanja i sakuplјanja otpada, otpadne
vode se ispuštaju u vodotokove, nizak je procenat razvoja i dostupnosti kanalizacione mreže, nedovolјna
je kontrola i nadzor, a pritom, zanemarlјiv je procenat sudskih presuda za prekršaje vezano za
ugrožavanje životne sredine i lјudskog zdravlјa. Da li treba da žurimo i preskačemo korake? Svakako NE!
Ni veći deo Evrope nije spreman za cirkularnu ekonomiju.
Potreban je pametan pristup koji podrazumeva da se investira u potrebnu infrastrukturu za rešavanje

gorućih pitanja, povećavanje stope recikliranja, rešavanje pitanja “crnih” tačaka i divljih smetlišta, pojačati
kontrolu i nadzor, jasnije usmeriti podsticajne mere za razvoj „zelenih” rešenja i povećati efikasnost
donošenja sudskih presuda. Tek ako “savladamo” ove prepreke i poboljšamo naše rezultate u postojećem
sistemu upravljanja zaštitom životne sredine, treba postepeno uvoditi i primenjivati nove modele
poslovanja koji reflektuju proklamovane ciljeve koncepta cirkularne ekonomije. Šta je, onda, potrebno
uraditi? Da svako radi svoj posao u najbolјem zajedničkom (opštem) interesu, da se striktno poštuju i bez
izuzetaka sprovode zakoni, da se štedi na resursima, a da se troši na pametne investicije, da se promene
loše navike, da se bolje razumemo i sarađujemo – i Država (republika, pokrajina, lokal) + javna
preduzeća i privreda/kompanije, obrazovne institucije, mediji, civilni sektor, građani. Potrebno je još više
odgovornosti, informisanosti, obrazovanja, stručnosti, poštenja i pravde!
Zato je važno privrednicima ponuditi neke konkretne mehanizme i alate kako bi lakše prihvatili principe
cirkularne ekonomije i prilagoditi se na tržištu. Stoga, naš Centar je pripremio i objavio dve publikacije, 1)
Vodič: „5 zelenih alata za održivo poslovanje“ i 2) Brošura: „Značaj primene standarda za održivo
poslovanje”, čime Privredna komora Srbije želi da pošalјe poruku o važnosti principa održivog razvoja i
„zelenog“ poslovanja kroz primenu dobrovolјnih instrumenata i poslovnih modela u vezi zaštite i
unapređenja životne sredine i smanjenja potrošnje prirodnih resursa.
Prva publikacija govori o značaju primene pet dobrovolјnih instrumenata pogodnih za primenu u svakoj
organizaciji, koji sa jedne strane doprinose značajnim uštedama u potrošnji resursa (sirovina, energije i
sl.), a sa druge strane smanjenju štetnog uticaja na životnu sredinu, većoj konkurentnosti na tržištu,
lakšem praćenju životnog ciklusa proizvoda i celokupnog lanca vrednosti, i, na kraju, bolјem imidžu
kompanije kod svojih vlasnika, partnera, potrošača i lokalne zajednice. Pet alata za održivo poslovanje
predstavlјeni ovim vodičem su: eko označavanje proizvoda, primena standarda serije ISO 14000, šema
eko-menadžmenta i provere (EMAS), održiva nabavka i čistija proizvodnja.
Druga publikacija ističe klјučne ekonomske, socijalne i „ekološke“
prednosti za organizaciju koja primenjuje standarde za održivo poslovanje. Standardi prate razvoj
tehnologije i inovacija, predviđaju trendove razvoja, najavlјuju savremene načine komunikacije i prisutni
su u svim sferama života i rada. Bez razlike šta je motiv za primenu standarda – zahtev tržišta, uslov za
učešće na tenderu, zahtev partnera ili potrošača ili, jednostavno, želјa menadžmenta da se pobolјšaju
performanse organizacije i prema tržištu i u odnosu na životnu sredinu – ostvaruje se trostruka
WIN-WINWIN situacija. Za državu, jer standardi predstavlјaju tehničku osnovu za propise iz oblasti
zdravlјa, bezbednosti i zaštite životne sredine čime se štiti javni interes, zatim za potrošače, koji dobijaju
garanciju kvaliteta, bezbednosti i pouzdanosti proizvoda, i za privredu, jer su standardi izvor znanja i
uklanjaju barijere slobodnom protoku roba i usluga.
Kakva je situacija sa našim preduzećima i kompanijama kad je u pitanju društvena odgovornost

i filantropija u zaštiti životne sredine? Ima li je uopšte?
Društvena odgovornost je dobrovoljna kategorija, pa je, sa usko poslovne tačke gledišta, potpuno prirodno
da se u vremenima štednje i krize, sve ono što direktno ne doprinosi profitu i uspešnom poslovanju,
stavlja u drugi plan.
Međutim, zabluda je da samo finansijski jaki mogu biti društveno odgovorni. Društvena odgovornost se, i
dalje, često pogrešno, poistovećuje sa filantropijom, dobročinstvom i korporativnim davanjem, što je
prilično usko posmatranje. Zapravo, kompanije mogu i uz minimalna ulaganja pokrenuti projekte i
aktivnosti koji u svojoj suštini imaju društvenu odgovornost.
Dobrovoljna akcija, u kojoj će učestvovati zaposleni, a čiji će rezultat biti nešto korisno i potrebno bilo
kojoj ciljnoj grupi u lokalnoj zajednici, može da bude dobar primer.
Iskustvo pokazuje da su pokretači društvene odgovornosti u Srbiji često veće kompanije i privredna
društva u čije su poslovne politike i praksu već godinama ugrađeni temeljni principi društvene
odgovornosti.
„Veliki” svojim pozitivnim primerom treba da utiču na „male”, sve svoje partnere, isporučioce, korisnike,
tako što ih edukuju o važnosti primene osnovih načela društvene odgovornosti.
Međutim, i „veliki” i „mali”, svako u skladu sa svojim resursima i mogućnostima, mogu da realizuju
značajne projekte društvene odgovornosti, ali stepen njihove uspešnosti mora se vrednovati prema nivou
značaja rešavanja konkretnih problema u lokalnoj zajednici i doprinosa životnoj sredini i kvalitetu života, a
ne isključivo prema visini uloženih finansijskih sredstava.
U Srbiji, danas, postoji 20-tak kompanija koje izveštavaju o svom održivom poslovanju po principima i
standardima koji su međunarodno prepoznati (GRI, Global Compact, ISO 26000, itd.). Međutim, postoji i
čitav niz malih i srednjih preduzeća koja ih prate i uče od njih. Takođe, postoje na desetine dobrih primera
i uspešnih priča koji primenjuju neke principe cirkularne ekonomije.
Čak se pojavljuju i start-up preduzeća koja razvijaju eko-inovacije i rešenja za „pametne” gradove. Ove
kompanije znaju da se, danas, konkurentnost ne meri samo kvalitetom proizvoda ili usluge i novim
tehnologijama, već se mora voditi računa i o ugledu kompanije i etičkom poslovanju kroz prizmu štednje
prirodnih resursa, zaštitu životne sredine i aktivne uloge u rešavanje najvažnijih problema u lokalnoj
zajednici.
Privredna komora Srbije dodelјuje Nacionalnu nagradu za društveno odgovorno poslovanje od 2007.
godine, gde je tokom sedam ciklusa takmičenja uzelo učešće više od 400 privrednih društava, koja su
realizovala isto toliko projekata društvene odgovornosti.
Cilј konkursa je afirmacija osnovnih vrednosti društveno odgovornog poslovanja i širenje svesti da nije
dovolјno raditi samo u ekonomskim okvirima, već veću pažnju treba posvetiti lokalnoj zajednici, zaštiti
životne sredine, zadovolјstvu i bezbednosti zaposlenih, kao i socijalnim pitanjima u organizaciji.
Promovisanjem Nagrade šalјe se poruka u kojoj meri će, ugradnjom principa društvene odgovornosti u
sopstveno poslovanje, privredni subjekti podići konkurentnost, ugled, ostvariti značajne uštede u
poslovanju i dati doprinos održivom razvoju.
EKONEC mesečnik

Odgovor je jednostavan: zakonski okvir, (politička) volja, obrazovanje, informisanje, saradnja.
Obrazovanje na svim nivoima, a posebno dece u predškolskom i školskom uzrastu radi izgradnje svesti o
potrebi da se životna sredina zaštiti i prirodni resursi očuvaju za nas i sve buduće generacije. Obrazovne
institucije (srednje stručne škole i Univerzitet) moraju još više svoje programe da prilagode potrebama
privrede i kod đaka i studenata razvijaju one kompetencije, veštine i znanja kojima će se osposobiti da
odgovore novim zanimanjima vezanim za obnovljive izvore energije, “zelene” tehnologije, energetsku
efikasnost, eko-dizajn proizvoda i dr. Mediji, posebno oni sa nacionalnom frekvencijom, morali bi da u
atraktivnim terminima imaju tematske emisije posvećene životnoj sredini sa kompetentnim gostima.
Zakonodavstvo se mora beskompromisno sprovoditi, uključujući doslednost u kaznenoj politici i za

privredne subjeke i za građane. Sudstvo treba da bude onaj krajnji, ali neophodan, mehanizam za
efikasno okončavanje krivičnih prijava za prekršaje i zločine po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Svaka
organizacija i institucija treba da doprinese podizanju svesti i promeni navika kroz kampanje, volonterske
akcije, partnerstva, inicijative i druge slične akcije.
Tako, na primer, Privredna komora Srbije, u saradnji sa agencijom Metro Market, Agencijom za zaštitu
životne sredine (SEPA) i Centrom za motorna vozila AMSS, u nastojanju da se doprinese razvoju i
unapređenju životne sredine i očuvanju prirodnih resursa u Srbiji, kroz promociju „ekološki“ prihvatlјivih
automobila na domaćem tržištu, već devet godina za redom, sprovodi akciju izbora automobila sa
najbolјim performansama u odnosu na životnu sredinu – „EKO Auto godine u Srbiji“ uz dodelu posebnih
priznanja iz ove oblasti. Sa Nagradom „Automobil sa najbolјim performansama po životnu sredinu“ počeli
smo nenametlјivo i skromno, ali ambiciozno, sa puno entuzijazma i sa jasnim cilјem da se da doprinos
novom pristupu i načinu razmišlјanja kada je reč o svim fazama životnog ciklusa motornih vozila –
projektovanja, proizvodnje, eksploatacije/korišćenja i post-upotrebe, odnosno kraja životnog veka.
Cilj ove manifestacije je podsticaj: 1) proizvođačima i uvoznicima da se u ponudi, na domaćem tržištu, u
što većoj meri nađu „ekološki“ podobni automobili, 2) nadležnim državnim institucijama, da se omasovi
sistem podsticaja za potrošače koji kupuju električna ili hibridna vozila i, najzad, 3) potrošačima, da
prilikom kupovine vozila, pored uobičajenih parametara, kao što su dizajn, cena, oprema, obrate pažnju i
na „ekološke“ parametre, kao što su emisija CO2 ili postotak ugrađenih recikliranih materijala, zatim
potrošnja i pogonsko gorivo ili stopa reciklabilnosti nakon životnog veka auta i sl. S obzirom da je pored
energetike, industrije i polјoprivrede, saobraćaj taj koji je najveći zagađivač, posebno u urbanim
sredinama, nadamo se da će i ova manifestacija, zajedno sa svim partnerima i učesnicima, imati bar mali
uticaj na očuvanje prirodnih resursa i unapređenje zdravlјa lјudi i životne sredine.
Milisav Pajević
Ekološki intervjui u doba korone - oktobar 2020. годинe

GODINA I - BROJ 2 - IZDAVAČ NEC-RP - MILISAV PAJEVIĆ
EKONEC je upisan u Registar javnih glasila pod brojem IN000004.
Osnivač i izdavač: Nepušački Edukativni Centar - RP, Kragujevac.
Za osnivača i izdavača, glavni i odgovorni urednik: Milisav Pajević.
Distribucija: Dostava na mejl korisnika koji je član EKONEC kluba.
Adresa redakcije: Igumana Pajsija 10, 34113 Kragujevac.
Telefon: +381 (0) 61 130 97 55.

Ekološki Intervjui U Doba Korone - Oktobar 2020. Godine

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Ekološki Intervjui U Doba Korone - Oktobar 2020. Godine

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Ekološki Intervjui U Doba Korone - Oktobar 2020. Godine

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

​Ekološki intervjui u doba korone - oktobar 2020.

Foto: Agro dan

Foto: screenshot Fenster TV

Koje akcije i projekte trenutno sprovodi Ekološko udruženje „Avalon“?

Tražimo način da održimo Godišnju Skupštinu, pošto je zbog korone odlagana.

Foto: Vršačka kula

Šta je po Vama najpotrebnije da se učini da bi se promenila svest o neophodnosti zaštite

Foto: screenshot RTV Mlava

U društvu u kojem ne funkcionišu demokratski principi rada, odnosno, ne primenjuju se prilikom

Foto: Lična arhiva Dušana Vasiljevića

Na žalost, ne. Razlozi se mogu objasniti nekompetentnošću, nezainteresovanošću i ne postojanju

Administracija u Ministarstvu radi na predlogu usaglašavanja propisa i uz podršku evropskih projekata

Pojačavanje administrativnih i finansijskih kapaciteta državnih centralnih i lokalnih organa uprave,

Implementaciju Pariskog sporazuma, uključujući usvajanje sveobuhvatne klimatske strategije i zakona, u

Foto: Lična arhiva Dušana Vasiljevića

Koje akcije i projekte trenutno sprovodite, na čemu radite?

Uvođenjem preciznog praćenja otpada omogućava se uspostavljanje transparentnog i legalnog sistema

GREENCHAIN je najsavremenija digitalna platforma bazirana na naprednim tehnologijama četvrte

Foto: Lična arhiva Dušana Vasiljevića

Iz pomenutog, bilo bi potrebno učiniti sledeće:

Foto: Lična arhiva Dušana Vasiljevića

Istovremeno, cirkularna ekonomija je novi poslovni model sa drugačijim pristupom industrijskim

Cirkularna ekonomija je rezultat potrebe za promenom postojećeg neoliberalnog i donekle

Da bi se to ostvarilo, potrebno je stvoriti preduslove i zadatak države je da uredi ekonomski prostor i

Prvi korak je izrada pravila, odnosno zakona i podzakonskih akata.

Verovatno će doći do izvesnog usitnjavanja investicionih paketa i dinamičnog prilagođavanja novim

Šta bi bilo potrebno uraditi:

1. Punu harmonizaciju pravnog okvira sa EU zakonodavstvom uz podešavanja prema nacionalnim,

U međuvremenu, nekoliko organizacija građanskog društva je uspelo da se nametnu kao čvorišta za

Tematske oblasti koje smatramo da su najproblematičnije su zagađenje vazduha, upravljanje otpadom

Foto: Arhiva ALHema

Koliko je epidemija korona virusa uticala na aktivnosti Alternative za bezbednije hemikalije –

Foto: Arhiva ALHema

Foto: Arhiva ALHema

Neke od naših preporuka za građane su sledeće:

Ukoliko se nalaze na etiketi, potrebno je da se pridržavaju preporučenog načina korišćenja i mera

Koje akcije i projekte trenutno sprovodi ALHem?

U saradnji sa evropskim partnerima trenutno radimo na unapređenju performansi ​Scan4Chem​​aplikacije

Takođe, se bavimo proverom prisustva opasnih ftalata u proizvodima za svakodnevnu upotrebu.

Ne vezuju su za polimer i postepeno se ispuštaju iz proizvoda, te dolaze u direktan kontakt sa kožom,

Šta je po Vama najpotrebnije da se učini da bi se promenila svest o neophodnosti zaštite

Foto: Arhiva ALHema

Na primer, nabavka energetski efikasnih računara, rasvete, kancelarijskog nameštaja proizvedenog od

Ono što zabrinjava je sve veći pritisak na civilni sektor i medije.

Foto: Lična arhiva Ane Radojević

Uloga energetskog menadžera je da vodi računa o potrošnji energije u javnim objektima.

Na osnovu poslednjeg konkursa koje je raspisalo Ministarstvo rudarstva i energetike.

Foto: Lična arhiva Ane Radojević

Kvar je otklonjen, tako da su od tada mesečni računi za vodu smanjeni.

Foto: Lična arhiva Ane Radojević

Foto: Lična arhiva Ane Radojević

Istovremeno je neophodno da i država i lokalne samouprave obezbede sredstva u svojim budžetima

„Zelena ekonomija” je važna iz mnogo razloga i sigurno je da može da zaživi u Srbiji.

Kako vidite aktuelno stanje zaštite životne sredine u Vojvodini i Srbiji?

Oko 800.000 ljudi praktično je izloženo takvoj vodi.

Ukrupnjavanjem poljoprivrednih površina, novi vlasnici uništili su vetrozaštitne pojaseve uz puteve i

Foto: Lična arhiva Nade Lazić

Foto: LSV Novi Sad

Ekološki intervjui u doba korone - oktobar 2020.

U saradnji sa evropskim partnerima trenutno radimo na unapređenju performansi Scan4Chemaplikacije

Ekološki intervjui u doba korone - oktobar 2020. годинe