Osobine ličnosti i prihvatanje teorija zavere

U teorijskom delu rada predložena je definicija teorije zavere, načinjena je podela na dve kategorije
teorija zavere i obrađeni su neki psihološki aspekti ovog fenomena (motivi prihvatanja teorije zavere i
odnos teorija zavere i paranoje). U empirijskom delu rada ispitivana je povezanost između osobina
ličnosti i prihvatanja teorija zavere. Konstruisane su skale za ispitivanje dva oblika teorija zavere:
političke i personalne teorije zavere. Ispitivanje je izvedeno na uzorku od 109 studenata društvenih
nauka. Sve ispitivane osobine ličnosti (opšte shvatanje ljudske prirode, nepoverenje u ljude,
dogmatizam, autoritarnost, paranoja) značajno su povezane sa prihvatanjem političke i personalne
teorije zavere. Faktorskom analizom skale personalne teorije zavere utvrđena su dva faktora: 1. teorija
zavere bazirana na pesimističkom shvatanju ljudske prirode i 2. teorije zavere koje izražavaju ugroženost
pojedinca. Faktorska analiza skale političke teorije zavere utvrdila je takođe dva faktora: 1. zavera kao
posledica delovanja moćnih tajnih organizacija i 2. zavera kao otkrivanje skrivenih uzroka.

Ključne reči: osobine ličnosti, teorija zavere, politička teorija zavere, personalna teorija zavere.

Teoriju zavere, prema kojoj svi bitni, posebno politički, događaji nastaju kao rezultat zakulisnog
delovanja moćnih grupa i pojedinaca, ne treba posmatrati samo kao zabavno štivo. Teorija zavere imala
je značajnu ulogu u političkim zbivanjima. Tako je optužba, prema kojoj Jevreji nastoje da zagospodare
svetom, bila pretekst za obračune sa Jevrejima širom sveta, koji su odneli ogroman broj ljudskih života.
Teorija zavere koju je Staljin ugradio u svoju ideologiju, prema kojoj su se mnoge grupe i narodi zaverili
protiv sovjetske vlasti, bila je opravdanje za oko 20 miliona žrtava u toku Staljinove vladavine. Pored
toga, teorija zavere zauzima značajno mesto među objašnjenjima važnih događaja, u ne malom delu
populacije.

Raširenost teorije zavere dovoljan je razlog za istraživanje ovog fenomena. I samo nekoliko primera biće
dovoljno za dobijanje uvida u razmere teorije zavere. U većini društava tokom dve hiljade godina veliki
broj ljudi je prihvatao ideju da Jevreji kuju zavere kako bi zavladali svetom ("najduža mržnja na svetu").
Svi autoritarni režimi prošlosti i današnjeg doba objašnjavali su svoje probleme i neuspehe zaverom
neprijatelja režima. Ogroman broj knjiga i članaka napisan je o delovanju tajnih organizacija (okulisti,
templari, jezuiti, slobodni zidari, iluminati, jakobinci, malteški vitezovi, karbonari, Savet za spoljne
poslove, Trilateralna komisija). Pajps (Pipes, 1997) navodi da jedna bibliografija iz 1923. godine sadrži
2300 naslova o slobodnim zidarima.

Pajps procenjuje da postoji veoma rašireno shvatanje među američkim crn¬cima da američka država
namerno utiče na širenje poroka među crnim stanovni¬štvom (duvan, alkohol, droga) kako bi držala pod
kontrolom crnačku populaciju. Široko je raširena ideja, u mnogim državama, da je virus side proizveden
labora¬torijski, kako bi bila smanjena populacija afričkih država. Teško je proceniti koliki procenat
populacije prihvata ove teorije zavere, zato što nisu rađena istraživanja njihove raširenosti. Ali neka
istraživanja su rađena. Na primer, Pajps navodi po¬datak da je veliki broj knjiga i članaka napisan sa
osnovnom tezom da Li Harvi Osvald nije bio jedini atentator na predsednika Kenedija 1963. godine, već
da su iza njega stajale različite organizacije. Pajps navodi i podatak da je 1963. godine dve trećine
Amerikanaca verovalo da je ubistvo predsednika Kenedija delo zavere. 1991. godine još uvek visok
procenat od 56% Amerikanaca verovalo je u ovu teoriju zavere.

O raširenosti teorije zavere govori i podatak da veliki deo produkcije lake literature i popularnih filmova
eksploatiše ideju o zaveri. Centri zavere u masovnoj kulturi su poremećeni pojedinci sa svojim moćnim
organizacijama. Oni žele da ovladaju svetom ili da ga unište, a suprotstavljaju im se najbolji primerci
ljudskog roda. Centri zavere su i delovi establišmenta (policija, političari). Oni nastoje da likvidiraju sve
one koji im uđu u trag. Borba protiv tajnih organizacija postala je u lakoj literaturi jedna od
najfrekventnijih tema.

Neke bitne odlike teorije zavere

Zavere, naravno, postoje. Pod njima se podrazumeva udruživanje dva ili više lica radi izvršavanja
nezakonitih i kriminalnih dela. Zavereničke grupe rade u tajnosti. Teorija zavere je konstrukcija. To je
tvrdnja da je na delu zavera, koja ne postoji. Svakako, autori teorije zavere mogu verovati u njenu
istinitost. U drugom slučaju, oni konstruišu teoriju zavere kao pretekst za stvaranje neprijateljskog
raspoloženja prema nekoj grupi ili radi preduzimanja agresivne akcije prema nekoj grupi.

Ali, kako možemo znati, u konkretnom slučaju, da li je na delu zavera ili teorija zavere? To, zaista, često i
nije moguće lako utvrditi. Na primer, ako bismo pitali slučajno odabran uzorak ljudi da li je princeza
Dajana poginula pod okol¬nostima koje su zvanično saopštene (zbog brze vožnje i alkoholisanosti
vozača) ili je njena smrt plod teorije zavere (na primer, da ju je likvidirala britanska tajna služba) tada bi
dobar deo uzorka bio u nedoumici kako da proceni.

Konspiracionisti (oni koji konstruišu i prihvataju različite teorije zavere) tvrde da je realnost privid, a da
teorije zavere otkrivaju ono što je istina, ono što stoji iza pojavnog. Kritičari konspiracionizma, naravno,
polaze od suprotnog sta¬novišta. Tako Poper (Poper, 1963) tvrdi da zavere nisu česte i da ne menjaju
bitno karakter društvenog života, nasuprot konspiracionistima, koji tvrde da zavere pokreću istoriju.

Široko prihvaćeni kriterijum u proceni da li je reč o zaveri ili o teoriji zavere jeste logika objašnjenja koja
se primenjuje u analizi ova dva fenomena. Zavera se otkriva i dokazuje valjanim argumentima. Teorija
zavere, međutim, ne može biti dokazana. Pajps je analizovao argumentaciju teorija zavere i zaključio da
se njihovi autori koriste kvaziargumentacijom. Tako, na primer, oni iznose mnoštvo podataka koji su
istiniti, ali nisu dovoljno relevantni za teoriju koja je predmet analize. Stvaraju privid učenosti, koju više
autora naziva kvazi učenošću, na taj način što citiraju obimnu literaturu, što navode titule mnogih autora
koje citiraju, što tvrde da imaju pouzdane izvore za svoje informacije, ali oni ili ne mogu da ih otkriju ili je
reč o drugim konspiracionistima.

Ali, koja je krajnja konsekvenca prihvatanja teorija zavera? Ako su svi događaji van našeg domašaja, ako
stvarnost predstavlja privid, a realne su samo zakulisne igre, tada se dovodi u pitanje, u krajnjoj analizi,
egzistencija sveta oko nas. Kada bi se teorije zavere bavile samo nekim događajima, taj problem ne bi
postojao. Ali, kako teorije zavere polaze od stava da je celokupna pojavna realnost privid, to čitavo
zdanje teorija zavera čini apsurdnim.

Kvazi determinizam. Poper zapaža da, prema teorijama zavere, ništa nije slučajno i bez smisla. Sve je
planirano. I zaista, u većini teorija zavere eksplicitan je ili implicitan stav da su sve događaje isplanirale
tajne organizacije ili centri moći, da iza svega stoji skrivena ruka koja nepogrešivo upravlja svim
događajima. Mogli bismo da ovu odliku teorija zavere označimo kao "kvazi determinizam".

Smisao zavere. Zašto tajne grupe i centri moći kuju zavere? Nema puno dvoumljenja oko odgovora na
ovo pitanje. Oni to čine da bi stekli moć (zago¬spodarili svetom) i materijalnu dobit. Pajps na ovaj način
interpretira smisao teorija zavere: "Svaki čovek teži moći, svako bi postao diktator, samo kada bi mogao i
postoji tako malo ljudi koji ne bi žrtvovali blagostanje svih radi svog blagostanja... oni se ne klanjaju
drugom bogu osim Mamonu" (Pipes, 1997, str. 21, 22). To su, znači, implicitne pretpostavke autora
teorija zavere.

Motivi teorija zavere. Nije teško detektovati motive koji pokreću autore teorija zavere i, isto tako, koji
objašnjavaju prihvatanje teorija zavere. Ovde će biti predložena jedna preliminarna podela motiva
teorija zavere.

1. Agresija je verovatno najčešći motiv. Teorije zavere su, najčešće, pretekst ili opravdanje za poziv na
kažnjavanje onih kojima se imputira kovanje zavere;

2. Strah je, takođe, čest motiv konstruisanja i prihvatanja teorija zavere. To je slučaj, na primer, sa
američkim crncima, koji veruju da američka vlada namerno širi poroke u crnačkoj populaciji. Iza ove
teorije zavere je strah američkih crnaca za svoju egzistenciju;

3. Kognitivni motivi. Mnogi konspiracionisti konstruišu teorije zavere verujući da neupućenom svetu
otkrivaju nepoznate uzroke događaja ili činjenice koje se nalaze ispod više slojeva stvarnosti i zbog toga
se osećaju superiorno u odnosu na druge ljude. Pajps teorije zavere označava i terminom "sofisticiranost
neobrazovanih", ali taj izraz, verovatno, u najvećoj meri, važi samo za ovu kate¬goriju motiva teorija
zavere, i

4. Redukovanje frustracije. Sasvim je verovatno da otkrivanje malignih grupa koje ugrožavaju i društvo i
pojedinca pomaže jednoj kategoriji osoba da redukuje svoju frustraciju i nezadovoljstvo nezavidnim
položajem u društvu.

Teorija zavere i paranoja

Teorija zavere odvećčesto se dovodi u vezu sa paranojom. Ona se u radovima konspiracionista, ali i
publicista, ne retko izjednačava sa paranoidnim mišljenjem. Zato je neophodno analizovati prirodu
odnosa između ova dva fenomena.

Keli (Kelly, 1955) u svom tekstu "Put ka paranoji" (The Road to Paranoia) izjednačava teoriju zavere sa
paranojom.

Drugi često korišćen naziv ili ekvivalent za teoriju zavere je "politička para¬noja". Pajps, koji i sam koristi
ovaj termin, ipak ne izjednačava "političku paranoju" i "ličnu paranoju". "Politički paranoidni ne pate
nužno od lične paranoje, ali ova dva oblika najčešće idu zajedno i međusobno se pojačavaju" (Pipes,
1997, str. 24).

Hofstander (Hofstander, 1967) verovatno je prvi upotrebio izraz "paranoidni stil" za teoriju zavere.
Pajpsovo delo "Zavera" (Conspiracy) ima podnaslov: "Kako napreduje paranoidni stil i odakle potiče".
Treba reći i da je Hofstander radove konspiracionista nazvao "visokom paranoidnom učenošću".

Izraz paranoidni stil manje obavezuje od termina paranoja ili politička paranoja. Ali i ovaj termin asocira
na paranoidni način mišljenja.
Paranoju, kao oblik psihoze, nije lako definisati i zato postoje velike razlike između najpoznatijih
stručnjaka u ovoj oblasti u njenom određenju. Ali ako po¬đemo od bilo kog određenja paranoje,
videćemo da između toga fenomena i teorije zavere postoje suštinske razlike.

Osnovni sadržaj paranoidnog načina mišljenja su sumanute ideje proga¬njanja. Jaspers prenosi
shvatanje Vestfala: "Iz sumanute ideje za uvažavanjem nastaje sumanutost u kojoj se doživljava utisak
posmatranja od strane okoline, iz čega proističe proganjanje od strane okoline" (Jaspers, 1978, 92).
Ovakav sled ideje proganjanja nije opšte prihvaćen. Ali je u većoj meri prihvaćena ideja o postojanju tri
osnovna sadržaja u paranoidnoj psihozi: 1. ideja precenjivanja ili ideja veličine,

2. ideja odnosa (tumačenje da je ponašanje drugih osoba, u stvari, povezano sa bolesnikom) i 3. ideja
proganjanja (verovanje da mu drugi ljudi ne žele dobro, da kuju zaveru protiv njega).

Svakako da teorija zavere ne može da se uklopi u ovu sliku. I svakako da teoriju zavere ne možemo
smatrati oblikom paranoidnog sindroma. To što je više autora, pre svega publicista, iza teorije zavere
videlo paranoju, bez sumnje je posledica činjenice da je sadržaj teorije zavere sličan sadržaju nekih
sumanutih paranoidnih ideja proganjanja. Reč je o tome da se zavera, koja je osnovni sadržaj teorije
zavere, često javlja kao završna faza paranoidnog sindroma.

Ali sadržaj dva oblika zavere suštinski nije identičan i ne može se govoriti da je reč o istom fenomenu.
Paranoidni bolesnik ima sumanutu ideju kako druge osobe kuju zaveru protiv njega lično. U teorijama
zavere, međutim, pojedinac je ugrožen na posredan način, zato što je deo grupe protiv koje se kuje
zavera, ili zato što je pojedinac, u principu, ugrožen u svetu prevara i podmetanja nogu (na primer u
biznisu). Pojedinac se može zato osećati ugroženim ako prihvata teorije zavere, ali to nije isto što i
sumanuta ideja proganjanja paranoidnog bolesnika. Teorija zavere prema kojoj Trilateralna komisija
donosi sve bitne odluke političkog i privrednog karaktera, mogla bi se, u krajnjoj konsekvenci, dovesti u
vezu sa sudbinom građanina M. N., na taj način što ona implikuje nemoć svakog građanina da utiče na
značajna zbivanja, pa i na ona koja se tiču njegove lične sudbine. Ali, postoji i veliki broj teorija zavere,
posebno one koje teže "atraktivnom" tumačenju događaja, "otkrivanju" neotkrivenog, koje teško mogu
biti relevantne za građanina

M. N. Takve su, na primer, teorije zavere o ubistvu predsednika Kenedija ili princeze Dajane.

Paranoidne sumanute ideje proganjanja nisu u skladu sa realnošću. One to mogu biti samo u izuzetnim
slučajevima. Na primer, kada paranoidna ličnost propoveda da je njen narod ugrožen, da mu preti
propast i kako mu jedino ona može doneti spas. Ako je njen narod realno ugrožen od drugih naroda,
tada ova paranoidna ličnost može steći i status cenjenog vođe.

Paranoidne ideje zavere i proganjanja proistakle su iz promenjene svesti bolesnika. One ne podležu
promenama u sudaru sa realnošću. Zato je Jaspers pisao: ... samo visoki stepen apsurdnosti obeležava se
dodatkom sumanut..." (Jaspers, 1978). Teorija zavere, međutim, mnogo češće nego paranoidna ideja
zavere, može da bude u skladu sa realnošću, što znači da se može dokazati njena istinitost, u kom slučaju
više nije reč o teoriji zavere nego o zaveri. Pored toga, osobe koje prihvataju teoriju zavere, u znatno
većoj meri su kritične prema tom fenomenu nego paranoidne osobe. One mogu da preispituju istinitost
teorija zavere i mogu da menjaju svoj sud o njihovoj istinitosti.
Sve u svemu, sumanuta ideja zavere, kao deo paranoidnog oboljenja u funkciji je izmenjenog stanja
svesti paranoidne osobe. Teorija zavere je, međutim, fenomen sasvim druge prirode. Ona se može
posmatrati kao neadekvatan način objašnjenja sveta.

Ali i pored toga što teoriju zavere pojmovno ne možemo izjednačiti sa paranojom, logično se može
postaviti pitanje: da li su paranoidne osobe sklonije od onih koje nisu paranoidne, da prihvate različite
oblike teorije zavere? To što teorije zavere optužuju maligne grupe da kuju opasne zavere, na određeni
način, blisko je paranoidnom načinu mišljenja. I zato je od interesa ispitivanje odnosa između paranoje i
prihvatanja teorije zavere.

Korelati teorija zavere

Korelate prihvatanja teorija zavere autori u ovoj oblasti utvrđivali su preko analize literature o teorijama
zavere. Umesto empirijskih istraživanja prihvatanja teorija zavere, koje nisam mogao da nađem u
referentnoj literaturi, ovi radovi koriste, manje ili više adekvatno, metod analize sadržaja. Ovde će biti
prikazan samo uzorak rezultata takvih istraživanja, jer bi kompletan prikaz zahtevao previše prostora.

Krizna društvena stanja. Pajps je izneo ocenu, koju je potkrepio obiljem materijala, da su produkcija i
prihvatanje teorija zavere bili posebno rašireni u kriznim periodima - uoči ratova, za vreme ratova, u
prelaznim periodima, u vreme ekonomskih kriza i sl.

Pripadnost različitim ideologijama. Zapadne zemlje su optuživale istočni komunistički blok da kuje zaveru
protiv zapada. Isto tako, sovjetski funkcioneri veoma često su operisali terminima teorije zavere kada su
govorili o odnosu zapada prema njima. Na primer, Sudoplatov, sovjetski oficir za bezbednost u
Staljinovoj eri, pisao je u svojim biografskim beleškama: "Mi verujemo da nas svaka zapadna zemlja mrzi
i da želi da vidi našu propast" (Sudoplatov et al, 1994, p. 4). Poznato je i da je Staljin izneo enormno
mnogo optužbi na račun zapadnih sila da kuju zaveru protiv Sovjetskog saveza.

Stepen političke moći. Pajps ocenjuje da su grupe sa manjim političkim uticajem znatno sklonije
prihvatanju teorija zavere nego moćne političke i druge društvene grupe. Na primer, crnci u SAD su
mnogo podložniji prihvatanju teorija zavere od belog stanovništva. Isto tako, pristalice krajnje desnice,
koje su u SAD politički marginalizovane, češće prihvataju teorije zavere i one, ne retko, postaju deo
njihovog programa. Na primer, jedna od teorija zavere koju ova grupa ma¬sovno prihvata je da imigranti
u SAD rade na tome da preuzmu vlast od belog stanovništva.

Stepen obrazovanja. Najveći broj analitičara konspiracionističke literature vezuje prihvatanje teorije
zavere za stepen obrazovanja. Po pravilu, oni ocenjuju kako manje obrazovane grupe stanovništva u
većoj meri prihvataju teorije zavere. Za neke autore, manje obrazovani su u nepovoljnijem društvenom
položaju, pa se, u tom slučaju, uticaj obrazovnog nivoa svodi na društveni položaj. Ali prevladava
uverenje da je način mišljenja u teorijama zavere znatno bliži manje obrazovanim nego osobama sa
višim obrazovanjem.

Mržnja i strah. To su bili najčešći korelati antisemitizma i straha od cio¬nističke zavere (Poliakov, 1957
prema Pipes, 1997). Ali, kako primećuje Pajps, Jevrejima su kroz čitavu istoriju pripisivani različiti gresi i
isto tako su različiti motivi stajali iza optužbi za jevrejsku teoriju zavere. Na primer, rivalitet religija
(islamizam i hrišćanstvo protiv judaizma).
Nisko samovrednovanje. U ovu kategoriju mogu biti svrstane, uslovno, takve odlike kakve su "mržnja
prema sebi" i "samougrožavanje" (Lequerur, prema: Pajps, 1997).

Predmet istraživanja

Prema Pajpsu, teorije zavere koncentrišu se na četiri grupe: 1. Jevreje (15 miliona), 2. masone (5
miliona), 3. Britance (60 miliona) i 4. Amerikance (260 miliona). To su akteri najvećeg broja teorija
zavera, prema ovom autoru. Da li to znači da određenu osobu možemo smatrati sklonom da prihvata
teorije zavere, ukoliko veruje da iza njih stoje ove četiri grupe? Mislim da je odgovor negativan, jer je
teorija zavere širi fenomen.

Pajps je definisao i najčešći oblik teorije zavere: "Teorije zavere obično sa¬drže tri osnovna elementa:
moćnu tajnu zlu grupu, koja teži globalnoj hegemoniji, naivčine i agente koji proširuju uticaj grupe na
svet, što joj omogućuje da uspe, i hrabru i spremnu grupu kojoj je hitno potrebna pomoć da spreči
katastrofu" (Pipes, 1997, p. 22). Ovaj oblik teorije zavere nastao je na osnovu Pajpsove analize literature
o poznatim teorijama zavere i verovatno je u toj literaturi to najčešći oblik zavere. Interesantno je da se
sličan oblik teorije zavere najčešće obrađuje u lakoj literaturi, čija je osnovna tema zavera. Jedina razlika
je u tome što izuzetan pojedinac ili mala grupa sprečavaju moguću katastrofu koju priprema tajna
organizacija, bez pomoći drugih.

Ali, najčešći oblik zavere, posebno u svakodnevnom životu, nema ovako razrađeni oblik. Najčešći oblik
teorije zavere mogao bi se definisati na krajnje jednostavan način: "iza toga mora da stoji neko".

Definicija teorije zavere

U ovom radu teorije zavere definisane su šire nego u Pajpsovom radu. One se ne odnose samo na četiri
navedene grupe aktera zavere i, pored toga, one nisu usmerene samo na manje ili veće grupe, već i na
bilo kog pojedinca.

Teorije zavere definišemo kao tvrdnje da svi bitni, posebno politički i društveno važni događaji, nastaju
kao rezultat zakulisnog delovanja moćnih grupa i pojedinaca. Žrtve zavere su čitav svet, narodi, i veće i
manje etničke i druge grupe. Žrtve zavere mogu biti, na manje ili više posredan način, i pojedinci.

Teorije zavere mogle bi se podeliti u dve grupe:

1. Političke teorije zavere. To su zavere uperene protiv celog sveta, pojedinih naroda, većih i manjih
etničkih grupa i protiv moćnih pojedinaca i

2. Personalne teorije zavere. To su zavere koje su uperene protiv privatnog i profesionalnog života
pojedinca.

Problem istraživanja

U ovom radu istražujemo odnos između prihvatanja teorije zavere i osobina ličnosti, i to:

1 opšteg odnosa prema drugim ljudima;

2 nepoverenja u druge ljude;

3 autoritarnosti;

4 dogmatizma, i

5 paranoje.

Logika izbora varijabli

U ispitivanje su uključeni oni fenomeni koji, logično, mogu u najvećoj meri biti povezani sa prihvatanjem
teorije zavere. Polazna je pretpostavka da je teorija zavere, u suštini, optuživanje drugih ljudi. Zato su u
ispitivanje uključeni opšti stav prema drugim ljudima i nepoverenje u druge ljude. Autoritarnost i
paranoja su, takođe, povezani sa opštim (negativnim) stavom prema drugim ljudima (vidi: Bojanović,
1997). Pored toga, verujem da autoritarnost i dogmatizam, u dobroj meri, vuku korene iz jednog
arhaičnog, tribalnog mišljenja, u čijoj osnovni je verovanje da su predstavnici drugih etničkih i uopšte
različitih grupa, neprijateljski raspoloženi prema našoj grupi.

Istraživanje je koncentrisano na psihološke činioce, ali je sasvim izvesno da oni nisu jedini relevantni za
prihvatanje teorije zavere. Ono je povezano i sa de¬mografskim obeležjima. Na primer, verovatno je da
su prihvatanju teorija zavere podložnije manje obrazovane kategorije stanovništva, zato što je njima bliži
način objašnjavanja pojava svojstven teorijama zavere nego više obrazovanim katego¬rijama. Verovatno
je i da manjinske etničke grupe, koje su u nepovoljnijem po¬ložaju nego drugi delovi populacije, u većoj
meri prihvataju teorije zavere, jer one izražavaju njihov egzistencijalni strah.

I društveni činioci su značajni za prihvatanje teorija zavere. Pajps ocenjuje da su teorije zavere... "tesno
povezane sa velikim događajima evropske istorije, počev od 1750. godine... (Pipes, 1997, str. 171).
Teorije zavere igrale su značajnu dru¬štvenu funkciju. Na primer, kao opravdavanje napada na
pretpostavljene nepri¬jatelje, ili radi satanizovanja određenih etničkih grupa, ili su bile u funkciji
održavanja napetih odnosa između određenih naroda ili društvenih grupa.

Metod

Ispitivanje je tipična korelaciona studija. Kako je ovo pionirsko istraživanje psiholoških korelata
prihvatanja teorije zavere, ono nije uključilo i neke fenomene iz drugih "determinističkih spletova"
(društvene varijable, na primer), koji bi omogućili, pomoću višestrukog ukrštanja, suptilnije analize
podataka. Ali, verujem da je ovo ispitivanje dalo zanimljive rezultate kao i osnovu za dalje analize
ispitivanog fenomena.

Uzorak

Prigodan uzorak čini 109 ispitanika (60 studenata Filozofskog fakulteta i 49 studenata Fakulteta za
menadžment BK).

Studenti su manje dogmatični, manje autoritarni i, verovatno, manje para¬noidni od proseka populacije.
To znači da će, zbog smanjenog raspona u vari¬jablama i korelacije koje budu dobijene na studentskom
uzorku biti nešto niže od onih koje bi se dobile na uzorku u kome bi bile zastupljene i niže obrazovne
kategorije.
Instrumenti

Za ovo ispitivanje konstruisani su instrumenti političke i personalne teorije zavere. To su četvorostepene

skale Likertovog tipa. Kako je reč o novim instru¬mentima, oni će biti prikazani u celini u poglavlju o
rezultatima faktorske analize sadržaja ove dve skale. Obe skale teorije zavere imaju zadovoljavajuću
internu konzistentnost. Koeficijent pouzdanosti za skalu personalne zavere Alpha iznosi .77, a za skalu
političke teorije zavere Alpha iznosi .84.

Za ispitivanje autoritarnosti korišćena je F skala Adorna i saradnika.

Za ispitivanje opšteg stava prema ljudskoj prirodi i nepoverenja, načinjen je instrument dobijen
kombinovanjem tvrdnji iz prvobitne skale opšteg stava prema drugim ljudima Bojanovića i Hrnjice i
proširenih verzija skala Momirovića i saradnika (skale "poverenja" i "nepoverenja" u druge ljude). Ovaj
oblik skala već je psihometrijski proveren u ranijim istraživanjima.

Za ispitivanje paranoje korišćena je kratka verzija od 9 stavki koju je koristio Rokič (Rokeach, 1960).

Statistička analiza

Korišćen je Pirsonov r koeficijent korelacije za ispitivanje odnosa između ispitivanih varijabli. Korišćen je i
postupak faktorske analize za ispitivanje strukture skala u svrhu ispitivanja dve kategorije teorija zavere.

Rezultati i analiza rezultata

1. Osobine ličnosti i prihvatanje teorije zavere

Tabela 1: Povezanost između osobina ličnosti i prihvatanja teorija zavere

N=109

Opšte shvatanje ljudske prirode

i nepoverenje u ljude

Opšte shvatanje ljudske prirode značajno negativno korelira sa prihvatanjem dva oblika teorije zavere.
Nepoverenje u ljude je u značajnoj pozitivnoj korelaciji sa prihvatanjem teorija zavere. Kako prihvatanje
teorija zavere zavisi i od niza drugih činilaca, dobijeni koeficijenti korelacije mogu se smatrati relativno
visokim. To znači da među osobama sa negativnim opštim stavom prema drugim ljudima i sa
nepoverenjem u ljude treba tražiti najveće pristalice teorije zavere.

Od interesa je podatak da opšte shvatanje ljudske prirode i nepoverenje u ljude u značajno većoj meri
koreliraju sa prihvatanjem personalne teorije zavere nego sa prihvatanjem političkih teorija zavere. I to
je logičan nalaz, zato što per¬sonalne teorije zavere u većoj meri impliciraju odnos prema drugim
ljudima nego političke teorije zavere.

Logika povezanosti shvatanja o ljudskoj prirodi i prihvatanja teorije zavere je jasna. I negativno shvatanje
ljudske prirode i nepoverenje u ljude, kao i teorije zavere, iskazuju nepovoljan sud o drugim ljudima. U
teorijama zavere to je uve¬renje da su ljudi skloni malignim i nelegalnim postupcima. Ali, u kojoj meri?
Pajps je izneo stav da ljudi koji prihvataju jednu teoriju zavere, prihvataju i druge. Prihvatanje teorija
zavere je, prema ovom autoru, dakle, opšta tendencija. Takav stav implicira i da su oni koji prihvataju
teorije zavere skloni da dosledno negativno ocenjuju motive drugih ljudi.

Ako je ovaj stav održiv onda bi, metodološki gledano, između stavki koje se odnose na različite teorije
zavere morale postojati značajne, i čak visoke korelacije. Podaci o internoj konzistenciji stavki unutar dve
skale teorije zavere relevantni su za ovu analizu. Za skalu političke teorije zavere korelacije između
pojedinih stavki i skale u celini, koja meri opštu sklonost prema prihvatanju ove kategorije teorija zavere,
kreću se od .28 do .65. Najveći broj koeficijenata korelacije prelazi vrednost .50, ali je ispod .60. Za skalu
personalne teorije zavere koeficijenti interne konzistencije kreću se u rasponu od .36 do .55. Najveći broj
koeficijenata blizak je vrednosti .45. Podaci koji su navedeni ne potvrđuju Pajpsov kategorički stav da
prihvatanje jedne teorije zavere znači prihvatanje i ostalih. Veza između stavova prema različitim
teorijama zavere, prema podacima ovog istraživanja, najčešće je umereno izražena.

Dogmatizam i autoritarnost

Rečeno je već da je logika teorije zavere bliska jednom pojednostavljenom, arhaičnom mišljenju (koje
traži krivca umesto uzroka pojava). Na sličan način, mišljenje autoritarnih osoba je pojednostavljeno
(crno-belo mišljenje, mišljenje u grubim kategorijama) i verujem da u velikoj meri vuče korene iz
arhaične predstave sveta. Dogmatizam je fenomen blizak autoritarnosti. To je i bio razlog da is¬pitujemo
vezu autoritarnosti i dogmatizma sa prihvatanjem teorije zavere.

Ispitivanjem je utvrđeno postojanje veze, umerenog intenziteta, između na¬vedenih fenomena. Veza
između autoritarnosti i prihvatanja teorija zavere zna¬čajno je viša od veze dogmatizma i ovog
fenomena.

Paranoja

U uvodnom delu teksta izneo sam stav da paranoja i teorija zavere predstavljaju različite fenomene.
Ostavljena je mogućnost da osobe sa paranoidnom tendencijom u većoj meri prihvataju teorije zavere
nego osobe koje nemaju tu tendenciju.

Rezultati koji govore o vezi između paranoje i prihvatanja teorije zavere nesumnjivo su zanimljivi.
Paranoja nije u značajnoj vezi sa prihvatanjem političke teorije zavere, a značajno je povezana sa
prihvatanjem personalne teorije zavere. Objašnjenje ovih podataka nameće se samo po sebi. Osobe sa
paranoidnom tendencijom retko se identifikuju sa teorijama zavere koje govore o velikim, političkim
teorijama zavere. Zapravo, i nema osnova da se identifikuju sa ovom kategorijom teorija zavere. Ali ima
osnova da se identifikuju sa personalnim teorijama zavere, jer one govore o ugroženosti pojedinca.

Ali je ova veza niska po apsolutnoj vrednosti, pa je teško održiv generalni sud da osobe koje preferiraju
personalne teorije zavere imaju paranoidnu crtu ličnosti.

2. Struktura teorije zavere

Korelacija između prihvatanja političke teorije zavere i personalne teorije zavere iznosi .59. Ovaj podatak
govori o značajnoj povezanosti između dva oblika teorje zavere. Ali, iako su to bliski fenomeni, očigledno
je da nisu identični. To sugeriše da bismo mogli da istražujemo različite oblike teorija zavere ili posebne
faktore unutar dve teorije zavere. Postupkom faktorske analize (varimax metod) na skali personalne
teorije zavere izdvojena su dva faktora.
Struktura skale personalne teorije zavere

Prvi faktor može se označiti kao teorija zavere bazirana na pesimističkom shvatanju ljudske prirode. On
okuplja tvrdnje koje govore o malignim motivima u delovanju drugih ljudi. Među ovim tvrdnjama nalazi
se i jedna koja se ne uklapa u ovaj faktor. To je tvrdnja: "Tajne službe prisluškuju telefonske razgovore
mnogih ljudi". Pripadnost ove tvrdnje ovom faktoru može se tumačiti kao uobičajeni artefakt koji se
dobija korišćenjem faktorske analize. Drugo je tumačenje da ova tvrdnja pripada prvom faktoru, ali na
sasvim posredan način.

Drugi faktor je slabije izražen. Mogao bi se označiti kao teorije zavere koje izražavaju ugroženost
pojedinca. To su tvrdnje da tajne službe imaju dosijea za sve ljude, da ih policija prisluškuje. Ali i tvrdnje
iz prve grupe, koje su izražavale nepovoljno mišljenje o ljudskoj prirodi, nalaze se u ovoj grupi, samo sa
negativnim predznakom. Drugim rečima, skup ove dve grupe tvrdnji znači da ljudi, u principu, nisu loši,
ali su ugroženi od moćnih organizacija, kao što je policija.

Struktura političke teorije zavere

Među stavkama koje čine političku teoriju zavere faktorskom analizom izdvojena su dva faktora. Jedan
faktor čine tvrdnje koje saopštavaju ideju da iza teorija zavere stoje moćne maligne tajne organizacije ili
maligni centri moći koji nastoje da urede svet po svojoj meri. Drugi faktor čini jedna grupa tvrdnji iz prve
grupe, ali sa negativnim predznakom. To znači da one negiraju koncepciju zavere

R. Bojanović

koja je sadržana u prvom faktoru. U drugom faktoru nalaze se i tri tvrdnje čiji zajednički imenitelj bi
mogla biti ideja da teorije zavere otkrivaju teško dokučive fenomene. Verovatno je motiv njihovih autora
osećanje superiornosti zbog otkri¬vanja teško dokučivih uzroka značajnih pojava. Zato je možda
opravdano ovaj faktor nazvati otkrivanje skrivenih uzroka.

Na osnovu faktorske analize mogli smo da utvrdimo da se dva osnovna oblika teorije zavere, od kojih
smo pošli, mogu svesti na četiri faktora. Pitanje je, međutim, da li smo nešto više saznali o teorijama
zavere koristeći postupak fak¬torske analize? Svakako da nismo, jer je dobro poznato da faktorska
analiza ne može otkriti ništa što ne postoji u podacima koje analiziramo. Ovaj postupak nam je ipak
pomogao da utvrdimo izvesne tendencije grupisanja odgovora ispitanika, unutar dve kategorije teorija
zavere koje su unapred date.

Ovo ispitivanje imalo je za predmet samo jednu podelu teorija zavere i samo dva oblika ovog fenomena.
Ispitivanje teorije zavere mogli bismo dalje da proširujemo uvođenjem novih podela. Na primer, mogli
bismo da podelimo teorije zavere prema dominantnim motivima koji stoje iza njih. To su, najverovatnije,
kao što je već rečeno, motiv straha, agresije, redukovanja frustracije i kognitivni motiv. Rezultati
faktorske analize delimično su potkrepili ovu podelu.

Mogli bismo da podelimo teorije zavere prema akterima koji stoje u njihovoj pozadini ili prema onim
osobama ili grupama koje su potencijalne žrtve teorija zavere. Možemo ispitivati teorije zavere koristeći
kao kriterijum podele stepen njihove uverljivosti.
Pored toga, kao što je već rečeno, postoji još mnogo fenomena koji su verovatni korelati prihvatanja
teorija zavere. Ja verujem da sam u ovaj rad uključio neke najbitnije psihološke činioce prihvatanja
teorije zavere. Ali ostaju i drugi koji mogu doprineti upoznavanju ovog fenomena.