МИСИЈА ЦРКВЕ

ПРИКАЗ КЊИГЕ

Свети Јован Златоусти

О свештенству

Студент:

Марко Димић
 Увод

Шест књига о Свештенству, су један дијалог између писца и пријатеља

његовог Василија. Повод том дијалогу је настао је када је Василије својим
јадањем на пријатеља Јована, што га је пустио да прими свештенички чин, а
он сам није хтео.

БЕСЕДА ПРВА

Прва беседа се састоји од девет глава. У првој глави, Свети Јован говори да је
имао доста искрених и верних пријатеља који су знали законе пријатељства.
Али само је један знао да буде искрени и прави пријатељ који зна да воли.
Био је његов нераздвојни сапутник, имали исте учитеље, и имали исти циљ. У
другој глави наставља да говори о пријатељу где каже да ништа није могло
да наруши њихово пријатељство. Даље, у трећој глави говори, када се његов
пријатељ посветио монашком животу, Јован није могао, јер је тежио више ка
овоземаљским стварима, и ту се њихова размишљања раздвајају.
Пријатељство остаје чврсто, али је престало заједичко живљење. Када се
Јован ослободио ,,житејских сласти“ пријатељ га је прихватио раширених
руку, али се видело да је пријатељ стајао изнад Јована, јер је показивао већу
ревност. У четвртој глави говори о томе да је најзад пријатељ успео да га
приведе истом начину живота и од тада га није уопште остављао. Међутим,
није могао одмах да му се придружи, јер у петој глави видимо да је мајка
Јованова, причала са њим, и рекла да је имала тежак живот, удала се,родио
се Јован, и убрзо му је умро отац, па је мајка морала сама да се брине о
њему. Није тражила другог мужа, иако је могла, него је сама подизала сина,
и због тога она преклиње сина да не ради то што је наумио, док она не умре,
јер она мисли да ће брзо умрети, јер је стара. У шестој глави наставља Јован
да прича свом пријатељу о томе шта му мајка говори, међутим пријатељ га
тада још више наговара, и још каже да се прочуло да ће их обојицу
рукоположити за епископе. Јован је видео код свог пријатеља да то жели, па
му није рекао да ће он побећи ако дође до тога. У међувремену се тако и
десило, његов пријатељ је постао епископ,и сазнао да је Јован то избегавао,
међутим када су се њих двојица сусрела, Јован је био веома срећан због свог
пријатеља, док је пријатељ био тужан и није могао да изговори ни једну реч,
још више је био тужан јер је милио да је Јован употребио лукавство. Затим у
седмој глави његов пријатељ прекорева Јована што је побегао, јер сада неки
људи мисле да је Јован из гордости побегао, други чак говоре да је то из
смирења, док најнемилосерднији говоре и једно и друго и говоре да смо
издали и оне који су нас хтели рукоположити. За њих они говоре: „Са правом
су то доживели. Кад би се само подвргли још већем бешчашћу од њих, с
обзиром да су оставили толике и тако поштоване људе и изабрали младиће
који су до јуче били погружени у житејске бриге и који су тек однедавно на
себе узели пристојан изглед, наденувши црне ризе и глумећи смирење. Они
су их одједном уздигли у такво достојанство о коме они ни у сну нису
маштали. Они који од саме младости па до дубоке старости проводе у
подвижништву остају у броју потчињених, а њима управљају деца која нису
ни чула о законима којих се треба држати при управљању“. Говоре још и :
Они су их одједном уздигли у такво достојанство о коме они ни у сну нису
маштали. Они који од саме младости па до дубоке старости проводе у
подвижништву остају у броју потчињених, а њима управљају деца која нису
ни чула о законима којих се треба држати при управљању“. Наставља да
прича његов пријатељ, како не осуђује Јована, али ако је Јован мислио да је
добро и корисно бити епископ, зашто није и он пристао, а ко мисли да је
лоше, зашто није рекао и њему (своме пријатељу). Ако се деси сада нешто
лоше, нема коме да каже, јер је Јован побегао од те и такве,,борбе“ и не
може да чује његов глас. На крају га пита пријатељ: ,, Шта ћемо, пак, рећи
онима са стране? Чиме ћемо се бранити од њихових прекора?“. У осмој
глави Јован одговара Василију да је спреман да да одговор на све то, али и
да ће се трудити да се оправда и за оно што му опрашта Василије. Ако је то
што се сакрио од рукоположења зло, онда он жели да прихвати казну за то,
иако зна да Василије неће да га казни, Јован је спреман да прими казну ако је
то зло. Јер учињена у право време и са добром намером, превара доноси
велику корист, због чега су често многи подвргавани казни што је нису
употребили. Сети се, ако хоћеш, најбољих војсковођа, почевши од најдубље
старине, па ћеш увидети да су њихови трофеји већином били последица
препредености. Више се они прослављају, него они који су побеђивали
силом. Међутим Василије одговара да ово што је рекао Јован нема везе са
њим, јер он није ни противник ни непријатељ, већ је суштини Василије
поверевао свој живот и своје мисли Јовану, и није се надао да ће Јован тако
урадити.

У деветој глави, Златоусти одговара : ,, Велика је снага преваре, наравно,

уколико се не примењује са злом намером. Заправо, њу не би ни требало
звати преваром, већ разборитошћу, оштроумношћу и вештином која помаже
да се нађу многи излази у безизлазним положајима и исправе душевни
недостаци“. Набраја му Јован, пример како је један лекар помоћу преваре
успео да излечи једног болесника који је био на ивици смрти. Наиме,
болесник је имао грозницу, и није хтео да се лечи никаквим лековима, него
је само пио вино, пошто лекар није знао како да га лечи, узео је тек
направљен земљани сасуд и намирисан вином, замрачио је собу и у сасуд је
сипао лек са водом, тако да болесник због мрака није могао видети шта је у
сасуду, али је могао осетити мирис вина, и тако је успео лекар да га излечи.
Јер Варалицом са правом треба назвати само онога ко се преваром служи са
злом намером, а не онај ко је користи са добром намером. Често је нужно да
се употреби препреденост: том вештином се постиже велика корист. Онај,
пак, ко иде по правом путу , често наноси велику штету ономе од кога није
сакрио своју намеру.

БЕСЕДА ДРУГА

У другој беседи наставља Јован да говори о примерима где је дозвољена

употреба препредености за добро и да се то треба називати оштrроумност.
Затим га Василија пита, какву је он то корист добио од те
оштромумности,затим кроз целу прву главу Јован даје слику Христа када
пита Петра да ли га љуби. Јер Христос који све зна није било могуће да не зна
Петров одговор, већ само да би показао колико се стара о напасању стада,
тачније колико се стара за саму Цркву. Тако следи велика награда ко се буде
старао за стада Христова. Зато Бог није поштедео ни јединородног свог Сина,
већ га је дао да буде помиритељ Бога и људи. Затим Јован говори колико је
значајно и важније и пре свега одговорније бити пастир људима него
животињама, и колико је тешко лечити људе него пак животиње. Ако би
човек хтео овце да лечи, лако ће им храну променити па ће им давати само
лек и тако ће оздравити брзо, али и да им се нешто деси, неће пуно газду
,,коштати“. Док пастир који чува словесне овце има много тежу казну, јер ако
изгуби овцу, наудиће души својој. Наставља даље да говори Јован, говорећи
о разлици између пастира бесловесних и словесних. Према томе,
свештеницима је неопходно велико искуство како би страдалнике убедили
да се добровољно подвргну лечењу, те да им још и захваљују за лечење.
Уколико себе ослободи од уза [којима се лечи] (што је у његовој власти),
везани увеличава своју беду. Уколико презире речи које секу попут железа,
он додаје нову рану, док средство лечења постаје узрок најтеже болести. Јер,
са принудом и против жеље болесника нико не може да спроведе лечење.
Шта да се ради? Уколико се површно поступи са оним коме је потребно
велико лечење и уколико се не засече дубоко рана којој је резање
неопходно, може се десити да се он само делимично исцели. Уколико се,
пак, безобзирно приступи сечењу, болесник може, не издржавши мучење, да
одједном све одбаци, и лек и завој, те да се устреми у пропаст, одбацивши
бреме и свргнувши узе. Ја бих могао да укажем на многе који су дошли до
крајњег степена зла стога што је на њих било наложена казна која је
одговарала њиховим гресима. Казну по мери грехова не треба одређивати
једноставно, већ у складу са расположењем грешника како се не би десило
да, зашивајући процеп, створимо још већу подеротину, те да не бисмо,
старајући се да подигнемо палог, изазвали још већи пад. Стога пастир треба
да има много благоразумности и много очију како би са свих страна
посматрао стање душе. Јер, као што многи долазе до огорчења и предају се
очајању [сумњајући] у своје спасење стога што не могу да поднесу суров лек,
тако, напротив, има и таквих који се, не добивши казну која одговара
гресима, предају безбрижности, постају много гори и решавају се да греше
још више. Према томе, дуг свештеника је да ништа не остави без испитивања.
По тачном испитивању свега, он са своје стране треба да употреби
одговарајуће мере, како његова усрдност не би остала узалудна. Тешкоћа
његове делатности, пак, не састоји се само у томе, већ и у присаједињавању
Цркви одвојених чланова. Јер када пастир види да једна овца полако се
издваја од стада, он само треба да повиси глас и она ће се вратити, док
свештеник ако му један члан оде ван заједнице, требаће му много труда да
га врати. Човек се не може силом вући, нити страхом принуђавати. Њега
треба убеђивањем опет привести истини од које је раније отпао. А за то је
неопходна храбра душа која неће ослабити, која неће сумњати у [могућност]
спасења оних који су пали у заблуду, која ће непрестано мислити и
говорити: Еда би им како Бог дао покајање за познање истине да се избаве
из замке ђавола (2.Тим.2,25-26). Стога је и Господ, разговарајући са
ученицима, рекао: Ко је, дакле, тај верни и мудри слуга (Мт.24,45). Онај ко се
подвизава сам себи користи, а корист од пастирске делатности се простире
на читав народ. Са правом је, дакле, Господ рекао да је старање о Његовом
стаду знак љубави према Њему самоме. Затим га Василије упитао да ли
Јован воли онда Христа, и ако га воли зашто није пристао на рукоположење.
Јован је одговорио да воли Христа, али се боји да не повреди Онога кога
воли. Боји се да ако прими Христово стадо здраво, да може начинити штету и
да тако разгневи Бога. Затим му Василије одговара, да је требао и њему да
каже да се склони, да не би он урадио нешто лоше. Каже му да је Василије
увек бринуо о њему, док је Јован бринуо о себи само. Зато Василије сумња да
је можда Јован намерно урадио то, и намерно га није упозорио. И на крају га
пита Василије шта ће одговорити људима који их окривљују. Затим полако
Златоусти говори зашто је Василије добар. И због чега га је ,,наместио“ да га
рукоположе. Пре свега кренуо је са тим, да га Јован познаје добро, и да га
није предао из незнања. Јер у таквим стварима потребно је потпуно
испитивање, јер онај ко има намеру да предложи способног за свештенство
не треба да се задовољава људским мишљењем, већ пре свега и изнад свега
треба да се сам увери у његове способности. А треба да има и добро
сведочанство од оних који су напољу (1.Тим.З,7), блажени Павле не одбацује
неопходност строгог и тачног испитивања. Он такво сведочанство не
поставља као главни знак достојности таквих лица. Рекавши претходно о
многоме, он на крају додаје још и то. Тиме он показује да се при избору не
треба задовољити само тим знаком, већ да заједно са осталима треба узети у
обзир и њега. Људско мишљење је често варљиво. Међутим, после
претходног строгог испитивања њега се не треба чувати. Уосталом, он после
осталог помиње и сведочанство од оних који су напољу. Он није једноставно
рекао:  А треба да има и добро сведочанство, него је додао: Од оних који су
напољу, желећи да објасни да сведочанству од спољашњих треба да
претходи строго испитивање. А пошто сам те ја, како си посведочио,
познавао боље од твојих родитеља, праведно је да будем слободар од сваке
кривице. Даље је Златоусти почео да прича о његовим врлинама, о љубави
пре свега која веома важна за пастира, а коју је Василије имао. Јер Христос
говори да ако будемо имали љубав и међу собом, по томе ће људи познати
да смо ученици његови. Затим је Златоусти испричао један догађај где је
Василије настрадао због једног свог пријатеља. И затим му говори Христове
речи: ,,ко положи душу своју за непријатеље своје“ ( Јн, 15,13). И то је највећи
степен љубави који је достигао Василије. И тако му Василије доказује да нема
потребе да мисли да је Јован наместио њега из зле намере. Затим му
одговара да не треба да брине за то како ће одговорити људима, зашто је он
рукоположен а Јован није. Каже Златоусти, ако би мене рукоположили, људи
би још више причали, јер би рекли да је платио, да није праведно да неко ко
је богат буде узвишен на ту службу, јер је Христос узимао рибаре и царинике,
рекли би како они гледају само на новац. И свашта још би могао да наброји,
зато је он одбио то и на тај начин не сме нико да приговори. Али то не сме да
обесхрабри Василија, ипак ће он брзо делима доказати да о
благоразумности не треба судити на основу узраста, да старца не треба
разликовати по седини и да не треба сваког младића уклањати од те службе,
већ само младог по вери (новокрштеног), с обзиром да између њих постоји
велика разлика.

БЕСЕДА ТРЕЋА

Наставља Јован да говори да се није клонио од части (епископства) да бих

увредио оне који су желели да ми је укажу, нити да бих их подвргао стиду.
Затим говори да то није урадио по наговору гордости јер да му је
предстојало место начелника војске или чак земље, и да сам се понео на
исти начин, свако би са правом могао да у мени подозрева гордост, или још
пре, нико ме не би кривио за гордост већ би ме сви сматрали неразумним.
Међутим, пошто је предстојало свештенство, које је толико веће (од сваке)
власти колико је дух превасходнији од тела, нико се неће усудити да ме
оптужи за гордост. То би било исто као кад би некога ко се немарно односи
према стаду волова и не жели Да буде пастир окривили за неразумност, а не
за надменост, а онога ко одбија да влада свом васељеном и да начелствује
над светском војском назвали гордим, а не безумним. Због чега се нико
никада није осмелио да нешто слично помисли о достојанству анђела, нити
да каже да постоји људска душа која из гордости не би желела да достигне
достојанство анђелске природе? То је стога што ми имамо високо схватање о
небеским силама, које не дозвољава да верујемо да би човек могао да себи
представи неко више достојанство. Према томе, исправније би било
окривљавати за гордост саме оне који  њега оптужују. Затим говори, када би
у њему постојала таштина, иправније би било да прихвати то него да одбије.
Због тога што би то донело велику славу. Јер, сви би се дивили и високо
мислили о ономе ко је тако млад добио већину гласова, а тек недавно је
напустио житејске бриге, ко је постао уваженији од људи који су сав свој
живот провели у трудовима: то би ме учинило поштованим и знаменитим.
Чак већина и не зна ко је Јован уопште, а они који знају, казаће да није
изабран зато што није заслужио. Не би свакако већина знала истину. Чак и
кад би сви знали истину, ипак не би требало да га окривљују за гордост или
частољубље.  Јер велика опасност прети не само онима који се са таквом
смелошћу усуђују (да приме свештенство), већ и онима који у томе
подозревају друге. Свештенослужење се обавља на земљи, али има небески
поредак.  Јер, ту службу није установио ни човек, ни анђео, ни арханђео, нити
ма која створена сила, већ сам Утешитељ. И он је људе који су још обучени у
тело учинио представницима анђелске службе. Стога онај ко свештенослужи
треба да буде толико чист као да стоји на самим небесима међу небеским
силама.  Међутим, онај ко размотри својства благодатног [тј. новозаветног]
служења, наћи ће да су раније страшне и величанствене [ствари] биле
незнатне (у односу на садашње). Он мора признати за истину оно што је
речено о закону: Јер се и не прослави оно што је прослављено том приликом
због ове превелике славе (2.Кор.З,10). Затим га упитао Јован да ли када буде
видео Господа како је заклан и предложен, свештеника где стоји пред
Жртвом и моли се и све који су окропљени драгоценом Крвљу, да ли ће још
мислити да се налази међу људима и да стоји на земљи, или ће се одмах
пренети на небеса? Зар све то теби изгледа достојно презрења или нечим
над чиме би неко могао да покаже своју надменост? Да ли хоћеш и из другог
чуда да видиш превасходство Светиње? Представи пред својим очима Илију,
безбројно мноштво народа који је стојао око њега као и жртву постављену на
камен. Сви одржавају тишину и ћуте, а само пророк се моли. И одједном са
неба силази пламен на жртву (З.Цар. 18,3038). Све је то дивно и и ужасно.
Предстоји свештеник, сводећи Духа Светога, а не огањ. Он врши дуготрајно
мољење не да сиђе огањ одозго и спали предложено, већ да сиђе благодат
на Жртву и њоме распали душе свих, учинивши их светлијим од сребра које
је очишћено огњем. Ко, изузев безумног човека, може презрети тако
страшно тајинство?  Онај ко размисли о томе како је важно да човек, који је
још обучен у тело и крв, може присуствовати близу блажене и безсмртне
Природе, јасно ће увидети какве је части благодат Духа удостојила
свештенике. Они врше та свештенослужења, а и друга, не мање важна, за
наше савршенство и спасење. Људи који још живе на земљи и који се још
крећу по њој постављени су да управљају небеским, добивши власт коју Бог
није дао ни анђелима, ни арханђелима. Јер, њима није речено: Заиста вам
кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год
раздрешите на земљи биће раздрешено на небу (Мт.18,18).  Ако нико не
може ући у Царство небеско уколико се не роди водом и Духом (Јн.3,5), и ако
се онај ко не једе Тело Господње и не пије Крв Његову лишава вечног живота
(Јн.6,53) (што се врши свештеним рукама, тј. рукама свештеника), онда без
њиховог посредништва нико не може да избегне огањ или да добије
припремљене венце. Свештеници су људи којима је поверено духовно
рађање и препорађање крштењем: преко њих се ми облачимо у Христа,
погребавамо заједно са Сином Божијим и постајемо удови те блажене Главе.
Због тога је праведно не само да их се плашимо више него владара и царева,
него и да их поштујемо више од отаца својих. Бог је свештеницима дао већу
силу него телесним родитељима не само за кажњавање, него и за
дoброчинство. Они се међу собом разликују онолико колико се разликују
садашњи и будући живот. Једни рађају за садашњи живот, а други за будући.
Једни своју децу не могу да избаве од смрти, па чак ни да заштите од
наступајуће болести, а други су често спасавали душу која страда и која је
готова да погине, било употребљавајући кротку казну, било задржавајући од
пада у самом почетку не само поучавањем и саветовањем, већ и помоћу
молитве. Они не само да нас препорађају (крштењем), него имају и власт да
нас разреше и од будућих грехова. Када би било довољно само назвати се
пастирем и испуњавати дело како било, и када од тога не би било никакве
опасности, свако би могао да га оптужује за таштину. Ако, пак, онај ко на себе
прима такву бригу треба да има велику благоразумност, и још велику
благодат Божију, исправност нарави, чистоту живота и врлину која
превазилази људску [меру], онда ми не отказуј опроштај за то што нисам
хтео да узалудно и непотребно погинем.   Душу свештеникову ударају таласи
који су већи од оних који настају на мору при дувању ветра. Пре свега, јавља
се таштина као ужасна литица, много опаснија од литице Сирена, коју су
измислили баснословци. Јер,многи су без штете могли да преплове поред
ње, а за Јована је то тако тешко да чак и, кад га никаква нужда не вуче ка тој
пропасти, не може да се избавим од опасности. И кад би му неко и уручио ту
власт, било би као кад би му неко свезао обе руке назад и предао га
чудовиштима која живе на тој литици да га свакодневно кидају. Каква су то
чудовишта? Гнев, униније, завист, непријатељство, клевете, осуђивања,
превара, лицемерје, замке, негодовање на невине људе, задовољство при
несрећи саслужитеља, жалост при њиховом напретку, жеља за похвалом,
пристрасност према почастима (што највише штети људској души), Они који
су једном ухваћени у њихове [канџе], свакако долазе до таквог ропства да
већ и, угађајући женама, чине много тога о чему није пристојно ни говорити.
Божанствени закон је жене удаљио од тог служења, а оне се старају да се
угурају у њега. Међутим, пошто саме по себи немају власт, оне све чине
преко других и тако присвајају себи моћ и да бирају и да свргавају
свештенике по својој самовољи. Има много (свештеника) који су избегли те
замке. И њих је много више, неголи уловљених. За те невоље не окривљујем
само свештенство. Затим му говори да свештеник мора да има много више
него што он има. ре свега, његова душа треба да је потпуно чиста од
стремљења ка самом [свештенству]. Уколико, пак, буде имао пристрасно
расположење према њему, кад га буде добио запалиће се силним пламеном.
Уколико га, пак, буде узео насилно, ради свог утврђивања он ће претрпети
мноштво беда с обзиром да ће бити нужно да лаже, да допусти много тога
неблагородног и недоличног, или да потроши много новца.  Они који ступају
на то служење треба и да свештенослуже и да прихватају свргавање са те
власти онако како приличи хришћанским мужевима. Они треба да знају да
такво свргнуће доноси исти венац као и сама власт. Онај ко га претрпи
премда сам није учинио ништа непристојно нити супротно ономе што његово
достојанство захтева, себи припрема велику награду, а онима који га
неправедно свргавају – казну. Свештеник треба да је бодар и пажљив, и да
има мноштво очију са свих страна, с обзиром да не живи само за себе самог,
него за мноштво људи (1.Тим.З,2).  увреду, клевету, отровну реч,
непромишљен подсмех од нижих и смишљен подсмех од начелника и
потчињених не могу да поднесу многи, већ само један или двојица. душа
свештеника са свих страна треба да блиста красотом како би могла да радује
и да просвећује душе које гледају на њу. Греси незнатних људи као да се
врше у мраку и погубљују само оне који греше. Међутим, греси значајног и
познатог човека наносе општу штету, чинећи пале још немарнијима за добре
подвиге, а опрезнима дајући повод за гордост. Осим тога, пропусти простих
људи никоме не наносе значајну штету, чак и ако се објаве. Томе насупрот,
(пропусти) оних који стоје на висини свештеничког достојанства су, најпре,
свима пред очима. Осим тога, чак и да је мала, њихова грешка у очима
других изгледа велика, с обзиром да сви мере грех по достојанству онога ко
је погрешио, а не по важности самог дела.  Све док му је живот добро уређен
у сваком погледу, свештеник остаје недоступан за све нападе. Међутим,
уколико пропусти само нешто незнатно, што је својствено човеку који плива
по многометежном мору садашњег живота, остала добра дела му ниуколико
неће помоћи да загради уста тужилаца: тај мали пропуст ће потамнити све
остало. О њему сви почињу да суде као о анђелу који нема удела ни у каквим
слабостима, а не као о бићу које је обучено у тело и које има људску
природу. Док је на власти, тиранина се сви боје и сви му ласкају, немајући
могућности да га свргну.  Затим говори да сав узрок зла који се дешава, због
зависти. Свештеник   треба да буде онај коме предстоји да издржи такву буру
и да такве препреке савлада ради општег добра. Он треба да буде
достојанствен и стран гордости, оштар и благосклон, уздржан и приступачан,
непристрасан и услужан, смирен и нелицемеран, строг и кротак како би
могао да се супротстави свим противностима. Затим мора свештеник да се
брине и удовицама које су некада баш незгодне за Цркву. Јер умеју да буду
пијане, да се коцкају и још свашта нешто. Удовице и због своје убогости, и
због узраста, и због особина свог пола себи дозвољавају неумерену дрскост,
тј. вичу без потребе, безразложно окривљују и пребацују због онога што би
иначе требало да хвале. Све то предстојатељ треба да храбро подноси, те да
се не раздражује ни неприличним захтевима, ни неразумним прекорима. 
Он, наиме треба да пази да, бринући о збрињавању немоћних, не огорчи
душе добротвора. Ту треба показати још више усрдности и ревности, с
обзиром да су болесни сами по себи раздражљиви и немарни. У свему је
потребно уложити велико старање и брижљивост, с обзиром да и најмањи
пропуст може изазвати велико зло код болесника. Судска част (епископског
служења такође) је скопчана са мноштвом непријатности. Он има веће бриге
и потешкоће неголи светске судије. Није лако наћи правду, а тешко је и
одржати је неизмењеном кад се пронађе. Ту не постоје само бриге и
тешкоће, већ и велике опасности. Неки од слабијих су, подвргнувши се суду и
не нашавши заштите, отпали од вере. Мрзећи увредиоце, многи од.
увређених уједно мрзе и оне који им не указују помоћ, уопште не узимајући у
обзир ни сложеност случаја, ни тешкоћу околности, ни ограниченост
свештеничке власти, нити било шта друго. И они постају неумољиве судије,
прихватајући као оправдање једино ослобођење од невоља које их
угњетавају. Онај, пак, ко не може да то учини никада неће избећи осуду, ма
колико хиљада оправдања наводио.  Ако епископ не буде свакодневно
посећивао домове знатнијих градских надзорника, појавиће се неизрецива
незадовољства. Јер, његове посете не желе само болесни, него и здрави, и то
не толико због побожности, колико због искања части и уважавања. Уколико
се јави потреба да, ради општег добра Цркве, чешће виђа богатије,и моћније
људе, одмах ће на себе навући примедбу да повлађује и ласка.

БЕСЕДА ЧЕТВРТА

Василије је дуго слушао његово излагање и на неки начин страх Јованов да

буде рукоположен, па му је рекао да би његов страх био оправдан да је он
сам тражио да прими ту власт. Онај ко својим искањем себе сматра
способним за вршење тог дела не може да прибегне неискуству као
оправдању својих погрешака. Пошто сви знају да се он не би грабио и да се
није грабио за ту част. Затим је Јован само наставио своје излагање,
објашњавајући да и да је прихватио то, можда не би имао никакву казну ако
би се показао немарним за очување стада Христовог, али када би му биле
поверене тако велике ствари и он се покаже недостојним, било би му много
тешко. Затим је почео да доказује своје излагање причама из Старог завета, о
Саулу који је постао цар а да није то тражио. Он је пошао да тражи магарице
и пришао пророку да га запита о њима. Овај је, међутим, почео да му говори
о царству. Чувши о томе од пророка, он није показао занимање, већ је одбио
и одрекао, говорећи: Ко сам ја и какав је дом мога оца (1.Цар.9,20-21). И шта?
Да ли је он тим речима могао да се избави од гнева Онога који га је зацарио
кад је злоупотребио част коју је добио од Бога? Он је Самуилу који га је
окривљавао могао да каже: „Зар сам ја сам тежио ка царевању? Зар сам ја
тражио ту власт? Ја сам желео безметежни и спокојни живот часних људи, а
ти си ме привукао на то достојанство. Остајући у незнатном положају, ја сам
лако могао да се удаљим од саплитања. Налазећи се међу простим и
незнатним људима ја не бих био послан на такво дело и Бог ми не би
поручио рат са Амалићанима. А без тог налога, ја не бих учинио такав грех“.
Међутим, све је то слабо за оправдање. И не само слабо, него и опасно, с
обзиром да још више распаљује гнев Божији. Онај ко је успоштован преко
свог достојанства величину части не треба да употреби за оправдање својих
погрешака, већ велико старање Божије о њему треба да обрати у побуду за
веће напредовање у добру. Онај ко је добио високо достојанство и сматра да
му је стога дозвољено да греши у ствари као да човекољубље Божије сматра
узроком својих грехова. Тако, пак, говоре само нечастиви људи, који воде
немаран живот. Ми не треба тако да мислимо и да заједно са њима упадамо
у такво безумље. Напротив, ми треба да се старамо да по својим силама
испунимо оно што зависи од нас и да имамо побожан језик и ум. Тако и
проорк Илија, није могао да избегне служење јер је потицао из Левијевог
племена. Бог је изабрао Јуду, укључио га у свети лик ученика Христових,
заједно са осталима му дао апостолско достојанство и чак му поверио нешто
више у односу на друге – да располаже новцем. И шта? Да ли је избегао
казну кад је и једно и друго злоупотребио, тј. кад је издао Онога кога је
требало да проповеда и кад је рђаво употребио оно што му је било поверено
на добро руковање? Тим самим он је себи увећао казну, и то праведно. Јер,
преимућства која дарује Бог треба употребити на угађање Њему, а не на
Његово вређање. Затим Василије говори Јовану да сада има већи страх него
раније, и онда га Јован сада храбри говорећи да постоји и заштита: за нас
немоћне – да никад не ступамо (на ту дужност), а за вас крепке – да по
примању благодати наду спасења полажете једино на то да не чините ништа
недостојно тог дара и Бога који га је даровао. Највећу казну заслужују они
који ту власт достигну властитим настојањем, а затим рђаво обављају
служење или због немарности, или због нечастивости или због неискуства.
Међутим, ни они који се нису отимали о власт неће [за исто понашање] наћи
опроштај: ни они неће имати никаквог оправдања. Човек треба најпре да
испита своју душу и све марљиво да провери, па тек онда да попусти онима
који принуђавају. Онај ко нема грађевинско искуство неће обећати да
подигне кућу, и онај ко не зна лекарску вештину неће приступити лечењу
болесних. И макар их многи насилно вукли, они ће одрећи и неће се стидети
свога незнања. И зар онај коме треба да буду поверене толике душе неће
најпре испитати самог себе? Зар ће он, иако неискусан, прихватити ту службу
само стога што му наређују или што га принуђавају, или да некога не би
огорчио? Не подвргава ли он тиме себе, заједно са њима, у очигледну
невољу? Иако је могао да се сам спасе, он заједно са собом погубљује и
друге. И како ће, онда, добити опроштај? Ко ће нас тада штитити (на Будућем
суду)? Онај ко је изабран не може да се оправда тиме што није сам себе
предложио и што није предвидео [све тешкоће] како би одбио. Ни онима
који бирају неће помоћи ако кажу да нису познавали онога кога бирају:
напротив, кривица им постаје још већа, јер су примили онога кога не познају.
велико испитивање треба да обаве и они који имају намеру да изаберу, и
(свакако још веће) онај кога изаберу. Они који су изабрали се заједно са њим
подвргавају казни за његове грешке. И он сам се неће ослободити казне (већ
ће бити још строжије осуђен) уколико они који су га изабрали приликом
његовог избора нису нарушили правду из неке људске побуде. Уколико су,
пак, изабрали неспособног, биће вероватно подвргнути још већој казни.
Изабрани, пак, не може да каже да себе није познавао као што га нису
познавали други. Према тома, будући да он има да буде строже кажњен од
оних који су га изабрали, он треба и строжије да испитује сам себе. И кад би
они из незнања почели да га зову, он би био дужан да дође и да им тачно
објасни разлоге којима би зауставио обмануте. Откривши да је недостојан
избора, он би избегао тежину тако великих дела.  Јер, Црква Христова, по
речима блаженог Павла, јесте тело Христово (Кол. 1,18). Онај коме је оно
поверено треба да га држи у добром стању и превасходној красоти, пазећи
да нека мрља или бора, или што томе слично не повреде његову лепоту и
благољепије (Еф.5,27).  Треба да се марљиво старамо да реч Христова
обитава у нама богато (Кол.3,16). Ми се не припремамо за један вид борбе:
тај рат је разноврстан и изазивају га различити непријатељи. Не дејствују сви
они једним оружјем и не старају се да нас нападају на исти начин. Стога онај
ко намерава да води рат са њима треба да познаје начине дејстава свих њих,
те да буде и стрељач и праћкар, и четник и водник, и војник и војвода, и
пешак и коњаник, и вешт и на мору и на бедемима. У ратним дејствима свако
одбија непријатеља сходно начину који му је назначен. Овде тога нема.
Уколико онај ко намерава да победи не буде искусан у свим деловима те
вештине, ђаво ће и кроз један део који остане занемарен успети да провуче
све своје грабљивце и да отме овце. Ипак, он неће бити (тако смео) уколико
види да пастир наступа са пуним знањем и да добро познаје све његове
замке. Према томе, неопходно је да смо добро заштићени са свих страна. 
Мора свештеник бити спреман и да се бори са јеретицима и са расправама о
ближњима.

БЕСЕДА ПЕТА

Затим Јован наставља да прича о великом труду који се састоји у беседама

пред народом на општим сабрањима.  Паства већим делом, међутим, не
жели да се према беседнику односи као према наставнику, већ се уздиже
изнад положаја ученика, заузимајући положај посматрача који присуствују на
светским позорницама. Тамо се народ дели, те једни заузимају страну једног,
а други другог. Тако се и овде деле, прихватајући страну једног или другог, и
слушају беседнике саображавајући се са својим добронамерним или
непријатељским расположењем. Људи су већином навикли да слушају ради
задовољства, а не ради користи, постављајући се у положај судија трагичара
[у позоришту] . Свештеник треба да народ одбија од тог непристојног и
некорисног задовољства и да га поучава да слуша само оно што је корисно.
[Он треба да успе да] народ научи да га следи, а не да се сам руководи
народним прохтевима. То се, пак,може постићи само на два
начина: презирањем похвала и силом речи. Уколико недостаје један начин, и
други, самостални, остаје без користи.  изузетни предстојатељ треба да је
силан и у једном и у другом, како недостатак једног не би упропастио друго.
Уколико он, иступивши пред народ, почне да изобличава оне који живе
немарно, па се одједном збуни и стане да замуцкује, те да црвени услед
сиромаштва речи, сва корист од реченог ће намах нестати. Негодујући, пак,
на речено и немајући другог начина да му се освете, они које је изобличавао
га обасипају подсмесима за његово незнање, надајући се да ће тиме покрити
своје недостатке. Због тога тај изврстан кочијаш треба да добро влада и
једним и другим, како би могао на доличан начин да дејствује иједним и
другим. Уколико се покаже беспрекоран у свему, он може са сваком влашћу4
и да кажњава и да ослобађа све који су поверени његовом руководству. Без
тога је тешко стећи такву власт. Уосталом, великодушност не треба да се
ограничава једино презирањем похвала: оно треба да се простире и даље,
како корист опет не би остала непотпуна. Свештеник треба да се уздржава од
мржње и зависти.  Он не треба да занемарује народ, већ да рђава подозрења
која су никла одмах угуши, објашњавајући се са тужиоцима, па макар били и
најнеразумнији од свих људи и не пропуштајући ништа Од онога што може
да спречи рђаве гласове.  Свештеник према пастви треба да се односи као
отац према малолетној деци. Ми се од њих не одвраћамо кад нас жалосте,
ударају, када плачу или чак кад се смеју и ласкају нам: ми се о томе не
бринемо много. Тако ни свештеници не треба да се надимају похвалама
народа, нити да се огорчују негодовањима, уколико су неоснована. 
најусрдније треба да се труди онај ко све превазилази красноречивошћу. Он
не може да се оправдава општим недостатком људске природе која не даје
да се у свему успева. Напротив, уколико његове беседе не одговарају у
потпуности високом мишљењу о њему, биће праћене мноштвом подсмеха и
ниподаштавања у народу. Нико не помишља у себи да наишло униније,
неспокојство, брига а често и гнев помрачују чистоту ума и не дозвољавају да
су му мисли светле, те да уопште човек не може да увек буде једнак и да у
свему успева. Природно је да човек понекад и погреши и покаже се слабији
од сопствене снаге. Онај ко је силан у речи мора да има већу ревност, а
заједно са њом и трпљење које је неопходно свима. Људи за  време његове
беседе ћуте, досађују се и очекују крај речи као олакшање од напора, а
другога, који дуго говори, слушају са стрпљењем, негодују кад хоће да
прекине и гневе се кад хоће да ућути. Код свештеника може да погаси
ревност и ослаби душевну силу, изузев уколико се човек, одвојивши се од
свих људских страсти, реши да се уподоби бесплотним силама које нису
подвргнуте ни зависти, ни славољубљу, нити било каквој другој слабости. 

ШЕСТА БЕСЕДА

 Свештеник, наиме, треба да има душу чистију од самих сунчевих зрака како
га никад не би оставио Дух Свети и како би могао рећи: А живим – не више ја,
него живи у мени Христос (Гал.2,20). Они који живе у пустињи и који су се
удаљили од града, трга и тамошње буке, свагда се налазе у пристаништу и
наслађују се тишином. Па ипак, они се не решавају да се ослоне на
безбедност свог живота, већ предузимају мноштво других предострожности,
ограђујући се са свих страна и старајући се да говоре и делају са великом
опрезношћу како би, по мери људских сила, са смелошћу и истинском
чистотом могли да приступе Богу.  Онај коме је неопходна већа чистота
свакако ће имати више повода да се окаља, осим уколико постојаном
будношћу и великим напрезањем не учини да му је душа недоступна за тако
нешто. Многи су избегли прве замке које се састоје из златних ствари,
мириса, одеће и осталог  и лако падали у друге, које се толико разликују од
њих, те [завршавали] са погибијом.  и сиромаштво и богатство, и леп изглед и
проста спољашњост, и долично и немарно општење, и све што сам набројао
може у души посматрача да изазове борбу и да га окружи напастима са свих
страна. Како ће он да се успокоји међу толиким замкама? Где ће он наћи
прибежиште? Он, додуше неће бити вучен насилно (што је лако избећи), али
је [велико питање] како ће сачувати душу своју од смућења нечистим
помислима?
 Учитељ је дужан да, такорећи, свакодневно сеје како би се реч учења макар
због непрекидности укрепила код слушалаца. Превелико богатство, висина
власти, немарност која произилази од раскоши и много тога другог
упропашћују посејано семе. Често густина тог трња не допушта да семе падне
на површину земље. Са друге стране, превелика скорб, невоља сиромаштва,
непрестана огорчења и други узроци који су супротни наведеним ометају
бављење божанственим стварима. Осим тога, ни мали део грехова не може
бити познат свештенику. Јер, како их може знати кад већи део људи не зна
ни по лицу? Такве тешкоће су везане са његовим обавезама према народу. 
Затим наставља Јован да говори колико је страшно вршити евхаристију, и
тада анђели стоје поред свептеника. Затим је испричао једну занимљиву
причу где један презвитер, диван човек који је више пута имао виђења, баш у
време службе угледа, колико му је било могуће, мноштво анђела, одевених у
светле одежде, како окружују жртвеник сагнутих глава, слично војницима
који стоје у присуству цара.  Или да да оне који се спремају да оду одавде [тј.
умру] и који се са чистом савешћу причесте Тајнама при последњем издисају
окружују анђели и прате их одавде ради примања Тајни. Он треба да познаје
све житејско исто као и они који се крећу у свету и да буде слободан од свега
више неголи монаси који живе по горама. С обзиром да општи са људима
који имају жене, који васпитавају децу, који поседују слуге, који су окружени
великим богатством, који врше друштвена дела и поседују власт, он треба да
буде многостран.  Он треба да зна и да попушта уз корист, када околности
захтевају, тј. да буде и кротак и строг. Он не треба да са свим потчињеним
општи на исти начин, као што ни лекари не лече болеснике истим поступком
и као што ни крманош не зна само једно средство за борбу са ветровима. И
брод Цркве потресају постојане буре. Те буре не само да долазе споља, већ
се рађају и изнутра и од свештеника захтевају велику пажњу и залагање. Сва
та разнообразна дејства усмерена су ка једном циљу – слави Божијој и
сазидању Цркве. Велики је подвиг и велики труд монаха. Међутим, уколико
неко упореди њихов труд са свештенством које се долично обавља, наћи се
међу њима разлику као између обичног човека и цара. Код њих постоји
велики подвиг, али у напору учествују и душа и тело, или боље рећи, већи
његов део се обавља посредством тела. И ако оно не буде снажно, ревност
остаје само ревност, без могућности да се изрази на делу. Напорни пост,
лежање на земљи, бдење, неумивање, тешки труд и остало што потпомаже
изнуравање тела у целини се напушта уколико тело није снажно за
исцрпљивање.  Према томе, ми не треба да се претерано дивимо томе што
се монах, живећи у усамљености, не смућује и не чини многе и тешке грехе:
он је, наиме, удаљен од свега што раздражује и узнемирава душу. Међутим,
онај ко је посветио себе на служење целом народу и ко је обавезан да носи
грехе многих заиста заслужује аплаузе и дивљење свих уколико остаје
непоколебив и тврд, те у бурно време управља душом као и за време
тишине. Он је заиста јасно доказао своју храброст.  За предстојање црквено
ништа није толико некорисно као беспосленост и безбрижност, коју неки
називају дивним подвижништвом. Ја у њему, пак, налазим завесу са властиту
неприкладност, покривајући њиме мноштво мојих недостатака и не
допуштајући да ее обнаруже. Онај ко је навикао да се налази у таквој
бездејствености и да живи у великом безмолвију, осећа немир и смућење
због свог неискуства, чак и да има велике природне способности, те велики
део снаге губи, остављајући је неупотребљеном. А уколико је при томе и
спор умом и неискусан у красноречју и супротстављању, ниуколико се неће
разликовати од камених (статуа). Затим га Василије пита, да ли то значи да се
на управљање Црвком постављају људи који живе у свету и старају се
овоземаљским стварима? Затим му Јован одговара  да при избору
свештеника о таквима не треба ни мислити. Треба мислити само о онима
који, живећи и општећи са свима, могу боље од самих инока да сачувају
ненарушену чистоту и целомудреност, спокојство, благочашће, трпљење,
трезвоумље и остале добре особине које су својствене монасима.
Предстојатељ који напаса своје стадо не може да брине само о једном делу –
о мушкарцима, а да други део, тј. жене остави занемарене. Оне нарочито
ишту старање с обзиром да су склоније ка греху. Онај ко прими епископство
треба да се стара и о њиховом здрављу, и то у истој мери, ако не и већој. Он
је дужан да их посећује кад су болесне, да их теши кад су жалосне, да их
прекорева кад се предају немарности, да им помаже кад су сиромашне. Док
све то испуњава, лукави ће наћи много путева за напад, уколико се не огради
тврдом оградом. Поглед не само на неуздржљиву, него и на целомудрену
жену погађа и смућује душу, ласкања је варају, почасти поробљују, а пламена
љубав (иначе узрок свих добара) постаје узрок безбројних зала за оне који се
њом не користе правилно.  Затим говори Јован, да се нада да ће му казна
бити лака јер избегнувши рукоположење није начинио штету другима. Јер
по примању части њега не би очекивала само дупла или тродупла, већ
вишеструка казна како за саблажњавање многих, тако и за увреду Бога који
га је удостојио велике части. Чак и кћери свештеника, које немају никакве
везе са свештенством, услед достојанства својих отаца потпадају под тежу
казну за грехе, [неголи остале жене]. Преступ је исти и код њих и код кћери
обичних људи (на пример – прељуба), али се оне кажњавају много теже
(Лев.21,9; Пон.Зак.22,21). Затим је Јован почео да говори зашто није ни мало
достојан да буде свештеник, наводећи разне примере од који је један, да
једна ћерка царева, која је најлепша и која има све прилике да има најбољег
дечка, она нађе некога ко је нико и ништа, сиромашан, неукусан итд. Тако је
Василије рекао онда тек сада види у шта га је убацио Јован, и нада се да ће
му Јован помоћи за све. Јован му је дао савет да ће му помоћ, али да не сме
никако да упадне у униније. На крају су се лепо поздравили и Јован му је
рекао : ,, Верујем Христу, рекох, који те је призвао и који ти је предао своје
овце, да ћеш од тог служења стећи смелост која ће ти омогућити да и мене,
који ћу бити у опасности, у онај дан примиш у своју вечну обитељ“.