POSLOVNO PRAVO 2019

DRUGA i TREĆA grupa ispitnih pitanja

SKRIPTA na osnovu PREDAVANJA

1
Drage i poštovane kolege,

Pred vama je preliminarna verzija drugog dela skripte za predmet Poslovno pravo. Ovaj deo se odnosi na
drugu i treću grupu ispitnih pitanja. Sve časove su otkucale vredne kolege, a supervizori, iz opravdanih
razloga, nisu korigovali tekst ove skripte. Nadamo se da će vam ovaj rukopis koristiti, zanemarite pravopisne
greške, imate elektronsku verziju pa sami prilagođavajte tekst. 

Ozbiljno pristupite spremanju ovog ispita, jer ćete se susretati sa mnogobrojnim podelama, definicijama i
potpuno novom i rogobatnom terminologijom kojom treba ovladati, a materija nije „lagana“, iako čitajući
literaturu za ovaj predmet ne deluje tako, prepoznatljiv je tekst i uobičajen. Obnavljajte što češće, jer se lako i
brzo zaboravljaju detalji.

Marljivo učite i svako dobro.

P.S. table of contents koristite na PC za lakše pronalaženje željene teme, prečica CTRL + klik mišem.

Contents
DRUGA GRUPA PITANJA po predavanjima................................................................................................. 5
19.03. predavanje 10.......................................................................................................................................... 5
5. POJAM i OBELEŽJA PRIVREDNOG DRUŠTVA..................................................................................5
7. KLASIFIKACIJA PRIVREDNIH DRUŠTAVA...................................................................................................... 6
8. OSNIVAČI, OSNIVAČKI AKT, STATUT i DRUGI OPŠTI AKTI PD.......................................................................8
9. OSNIVANJE PRIVREDNOG DRUŠTVA......................................................................................................... 11
22.03. predavanje 11........................................................................................................................................ 13
11. IMOVINA DRUŠTVA.......................................................................................................................... 13
I POSLOVNO IME (12. pitanje)............................................................................................................ 16
II DELATNOSTI PRIVREDNOG DRUŠTVA (13.1 pitanje).....................................................................20
23.03. predavanje 12........................................................................................................................................ 21
13.2 SEDIŠTE PRIVREDNOG DRUŠTVA-............................................................................................. 21
-Državna pripadnost..................................................................................................................................... 23
-Adrese privrednog društva-......................................................................................................................... 23
14. ZASTUPANJE PRIVREDNOG DRUŠTVA-........................................................................................ 24
26.03. predavanje 13........................................................................................................................................ 27
10. REGISTAR PRIVREDNIH SUBJEKATA APR Agencija za privredne registre....................................27
6. OGRANAK i PREDSTAVNIŠTVO PRIVREDNOG DRUŠTVA...........................................................31
15. PREDUZETNIK.................................................................................................................................... 33
05.04. predavanje 14........................................................................................................................................ 34
16. Ortačko društvo...................................................................................................................................... 34

2
 17. Komanditno društvo............................................................................................................................... 37
06.04. (nadoknada 29.03.) predavanje 15......................................................................................................... 38
23. Akcionarsko društvo.............................................................................................................................. 38
21.1 Akcije kao serijska HOV....................................................................................................................... 41
06.04. (nadoknada 02.04.) predavanje 16......................................................................................................... 44
21.2 Vrednost akcija.................................................................................................................................... 44
22. Obveznice.............................................................................................................................................. 48
09.04. predavanje 17........................................................................................................................................ 55
25. Skupština AD......................................................................................................................................... 57
16.04. predavanje 18........................................................................................................................................ 62
26. JEDNODOMNI SISTEM UPRAVLJANJA AD.................................................................................... 62
27. DVODOMNI SISTEM UPRAVLJANJA AD........................................................................................ 67
TREĆA GRUPA ISPITNIH PITANJA po predavanjima...............................................................................72
19.04. predavanje 19........................................................................................................................................ 72
4. STATUSNE PROMENE......................................................................................................................... 72
3. POVEZIVANJE PRIVREDNIH DRUŠTAVA........................................................................................ 79
23.04. predavanje 20........................................................................................................................................ 82
5. UVOD U STEČAJNO PRAVO............................................................................................................... 82
6. CILJ i STEČAJNA NAČELA.................................................................................................................. 85
USLOVI ZA OTVARANJE STEČAJNOG POSTUPKA............................................................................86
7. ORGANI STEČAJNOG POSTUPKA..................................................................................................... 89
07.05. predavanje 21........................................................................................................................................ 89
8. Poverioci u stečaju................................................................................................................................... 89
9. Pojam, svrha i vrste reorganizacije........................................................................................................... 92
10.05. predavanje 22........................................................................................................................................ 94
11. Pojam ugovora u privredi - Pojam trgovinskopravnog posla..................................................................94
12. Specifičnosti ugovora u privredi............................................................................................................. 98
13. Ugovor o prodaji.................................................................................................................................. 101
14.05. predavanje 23...................................................................................................................................... 102
14. Bitni elementi ugovora o prodaji.......................................................................................................... 102
15. Obaveza prodavca................................................................................................................................ 106
15. Obaveze kupca..................................................................................................................................... 107
17.05. predavanje 24...................................................................................................................................... 111
15. ODGOVORNOST PRODAVCA......................................................................................................... 111

3
 I UTVRDJIVANJE DA LI ISPORUČENA ROBA IMA NEDOSTATKE...................................................................111
II OBAVEŠTENJE O NESAOBRAZNOSTI ISPORUKE ROBE..............................................................................112
III USLOVI ZA ODGOVORNOST PRODAVCA ZA MATERIJALNE NEDOSTATKE...............................................114
PRAVA KUPCA............................................................................................................................................ 115
18. GARANCIJA (za ispravno funkcionisanje prodate tehničke stvari)........................................................116
21.05. predavanje 25...................................................................................................................................... 119
UGOVORI O PRIVREDNIM USLUGAMA............................................................................................. 119
I Ugovor o posredovanju (20. Ispitno pitanje)............................................................................................ 119
II Ugovor o trgovinskom zastupanju (21. ispitno pitanje)...........................................................................123
24.05. predavanje 26...................................................................................................................................... 128
22. Ugovor o komisionu............................................................................................................................. 128
23. Ugovor o kontroli................................................................................................................................. 130
25.05.(1. dvočas) predavanje 27.................................................................................................................... 132
24. UGOVOR O USKLADIŠTENJU....................................................................................................... 132
25. Ugovor o otpremanju – Ugovor o špediciji........................................................................................... 137
25.05. (2.dvočas) predavanje 28..................................................................................................................... 143
27. Ugovor o kreditu.................................................................................................................................. 143
31.05. predavanje 29...................................................................................................................................... 149
29. UGOVOR O FINANSIJSKOM LIZINGU........................................................................................ 149

4
DRUGA GRUPA PITANJA po predavanjima
19.03. predavanje 10
5. POJAM i OBELEŽJA PRIVREDNOG DRUŠTVA
Privredno društvo nije isto što i preduzeće. PD uređeno je Zakonom o PD i definiše ga kao
“pravno lice koje obavlja delatnost u cilju sticanja dobiti”. PD stiče svojstvo pravnog lica
unošenjem podataka o tom društvu u Registar privrednih subjekata APR-a. Ono može imati
jedan ili više ogranaka i može biti organizovano u zakonom određene pravne oblike.
Po ZOPD postoje 4 pravna oblika privrednih društava:
1. Ortačko društvo
2. Komanditno društvo
3. Društvo sa ograničenom odgovornošću
4. Akcionarsko društvo
U našem pravnom sistemu se uređuju sve 4 forme privrednih društava. Nema zakonske podele
na društva lica i društva kapitala po ZOPD, a ne poznaje ni komanditno drušvo na akcije.
Individualni preduzetnici se uređuju ZOPD, ali ne spadaju u privredna društva.
Osnovne karakteristike: 1-7
 Pravno lice – kao takvi nosioci su prava i obaveza. Imaju pravni subjektivitet, svoju imovinu,
svoje poverioce i odgovara za svoje postupke svojom imovinom. Kao pravna lica zaključuju
pravne poslove u svoje ime i za svoj račun. Osnivač-član je odvojen od pravnog društva -
odvojeno odgovaraju.
 Privredni subjekt - ne spada u bilo koja pravna lica, već u privredne subjekte.
 Samostalnost – apsolutne samostalnosti društva nema, jer država svojim propisima određuje
njegove pravne oblike, uslove nastanka, poslovanja i prestanka, ali samostalnost društva u
svemu drugom postoji.
 Trajnost – za razliku od fizičkih lica privredna druš nikada ne moraju da prestanu da postoje.
 Obuhvatanje 1 ili više delatnosti – mogu obavljati samo one delatnosti za koje su
registrovani i zaključivati pravne poslove iz okvira tih delatnosti. Društvo obavlja privrednu
delatnost, izuzetno se može registrovati za obavljanje neprivredne delatnosti. Moze obavljati 1
ili više delatnosti saglasno zakonu, osnivačkom aktu, kolektivnim ugovorima, poslovnim
običajima i poslovnom moralu.
 Lukrativni cilj – cilj osnovanja je sticanje dobiti, a izuzetno se može osnivati i za neke
neprofitne ciljeve. Može se ostvarivati dobit, ali dati u humanitarne svrhe, to je i dalje
privredno društvo. Pravilo je da se društvo osniva sa lukrativnim ciljem. Karakteriše ih
ekonomski motiv.
 Registracija – obavezno je i ima konstitutivni karakter, znači da od trenutka upisa u registar
PD stiče pravni subjektivitet. Registracijom stiču punu poslovnu sposobnost i postaju titulari
imovine koju su osnivači uneli.

5
7. KLASIFIKACIJA PRIVREDNIH DRUŠTAVA
Kod nas postoje 4 forme privrednog društva, ortačko društvo, komandintno društvo, D.O.O. i
A.D.. Važi pravilo numerus clausus forma – zatvoren krug, ne možemo izmisliti novu formu
privrednog društva, već u okviru njega formirati koliku nam on slobodu pruža.

I. Društva lica i društva kapitala

Društva lica - ortačko društvo i komanditno društvo

Društva kapitala – društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo

Zašto ih delimo na društva lica i društva kapitala?

Kriterijumi za razvrstavanje:

1. Odgovornost – ko odgovara?
Kod društva lica, kada nije u stanju da izmiri svoje obaveze, za iste odgovaraju njegovi članovi
imovinom u ličnoj svojini, osim komanditora. Odgovornost ortaka je solidarna i neograničena.

Kod društva kapitala akcenat se stavlja na kapital, pa kad društvo nema dovoljno sredstava da
izmiri svoje obaveze ide pod stečaj. Vlasnici snose rizik poslovanja društva samo do visine
unetih uloga.

2. Minimalni osnivački kapital

Društva lica nemaju min osnivački kapital, dok društva kapitala imaju min osnivački kapital.
Zašto? Zbog odgovornosti, jer društva lica svakako odgovaraju za obaveze društva, dok kod
društva kapitala niko ne odgovara svojom imovinom, pa se određeni iznos mora odvojiti zbog
obaveza društva.

3. Prenosivost udela
Ideja društava kapitala je da se vrši promet akcija, tj udela. Pa kod društva kapitala iz ugla
društva i članova prenos udela je lak. Dok kod društva lica je važno ko su drugi članovi, jer ja
odgovaram svojom imovinom i drugi članovi mogu da me ugroze. Prenos nije zabranjen, ali je
otežan, jer treba saglasnost drugih članova društva.

4. Organi
Društva lica nemaju organe, imaju samo članove koji zajedno donose odluke.

Društva kapitala imaju organe, funkcionišu na osnovu odluka organa i imaju mnogo više pravila.

5. Broj članova
Društva lica imaju minimum 2 člana, dok društva kapitala mogu biti i jednočlana i višečlana.

6
 6. Vrste dozvoljenih uloga
7. Uticaj prestanka svojstva člana na društvo
8. Priroda regulative

Društva lica karakteriše malo pravila, samo oko osnivanja i odgovornosti. Zakonodavac je dao
ono što smatra da je dobro, a ako im se ne sviđa mogu da promene, jer svakako odgvoaraju za
obaveze društva i tako je obezbedio poverioce.

Kod društva kapitala je obrunuta logika. Pošto ne odgovaraju za obaveze društva i poverioci su
ugroženi zato postoje detaljna pravila.

9. Relevantnost intuitu personae odnosa

Kod društva lica su bitne lične karakteristike članova, dok kod društva kapitala nisu bitni odnosi
između članova. Zbog cinjenice da odgovaramo celom svojom imovinom kod društva lica nam
je bitno ko su ostali članovi.

II. Društvo na udele i na akcije

U društva na udele spadaju OD, KD i D.O.O, dok u društva na akcije spada samo A.D.

Razlika između akcija i udela : akcije su berzanski materijal, serijske HOV i može se
trgovati.

III. Prema postojanju pravnog subjektiviteta

Postoje društva bez pravnog subjektiviteta i društva sa pravnim subjektivitetom, kod nas su
sva društva SA pravnim subjektivitetom.

IV. Prema vremena na koje su osnovana

Društva osnovana na odrađeno vreme i I društva osnovana na neodređeno vreme. Zakonska

pretvpostavka da se društvo osniva na neodređeno vreme, ako nismo naveli dužinu trajanja.

V. Prema javnoj emisiji, tj javnoj trgovini HOV

Javna društva i privatna društva, ova podela je bitna jer su javna društva uređena dodatnim i
posebnim zakonom – Zakonom o tržištu kapitala. Javna društva su ona koja su uspešno
izvršila javnu ponudu HOV ili ona koja HOV su uključene na trgovanje na regulisanom
tržištu.

VI. Prema broju članova

Jednočlana društva-samo društva kapitala i višečlana društva- i društva lica i društva kapitala

7
VII. Prema delatnostima
Opšta i specijalizovana
Opšta PD su uređena samo Zakonom o PD, tj delatnost koju ona obavljaju nije posebno
uređene , nego na njih primenjujemo samo ZOPD. Specijalizovana društva - za neke
delatnosti zakon propisuje posebna pravila ( npr. banke, društva za osiguranje, berze ). Kod
spec. društava prvo primenjujemo specijalizovani zakon, a ono što nije njim regulisano
primenjujemo ZOPD. Problem se javlja kada drugi propis odstupi.

VIII. Prema nacionalnoj pripadnosti

Domaća- primenjujemo naš ZOPD i strana – primenjuje se neki strani zakon o priv.
društvima

IX. Prema odgovornosti za obaveze društva

Neograničena odgovornost članova kod OD i KD (komplementari)

Ograničena odgovornost članova kod KD (komanditori), DOO i AD

X. Prema disperziji članova

PD sa disperzovanim članstvom - veliki broj sitnih članova

PD sa koncentrisanom članstvom - jedno ili nekolicina članova

Ovde se pojavljuje agencijski problem, javlja se najviše kod AD. Prvi problem se javlja između
jake uprave (menadzera) i malih i slabih akcionara (vlasnici). Drugi problem je između većinskih
i manjinskih članova. Kako menadzere naterati da rade u cilju vlasnika? Kako naterati većinskog
člana da radi u interesu društva, tj manjinskih članova? Poenta jeste zaštititi manjinske akcionare
u odnosu na većinske, kao i vlasnika u odnosu na menadzere raznim pravnim mehanizmima.

XI. Prema načinu osnivanja - društva osnovana zakonom, društva osnovana uz dozvoli
nadležnog organa i društva osnovana voljom osnivača
XII. Prema povezanosti sa drugima - nepovezana i povezana (učešćem u osnovnom
kapitalu i ugovorom)

8. OSNIVAČI, OSNIVAČKI AKT, STATUT i DRUGI OPŠTI AKTI PD

Osnivači
Lica koja mogu osnivati privredna društva, nazivaju se osnivačima društva. Ona mogu biti
fizička i/ili pravna lica. Kao osnivači mogu se javiti više fizičkih ili više pravnih lica ili fizička i
pravna lica zajedno. Osnivanje se vrši po pravilima Zakona o privrednim društvima i Zakona o
postupku registracije u Agenciji za privredne registre.

8
Osnivači mogu biti i strana pravna i fizička lica, saglasno Zakonu o privrednim društvimam i
Zakonu o stranim ulaganjima. U našem pravu, kada se osnivaju javna preduzeća, kao osnivač se
obavezno javlja država, teritorijalna autonomija ili jedinica lokalne samouprave.Društvo nad
kojim je pokrenut postupak likvidacije, ne bi moglo da se pojavi u svojstvu osnivača.

Osnivači su istovremeno i članovi društva, međutim ne moraju svi članovi biti i osnivači, jer se
članstvo može steći i naknadnim ulaskom u društvo.Osnivači su statična kategorija, on i nakon
prodaje svog udela ostaje osnivač, dok su članovi i akcionari promenljiva kategorija. Članovi i
akcionari imaoci udela i akcija, dok pod vlasnik se podrazumeva imalac prava svojine (držati,
koristiti, prodati), međutim to podrazumeva još neke stvari npr pravo glasa, pravo preče
kupvine...
Osnivači i lica koja posle osnivanja pristupe ortačkom društvu, nazivaju se ortacima, u
komanditnom društvu – ortacima (komplementarima) i komanditorima, u društvu sa
ograničenom odgovornošću – članovima društva, a u akcionarskom društvu – akcionarima.

Ulozi
Ulozi mogu biti novčani i nenovčani (stvari, prava, rad i usluge). Ulog postaje imovina društva, a
udelo ili akcija postaje imovina člana. Nenovčane uloge je obavezno novčano procenjivati,
sporazumno ili od strane ovlašćenog lica. Kada se unese ulog u društvo, član nema prava
povraćaja uloga, niti prava na kamatu. Zabranjeno je osobađanje od obaveza ili umanjivanje
obaveza.
Osnivački akt
Društva i javna preduzeća osnivaju se osnivačkim aktom. Osnivački akt društva je konstitutivni,
pojedinačni i privatnopravni akt, koji je od značaja za odnose unutar društva i za odnose između
društva i trećih lica.
Forma osnivačkog akta zavisi od toga ko se javlja u svojstvu osnivača i koliko je osnivača:
 Ako se kao osnivači jave dva ili više lica, osnivački akt se donosi u formi ugovora o
osnivanju.
 Ako se kao osnivač javlja jedno lice, bilo fizičko, bilo pravno, tada se osnivački akt
donosi u formi odluke o osnivanju.
 Ako se kao osnivač javlja država ili jedinica lokalne samouprave, osnivački akt donosi
nadležni organ po pravilu u formi rešenja.
 Osnivanje javnog preduzeća može uslediti i na osnovu zakona, u kom sličaju je zakon
osnivački akt.

Ima određena dejstva:

 Obligacionopravna-ima prava i obaveze

9
  Statusnopravna dejstva-jer na osnovu njega nastaje privredno društvo.

Elementi ugovora o osnivanju:

 Obavezni elementi-ono što mora da sadrži
 Fakultativni elementi-ono što može da sadrži, ali ne mora
 Pretpostavljeni elementi-recimo ako nije navedeno da je društvo onsovano na određeno
vreme, pretpostavlja se da je na neodrađeno.

Forma osnivačkog akta:

 Mora biti u pisanoj formi
 Obavezna overa potpisa osnivača kod nadležnog organa
 Mora biti registrovan u registru

Izmene osnivačkog akta:

 Nemogućnost promene kod AD-osnivački akt kod AD služi samo za osnivanje
društva, nakon što je društvo osnovano ono se više ne može menjati i zbog toga
postoji i statut.
Akcionarsko društvo pored osnivačkog akta mora imati i statut kojim se uređuje upravljanje
društvom i druga pitanja u skladu sa Zakonom, ako posebnim zakonom nije drugačije propisano.
Osnivački akt AD se ne menja, dok se statut AD menja na osnovu punovažne odluke skupštine
akcionara ili drugog nadležnog organa. Zakonski zastupnik ima dužnost da nakon svake izmene
statute sačini i potpiše njegov prečišćeni tekst, a izmene se moraju registrovati.

U našem pravu, statut društva nije osnivački akt. On je pojedinačni i privatnopravni akt društva.

 Prečišćeni tekst
***
Zakonom o privrednim društvima nije propisana minimalna obavezna sadržina osnivačkog akta,
osim što je određeno da se osnivačkim aktom uređuje upravljanjem društvom i druga pitanja u
skladu sa Zakonom za svaku pojedinu pravnu formu društva. U našem pravu usvojen je
moderniji pristup, koji počiva na jednom osnivačkom aktu konstitutivne pravne prirode.

Izmene i dopune osnivačkog akta vrše se na način utvrđen zakonom za svaku vrstu društva.
Osnivački akt ortačkog, komanditnog i društva sa ograničenom odgovornošću menja se na
osnovu punovažne odluke ortaka, komanditora i komplementara, odnosno skupštine članova
društva sa ograničenom odgovornošću. Ta odluka se potpisuje od članova društva koji su za nju
glasali, a overava se pod dva zakonom predviđena uslova: da je tako predviđeno osnivačkim
aktom i da je takva obaveza registrovana u registru.Zakonski zastupnik društva ima obavezu da

10
posle svake izmene osnivačkog akta sačini i potpiše njegov prečišćeni tekst, a ove izmene se
moraju registrovati.

Drugi akti
OD, KD i DOO pored osnivačkog akta nemaju druge akte, dok AD ima i statut i osnivački akt.
Mogu imati, ali ne moraju imati druge akte.
*** Osim osnivačkog akta i statuta kod akcionarskog društva, Zakonom o privrednim društvima
je dopušteno da sve pravne forme društva imaju i ugovore članova društva. Članu društva je
dopušteno da zaključi ugovor sa jednim ili više članova istog društva kojim se regulišu njihova
međusobna prava i obaveze koje imaju prema društvu.

* Članovi društva, ugovorom mogu urediti:

 posebne obaveze tih članova prema društvu;
 prava i obaveze tih članova u vezi sa prenosom udela odnosno akcija;
 kako će glasati u skupštini, po određenim ili svim pitanjima;
 način preraspodele dobiti između tih članova;
 način rešavanja blokade u odlučivanju;
 druga pitanja od značaja za njihove međusobne odnose.
 Sastavljaju se u pisanoj formi i potpisuju od svih saugovarača. Ovi ugovori su po svojoj
pravnoj prirodi pojedinačni i privatnopravni akti..

* Ugovor u slučaju ortačkog društva naziva se ugovor ortaka, u slučaju komanditnog društva i
društva s ograničenom odgovornošću ugovor članova, a u slučaju akcionarskog društva ugovor
akcionara.

9. OSNIVANJE PRIVREDNOG DRUŠTVA

 Sistem osnivanja propisom(zakonski sistem)
Privredna društva se osnivaju određenim zakonom ili drugim aktom. Obično delatnosti od
javnog interesa (npr. Zakon o železnici)

 Normativni sistem
Država propisuje pravila i uslove za osnovanje PD i kada se ispune ti uslovin, nadležni organ
mora da vas upiše u registar. Zakonom su propisani normativni uslovi koji kada se ispune
registrator nema slobodu da bira da li će dozvoliti upis u registar ili ne.

 Sistem dozvole
Među normativnim uslovima iz zakona se traži i dozvola, tj odobrenje nadležnog državnog
organa. Ovaj sistem dominira u finansijskom sektoru, kod nas ove dozvole daju ili Narodna
banka ili Komisija za HOV. Ovo dominira u finansijskom sektoru jer je veoma osetljiv na

11
promene i zbog domino efekta – strah da padom jednog društva potencijalno ceo sistem ne bude
uništen, pa tako država delom preuzima odgovornost na sebe.

***

Za osnivanje društva od značaja su 4 pitanja:

 Uslovi pod kojima se osniva jedno društvo i momenat njegovog nastanka (sistem
osnivanja);
 Postupak u kome se ono osniva;
 Njegova registracija i
 Objavljivanje registracije.

Sistemi osnivanja – Momenat nastanka privrednog društva od posebnog je pravnog značaja. Od

tog trenutka lice postaje subjekt u pravu i kao takvo nosilac prava i obaveza, tj. stiče poslovnu
sposobnost i može stupati u pravne odnose u svoje ime i za svoj račun.

Uporedno pravo poznaje više sistema osnivanja privrednih društava:

Normativni sistem (sistem normativnog akta) – Ovaj sistem je u mnogim zemljama u primeni,
kao i u našem pravu. Uslovi i postupak za osnivanje društva su kod ovog sistema unapred
propisani zakonom. Društvo je osnovano ako se ispune propisani uslovi i ako se upis izvrši na
zakonom propisan način. Nakon ispunjenja propisanih uslova, ovlašćeno lice podnosi
registracionu prijavu radi registracije društva u odgovarajući registar. Momenat registracije
smatra se momentom nastanka društva.

Zakonski sistem - Po ovom sistemu privredno društvo se može osnivati zakonom ili upravnim
(administrativnim) aktom donetim na osnovu zakona. Za osnivanje društva donosi se poseban
zakon ili se zakonom ovlašćuje određeni državni organ da svojim aktom osnuje društvo. On je
karakterističan za osnivanje privrednih društava u javnom sektoru privređivanja, radi obavljanja
delatnosti od javnog interesa.

Sistem saglasnosti - Ovaj sistem se još naziva „sistem dozvole“ ili „sistem odobrenja“.
Određena privredna društva, zbog prirode delatnosti koju obavljaju ili zbog svog organizacionog
oblika, mogu se osnivati samo uz prethodnu saglasnost (dozvola), odnosno uz naknadnu
saglasnost (odobrenje) nadležnog državnog organa. U uporednom pravu ovaj sistem je zastupljen
kod osnivanja banaka, osiguravajućih društava i drugih finansijskih organizacija.Na primer, u
našem pravu se za osnivanje poslovne banke ili osiguravajućeg društva zahteva prethodna
saglasnost (dozvola) Narodne banke Srbije.

12
Postupak osnivanja - Određena pravila sadržana u osnovnim odredbama Zakona o privrednim
društvima tiču se postupka osnivanja privrednih društava, takođe za svaki konkretan pravni oblik
privrednog društva, ovaj zakon u posebnim delovima sadrži i detaljnija pravila.

Naše pravo predviđa osnivanje privrednog društva u jednom potezu, njegovom registracijom.
Ipak, da bi došlo do osnivanja i obavljanja registrovane delatnosti, nužno je da osnivači
prethodno obezbede materijalna sredstva, donesu osnivački akt, otvore privremeni račun radi
uplate novčanih sredstava na ime uloga u novcu, pribave druga dokumenta zakonom propisana i
podnesu registru registracionu prijavu.

Pored formalnih uslova (osnivački akt i registraciona prijava), za osnivanje privrednog društva
mogu se posebnim propisima zahtevati i drugi uslovi, kao što je npr. postojanje dokaza o
saglasnosti nadležnog organa, ako se takva saglasnost traži.

Registracija i njeno objavljivanje - Kada se ispune formalni uslovi za osnivanje privrednog

društva, ovlašćeno lice podnosi registracionu prijavu, radi registracije podataka o privrednom
društvu u registar i njenog objavljivanja. Ono stiče svojstvo pravnog lica unošenjem podataka o
tom društvu u registar, saglasno odredbama Zakona o registraciji privrednih subjekata.
Registracija privrednog društva predstavlja trenutak “rađanja” pravnog lica, a ne moment
objavljivanja registracije.

22.03. predavanje 11
11. IMOVINA DRUŠTVA
1) Šta sve može da čini imovinu društva?

Privredna društva poseduju određenu imovinu. Imovina podrazumeva stvari i prava

2) Kako nastaje imovina društva?

 sticanjem svojine i drugih prava na ulozima – ulozi osnivača društva koji postaju
imovina koja čini početnu, osnovnu imovinu privrednog društva
 sticanjem svojine i drugih prava kao rezultat poslovanja

3) Jedinstvenost imovine znači da jedno privredno društvo ima jednu imovinu (ranije je u
Srb bilo moguće izolovati određene delove imovine i formirati određene podceline imovine) te ta
celokupna imovina može biti pod udarom poverilaca privrednog društva (jer preduzeće kao
dužnik za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom)

4) Nemogućnost izolovanja dela imovine

13
5) Osnovni kapital privrednog društva (registrovani kapital-jer se samo on registruje kod
APR-a)

Osnovni kapital je ekonomski, tj. računovodstveni pojam. U kompanijskom pravu osnovni

(registrovani) kapital se bazira na principu održavanja osnovnog kapitala, na kojem se zasnivaju
brojni instituti kompanijskog prava, što znači da osnovni kapital mora da ostane fiksan
(povećanja ili smanjenja je moguće sprovesti samo uz određene pravne postupke).
Ovaj princip je bitan zbog prava koji po tom osnovu ostvaruju članovi privrednog društva jer se
ta prava izražavaju u određenom procentu osnovnog kapitala

Zbog toga što osnovni kapital nije pravni već ekonomski pojam bilo je određenih dilema
prilikom njegovog definisanja

Bivši naš Zakon o privrednim društvima iz 2004 je definisao osnovni kapital akcionarskog
društva ne vodeći računa o principu održavanja osnovnog kapitala te definiše osnovni kapital na
dva načina (što nije moguće – moguće ga je definisati samo na jedan način):

1. Osnovni kapital = imovina – obaveze

Što automatski znači da je osnovni kapital promenljiva kategorija (što su veće obaveze a manja
imovina naš osnovni kapital pada)

2. Osnovni kapital = ukupna vrednost akcija ili udela

Što se tretira se kao dobra definicija osnovnog kapitala

Prezaduženost = obaveze > imovine

Problem nastaje kada poverioci izvlače svoja prava iz prve definicije osnovnog kapitala, a ne iz
druge, te naš Zakon o privrednim društvima iz 2011 koriguje ovu grešku putem:

Neto imovina (kapital) = imovina – obaveze

Jer neto kapital i jeste promenljiva kategorija ali u kompanijskom pravu se pojam neto imovine
ne pominje

Osnovni (registrovani) kapital = novčana vrednost upisanih uloga akcionara u društvo koja je
registrovana

Problem sada nastaje jer računovodstvo ne polazi od ove definicije osnovnog kapitala ali je
greška manjih razmera. Ulog u društvo kada emitujemo akcije i po tom osnovu emisiona cena
akcije može biti veća od nominalne vrednosti akcija što znači da smo ovim i premiju emisije
uključili u osnovni kapital što je protivno onome što se u računovodstvu radi (premija je poseban

14
konto odvojen od osnovnog kapitala), te se naše učešće u osnovnom kapitalu po ovoj definiciji
ne gleda prema broju akcija koje imamo već prema ulogu. Međutim, u praksi se ipak i pravnici
okreću računovođama jer je to ispravnije iako nije u skladu sa zakonom.

ИМОВИНА ЧЛАНОВА/АКЦИОНАРА

1.

улог
Члан или Привредно

акционар друштво

удео/акцијe

Поверилац
Нема
одговорности

Član unosi ulog u društvo a za uzvrat dobija udeo ili akcije AD.

Da li poverilac člana može da tuži privredno društvo s pozivom na to da je član vlasnik

privrednog društva?

Ne i nema izuzetaka u tom pogledu, već može da tuži samo svog dužnika što je u ovom slučaju
član ili akcionar privrednog društva. Privredno društvo ne odgovara za obaveze svojih članova.
Poverilac kada traži namirenje od člana on može da traži prinudno izvršenje na svemu što čini
imovinu člana (u imovinu člana ne spada ulog jer je on prešao iz ruke imovine člana u ruke
imovine društva, ali je za uzvrat dobio udeo/akciju što je u imovini člana). Poverilac člana bi
mogao prinudno da se namiri na akcijama ili udelima (u doo) koje taj član ima u privrednom
društvu.

2.

улог

Члан или Привредно

акционар друштво
удео/акцијe

Поверилац
15
 Одговара само
изузетно

Da li poverilac privrednog društva može da traži izmirenje obaveze privrednog društva od

njegovih članova/akcionara?
Zavisi jer ako je reč o otračkom društvu svaki ortak ogdovara za obaveze društva; kod
komandirskog društva svaki komplementar odgovara za obaveze društva; kod akcionarskog
društva/doo/komandirskog drustva(komanditori) iako ne odgovaraju za obaveze društva ipak
postoji situacija kada odgovara.
Institut probijanja pravne ličnosti predstavlja jedini izuzetak od principa neodgovornosti članova
društva kapitala za obaveze tog privrednog društva. Ograničena odgovornost članova društva
kapitala je privilegija koju nam daje pravni poredak, ali sa ekonomske tačke gledišta su oni
faktički jednaki. Te u situacijama kada član zloupotrebi princip ograničene odgovornosti postoji
mogućnost da poverilac zahteva izmirenje obaveze od člana privrednog društva, član odgovara
svojom ličnom imovinom. Pod zloupotrebom se ne podrazumevaju krivična dela već postojanje
uprave, odbora, postojanje finansijskih izveštaja, da li sa imovinom društva raspolazu kao sa
svojom itd..
Poverilac nesporno može da traži izvršenje od privrednog društva jer je ono njemu dužnik.

Elementi individualizacije privrednog društva su:

I POSLOVNO IME (12. pitanje)

Svako privredno društvo ima svoje elemente indvidualizacije na osnovu kojih ih međusobno
razlikujemo
1) Pojam poslovnog imena (ili firme )
 šire značenje reči firma: Firma je ime privrednog društva,a ne privredno društvo. Kod nas
je uže shvaćena kao element individualizacije i subjektiviteta privrednog društva jer
privredno društvo ne moze da nastane ukoliko nema poslovno ime. U širem smislu ne
predstavlja samo lično pravo već ima i imovinski karakter jer poslovno ime može biti
jedino što vredi u privrednom društvu (privredno društvo gubitaš)
2) Čije je to ime?
 privrednog subjekta (problem sa radnjama)
 preduzeća
 ime pod kojim se obavlja delatnost
3) Sastavni deo subjektiviteta
4) Lično i imovinsko pravo
5) Elementi poslovnog imena

16
  OBAVEZNI ELEMENTI
 FAKULTATIVNI ELEMENTI
 USLOVNO DOZVOLjENI ELEMENTI
 ZABRANjENI ELEMENTI
OBAVEZNI ELEMENTI

Su elemeti koje svako poslovno ime mora da sadrži . To su

 vrsta privrednog subjekta (pravna forma) – iz poslovnog imena kao prvi podatak mora da
proizilazi o kojoj vrsti privrednog društva se radi (doo,akcionarsko društvo...) zbog toga
da bi treća lica bila svesna o odgovornosti članova društva (da li odgovaraju ili ne svojom
ličnom imovinom)
 ime u užem smislu te reči (naziv) – poistovećujemo sa poslovnim imenom; po njemu se
privredna društva između sebe razlikuju; ključni element za distiktivnost (valjda je ova
reč :D)
 sedište – mesto u kome se društvo nalazi
Ovo su tri obavezna elementa koje svako privredno društvo mora da ima, a pored toga mogu se
naći i sledeći uslovno obavezni elementi koji su obavezni samo ukoliko se ispuni određeni uslov
(Npr. Pokrenut postupak stečaja ili likvidacije):

 oznaka da je pokrenut postupak koji vodi prestanku subjektiviteta – „u stečaju“ ili „u

likvidaciji“ radi informisanja trećeg lica da je pokrenut postupak koji moze voditi/vodi
prestaku postojanja datog privdrednog društva
 drugi elementi propisani zakonom – kada osnujemo banku mora u poslovnom imenu
stojati ime „banka“ jer jer je u pitanju specijalizovano društvo i ovaj element je zabranjen
svakom drugom subjektu koji se ne bavi ovom specijalizovanom delatnošću
FAKULTATIVNI ELEMENTI

Su neobavezujući elemeti koji može biti unet po sopstvenom nahođenju i obuhvata:

 delatnost (predmet poslovanja) – da bi treća lica mogla da vide čime se mi to bavimo

 znaci, crteži i simboli (žigovi)
 druge oznake
Ove elemente unosimo radi marketinga

USLOVNO DOZVOLjENI ELEMENTI

Dozvoljeno dati određeno poslovno ime ako se ispune odredjeni uslovi kao što su:

 lično ime fizičkog lica – misli se na poznata fizička lica gde pri korišćenju imena
poznatih lica moramo dobiti saglasnost tog lica, a ako on nije živ saglasnost moraju dati
njegovi naslednici

17
  naziv domaće države, teritorijalne jedinice i AP, državni amblemi (grb, zastava) i oznake
koje ih podražavaju – neophodna saglasnost drzavnog organa,lokalne samouprave za npr.
korišćenje naziva firme „Crveni krst“
 naziv i simboli strane države ili međunarodne organizacije – saglasnost strane države ili
međunarodne organizacije
ZABRANjENI ELEMENTI
Pri formulisanja poslovnog imena su:
 oznake suprotne javnom moralu
 reči na stranom jeziku – ovde postoje određeni izuzeci:
a)naziv može biti na stranom jeziku ili da sadrži pojedine strane reči i karaktere i to
b)može se koristiti samo latinično pismo engleskog jezika i arapski i rimski brojevi
6) Vrste poslovnog imena
Kriterijumi za podelu poslovnog imena su:
a) Lično (personalno) poslovno ime – ona kod kojih se u poslovnom imenu nalazi i lično
ime lica koje je uključeno u rad datog društva ili lica koje je samo dalo saglasnost da se njegovo
ime koristi. Karakteristična su za društva lica jer se ona i poistovećuju sa svojim ortacima koji
odgovaraju neograničeno
Realno (stvarno, predmetno) poslovno ime – ne sadrže lično ime već neke nazive npr
„cocacola“ i ovi nazivi nemaju za cilj da označe određeno lice. Društva kapitala su danas
prevashodno ovako nazvana
Mešovito poslovno ime – imamo i lično ime, a i realno
Danas ova podela nema neki preveliki značaj jer privredna društva imaju pravo izbora i mogu da
biraju što ranije nije bio slučaj jer su društva lica morala da imaju lično ime. Jedino je ova podela
zadržana kod preduzetnika jer on nije privredno društvo i on kao takav mora u svom nazivu da
ima svoje lično ime
b) Puno poslovno ime – sve sto smo do sada pričali
Skraćeno poslovno ime (naziv i pravna forma) – npr Beogradska Industrija Piva = BIP
koje mogu poznati poznatije od punog naziva. Skraćeno poslovno ime se takođe kao i puno
poslovno ime registruje
c) Na srpskom jeziku – pretežno kod nas
Na stranom jeziku (prevod) – ukoliko sarađujemo sa stranim firmama prevodimo
poslovno ime sa srpskog na strani jezik i koristimo oba poslovna imena (jedno u zemlji drugo u
inostranstvu)
7) Upotreba poslovnog imena je:
a) pravo i obaveza privrednog društva – privredno društvo mora da se predstavlja putem
svog poslovnog imena i da ga koristi
b) upotreba punog poslovnog imena na srpskom jeziku je obavezna

18
 c) korišćenje u pravnom prometu (upotreba u dokumentima društva koji su upućeni trećim
licima) – iz dokumeta mora da se vidi puno poslovno ime na srpskom jeziku datog
privrednog društva
d) isticanje na poslovnim prostorijama – mora se naznačiti puno poslovno ime na srpskom
jeziku
8) Prenos poslovnog imena

U našem pravu poslovno ime ne može samostalno da se prenosi. Ono se ne tretira kao deo
imovine privrednog društva već njemu priprada pa prenosom društva prenosi se i poslovno ime
sa njim (to nije nešto što društvo može odvojeno prodati ali ukoliko proda sve svoje akcije
automatski je prodalo i svoje poslovno ime)

 princip: nemogućnost samostalnog prenosa

 mogućnost prenosa poslovnog imena moguća je samo u slučaju stečaja ili kao
posledica statusne promene
9) Rezervacija poslovnog imena

 trajanje: 60 dana
 mogućnost prenosa i obnavljanja

10) Zaštita poslovnog imena

Pravo na upotrebu firme je ekskluzivno pravo – pravo da upotrebljava dato poslovno ime ima
samo jedno privredno društvo koje nosi dato ime i druga lica ga ne mogu koristiti (fizička lica
nemaju ekskluzivno pravo na svoje ime i prezime). Zbog toga se poslovno ime privrednog
društva štite na sledeće načine:

I. Ex officio zaštita – tj. zaštita po privrednoj dužnosti koju vrši APR tako što kada neko
podnese registracionu prijavu sa istim poslovnim imenom APR će odbiti da registruje po datom
poslovnom imenu jer koristi princip „ko je raniji u vremenu taj je jači u pravu“ (ko je pre podneo
prijavu taj ima preče pravo na ime jer se gleda vremenski prioritet)

II. Zaštita od strane RJP( republičkog javnog pravobranioca) – uvedena je poslednjim

zakonom, vezuje se za imena kojima se vređa javni moral

III. Zaštita od strane tužbe zainteresovanog lica – važno kada su poslovna imena slična. Ako
su dva poslovna imena takva da dovode treće lice u zabludu ko je ko jer su poslovna imena
zamenljiva, onda lice koje je prvo registrovalo poslovno ime može tužbom da zahteva od suda da
drugoj strani zabrani korišćenje datog poslovnog imena uključujući i pravo da trazi naknadu štete

19
IV. Tužba po osnovu nelojalne konkurencije

V. Kaznenopravna zaštita

II DELATNOSTI PRIVREDNOG DRUŠTVA (13.1 pitanje)

Opšti

Predmet poslovanja Delatnosti Cilj

Posebni

Privredno drštvo se osniva radi obavljanja jedne ili više delatnosti.

Predmet poslovanja datog privrenog društva predstavlja skup svih delatnosti koje društvo obavlja
Cilj obavljanja delatnosti privrednog društva može biti:
a) opšti – predstavlja sticanje dobiti što predstavlja ekonomski cilj
b) posebni – kada društvo služi za ostvarivanje određenog cilja npr. Osnivanje
privrednog društva radi organizacije prvenstva u košarci. Kada se ovaj cilj ispuni
pokreće se postupak likvidacije i društvo prestaje da postoji (ovo društvo ima i opšti i
posebni cilj) ili menja cilj i nastavlja da postoji
Sloboda preduzetništva
Ustavom garantovana sloboda. Što znači da imamo:
1. Autonomija u određivanju predmeta poslovanja – što znači da privredna društva imaju:
slobodu izbora delatnosti (osnivački akt i upis u registar) – izbor delatnosti kojom će
ostvarivati svoje ciljeve
 slobodu utvrđivanja broja delatnosti koje će obavljati – jednu ili više delatnosti
 slobodu odlučivanja koje će od upisanih delatnosti u registar zapravo i obavljati
 slobodu promene, izmene ili dopune delatnosti
Ograničavanje slobode:
a) obavljanje određenih delatnosti je moguće samo u određenoj privrednoj formi – npr. Ako
hoćemo da obavljamo bankarsku delatnost moramo osnovati akcionarsko društvo ili ako
hoćemo da obavljamo advokatsku delatnost to je moguće raditi samo u formi ortačkog
društva; nemoguće je obavljati bilo koju delatnost u bilo kojoj formi; najveći broj
delatnosti možemo obavljati u formi akcionarskog društva
b) ograničavanje obavljanja drugih delatnosti za određene privredne subjekte – možemo
obavljati sve delatnosti koje su nam ekonomski isplative međutim nekim subjektima se
ograničava ta sloboda. Npr jedna banka(ili ostale finansijske institucije) može da obavlja
samo bankarske delatnosti koje su nabrojanje u zakonu o bankama jer je ona
specijalizovana zakonom
c) saglasnost (dozvola) za obavljanje delatnosti – kada se osniva privredno društvo često se
za obavljanje delatnosti traze odrene saglasnosti inspekcija da smo ispunili određene
sanitarne, higijenske, zdravstvene.. uslove. Ova saglasnost nema veze sa osnivanjem

20
 privrednog društva jer mi društvo možemo osnovati i da nismo ispunili uslove za
obavljanje delatnosti (možemo osnovati društvo ali ne mozemo da započnemo obavljanje
delatnosti dok ne dobijemo saglasnost nadleznih organa za obavljanje date delatnosti). Da
bi ih dobili potrebno je ispuniti određene uslove nakon osnivanja privrednog društva
d) saglasnost za registraciju – Da bi ih dobili potrebno je ispuniti određene uslove pre
osnivanja privrednog društva. Vezuju se najčešće za finansijski sektor i izdaje ih NBS ili
Komisija za HoV i može ih biti jedna ili češće više
e) uslovi za obavljanje delatnosti
f) društva osnovana zakonom – postoje društva koja se osnivaju zakonom (npr železnica) i
tada je pravilo da taj isti zakon i definiše delatnosti datog društva te ova privredna društva
nemaju slobodu preduzetništva
Ranije smo morali da pri osnivanju privrednog društva navedemo delatnosti koje će društvo
obavljati i da ih registrujemo kod APR-a. Privredno društvo je tada moglo da obavlja i zaključuje
pravne poslove samo u okviru ovih registrovanih delatnosti, tj ovlašćenja (intra vires)
Suprotno tome ako društvo zaključi neki ugovor koja je iz oblasti koja nije pokrivena to je
značilo da društvo obavlja delatnosti van svojih ovlašćenja (ultra vires) te nastaje u Britaniji ultra
vires doktrina

Ultra vires doktrina:

Doktrina koja zabranjuje društvima da obavljaju bilo koju delatnost koju nisu upisali u registar
jer mi izborom delatnosti definišemo sopstvenu pravnu sposobnost.

 ZOO – zastarelo rešenje (dosledna primena ultra vires doktrine)

 ZOPD 2004 – ultra vires doktrina se primenjuje samo u slučaju nesavesnosti druge strane
 Moderno rešenje (ZOPD 2011) – potpuni raskid sa ultra vires doktrinom
U našem pravu postoje dva potpuno suprotna pravila koja u potpunosti raskrštaju od Ultra vires
doktrine:

1. Svako privredno društvo može da obavlja svaku zakonom dozvoljenu delatnost – ranije smo to
isto mogli ali samo ako su upisane u registar

2. Danas se u registar upisuje samo pretežna delatnost privredsnog društva – može da obavlja i
svaku drugu zakonom dozvoljenu delatnost

Značaj je pretezne delatnosti ima samo statistički značaj kako bi se znalo kojoj delatnosti pripada
dato društvo, tj nema nikakav ograničavajući pravni značaj
Niko nema razloga da slaže koju delatnost obavlja jer želi da ga treća lica prepoznaju

21
23.03. predavanje 12
13.2 SEDIŠTE PRIVREDNOG DRUŠTVA-
Sedište je treći element individualizacije privrednog društva.

Elementi individualizacije privrednog društva:

1)poslovno ime
2)delatnost
3)sedište
Sedište je obavezan element individualizacije privrednog društva. Nema privrednog društva bez
sedišta.
Sedište se odredjuje Osnivačkim aktom. Ono se upisuje u registar kod APR-a (Agencije za
privredne registre)
Sami osnivači imaju diskreciju prilikom osnivanja sedišta(sami odlučuju gde žele da njihovo
sedište bude locirano)
U našem pravu, preduzeće može imati samo jedno sedište , što znači da ne postoji mogućnost da
jedno privredno društvo ima više sedišta)
Teorijski postoji više vrsta sedišta , to su :
1. REGISTROVANO SEDIŠTE- sedište koje je upisano u registar kod APR-a
2. SEDIŠTE INKORPORACIJE ili SEDIŠTE OSNIVANJA - ovo sedište se odredjuje
prema mestu upisa u registar (tamo gde se podnosi registraciona prijava , prema tom
mestu se odredjuje i sedište društva)
3. STATUTARNO SEDIŠTE- sedište koje je upisano u interne akte privrednog društva tj u
Osnivačkom aktu ili Statutu privrednog društva(kod akcionarskih društva)
4. STVARNO (REALNO ) SEDIŠTE- kao sedište uzima se mesto organa uprave tj kao
sedište uzima se mesto gde se nalazi njegova uprava(pr: Postavljamo pitanje gde se nalazi
glava ?)
5. PREMA MESTU OBAVLJANJA DOMINANTNIH DELATNOSTI-(pr: daje odgovor
na pitanje gde su ti ekstremiteti?)
6. SEDIŠTE KONTROLE- danas se ne koristi. Odnosi se na mesto gde se nalazi lice koje
kontroliše društvo
Prva tri sedišta imaju dosta toga sličnog i poistovećuju se sa pojmom „Registrovano sedište“.
Što znači da se Statutarno i Registrovano sedište moraju da se poklapaju.
Četvrta i peta vrsta sedišta su dve varijante Stvarnog(Realnog) sedišta .
Danas se u svetskim okvirima uobičajeno priča o odnosu dve vrste sedišta i to o „sedištu
inkorporacije“ i „stvarnom sedištu“. To su dva različita koncepta koja postoje kod odredjivanja
sedišta.
Na pitanje koji od ova dva koncepta je bolji , teško je dati odgovor .
„Sedište inkorporacije“ omogućava da se pouzdano i jednostavno utvrdi sedište društva i na taj
način nudi pravnu neizvesnost (zato što ste na sigurnom terenu). Dok su s druge strane ovo

22
nedostaci „Stvarnog sedišta“. Kod njega nije lako utvrditi gde je stvarno sedište , ne nudi pravnu
izvesnost (nikad nismo sigurni gde je stvarno sedište). Njegova prednost ogleda se u tome što
odgovara realnosti.
Prema našem ZOPD:-Sedište privrednog društva je mesto iz koga se upravlja poslovanjem
drušva i koje je kao takvo odredjeno osnivačkim aktom ili odlukom skupštine. Koncept koji mi
u našem pravu prihvatamo je „koncept Statutarnog sedišta“ tj Registrovanog sedišta , jer se
statutarno registruje a zakonodavac kaže da bi to trebalo da bude mesto iz kog se upravlja
društvom.
Pored ove odredbe zakonodavac je uneo drugu , kako bi ublažio situaciju , ona glasi :
„Ako neko privredno društvo obavlja delatnost van sedišta , onda treća lica mogu da zasniju
nadležnost suda i prema tom mestu.( pr : Vi ste registrovali preduzeće u Bg-u, ali trajno svoje
aktivnosti obavljate u Nišu , to znači da možete zasnovati nadležnost suda prema mestu
obavljanja delatnosti.)
-Državna pripadnost
Prema sedištu se odredjuje državna pripadnost. Sedište ima veliki pravni značaj . Možete
pokrenuti postupak protiv privrednog društva na osnovu sedištva.Prema sedištu društva
odredjuje se mesto zaključenja ugovora , ako ga ugovorne strane nisu dogovorile . Odredjuje se :
 Mesno nadležan organ za registraciju društva
 Mesna nadležnost za izmirivanje finansijskih obaveza
 Pripadnost društva
Državna pripadnost daje odgovor na pitanje čije je to društvo(Srpsko društvo ,Madjarsko
društvo) koja država je uspostavila vezu sa datim društvom čiji kompanijski propisi se
primenjuju na dato društvo.
(Srpsko društvo posluje po našim statutarnim propisima, ako udje u Crnu Goru ulazi u drugi
pravni ambijent i posluje po njihovim propisima ali ne statutarnim.)
Postoje različiti kriterijumi za odredjivanje državne pripadnosti :
1. TEORIJA INKORPORACIJE(primarni kriterijim) - polazimo od toga da društvo ima državnu
pripadnost prema mestu osnivanja .Ako je privredno društvo osnovano u Srbiji ono ima
Srpsku pripadnost.
Izuzetak od ovog pravila je situacija da ukoliko da to društvo ima „stvarno sedište“ u drugoj
zemlji( osnovano u jednoj zemlji a ima sedište u drugoj), a ta druga država „stvarno sedište“
uzima kao merodavno za odredjivanje državne pripadnosti , mi ćemo to društvo smatrati
društvom te druge zemlje gde se nalazi „stvarno sedište“ .
*Teorija stvarnog sedišta * je sekundarni kriterijum. (pr : Ako je društvo osnovano u Srb, a
stvarno sedište ima u Nemačkoj u kojoj i obavlja sve aktivnosti , onda mi moramo da pitamo
zakonodavstvo te zemlje , da li je za njih to društvo njihovo (Nemačko) , iz razloga što mu je
tamo stvarno sedište )
-Adrese privrednog društva-
Postoje 2 vrste adresa :

23
*Adresa za prijem pošte
*Adresa za prijem elektronske pošte
Danas je princip da se dostavljanje pošte vrši prema sedištu društva.
Od 2004.god privredna društva mogu da odrede posebnu adresu za prijem pošte- društva nisu u
obavezi da imaju ovu adresu. Ako se odluče za nju , moraju je registrovati da bi treća lice znala
na koju adresu da pošalju poštu. Ako ova adresa postoji, na toj adresi se vrši dostava , a ako
društva nemaju posebnu adresu dostava se vrši na adresu sedišta.
Što se tiče adrese za prijem e-pošte , sve do prošle godina postojaće ove adrese od strane društva
je bilo na dobrovoljnoj bazi. Izmenama u zakonu od prošle godine društvo mora da poseduje ovu
adresu. Ali se dostava i dalje vrši na mestu sedišta ili na adresu prijema pošte.

14. ZASTUPANJE PRIVREDNOG DRUŠTVA-

Privredna društva su kreacija pravnog poretka. To pravno lice volju izjavljuje trećim licima
preko svojih zastupnika. Svako PD danas mora da ima zastupnika jer bez njih ne bi moglo da
funkcioniše. Zastupnici su ti koji omogućuju da PD-a zaključuju ugovore i pravne poslove u
pravnom prometu. PD ima pravni odnos sa zastupnikom. Zastupnik zaključuje ugovore sa
trećim licima i preuzima druge pravne poslove.Ono što je pravno važno kod zastupanja u
momentu kada zaključi taj ugovor tj preuzme pravnu obavezu prema trećem licu , kažemo da je
nastupilo (neposredno vezano PD). Nije zastupnik vezan ugovorom , nego PD koje je zastupao.
Ugovori zastupnika vezuju PD koje on zastupa.
Zastupanje- znači postupanje u ime i za račun nekog lica .Tu imamo 2 lica
*ZASTUPNIKA(postupa u ime i za račun drugog lica) i *ZASTUPLJENA LICA(neka PD-a)

Možemo ralikovati 3 slična pojma izmedju kojih postoji jasna pravna razlika. To su:
 ZASTUPANJE-znači izjavljivanje pravno relevantne volje , kojom se stiču prava i
preuzimaju obaveze za zastupljena lica.
 PREDSTAVLJANJE- izjava volje o PD ili za potrebe PD. Nema pravnog značaja (pr
kada PD pošalje nekoga na koktel/bal da predstavlja PD i hvali ga )
POSTUPANJE-preuzimanje faktičkih radnji kojima zakon pridaje pravni značaj. (pr
kada poštar donosi poštu , portir je taj koji preuzima poštu ,on predstavlja to PD, što
znači da je društvo primilo poštu)
Postoje različite vrste zastupnika . Zastupnici se mogu odrediti :
 Zakonom
 Internim aktima društva
 Aktom nadležnog državnog organa
 Poveravanjem obavljanja odredjenih poslova
 Pravnim poslom(ugovorom)
Iz ovih izvora sve zastupnike delimo na :

24
1) Zakonske zastupnike- to su zastupnici odredjeni zakonom .( Zakonodavac propisuje
koje pozicije lice koje se nadje u odredjenim pozicijama u društvu može da zastupa). Ovi
zastupnici imaju najšira ovlašćenja ,konkretno ovlašćenja svih drugih zastupnika su uža i
izvedena od zakonskih zastupnika .
Direktor se najčešće povezuje sa zakonskim zastupnikom.
Direktor (koji je na vrhu piramide)je zakonski zastupnik a ko će konkretno biti taj
direktor , to ne može da kaže zakon , već njega imenuju akcionari,clanovi itd.
Direktor kao lice koje izjavljuje volju trećim licima obavezuje PD svojom voljom tj ima
ovlašćenja poslovodje.

Zakonodavac propisuje uslove za zakonske zastupnike , te uslove delimo na :

*Opšte uslove *– to su oni uslovi koje svaki direktor mora da ispuni .Mi imamo samo 1
uslov , a to je potpuna poslovna sposobnost.
*Posebne uslove*- ove uslove može i samo PD predvideti( npr da na mestu direktora
mora biti osoba koja je po struci ekonomista ili pravnik)
*Smetnje* - nrp osoba koja je bila osudjena za krivično delo ne može biti direktor PD

Zakonski zastupnici se obavezno upisuju u registar. Ova vrsta zastupnika je vidljiva

svima.
Ko su to zakonski zastupnici ?
Kod ORTAČKOG DRUŠTVA- zakonski zastupnik je SVAKI ORTAK
Kod KOMANDITNOG DRUŠTVA-zakonski zastupnik je SVAKI KOMPLEMENTAR
Kod DOO- zakonski zastipnici su SVI DIREKTORI ZAJEDNIČKI
Kod AD- zakonski zastupnici su SVI IZVRŠNI DIREKTORI i ZAJEDNIČKI

2)Statutarne zastupnike-ovi zastupnici najčešće se odredjuju putem organizacionih šema

PD i to kao zastupnici PD u sferi svog poslovanja i rada (npr direktor za marketing biće
zastupnik u sferi marketinga ).

Ovi zastupnici ne moraju biti odredjeni Statutom PD , već nekim internim aktima ili
odlukama PD.
PD nisu u obavezi da imaju statutarne zastupnike. Ovlašćenja koja imaju statutarni
zastupnici su u skladu sa internim aktima.

3)Lica ovlašćena za zastupanje aktom državnog organa-ova lica odredjuje sud . U

slučajevima kada sud imenuje stečajnog upravnika on je neka vrsta zamene za zakonskog
zastupnika. Ovi zastupnici se mogu javiti i u postupku likvidacije i kod prava manjinskih
akcionara(pod odredjenim uslovima

25
 4)Lica ovlašćena za zastupanje poveravanjem obavljanja odredjenih poslova- pr kada
odes u prodavnicu i kupiš nesto , ti sa kasirkom sklapaš prodajni ugovor a da toga nisi
svestan. Polaziš od pretpostavke (da je ona njihov zaposleni radnik , što znači da je u
radnom odnosu tj ima potpisan ugovor o radu ) što ne mora da bude tačno, medjutim može
se desiti da je u trenutku kada si ti plaćao na kasi bila sin/ćerka kasirke koji nije u radnom
odnosu sa PD.U tom slučaju se stvara privid postojanja punomoćja.

5)Punomoćnici-su lica koja sva ovlašćenja za zastupanje crpe iz pravnog posla (pr to znači
da mi je neko lice dalo punomoćje da za njega nešto uradim.

Razlikujemo nekoliko vrsta punomoćja:

 Prokura- je najšire punomoćje . Zasniva se na pravnom odnosu. Regulisana je ZOPD .

Po zakonu punomoćnik može da radi sve što i zakonski zastupnik osim :

 Raspolaganje nepokretnostima
 Raspolaganje udelima u akcijama
 Preuzimanje meničnih obaveza
 Ugovor o jemstvu
 Ugovor o zajmu ili kreditu

Za obavljanje ovih poslova neophodno je posebno punomoćje.

 Opšte(generalno )punomoćje- Ovo punomoćje omogućava pravne poslove koji spadaju

u redovno poslovanje PD . U redovno poslovanje ne spadaju:
o Preuzimanje menične obaveze
R
o Ugovor o jemstvu
e
g
o Ugovor o poravnanju
u o Ugovor o izbranom sudu
l o Odricanje prava bez naknade
i
s
 Posebno (specijalno )punomoćje-je punomoćje koje se daje advokatu za zastupanje pred
a
sudom u odredjenom slučaju.
n
o  Poslovno punomoćje – punomoćje koje omogućuje da se zaključe ugovori i obavljaju
ostali poslovi koji su uobičajeni u vršenju njihove delatnosti .U ove poslove ne spadaju :
Z o Raspolaganje nepokretnostima
O o Preuzimanje menične obaveze
O o Ugovor o jemstvu
O
o Uzimanje zajma

26
 o Vodjenje sporova
 Punomoćje trgovinskom putniku – Trgovinski putnik je posebna vrsta punomoćnika
Pretpostavljeni delovi u pravu
 Prikupljanje prudzbina
 Primanje reklamacija i drugih izjava
 Mere za očuvanje prava
Trgovinski putnici ne mogu bez ovlašćenja da :
1. Zaključuju ugovore
2. Naplaćuju cenu
3. Prodaju robu na kredit Čak i kada je ovlašćen da prodaje robu

Postavlja se pitanje šta se desi kad zastupnici prekorace svoja ograničenja

1) Kojim aktima se mogu ograničiti ovlašćena zastupnika ?
Internim aktima ili odlukama PD , može se u Statutu ili Osnovnom aktu definisati
njihova ograničenja
2) Kako se mogu ograničiti ovlašćenja zastupnika ?
*Može se ograničiti SAMO NA ODREDJENE POSLOVE
*Može se ograničiti SAGLASNOŠĆU ORGANA U PD
*MEŠOVITO

3) Koje su posledice prekoračenja ovlašćenja ?

Prema ZOPD naš zakonodavac kada je reč o zakonskim i statutarnim zastupnicima tj o

najznačanijim vrstama zastupnika u kompanijskom pravu , sva ograničenja ovlašćenja ovih
zastupnika ne dejstvuju prema trećim licima .To za nas znači da se naša ograničenja ne tiču
trećih lica . Ako je ugovor nastao , to znači da je PD ugovorom vezano za treća lica u tom slučaju
PD će moći da traži naknadu štete od zastupnika.

Kod prokure je prihvaćeno isto pravila, naš zakonodavac je ograničenja ovlašćenja prokuriste
propisao zakonom , ako smo mi treće lice i prokurista želi da kupi nepokretnost a on ne za
raspolaganje nepokretnostima nema ovlašćenje , u tom slučaju imamo zakonsko ograničenje
ovlašćenja.
Treća lica obavezuju ograničenja iz zakona.

26.03. predavanje 13
10. REGISTAR PRIVREDNIH SUBJEKATA APR Agencija za privredne registre
Kada govorimo o registraciji, prvo pitanje koje postavljamo jeste gde je registracija uradjena .
Osnovni zakon koji odredjuje registraciju jeste Zakon o postupku registracije u APR-u. To je
zakon koji uredjuje registraciju i predstavlja osnovni i matični zakon. Pored tog zakona, mi

27
koristimo i neke druge propise, Zakon o privrednim drustvima- kada govorimo o privrednim
subjektima. (zakon o agenciji o apr-u-ne treba!)

Do 2004.godine mi smo prihvatali drugaciji, tradicionalni sistem- sistem sudske registracije

privrednih subjekata.

Od 2004. prelazi se na nešto potpuno novo, umesto sudova, nama registraciju vodi agencija.
Umesto suda sada imamo jedan upravni organ koji vodi registraciju, što su fundamentalno dve
različite kategorije. Problem sudske registracije je bio višestruk. Jedna od ideja reformi je bila
ubrzanje postupka registracije jer je sudska registracija bila jako spora, čekalo se više meseci za
osnivanje jednog privrednog društva, što je potpuno neprihvatljivo ukoliko želimo da
stimulišemo preduzetništvo. Takodje, drugi problem sudske registracije jeste to što je bila skupa,
plaćale su se mnogobrojne takse..Tako da su ideje 2004.godine bile redukcija troškova,
pojednostavljanje procesa i svakako ubrzanje procesa registracije. Takodje, još jedna od ideja je
bila stvaranje jedinstvene elektronske baze podataka. Tako da se te 2004.god donosi Zakon o
registraciji privrednih subjekata , tim zakonom se te godine uvodi i APR u igru.

2011. dešavaju se nove reforme i donet je novi zakon...Problem je bio što smo mi imali zakon
koji se zove Zakon o registraciji privrednih subjekata, a APR ne vodi samo registar privrednih
subjekata već mnoštvo registara, tako da se 2011.god uvodi čist zakon koji bi samo govorio o
postupku registracije kod APR-a, kako se zakon i zove, pa šta god da se vodi ta pravila će se
primenjivati na taj postupak. To je predstavljalo kompanijskii problem jer bivši zakon je imao
pravilo o tome šta se o p.d. objavljuje u registru , pa kad smo doneli novi zakon sada je sve to
moralo da udje u Zakon o privrednim društvima. Iz tog razloga je zakon iz 2011.god mnogo
narastao u odnosu na onaj iz 2004.godine, zato što se sada kod svake teme moralo reći šta se
objavljuje u registru što se do tada nije radilo. Takodje, ideja o snižavanju troškova bila je
aktivna i te godine.

Organ nadležan za registraciju u srpskom pravu je APR (Agencija za privredne registre).

Medjutim, kada kažemo ko je konkretno nadležan za vodjenje registra recimo privrednih
društava i preduzetnika, mi kažemo registrator, a registrator je fizičko lice koje u ime agencije
vodi odgovarajući registar. Svaki registar koji vodi APR ima svog registratora i on je odgovorno
lice za uredjenost vodjenja odredjenog registra. Nekad registrator bude zadužen za više registara,
pogotovo ako su manji.

Kada se 2004.god uvela reforma, predvidjeno je da APR vodi samo tri registra: registar
privrednih subjekata, registar založnih prava, registar finansijskog lizinga.

Medjutim, kako se pokazalo da APR dobro radi svoj posao i da je vrlo značajno ubrzao i
pojednostavio procedure i onda kako je sledeci zakon uvodio neki registar, on je to prebacivao u
nadležnost APR-a.

28
U pravničkim krugovima, neki su kritikovali reformu iz 2004.god, smatrali su da je sud bolje
mesto gde postoji veća pravna sigurnost. Svakako narod se odlučijo da žrtvuje tu tzv pravnu
sigurnost zarad efikasnosti i pojeftinjenja, što se pokazalo kao dobar potez, jer kroz APR recimo
za nekoliko dana možemo da osnujemo preduzeće, dok je po starom sistemu to znalo da potraje
po nekoliko meseci.

Registar privrednih subjekata podrazumeva i registar privrednih društava i preduzetnika.

Registar privrednih subjekata je centralna, javna, jedinstvena, elektronska baza podataka (kao i
svaki drugi registar, npr i registar turizma je centralna, javna, jedinstvena, elektronska baza
podataka.). Centralna baza podataka znači da imaju centralu, ima jasno sedište- u Beogradu.
Medjutim, centralni registar ima ispostave širom zemlje, tako da se privredno društvo može
registrovati gde god želimo. Registar je i javna baza podataka, svi podaci koji se upisuju u APR-
u su javno dostupni podaci bez naknade, što nije bio ranije slučaj sa sudovima- ako smo želeli
podatke od suda morali smo da ih platimo. Elektronska baza podataka , kada se upiše neki
podatak u registar on se sutradan objavljuje na internet stranici APR-a i kao takav je dostupan
svugde u svetu, potrebna nam je samo internet konekcija, bez ikakve naknade. Jedistvena baza
podataka, znači da APR ima samo jednu bazu podataka za celu državu. Kada su sudovi vodili
registre, svaki sud je vodio svoj registar koji se odnosio na teritorialnu nadležnost datog suda –
npr. privredni sud u Beogradu se vezivao za grad Beograd, dakle bila je potpuno
decentralizovana registracija, izmedju njih nije postojalo nikakve konekcije i to je razlog zašto je
nekada moglo da se osnuje preduzeće istog poslovnog imena u drugom sudu. Upravo ova
centralizacija je takvu pojavu onemogućila, jer gde god da se unose podaci na teritoriji zemlje,
oni se unose u istu bazu odakle postaju dostupni svima.

U registar privrednih subjekata upisuju se: privredna društva kao najznačajniji subjekti,
preduzetnici, za koje postoji poseban registar preduzetnika, zadruge i zadružni savezi i javna
preduzeca.

Podaci koji se upisuju bi trebalo da su od značaja za pravni problem. Oni se vezuju za osnivanje
društva, kao prva i najznačajnija činjenica koja se registruje; drugo, registruju se brojni drugi
podaci koji su odredjeni zakonom da se moraju registrovati; treće, promene obaveznih podataka
se takodje obavezno registruju- ako promenimo podatak koji je upisan u registar, postoji obaveza
da ga u zakonski predvidjenom roku apdejtujemo tj da upišemo nivi podatak u APR, npr
potrebno je apdejtovati podatke ako smo razrešili direktora i imenovali novog.

Postoje obavezni podaci koji se moraju registrovati(poput poslovnog imena,

delatnosti,direktora..), pored njih postoje i obavezni podaci ali samo ako su ispunjeni uslovi za
te podatke- npr ako se društvo nalazi u postupku stečaja, što mora da se obajvi o APR u da treća

29
lica znaju, i postoje fakultativni podaci , koje privredna društva retko koriste, da mogu i neke
druge podatke da registruju koje zakonodavac od njih ne traži.

VRSTE REGISTRACIJE:

1. Registracija po osnovu uticaja registracije na nastanak pravne činjenice- postavlja se

pitanje da li registracija dovodi do toga da data činjenica nastaje upisom u registar: ako pravna
činjenica nastaje upisom u registar, upis je konstitutivan (npr.:registracija osnivanja, upisom
činjenice osnivanja nastaje privredno društvo, povećanje osnovnog kapitala..). Drugi upis je
deklerativan ako pravna činjenica postoji i pre registracije, a registracijom se samo obajvljuje
trećim licima. U našem pravu, pravilo je da je svaki upis deklerativan, osim ukoliko izričito iz
zakona ne izlazi da je on konstitutivan.

2. Prema subjektu koji pokreće postupak registracije: Pravilo je da postupak registracije

pokreće sam subjekt- to su osnivači kod osnivanja, zakonski zastupnik kada kasnije društvo
registruje neke podatke o sebi.. Medjutim, u odredjenim situacijama izričito propisanim zakonom
to može da obavi i nadležni državni organ, ali to su izuzetni slučajevi.

NAČELA:

1. Načelo javnosti i dostupnosti . Ono što je pravno važno, kada se upisuje u registar neka
činjenica, od kog trenutka se smatra da treća lica znaju za upis iste. Dakle, ono što je nama
relevantno jeste pretpostavka trećeg lica da znaju podatke upisane u registar. Zato je ovo načelo
nama važno kojim se pretpostavlja da treća lica znaju za podatke koji su, ne upisani u registar,
već objavljeni na internet strani APR-a.

2. Načelo tačnosti i savesnosti- Savesna treća lica mogu da se uzdaju u tačnost podataka upisanih
u registar.

3. Načelo ekonomičnosti

4. Načelo jedinstvenosti odnosa podataka

5. Načelo vremenskog prioriteta: Prva činjenica upisana u registar se i prva registruje (npr kod
dva ista poslovna imena, ima prioritet onaj koji se prvi upisao )

POSTUPAK REGISTRACIJE:

Naš postupak registracije je upravni postupak, zato što je agencija upravni organ. Upravni
postupak je odredjen Zakonom o upravnom postupku . Postupak se započinje podnošenjem
registracione prijave, nakon toga APR rešava po datoj registracionoj prijavi, tj usvaja ili
odbacuje zahtev iz registracione prijave. Nakon što usvoji, obajbljuje podatak najkasnije od 1
dana na internet stranici APR. Prilikom odlučivanja o registracionoj prijavi, jedno od

30
najznačajnijih pravila naše registracije da registrator ne ispituje tačnost podataka, on će
poverovati da ono što smo naveli u prijavi je tačno.

Drugo, registrator ne proverava verodostojnost dokumenata dostavljenih uz registracionu

prijavu. Treće, registrator ne ispituje pravilnost i zakonitost postupka u kome su dokumenti
doneti.

Najveća kritika iz 2004.god se odnosila baš na ovu odredbu Zakona o registraciji, smatralo se da
stvara pravnu nesigurnost, što je neosporno, ali je takodje neosporno i da je ona omogućila
brzinu registracije. Kod sudske registracije, sud je mogao da ispituje sve što mu se učini
sumnjivim, a APR nije nadležan da preispituje da li je to verodostojno ili nije, to radi sud, ne
može agencija.

Pravilo u upravnom pravu(izdavanje lične karte, pasoša..) jeste da ćutanje znači odbijanje:
podneli smo zahtev i ako adminitracija ćuti, znači da je naš zahtev odbijen. Kod registracije ovo
pravilo je promennjeno: ćutanje APR-a od 5 dana nakon podnošenja prijave, smatra se da je
prihvaćen zahtev iz registracione prijave i podaci će biti upisani u registar. Ova odredba je
takodje naišla na kritike, ali je ubrzala rad APR-a, agencija za par dana rešava sve registracione
prijave. Na rešenje se može podneti žalba nad Ministarstvu pravde, a ako nismo zadovoljni
žalbom, vodi se upravni spor i time je zaokružen postupak registracije.

6. OGRANAK i PREDSTAVNIŠTVO PRIVREDNOG DRUŠTVA

Kada govorimo o ograncima i predstavništvu p.d., govorimo o dislociranom obavljanju
delatnosti privrednog društva. Ako p.d. želi da obavlja delatnost u svom sedištu mi onda ne
govorimo o ovoj temi, ali kada se društvo odluči da svoju delatnost obavlja van svog sedišta,
onda p.d. to rade na sl 4 načina:
1. osnivanje zavisnog društva (osnovali smo pravni subjekat različit od nas, društvo majka i
društvo ćerka su pravno odvojeni, društvo majka tj matučno društvo neće odgovarati za obaveze
ćerke tj zavisno društvo)
2. obrazuje ogranak ( često je prva faza ka kasnijem osnivanju zavisnog društva, kada se
delatnost razvije, društvo može da osnuje koliko želi ogranaka i u našem pravu ogranak i deo
privrednog društva su sinonimi. Ogranak nema pravni subjektivitet- pravno postoji samo jedno
p.d. sa više ogranaka. Ogranak se ne osniva- on se obrazuje!
3. da ima neregistrovani deo (=neregistrovani ogranak, pravno ne postoji već je samo deo naše
organizacione šeme)
4. da obrazuje predstavništvo( specifičan način..)
Zavisno društvo jedino ima pravni subjektivitet, dok ogranak, neregistrovani deo i predstavništvo
nemaju.

31
OGRANAK je izdvojeni organizacioni deo privrednog društva koji nema svojstvo pravnog lica.
Organizaciono je izdvojen od sedišta p.d. Istupa u ime i za račin p.d. u pravnom prometu, jer
pravno ogranak ne postoji kao poseban subjekt.

P.d. odgovara za sve obaveze koje se preuzmu preko ogranka, jer samo p.d. i postoji u pravu.
Svako p.d. može da osnuje ogranak, što je p.d. veće, veća je i verovatnoća da će imati jedan ili
više ogranaka, koliko ono želi jer zakonski ne postoje nikakva ograničenja u broju ogranaka.
Razlozi za osnivanje ogranaka su ekonomske prirode, suština jeste u dislociranom obavljanju
delatnosti , da se jedan deo aktivnosti organizaciono drugačije odradi dislocirano od centrale.
Prvi korak je kao što smo napomenuli ogranak, a kasnije sa razvojem delatnosti da to preraste u
zavisno društvo.

Elementi : Ogranak može da ima svoj naziv, ali nema poslovno ime. U poslovnom imenu p.d.
može stajati naziv da se vidi da je posao sklopljen preko ogranka tog p.d.

Ogranak ima svoje mesto poslovanja tj svoju adresu, ali nema sedište. Sedište ima samo p.d.

Ogranak može da ima svog zastupnika.-rukovodioca ogranka. Ako nismo odredili rukovodioca,
zakonski zastupnik p.d. je istovremeno i zastupnik ogranka. Ako smo odredili zastupnika
ogranka, on je u pravnom smislu zastupnik društva, logično jer ogranak ne postoji u pravnom
smislu.

Ogranak može da ima posebnu delatnost koja se razlikuje od delatnosti p.d.

Formiranje: Ogranak se formira odlukom nadležnog organa p.d. Da li se ogranak obavezno

registruje? Ranije je postojala situacija gde ogranak nije morao da se registruje, do poslednjih
izmena 2018.god, kada smo se vratili starom sistemu, a to je da se ogranci obavezno registruju.

Ogranak prestaje kada organ koji ga je formirao donese odluku o prestanku istog i naravno kada
prestane da postoji privredno društvo prestaje da postoji i ogranak.

PREDSTAVNIŠTVO predstavlja izdvojeni organizacioni deo stranog privrednog društva. To

znači da domaća privredna društva ne mogu da obrazuju predstavništvo u Srbiji. Strano p.d. u
Srbiji može da osnuje zavisno p.d., obrazuje ogranak ili predstavništvo. Preko ogranka, strano
p.d. može da obavlja sve što obavlja i privredno društvo, dok je preko predstavništva skučen
domet rada i vezuje se samo za prethodne i pripremne radnje u cilju zaključivanja pravnog posla
(ispituju tržište, razgovaraju sa klijentima, dakle pripremaju svoje p.d. za zaključi ugovor u
stranoj zemlji). Obavljaju i tekuće poslove, da bi uopšte mogli da posluju.

Predstavništvo nema svojstvo pravnog lica, što je sličnost sa ogrankom. Privredno društvo
neogranično odgovara za predstavništvo, jer predstavništvo nema nikakav pravni kapacitet.
Takodje i predstavništvo se obavezno registruje, ima svoju adresu i ima svog zastupnika.

32
15. PREDUZETNIK
Danas opšte prihvaćen termin. Do nedavno preduzetnici su se nazivali privatnim
preduzetnicima, a pre toga je u upotrebi bio naziv pravni čovek. Najbrojniji privredni subjekti su
preduzetnici, ima ih duplo više nego p.d. po pravilu, ali su ekonomski najzačajnija ipak p.d.

Preduzetnik je fizičko lice koje svoju delatnost obavlja samostalno, svi zaposleni su podredjeni.
Preduzetnik obavlja jednu ili više delatnosti, koje obavlja trajno. Njegov cilj je lukrativan-
sticanje dobiti, kao i kod p.d. Preduzetnik se obavezno upisuje u registar. Ukoliko želimo da
obavljamo delatnosti manjeg obima, onda se registracija kao preduztenika čini kao najlogičnije
rešenje. Kod nas su preduzetnici uredjeni Zakonom o privrednim društvima, nekada je postojao
poseban zakon koji je kasnije odbačen. Nekada, preduzetnici su svoju delatnost obavljali na dva
načina: osnivanjem radnje ili osnivanjem ortačke radnje. Ovaj termin radnja je i dan danas ostao
kao sinonim za preduzetnika. Ako je više lica želelo da obavlja odredjenu delatnost, onda su oni
osnivali ortačku radnju i da budu preduzetnici. Ni tada radnja ili ortačka radnja nisu bili pravni
subjekti, što je bilo čudno pa je rešeno da se izbace ovi pojmovi koji stvaraju konfuziju medju
sudijama. Pravno, sve što čini imovinu fizičkog lica je i imovina preduzetnika tj preduzetnik
odgovara celokupnom svojom ličnom imovinom(ne postoji imovina radnje, već je to imovina
preduzetnika). Preduzetnik nema svoje organe, postoji samo jedno fizičko lice i on samostalno
donosi odluke.

Poslovno ime preduzetnika je lično poslovno ime. Obavezno se u poslovnom imenu

preduzetnika mora nalaziti lično ime fizičkog lica koje se registrovalo kao preduzetnik . Pored
toga, u poslovnom imenu mora da stoji preduzetnik ili skraćenica pr i na taj način se naglašava i
informiše da je to lice koje je preduzetnik.

Preduzetnik za sve obaveze nastale u vezi sa obavljanjem svoje delatnosti odgovara celokupnom
svojom imovinom i u tu imovinu ulazi i imovina koju stiče u vezi sa obavljanjem delatnosti! (npr
automehaničar koji ima svoju radionicu, odgovara za obaveze celokupnom imovinom koja se
nalazi u toj radnji, ali odgovara i sa svojom vikendicom, stanom, automobilom, tako da treća lica
mogu da traže nešto što spada u ličnu imovinu...)

Otvoreno i aktivno pitanje kod nas da li su slobodne profesije preduzetnici(veterinari,

beležnici..)? Načelno, Zakon o p.d. ne govori o tome. Zakon o p.d kaže da su slobodne profesije
preduzetnici ako je to rečeno posebnim zakonom koji uredjuje tu slobodnu profesiju. Dakle,
ovaj zakon se ne bavi posebno time. Ni jedan od tih posebnih zakona nije rekao da su te
slobodne profesije preduzetnici jer oni štite svoje interese i niko ne voli da bude preduzetnik,
zbog veoma stroge odgovornosti, vodjenja knjiga itd.

33
Preduzetnik može da se transformiše u p.d. ali mora da ispuni posebne uslove. Preduzetnik u
našem pravu nije subjekt stečajnog postupka.

Prednosti preduzetnika: Prva i osnovna svakako jeste lakoća otpočinjanja delatnosti- uslovi za
registraciju su minimalni, nema propisanog min kapitala, osnivačkih akata i sl. Drugo,
preduzetnici nemaju nikakve organe koji podrazumevaju komplikovanost, formalizam itd. Treće,
nema dvostrukog oporezivanja, kao kod p.d.

Nedostaci preduzetnika: Mala finansijska moć- retko kada preduzetnik zbog te male fin.moći
može da preraste u velikog privrednog subjekta. Drugo, ograničena im je mogućnost za dobijanje
većih kredita. Ključni nedostatak jeste pitanje odgovornosti, to je visoko rizično obavljanje
delatnosti, pa se iz tog razloga niko ne usudjuje da kroz preduzetništvo obavlja velike poslove jer
oni snose i veliki rizik. Još jedan nedostatak jeste otežana prenosivost poslovanja , za razliku od
p.d. gde se udeli i akcije lako mogu prenositi na treća lica. Poslednjim izmenama zakona je
omogućeno nasledjivanje kod preduzetništva

Načini prestanka preduzetnika:

1. Voljno- se sprovodi odjavom, kao što lako nastaje tako lako i prestaje. Dovoljno je podnesti
registracionu prijavu APR u kojom se odjavljujemo.

2. Prinudno/Nevoljno: Smrt, gubitak poslovne sposobnosti , istekom vremena ako je osnovano

na odredjeno vreme...

05.04. predavanje 14
16. Ortačko društvo
Pojam i osnovna obeležja

 Reč je o vrsti privrednog društva – ima pravni subjektivitet.

 Tipično društvo lica.
 Cilj društva je trajno obavljanje delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom.
 Udružuju se najmanje dva lica.
 Temelj udruživanja je ugovor.
 Odgovornost članova.
Istorijat
U srednjem veku se nazivalo compagnia (kompanija).
Prvi put uređeno u Francuskoj.
Termin ranije korišćen u Srbiji – društvo sa neograničenom solidarnom odgovornošću članova.
Ekonomski značaj

34
Vremenom je opao značaj OD, ali postoje i imaju svoje mesto.
Ulaganje rada i kapitala uz lično angažovanje.
Obično su porodična društva.
Elastičnost uređenja unutrašnjih odnosa (kod njih ima malo imperativnih odredbi, već su
dispozitivnog karaktera).
Ozbiljnost prema trećim licima.
Gube na značaju pojavom društva kapitala.
Puno im je oduzeto neograničenom odgovornošću, ali im je zato dato da uređuju društvo kako
god žele.
Retko padaju pod stečaj, što zbog odgovornosti članova, što zbog ozbiljnosti koju ova društva
pokazuju prema trećim licima.
Članovi OD – ortaci
Ortak (reč turskog porekla)
Sam termin ortaci ukazuje na bliskost lica koja ulaze u ovaj poslovni poduhvat. Ko mogu biti?
Od 2004. ortaci mogu biti i fizička i pravna lica.
Minimalan broj ortaka je 2. OD su uvek višečlana. Ako jedan od dva ortaka npr. umre, društvo
se transformiše u jednočlano, ili se gasi ili traži novog člana.
U praksi broj ortaka se skoro nikada ne širi na više od pet.
Poslovna imena OD su najčešće lična. Osnivački akt je UGOVOR O OSNIVANJU.
Kod slobodnih profesija (advokati, veterinari) može se osnovati ortačno društvo.
Unutrašnji odnosi
(između članova)
Načelo dispozitivnosti – autonomije
Ulozi – zakonodavca ne zanima da li ćete ili šta uneti kao ulog u OD (da li capital, da li rad..), jer
odgovarate celokupnom svojom imovinom.
Kod društva lica glasanje se vrši per capita, tj. po glavama (jedan čovek, jedan glas), mada se
može i drugačije urediti kod OD.
Sticanje svojstva člana

 Registracija društva
 Pristupanje društvu (novog člana – svi ortaci se moraju usaglasiti – jednoglasnost)
 Univerzalna sukcesija (sva prava i obaveze jednog lica prelaze na drugo lice)

35
  Prenos udela – mogu li preneti svoj udeo?
- Između ortaka prenos je slobodan
- Prenos udela na neko treće lice je ograničen, osim ako se saglase svi ortaci
Prava ortaka
Statusna (neimovinska)

- Pravo na poslovođenje (mislimo na redovno poslovanje. Tu spade nabavka materijala,

zapošljavanje ljudi, organizacija rada, vođenje poslovnih knjiga… Tu ne spada:
izmena osnivačkog akta, primanje novog člana, isključenje člana…)
- Pravo na zastupanje
- Pravo na informisanje
Imovinska prava

- Pravo na udeo u dobiti

- Pravo na likvidacioni višak
Prestanak svojstva člana

- Potpuni prenos udela,

- Smrt,
- Prestanak pravnog lica,
- Istupanje,
- Isključenje.
Odgovornost ortaka za obaveze društva:
Osnovno obeležje OD je da svaki član odgovara za obaveze društva.
Karakteristike odgovornosti:

- Akcesornost (njegova odgovornost se izvodi iz odgovornosti društva)

- Neposredna odgovornost (direktna)
- Opštost (svaki ortak odgovara za sve obaveze ortačkog društva)
- Neograničenost (svaki ortak odgovara neograničeno za obaveze OD, može da ima i
5% udela, nebitno)
- Potpunost
- Solidarnost (svi ortaci su solidarni dužnici)
Odgovornost ortaka za obaveze društva
Kakava je odgovornost bivših ortaka?
Odgovornost za sve obaveze OD koje su nastale do momenta dok njemu nije prestalo svojstvo
člana (zbog zaštite III lica). Rok je pet godina.
A šta je sa novim članom?

36
Odgovara za sve obaveze, bez obzira da li su nastale i pre nego što je postao ortak OD.

17. Komanditno društvo

Atipično društvo lica – imamo kapitalističkih elementa.
Dve vrste članova.
Jedno od najstarijih društava. Nekada je bilo najbitnije, a sada ima najmanji značaj.
Zašto su prva nastala? Nekada u srednjem veku se znalo ko šta sme da radi, tj. ko sme da se bavi
trgovinom. Pošto ja ne smem da se bavim trgovinom, ja ću da je finansiram onome ko sme, pa
ćemo deliti dobit. Komanditna društva su nastala kao vid zaobilaženja zabrane trgovine
određenim licima.
Ekonomski značaj je danas veoma mali.
Elastističnost regulative je karakteristična za ovo društvo.
Dve vrste članova:

 Komplementari – neograničeno odgovaraju, bave se poslovođenjem i zastupanjem

društva (identična odgovornost kao kod ortačkog društva)
 Komanditori – ograničena odgovornost, tj. ne odgovara za obaveze društva (kao član
DOO)
Odredbe o ortačkim društvima se odnose na komanditno društvo. Komplementari imaju pravni
položaj ortaka OD.
Opšti akt – Ugovor o osnivanju.
Ulozi:

 Komplementari (isto kao ortaci)

 Komanditori (nedozvoljenost uloga u radu i uslugama)
Raspodela dobiti je srazmerna visini uloga (udela).
Prenos udela
Prenos od strane komanditora je slobodan.
Prenos udela komplementara (shodno primenjujemo pravila kao kod OD – da li nam treba
saglasnost svih komplementara ili i komanditora i komplementara, to ne znamo).
Upravljanje, poslovođenje i zastupanje pripada komplementarima.
Odgovornost za obaveze društva

 Komplementar – odgovara kao ortak

37
  Komanditor – koji je uneo svoj ulog ne odgovara, jedino odgovara ograničeno do visine
ugovorenog onaj koji nije uneo ulog do kraja. Jedan slučaj kada komanditor odgovara
kao komplementar – kada je njegovo ime, uz njegovu saglasnost u poslovnom imenu
društva (relikt nekadašnjih rešenja, danas ne odgovara poslovnoj praksi).

06.04. (nadoknada 29.03.) predavanje 15

23. Akcionarsko društvo
Akcionarsko društvo je najkompleksnije i najdetaljnije uređeno privredno društvo u Srbiji i u
svetu.Iz toga proizilazi da su i pravila vezana za AD jako komplikovana.
Dve zakonske definicije AD
ZOPD(2004.):Akcionarsko društvo je privredno društvo koje osniva jedno ili više fizičkih ili
pravnih lica u svojstvu akcionara,a radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim
imenom,čiji je osnovni kapital utrvđen i podeljen na akcije.
ZOPD(2011.):Akcionarsko društvo je društvo čiji je osnovni kapital podeljen na akcije koje ima
jedan ili više akcionara koji ne odgovaraju za obaveze društva, osim u slučaju probijanja pravne
ličnosti.
Suštinske karakteristike:
1. Pravni subjektivitet-AD oduvek i svugde imala pravni subjektivitet(nikada samo akcionari
nisu bili subjekti u pravu),odnosno ona su uvek bila odvojena od svojih
vlasnika,osnivača,direktora. Prva AD su nastala krajem 17.veka, ali postoje nesuglasice
između Engleske i Holadnije gde tačno.Ona su bila osnivana radi iskorišćavanja kolonija.
2. Ograničena odgovornost akcionara-Ovo je razlika između društava lica,a približava ih DOO,a
to jeste da akcionari ne odgovaraju za obaveze društva,odnosno odgovaraju do visine unetih
uloga(to je jedan od glavnih podsticaja za osnivanje AD).Akcionari mogu odgovarati za
obaveze društva samo u slučaju ispunjenja uslova jednog instituta-Probijanje pravne
ličnosti.Ti uslovi su jako strogi i granica je postavljena jako visoko,mada su svuda u svetu
nejasni i fluidni.Probijanje pravne ličnosti se dešava onda kada je akcionar zloupotrebio
ograničenu odgovornost(dobio si mogućnost da ne odgovaraš za obaveze društva, ako se
ponašaš kao da društvo ne postoji,odnosno u ekonomskom smislu se ponašaš kao da ste
jedno,a pravo insistira da se ponašate kao dvoje, u tom slučaju odgovaraćeš kao da ste jedno i
više nemaš neograničenu odgovornost za obaveze društva).
3. Specijalizovana i centralizovana uprava različita od akcionara-Ovo je odlika pravih AD, ne
onih zatvorenijih i porodičnih.U duhu pravog AD je da vi imate puno akcionara i da postoji
odvojenost uprave od vlasnika, odnosno angažovanje profesionalnog menadžera.Ovo je
izraženo naročito u anglosaksonskim zemljama.Ovde i nastaju svi problemi, uprava se može
odmenuti i raditi u svom interesu,a ne u interesu akcionara, to je u korporativnom upravljanju
objašnjeno kroz agencijski problem koji je i nastao na osnovu odvajanja vlasništva od
upravljanja.
4. Akcionarska kontrola-Postoji uprava koja kontroliše poslovanje,ali postavlja se pitanje ko
kontroliše upravu? Prva linija kontrole su akcionari odnosno skupština akcionara. Akcionari
treba da kontrolišu svoju upravu. Akcionarska kontrola je vidljiva u 3 oblasti:

38
Konstitutivni akt-statut,njega donosi i menja samo skupština,skupština bira pravila igre.
Skupština imenuje, kontroliše i razrešava članove uprave
Raspodela dobiti-ekskluzivna nadležnost skupštine.Uprava predlaže, a akcionari odlučuju.
5. Prenosivost akcija-na ovome se i zasnivaju AD, na trgovini akcijama. Udelima se jako teško
trguje.Dozvoljeno je ograničavanje trgovine akcija,ali to baš i nema smisla jer se gubi suština,
onda je bolje izabrati neku drugu formu.
AD je društvo kapitala.
Jedna od karaktertistika je osnovni kapitala koji je podeljen na akcije. U našem pravu minimalni
osnovni NOVČANI kapital iznosi 3 miliona dinara(na računima mora stajati ovaj minimum u
dinarima).Osnovni kapital može biti i nenovčani:stvari i prava( ne može biti u radu i uslugama).3
miliona zbog Direktive EU, kod njih je bilo 25.000 e, pa je to tad bilo ekvivalentno 3 miliona
dinara. Posebnim propisima minimalni kapital može biti i viši, na primer finansijke institucije
koje su kod nas AD. Za banke 10 miliona evra, za berze milion evra, za brokersko dilerska
društva(investiciona društva) izmedju 125-730 hiljada evra zbog različtih delatnosti kojim se
bave. Osiguravajuća društva kapital cenzusi od milion do 4,5 miliona evra, zavisi čime se bavi,
reosigiranje 4,5 miliona, životno osiguranje od 2-4 miliona prema delatnostima. Investiconi
fondovi 200.000e. Postojanje minimlanog osnovnog kapitala je tradicionalna karakteristika zbog
toga što se smatra da je on „generalno sredstvo obezbedjenja poverilaca“, daje im sigurnost.,
drugi razlog je preusmervanje malih biznisa na druge forme, traži se inicijalna ozbiljnost. U
praksi se pokazalo da minimalni osnovni kapital ništa ne znači,možete biti gubitaš i imati
milionski osnovni kapital. Razmišlja se o ukidanju koncepta minimalnog osnovnog kapitala. U
kompanijskom pravu je važan princip održavanja osnovnog kapitala. Pravo AD karakteriše
načelo imperativnosti, to znači da je veliki broj pravila imperativnog karaktera, najmanja sloboda
kod uredjivanja unutrašnjih odnosa. AD imaju realna, stvarna, a ne lična imena. AD mogu
obavljati sve delatnosti, za finansijki sektor(bankrastvo,osiguranje) je predvidjeno da mogu biti
samo u formi AD, to su specijalizovana AD. Akcionar može biti svako pravno i/ili fizičko lice. U
našem pravu broj akcionara se kreće od jednog do neograničenog broja(ne postoji maksimalna
broj akcionara,ranije je bilo da ako je broj akcionara veći od 100mora biti otvoreno javno
drustvo, isto tako ako imate vise od 50 članova DOO mora biti AD, ali od toga se odustalo, sami
birate formu).Suština je da AD imaju akcije, a njima se može javno trgovati. Mogućnost javne
emisije akcija(javni poziv na kupovinu i upis akcija) i javnog trgovanja to je karateristika samo
akcija, a ne i udela( kod nas je zabranjeno nudjenje i trgovina udelima, oni nisu berzanski
materijal, ne mogu se javno nuditi). Iz mogucnosti javne trgovine akcija zaključujemo da AD
mogu biti masine za pravljenje novca. Na ovakav način se može prikupiti ogroman kapital. AD
predstavljaju visokoo rizičnu formu- veliki dobici,ali i gubici.

Konstitutivni akti društva su oni bez kojih drustvo ne može da postoji. Kod nas kao i kod drugi
pravnih sistema postoje dva osnovna akta akcionarskih društava: osnivački akt i statut. Zakonom
je utvrdjena forma i sadržina osnivačkog akta. Od 2011. je uvedena nemogućnost izmene

39
osnivačkog akta, zapravo on je nepromenljiv akt i ima istorijski karater, služi samo za
registarciju društva. Medjutim to ne znači da vi ne možete menjati statut, jer ne stoji nigde da
ova dva akta moraju biti usaglašena. Od osnivanja je bitan samo statut kojim se uredjuju odnosi
i koji je dosta detaljniji. Kod sadržine statuta postoje obavezni i fakultativni elementi. Upravo
zbog ovih fakultaivnih elemenata su oni detaljniji i značajniji od osnivačkog akta. Osnivački akt
se menja odlukom skupštine i to apsolutnom većinom.

Ulozi u akcionarskom društvu

Dozvoljeni su novcani i nenovčani, bitno je samo da se vrednost uloga može odrediti(da je

podoban za procenu). Zabranjeno je unošenja uloga u radu i uslugama. Ulog je deo osnovnog
kapitala, neka usluga postaje deo tog kapitala, medjutim ne postoji mogućnost da se iz toga bilo
šta isplati,a i ne postoji mogućnost objektivne procene (Ukoliko neko unosi svoje pravne savete
kao deo osnovnog kapitala i za to naplati 3.000 evra,niko ne može te pare naplatiti, niti se može
jasno utrvrditi šta to vredi toliko). Problem kod ovoga je što se ne dozvoljava unošenje know
how i gudvila. Zakonom su predvidjeni rokovi za unos uloga.Kod AD vrednost koja se mora
uneti pre osnivanja je 25% osnovnog kapitala, a uplaćeni novčani kapital mora biti najmanje 3
miliona dinara ( Ako vam je osnovni kapital 100.000 evra, vi morate uneti 25.000 evra od toga
najmanje 3 miliona dinara u novcu).

Postoje i neke zabrane u vezi uloga akcionara.Zabrana oslobodjanja akcionara od unošenja

uloga- ako se se obavezao da ćeš ga uneti, onda ga moraš uneti. Zabranjeno je prebijanje dugova,
ako društvo nešto duguje akcionaru, kompenzacja je zabranjena. Ulogom se kreira osnovni
kapital, ne želimo da ostane okrnjen. Zbarana povraćaja uloga, jednom uneti ulog ne možeti
tražiti nazad, on je imovina društva, dobijate tržišnu vrednost akcija.Zabranjeno je plaćanje
kamata na ulog. U slučaju prenosa akcija pre unošenja uloga u celosti,za unošenje odgovaraju i
prenosilac i sticalac.

Procena nenovčanih uloga

Postoje dve vrste procena sporazumna(sami osnivači procenjjuju vrednost nenovčanih uloga.
Ovde je veoma važno da to odgovara realnoj vrednosti,jer se na taj način stiče procenat
vlasništva) i druga procena je od strane ovlašćenog procenitelja. Procena od strane ovlašćenog
procenitelja je obavezna za javna AD. Cilj procene je zaštita poverilaca. Akcionari ako sami
procenjuju,mogu danaduvaju osnovni kapital, i kad uzimaju kredit poverioci ga odobravaju na
osnovu osnovnog kapitala. Drugo je zaštita akcionara, ako je neko uneo 10.000 e u novcu,a neko
drugi neku stvar iste vrednosti, želi se sigurna procena da to vredi isto jer isti ulog treba da bude
podržan od strane istog broja akcija. Postoje pravila o procenitelju i izveštaju o proceni( postoji
minimalna sadržina, on se registruje i objavljuje kod APR-a, insistira se na tome da metod bude
naveden, bez navodjenja alternativnih metoda). Izuzeci od obaveznosti procene: ako postoji
tržišna cena (samo za HOV i instrumente tržišta novca),ukoliko je ulog u skorije vreme već bio

40
predmet procene(uz uslov da je procena bila u skladu sa MRS, ne sme biti starija od 6 meseci,
da nije bilo značajnih promena na imovini) ili ako je procena sastavni deo finansijskih izveštaja
koji su bili predmet revizije.

Obavezna procena je opterećujući uslov. Društva imaju tendenciju da ga zaobilaze, i postoje

razni mehanizmi.Neki od njih su naknadni ugovori sa akcionarima. Oni funkcionišu po principu
uneseš ulog od 10.000e(na primer auto) i onda se nakon osnivanja zaključi ugovor o prodaji
nekog predmeta za istu sumu( društvo kupuje auto od akcionara).Tu ne postoji ovlašćena
procena(direktor je procenio). Uslovi da drustvo stiče stvari ili prava (nenovčani ulog) , da je to
izvrsilo u periodu od 2 godine, i da je učinjeno od akcionara i to mora biti minimum 10 %
osnovnog kapitala, tad je potrebna ovlašćena procena i odobrenje skupštine apsolutnom
većinom. Ovako je onemogućeno zaobilaženje instituta obavezne procene nenovčanog uloga.

Do poslednjeg zakona dve vrste:otvorena i zatvorena AD. Od 2011. nejavna i javna AD(suština
je ista). Javna AD su ona čijim se akcijama javno trguje na organizovanom tržištu. To su i ona
AD koja su izvršila jednu javnu emisiju akcija. Ovo je važno jer Zakon o privrednim društvima
uvodi mnogo više ograničavajućih uslova za javna i neka dodatna pravila(strožije uslove).

Razlika izmedju dve vrste akcionarskih društava.

Serijske HOV-Akcije i obveznice

To su prenosive hartije kojima se može trgovati na organizovanom tržištu kapitala.Serijske HOV

mogu izdavati domaća i strana pravna lica i republika,Narodna banka, jedinice lokalne
samouprave,strane države,medjunarodne organizacije. Osnovne vrste HOV: akcije, obveznice,
varanti i depozitne potvrde. Serijske HOV mogu biti i druge, potrebno je samo da ispunjuavaju
odredjene uslove, mada kod nas to još uvek ne postoji niti će u skorijoj budućnosti. Serijske
HOV uredjuju dva zakona Zakon o privrednim društvima(statika, prava koja daju odredjene
HOV) i Zakon o tržištu kapitala(dinamika, trgovina hartijama).

21.1 Akcije kao serijska HOV

Prenosive serijske HOV koje izdaje AD a koje svojim imaocima daju odgovarajuća članska
prava. Samo AD ih mogu izdavati. U svetu mogu i komanditna društva na akcije, ukoliko ih
država prepoznaje kao pravnu formu. Akcije se može posmatrati iz više uglova.
Računovodstveno posmatrano akcija je deo osnovnog kapitala AD. Iz ugla kompanijskog prava
akcije svojim imaocima daju skup članskih prava i obaveza. U suštini obaveza je jako malo i
minornog su karaktera,u suštini jedina obaveza je obaveza unošenja uloga. Članska prava se dele
na neimovinska(lična ili statusna) i imovinska.

41
Lična prava su pravo učešća u radu skupštine,pravo glasa i pravo na informisanje.Pravo učešća i
pravo glasa su razdvojeni su jer veoma često imate pravo učešća ali nemate pravo glasa ( u
slučaju da se neki spor vodi protiv vas, možete da kažete šta imate na tu temu).

Imovinska prava su pravo na dividendu, pravo raspologanja akcijama,pravo prečeg upisa, pravo
na likvidacioni (stečajni) ostatak.

Treće shvatanje akcija je da je to elektronski zapis u informacionom sistemu Centralnog registra

HOV.I on je AD u vlasništvu države. U našem pravu izvršena je dematerijalizacije serijskih
HOV. Mi nemamo više papirne HOV. Danas se akcije vode na računu zakonitog imaoca akcije,
preko brokersko-dilerskih društava(oni su članovi Centralnog registra). Slično kao novac na
računu kod banke tako imate i akcije na svom računu. APR i Centralni registar su jednako važni
kod AD.

Akcije predstavljaju sredstvo bespovratnog ulaganja kapitala. Emisija akcije je veoma povoljan
način prikupljanja kapitala. Za razliku od kredita nemate obavezu da bilo šta vraćate. Ima jedan
veliki problem, a to je da svaka emisija mora biti odobrena od strane akcionara. Dolazi do
razvodnjvanja vlasništva. Nakon nove emisije vi nemate isto učešće a samim tim ni isti broj
glasova kao pre emisije.

Osnovna podela akcija je na obične i povlašćena, i one su predvidjene zakonom.

Obične ili redovne akcije

Svako AD mora imati najmanje jednu običnu akciju. Mada će se teško u praksi naći AD sa
jednom običnom akcijom, više je teorijski koncept. Obične akcije u našem pravu čine jednu
klasu, ne može se izdati više klasa, svaka nosi ista prava za svog imaoca. To je imperativno
pravilo. Jedna obična akcija daje pravo na jedan glas. Zabranjena je konverzija običnih akcija u
povlašćene ili druge HOV.

Povlašćene, privilegovane ili preferencijalne akcije

Zakonski termin je preferencijalne akcije. To su serijske HOV, na ime, dematerijalizovane. Ne

postoji obaveza izdavana preferencijalnih akcija, na njima je da odluče( fakultativnost
izdavanja). Za razliku od običnih akcije za koja su prava unapred definisana i zakonom data,
preferencijalne imaju katalog prava koja ih mogu karakterisati, a to zavisi od odluke o izdavanju,
Ne zna se unapred koja prava nose,društvo odlučuje. Jos jedna karakteristika je mogućnost
postojanja više klasa, jer svaka može imati različita prava. Jedino se mora poštovati pravilo da
unutar jedne klase sve preferencijalne akcije nose ista prava. Prava imalaca preferencijalnih
akcija : lična i imovinska.

42
Lična prava su pravo na informisanje i pravo na učešće u radu skupštine. One se zovu
povlašćene jer daju neka privilegovana prava u odnosu na obične akcije, ali to se odnosi samo na
imovinska prava. Dobili su više imovinskih prava ali nemaju pravo glasa. Ponekad se nazivaju i
neglasačke akcije. U odredjenim situacijama imaju pravo glasa. Jedna od tih je kada skupština
donosi odluku koja menja ili ukida ili na bilo koji način utiče na prava koja imaju oni koji
poseduju tu klasu preferencijalnih akcija, ne može se doneti odluka bez njihove saglasnosti.
Ukoliko skupština želi da emituje dodatnu emisiju iste klase povlašćenih akcija, oni koji ih imaju
su sada u gorem položaju ili ako želi da emitije klasu sa većim pravima. Ako do toga dodje,
svaka klasa glasa unutar sebe( glasanje po klasama u specijalnoj skupštini). Imaju pravo glasa
samo da bi zaštitile svoja prava.

Imovinska prava su pravo na prioritetnu isplatu dividendi, pravo prvenstva naplate iz

likvidacionog (stečajnog) ostatka,pravo konverzije u obične akcije i pravo na prodaju akcija
društvu po unapred dogovorenim uslovima. Pravo konverzije znači da se one mogu izdati kao
zamenljive ili u obične ili u neku drugu klasu povlašćenih akcije. Ako imaju pravo na prodaju
akcija društvu po unapred dogovorenim uslovima nazivaju se još i otkupljive na zahtev
akcionara, on na ovaj način može da istupi iz društva. Pravo prvenstva naplate iz likvidacionog
(stečajnog) ostatka: u postupku stečaja cela stečajna masa se unovčava i iz nje se namiriju prvo
poverioci,ako nešto nakon toga ostane to se zove stečajni višak. Taj stečajni višak pripada
akcionarima i on se raspodeljuje u procentu učešća u vlasništvu. Imaoci prirotenih akcija mogu
imati prvenstvo u naplati iz tog likvidacionog viška. Najznačajnije njihovo pravo je pravo na
isplatu prioritetnih dividendi. Postoje dve vrste prioritenih akcija sa ovog stanovišta kumulativne,
delimično kumulativne i nekumulativne. Ako akcija daje pravo na 100 dinara dividendi. Društvo
2019. nema dobit postavlja se pitanje šta je sa dividendom. Ukoliko je akcija kumulativna to
znači da ove godine nema isplate ali se dug pamti, sledeće godine opet nema dobiti, dug je sada
200 dinara, treće godine ostvari veliku dobit, prvo se plaća tih 200 dinara plus 100 za tekuću
godinu pa tek onda običnim akcionarima. Nekumulativne ne daju pravo na kumuliranje, dobićete
jedino ako ostvari dobit. Delimično kumulative su one koje daju pravo na kumuliranje odredjen
broj godina( najčešće 3). Postoji još jedna podela preferencijalnih akcija a to je na partcipativne i
proste( neparticipativne). Kada se isplati privilegovana dividenda postavlja se pitanje da li
postoji pravo na deo ostatka dobiti. Ako je neparticipativna, dobijaš samo 100 dinara,
privilegovanu dividendu. Ako je participativna onda učestvuješ u podeli ostatka dobiti u skladu
sa odlukom o izdavanju. Recimo deli se 100 dinara na ime privilegovane dividende,100 dinara
svim akcionarima, šta ostane svima jednako.

Sve akcije se mogu podeliti na akcije na ime, akcije po naredbi i akcije na donosioca. U našem
pravu ova podela nema značaja, sve su na ime jer su dematerijalizovane.

43
Akcije se mogu podeliti na izdate i odobrene. Odobrene su one koje je skupština odobrila za
izdavanje, ali koje još uvek nisu izdate. Još uvek ne postoje i nemaju svog imaoca. One su
pravno važna tema jer su one jedine akcije koje može izdavati organ uprave bez saglasnosti
skupštine( dala je prethodnu saglasnost).Upravni odbor ima ovlašćenje da ih izda kad god smatra
da treba. Vode se kao odobreni kapital.

Podela na u celosti uplaćene akcije i delimično uplaćene akcije. Kao akcionar ne morate uneti
ceo ulog u društvo. Kompanijsko pravo se oslanja na princip da imate prava srazmerno unetom
ulogu ( nemaju ista prava onaj koji je uplatio ceo ulog i onaj koji je uplatio samo deo).

Postoje i posebne vrste akcija:

-Pluralne akcije( akcije sa multiplikovanim pravom glasa) to su akcije koje daju nesrazmerno
veći broj glasova u odnosu na udeo u osnovnom kapitalu ,kod nas ne postoje.

-Akcije sa pravom na imenovanje i razrešenje članova uprave daju pravo da akcionar imenuje
člana uprave.

-Zlatne akcije su akcije koje se vezuju za privatizaciju društava u državnoj svojini. Ako država
prodaje društvo koje obavlja delatnost od javnog interesa, ona ne može da dozvoli da to bude
klasično društvo.Država zadržava jednu akciju društva ali joj ona daje nesrazmerna prava. Ona
mora da daje saglasnost na brojne transakcije privrednog društva.Mora da se saglasi sa
promenom članova uprave, statusnim promenama...

-Garantne akcije su one koje dajete članovima uprave kao naknadu ili uslov da budu
članovi( mora prethodno da ih kupi). Na ovaj način se vezuje direktor da radi u interesu
akcionara jer je i sam akcionar.

06.04. (nadoknada 02.04.) predavanje 16

21.2 Vrednost akcija
Ovde ćemo završiti temu akcija, samo da odradimo još temu vrednosti akcija. Ono što je za
akcije karakteristično je to da za njih vezujemo uvek više vrednosti. Nemamo jednu vrednost
koju vezujemo za akcije, već imamo više vrednosti i svaka od tih vrednosti ima i pravnog i
ekonomskog značaja. Naime, mi u pravu akcionarskih društava pravimo razliku između (Prvo to
je bitna karakteristika svake akcije – vrednost akcije), mi razlikujemo ne tri, nego četiri.
Izvinjavam se pošto sam u međuvremenu uveo i ovu kategoriju procenjena. Razlikujemo
nominalnu, u zagradi ćemo staviti računovodstvenu vrednost, pošto postoji razlika, ali neka bude
nominalna vrednost, tržišna vrednost akcije, procenjena vrednost akcije i emisiona vrednost
akcije. Što se tiče tržišne i procenjene to je reč o alternativnim kriterijumima. Znači svaka akcija

44
ima tri vrednosti – nominalnu, tržišnu ili procenjenu i emisionu vrednost. To su tri vrednosti koje
svaka akcija ima u pravu. Kažem radili smo milion, u kompanijskom pravu govorimo samo o
tržišnoj vrednosti pa pod njome podrazumevamo i procenjenu, zato kažem da govorimo o
različitim kriterijumima. Procenjena nije tržišna vrednost, to je način utvrđivanja, ali to je
procenjena vrednost kao poseban pojam. Idemo, svaka od ovih vrednosti, po neku reč da
kažemo.

Nominalna vrednost akcija. Prvo, osnovno je pravilo, svaka akcija mora imati nominalnu
vrednost. Pod uticajem prava Evropske Unije, mi dozvoljavamo izdavanje takozvanih akcija bez
nominalne vrednosti, koje mi zovemo akcije sa računovodstvenom vrednošću. Tako mi kažemo
da akcije imaju nominalnu, odnosno računovodstvenu vrednost. To nisu identični pojmovi, ali su
iste vrednosti. Naime akcija sa nominalnom vrednošću, znači izdajete akciju i jasno kažete
kolika je vrednost akcije, znači to proizilazi iz same akcije. Kad je reč o akcijama bez nominalne
vrednosti, to nije reč o akcijama koje nemaju nominalnu vrednost, nego se ona ne vidi iz same
akcije, nego se posebno utvrđuje. Imate vrednost osnovnog kapitala, podelite brojem akcija i
imate kolika je nominalna vrednost. Zapravo reč je o istim pojmovima, samo kako do njih
dolazite. Da li direktno proizilazi iz akcije ili proizilazi deljenjem osnovnog kapitala sa akcijama.
U našem pravu ova računovodstvena vrednost se ne koristi. Sve akcije kod nas imaju nominalnu
vrednost. A zašto smo uveli i ovu drugu računovodstvenu. Zato što u pravu EU stoji ta opcija da
akcije moraju imate nominalnu ili računovodstvenu vrednost, zavisno od toga za šta ste se
opredelili. Ali reč je o istim pojmovima, samo kako do njih dolazite je razlika. Ono što mi
nemamo, mi nemamo prave akcije bez nominalne vrednosti. To nemamo, prave akcije bez
nominalne vrednosti postoje u nekim državama, čak i u Evropi. Karakteristične su za Ameriku.
Prave akcije bez nominalne vrednosti znači da u suštini vi nemate utvrđenu nominalnu vrednost
akcije, nego ona se određuje u odnosu na ukupnu vrednost društva, koja je veoma teško iskaziva.
To je jedna promenljiva kategorija, i u Evropi postoji jedan zazor u odnosu na njih, jer se ne zna
kako bi to izgledalo u odnosu na princip održavanja osnovnog kapitala i malo država je uvelo te
prave akcije bez nominalne vrednosti. Većina država u Evropi, uključujući i Srbiju, velika
većina, gotovo sve osim par država, ne dozvoljavaju prave akcije bez nominalne vrednosti. Tako
da, zaključićemo, akcije u srpskom pravu imaju uvek nominalnu vrednost, a mogu se izdavati i
akcije sa računovodstvenom vrednočću, ali tu je zapravo reč o istom pojmu. Naše pravo predviđa
najniži nominalni iznos akcije od 100 dinara. Znači najniža nominalna vrednost akcije u srpskom
pravu je 100 dinara. Kad je donošen zakon to je u stvri bio jedan evro otprilike. Sad je to malo
manje, ali nije ni važno, u principu 100 dinara. Nekada je bilo pravilo, u nekim državama i dalje
jeste, da kad određujete nominalnu vrednost, da ona mora biti deljiva sa 10, znači da bude neki
okrugao broj, što inače praktično uvek će se i dešavati. A zašto mi to više nemamo? Pa zato što
to nama više nije bitno, vi možete zapravo izdati akcije, ajde zamislimo neku nelogičnu cifru, da
nominalna vrednost akcije bude 117,5 dinara. Vi se pitate zašto. Nebitno zašto sam to uradio, ali
to ništa neće remetiti u redovnom poslovanju. Zato što mi ne gledamo da li je vrednost 117,5,

45
nego gledamo koliko imamo akcija – 10, to je 10 glasova. Dakle, ne gledamo mi 117,5 pa u
odnosu na ukupni osnovni kapital da nam je relevantno, nego gledamo koliko akcija imaš, toliko
i glasova imaš. Pa zato nam ta tema nije više toliko važna, da nominalna vrednost mora biti
okrugla neka cifra. Ali kod nas je uvek okrugla cifra, dakle ljudi ne idu na ove egzibicije od
117,5 dinara.

Sve akcije iste klase moraju imati istu nominalnu vrednost. Kako su naše obične akcije uvek
akcije iste klase, sve obične akcije uvek imaju istu nominalnu vrednost, i daju ista prava. Što se
tiče povlašćenih akcija, postoji jedno posebno pravilo za njihovu nominalnu vrednost, da
nominalna vrednost ne može biti niža njihova od nominalne vrednosti običnih akcija. Ali može
biti viša. Dakle ako ste rekli da je nominalna vrednost obične akcije 500 dinara, emitujete
povlašćene akcije, ima opcije su od 500 dinara pa naviše. To znači ovo što sam sada rekao. To je
prva vrednost akcija koja je nama pravno važna, ekonomski možda manje, ali pravno jeste
značajan podatak, jer se u odnosu na nominalnu vrednost ostvaruju određena prava koja imate u
kompanijskom. Tako da, za vas je možda u kompanijskom pravu i nominalna vrednost
najznačajnija, jer se prava koja imate, članska prava određuju prema nominalnoj vrednosti akcije
u poređenju sa drugima. Tako da je vama iz tog ugla ona značajna.

Naravno, ekonomski je najznačajnija tržišna vrednost akcija, a nije beznačajna ni pravno, jer
mnogi instituti traže baš utvrđivanje tržišne vrednosti akcija. Tržišna vrednost akcija je
definisana zakonom, ali samo za javna akcionarska društva. Sad ja pretpostavljam da vi ovo
znate, a možda i ne znate, u svakom slučaju da vam napišem. Kako je kod nas definisana tržišna
vrednost akcija? Kao šestomesečni ponderisani prosek cena ostvarenih na uređenom tržištu
kapitala. Mislim da nema potrebe ovde da išta vama dodajem, pošto je ovo tema koju vi bolje
sigurno poznajete od mene. Ono što je sad interesantno kod nas, mi smo uveli ovu opciju, znači
šestomesečni prosek da kažemo cena na tržištu akcija. Znači nama nije tržišna cena ona cena
koja je danas, što bi inače bilo u mnogim okolnostima. Za kompanijsko pravo tržišna cena se
malo drugačije utvrđuje. Traži se jedan kontinuitet duži, mi uzimamo pola godine kao jedan
adekvatan period, i onda mislim da gledamo prosečnu cenu akcija u poslednjih pola godine. Ali i
tu dodajemo neke uslove. Pa kažemo sačekajte, imamo pola godine, šta ako se nije trgovalo
uopšte. Otkud ja znam da li ta cena ičemu služi ako se nije trgovalo akcijama. Tu dodajemo dva
dodatna uslova. Da je u tom periodu ostvareni obim prometa bio najmanje 0,5% ukupnog broja
izdatih akcija te klase. Znači sad gledate da u tih šest meseci je postojao neki kvantitet trgovine,
a to znači 0,5% se trgovalo u tom šestomesečnom periodu. To je prvi uslov. A drugi uslov je
inače novina. Ranije je bio da se sad tražilo 0,05% unutar svakog meseca da se trgovalo. i onda
se shvatilo da je to problematično, jer izgleda da je bilo puno društava gde izgleda nije mogla da
se utvrdi tržišna vrednost, jer nije se svakog meseca trgovalo. To je izbačen kao uslov. Znači ono
je bilo da ste šestomesečno trgovali, znači gledate kao ukupno. A onda se reklo ovako, čekajte,
da li je moguće da pred samu kupovinu ili prodaju izašla jedna transakcija koja je bila preko
0,5% i ispunjen je već uslov taj trgovanja od 0,5%. Onda se zato tražio i ovaj drugi uslov

46
mesečno. Ovde sad da čujemo nešto drugo, a to je da je u ovom periodu potrebno da se trgovalo
više od 1/3 trgovačkih dana u svakom mesecu. Ne kaže se koliko, samo da se trgovalo. Praktično
trećina radnih dana mora da je makar bila jedna trgovina datim akcijama. Drugim rečima, ideja
ovde, ovih uslova jeste da se pokaže da je taj šestomesečni ponderisani prosek ipak neka realna
vrednost. Da možete da se oslonite na njega kao tržišnu vrednost akcije. i ovo nam je dakle
zakonom definisan pojam tržišne vrednosti akcija. Naravno on se koristi samo za svrhe
utvrđivanja tržišne vrednosti akcija po zakonu o privrednim društvima. Kad zakon kaže isplaćuje
mu se tržišna vrednost, evo kako je utvrđujemo. To ne znači da ekonomista kad utvrđuje tržišnu
vrednost akcija on mora da se drži ove definicije, govorim za druge svrhe. Ali za svrhe
kompanijskog prava, ovo nam je relevantan pojam tržišne vrednosti akcija.

Pored tržišne vrednosti akcija mi imamo i drugi pojam, koji je nama sad korespodentan tržišnoj,
zapravo liči na jednu celinu, a to je takozvana procenjena vrednost akcija. Procenjena vrednost
akcija se primenjuje u situacijama kada se tržišna vrednost ne može utvrditi. A šta znači ne može
utvrditi? Na primer izdajete novu klasu akcija, nemate tržišnu vrednost te klase. Drugo, kada
izdajete akcije nejavnih akcionarskih društava, jer smo rekli da malopre pomenuta tržišna
vrednost se primenjuje samo na javna akcionarska društva,što znači kod nejavnih možemo imati
samo procenjenu vrednost. Nemamo tu tržišnu vrednost. Zapravo to je procena te tržišne
vrednosti. U tom smislu one čine jednu celinu. i treće, akcije javnih akcionarskih društava koje
ne ispunjavaju uslove obima i učestalosti prometa o kojima smo gore govorili. Znači ako se nije
trgovalo 0,5% u tom šestomesečnom periodu ili se nije trgovalo u trećini trgovačkih dana, znači
neki od ova dva uslova nije ispunjen, onda kažemo da i za javna akcionarska društva mora se
proceniti vrednost datih akcija. Znači mora procenitelj da odredi kolika je tržišna vrednost putem
odgovrajućih metoda procene. To nam je ta procenjena vrednost, koja je inače veoma
problematična za utvrđivanje. Vi to bolje znate. U praksi ima velikih problema sa procenjenom
vrednošću, jer izveštaji koje daju veštaci ekonomske struke su dijametralno uvek suprotni. To je
potpuno nama pravnicima onako nemoguće. Ali oni su dijametralno suprotni. A svi se pozivaju
na najmodernije metode procene koje koriste, a potpuno suprotne nalaze dajete za isto društvo,
iste akcije, isti ekonomski parametri se koriste, a rezultat ovako, znači i onda se bacite u
problem.

Treća vrednost akcija je emisiona vrednost akcija. Emisiona vrednost akcija je cena po kojoj se
akcije izdaju, znači emituju. Zato se zove emisiona vrednost akcije. Znači vezuje se za emisiju
akcija na primarnom tržištu. Znači kada emitujete akcije, vi akcijama dodeljujete određenu
vrednost, odnosno prodajete po određenoj ceni. Ta cena po kojoj prodajete akciju naziva se
emisiona cena i ona se određuje odlukom o izdavanju. Ono što je nama sad važno pravno jeste
kakav je odnos emisione cene sa, pod jedan, nominalnom vrednošću i sa, pod dva, tržišnom
odnosno procenjenom vrednošću, ali da kažemo tržišnom ovde. Mi kažemo pod jedan, kad je reč
o odnosu sa nominalnom vrednošću, u srpskom pravu su zabranjene diskontne emisije. Drugim
rečima, ovako. U srpskom pravu, emisiona cena mora biti veća ili jednaka nominalnoj vrednosti.

47
Znači emisiona vrednost je uvek veća ili jednaka nominalnoj vrednosti. Drugim rečima, emisiona
vrednost ne može biti niža od nominalne vrednosti. To je ono što mi zovemo zabrana diskontnih
emisija akcija. Zabranjena je emisija akcija sa popustom. Naravno postoje izuzeci. Popust
emisione cene dozvoljen je kada se emisije daju pokrovitelju emisije, koji je postojeći akcionar
pod određenim uslovima, ali hajde da sad u to ne ulazimo. Znači postoji mogućnost davanja
popusta, ali samo u izuzetnim situacijama koje su zakonom definisane. Drugo, što je kod nas
veoma važno i drugačije u odnosu na većinu država u uporednom pravu, to je da emisiona cena u
srpskom pravu mora biti veća ili jednaka u odnosu na tržišnu vrednost. Zato je nama tržišna
vrednost važna, zato što u srpskom pravu emisiona vrednost ne može biti niža od tržišne
vrednosti.

Sada da sumiram, emisiona vrednost ne može biti niža ni od nominalne ni od tržišne vrednosti.
Zapravo gledate ona koja je viša od te dve, e pa od nje ne može biti niža. To tako nije baš u
uporednom pravu, ovaj odnos sa nominalnom je uvek tako, a kada govorimo o tržišnoj onda baš i
nije tako. Sad samo da nacrtamo jedan dijagram. Mi sve emisije, prema odnosu sa nominalnom
vrednošću, znači emisiona prema nominalnoj vrednosti, delimo na paritetne emisije, diskontne
emisije, premijska emisija, ovo su termini moram da kažem baš iz ekonomske struke, ovo nisu
pravnički termini, ali kažem mi smo ih prihvatili i koristimo, ovo su ekonomski pojmovi.

Šta nam je paritetna emisija? Znači žuta nam je vrednost akcija, ako nam je nominalna vrednost
akcije ovaj ovde iznos, i ako je emisiona cena jednaka nominalnoj vrednosti, što je dozvoljeno,
mi kažemo da je ta emisija paritetna emisija. Odnosno ne mi, nego vi kažete da je ta emisija
paritetna emisija.

Drugo, ako je emisiona cena niža od nominalne vrednosti , mi kažemo da je ta emisija diskontna.
i diskontne emisije su u srpskom pravu zabranjene. Dakle emisiona cena ne može biti niža od
nominalne vrednosti.

I treće, ako nam je emisiona cena C, emisiona cena tri, viša sad od nominalne vrednosti, mi
takvu emisiju zovemo premijska emisija. E sada iz ovoga izvlačimo i dva dodatna pojma,
poznata ekonomistima. To su pojam diskonta, to je pojam popusta, i kažemo da je zabranjen kod
nas osim ukoliko akcije delite zaposlenima i pokrovitelju emisije, tu možete sa određenim
popustom da im dajete. i drugo, razlika između više emisione i niže nominalne cene je poznata
pod pojmom premija, premija emisije. U kompanijskom pravu nema neki veliki značaj, ima par
odredbi koje se odnose na premiju emisije, tako da je to više ekonomski pojam nego što mi u
pravu na osnovu toga izvlačimo neke posebne pravne zaključke. To su te tri emisije, kod nas su
dozvoljene premijska i paritetna emisija akcija, a diskontne emisije akcija nisu dozvoljene u
srpskom pravu.

48
22. Obveznice
Opet još jedan pojam koji je vama poznat. Što se tiče obveznica, obveznice su serijske hartije na
ime, kao i akcije. Sve su serijske hartije kod nas hartije na ime, pa samim tim i obveznice. To su
dematerijalizovane hartije, pošto su sve serijske hartije kod nas dematerijalizovane. Tako da nam
je ovo sve identično za sve serijske hartije od vrednosti. Ranije su obveznice bile dugoročne
hartije od vrednosti u srpskom pravu, više nisu. Sada mogu biti i kratkoročne i dugoročne, prema
volji izdavaoca. Obveznice sa kratkim rokom dospeća se često nazivaju zapisi, i uglavnom se
vezuje taj pojam raznih vrsta zapisa za obveznice, ali u suštini njihova pravna priroda je ista,
samo je razlika u tok roku dospeća. U suštini nema nikakve pravne razlike. Rok dospeća ne čini
taj instrument drugačijim. Ekonomski da, i zato je to za ekonomiste važna tema. Pravno, nama su
to da li je rok dospeća mesec dana ili tri meseca, nema nekog značaja. Reč je o istom pravnom
instrumentu i zato ga mi zovemo obveznice kao jedinstven pravni instrument i ne pravimo
razliku između različitih zapisa i obveznica, jer nama pravno to nema nikakve razlike. Ni novi
zakon o tržištu kapitala ne pravi tu razliku, on koristi termin obveznice kao generički, odnosno
dužničke hartije od vrednosti kao generički termin.

Obveznice su prenosive hartije od vrednosti, kao i akcije, što je uostalom karakteristično za sve
serijske hartije na ime, da su one prenosive. Njima se može trgovati na tržištu kapitala, to je
berzanski materijal, njima se može trgovati na organizovanom tržištu. Obveznice po pravilu
imaju nominalnu vrednost, i ta nominalna vrednost obveznice po pravilu odgovara glavnici.
Onome što ste prakticno dali društvu da biste dobili datu obveznicu. Osnovno pravo imaoca
obveznice, osim prava da prodaje obveznicu na tržištu itd, jeste pravo da od izdavaoca zahteva
isplatu glavnice sa odgovarajućim kamatama. Kod svake obveznice mora se definisati dan
dospelosti, tj kada dospeva obaveza isplate glavnice sa kamatom.

Ono što hoću ovde je da napravimo komparaciju akcija i obveznica, i hoću na kraju da ukažem
na dve vrste obveznica koje su nama u kompanijskom pravu važne. Znači odnos akcija i
obveznica nije teško napraviti na osnovu svega ovoga. Prvo, obveznice su potraživanja, samo
inkorporirano u jednu serijsku hartiju, to su potraživanja. Ja sam tebi dao 100,000.00 dinara, ti
ćeš meni da vraćaš 100,000.00 sa nekom kamatom. Ja sam tvoj poverilac. Dakle to je dužničko
poverilački odnos. Sa druge strane akcije su korporativne hartije jer one imaocu daju posebna
članska prava. Iz ovoga izvlačimo i drugu karakteristiku, a to je da je imalac obveznice
poverilac, a imalac akcije član, odnosno akcionar. To su potpuno različiti pravni položaji. Iz toga
mi izvlačimo sve dalje razlike koje proizilaze iz te osnovne, a to je imalac obveznice nema
glasačka prava, imalac akcije ima glasačka prava. Kad kažem glasačka mislim uopštena lična
prava, pravo na informisanje, pravo učešća u organu skupštine , pravo na glasanje. Sve to nema
imalac obveznice, ali imalac akcije ima. Zapravo imalac obveznice ima samo neka imovinska
prava, a nikakva lična prava nema, jer on nije član datog društva. Zatim imalac obveznice ima
fiksno potraživanje prem adruštvu, unapred zadato i određeno, glavnica sa kamatom. S druge
strane akcija je uvek, njen prihod je uvek varijabilan. To je ono što je za akciju karakteristično.

49
Prihod od akcije je uvek varijabilna, zavisi praktično od dobiti društva, s jedne strane, i s druge
strane da li će skupština da donese odluku o raspodeli dobiti u vidu dividende. Zatim obveznice
se mogu izdati kao obezbeđene obveznice. Možete obezbediti svoju obveznicu. Znači tražite
neko sredstvo obezbeđenja. Evo ja tebi dajem 100,000.00 dinara, hoću obveznicu ali hoću i neko
sredstvo obezbeđenja da ćeš mi vratiti mojih 100,000.00 dinara sa kamatom. To je kod
obveznice dozvoljeno, jer je ona u osnovi potraživanje. S druge strane ne možete izdati
obezbeđene akcije. Akcije su uvek rizičan kapital, nema obezbeđivanja nikakvih. Najviše što
možete od akcije dobiti, u smislu neke garancije, jeste kod preferencijalnih akcija da možete
recimo da sebi garantujete, ali i tu nem agarancije, jer i ona zavisi od dobiti društva. Ali najviše
što možete kod akcija, to je kod preferencijalnih akcija da imate pravo na prioritetnu isplatu neke
određene dividende. Zato te prioritetne akcije malo podsećaju na obveznice, malo samo. U
smislu nisu u toj meri rizične kao akcije, ali daleko od toga da nisu rizične jer zavise od toga da li
ste ostvarili dobit. Osnovni prihod od obveznice su kamate, kamata je prihod od obveznice, dok
prihod od akcija jesu dividende. E sada, šta je ovde interesantno, kada govorimo o kamatama,
svaka obveznica daje pravo na kamatu, znači glavnica plus kamata. Sad postoje dve vrste
obveznica koje se mogu izdati. Jedne su takozvane kamatne obveznice. Nije baš uobičajan
termin, nemamo neke posebne termine. Znači obveznica glasi na glavnicu, a vi pored glavnice
imate pravo i na kamatu. Ali obveznica glasi na glavnicu koje ste dali društvu od koga ste dobili
tu obveznicu. A kamata se odvojeno obračunava na glavnicu. S druge strane postoji druga vrsta
obveznica, koje se kod nas retko izdaju. To su takozvane odbitne ili diskontne obveznice.
Diskontne obveznice su sledeće, ja kupim obveznicu koja vredi 10,000.00 dinara, ali je kupim za
9,000.00. i zapravo kod tih obveznica kamata je integrisana u nominalnu vrednost obveznice. Ja
sam kupio za 9,000.00 ali ja od društva za godinu dana mogu da tražim 10,000.00 dinara. Tu
nema posebno obračunavanja kamata, već ona u vrednosti obveznica, a zapravo popust koji ste
dobili jeu suštini kamata koju ćete zaraditi na kraju. To su takozvane te odbitne ili diskontne
obveznice.

Izdavalac obveznice može biti svako pravno lice, dok izdavalac akcija može biti samo
akcionarsko društvo. Obveznice mogu biti zamenljive u akcije, a akcije ne mogu nikada biti
zamenljive u obveznice. Znači moguće je da imalac obveznice ima pravo na zamenu u akcije,
ali nikako obrnuto. Da imalac akcija ima pravo na zamenu u obveznice, to ne može.

Pravna razlika važna je u stečaju između imaoca akcija i obveznica. Što imalac obveznice u
stečaju spada u treći isplatni red. On je običan hipotekarni poverilac i spada u treći isplatni red. S
druge strane, imalac akcija spada u takozvane rezidualne poverioce, što znači da oni imaju lošiji
tretman u stečaju, jer dolaze tek na kraju. Tako da u poređenju između imaoca obveznica i
imaoca akcija u stečaju, u mnogo je boljem položaju imalac obveznice, jer do imaoca akcija u
stečajnom postupku skoro nikad se i ne dodje. Do imaoca obveznice će možda i doći, makar
jedan procenat će biti namiren od njegovog potraživanja.

50
Kod obveznica nema zabrane izdavanja ispod nominalne i tržišne vrednosti. Znači diskontne
emisije su dozvoljene kod obveznica, dok kod akcija, zabranjeno je izdavanje akcija ispod
nominalne odnosno tržišne vrednosti.

I konačno, na kraju, akcije imaju minimalnu nominalnu vrednost, obveznice nemaju minimalno
nominalnu vrednost. Nije velika centralna razlika, ali eto da je pomenemo.

Nama u kompanijskom pravu obveznica kao obveznica nije nam relevatna, kako u
kompanijskom pravu tako i u zakonu o privrednim društvima, ali su nam relevantne dve posebne
vrste obveznica. Jedna koja u našem pravu nije dozvoljena, to su participativne, one su veoma
relevantne u državama u kojima su dozvoljene. Participativne obveznice su one obveznice koje
daju pravo svojim imaocima da participiraju u raspodeli dobiti. Praktično imaju neko pravo na
dividendu. Participativne obveznice su nešto što je onda jako blisko akcijama, jer pravo na
dividendu koje imaju imaoci akcija, imaju i imaoci ovih participativnih obveznica. U srpskom
pravu participativne obveznice nisu dozvoljene. Zakon o privrednim društvima ih ne pominje,
tako da ćemo mi ovde zavšiti samo na pojmu njihovom.

S druge strane postoje i takozvane zamenljive obveznice, one su u srpskom pravu dozvoljene i
one su nama u kompanijskom pravu jako važne. Zamenljive obveznice su one obveznice koje
daju pravo na zamenu u obične akcije. Pazite samo obične, ne i preferencijalne. To su obveznice
koje daju pravo svojim imaocima da ih zamene u obične akcije. Sad unapred se odredi na primer
jedna, dve akcije, tri, itd sad nije važno koliko. Znači one daju pravo na zamenu. Zašto je ovo
nama u kompanijskom pravu važno? Zato što zamenljive obveznice su potencijalne akcije. i mi
to ne možemo da zanemarimo. i onda kod mnogih instituta, mi moramo posebna pravila da
imamo samo za imaoce zamenljivih obveznica. To je nama važna tema i puno pravila imamo o
zamenljivim obveznicama. Zapravo ostale obveznice i ne pominjemo u zakonu o privrednim
društvima. Ali se obveznice kao takve pominju i uređuju zakonom o tržištu kapitala, detaljno kao
i sve druge serijske hartije od vrednosti.

Prava akcionara – pravo na dividendu

Znači imovinsko pravo, mi smo sva prava podelili prethodno, rekli smo šta su. Sad prelazim na
pravo na dividendu kao jedno od najpoznatijih imovinskih prava akcionara. Pravo na dividendu
je prvo imovinsko pravo akcionara, drugo, dividenda generalno predstavlja prihod od akcije.
Ovo je ekonomski pojam dividende, tj da je ona prihod od akcije. A računovodstveni pojam
dividende je da ona predstavlja deo raspoloživih sredstava društva koja se mogu koristiti za te
namene. Tako da vidite, mi u samoj dividendi, tj u pojmu, imamo jednu simbiozu između
ekonomske i pravne struke, ne može jedno bez drugog.

A sad prelazimo na samu dividendu. Postoje dva uslova za raspodelu dividende, kumulativno
moraju biti ispunjena, da bi akcionar imao pravo na konkretnu dividendu. Prvi uslov da bi

51
društvo moglo da raspodeli dividendu svojim akcionarima je da imamo odluku nadležnog organa
društva. i pod dva da postoje raspoloživa sredstva za isplatu dividende. To su dva kumulativna
uslova. Ovaj uslov je formalan, čisto pravni uslov, a ovaj uslov je ekonomskog karaktera. Dakle
imamo jedan pravni, formalni uslov i jedan materijalni ili suštinski uslov. Znači dva uslova,
jedan procesni formalni, a drugi suštinski, materijalni ili ekonomski uslov. Ni bez jednog se ne
može isplatiti dividenda.

Što se tiče odluke nadležnog organa, ja ću tu da vam skatim, ima tu puno nekih pravnih činjenica
koje su nama osetljive i važne, ali to nećemo. Samo, pre nego da pređem na ovu odluku, samo da
vam pomenem dve podele dividendi.

Prva podela dividendi je podela kada se isplaćuju dividende. Mi sve dividende delimo na
godišnje ili redovne dividende i postoje tzv medjudividende ili privremene ili delimične
dividende. Godišnje redovne dividende su one dividende koje se isplaćuju nakon što odluku
donese godišnja redovna sednica skupštine. Nakon što se usvoje finansijski izveštaji, vidi se
koliko ima raspoloživih sredstava i odmah nakon toga se donosi odluka o raspodeli dividende. i
to je danas pravilo da ako se deli dividenda onda je to ta godišnja redovna dividenda, koja se
isplaćuje nakon usvajanja godišnjih finansijskih izveštaja. Međutim kod nas kao i u EU
dozvoljene su i tzv medjudividende (privremene dividende, delimične dividende, razni termini se
koriste). Zakonski termin je medjudividende. To su dividende koje se isplaćuju tokom poslovne
godine. Za njih su predvidjena posebna pravila.

Druga podela je prema tome u čemu se isplaćuju dividende. Dividende mogu biti u novcu, mogu
biti u akcijama i mogu biti u stvarima i pravima. U srpskom pravu dividende u stvarima i
pravima su zabranjene. Dividende u srpskom pravu mogu biti u novcu, što se pretpostavlja i što
je najčešće, ali mogu biti i u akcijama. Za dividende u akcijama predviđena su neka posebna
pravila, jer vi emitujete nove akcije. Potrebne su posebne saglasnosti od nekih lica itd, i zato
postoje posebna pravila. Zato nam je ovo važno, jer u zakonu ima dosta pravila samo za
medjudividende i za dividende u akcijama.

Dva su uslova za isplatu dividendi. Prvi uslov je odluka, drugi raspoloživa sredstva. Kad je reč o
odluci, odluku o isplati dividende u srpskom pravu donosi skupština. i ona je ta koja ima
osnovno pravo da donosi odluku o raspodeli. Smatra se da dobit pripada akcionarima i da su
akcionari oni koji imaju pravo da odlučuju kako će ona da se deli. Pri čemu naglašavam, kako
dobit pripada akcionaria, nigde ne piše da akcionari dobit moraju da dele sebi u vidu dividendi.
Znači to su sredstva za koja se smatra da pripadaju akcionarima, a na njima je da donose odluku
da li će deliti deo ili celu dobit sebi u vidu dividende, ili neće ništa deliti sebi. Znači to je sad na
samim akcionarima da odluče šta će da rade sa sredstvima koje je društvo da kažemo zaradilo,
odnosno sa tim slobodnim raspoloživim sredstvima. Kod nas je skupština u osnovi nadležna za
donošenje odluke o raspodeli dividendi, a odbor direktora samo izuzetno, pod određenim

52
zakonom propisanim uslovima, koje ovde nećemo raditi, može da donosi odluku o raspodeli
dividendi. i to samo za medjudividende u novcu. Znači kada donosi odluku odbor to mogu biti
samo u toku poslovne godine u novcu dividende. Ne u akcijama i ne one godišnje dividende.
Kod nas se retko u upravi donosi odluka o raspodeli dividendi, uvek to radi skupština, jer to je u
osnovi primarna nadležnost skupštine.

Šta su raspoloživa sredstva za isplatu dividendi? To je dobit tekuće godine, neraspoređena dobit
prethodnih godina i slobodne, nenamenske, nevezane rezerve. Kada govorimo o rezervama. Sad
ne znam koliko vam je tema rezervi bliska, oni koji rade računovodstvo sigurno da tematika
rezervi vam je bliska, ali evo ja ću vam par momenata kod rezervi pomenuti, zato što mislim da
su relevantni za kompanijsko pravo. Opet ekonomski je pojam, ali je nama pravno relevantno za
određene posledice, iako se mi rezervama kao takvim ne bavimo. Mi rezerve delimo u dve
kategorije. Postoji osnovna podela rezervi na tzv zakonske rezerve, zakonske rezerve su one
koje su propisane zakonom i tu privredno društvo nema nikakvu slobodu da li će ili neće da ih
formira. Nego ako ima dobiti mora deo dobiti da unese u zakonske rezerve. Zakonske rezerve su
danas pravilo za sve finansijske institucije, ali zakonske rezerve više ne pominje zakon o
privrednim društvima. Znači uopšte u privrednom sektoru za jedno klasično privredno društvo,
ne postoje zakonske rezerve. Nekadašnji naši zakoni o privrednim društvima su poznavali
zakonske rezerve, više ovi zakoni to ne poznaju. Tako da prva podela je na zakonske rezerve,
one koje su obavezne u suštini rezerve, propisane zakonom. S druge strane imamo statutarne
rezerve. Statutarne rezerve su rezerve koje je samo društvo predvidelo. Za ove rezerve koristimo
termin da su to rezerve koje su propisane internim aktima, koji god da je. Statutarne rezerve su
one koje su propisane statutom akcionarskog društva. Statutarne rezerve mogu biti namenske ili
vezane, znači odredili ste im namenu. Što znači sredstva koja se nalaze u tim rezervama se mogu
koristiti samo za tu namenu. Ako su to rezerve za pokriće gubitaka, samo se mogu koristiti za
eventualno pokriće gubitka koji bude nastao. Ili ako ste formirali rezerve za poboljšanje položaja
zaposlenih, onda će se one koristiti samo za poboljšanje položaja zaposlenih u datom društvu.
Pored toga postoje i slobodne rezerve. To su rezerve koje nisu vezane nikakvom namenom i
praktično slobodne rezerve se mogu koristiti i za isplatu dividendi, jer za njih nemate nikakvog
ograničenja. Ne postoji neka velika razlika između neraspoređene dobiti i slobodnih rezervi.
Pravno posmatrano nema neke velike razlike. Računovodstveno naravno postoji, vi to knjižite
drugačije, ali pravno mi nemamo razliku, jer i jedna i druga su nam izvori za isplatu dividendi.

Ko ima pravo na dividendu? Pravo na dividendu imaju samo akcionari, i to imaoci

preferencijalnih akcija imaju privilegovano pravo na isplatu dividendi, imaoci običnih akcija
imaju redovno pravo na isplatu dividendi. Kod isplate dividendi važi princip srazmernosti. i to
srazmerno unetom ulogu u društvo imate pravo na dividendu. Svaki drugi ugovor koji daje te
posebne pogodnosti u isplati dividende akcionarima je ništav. Znači ne možete nekom akcionaru
da garantujete neko posebno privilegovano pravo, osim imaocima privilegovanih akcija. To je
jedini izuzetak, sve ostalo nije dozvoljeno u našem pravu.

53
Akcionari su promenljiva kategorija, fluktuirajuća kategorija i onda mi postavljamo pitanje u
kom momentu akcionari imaju pravo na isplatu dividendi? U kompanijskom pravu mi smo
ustanovili jedan poseban pojam, to je pojam dan dividendi. Oni akcionari koji imaju to svojstvo
na dan dividendi, imaju pravo na dividendu. Što znači da ako sam ja kao akcionar bio imalac
akcija na dan dividendi, ja sutradan prenesem svoju akciju na neko treće lice, ja sam i dalje
poverilac dividende, a to treće lice je novi akcionar društva. Ono nema pravo na tu dividendu
koja je utvrđena, nego ja, jer sam ja bio akcionar na dan dividende. Tako da je dan dividende
jedan presek akcionara koji imaju pravo na isplatu dividende. Na osnovu listinga, centralnog
registra to su akcionari koji imaju pravo na dividendu. Morate negde presek da izvršite jer tačno
je da će kasnije doći do fluktuacije do prenosa akcija, ali svejedno vi morate pravno da negde
presečete.

Kako se raspoređuje dobit. Kada društvo ostvari dobit po zakonu o privrednim društvima što
naravno vi dobro znate, ali ćemo ipak reći. Kada društvo ostvari dobit, dobit se prvo koristi za
saniranje gubitaka. Znači ne možete deliti dividendu a društvo ima gubitke, tj iskazane gubitke u
BS. Znači vi ne možete deliti dividendu, svejedno što je društvo te godine ostvarilo dobit. Znači
prvo se saniraju gubici. Nakon toga morate uneti sredstva koja eventualno zakon traži u
zakonske rezerve. Ako ste predvideli i neke statutarne rezerve, morate sredstva uneti i u
statutarne rezerve. Ono šta preostane nakon što ste sanirali gubitke i popunili rezerve sve što
treba, ono što preostane su zapravo sredstva rapoloživa za isplatu dividendi. Opet kažem, nema
obaveze isplate dividendi, to su samo sredstva raspoloživa za isplatu akcionarima. To nam je
važna stavka.

I drugo, priroda prava na dividendu. Kada vi kažete da imate pravo na dividendu, to je apstraktno
pravo, nije konkretizovano pravo. Vi nemate pravo ni na kakav iznos. Samo mi kažemo načelno,
ja kao akcionar imam pravo na dividendu. Načelno pravo na dividendu. Ali konkretno nemam.
Kada ja imam konkretno pravo na dividendu? Tek kada društvo ima dovoljno raspoloživih
sredstava i skupština donese odluku o raspodeli dividendi. Znači kada skupština donese odluku o
raspodeli dividendi mi kažemo da je dividenda deklarisana. To je pojam koji se koristi. Znači
deklarisana dividenda. Kada je dividenda deklarisana, moje apstraktno pravo na isplatu dividendi
sada postaje konkretizovano pravo, imam tačno određeni iznos koji potražujem od društva.
Nakon što je deklarisana dividenda, znači doneta je odluka o isplati dividendi, akcionar postaje
poverilac društva za isplatu deklarisane dividende. Može da tuži društvo, da traži isplatu. Ali pre
nego što odluku donese skupština, ja ne mogu da tužim društvo i tražim isplatu dividende, samo
zato što društvo dobro posluje. Društvo nije u obavezi da meni to isplati. Tek ako se deklariše
dividenda.

Jedan institut koji je uveden u našem pravu pod uticajem opet te iste direktive EU jeste institut
ograničenja plaćanja. Zapravo sve ovo o čemu smo govorili on sad govori računovodstvenim
rečnikom, ta ograničenja plaćanja dividendi. Zapravo ideja je sledeća. Ako želite da isplatite

54
dividende akcionarima, morate ispuniti dva testa. Jedan test, obično se zove test bilansa stanja, u
smislu test koji koristi kategorije iz bilansa stanja. S druge strane, drugi je test bilansa uspeha,
znači koji koristi kategorije bilansa uspeha. Prvi kaže možete plaćati dividendu ako je neto
imovina veća ili jednaka od osnovnog kapitala plus obavezne rezerve. Zapravo sve ovo proizilazi
iz onoga o čemu smo malopre govorili, a ovo je samo lepše i drugačije rečeno, putem eto neke
jednačine u smislu da se vidi šta mora da bude ispunjeno ukoliko želite da plaćate dividendu.
Znači neto imovina, imovina minus obaveze. U suštini i kaže da je izvor sredstava za isplatu
dividendi su ona dobit tekuće godine, dobit ranijih godina plus slobodne rezerve. To u stvari
kaže ovaj prvi test.

Drugi test, test koji proizilazi iz Bilansa uspeha kaže da dividenda mora biti manja ili jednaka
dobiti prethodne godine plus neraspoređena dobit ranijih godina plus nenamenske rezerve minus
gubici minus sredstva koja se moraju imati obavezne. Opet sve smo ovo već rekli, samo je ovo
malo drugačije rečeno, kroz jedan poseban test. Tako da i u pravu EU isto su predviđena osnovna
pravila, a onda su predviđena i ova dva testa, kroz jedan institut, koji mi zovemo institut
ograničenja plaćanja.

Kad je reč o medjudividendama, znači dividendama koje se plaćaju tokom poslovne godine, tu
su isti testovi, sve je isto, samo dodajemo kod ovog testa još nešto, pošto se kod medjudividendi,
ako želite da plaćate medjudividende, osnovni uslov je da se moraju sačiniti finansijski izveštaji
za to. Onda se iz tog finansijskog izveštaja do tog dana, mora videti da imate raspoloživih
sredstava, kolika vam je dobit recimo te godine ili gubitak, itd. Kod medjudividendi je
predviđeno ovo pravilo, dodaje se i dobit tekuće poslovne godine minus deo za obavezne rezerve
u smislu srazmerno delu godine, ako je npr prošlo pola godine, onda pola sredstava za obavezne
rezerve se mora oduzeti u tom slučaju.

09.04. predavanje 17
Pravo raspolaganja akcijama- drugo imovinsko pravo akcionara

Ovde govorimo o prodaji akcija na sekundarnom tržištu. Pravo AD počiva na principu slobodne
prenosivosti akcija. Kod javnih AD ovaj princip je imperativan princip što značni da je sloboda
prenosa akcija obavezujuće za javna AD. Kod nejavnih AD važi princip slobodne prenosivosti
ali je to pravilo dispozitivnog karaktera što znači možemo uvesti ograničenja slobodne
prenosivosti akcija pod nekim okolnostima.

Vinkulacija akcija- ograničavanje prenosa akcija. To može biti jedna interesantna mera odbrane
od preuzimanja.

Podela:

55
 1. zakonska vinkulacija (tradicionalno se vezuju za postupak privatizacije, država želi da
zadrži kontrolu nad tim ko će da upravlja društvom koje ima javni interes)
U našem pravu postoji samo jedno zakonsko ograničenje: zabranjen je prenos akcija koje
nisu u potpunosti uplaćene kod javnih AD.
2. statutarna vunkulacija (uvodi se internim aktima, moguća su samo kod nejavnih AD, kod
nas postoje samo dva organičenja koje je zakon omogućio društvima: 1. da direktori daju
saglasnost i 2. uz pravo preče kupovine ostalih akcionara)
3. ugovorna vinkulacija (ugovorom se ograničavam)

Pored prenosa akcija govorimo i o prenosu prava iz akcija, što nije isto. Sva prava iz akcije
možemo prenositi osim orava glasa. Lična prava se ne mogu prenositi, imovinska mogu.
Imovinska prava iz akcije su prenosiva, ali lična se ne mogu prenositi.

Pravo prečeg upisa- još jedno imovinsko pravo akcionara

Kupovina- kupovina nečeg od nekoga, derivativno

Upis- ne kupujemo ni od koga, postajemo prvi imalac akcije, oridinarno stiče pravo svojine,
izvorno

To je pravo akcionara da prilikom emisije novih akcija prioritetno upiše akcije srazmerno svom
udelu u osnovnom kapitalu. Smisao je: ja sam akcionar koji ima 20% glasačkih prava, pravo
prečeg upisa se vezuje za sitiaciju kada drušvo povećava kapital emisijom novih akcija, ukoliko
ne bi imao pravo prečeg upisa tih na primer 10000 novih akcija će upisati neka nova lica, ja više
neću imati 20% već manje na primer 16%. Svako povećanje kapitala bi smanjilo moj uticaj u
društu ukoliko ne bi postojalo pravo prečeg upisa.

Pravo prečeg upisa omogućava akcionarima da zadrže svoj procenat udela na istom nivou na
kom je bio pre povećanja kapitala. Pravo prečeg kapitala je uvedeno sa idejom da omogući
postojećim akcionarima isti relativni uticaj u društvu. Ne mora i ne želi ali ima pravo da bi
zadržao svoj relativni uticaj.

Ovo pravo je pravo akcionara i vezuje se uvek za emisiju akcija ali i za emisiju zamenjivih
obveznica i varanata jer su oni potencijalne akcije. Varanti nam daju pravo da steknemo određen
broj akcija ukoliko ih kupimo a zamenjive obveznice daju pravo na zamenu običnih akcija.

Organi AD

Društva kapitala obavezno imaju organe, a društva lica nemaju organe.

56
Akcionarsko društvo, kao i DOO, odluke donose tehnikom rada organa. Kada jedan organ
donese odluku, to se tretira kao da je odluku donelo samo akcionarsko društvo (ili DOO). Volja
jednog organa se pripisuje volji akcionarskog društva.

Postoje 2 organa akcionarskog društva:

1. organ vlasnika (skupština): skupština je obavezni organ svakog akcionarskog društva;

2. organ uprave: pored skupštine u akcionarskom društvu mora postojati i organ uprave; uprava
može biti jednodomna i dvodomna; u slučaju jednodomnog sistema, organ uprave cini jedan
organ – odbor direktora, a u slučaju dvodomnog sistema, postoje 2 organa uprave – nadzorni
odbor i izvršni direktor;

25. Skupština AD
Skupština se tradicionalno tretira kao hijerarhijski najviši organ uprave, zato što imenuje članove
uprave. Iako to nije netačno, u suštini to nije najpreciznije, danas se smatra da je svaki organ
hijerarhijski najviši u okviru svojih nadležnosti.

Skupštinu čine akcionari, ali se na sednicu mogu pozivati i neka druga lica koja ne čine
skupštinu (revizori, direktori, članovi uprave), ali mogu da budu značajna za odgovaranje na
određena pitanja i razrešenje određenih problema.

Vrste sednica skupštine

Skupština funkcioniše tehnikom rada sednica.

Postoje: redovne i vanredne.

1. Redovna sednica

Redovna (godišnja, obavezujuća) sednica se u našem pravu obavezno saziva. Propisana je

zakonom. Društvo mora da održi bar jednu sednicu godišnje i mora se održati u roku od 6 meseci
od kraja prethodne poslovne godine (do kraja juna) za prethodnu poslovnu godinu.

Organ uprave saziva redovnu sednicu. U jednodomnom sistemu to je odbor direktora, a u

dvodomnom sazivač je nadzorni odbor. Ako se ne održi sednica do kraja juna svaki akcionar
preko suda može da zahteva sazivanje redovne godišnje sednice u roku od 3 meseca od kraja
juna (tj. do kraja septembra).

Osnovna karakteristika sednice je obavezan dnevni red (obavezne ekonomske tačke dnevnog
reda: usvajanje finansijskih izveštaja, a nakon usvajanja FI može se doneti odluka o raspodeli
dobiti, a na redovnoj sednici se usvaja i godišnji izveštaj o poslovanju).

2. Vanredna sednica

57
Sazivaju se po potrebi, ako uprava smatra da postoji potreba, ne postoji obaveza njihovog
sazivanja i održavanja. Akcionari mogu da sazovu vanrednu sednicu kada žele da razreše
određene članove uprave na kojoj će tačka biti njegovo razrešenje. Manjinski akcionari (5%
učešća u akcijskom kapitalu) mogu preko suda da traže sazivanje vanredne sednice ukoliko
uprava ne želi da sazove sednicu.

Pored navedenih, postoje i posebne vrste sednica koje su većinski vrste vanrednih sednica:

2.1. Vanredna univerzalna sednica

Nije lako sazvati sednicu, potrebno je da se zadovolje određeni uslovi za sazivanje sednice i to se
ne može uraditi u dva dana već je potrebno da prođe određeno vreme nekada i par meseci.
Međutim, ukoliko su svi akcionari zajedno na jednom mestu mogu odmah da sazovu sednicu i
donesu odluku (uslovi za to: ukoliko je reč o nejavnom AD, ukoliko su prisutni SVI akcionari sa
pravom glasa i ukoliko se nijedan akcionar tome ne protivi). Naravno to je moguće samo kod
manjih AD sa manjim brojem akcionara.

2.2. Vanredna obavezena sednica (u slučaju poslovanja sa značajnim gubitkom)

Kada akcionarsko društvo posluje sa značajnim gubitkom (značajni gubitak se javlja kada je
neto imovina društva je manja od 50% osnovnog kapitala) uprava obavezno mora saziva sednicu
u cilju obaveštenja akcionara o situaciji i na toj sednici treba da predloži neku meru za rešenje
problema. Uprava mora da bude proaktivna i da predloži meru za reorganizaciju ili da da predlog
o likvidaciji AD (ukoliko uvidi da će gubitak biti sve veći i veći). Ova vrsta sednice je danas
standard u pravu EU.

2.3. Ponovljena sednica

Ponovljena sednica- zakazuje se u slučaju da sednica skupštine nije mogla da se održi zbog
nedostatka kvoruma (nije došlo pola akcionara na primer). Da ne bi čitavu proceduru ponavljali,
pojednostavljujemo proces sazivanja i sazivamo ponovljenu sednicu sa istim dnevnim redom.
Pre toga su već akcionari obavešteni o svemu i zato je sazivanje pojednostavljeno.

2.4. Posebne(specijalne) sednice

Posebne(specijalne) sednice- vezuju se za preferencijalne akcije. Vlasnici P.A. imaju pravo glasa
kada se donosi odluka kojom se utiče na njihova prava. Naš zakon im je omogućio da mogu da
sazovu svoju specijalnu sednicu na kojoj će samo oni biti prisutni, glasaju i donose odluku kao
klasa. Ona se donosi na zahtev 10% imaoca PA. To se kod nas jako resto koristi.

Sazivanje sednice

58
Da bismo sazvali sednicu moramo ispuniti određene uslove tj. ispoštovati određenu proceduru.
Suština je da informišemo akcionare o održavanju sednice. Informisanje je bitno da bi oni mogli
da donesu pravu odluku.

Informisanje mora da bude: blagovremeno (kada?), potpuno (o čemu?) i izvršeno na ispravan

način (kako?).

Blagovremeno informisanje- kada je potrebno informisati akcionare?

- Poziv za sednicu akcionarima se dostavlja u određenom roku pre same sednice. Za

redovnu sednicu poziv se mora poslati najmanje 30 dana pre održavanja sednice. Što
znači da od slanja poziva do održavanja sednice mora proći minimum 30 dana (smisao:
omogućavanje akcionarima dovoljnog vremena za pripremu). Kod vanrednih sednica
poziv se dostavlja najmanje 21 dan pre dana održavanja.

Potpuno informisanje- o čemu informisati akcionare?

- podrazumeva Dostupnost svih relevantnih informacija

- Imamo dva pojavna oblika potpunosti informacija:
1. Poziv za sednicu (mora da sadrži brojne zakonom propisne elemente, ne samo
osnovene informacije o sednici kao što su odgovori na pitanja „kada“ i „gde“ se
održava sednica, već i o brojnim pravima koje akcionar ima u vezi sa datom
sednicom: npr. da može da glasa preko punomoćja, da može da koristi pravo na
postavljanje pitanja...)
2. Dostupnost dokumenata, predloga, odluka i drugih informacija kojima raspolažu
akcionari (izveštaji o poslovanju, finansijski izveštaji...)

Pouzdanost informisanja- kako informisati akcionare?

Pravimo razliku između kako ih informišemo po pozivu, a kako o dokumentima i materijalima.

- Poziv: Poziv je kratak dokument koji ima zakonom propisanu sadržinu.

Postoje dve mogućnosti informisanja akcionara o pozivu :
1. Individualno slanje svakom akcionaru (poštom ili online- elektronskom poštom)
2. Javno publikovanje poziva

Naš zakon iz 2011. je prihvatio da društvo može ili individualno da pošalje poziv
akcionaru ili javno, objavljivanjem na internet stranici AD-a. Od akcionara se očekuje da
prate internet stranicu AD-a. Taj zakon takođe zahteva da se objavi i na sajtu APR-a i na
sajtu centralnog registra, a za javna AD i na internet stranici berzi (Beogradske berze).

- Dokumenti: Kada je reč o materijalima za sednicu znamo da je u pitanju ozbiljan fajl sa

velikim brojem informacija. Imamo nekoliko mogućnosti za objavljivanje:

59
 1. Individualno dostavljati materijal – što je neefikasno i skupo
2. Javno objavljivanje materijala
3. Obezbeđenje dovoljnog broja primeraka materijala koje akcionari treba da preuzmu lično

Mi smo prihvatili druge dve mogućnosti: objavljivanje na sajtu (AD to ne vole jer ne žele da
njihove informacije svi znaju) i mogućnost ličnog preuzimanja (akcionari dođu i uzmu na
određenom dogovorenom mestu, skuplje je ali se rešava problem koji postoji kod objavljivanja, a
sa druge strane je mnogo jeftinije nego individualno slanje, jer nikada ne dođe veliki broj
akcionara).

Dnevni red

Skupština može odlučivati i raspravljati samo o tačkama dnevnog reda. Ne možemo na sednici
da dodajemo tačke dnevnog reda, jer se smatra da akcionari moraju da imaju vremena da se
pripreme za svaku tačku.

Manjinski akcionari u našem pravu imaju dva prava u vezi sa dnevnim redom:

1. Pravo da predlože nove tačke dnevnog reda, tj. proširenje dnevnog reda
2. Pravo da u okviru postojeće tačke predlože drugu odluku, kada se ne slažu sa sadržinom
dnevnog reda recimo o raspodeli dobiti na određen način
Ukoliko uprava ne uvrti nove tačke ili odluke akcionar preko suda može da ishoduje ove
tačke i odluke.

Dan akcionara- dan utvrđivanja akcionara

Ko ima pravo da učestvuje u sednici skupštine?

Akcionari koji su akcionari na taj dan kada se sastavlja spisak akcionara imaju pravo da učestuvu
u skupštini. Može se desiti da nakon dana akcionara akcionar prenese akcije na drugo lice, on
nije akcionar ali ima pravo da učestvuje u skupštini jer je na spisku koji se pravio na Dan
akcionara.

To je deseti dan pre dana sednice. Tada se vrši presek akcionara.

Nadležnost skupštine

Postoji veliki broj nadležnosti skupštine ali mi ih sumiramo na:

1. Normativne nadležnosti skupštine: akti koje donosi i menja skupština, donošenje novog i
promena postojećeg statuta, od strane skupštine akcionara, kao i usvajanje poslovnika o
radu

60
 2. Statusne nadležnosti skupštine: reč je o odlukama kojima se utiče na status samog
privrednog društva, tu spadaju: odluke o statusnim promenama, odluke o transformaciji i
odluke o prestanku AD
3. Kadrovske nadležnosti skupštine: podrazumevaju imenovanja i razrešenja određenih lica
(pre svega direktora), izbor revizora
4. Imovinske nadležnosti skupštine: donošenje odluke o smanjenu i povećanju kapitala kao i
o raspolaganju imovinom velike vrednosti
5. Finansijske nadležnosti skupštine: podrazumevaju usvajanje finansijskih izveštaja,
izveštaja o poslovanju društva kao i odlučivanje o raspodeli dobiti
6. Druge nadležnosti skupštine.

Kvorum

Da bi skupšina akcionara mogla punovažno da odlučuje neophodno je da postoji kvorum i

ukoliko nije ispunjen kvorum ne može se održati skupština. Kvorum postoji ukoliko polovina tj.
većina od ukupnog broja glasova akcionara. 50% plus jedan glas moraju prisustvovati sednici
skupštine da bi ona bila punovažna.

Drugo pravilo: ako nemamo kvorum i sazovemo ponovljenu sednicu, na ponovljenoj sednici
kvorum je većina od ukupnog broja glasova (kvorum na ponovljenoj sednici je 1/3). Odluka je
doneta samo ukoliko određena većina glasa za određenu odluku. Pod većinom za odlučivanje
podrazumevamo običnu većinu. Obična većina je većina prisutnih. Ako je prisutno na sednici
50% plus jedan glas potrebno nam je za odluku 25 plus jedan glas da bi odluka bila doneta.

Za najznačajnije odluke zakon traži kvalifikovanu većinu, kod nas je to tročetvrtinska većina (¾)
prisutnih akcionara.

Većina za odlučivanje

Prva podela:

1. Obična većina (50% plus jedan)

2. Kvalifikovana većina (neki viši procenat)

Druga podela:

1. Relativna većina (od prisutnih)

2. Apsolutna većina (od svih)

Ako kažemo obična većina moramo da kažemo da li je obična od svih ili od prisutnih. Kod nas je
najčešća relativna obična i relativna kvalifikovana, retko se javlja apsolutna.

61
Relativna većina znači većina od prisutnih akcionara, dok apsolutna znači većina od svih
akcionara.

Pobijanje skupštinskih odluka

Skupštinska odluka može da bude i ništava i rušljiva.

1. Ništavost:
- zakonska neuređenost ništavih odluka (Naš zakonodavac izričito kaže „odluka skupštine
je ništava“ ali u sferi kompanijskog prava je teško primenjiva ništavost jer mi nemamo
nikakvo pravilo o ništavosti skupštinskih odluka. Za te odluke mi primenjujemo opšta
pravila obligacionog prava o ništavosti koja nisu adekvatna kod kompanijskog prava, što
može stvoriti probleme u praksi)
2. Rušljivost:
- daju pravo određenim licima da pobiju određenu odluku skupštine
- imamo 4 pitanja:
1. razlozi za pobijanje (primer: sednica nije propisno sazvana, poziv je poslat posle krajnjeg
roka 15 dana pre sednice, i mi možemo da pobijemo skupštinsku odluku po tom osnovu)
2. aktivno legitimisana lica za pokretanje postupka (ko ima pravo da pobija skupštinsku
odluku kada nije u skladu sa zakonom? Svaki akcionar koji ima pravo da učestvuje u radu
sednice skupštine ima pravo da pobije skupštinske odluke, uz određene izuzetke, na primer
ako je glasao za odluku pa želi kasnije da je pobije.)
3. postupak pobijanja skupštinskih odluka (pravo je oročeno, rok za pobijanje odluke je 30
dana nakon dana saznanja razloga, odnosno najkasnije 3 meseca nakon donošenja
skupštinske odluke; skupštinska odluka se pobija u parničnom postupku)
4. pravne posledice pobijanja (ako sud usvoji zakon i poništi odluku problem je u tome što
skupštinska odluka koja je doneta već je izvršavana i mnoga treća lica su stekla prava na
osnovu te odluke, zato kažemo da ona ima samo interno dejstvo između akcionara, društva i
direktora ali nema dejstvo u odnosu na treća lica)

16.04. predavanje 18
26. JEDNODOMNI SISTEM UPRAVLJANJA AD
Pravimo razliku izmedju 2 sistema uprave akcionarskih drustava:
1.Jednodomni,jednostepeni ili monisticki
2.Dvodomni,dvostepeni ili dualisticki
Ovo su cisti sistemi uprave AD. Formalna razlika izmedju ova sistema po cemu su i dobili naziv
jeste u broju organa uprave,u prvom sistemu imamo samo jedan organ uprave dok u drugom
sistemu imamo 2 organa uprave. Ovo nije sustinska razlika vec samo formalna,mnogo su bitnije
sustinske razlike.

62
Pored ova 2 sistema imamo i HIBRIDNE SISTEME UPRAVE koji ne pripadaju ni jednom ni
drugom vec imaju karakteristike i jednog i drugog,I to postoji u mnogim drzavama. Takodje
postoje i varijacije ova 2 sistema jer drzava koja prihvati npr jednodomni ne mora prihvatiti i
apsolutno svaku karakteristiku jednodomnog vec samo neke delove i obrnuto za dvodomni.

Osnovono pitanje koje postavljamo kod ova 2 sistema jeste- Ko vodi poslove drustva,a ko vodi
nadzor? i na osnovu odogovora na ovo pitanje pravimo razliku izmedju jednodomnog i
dvodomnog.
Struktura:
1.SKUPSTINA
2.ODBOR DIREKTORA
3.IZVRSNI ODBOR
Skupstina bira clanove odbora direktora,odbor direktora kao svoje pomocno telo ima IZVRSNI
ODBOR ILI IZVRSNE DIREKTORE,a zajedno odbor direktora i izvrsi odbor cine UPRAVU
DRUSTVA.

Izvrsni odbor nije organ drustva! To je samo telo koje izvrsava ono sto odbor direktora kaze tj
naredjenja.

Jednodomni sistem je karakteristican za anglosaksonske drzave,medjutim i mnoge evropske

zemlje dosta prihvataju ovaj system.

Karakteristike jednodomnog sistema :

1.Kod jednodomnog sistema vodjenje i nadzor poslova su povereni istom organu ( odboru
direktora). To je najbitnija karakteristika ovog sistema. Zbog toga postoji potreba da se u okviru
odbora direktora napravi raazlika izmedju 2 vrste direktora – IZVRSNI i NEIZVRSNI.

2. Sledeća specifičnost ili karakteristika ovog sistema jeste delegiranje nadleznosti na izvrsno
rukovodstvo,tj na izvrsni odbor,odbor direktora sam bira koje ce i koliko nadleznosti preneti.

3. Efikasnost tj brzo donosenje odluka

4. Fleksibilnost

5. Jasno izrazena linija odgovornosti

6. Ne postoji naknadna kontrola vec se kontrola vrsi ex ante

ORGANI UPRAVLJANJA U SRBIJI

U zakonu 2004 jedini sistem koji je bilo moguce primeniti jeste jednodomni sistem,medjutim
u zakonu koji je donet 2011 i koji je na snazi i danas doslo je do promene gde se uvodi

63
 PRAVO IZBORA. Pravo izbora podrazumeva pravo svakog AD da odabere organ uprave
koji zeli. Prva drzava koja je uvela pravo izbora je bila Francuska. Sloboda izbora je
nacelno dobro resenje i ne moze mu se puno zameriti,osim cinjenice da je jako tesko za
sudije da se u praksi prebacuju sa jednog sistema na drugi tj nije lako usavrsiti se za dva
sistema istovremeno.

JEDNODOMNI SISTEM U SRPSKOM PRAVU

 Postoji mogucnost da imamo ili samo jednog direktora ili odbor direktora ( 3 ili vise) .
JAD mora imati odbor direktora.
 Izvrsni direktori moraju biti clanovi odbora direktora
 Skupstina bira i izvrsne i neizvrsne – velika specificnost kod nas jeste sto zakon odreduje
koje ce biti nadleznosti izvesnih a koje ce biti nadleznostri neizvrsnih direktora,sto znaci
da je u nasoj zemlji fakticki ovom sistemu oduzeta fleksibilnost
 Sledeca velika specifinost za nasu zemlju jeste da ne postoji delegiranje nadleznosti,sto je
strasno bitno kod ovog sistema

Konkretna pitanja vezana za organe uprave:

I – Broj direktora

Nas zakonodavac akcenat stavlja na autonomnu regulativu, to jest akcionarska drustva sama
biraju koliko ce direktora da imaju, da li samo jednog,ili 3 i vise.Jedino sto je propisano
zakonom kod nas jeste da javna akcionarska drustva ne smeju imati samo jednog direktora vec 3
ili vise.

II - Uslovi za izbor direktora

 Pozitivni i negativni uslovi

Pozitivni uslovi su uslovi koje jedno lice mora da ispuni da bi bio direktor ( primer mora da ima
40 godina).
Negativni su sta ne sme da ispunjava,tj sta ga automatski iskljucuje ( ne sme da ima vise od 65
godina)

 Zakonski i Interni
Zakonski su propisani zakonom,a interni propisuje samo drustvo ( najcesce je to statut AD).

 Opsti i posebni uslovi

Opsti uslovi su oni koji su karakteristicni za svakog direktora,a posebni se propisuju za posebne
kategorije direktora ( npr izvrsni direktori,neizvrsni itd)

64
Konkretno u Srpskom pravu postoje 1 pozitivan i nekoliko negativnih uslova prilikom
imenovanja direktora. Pozitivan je da svaki direktor ima POTPUNU POSLOVNU
SPOSOBNOST.

Negativni uslovi:
 Ne sme da bude osudjen za neko krivicno delo protiv privrede
 Ne sme da se na njega primenjuje neka mera bezbednosti ( Primer: zabrana da se bude
direktor 5 godina)
 Jedno lice moze biti direktor u NAJVISE 5 DRUSTAVA.

Za posebne kategorije direktora u srpskom pravu postoje i posebni uslovi

III – NACIN IMENOVANJA DIREKTORA

Ako je u pitanju samo jedan direktor,on se bira vecinski glasanjem na sednici skupstine.

Kada se bira vise direktora tada postoje 2 nacina biranja:

1. DIREKTNO GLASANJE
2. KUMULATIVNO GLASANJE

-Direktno glasanje – lice koje ima preko 50% glasova od prisutnih lica na sednici,imenuje
sve clanove odbora direktora,

-Kumulativno glasanje- ovo glasanje daje pravo manjinskim akcionarima da imenuje svoje
clanove uprave u odboru direktora.

U nasem zakonu iz 2011 je direktno glasanje obavezno za zatovrena AD,dok je kod JAD
kumulativno ostavljeno kao mogucnost a na drustvu je da odluci koje ce od ova 2 primeniti.

IV – MANDAT DIREKTORA

 Jednogodisnji
 Visegodisnji

ZOPD 2011 – mandat moze trajati najvise 4 godine.

V – VRSTE DIREKTORA

 Izvrsni
 Neizvrsni

Ova podela vazi za jednodomni sistem, Neizvrsni direktori su uvedeni kao kontrolori izvrsnih jer
nije bilo dobro da,samo izvrsni imaju sva ovlascenja. Neizvrsni se dalje dele na POVEZANE i
NEZAVISNE.

65
IZVRSNI DIREKTORI

To su najmocnija lica u drustvu,njihova ovlascenja su najsira. Njihove glavne nadleznosti su :

 VODJENJE POSLOVA DRUSTVA

 ZAKONSKI ZASTUPAJU DRUSTVA

Izvrsni direktori su manjina kod JAD,tj po nasem zakonu u JAD mora biti veci broj neizvrsnih
direktora. Generalni direktor je prvi medju izvrsnim direktorima,on koordinira rad izvrsnih
direktora ali nema posebna ovlascenja u odnosu na ostale izvrsne direktore.

NEIZVRSNI DIREKTORI
Zakonodavac je definisao njihove nadleznosti :

 Nadziru rad izvrsnih direktora

 Predlazu poslovnu strategiju i nadziru njihovo izvrsenje
 Obrazuju komisije i imenuju njihove clanove

U nasem pravu oni cine vecinu specijalizovanih komisija, i po nasem zakonu oni ne mogu biti
zaposleni u drustvu ( oni zakljucuju ugovor o delu sa drustvom,a ne ugovor o radu).

NEZAVISNI DIREKTORI
Posto neizvrsni direktori nisu dobro radili svoj posao,jer su uglavnom bili povezani sa izvrsnim
direktorima i pod njihovim uticajem,zbog toga se javila potreba da odredjen broj neizvrsnih
direktora ispunjava neke posebne uslove takozvane uslove nezavisnosti. Od njih se ocekivalo da
dodatno doprinesu efikasnosti,tj da jos vise doprinesu kontroli rada AD. Velika paznja se
posvecuje nezavisnim direktorima,i zagovara se njihovo povecanje broja.

Primer kriterijuma za nezavisnog direktora po zakonu iz 2011:

 Ako je neko lice bilo revizor nekog drustva ne moze biti njegov nezavisni direktor

Po nasem zakonu nasa JAD moraju imati minimum jednog nezavisnog direktora.

Neka ogranicenja nezavisnih direktora jesu sto nezavisni direktori trpe ogranicenja ( to su
uglavnom prezauzeta lica) i nekompetentnost ( cesto se za nezavisne direktore uzimaju poznate
licnosti koji nemaju bas potrebna znanja).

VI – PREDSEDNIK ODBORA DIREKTORA

2 lica su prilicno mocna u jedndomnom sistemu,generalni direktor i predsednik upravog odbora.
Predsednik odbora moze svojim autoritetom da utice na generalnog direktora. Pitanje je da li isto

66
lice treba da bude i predsednik odbora direktora i generalni direktor. U Americi uglavnom je ista
osoba i predsednik i generalni direktor,dok je u Engleskoj to razdvojeno na 2 osobe.

U nasem zakonu iz 2011 se kaze da presednik odbora direktora JAD mora biti neizvrsni
direktor,dok se kod nejavnih ne mora primenjivati ovo pravilo pa ista osoba moze biti i generalni
direktor i predsednik odbora direktora.

VII – KOMISIJE
Komisije su pomocna tela odbora direktora,koja imaju savetodavni karakter. Njih karakterise
strucnost i objektivnost. Komisije su pre svega nastale,zbog odredjenih sukoba interesa koji se
javljaju izmedju direktora i drustva ( primer su naknade,izbor novog direktora i revizija) te
postoje tri komisije :

 Komisija za naknade
 Komisija za imenovanje
 Komisija za reviziju

U Srbiji je kod JAD komisija za reviziju OBAVEZNA dok su druge 2 komisije opcione

VII – NAKNADA DIREKTORIMA

Kolapsi preduzeca su pokazali puno problema,i kod svih tih preduzeca koja su propala paketi
naknada su bili problematicni te su naknade dosle u focus problematike.

 Naknada direktorima vs naknada neizvrsnim direktorima – dilema kome dodeliti naknadu

 Fiksne vs varijabilne

Fiksne ne zavise od ucinka,dok varijabilne zavise. Pitanje kako odrediti kriterijum za ucinak,jer
ne postoji savrsen kriteriju,te se koriste kombinacije kriterijuma ucinka.

Skupstina usvaja politiku naknada,principi kojima se drustva vode prilikom odredjivanja su

stimulativnost ( da podsticu lica da rade u interesu drustva) i srazmernost
( zadacima,finansijskom stanju drustva,ekonomskom okruzenju itd..)

27. DVODOMNI SISTEM UPRAVLJANJA AD

Pravimo razliku izmedju 2 sistema uprave akcionarskih drustava:

1.Jednodomni,jednostepeni ili monisticki

2.Dvodomni,dvostepeni ili dualisticki

Ovo su cisti sistemi uprave AD. Formalna razlika izmedju ova sistema po cemu su i dobili naziv
jeste u broju organa uprave,u prvom sistemu imamo samo jedan organ uprave dok u drugom

67
sistemu imamo 2 organa uprave. Ovo nije sustinska razlika vec samo formalna,mnogo su bitnije
sustinske razlike.

Pored ova 2 sistema imamo i HIBRIDNE SISTEME UPRAVE koji ne pripadaju ni jednom ni
drugom vec imaju karakteristike i jednog i drugog,I to postoji u mnogim drzavama. Takodje
postoje i varijacije ova 2 sistema jer drzava koja prihvati npr jednodomni ne mora prihvatiti i
apsolutno svaku karakteristiku jednodomnog vec samo neke delove i obrnuto za dvodomni.

Osnovono pitanje koje postavljamo kod ova 2 sistema jeste- Ko vodi poslove drustva,a ko vodi
nadzor? i na osnovu odogovora na ovo pitanje pravimo razliku izmedju jednodomnog i
dvodomnog.

Struktura:

 Skupstina
 Nadzorni odbor
 Odbor direktora

Kod ovog sistema skupstina imenuje clanove nadzornog odbora,a clanovi nadzornog odbora
clanove odbora direktora. Nadzorni odbor i odbor direktora zajedno cine UPRAVU AD.
Ovaj sistem se vezuje za Nemacku i germanske zemlje. Za razliku od jednodomnog sistema ovaj
sistem ne pokazuje veliko poverenje u direktore,posto im ovlascenja nisu siroka kao u
prethodnom sistemu. Nepoverenje se resave preko podele vlasti gde su ovlascenja podeljena
izmedju ova 2 organa uprave.Dvodomni sistem karakteriste i organizaciono i personalno
razdvajanje direktora u 2 tela. Iz ovog personalnog razdvajanja javlja se jako bitna karakteristika
koja se naziva INKOMPATIBILNOST CLANSTVA,koje se odnosi na to da isto lice ne moze
biti clan i nadzornog i odbora direktora. Dakle,clanovi jednog i drugog tela moraju da budu
potpuno razliciti.
Sledeca vazna karakteristika dvodomnog sitema jeste zabrana delegiranja nadleznosti-zakon je u
dvodomnom sistemu vec napravio podelu nadleznosti izmedju nadzornog i odbora direktora.
Sledeca karakteristika jeste da nema obaveznih instukcija- ne moze nadzorni da daje instrukcije
odboru direktora,jer bi to bilo potcinjavanje a ova dva organa su samostalna.
Kontrola se u ovom sistemu vrši ex post tj tek nakon donosenja odluke moze da se reaguje koja
je manje efikasna
ORGANI UPRAVLJANJA U SRBIJI
U zakonu 2004 jedini sistem koji je bilo moguce primeniti jeste jednodomni sistem,medjutim u
zakonu koji je donet 2011 i koji je na snazi i danas doslo je do promene gde se uvodi PRAVO

68
 IZBORA. Pravo izbora podrazumeva pravo svakog AD da odabere organ uprave koji zeli. Prva
drzava koja je uvela pravo izbora je bila Francuska. Sloboda izbora je nacelno dobro resenje i ne
moze mu se puno zameriti,osim cinjenice da je jako tesko za sudije da se u praksi prebacuju sa
jednog sistema na drugi tj nije lako usavrsiti se za dva sistema istovremeno.
Postoje 2 organa :
1. Nadzorni odbor
2. Izvrsni odbor
2 karakteristike:
 NE postoji delegiranje nadleznosti
 INKOMPATIBILNOST CLANSTVA

U nasem pravu prenaglasena je uloga nadzornog odbora

Konkretna pitanja vezana za organe uprave:

I – Broj direktora
Nas zakonodavac akcenat stavlja na autonomnu regulativu, to jest akcionarska drustva sama
biraju koliko ce direktora da imaju, da li samo 1 ili 3 i vise. Jedino sto je propisano zakonom kod
nas jeste da javna akcionarska drustva ne smeju imati samo jednog direktora vec 3 ili vise.

Kod dvodomnog sistema nadzorni odbor uvek ima minimum 3 clana,moze biti i vise ali njihov
broj mora biti neparan.

II - Uslovi za izbor direktora

 Pozitivni i negativni uslovi
Pozitivni uslovi su uslovi koje jedno lice mora da ispuni da bi bio direktor ( primer mora da ima
40 godina).
Negativni su sta ne sme da ispunjava,tj sta ga automatski iskljucuje ( ne sme da ima vise od 65
godina)
 Zakonski i Interni
Zakonski su propisani zakonom,a interni propisuje samo drustvo ( najcesce je to statut AD).
 Opsti i posebni uslovi
Opsti uslovi su oni koji su karakteristicni za svakog direktora,a posebni se propisuju za posebne
kategorije direktora ( npr izvrsni direktori,neizvrsni itd)
Konkretno u Srpskom pravu postoje 1 pozitivan i nekoliko negativnih uslova prilikom
imenovanja direktora. Pozitivan je da svaki direktor ima POTPUNU POSLOVNU
SPOSOBNOST.

69
Negativni uslovi:
 Ne sme da bude osudjen za neko krivicno delo protiv privrede
 Ne sme da se na njega primenjuje neka mera bezbednosti ( Primer: zabrana da se bude
direktor 5 godina)
 Jedno lice moze biti direktor u NAJVISE 5 DRUSTAVA.
Za posebne kategorije direktora u srpskom pravu postoje i posebni uslovi
III – NACIN IMENOVANJA DIREKTORA
Ako je u pitanju samo jedan direktor,on se bira vecinski glasanjem na sednici skupstine.
Kada se bira vise direktora tada postoje 2 nacina biranja:
1. DIREKTNO GLASANJE
2. KUMULATIVNO GLASANJE
-Direktno glasanje – lice koje ima preko 50% glasova od prisutnih lica na sednici,imenuje
sve clanove odbora direktora,
-Kumulativno glasanje- ovo glasanje daje pravo manjinskim akcionarima da imenuje svoje
clanove uprave u odboru direktora.
U nasem zakonu iz 2011 je direktno glasanje obavezno za zatovrena AD,dok je kod JAD
kumulativno ostavljeno kao mogucnost a na drustvu je da odluci koje ce od ova 2 primeniti.

IV – MANDAT DIREKTORA
 Jednogodisnji
 Visegodisnji
ZOPD 2011 – mandat moze trajati najvise 4 godine.

V – VRSTE DIREKTORA

 Izvrsni
 Neizvrsni

Ova podela vazi za jednodomni sistem, Neizvrsni direktori su uvedeni kao kontrolori izvrsnih jer
nije bilo dobro da,samo izvrsni imaju sva ovlascenja. Neizvrsni se dalje dele na POVEZANE i
NEZAVISNE.

IZVRSNI DIREKTORI

To su najmocnija lica u drustvu,njihova ovlascenja su najsira. Njihove glavne nadleznosti su :

 VODJENJE POSLOVA DRUSTVA

 ZAKONSKI ZASTUPAJU DRUSTVA

70
Izvrsni direktori su manjina kod JAD,tj po nasem zakonu u JAD mora biti veci broj neizvrsnih
direktora. Generalni direktor je prvi medju izvrsnim direktorima,on koordinira rad izvrsnih
direktora ali nema posebna ovlascenja u odnosu na ostale izvrsne direktore.

NEIZVRSNI DIREKTORI

Zakonodavac je definisao njihove nadleznosti :

 Nadziru rad izvrsnih direktora

 Predlazu poslovnu strategiju i nadziru njihovo izvrsenje
 Obrazuju komisije i imenuju njihove clanove

U nasem pravu oni cine vecinu specijalizovanih komisija, i po nasem zakonu oni ne mogu biti
zaposleni u drustvu ( oni zakljucuju ugovor o delu sa drustvom,a ne ugovor o radu).

NEZAVISNI DIREKTORI

Posto neizvrsni direktori nisu dobro radili svoj posao,jer su uglavnom bili povezani sa izvrsnim
direktorima i pod njihovim uticajem,zbog toga se javila potreba da odredjen broj neizvrsnih
direktora ispunjava neke posebne uslove takozvane uslove nezavisnosti. Od njih se ocekivalo da
dodatno doprinesu efikasnosti,tj da jos vise doprinesu kontroli rada AD. Velika paznja se
posvecuje nezavisnim direktorima,i zagovara se njihovo povecanje broja.

Primer kriterijuma za nezavisnog direktora po zakonu iz 2011:

 Ako je neko lice bilo revizor nekog drustva ne moze biti njegov nezavisni direktor

Po nasem zakonu nasa JAD moraju imati minimum jednog nezavisnog direktora.

Neka ogranicenja nezavisnih direktora jesu sto nezavisni direktori trpe ogranicenja ( to su
uglavnom prezauzeta lica) i nekompetentnost ( cesto se za nezavisne direktore uzimaju poznate
licnosti koji nemaju bas potrebna znanja).

VI – PREDSEDNIK ODBORA DIREKTORA

2 lica su prilicno mocna u jedndomnom sistemu,generalni direktor i predsednik upravog odbora.

Predsednik odbora moze svojim autoritetom da utice na generalnog direktora. Pitanje je da li isto
lice treba da bude i predsednik odbora direktora i generalni direktor. U Americi uglavnom je ista
osoba i predsednik i generalni direktor,dok je u Engleskoj to razdvojeno na 2 osobe.

U nasem zakonu iz 2011 se kaze da presednik odbora direktora JAD mora biti neizvrsni
direktor,dok se kod nejavnih ne mora primenjivati ovo pravilo pa ista osoba moze biti i generalni
direktor i predsednik odbora direktora.

71
VII – KOMISIJE

Komisije su pomocna tela odbora direktora,koja imaju savetodavni karakter. Njih karakterise
strucnost i objektivnost. Komisije su pre svega nastale,zbog odredjenih sukoba interesa koji se
javljaju izmedju direktora i drustva ( primer su naknade,izbor novog direktora i revizija) te
postoje tri komisije :

 Komisija za naknade
 Komisija za imenovanje
 Komisija za reviziju

U Srbiji je kod JAD komisija za reviziju OBAVEZNA dok su druge 2 komisije opcione

VII – NAKNADA DIREKTORIMA

Kolapsi preduzeca su pokazali puno problema,i kod svih tih preduzeca koja su propala paketi
naknada su bili problematicni te su naknade dosle u focus problematike.

 Naknada direktorima vs naknada neizvrsnim direktorima – dilema kome dodeliti naknadu

 Fiksne vs varijabilne

Fiksne ne zavise od ucinka,dok varijabilne zavise. Pitanje kako odrediti kriterijum za ucinak,jer
ne postoji savrsen kriteriju,te se koriste kombinacije kriterijuma ucinka.

Skupstina usvaja politiku naknada,principi kojima se drustva vode prilikom odredjivanja su

stimulativnost ( da podsticu lica da rade u interesu drustva) i srazmernost
( zadacima,finansijskom stanju drustva,ekonomskom okruzenju itd..)

TREĆA GRUPA ISPITNIH PITANJA po predavanjima

19.04. predavanje 19
4. STATUSNE PROMENE
Kada pričamo o statusnim promenama govorimo o nekoj vrsti reorganizacije dužnika
(restrukturiranje). Pravno posmatrano imamo:

1. Stečajnu reorganizaciju (stečajni postupak)

2. Vanstečajnu reorganizaciju (reorganizacija u normalnim okolnostima) koja se deli na:
 statusne promene i

72
  promenu pravne forme (transformacija) predstavlja promenu iz jedne pravne forme u
drugu pravnu formu (npr.doo u ad).

Kod svake statusne promene mi razlikujemo minimum dva lica:

1. Društvo prenosilac
2. Društvo sticalac
Mora postojati minimum jedno lice prenosilac i jedno lice sticalac, a može biti ih biti i više.

Statusna promena kao minimum

podrazumeva:

1. Prenos prava prava i obaveza

podrazumeva postupak u kome
imovina i obaveze (prava i obaveze)
prelaze sa društva prenosioca na
društvo sticaoca → UNIVERZALNA SUKCESIJA (sva prava i obaveze prelaze na društvo
sticaoca, kada prelazi samo deo reč je o partikularnoj sukcesiji)
2. Članovi društva prenosioca postaju vlasnici akcija ili udela društva sticaoca.

Postoje 4 vrste statusnih promena:

 PRIPAJANJE
 SPAJANJE
 PODELA
 IZDVAJANJE

Ova podela je preuzeta iz prava EU.

PRIPAJANJE – društvo A je društvo

prenosilac, društvo B je društvo sticalac.
Pripajanje vodi gubitku pravnog
subjektiviteta društva prenosioca i
efekat je društvo A koje je malo veće,
jer mu je pripojeno društvo B.
Pripajanje se još zove merdžer
(engleska reč).

SPAJANJE – ekonomski manje problematična, jer imamo dva društva A i B. Društvo A je

društvo prenosilac i društvo B je društvo prenosilac, a društvo C je društvo sticalac. Kod ove

73
statusne promene društvo A i B prenose
sva svoja prava i obaveze na društvo C.
Drustvu A i B prestaje pravni
subjektivitet (svim društvima
prenosiocima prestaje pravni subjektivitet).
Ovde mora postojati najmanje dva društva
prenosioca da bismo imali spajanje i svim
društvima prenosiocima prestaje pravni
subjektivitet, jer nastaje novo društvo
(društvo C). Najbitnije je pravilno odrediti zamenu akcija (udela) koje akcionari društva A i B
stiču u društvu C.

PODELA – pravimo razliku između:

 podele uz pripajanje
 podele uz osnivanje
 mešovite podele (to je podela uz
pripajanje i osnivanje istovremeno)

Podela uz pripajanje – jedan deo društva A se

pripaja društvu B, a drugi deo društva A se
pripaja društvu V. Kao efekat imamo uvećana
društva B i V. Prenosilac mora da bude
minimum jedan, ono se deli, a ti delovi se pripajaju postojećim društvima (min dva društva
sticaoca, jer se deli min na dva dela, može i
više). Akcionari društva A postaju akcionari
društva B i V. Društvu prenosiocu (društvu
A) prestaje pravni subjektivitet, on više ni
nema delove nakon podele.

Podela uz osnivanje – imamo društvo A koje

se deli na dva dela i od ta dva dela nastaju
dva nova društva (razmnožavanje). Društvo A je društvo prenosilac, a društva B i V su društva
sticaoci. Posledica je da društvu A prestaje pravni subjektivitet, jer je preneo imovinu i obaveze
da društva B i V (ovo je karakteristično za sve podele).

Mešovita podela (podela uz pripajanje i osnivanje) – imamo opet društvo A plus društvo B i deo
društva A se pripaja društvu B, ostaje nam sada malo veće društvo B, jer je dobilo novu imovinu

74
i deo akcionara društva A postaju
akcionari društva B (podela uz
pripajanje), a od ostatka društva A se
osniva novo društvo koje se zove
društvo V (podela uz osnivanje).
Društvo A je društvo prenosilac, a
društvo B, uključujući i društvo V je
društvo sticalac.

IZDVAJANJE – ranije se zvalo odvajanje. Negde nije obuhvaćena kao statusna promena, kod
nas jeste. Kod izdvajanja (kao i kod podele) razlikujemo:
 izdvajanje uz pripajanje
 izdvajanje uz osnivanje
 mešovito izdvajanje
Izdvajanje uz pripajanje – imamo društvo
A (društvo iz koga se izdvaja neki deo)
plus društvo B, gde se deo društva A
pripaja društvu B, a ostatak društva A
ostaje da postoji samo manje, jer su mu
manje imovina i obaveze, dok društvo B
postaje veće, jer mu je pripojen deo
društva A. Društvo A je društvo prenosilac,
a društvo B je društvo sticalac.

Karakteristično kod izdvajanja je da ni

jednom društvu NE prestaje pravni
subjektivitet, oni i dalje ostaju da
postoje, samo u izmenjenom obliku.

Izdvajanje uz osnivanje – slično kao

izdvajanje uz pripajanje, samo što se iz dela koji se izdvojio formira novo privredno društvo.
Akcionari društva A ostaju i akcionari društva A, ali dobijaju i akcije društva B, kao
novoosnovanog društva.

Mešovito izdvajanje (izdvajanje uz pripajanje i uz osnivanje) – ovde imamo dva dela koja treba
da se odvoje (jedan deo koji se pripaja, jedan deo koji se odvaja i jedan deo koji ostaje). Jedan

75
deo se pripaja društvu B, pa ono postaje malo veće, društvo A ostaje, ali manje, a iz novog 3.
dela je nastalo novo društvo društvo V.

Statusna promena nije jedinstven postupak (ima početak i kraj), podrazumeva skup radnji.
Zakonodavac kaže da kod spajanja i pripajanja imamo ugovor o statusnoj promeni, a kod podele
imamo plan podele. Kod statusne promene dolazi do prenošenja imovine i obaveza, može biti
prenesena sva prava i obaveze i tada govorimo o univerzalnoj sukcesiji, a sa druge strane kada se
prenosi deo prava i obaveza govorimo o parcijalnoj sukcesiji. Kod svih statusnih promena (osim
kod izdvajanja) prestaje pravni subjektivitet makar jednog društva. Otuda zaključujemo da je
statusna promena način prestanka pravnog subjektiviteta privrednog društva, ali bez
sprovođenja postupka stečaja ili likvidacije preduzeća.

Kod svake statusne promene akcionari (članovi) društva prenosioca postaju akcionari (članovi)
društva sticaoca, u skladu sa prethodno utvrđenom zamenom akcija (što je teško odrediti).
Ciljevi statusne promene su:
1) Povećanje ekonomske snage sticaoca
2) Način uklanjanja nepoželjnih konkurenata
3) Racionalnije korišćenje sredstava
4) Uštede, akumulacija i investicije
5) Poreske pogodnosti
6) Osvajanje prenosiočeve tehnologije
7) Osvajanje novih tržišta
Ciljevi statusnih promena su ekonomske prirode. Ekonomske analize treba da pokažu efekte i
isplativost statusnih promena, a onda pravnici sprovode statusnu promenu.
Učesnici statusne promene: Može biti jedno ili više lica (uglavnom jedno lice može biti kod
podele, kod ostalih statusnih promena je to više lica). Svako društvo može da učestvuje u
statusnoj promeni bez obzira na pravnu formu (može i doo, ad itd). Zabranjeno je u našem pravu
da učesnik statusne promene bude lice koje je u postupku stečaja ili likvidacije, osim u slučaju da
je statusna promena mera reorganizacije prilikom stečaja.
Nedostaci statusne promene:
1) Stvaranje monopola i gušenje konkurencije (stvaranje dominantnog položaja, ekonomski
nedostatak)
2) Krutost u upravljanju velikim sistemima
3) Ekonomija obima
4) Prestanak subjektiviteta (nekada je nedostatak zbog gubitka imidža)
5) Otkrivanje poslovnih tajni
6) Teškoće oko utvrđivanja zamene (centralni problem statusne promene, jer nije lako utvrditi
odnos vrednosti dva društva, na osnovu čega se vrši zamena akcija ili udela)

76
7) Nepovratnost (teško je vratiti se u pređašnje stanje posle statusne promene, jer se mnogo
toga desilo, sve se promenilo)
8) Prestanak svojstva direktora (neki direktori se otpuštaju ili smenjuju što dovodi do otpora).
Vrste statusne promene: Postoje:
1. Proste statusne promene (minimalni zahtevi koje moraju da sadrže)
2. Složene statusne promene (više lica, komplikovanija, pa su zato ređe)
Postupak sprovođenja statusne promene može biti:
1. Redovni postupak sprovođenja statusne promene (ono što je zakonom uređeno od
početka do kraja)
2. Pojednostavljeni postupak sprovođenja statusne promene (kada društvo sticalac ima
preko 90% učešća u zavisnom društvu, pa se zavisno društvo njemu pripaja i zato se ne
moraju sve faze redovnog postupka sprovoditi, jer sve faze nisu nužne, pa se sprovodi
pojednostavljeni postupak)
Svaki redovni postupak sprovođenja statusne promene prate:
1) obavezni akti i dokumenta,
2) članovi se informišu o tim aktima (daju im se na uvid ti akti i dokumenta),
3) oni na kraju donose odluku o statusnoj promeni.
1) Obavezni akti i dokumenta treba da sadrže:
a) nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno plana podele (centar, početak na osnovu čega se
sprovodi statusna promena)
b) izveštaj odbora direktora, tj. izvršnih direktora (nadzorni odbor odobrava ovaj izveštaj, ovde
mora stajati obrazloženje uprave zašto hoće statusnu promenu sa svim ekonomskim efektima)
c) izveštaj revizora (posebno važan, jer je on nezavisno stručno lice koje daje mišljenje da li je
zamena akcija ili udela pravično određena i to je njegov glavni posao)
d) finansijske izveštaje (ako su skorijeg datuma mogu se koristiti i redovni godišnji izveštaji)
e) predlog skupštinske odluke (predlozi, tj.stavke pod e), f), g) su manje bitni)
f) predlog osnivačkog akta (i statuta)
g) predlog izmene osnivačkog akta, odnosno statuta
2) Svi ovi akti, odnosno dokumenti se objavljuju na internet stranici APR-a i daje se akcionarima
pravo uvida u date dokumente. Ovo je važno jer akcionari treba da donesu odluku, a odluku
donosi skupština, ona daje konačnu reč o statusnoj promeni, dok ugovor zaključuje uprava
(min dve skupštine, jer se radi o min dva društva, eventualno odlučuje samo jedna skupština
ako je u pitanju pojednostavljeni postupak).
3) Odluka o statusnoj promeni stupa na snagu kada je usvojena od strane svih društava. Potrebna
je ¾ većina svih prisutnih akcionara da bi odluka bila usvojena.
Kod pojednostavljenog postupka sprovođenja statusne promene se podrazumeva da jedno
društvo ima preko 90% učešća sa glasačkim pravima u drugom društvu. Pojednostavljenje se
sastoji u tome da nema odluke skupštine društva sticaoca (samo društvo prenosioca glasa), nije

77
potreban izveštaj revizora i nije potreban izveštaj odbora direktora (ako se akcionari uslaglase da
se ovi izveštaji ne sastavljaju).
Kod statusnih promena smo fokusirani na 3 pitanja:
1. Zaštita članova društva (najdetaljnije uređena u zakonu) – prvi interes koji se štiti
2. Zaštita poverilaca
3. Zaštita zaposlenih
Sva ova prava članova društva (da se sačine određeni dokumenti, da se oni informišu i pravo
odlučivanja, tj.glasanja) se odnose na prethodna prava, tj.prava koja članovi društva imaju pre
nastupanja statusne promene. Postoje i naknadna prava, nakon što je nastupila statusna
promena. Naše pravo daje 2 prava članovima učestvujućih društava u statusnoj promeni, a to su:
 pravo na doplatu – ako član društva nije zadovoljan utvrđenom zamenom akcija, odnosno
udela (što predstavlja centralni problem kod statusne promene) može podneti tužbu sudu protiv
društva da mu se izvršti svojevrsna doplata. Ako sud usvoji tužbeni zahtev, onda se tužba odnosi
na sve akcionare koji su oštećeni i svima se mora izvršiti doplata.
 pravo na isplatu – kod društva lica i doo postoji pravo istupanja iz društva, to pravo ne
postoji kod ad, jer akcionar ima organizovano tržište pa može prodati svoje akcije na berzi npr.
Međutim, u određenim situacijama, neka zakonodavstva daju akcionarima pravo istupanja iz
društva i za to se koristi pravo nesaglasnih akcionara. Za korišćenje prava nesaglasnih
akcionara postoje dva uslova: prvo da društvo donese neku fundamentalnu odluku (statusna
promena je uvek fundamentalna odluka), drugo da je akcionar bio nesaglasan sa odlukom o
statusnoj promeni (da je glasao na skupštini protiv ili je bio uzdržan).
Kod zaštite poverilaca postoje dva načina zaštite poverilaca a to su prethodna zaštita (ex-ante
zaštita, pre sprovođenja statusne promene) i naknadna zaštita (ex-post zaštita, posle sprovođenja
statusne promene). Mogu biti ugroženi poverioci i društva prenosioca i društva sticaoca.
Poverioci po našem pravu imaju pravo na adekvatnu zaštitu (npr.obezbeđenje, izmene ugovora,
odvojeno upravljanje imovinom i druge mere).

78
3. POVEZIVANJE PRIVREDNIH DRUŠTAVA
Istorijski, prva povezivanja privrednih društava nastaju krajem XIX i početkom XX veka. To
povezivanje imalo je za cilj stvaranje monopolskog položaja na tržištu. U Evropi su stvarani
karteli i kartelni sporazumi, a u Americi trustovi.

Statusne promene su vid povezivanja, ali kada kažemo povezivanje privrednih društava NE
mislimo na statusnu promenu, jer statusne promene su vid statusnog povezivanja. Menja se
pravni položaj privrednog društva nakon statusne promene i zato nisu vid povezivanja društava.

U širem smislu povezivanje podrazumeva i statusne promene, razne ugovore koje društva
zaključuju i ugovorno su povezana.

Mi koristimo povezivanje u užem smislu, koje podrazumeva odnos između dva privredna
društva na osnovu koga jedno od njih ima mogućnost da utiče na donošenje odluka drugog.
Zapravo jedno društvo kreira volju drugog društva.

Osnovne karakteristike povezivanja

Prva karakteristika povezivanja je zadržavanje pravne samostalnosti (i dalje su to dva

odvojena društva koja imaju svoju imovinu, svoje organe, svoje poverioce). Drugo, gubitak
ekonomske samostalnosti (činjenica da je jedno društvo kupilo 100% akcija drugog društva
dovodi do toga da je to drugo društvo zavisno od prvog). Ekonomski posmatrano mi smo jedno,
pravno posmatrano mi smo dva, pa je taj sukob iznedrio određena pravila. Kada se dva društva
povežu između njih nastaje odnos zavisnosti, pa shodno tome terminologija koju koristimo je: 1)
kontrolno – kontrolisano društvo; 2) matično – zavisno društvo; 3) društvo majka – društvo ćerka
(ovo su sve sinonimi). U zakonu o privrednim društvima (ZOPD) terminologija je kontrolno –
zavisno društvo.

Koristi od povezivanja su uglavnom ekonomske prirode. Društva se povezuju uvek zbog

ekonomskih koristi. Ciljevi povezivanja su: koncentracija kapitala, stvaranje faktičke ekonomske
prevlasti na tržištu, veća oplodnja kapitala, racionalnije poslovanje i upravljanje, što se ne bi
postiglo stvaranjem novog pravnog subjekta. Osim toga, društva u grupi stiču i određene fiskalne
pogodnosti, vrše podelu rizika, čak i uklanjaju konkurenciju.

Problemi prilikom povezivanja do kojih može doći su:

 stvaranje monopola
 različiti interesi
 izigravanje imperativnih propisa (zaobilaženje propisa povezivanjem).

Načini povezivanja društava su:

 Društva povezana kapitalom – jedno društvo je kupilo akcije ili udele drugog društva

79
 Društva povezana ugovorom – kod nas se slabo primenjuje, došlo je iz Nemačke, to su
tzv.preduzetnički ugovori, gde dva društva zaključe ugovor da se jedno društvo podčini drugom
 Mešovito povezana društva
I kod društva povezana kapitalom i kod društva povezana ugovorom efekat je isti, a to je da se
jedno društvo podčinjava drugom društvu, samo se kod ugovora zaključuje ugovor i prvo
društvo ne mora da ima ni jedan posto akcija (udela) u drugom društvu.
Prvi oblik (vid) povezivanja privrednih društava je
RADIJALNO POVEZIVANJE, gde jedno privredno
društvo kupuje akcije (udele) u drugim privrednim
društvima. Ono što je karakteristično za radijlano
povezivanje jeste da ono zahteva najviše ulaganja, jer u
svakom privrednom društvu matično društvo treba da
stekne kontrolni kapital udeo.

Drugi oblik je PIRAMIDALNO KAPITAL – UČEŠĆE –

kada kontrolno društvo stekne kontrolni paket u društvu
A, a društvo A stekne kontrolni paket u društvu V, onda
kontrolno društvo indirektno postaje kontrolno društvo
društva V, preko društva A. Ovo je ekonomski
posmatrano mnogo isplativije jer se manjim kapitalom
ovladava većim brojem društava. Zapravo sa manjim
kapitalom, sa ulaganjem u društvima A i B, kontrolno
društvo ovladava i društvima V i G.

Treći vid (pravno najinteresentantniji) je UZAJAMNO

KAPITAL – UČEŠĆE (koje može biti direktno i
indirektno, tj.triangularno i cirkularno) – situacija gde
društvo A kupuje akcije (udele) društva B, a društvo B
kupuje akcije (udele) društva A. Ovde dolazi do
izigravanja pravnih propisa, pa se tako nešto po pravilu
ne dešava da kontrolisano društvo ima udele u
kontrolnom društvu. To je direktno kapital – učešće koje
se po pravilu zabranjuje, ali postoji indirektno kapital –
učešće, tzv.triangularno kapital – ućešće, gde društvo A ima
učešće u društvu B, a društvo B ima učešće u društvu V, pa
tako društvo A ima indirektno (posredno), tj.triangularno
kapital – učešće u društvu V. Cirkularno kapital – učešće koje
podrazumeva cirkulisanje iz A u B, B u V, V u G itd.

80
Što se tiče uzajamnog kapital – učešća mi razlikujemo prosto uzajamno kapital – učešće (kada
jedno društvo nema kontrolni paket u drugom) i kvalifikovano kapital – učešće (kada postoji
kontrolni paket).

Pragovi kapital – učešća

Zakon o tržištu kapitala i zakon o privrednim društvima propisuje sledeće:

a. 5% - obaveza obaveštavanja (kada se pređe preko ili padne ispod ovih procenata 5, 10,
15, 20, 25, 30, 50, 75 aktivira se obaveza obeveštavanja) dužni smo da o tome
obavestimo ovlašćeno lice, pre svega komisiju za HOV.
b. 25% - značajno kapital – učešće (kada jedno društvo ima 25% kapital učešća u drugom
društvu to znači da ono ima značajno kapital učešće)
c. 50% - većinsko kapital – učešće
d. 66,66% - kvalifikovana većina (ranije je postojalo, kod nas više ne postoji 2/3 većina)
e. 75% - apsolutno kapital – učešće (3/4 većina, to znači da to društvo može svaku odluku
da donese, jer ni jedan zakon ne traži vise od ¾ većine)
f. 95% - nudi posebna prava i obaveze (aktivira pravo na istiskivanje manjinskih akcionara
po osnovu prava preuzimanja i tako društvo postaje jednočlano, nakon isplate manjinskih
akcionara)
g. 100% - jednočlano društvo

Posledice povezivanja putem kapitala (nije pričao o ovome, ali stoji na slajdu prezentacije):
a) obaveza obaveštavanja o posedovanju određenog procenta akcija sa pravom glasa
b) posebne dužnosti prema zavisnom društvu
c) izveštavanje izvršnih direktora
d) punomoćnik
e) pojednostavljen postupak sprovođenja statusne promene
f) neograničena solidarna odgovornost kontrolnog društva za obaveze društva brisanog u
postupku prinudne likvidacije
g) proširen sadržaj izveštaja o poslovanju
h) konsolidovani finansijski izveštaj
i) zabrana upisa akcija kontrolnog društva
j) gubitak prava glasa

Holding (institut engleskog prava) je vid povezivanja društava koje se bavi samo sticanjem
kontrolnog kapital učešća i upravljanjem zavisnih društava. Ona samo upravlja (koordinira
zavisnim društvima) i to je čist holding. U našem pravu ne postoji mešoviti holding, jer je to za
nas koncern.

Koncern (institut nemačkog prava) se odnosi na grupu društava, koja je povezana na određeni
način. On pored upravljanja drugim društvima obavlja i druge delatnosti (kao mešoviti holding u

81
našem zakonu). Međutim, pravi smisao koncerna je u zajedničkom upravljanju, tj.jedinstvena
uprava (na jedinstven način upravljati drugim društvima). Postoje vertikalni koncerni koje
karakteriše odnos dominacije i horizontalni koncerni koje karakteriše odnos ravnopravnosti.
Koncern u srpskom pravu se definiše kao GRUPA DRUŠTAVA i naš zakon razlikuje koncern sa
elementima dominacije (tu spadaju faktička grupa i ugovorna grupa) i koncern sa elementima
ravnopravnosti (tu spada grupa sa odnosima ravnopravnosti).

Ugovor kao osnov povezivanja (nije predavao, nalazi se na prezentaciji) – odnos podčinjenosti
između dva društva preko preduzetničkih ugovora. Vrste preduzetničkih ugovora su: ugovor o
vođenju poslova, ugovor o prenosu dobiti, ostali preduzetnički ugovori. Kod zaključivanja
ugovora organi upravljanja zaključuju ugovor, ugovor odobravaju skupštine svih društava i na
kraju se registruje i objavljuje ugovor. U postupku njegovog zaključivanja nužno je da
zaključeni ugovor bude registrovan u Registru privrednih subjekata, u protivnom neće
proizvoditi pravno dejstvo.

23.04. predavanje 20
5. UVOD U STEČAJNO PRAVO
1. OPŠTI POGLED

OSNOVNA LICA KOJA SE JAVLJAJU U STEČAJNOM POSTUPKU:

1. STEČAJNI DUŽNIK- lice nad kojim se vodi stečajni postupak
2. STEČAJNI SUD- otvara i vodi stečajni postupak (u našem pravu to su privredni sudovi)
3. STEČAJNI UPRAVNIK- zakonski zastupnik stečajnog dužnika
4. POVERIOCI- centralna tačka stečajnog postupka, jer se zbog njih stečaj i vodi i cilj
stečajnog postupka je da se oni zaštite
5. PRIVREDNI APELACIONI SUD (PAS)- viši sud, zauzima načelne stavove koji se
primenjuju na privredne(stečajne) sudove
6. AGENCIJA ZA LICENCIRANJE STEČAJNIH UPRAVNIKA (ALSU)- vrši stručni
nadzor nad radom stečajnih upravnika

82
ODNOS SA DRUGIM GRANAMA PRAVA:
1. Stečajni i parnični postupak
2. Stečajni i vanparnični postupak
3. Stečajni i izvršni postupak- oba postupka su postupci prinudnog namirenja potraživanja
poverilaca. Razlike između ova dva postupka:
 Izvršni postupak je postupak pojedinačnog namirenja potraživanja poverioca.
JEDAN poverilac pokreće izvršni postupak i zahteva namirenje SAMO SVOG
potraživanja. Stečajni postupak je postupak kolektivnog namirenja potraživanja
poverilaca. U stečajnom postupku namiruju se SVA potraživanja SVIH poverilaca.
 U izvršnom postupku, izvršenje se traži na tačno odredjenoj imovini dužnika.
Namiruju se uglavnom oni poverioci koji prvi podnesu zahtev za izvršnim postupkom.U
stečajnom postupku, stečaj se vrši na celokupnoj imovini dužnika. Ovo je pravičniji
postupak, jer se namiruju svi poverioci.

2. VRSTE STEČAJNOG POSTUPKA

83
 I. OPŠTI STEČAJNI POSTUPAK- na njega se primenjuje samo Zakon o stečaju (ZOS)
POSEBNI STEČAJNI POSTUPAK- na njega se primenjuje neki poseban propis kao
osnovni, a posredno ZOS. Postoje posebni stečajni postupci za: banke, osiguravajuće
kuće i lizing društva. Na njih se primarno primenjuje poseban zakon- Zakon o stečaju i
likvidaciji banaka i društava za osiguranje.

II. NACIONALNI STEČAJNI POSTUPAK

U zavisnosti od toga da li postoji
MEĐUNARODNI STEČAJNI POSTUPAK
element inostranosti

III. INDIVIDUALNI (LIČNI) STEČAJNI POSTUPAK- stečajni dužnik je fizičko lice

KORPORATIVNI STEČAJNI POSTUPAK- stečajni dužnik je pravno lice. U našem
pravu samo pravna lica mogu biti stečajni dužnici.

IV. TRGOVAČKI STEČAJNI POSTUPAK- subjekti stečajnog postupka su uvek

privredni subjekti
GRAĐANSKI STEČAJNI POSTUPAK- subjekti stečajnog postupka su fizička lica sa
statusom trgovca/zanatlije/poljoprivrednika

3. IZVORI STEČAJNOG PRAVA

NACIONALNI IZVORI STEČAJNOG PRAVA:

1) ZAKONI
 Zakon o stečaju (ZOS)
 Zakon o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU)
 Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje
2) PODZAKONSKI AKTI
 Uredbe
 Pravilnici- najvažniji su Nacionalni standardi za upravljanje stečajnom
masom(ima ih 8)

84
 3) KODEKSI
6. CILJ i STEČAJNA NAČELA

Cilj stečajnog postupka je najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca ostvarivanjem

najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine (ZOS 2009).

Stečajni poverioci treba da budu namireni u što većem procentu tako što će imovina dužnika biti
prodata na najpovoljniji mogući način.

1. STEČAJNA NAČELA
1. NAČELO UNIVERZALNOSTI- unovčava se celokupna imovina stečajnog dužnika i
ulazi u stečajnu masu. Dakle celokupna imovina služi za namirenje poverilaca.

2. NAČELO KOLEKTIVNOG NAMIRENJA POVERILACA-u stečajnom postupku se

namiruju SVI poverioci stečajnog dužnika, tj. niko nije izuzet od stečaja. U
anglosaksonskom pravu ovaj princip je poznat kao pari passu princip – princip
kolektiviteta.
3. NAČELO JEDNAKOG TRETMANA i RAVNOPRAVNOSTI - stečajni postupak
pravičan i poverioci treba da imaju jednak tretman u njemu. Međutim nisu svi poverioci
jednaki međusobno (postoji 5 kategorija poverilaca). Da bi se nekim poveriocima dao
prioritet, nastala su odstupanja od načela ravnopravnosti, koja se svode na svrstavanje
poverilaca u stečajne isplatne redove i klase. Ovime se narušava načelo jednakog
tretmana.
4. NAČELO EKONOMIČNOSTI- u stečaju je neophodno da se ostvari najveća moguća
vrednost imovine stečajnog dužnika, uz ostvarivanje najvećeg mogućeg stepena
namirenja potraživanja poverilaca, u što kraćem periodu, sa što manje troškova.

5. NAČELO UNOVČENJA STEČAJNE MASE- u stečajnom pravu celokupna imovina

stečajnog dužnika (stečajna masa) se mora pretvoriti u novac. Zabranjena je deoba in
natura, tj. ne može se poveriocu dati neka stvar kako bi se namirila potraživanja, već
isključivo novac.

6. NAČELO POVERILAČKE AUTONOMIJE- u postupku stečaja poverioci imaju važnu

ulogu i donose neke od najznačajnijih odluka poput:
 odluke o bankrotstvu
 usvajanja plana reorganizacije
7. NAČELO SUPSIDIJARNOSTI BANKROTSTVA- u stečaju postoje dva puta kojima
postupak može da krene:
1) Bankrotstvo- je postupak prodaje celokupne imovine dužnika, namirenja poverilaca i
brisanja dužnika iz registratora. Ono uvek vodi prestanku dužnika, tj. gubitku pravnog
subjektiviteta. Kada se jednom krene putem bankrotstva, više nema povratka.

85
 2) Reorganizacija- je postupak koji može voditi prestanku dužnika, ali najčešće
podrazumeva pokušaj ozdravljenja dužnika i ne vodi prestanku subjektiviteta. Ovom
postupku se daje blagi prioritet da bi se videlo da li će biti podnet plan reorganizacije.
8. NAČELO HITNOSTI- stečajni postupak je hitan, jer su svi rokovi kratki.

9. NAČELO DVOSTEPENOSTI- stečajni postupak je dvostepen.

10. NAČELO JAVNOSTI- stečajni postupak je javan, podaci su javno dostupni.

11. NAČELO NOVOG FINANSIJSKOG POČETKA- „fresh start“ načelo dolazi iz

anglosaksonskog prava. To je načelo stečaja fizičkih lica, što kod nas nije dozvoljeno.
Ovo načelo podrazumeva da stečajni postupak treba da pomogne finansijski posrnulim
fizičkim licima i omogući im novi finansijski početak (osloboditi ih dugovanja prema
poveriocima).

USLOVI ZA OTVARANJE STEČAJNOG POSTUPKA

Da bi se stečajni postupak otvorio, neophodno je da se ispune odredjeni uslovi. Svi uslovi se dele
u 4 kategorije. Prva tri uslova su pozitivni uslovi i označavaju šta mora da bude ispunjeno kako
bi stečajni postupak bio otvoren. Poslednji uslov je negativan uslov i kaže šta ne sme da bude
ispunjeno kako bi stečajni postupak bio otvoren. Pod otvaranjem stečajnog postupka
podrazumeva se rešenje koje donosi sud i koje se zove Rešenje o otvaranju stečajnog postupka.

1. STEČAJNA SPOSOBNOST- odgovara na pitanja: „Ko može biti stečajni dužnik?

Ko ima sposobnost da se nad njim otvori stečajni postupak?“.
a) Stečaj pravnih lica- korporativni stečaj
b) Stečaj privrednih subjekata- pravna lica i preduzetnici (trgovački stečaj)
c) Stečaj svih pravnih i fizičkih lica- korporativni i individualni stečaj

86
 U srpskom pravu stečajni dužnik može biti svako pravno lice. Međutim ima par
izuzetaka- Lica koja izuzeta od primene zakona i ne mogu biti stečajni dužnici:

 Republika Srbija (RS), Autonomne pokrajine (AP) i Jedinice lokalne samouprave

(JLS)
 Fondovi obaveznog socijalnog osiguranja
 Narodna banka Srbije
 Centralni registar za hartije od vrednosti
 Javne agencije (Agencija za licenciranje, Agencija za privredne registre, Agencija
za zaštitu konkurencije..)
 pravna lica- koja su osnovana od strane RS, AP ili JLS, a koja se isključivo ili
pretežno finansiraju iz budžeta

2. STEČAJNI RAZLOG- definiše se ko je finansijski oboleo i spreman za stečajni

postupak. To je materijalno-pravni osnov i suštinski uslov za otvaranje stečajnog
postupka. Definiše problem koji neko pravno lice dovodi do stečajnog postupka.
Prihvaćen je numerus clausus koncept stečajnih razloga, tj postoji zatvoren i zakonom
definisan broj i vrsta stečajnih razloga. Stečajni razlozi su određeni i konkretno
precizirani. Takođe moraju biti i fleksibilni, jer se privredna društva mogu naći u raznim
problemima, pa moraju biti prilagodljivi i apstraktnije definisani.
 Stečajni razlozi u Srbiji:
1) PREZADUŽNOST- u ZOS je definisana kao situacija u kojoj su obaveze pravnog lica
veće od njegove imovine. Ako pravno lice koje unovči celokupnu svoju imovinu ne može da
izmiri sve svoje obaveze, onda kažemo da je prezaduženo. Tada je ispunjen stečajni razlog
prezaduženosti u srpskom pravu. Kod jednostepenog utvrđivanja prezaduženosti porede se samo
obaveze i imovina i proizilazi iz Bilansa stanja- statička prezaduženost. Međutim, u mnogim
državama se ne primenjuje koncept statičke prezaduženosti, već se od njega samo polazi, a onda
se u drugoj fazi vrši utvrđivanje takozvane dinamičke prezaduženosti. Ovo je dvostepeno
utvrđivanje prezaduženosti. Cilj je da se sagleda realna situacija i brojni parametri kako bi se
utvrdilo da li će pravno lice da izađe iz krize ili ne. Može se desiti situacija da je neko preduzeće
statički prezaduženo, ali ne i dinamički. U tom slučaju nije ispunjen stečajni razlog
prezaduženosti i stečajni postupak neće biti pokrenut. U Srbiji se ne primenjuje koncept
dinamičke prezaduženosti, jer je mnogo komplikovaniji za primenu. U našem pravu,
prezaduženost je stečajni razlog samo kod voljnog stečaja- stečaja koji pokreće sam dužnik. Ako
je preduzeće prezaduženo nad njim se NE MOŽE voditi postupak likvidacije, već isključivo
postupak stečaja.
2) TRAJNIJA NESPOSOBNOST PLAĆANJA- ovo je univerzalni, osnovni i redovni
stečajni razlog. Univerzalan je, jer se primenjuje na sve dužnike. Redovan je, jer se stečajni
postupci redovno otvaraju zbog trajnije nesposobnosti placanja. Osnovni je, jer je stečajno pravo
zasnovano baš na ovom razlogu. Naziva se i trajnija nesolventnost u pravu. Ovo je objektiviziran
stečajni razlog, što znači da subjektivni elementi nemaju nikakav značaj. Gledaju se isključivo
rokovi i objektivne činjenice. Gleda se sadašnji momenat prilikom utvrđivanja nesposobnosti
plaćanja, a ne buduće perspektive, tj. budući poslovni razvoj nije relevantan. Aktivnost
poverilaca je irelevantna, tj. poverilac treba samo da dokaže da je dužnik trajnije insolventan i to
je dovoljno za pokretanje postupka. Takođe, ovaj razlog je vrlo jednostavno dokazati i zbog toga
se i u osnovi koristi. Bitno je znati da nije svaka nesposobnost za plaćanje stečajni razlog.

87
Kratkotrajne nelikvidnosti su prirodne za svaki privredni subjekat i to je redovna pojava (zastoj u
plaćanju). Zato je element trajnosti bitan za utvrđivanje da li je nesposobnost plaćanja stečajni
razlog ili ne.
 Nesposobnost za plaćanje u srpskom pravu- dva vida:
1. ne može da odgovori svojim novčanim obavezama u roku od 45 dana od
dospelosti jedne obaveze (nemogućnost izvršenja obaveze jednom poveriocu)
2. potpuna obustava plaćanja 30 dana neprekidno (nemogućnost izvršenja
obaveze bilo kom poveriocu)

 Pretpostavka trajnije nesposobnosti za plaćanje:

 poverilac je pokrenuo izvršni postupak
 nije se namirio bilo kojim sredstvom izvršenja tokom izvršnog postupka
 nevoljni stečaj (samo kada se stečaj pokreće na predlog poverioca)
3) PRETEĆA NESPOSOBNOST PLAĆANJA- kada dužnik shvati da finansijski tone,
ali još uvek nije nesposoban za plaćanje. Daje se mogućnost samom stečajnom
dužniku- voljni stečaj- da učini verovatnim da svoje postojeće obaveze neće moći da
ispuni po dospeću. Ako on ovo dokaže, onda je ispunio razlog preteće nesposobnosti
za plaćanje. Ideja je omogućiti dužnicima da otvore stečajni postupak i onda kada još
ima šanse da se spasu na vreme.
4) NEPOSTUPANJE PO USVOJENOM PLANU REORGANIZACIJE
5) PLAN REORGANIZACIJE IZDEJSTVOVAN NA PREVARAN ILI NEZAKONIT
NAČIN
3. PREDLOG ZA POKRETANJE STEČAJNOG POSTUPKA- U našem
pravu samo ovlašćeni predlagači mogu da podnesu predlog za pokretanje stečajnog
postupka. To su:
1) DUŽNIK
2) POVERILAC
3) LIKVIDACIONI UPRAVNIK- ako je pravno lice u postupku likvidacije
4. STEČAJNE PREPREKE- su negativni uslovi tj ono NE SME da bude ispunjeno
da bi se otvorio stečajni postupak. U našem pravu postoje 2 stečajne prepreke:
1) POSTOJANJE SAMO JEDNOG POVERIOCA- stečaj je postupak kolektivnog
namirenja poverilaca, pa se samim tim ne može pokrenuti ako pravno lice ima samo
jednog poverioca. Mora postojati barem 2 poverilaca.
2) NEZNATNA IMOVINA- definiše se kao tri koncentrična kruga. U najužem krugu su
dužnici koji nemaju imovinu. Tada se sigurno neće voditi stečajni postupak. Drugi
koncentrični krug predstavlja dužnike koji imaju imovinu, ali je ona manja od
troškova stečajnog postupka. Zbog toga se stečajni postupak neće voditi. U trećem
krugu su dužnici koji imaju dovoljno imovine da namire sve troškove stečajnog
postupka, ali imaju neznatno imovine preko toga. Zato neće biti u mogućnosti da
izmire poverioce, pa nema logike voditi stečajni postupak. U sva tri slučaja, stečajni
postupak se obustavlja i dužnici se brišu iz registra.
Za sprovođenje stečajnog postupka u prvom stepenu stvarno je nadležan privredni sud, a u
drugom postupku Privredni apelacioni sud, dok je mesno nadležan privredni sud na čijem
području se nalazi sedište stečajnog dužnika. Izvršne radnje u stečajnom postupku izvršava

88
stečajni sudija. Postupak se pokreće na predlog ovlašćenih predlagača, a sud ga sprovodi po
službenoj dužnosti. Postupak ima dve faze:

I. PREDHODNI STEČAJNI POSTUPAK- od podnošenja predloga do donošenja rešenja

sudije. U njemu se ispituje postojanje stečajnog razloga. On prethodi glavnom postupku.
II. GLAVNI STEČAJNI POSTUPAK- otvaranje stečajnog postupka ako je utvrđen stečajni
razlog. U ovom postupku sprovode se brojne radnje.
U postupku bankrotstva, nakon što je doneta odluka da se ide u bankrotstvo, paralelno se
sprovodi dva niza aktivnosti. Prvi put aktivnosti vezuje se za poverioce, koji prijavljuju
svoja potraživanja, zatim se ta potraživanja ispituju i ide se na ispitno ročište na kome se
sve zaključuje. Ovaj put kao rezultat daje spisak poverilaca prema kojima dužnik ima
obaveze. Drugi put aktivnosti vezuje se za unovčenje imovine stečajnog dužnika, preko
popisa, procene vrednosti i prodaje imovine. Ovaj put kao rezultat daje određenu svotu
novca koja je dobijena prodajom imovine stečajnog dužnika. Na osnovu rezultata oba
ova puta vrši se deoba novca poveriocima sa spiska i zaključuje se stečajni postupak.

7. ORGANI STEČAJNOG POSTUPKA

Stečajni postupak se pokreće i vodi pred nadležnim sudom, kod koga se obrazuju organi
stečajnog postupka. U našem stečajnom pravu to su:
1. stečajni sudija (sudski organ)
2. stečajni upravnik (dužnički organ)- zastupa i vodi poslove dužnika
3. skupština poverilaca- svi poverioci
4. odbor poverilaca (operativni organ)- 5-7 poverilaca, daje mišljenja i saglasnosti

07.05. predavanje 21
8. Poverioci u stečaju
Postoji pet glavnih vrsta poverioca

89
Koji imaju pet razlicitih pravnih polozaja (uradjeni su razlicitim pravilima)

I Stečajni poverioci – u odnosu na njih, svi drugi imaju privilegovan položaj

Uslovi za sticanje statusa stečajnog poverioca:

1. Materijalni, koji (iz zakona) glasi:

Stečajni poverilac je lice koje na dan pokretanja stečajnog postupka ima neobezbeđeno
potraživanje prema stečajnom dužniku.

Prva karakteristika navedenog uslova jeste neobezbedjeno potraživanje. Ukoliko na dan

pokretanja SP imamo potraživanje prema dužniku, ali je obezbedjeno npr hipotekom ili
nekom drugom registrovanom zalogom – to nas diskvalifikuje od statusa stečajnog
poverioca, u pitanju je dakle druga vrsta poverioca u stečaju (u konkretnom primeru, reč
je o razlučnom poveriocu, pa kažemo da je neobezbedjeno potraživanje differencia
specifica (ono što razlikuje) stečajnog od razlučnog poverioca).
Postoje izuzeci – npr. ukoliko lice obezbedi svoje potraživanje neposredno pred
pokretanja SP, svakako je sumnjivo – pa zakonodavac uvodi pravilo da potraživanja koja
su obezbeđena 60 dana pre dana otvaranja SP, tretira se kao da ne postoji.

Druga karakteristika jeste da to potraživanje postoji na dan pokretanja SP.

Postavlja se pitanje, šta je sa poveriocima koji steknu potraživanje nakon dana pokretanja
SP? Takvi poverioci nisu stečajni poverioci već je reč o poveriocima stečajne mase. Dan
pokretanja SP je differencia spesifica izmedju ove dve vrste.

Treća karakteristika jeste da je reč o imovinsko pravnom zahtevu.

90
 2. Formalni – kada se ispune prethodni materijalni uslovi, neophodno je da se prijavi
potraživanje kako bi se učestvovalo u raspodeli stečajne mase. Ukoliko lice ne prijavi
svoje potraživanje, a dužnikova imovina se u medjuvremenu raspodeli i prestane da
postoji (izbriše se iz registra) - nije moguće naknadno namiriti potraživanje.
Stečajni redovi: Stečajne poverioce između sebe delimo u stečajne isplatne redove. U vezi sa
ovim primenjuju se dva načeča:

a) Princip isključivosti (viši isplatni red isključuje niži). Prvo se moraju namiriti SVI
poverioci iz prvog reda, pa ako preostane ide se na namirenje drugog isplatnog reda itd...

b) Princip srazmernosti unutar stečajnog reda (srazmerno visini potraživanja se i namiruju)

Funkcija stečajnih redova je u tome da se neki poverioci privileguju u odnosu na druge.

U Srbiji diferenciramo sledeće redove:

i red potraživanja su neisplacene zarade zaposlenih. Ovo potraživanje je dvostruko

limitirano – vremenski (max 12 meseci) i vrednosno (do iznosa garantovane
zarade).

II red su javni prihodi države, dospela u protekla 3 meseca (to je vrem. Limit)

III red su neprioritetni poverioci, tj. svi ostali poverioci (njih ne definišemo) i oni su
najbrojniji.

IV i V su subordinarna (sporedna) potraživanja (npr. potraživanja povezanih lica)

II poverioci stečajne mase

Stečajna masa je celokupna imovina (novac+stvari, prava i dr...) steč. dužnika na dan otvaranja
SP, kao i ona imovina koju stekne nakon tog dana. Dok je deobna masa – konvertovana stečajna
masa u novac. Vrlo je važno napraviti ovu distinkciju, obzirom da se poverioci namiruju
isključivo iz novčane mase (načelo univerzalnosti/ unovčenja).

Takođe postoji razlika između poverioca steč. dužnika i poverilaca steč. mase - u zavisnosti od
momenta kada je nastalo potraživanje – da li pre ili nakon otvaranja SP. Oni (poverioci steč.
mase) se namiruju pre stečajnih poverilaca.

Karakteristike tih potraživanja, osim momenta nastanka, jesu i sledeće:

- da su ona nastala u vezi sa sprovođenjem SP ili radnjama stečajnog upravnika;

- ili na drugi način prikupljanjem, upravljanjem, unovčenjem i raspodelom stečajne mase.

Postoje dve podvrste ovih poverioca:

91
 1) Troškovi stečajnog postupka (poverioci vezani za troškove SP - npr. stečajni upravnici)
2) Ostali poverioci stečajne mase

III Izlučni poverioci

Pružena im je najveća zaštita u stečaju jer su izlučni poverioci imaoci izlučnog prava. Izlučno
pravo je najčešće pravo svojine. Predmet izlučenja je stvar/ pravo koje se nalazi kod stečajnog
dužnika a ne pripada stečajnoj masi, jer ni ne spada u imovinu dužnika (primera radi – ukoliko
jedno preduzeće da na korišćenje neku stvar npr. televizor drugom preduzeću, koje potom ode
pod stečaj – prvo preduzeće je izlučni poverioc i ima pravo da traži da se ta stvar izdvoji tj. izluči
iz stečajne mase jer tamo i ne pripada, i da mu se vrati).

Izlučni poverilac ne podnosi prijavu potraživanja, već predaje zahtev za izlučenje. Izlučiti stvar
znači izdvojiti je iz stečajne mase jer njoj ni ne pripada. Ne može se tražiti izlučenje nenovčanih
potraživanja (npr. preduzeće je kupilo televizor, ali joj nikada nije isporučen).

IV razlučni poverioci
Spadaju u obezbeđene poverioce - poverioci koji su svoje potraživanje prema steč dužniku
obezbedili nekim stvarnim pravom (stvarnopravnim sredstvom obezbedjenja). Misli se najčešće
na hipoteku, registrovanu zalogu i retenciju. Posledično, imaju prioritet u namirenju potraživanja
u SP.

Razlučno pravo je, dakle, stvarno pravo na tuđoj imovini.

Postoje tri slučaja kada imaju pravni status stečajnih poverilaca:

1) Podobezbeđeni poverioci (bifukacija potraživanja)

2) Odricanje od razlučnog prava
3) Stečena za poslednjih 60 dana (o čemu je bilo reči kod steč. poverioca)

V založni poverioci
Ostali obezbeđeni poverioci. Ovaj pravni institut je u Srb. Prvi put regulisan 2014 (izmenama u
zakonu o stečaju). To su poverioci koji imaju potraživanje prema trećim licima, a koje je
obezbeđeno nekim delom imovine stečajnog dužnika. Drugim rečima, radi obezbeđenja
njegovog glavnog potraživanja (prema trećim licima) – uspostavljena je zaloga na imovinu
stečajnog dužnika. On dakle ima stvarnopravno obezbeđenje na imovini stečajnog dužnika, ali
nema prema njemu novčano potraživanje.

Namiruju se najviše do visine vrednosti dobijene unovčenjem imovine stečajnog dužnika na

kojoj je uspostavljena zaloga i imaju pravo prioritetnog namirenja prodajom te stvari.

Izričito im je zabranjeno da biraju i da budu birani u skupstinu i odbor poverilaca.

92
9. Pojam, svrha i vrste reorganizacije
Reorganizacija je namirenje poverilaca prema usvojenom planu reorganizacije i to
redefinisanjem dužničko poverilačkih odnosa, statusnim promenama dužnika ili drugim načinom
koji je predviđen planom reorganizacije.

Sustina reorganizacije – one se primenjuje ako se time obezbeđuje povoljnije namirenje

poverioca u odnosu na bankrotstvo.

Terminologija – postoje tri termina vezane za reorganizaciju:

Reorganizacija, restruktuiranje i sanacije; Pri čemu nema utemeljenih pojmova ni jednog od ovih
značenja (stvar je konvencije koji će se naziv za šta koristiti – sanacija ima neko svoje značenje i
podrazumeva zapravo ozdravljenje dužnika).

Restruktuiranje je takođe jedan vid uređivanja odnosa dužnika sa njegovim poveriocima i uređen
je u našem zakonu postupkom sporazumnog finansijskog restruktuiranja.

Reorganizacija suštinski može biti vanstečajna i u SP, ali naše pravo poznaje samo stečajnu
reorganizaciju.

Plan reorganizacije je centralni dokument postupka reorg. i razlikujemo 3 vrste plana:

1) Likvidacioni plan – dovode do likvidacije dužnika, društvo se briše iz registra i prestaje

da postoji.
2) Sanacioni plan – imaju za cilj spašavanje dužnika tj. ekonomsko, finansijsko i pravno
ozdravljenje dužnika. Imaju za cilj da mu omoguće da nastavi sa poslovanjem. U našoj
praksi su najčešči pa se stoga ponekad poistovećuju sa reorganizacijom u globalu.
3) Prenosni plan – Verujem u tvoje poslovanje, ali ne verujem tebi kao subjektu – ovi
planovi omogućavaju da se prenese poslovanje društva na neko drugo lice a da sam
dužnik prestane da postoji npr. pripajanje.
U sprskom pravu ovlašćeni podnosioci plana reorganizacije su:

1) Stečajni upravnik

2) Svaki stečajni poverilac

3) Svaki razlučni poverliac

4) Vlasnici dužnika (uslov je da se ima preko 30% učešća)

93
Sam postupak reorganizacije možemo podeliti u dve vrste:

a) Obična (reorganizacija) – nakon otvaranja stečajnog postupka zakonodavac daje propisan

period u roku od 90 dana za podnošenje plana reorganizacije. Istekom 90tog dana zatvara se
period i ide se na bankrotstvo. U tom periodu se ne prodaje imovina dužnika jer se čeka da li će
biti podnet plan reorganizacije.

Sadržina plana – uređena je detaljno zakonom i obimna je, ali esencija plana (ono što je bitno)
jesu mere reorganizacije. Mogu biti ekonomske (finansijske, poslovne i druge) i pravne (nekada
postoje i ekonomsko-pravne tj. kombinacija obe). Pravna mera je npr. smanjenje potraživanja
dužnika 20% ili recimo odlaganje rokova isplate; statusna promena je takođe pravna mera itd..

Krug mera organizacije nije numerus clausus – zakon je jasno predvideo najznačajnije mere, ali
ako se poverioci slože mogu se uzeti i bilo koje druge. U praksi se ide na više mera, retkost je da
se usvoji samo jedna mera.

Usvajanje plana reorganizacije – imaju pravo da ga usvoje stečajni i razlučni poverioci, pri čemu
se glasa po klasama (u kojima grupišemo poverioce). U srpskom zakonu razlikujemo pet klasa:

I klasu koju čine razlučni poverioci

II klasu čine poverioci i isplatnog reda

III klasu čine poverioci II isplatnog reda

IV kllasu čine poverioci III isplatnog reda

V klasu čine poverioci IV isplatnog reda (ako ih ima)

Zakon dozvoljava da se unutar jedne, napravi nekoliko podklasa. Plan se smatra usvojenim
unutar klase, kada poverioci koji glasaju za, imaju većinu potraživanja (preko 50%) unutar te
klase. Dok se plan u celini usvaja ukoliko ga prihvate sve klase. Kada se plan usvoji, stečajni
postupak se obustavlja.

b) Unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR) – spada u hibridne postupke. Svaki

hibridni postupak ima dve faze:

1) vansudska faza - u kojoj se dužnik dogovara sa svojim poveriocima oko plana reorganizacije.
Unapred ga usvajaju (pre otvaranja SP) ukoliko postoji podrška većinskih poverioca. Zatim se
podnosi predlog za otvaranje stečaja sa unapred pripremljenim planom.

2) sudska faza – nakon otvaranja SP, sudija u najkraćem roku zakazuje ročište za zvanično
glasanje plana.

94
Prednost UPPR-ova je u brzini, nižim troškovima i manjem stepenu neizvesnosti. UPPR
omogućava postojećim direktorima da učestvuju u postupku (dok bi nakon otvaranja SP bio
imenovan stečajni upravnik koji bih ih zapravo zamenio.

10.05. predavanje 22
11. Pojam ugovora u privredi - Pojam trgovinskopravnog posla
1) Terminologija

- Ugovori u privredi - Trgovinskopravni ugovori - Ugovori u prometu roba i

- Privredni ugovori usluga
- Ugovori robnog prometa

Postoji nekoliko termina koje mi koristimo, svi su oni u redu i svaki se može koristiti.

Naš termin po obligacionom zakonu je ugovor u privredi.

2) Dva sistema određenja ugovora u privredi

Postoje dva sistema određivanje ugovora u privredi u svetu.

1. Objektivni sistem

Prvi sistem je objektivni sistem određivanja nekog ugovora u privredi.

- Objektivni sistem je prva uvela Francuska i ovde se on vodi kao francuski sistem ugovora.
- Francuska je prva definisala ugovore u privredi na objektivan način: pod ugovorom u
privredi podrazumevamo oni koji su to trgovinski ugovori po svojoj prirodi posla, po samoj
sadržini ugovora, šta je po prirodi stvari trgovinskopravni posao, šta je objektivno tako bez
obzira ko ga vrši i ko ga zaključuje.

Oni prave razliku između više vrsta ali sad se nećemo baviti detaljima.

Oni prvo apstraktno kažu da su to neki akti cirkulacije, akti špekulacije, kao apstraktno
određivanje ugovora, a onda pojedinačno metodom numeracije nabrajaju najznačajnije ugovore
u privredi.

Pod tri preskačem jer to nije za nas ekonomiste.

- Sistem posrednog određivanja trgovca

Na taj način Francuzi osnovu trgovinskog prava vezuju za ugovor u privredi, a iz ugovora u
privredi oni izvlače pojam trgovca, te oni kažu pošto smo rekli šta su ugovori u priveredi, trgovci

95
su oni koji zaključuju ugovor, znači centralni pojam je ugovor u privredi, a posredan pojam,
manjeg značaja, je pojam trgovca, jer su trgovci oni koji zaključuju onako definisane ugovore.
Koncepcija je objektivna jer ne zavisi od toga ko ugovor zaključuje, gleda se ekonomska suština
posla (da li je posao privredni ili građanskopravni?).

2. Subjektivni sistem

Drugi sistem je subjektivan sistem, koji je obrnut od objektivnog.

Nastaje u Nemačkoj, oni pojam trgovinskog ugovora definišu preko trgovca.

-pojam trgovinskog pravnog posla (ne samo ugovora) se definiše preko pojma trgovca

Centralni pojam je pojam trgovca i oni se bave temom ko je trgovac, a onda posebno kažu da su
ugovori koje on zaključuje su ugovori u privredi. Oni polaze od pojma trgovca da bi na kraju
došli do pojma trgovinskog poslovnog prava preko pojma trgovca.

-„Trgovinski pravni poslovi su svi poslovi trgovca koji pripadaju obavljanju njegove trgovinske
delatnosti“.

-razgranat pojam trgovca (za ispit manje značajno):

a) trgovac na osnovu bavljenja trgovinskim zanatom

b) trgovac na osnovu pravne forme

c) trgovac na osnovu zakonske fikcije (fiktivni trgovac)

3) Pojam ugovora u privredi

Ugovori u privredi su, u smislu ovog zakona, ugovori koje preduzeća i druga pravna lica
koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu
registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost zaključuju među sobom
u obavljanju delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi
sa tim delatnostima.

1. subjektivni momenat – do reči među sobom

2. objektivni momenat – sve do kraja

96
 Srpski sistem – pojam ugovora u privredi
Srpski sistem, isti za sve države bivše SFRJ.
Definicija ugovori u privredi (prof očekuje da se kaže def, jer kada pita na ispitu šta je ugovor u
privredi, često mu studenti kažu samo „ugovor o prometu roba i usluga“, to nikako!)

Pisan je 1978. godine i malo je rogobatno napisan i tada nismo imali ono što sada imamo.
Tradicionalno je pogrešno, iako u knjigama i dalje stoji tako.

Subjektivno – objektivan sistem govori se o delatnosti gde se očekuju da su učesnici

profesionalni
U Srbiji uvek volimo da budemo između, nikako ni subjektivno, ni objektivno, te smo mi
subjektivna objektivan sistem koji se zagovara kod nas. Ovo što je zeleno stavljeno je
subjektivni: to su ugovori koji druga pravna lica ...... ugovore koje obavljaju trgovci zaključuju
među sobom, drugim rečima kada imate dva trgovca i zaključuju ugovor, onda kažemo da je
ispunjen prvi element, tradicionalno subjektivni element. Da li je to subjektivan element? Pa
imamo trgovce u osnovi, znači polazi se od toga ko su strane u datom pravnom poslu nesporno
subjektivno ne postoji, počinjemo od trgovca pa kad dva trgovca zaključe ugovor to je ugovor u
privredi. Da li je ugovor u privredi zavisi od ispunjenosti drugog uslova.

Šta je po biti ugovora privredni posao, bez obzira ko ih vrši?

Tradicionalno, kod nas, se kaže da pored tog subjektivnog momenta postoji i objektivan
momenat u našoj definiciji objektivni momenat, to je u def. kraj: „u obavljanju delatnosti koje
sačinjavaju predmeti njihovog poslovanja ili u vezi sa tim delatnostima“ i odatle zaključujemo da
se da je naša koncepcija subjektivno-objektivna.

To su pod jedan ugovori koji trgovci zaključuju među sobom, na primer dva privredna društva
zaključuju ugovor među sobom, za nas je to početak potencijalnog ugovora o privredi, međutim
to nije dovoljno, treba bude ispunjen i drugi uslov, a to je da oni to rade u okviru svoje delatnosti
ili u vezi sa njima, drugim rečima ako vi zaključite kao trgovac neki ugovor koji nema veze sa
vašom delatnošću, npr priključite se na elektro mrežu. Pa šta ste vi, neki veliki trgovac, jer ste se
priključili? U čemu se privredno društvo razlikuje od mene, koji ništa ne znam o tome, znači nije
on nikakav profesionalac, niti je u okviru njegove delatnosti niti u vezi s njima. To znači da
ugovor o privredi treba da zaključe oni koji imaju najviše znanja iz te oblasti.

97
Mi ne polazimo od prirode posla, te je i naša koncepcija (klasična) subjektivna, iako se naziva
subjektivno objektivna. Naša verzija je pogoršana verzija subjektivne nemačke koncepcije.

Jednostrani i dvostrani ugovori u privredi

U čemu je razlika između našeg i nemačkog sistema? Razlika u tome što mi tražimo da obe
strane budu trgovci, što znači kod nas je prihvaćen koncept obostranih ugovora u privredi tj.
moramo imati dva privredna društva da bi zaključili ugovor, a ne može jedno privredno društvo
da zaključi ugovor sa mnom, jer se to ne tretira kao ugovor u privredi. Tadašnji zakonodavac je
smatrao da se ne može deliti ugovor, u smislu da se ne može jedna strana posmatrati kao ugovor
u privredi, a druga ne. To nije tačno, jer time štitite slabiju stranu, to Nemci ne rade. Kada u
Nemačkoj trgovac zaključi ugovor, to je ugovor o privredi, nije bitno koja je druga strana, ona će
se koristiti time, tu su stroža pravila koja se primenjuju na trgovce i to je smisao posebne
regulative.

Osnovni i akcesorni (sporedni, pomoćni) ugovori u privredi (pričaće prof u okviru Delatnosti)!

12. Specifičnosti ugovora u privredi

Tradicija u Srbiji je bila da se gradjansko – pravni ugovori uredjuju gradjanskim zakonima, dok
se trgovinsko – pravni ugovori uredjuju posebnim trgovačkim zakonima. Kada je donesen
konačan Zakon o obligacionim odnosima, postavilo se pitanje da li će se gradjansko - pravni
ugovori i trgovinsko – pravni ugovori urediti u okviru jednog zakona ili odvojeno. Tada je
prihvaćeno načelo jedinstvenog uredjivanje svih obligacionih odnosa kroz Zakon o obligacionim
odnosima. Odredbe ovog zakona koje se odnose na ugovore primenjuju se na sve vrste ugovora,
osim ako za ugovore u privredi nije izričito drugačije predvidjeno.

Trgovinsko pravo je skup izuzetaka od Gradjanskog prava. Uvek se polazi od pravila koje je
naglašeno u Gradjanskom pravu, ali ukoliko nije adekvatno za konketnu situaciju u trgovini
može se prilagoditi i tako nastaju izuzeci. Primer: kada se zaključuje Ugovor o prodaji izmedju 2
fizička lica, potrebno je da se definiše cena. Cena se ne može podrazumevati, već se mora
konkretno definisati, jer bez definisane cene nema ni Ugovora o prodaji. Sa druge strane, ukoliko
trgovac prodaje svoju robu, cena te robe je već definisana i poznata. Fizičko lice ne može

98
zahtevati od trgovca da se cena definiše, jer je cena već definisana od strane prodavca u
cenovniku.

Postoje 2 načela Zakona o obligacionim odnosima koja se odnose na ugovore u privredi:

1. načelo postupanja sa odgovarajućom pažnjom:

a) pažnja dobrog domaćina: pažnja koja se ispoljava u gradjansko - pravnim ugovorima;

ovo je najniži nivo pažnje;

b) pažnja dobrog privrednika: viši nivo pažnje koji se ispoljava u trgovinsko – pravnim
ugovorima; ovo je pažnja koja se ispoljava kod ugovora koji trgovci zaključuju izmedju sebe u
vezi sa svojim delatnostima; prihvata se malo niži stepen pažnje od maksimalnog jer trgovci nisu
profesionalci u svojoj delatnosti;

c) pažnja dobrog stručnjaka (profesionalca): najviši nivo pažnje koji se ispoljava u

trgovinsko – pravnim ugovorima; ovo je pažnja koja se ispoljava kod ugovora koji trgovci
zaključuju izmedju sebe u okviru svojih delatnosti; ovde se očekuje najviši stepen pažnje;

2. načelo zabrane stvaranja i iskorišćavanja monopolističkog položaja: postoji Zakon o zaštiti

konkurencije koji definiše detaljno pitanje konkurencije;

Osobenosti koje pretežno ili isključivo karakterišu ugovore u privredi:

1. državna intervencija – ograničavanje autonomije volje:

- obaveza zaključivanja ugovora: u trgovinskom pravu postoji obaveza zaključivanja ugovora,

dok u gradjanskom pravu ne postoji ta obaveza izmedju 2 fizička lica;

- cena: država može propisati minimalnu i maksimalnu cenu, može davati merila za odredjivanje
cene u slučaju nekih proizvoda koji imaju veliki opšte – društveni značaj (hleb, mleko...) kako bi
ti proizvodi mogli biti pristupačni i najsiromašnijim gradjanima;

- saglasnost: podrazumevaju traženje saglasnosti od državnih organa; danas su dosta retke;

- registracija ugovora: danas više nije aktuelno traženje registracije ugovora;

- obavezan način zaključenja ugovora: retko se traži u današnje vreme;

2. specifični izrazi: u trgovinskom pravu se mogu javiti specifični izrazi koji se ne koriste u
svakodnevnom govoru ili oni koji se koriste u svadnevnom govoru, ali u trgovinskom pravu
imaju potpuno drugačije značenje (npr. „takva-kakva“, „kasa-skonto“, „odmah“, „franko
fabrika“, „promptno“...); npr. Zakon o obligacionim odnosima „početak meseca“ definiše kao

99
prvi dan u mesecu, ali u trgovačkom pravu „početak meseca“ se odnosi na period od 1. do 10.
dana u mesecu;

3. oboriva pretpostavka teretnosti: kod ugovora u privredi, kada 2 fizička lica zaključe ugovor,
pokloni su normalna pojava, odnos može biti dobročin; medjutim trgovina i pokloni ne idu jedno
sa drugim, čak i ako se daju pokloni u trgovini, to uglavnom ima smisao marketinga; kod svih
ugovora u privredi ističe se da cena obično nije bitan element, ali čak i da se ona ne definiše, to
ne znači da se radi o dobročinom pravnom poslu, cena svakako postoji;

4. afirmacija formalnosti: u obligacionom pravu važi pravilo neformalnosti, odnosno ugovori su

neformalni, što znači da se ugovor zaključuje kad su ugovorne strane saglasne oko bitnih
elemenata ugovora, a ne traži se da ugovor bude u konkretnoj pravnoj formi, osim tamo gde je
drugačije predvidjeno;

u trgovinskom pravu takodje se polazi od principa neformalnosti, medjutim za mnoge ugovore

trgovinsko – pravnih poslova zakon je propisao pisanu formu, zato je neformalnost kao princip
upitna; uglavnom kod trgovinsko – pravnih ugovora moraju postojati prateći dokumenti kojima
se dokazuje nastanak tog posla (obično je to faktura; knjiženje u računovodstvu se ne može
izvršiti na osnovu ugovora, ali može na osnovu fakture koja je prateći dokument);

5. pregovori: nisu važni kod gradjansko – pravnih ugovora, mogu postojati, ali nisu neophodni;

kod trgovinsko – pravnih ugovora pregovori imaju veliku važnost; važe 2 principa: pregovori ne
obavezuju (princip neobaveznosti), ali pregovori moraju da se obave savesno (princip savesnosti
i poštenja), a to podrazumeva da lice može biti tuženo ukoliko npr vodi pregovore bez namere da
se zaključi ugovor, kao i kod odustanka lica u sred pregovora bez opravdanih razloga;

6. opšta ponuda: podrazumeva prodaju odredjene robe pod istim uslovima za sve; opšta ponuda
se pre svega koristi u trgovinsko – pravnim odnosima; načini upućivanja opšte ponude su
sledeći:

a) izlaganje robe sa označenom cenom (npr.u Maxiju)

b) opšti uslovi poslovanja (sadrže informacije o ceni i uslovima pružanja usluga, odnosno
sastavlja se opšta ponuda usluge)

7. poziv na ponudu: koristi se u trgovinskom pravu; poziv na ponudu zapravo znači da lice treba
trgovcu da prikaže svoju ponudu, a trgovac zadržava pravo da je prihvati ili odbije; slučajevi
poziva na ponudu:

a) izlaganje robe bez oznake cene

100
 b) kada Opšti uslovi poslovanja nisu ponuda

c) reklamiranje (slanje kataloga, cenovnika, tarifa, oglasi...)

d) javno nadmetanje i javno prikupljanje ponuda

8. prećutno zaključenje ugovora: karakteristično je za trgovce; u gradjanskom pravu smatra se da

„onaj ko ćuti, zapravo ne pristaje“, tako da prećutno zaključenje ugovora nije moguće izmedju
fizičkih lica; ukoliko izmedju poslovnih partnera u trgovini postoji dugogodišnja saradnja i stalna
poslovna veza, može se javiti prećutno zaključenje ugovora i smatra se da ćutanje zapravo znači
pristanak (npr ukoliko postoji stalna poslovna veza izmedju 2 strane, osoba dugo godina naručuje
istu robu kod trgovca, moguće je da kada ponovo iznova naruči tu robu da trgovac jednostavno
ne odgovori, ali to ne znači da se razmena neće izvršiti, već je došlo do prećutnog zaključenja
ugovora); isto važi u slučaju izvršenja naloga – ako se trgovac bavi izvršenjem naloga i fizičko
lice zatraži izvršenje naloga od te osobe, trgovac je dužan da odbije taj nalog ukoliko ne želi da
ga izvrši, ukoliko prećuti to znači da je pristao (bitno je samo da ti nalozi spadaju u njegovu
poslovnu aktivnost);

9. memorandum (zaključenje ugovora na poslovnom papiru): ako neko zaključi ugovor, a nije
bio ovlašćen za to, ne smatra se da je taj ugovor važeći, tj ne smatra se da je taj ugovor uopšte
nastao;

Postoji pravilo da ugovor važi samo ako su ga zaključili sam trgovac ili lica ovlašćena za to od
strane trgovca; ali postoji jedan izuzetak od ovog pravila koji se javlja u slučaju da je ugovor
zaključen preko memoranduma; za to je potrebno 4 uslova:

- izjava sačinjena na memorandumu kojim se to lice služi u svom poslovanju

- pečat ili štambilj i potpis
- izjava se odnosi na posao kojim se to lice redovno bavi i ne prelazi obim njegovog
normalnog poslovanja
- savesnost primaoca – druga strana nije znala da je izjavu potpisalo neovlašćeno lice

10. obezbedjenje ugovora u privredi: ugovore u privredi često prate različita sredstva
obezbedjenja koja su ista bez obzira da li se ugovor zaključuje izmedju fizičkih lica ili u trgovini;

za ugovore u privredi je karakteristična brzina prometa, pa nije lako svaki ugovor ponaosob
obezbedjivati; zakonodavac je to rešio tako što je za neke ugovore u privredi uveo zakonsko
založno pravo, ne mora se posebno naglašavati da postoji jer se ono kao takvo primenjuje u
praksi (npr ukoliko vozač prevozi neku robu, njemu je ta roba zaloga jer on neće isporučiti tu
robu gde je to potrebno dok ne bude plaćen za svoju uslugu); u našem pravu zakonsko založno
pravo se primnjuje kod 7 ugovora u privredi:

- u korist trgovinskog zastupnika u slučaju trgovinskog zastupanja

101
 - štite se prava komisionara u komisionu
- vršilac kontrole ima zakonsko založno pravo po osnovu ugovora o vršenju kontrole
- špediter
- prevozioci robe
- skladištar
- banka po osnovu ugovora o sefu

Da bi neko imao zakonsko založno pravo potrebno je da ta osoba drži u tom trenutku tu stvar,
zatim da je ta stvar dospela u ruke poverioca nakon što je zaključen ugovor; ta roba koju je
poverioc primio služi za nadoknadu potraživanja samo po osnovu datog ugovora (ne može se
roba po osnovu jednog ugovora koristiti za nadoknadu potraživanja po osnovu nekog drugog
posla, tj ugovora);

13. Ugovor o prodaji

Kada pričamo o ugovoru o prodaji u privredi misli se na ugovore koje zaključuju trgovci, a
predmet ugovora je roba.

Ovaj ugovor se tradicionalno zvao „ugovor o kupoprodaji“, medjutim kasnije su neka pravila
nalagala da se zove „ugovor o kupovini i prodaji robe“, ali je na kraju donet zaključak da se
jednostvno zove „ugovor o prodaji“ jer je kupovina za jednog zapravo prodaja za drugog u
kupoprodajnom odnosu.

Ovo je danas ekonomski i trgovinski posmatrano najdominantniji ugovor u državi i svetu; on je

najznačajniji ugovor i danas se tretira kao osnovni instrument privrednog prometa od nastanka
novca do danas. Mnogi ugovori su se razvili zbog postojanja ugovora o prodaji (npr ugovor o
prevozu je nastao tako što prodavac isporučuje robu svom kupcu što je opet posledica
zaključenog ugovora o prodaji). Značaj ovog ugovora je i u tome što najveći broj sudskih
sporova danas proizilaze iz ugovora o prodaji.

Izvori prava kod ugovora o prodaji u našem pravu:

1. zakon o obligacionim odnosima: uredjuje detaljno ugovor o prodaji; malo manje od 100
članova je posvećeno ovom ugovoru; ugovor o prodaji je najdetaljnije uredjen ugovor u privredi

2. opšte uzanse: dominantno se vezuju za ugovor o prodaji

3. bečka konvencija: nju je prihvatilo oko 90 država u svetu; kada god naš trgovac zaključi
ugovor sa trgovcem iz neke od ovih 90 država, kao izvor prava primenjuje se Bečka konvencija;

102
14.05. predavanje 23
14. Bitni elementi ugovora o prodaji
Predmet i obaveza prodavca je roba, a predmet i obaveza kupca je cena. Znači pričamo o robi s
jedne strane kao predmetu ugovora o prodaji i ceni s druge strane.

Predmet i obaveza prodavca može biti stvar ili pravo, načelno gledano. Po pravilu stvari koje su
predmet kupoprodaje u privredi su pokretne stvari stvari u prometu; dozvoljeno je i kupovina
buduće stvari - mogu ja na primer da kupim buduću žetvu pšenice, dozvoljena je takozvana
kupovina nade, ne znate koliko toga će biti, ali ste se unapred opredelili da ćete kupiti ceokupan
rod pšenice određenog proizvođača.Ono što je nama važno ovde kod ugovora o prodaji u
privredi, prevashodan predmet obaveze prodavca je roba to jest generička stvar stvar. Stvar može
biti individualno ili generički određena, mada po pravilu kod ugovora o prodaji u privredi
pričamo o generičkoj stvari što znači ima više zamennjivih stvari jedna može da zameni drugu
sve su identične i danas je to pravilo kod ugovora o prodaji u privredi. Ne mora biti tako, ali
pravilo je da je reč o generičkoj stvari, a mi nju zovemo roba. Za robu je karakteristično da je to
stvar deljiva po rodu i da je deljiva stvar Šta znači deljiva to znači da kada ja kupujem 100 veš
mašina možete da mi isporučujete narudžbinu po 20 mašina, ne mora iscela, deljiva je u rom
smislu.
E sada kada mi kažemo da je prodavac dužan da kupi isporuči robu kako mi kod ugovora o
prodaji individualiziramo robu? Nema ugovora o prodaji ako nismo individualizirali odnos
kupca i prodavca.To radimo na tri načina prvi načina: putem vrste, putem količine i putem
kvaliteta- šta kupujem, koliko kupujem i kakav je kvalitet onoga što kupujem. To su dakle tri
načina individualizacije robe i sada o svakom od njih:

● prvo najznačajnije je odrediti robu po vrsti. Drugim rečima vrsta robe koja se kupuje ili
prodaje mora biti precizno i jasno određena. Nemamo mogućnost da tu uopštavamo, moramo
tačno da znamo koja vrsta robe se kupuje ili prodaje kod ugovora o prodaji. Ako alternativno
označimo “kupujem ili prodajem na primer 100 m veš-mašina ovog ili onog proizvođača
određene marku koju kupujemo u tom slučaju prodavac može da je isporeči šta hoće. Reč je o
alternativnoj agregaciji. Kupujemo 100 veš mašina ovih ili onih, onda prodavac odlučuje šta će
da vam isporuči. Ne možemo da zamislimo da ne znamo koju vrstu robe kupujemo odnosno
prodajemo, zahteva se precizna određenost.

● Količina je već druga stvar. Određuje se brojem komada, zapreminom ili težinom nečega.
Može biti određena u ugovoru ali može biti i odrediva i sad tu imamo razliku u odnosu na vrstu
koja mora biti precizna. Kod količine ne moramo baš da budemo precizni, količina može biti i
odrediva, bitno je da mi imamo kriterijume na osnovu kojih možemo da odredimo količinu.
Postoje neke klauzule i standardi na osnovu kojih mi određujemo količinu, može se odrediti
tačno (g,kg i sl.) i najčešće trgovci tako postupaju ali moguće je i okvirno određivanje količina.

103
Na primer prodavac kaže “isporuči mi najmanje 100 kg, a najviše 150 kg”, dakle kupac prihvata
od 100 do 150 kg, a na prodavcu je da isporuči od 100 do 150 kg u koliko može i/ili ima.
Prodavac je taj koji u tim granicama isporučuje robu u granicama određenim ugovorom. Postoje
klauzule koje koje se koriste i koje vuku svoje korenove iz onih opštih uzansi pa se recimo
koriste dve klauzule - vagon i cisterna. Imaju istu oznaku, 10.000 kg, ali vagon podrazumeva
bruto robu sa ambalazom, dok cisterna podrazumeva neku tečnost (misli se neto roba).

Sada, kada se isporučuje roba postavlja se pitanje da li možemo da te tolerišemo isporuku robe
malo više ili malo manje (od dogovorenog). Zamislite naručili ste 100 kg soli i prodavac vam
isporuči 101 kg i ili 100 kg i 1 kg manje - znači ne možete baš 100 kg u gram da dobijete. U
isporuci robe uvek se jedan deo uništi, izgubi itd. U tom smislu, postoji toleramcija. Pravilo je
danas da ako ste iskoristili klauzula u ugovoru koje kaže “oko” - isporuči mi oko 100 kg nečega
ili circa, to znači plus minus nešto dozvoljeno. Tako da ako mi je prodavac isporučio između 100
i 105kg onda je spunio svoju obavezu i ja redovno plaćam svoju isporuku onog što sam primio.
Znači circa ili oko znači da je ugovorena tolerancija plus-minus 5%, a ako ništa niste rekli
podrazumeva se da je tolerancija - i to ona dozvoljena - plus-minus 2%, to se među
privrednicima smatra nekom dozvoljenom tolerancijom prilikom isporuke. Naravno, moguće je
da ugovorite i da nema tolerancije. Ako naručujete određen broj komada, onda nema tolerancije.
Na primer, naručili ste 100 veš mašina i vama prodavac mora da isporuči 100 veš mašina a ne 98
ili 102, tu nema tolerancije. Dakle, vidimo da količina može biti određena i odrediva i to je nešto
što je za količinu karakteristično.

● Treća individualizacija robe je kvalitet i on je najveći problem. U praksi ređi su problemi

sa vrstom i količinom, problemi nastupaju u vezi sa kvalitetom robe. Koji kvalitet roba mora da
ima kada se isporučuje kupcu? Naravno, kod kvaliteta mislimo na svojstva robe: materijal, oblik,
mirisa i tako dalje. Naravno tu važi sloboda ugovaranja. Najčešće se prodavac i kupac
dogovaraju kakav će kvalitet roba da ima. Postoje neke izuzeci gde kažemo da nema slobode
ugovaranja jer postoje imperativni propisi o kvalitetu koji su donja granica i ne možete da
dogovarate nešto što je protiv imperativnih propisa. Ako nešto kaže da mora da ima 3% nečega
onda vi ne možete da imate ni jedan ni dva procenta manje. Obično se to javlja kod hrane gde se
postavljaju neki minimalni standardi gde prekoračenje ispod može da bude štetno po život,
zdravlje i tako dalje. Drugo, postoje standardi, u raznim oblastima. Ovde pričamo o standardima
kvaliteta. Oni mogu biti obavezujući i najčešće se vezuju ili za hranu ili za tehničku robu, a
uglavnom su standardi neobavezujući. Prihvatanjem određenog standarda vi dajete neku
garanciju da će roba imati odgovarajući kvalitet ali da bi oni bili uključeni u ugovor mora se
imati sloboda da se na njih pozove. Znači, noebavezujući standard se nikad ne primenjuje sam od
sebe već stranke u ugovoru moraju da se pozovu na obavezujući standard.

104
Postoje različiti načini određivanja kvaliteta - pogledaj u knjizi on nije tome pričao na
predavanju (specifikacija, klauzule takva kakva, i viđeno odobreno, )

Kakva takva - isporučio mi je tonu grožđa to znači da vi imate grožđe različitog kvaliteta. On
bere grožđe i stavljati na jednu gomilu i onda kada vi tražite tonu grožđa to znači da će on vama
s te gomile da da grozđe, što znači da on ne garantuje ni da će biti više bolje ili više lošije,
jednostavno šta vam zapadne sa određenog stovarišta to jest gomile, dobijete redom, pa lošeg ili
boljeg kvaliteta, šta vam zapadne. Druga klauzula znači viđeno-odobreno što znači sledeće: ja
sam tebi robu pokazao, ti si imao priliku da je pogledaš i isprobaš, što znači da ti ne možeš sutra
da se pozivas na to da ti kvalitet takve robe nije bio poznat ili da nisi bio zadovoljan. Na primer,
kupuješ čokoladu, dovedi stručnjaka koji će da je ispita, probaj čokoladu. Video si je i ako si je
kupio, to znači da si je odobrio i sutra ne možeš da mi kažeš da nisi zadovoljan čokoladom koju
si kupio prosto zato što je na snazi klauzula viđeno odobreno.

Nama je sledeće pitanje ključno u pravu - šta ako se ne odredi kvalitet? Šta ako ja tražim da mi vi
isporučite neku robu, a vi meni isporučite robu lošijeg kvaliteta nego što sam ja očekivao?
Drugim rečima, šta kada ne ugovorite kvalitet? Sad primećujete - vrsta mora da bude precizno
određena, količina može da bude odrediva, a kvalitet uopšte ne mora da bude određen. Zašto?
Zato što postoje pravna pravila koja će da nadomeste to. Sad šta smo mi prihvatili u pravu?
Kažem ovako - ako je prodavcu bila poznata svrha za koju kupac kupuje datu robu, onda je
dužan da mu isporuči robu koja odgovara toj svrsi. Dakle, ako je bila poznata svrha on mora da
isporuči robu koja je bila u skladu sa tom svrhom. Ako mu nije bila poznata svrha, u tom slučaju
roba ne može biti ispod srednjeg kvaliteta. Logično je ako kupite nešto, a ne kažete kakvo treba
da bude, vi pretpostavljate srednji kvalitet.

Cena je osnovna obaveza kupca. Osnovna obaveza prodavca je da preda robu, a osnovna
obaveza kupca je da je plati cenu. Cena se izražava u novcu i o tome smo pričali u tome je
razlika između ugovora o prodaji i ugovora o razmeni tj. trampi. koja je danas daleko ređa. Dakle
cene se izražavaju uglavnom u novcu. Ranije je bilo shvatanje da bez opredeljene cene ne može
biti ni prodaje jer se niste dogovorili o bitnom elementu ugovora (rimsko shvatanje). Ako ne
ugovorite cenu, ugovor ne postoji jer bitan element nije ugovoren. Vremenom je popuštao taj
zahtev o bitnosti cene kao elementa ugovora, u smislu da ne mora da bude baš određena
ugovorom nego može da bude i odrediva i to na osnovu nekih parametara (da li tako što je zakon
propisao ili je u ugovoru predviđen neki kriterijum kojim će se ona određivati). Konačno, došlo
se do sledećeg stadijuma u razvoju gde gde je rečeno “šta će nama uopšte cena u ugovoru, mi
znamo po kojoj ceni tu robu prodajemo, postoji tačno određena tarifa to jest cenovnik i zašto
bismo insistirali i na tom određivanju cene u ugovoru”? Tako u ugovoru o prodaji polako cena iz
bitnog elementa prelazi u nebitan, prirodni, element ugovora. Da sumiramo - kod ugovora o
građanskopravnoj prodaji mi moramo da odredimo i robu i cenu jer se u tom slučaju ništa ne

105
podrazumeva, ali privredna društva ne moraju da odrede cenu. Moderno rešenje je da cena može
da bude određena, odrediva ili da uopšte nije određena (nemamo nikakve parametre, ugovor ćuti
od ceni, samo je naznačeno šta se prodaje i tačka nema reči od ceni; to je moguće ali retko zato
što zakon uvodi neku pretpostavku kolika je to cena u slučaju da je nismo ugovorili). Zakonska
pretpostavka u našem pravu glasi: kupac je dužan da plati cenu koju je prodavac redovno
naplaćivao. Bitan deo je ovo “redovno naplaćivao” - to je upravo cena iz cenovnika trgovca, iz
njegove tarife. Ako ne može da se odredi cena koju je redovno naplaćivao jer je recimo tek
nabavio robu, nije je ranije prodavao, nema čak ni cenovnik za datu robu, onda za prodavce
kažemo da je dužan da kupcu plati ponudi razumnu cenu. Šta znači razumna cena? To je tekuća
cena (ne pričamo o ceni koja je redovno moguća) na tržištu u vremenu zaključenja ugovora, a
ako ne možemo da odredimo koja je tekuće cena ako je na primer reč o robi koju niko ne
prodaje/kupuje i nemamo tekuću cenu onda poslednja instanca je određivanje cene prema
okolnostima slučaja, gotovo izvesno od strane nekog procenitelja (retko koji sudija bi se usudio
da to samostalno radi). Dalje, cena mora biti ozbiljna, cena mora biti pravična i tako dalje - to su
neke standardi koji se treba držati. Cena ne može biti bagatelna jer onda to više nije ugovor o
prodaji, to je prikriveni ugovor o poklonu. Cena može biti određena kao nepromenljiva, fiksna,
što je inače pravilo kod ugovora o prodaji, a može biti i promenljiva cena. Sada, kod ugovora o
prodaji pravilo je da je cena fiksna, nepromenljiva cena je karakteristična za ugovore o građi,
nije toliko karakteristična za ugovor o prodaji (može se zamisliti ali nije česta). Kod ugovora o
prodaji obično imamo nepromenljivucenu, a promenljiva znači da može zavisiti od različitih
faktora. Sad, kod ugovora o građenju to se najčešće radi putem klizne skale gde vi tačno
odreditekoliki deo cene čini materijal, koji deo cene čine neki fiksni troškovi, a koji deo cene
čine zaposleni i onda vi na taj način određujete cenu, a onda zavisno od kretanja cene materijala,
naknada zaposlenima i tako dalje, i cena može da varira. Cena dakle može biti nepromenjiva,
može biti i propisana zakonskim/ podzakonskim aktima. Pored određene cene, cena može biti i
odrediva. Postoje razni kriterijumi kako se može odrediti - to zavisi od kvaliteta, može se
poveriti trećem licu određivanje cene pa onda zakon predviđa šta se dešava ako niste zadovoljni
cenom koji je odredilo treće lice, cena može biti tekuća, orijentaciona i tako dalje… U našem
pravu nije dozvoljeno da određivanje cene bude u nadležnosti jedne ug.strane, ne možemo da
kažemo ugovornu cenu će odrediti prodavac, to nije prihvaćeno u našem pravnom sistemu.

Šta obuhvata cena? Cena obuhvata neto težinu robe bez ikakvih popusta, klot cena bez kasa
skonta (popusta). Ovo su neke klauzule koje se nekad koriste .
Postavlja se pitanje koje troškove snosi prodavac a koje kupac (znači šta je to uključeno u cenu, a
šta nije). Prodavac snosi troškove pripremanje robe za isporuku (znači priprema se roba na
uobičajen način), zatim troškove carinjenja i troškove vezane za izlazak robe iz zemlje date robe,
to snosi prodavac i eventuelno plaćanje carina. S druge strane, kupac snosi troškove u vezi sa
plaćanjem cene, eventualno neke provizije koje plaća banci, kao i troškove uvoznog carinjenja

106
(to je načelno pravilo, a u ugovoru može da bude nešto drugo formulisano, ovo su načelna
pravila koja stoje za ono što se podrazumeva ako ništa ugovoru niste rekli).

15. Obaveza prodavca

Mi u pravu razlikujemo kod svakog ugovora više obaveza jedne odnosno druge ugovorne strane.
Retko kada se obaveza svodi samo na jednu obavezu, što znači da kod ugovora o prodaji
prodavac ima više obaveza ali jedna obaveza je centralna, a to je upravo ovo pogledaj
prezentaciju

Šta ugovor čini karakterističnim, šta je njegova karakteristična prestacija? Plaćanje cene nije
karakteristično, već ono što druga strana pruža. U slučaju ugovora o prodaji, kažemo da je
prodavac dužan da isporuči robu.

Kod ugovora o prodaji tradicionalno se govori o predaji robe gde je prodavac dužan da preda
robu kupcu (njegova osn.obaveza), međutim u trgovini mi više insistiramo na drugom pojmu -
isporuci robe koja je složenija od predaje. Sličnost postoji sa predajom, ali postoji razlika i mi
insistiramo na toj razlici. Uzmimo za primer distancionu prodaju, to jest prodaju koja obuhvata
prevoz robe. Šta ukoliko ja predam robu prevoziocu, da li sam na taj način isporučio robu kupcu.
U našem pravu, predajom robe prevoziocu prodavac je ispunio svoju obavezu a da nije predao
robu kupcu jer će kupcu roba biti predata kad stigne u odredišno mesto. Moguće je i da se preda
roba kupcu ali bez dokumenata. Šta vredi predaja robe kupcu bez odgovarajućeg dokumenata?
Malo, predaja bez dokumenata je problematična jer ta roba onda tehnički ne postoji i ne može da
se prodaje. Znači možemo da imamo dve situacije - da ste predali robu, a da je niste isporučili i
da ste isporučili, a niste predali. Znači isporuka je bitan momenat kada ste vi, ne predali već
isporučili robu. Isporuka robe je pravni pojam jer dolazi do prenosa rizika.

Kada govorimo o predaji robe, tri pitanja su značajna: gde, kada i kako. Gde treba da se isporuči
roba, kada treba da se isporuči i kako si dužan da isporučiš robu. Znači mesto, vreme i način
isporuke su tri bitna pojma. Gde se isporučuje roba je najlakše pitanje. Ono se uređuje
ugovorom. To nije bitan element, ne mora da se uredi ugovorom i u tom slučaju mi
primenjujemo neka dispozitivna zakonska pravila. Prvo pravilo kod nas je da se nenovčana
izvršava u mestu dužnika i to je opšte pravilo zakona obligacija. U ugovoru o prodaji piše da se
roba isporučuje u sedištu prodavca u vreme zaključenja ugovora. Zakon o obligacioni prodaje je
samo primenio opšte pravilo jer prodavac je dužnik obaveze i u njegovom sedištu se vrši
isporuka robe. Drugim rečima, kupac je dužan da dođe kod prodavca i da uzme robu koju je
poručio. To je zakonsko pravilo, ali ugovorom može da se uredi i drugo. Vreme isporuke robe sa
opet najčešće uređuje ugovorom, štaviše kupcu je veoma važno da zna kada će dobiti robu, to za
njega nije irelevantna tema. Sada, šta ako to nije određeno ugovorom, kako se određuje vreme
isporuke robe? Prvo, možemo da preciziramo datum isporuke (isporučićeš mi robu tog i tog
datuma). Druga mogućnost je da odredimo isporuku po protoku određenog vremena (isporučićeš

107
mi robu za sedam dana, npr); u tom slučaju prodavac određuje kada će se isporučiti roba držeći
se utvrđenog roka. Opšte uzanse koriste još jedan pojam, a to je promptna isporuka ili isporuka
odmah. To podrazumeva isporuku od u roku od 8 dana od dana zaključenja ugovora. Centralno
pitanje je sledeće: može se desiti da vreme isporuke robe nije ni na koji način zakonom
precizirano, postavlja se pitanje kada je prodavac dužan da isporuči robu kupcu. Naš zakon je
odredio termin “u razumnom roku posle zaključenja ugovora”. Razuman je termin iz
anglosaksonskog prava i vrlo često se koristi u anglosaksonskom pravu. Šta zapravo znači
razuman rok? To dosta zavisi od konkretnog slučaja. Npr, jedan će biti rok za predaju malina, a
drugi će biti rok za isporuku aviona. U skladu sa robom određuje se razuman rok isporuke (za
maline sigurno neće biti duže od 10 dana a za avion sigurno hoće).

Znači isporuka robe se najčešće utvrđuje transportnim klauzulama . Transportne klauzule

podrazumevaju određene skraćenice koje se koriste kako bi se puno toga rekla sa izuzetno malo
reči. Znači praktično jednom skraćenicom i mestom pored vi ste definisali 20 nekih pitanja, a bez
potrebe da morate da ih napišete zato što ta skraćenica ima tačno odgovarajuće značenje.
Najpoznatije su one koje je donela Međunarodna trgovinska komora u Parizu (najpoznatija u
Evropi). Na svakih deset godina se inoviraju i ono što je za njih karakteristično jeste da su one
podeljene u četiri kategorije i poređane, ne nasumice, već prema obavezama ugovornih strana pa
imamo E, F, C i D klauzule. Kako se ide od E ka D, rastu obaveze prodavca E klauzule su
najviše u interesu prodavca, a D klauzule najviše u interesu kupca. Šta to sve može da obuhvati?
Pa, ko će da snosi troškove carinjenja, ko će da ugovori prevozioca, ko će da plati prevozninu, ko
će da istovari robu/utovari robu, ko će da dođe po robu - razne kombinacije tu postoje i to
uređuju transportne klauzule, tj INCOTERMS pravila.

15. Obaveze kupca

Predmet obaveze kupca je cena i njegova osnovna obaveza je plaćanje cene. Znači, ono što je
pandan isporuci robe je plaćanje cene. To su dve osnovne obaveze u ugovoru o prodaji. Cena
mora biti u novcu. Novac je sredstvo plaćanja i može imati tri oblika: gotov novac u vidu
novčanice/ kovanica i to je zakonsko sredstvo plaćanja, pored gotovog novca cena može biti
izražena u virmanskom (žirantskom) novcu (to je novac na računu i to je druga priroda novca) i u
novije vreme elektronski novac što kod nas još uvek gotovo i ne postoji. Mesto plaćanja cene se
definiše ugovorom. Ako niste ugovorili onda zakonodavac kaže dužan je da plati cenu tamo gde
je to bilo uobičajeno (recimo ako ste već imali neke ranije dogovore i stalno ste plaćali cenu na
jedan način, onda se podrazumeva da je to vaše uobičajeno mesto plaćanja cene). Treći, ako
nemamo ni ugovor ni ništa uobičajeno u vašem pravnom odnosu primenjujemo dispozitivno
zakonsko pravilo koje glasi “mesto predaje stvari”. Naše pravo kaže da je kupac dužan da plati
cenu prodavcu u mestu predaje stvari, a mesto predaje stvari je sedište prodavca. Ovo je odraz
onog pravila da se novčane obaveze izvršavaju u mestu poverioca,a pošto je poverilac novčane
obaveze prodavac, kupac je dužan da novac donese prodavcu. Dakle, ako ništa drugačije niste
dogovorili, prodavac je dužan da isporuči robu u svom sedištu, a kupac je dužan da dođe kod

108
njega i plati mu cenu. Tačnije, kupac dođe plati cenu i uzme robu. Dakle, rekli smo, poklapaju se
mesto isporuke i mesto plaćanja cene, a to je sedište prodavca.

Danas ova pravila imaju veoma mali praktičan značaj jer se plaćanje vrši virmanski to jest preko
prenosa sredstava sa jednog računa na drugi .Tematika mesta plaćanja je postala drugorazredna,
to je nekada bila aktuelna kada se baratalo gotovim novcem, pa ste morali gotov novac da nosite
poveriocu što danas nema puno smisla, samo se da nalog za prenos sredstava banci i automatski
više ne pričamo o mestu plaćanja. Stoje sve ova pravila ali nemaju veliki praktičan značaj.

Vreme plaćanja cene

U suštini ovo je prodavcu najznačajnije tema. Osim toga koliko će ta cena biti, najznačajnije mu
je kada će mu biti plaćeno i prodavac neće želeti da ovo prepusti uzansama.

Postoje tri načina određivanja vremena plaćanja cene: prvi način jeste istovremeno sa predajom
robe, drugim rečima u momentu kada prodavac predaje robu ti njemu plaćaš cenu i primetimo da
je to baš karakteristično za građansko-pravnu prodaju (odete na kiosk i platite novine) a veoma
nekarakteristično za ugovor o prodaji u privredi. Druga mogućnost je avansna prodaja (što je
kolokvijalni termin koji se ne koristi u pravu već samo u praksi) ili prenumeraciona prodaja to
jest prodaja uz pretplatu; ona podrazumeva da prvo kupac plaća cenu pa mu se naknadno
isporučuje roba od strane prodavca. Tehnički, na taj način kupac kreditira prodavca. To je
neuobičajeniji način plaćanja cene kod ugovora o prodaji u privredi. Najčešći način plaćanja
cene je ovaj treći način, a to je plaćanje robe na kredit ili kreditna prodaja. Prvo se desi isporuka
robe, a onda se plaća cena. Ovaj način plačanja je i najlogičniji način plaćanja jer je moguće da
se proveri isporuka, da se pregleda i tek onda da se plati. Na primer nećemo platiti 100 veš-
mašina unapred, a nama bude isporučeno samo 70. Veliki problem je bio to što su veliki
dominantni igrači na tržištu faktički mogli da biraju uslove plaćanja malim proizvođačima i
nametali su malim proizvođačima veoma dugačke rokove plaćanja i to je dosta loše uticalo na
male proizvođače, ne samo u Srbiji nego čak i u Evropi. Zato se u Evropi i usvajaju direktive o
rokovima plaćanja (late payment directive).

Promptno plaćanje je moguće koristiti kao klauzulu ili plaćanje odmah se odnosi na plaćnje
prvog dana po prijemu fakture. Postoji razlika između promptne isporuke i promptnog plaćanja,
to nisu isti pojmovi. Promptno plaćanje je znači plaćanje odmah, a promptna isporuka robe ne
znači momentalnu isporuku (roba se pakuje itd).

Znači, sumiram ono što je rečeno kod građanske prodaje - pravilo je istovremeno plaćanje
isporuka a kod ugovora o prodaji pravilo je prodaja na kredit. Naše opšte uzanse predviđaju rok
od 8 dana, prema Zakonu o rokovima ispunjenja novčanih obaveza, rok je 60 dana. Razlik:
zakonsko dispozitivno pravilo je istovremeno, a zakonsko pravilo, u želji da se suzbija ta praksa

109
dugih rokova uvodi dispozitivno pravilo od 60 dana - znači kada zaključimo ugovor o prodaji
pretpostavlja 60 dana (a opšte uzanse samo 8, nije logično).

Logika utvrđivanja količine i kvaliteta: vidite kakav ste kvalitet i količinu robe primili, pa
srazmerno tome određujete plaćanje cene. Kod sukcesivnih isporuka, to jest isporuka na rate,
plaćanje cene prati sukcesivnu isporuku (ako je roba isporučena u pet delova, onda se tako
isplaćuje i cena).

Cena se plaća na dva načina: neposredno, što je danas u trgovini retkost, a u građanskom pravu
pravilo (da neposredno kupac da prodavcu novac). U trgovini se češće koristi posredno plaćanje,
to jest plaćanje preko nekih drugih institucija (prevashodno mislimo na banke) tj. preko pružaoca
platnih usluga i to ako imaju oboje istu banku preko te, a ako imaju račun u različitim bankama,
plaćanje se faktički vrši preko obe banke.

Plaćanje se može vršiti i preko akreditiva. Akreditiv otvara kupac o svom trošku, to je bazično
pravilo akreditiva. Moment otvaranja, koliko važe itd, to su dispozitivna pravila koja izvlačimo
iz opštih uzansi. Plaćanje putem akreditiva je čest način plaćanja, manje u domaćem a u
međunarodnoj prodaji je gotovo pravilo. Plaćanje putem akreditiva je opet plaćanje preko banke,
ali tu banku zovemo akreditivna banka. Kod akreditiva, mi imamo kupca i prodavca. Kako
izgleda akreditiv? Kod akreditiva situacija je sledeća: postoje tri pravna odnosa. Kupca zovemo
nalogodavac, a prodavac je korisnik akreditiva. To su nam 3 obavezna lica: korisnik,
nalogodavac i akreditivna banka i to su tri obavezna pravna odnosa Prvip. odnos je odnos kupca i
prodavca i to je ugovor o prodaji koji mora da sadrži akreditivnu klauzulu kojem se
podrazumeva da će se plaćanje cene vršiti preko akreditiva, kolika je ta akreditivna svota, koliki
je rok važenja… Izvršavajući svoju obavezu plaćanja cene kupac odlazi kod banke koja je
definisana akreditivnu klauzulu (ako nije definisana, on će izabrati gde će otići) i sa njom
zaključuje ugovor o otvaranju akreditiva. Tim ugovorom se banka obavezuje da otvori akreditiv
korisniku. Sada dolazimo do toga da akreditivna banka izvršavajući svoju ulogu otvaranja
akreditiva šalje takozvano akreditivno pismo korisniku akreditiva. Akreditivno pismo nije
ugovor, akreditivno pismo je jednostrana izjava volje banke gde banka kaže korisniku da je
otvoren akreditiv u njegovo ime na iznos taj i taj da treba da donese to i to u tom i tom roku i
biće mu isplaćam svotu. Drugim rečima, bankar obaveštava korisnika da je u njegovo ime
otvoren akreditivi i kaže mu šta treba da uradi da bi dobio taj iznos i tu dolazi do ključnog
momenta čemu služi akreditiv. Akreditiv se u suštini koristi kod distancione prodaje. Banka
proverava da li sam ja, korisnik, njoj podneo dokumentaciju koja je ona tražila i nakon toga
banka zauzvrat plaća akreditivnu obavezu ili svotu, a svom korisniku predaje dokumenta koja je
dobila od prodavca. Zapravo, akreditiv pokazuje da kupac i prodavac jedan drugome ne veruju i
onda oni traže treću nepristrasnu stranu koje će u zamenu za proviziju izvršiti plaćanje i preko
nje će biti isporučivani robni dokumenti gde ona kao stručno lice proverava da li su isporučeni
adekvatni robni dokumenti i ako jesu onda će izvršiti plaćanje.

110
Postoji još jedan način isplaćivanja cene a to je preko iskupljivanja robnih dokumenata i to je
malo drugačije u odnosu na akreditiv. Izgleda kao akreditiv ali nije akreditiv zato što banka nema
nikakvu ulogu osim uloge samo posrednika koji bukvalno samo prenosi dokumenta, a kod
akreditiva banka ima izuzetno važnu ulogu, a to je da ona proučava odnosno ispituje u kojoj meri
su dokumenti koje je podneo korisnik saobrazni uslovima navedenim u akreditivnom pismu
(nema isplate bez ispunjenja uslova). Osnovna prednost akreditiva je sledeća - ne može prodavac
da dođe kod banke i kaže izvolite sve što ste mi tražili, a da banka kaže da ali moj nalogodavac
nije primio robu. Zašto? Zato što u akreditivu stoji jedno načelo, a to je načelo samostalnosti
pravnih odnosa, a to znači da svaki od ovih odnosa potpuno samostalan od drugih i ne mogu se
mešati. Ti meni kao banka možeš da uložiš prigovore samo iz akreditivnnog pisma, tu nema reči
o isporuci drugoj strani, samo pod kojim uslovima ja imam pravo na cenu. Drugim rečima, ne
može banka da uloži prigovor, što daje veliku preimućstvo korisniku akreditiva zbog toga
izvesnosti isplata. Ako ja izvršim svoju obavezu iz akreditiva znam da mi je garantovana cena.
Jedan od problema sa akreditivom je da recimo u slučaju da nalogodavac ode pod stečaj, a banka
nije naplatila cenu, a obavezala se prema korisniku da će mu platiti cenu to jest akreditivnu
svotu. Tada banka pokušava na sve moguće načine da zaobiđe svoju obavezu jer zna da će u
stečajnom postupku dobiti nešto mizerno i lakše je da zaobđe svoju obavezu iz akreditnog pisma.
Tu se banke najčešće u praksi pozivaju na posebno načelo u stečaju, a to je načelo stroge
saobraznosti dokumenata, a to znači da dokumenta koja korisnik akreditiva prosledi banci
moraju u potpunosti da odgovaraju onome što je navedeno u akreditivnom pismu i onda banke
bukvalno traže dlaku u jajetu, samo da nađu način kako bi izbegli plaćanje akreditivna svote.

Druga osetljiva tema bi bila zloupotreba koja se može desiti od strane nalogodavaca. Činjenica
da ih čeka cena može ih navesti da npr isporuče robu koja nije adekvatna, na primer kutije
napune stiroporom kutije i isporuče robu i banka mora da isplati cenu jer to stoji u ugovoru.
Pošto je tu reč o zloupotrebi prava banka, gleda kako da zaobiđe tu obavezu iako ona objektivno
mora da plati, to je suština akreditiva. Nijedna banka ne želi da izađe na loš glas da nije platila
akreditivno svotu, a korisnik je isporučio sve što se od njega tražilo.

Na kraju, plaćanje cene može biti gotovinsko i bezgotovinsko. Danas je gotovinsko plaćanje
retkost, obično se plaća bezgotovinski.

Faktura

Definicija: Faktura predstavlja jednostranu izjavu volje prodavca upućena kupcu o ceni. U čemu
je značaj?To je često jedina pisana isprava koja prati ugovor i često osim fakture nemate ništa,
nijedan drugi dokument koji prati ugovor osim računa. Pravni značaj fakture jeste da je to
verodostojna isprava, što znači da na osnovu fakture možete pokrenuti poseban izvršni postupak
jer ona ima posebnu privilegovan tretman. Faktura dakle nije značajna samo na
računovodstvenom osnovu već je ona i pravno značajna jer je ona verodostojna isprava.

111
Obavezno se sačinjava u skladu sa zaključenim ugovorom, najčešće usmeno zaključenim
ugovorom ali može biti i pismeno. Jednostrano uneti uslovi u fakturu o kojima niste pregovara ne
važe. Ne možete vi da učinite nešto delom ugovora tako što ćete ga uneti naknadno u faktur. U
fakturu se unosi samo ono čemu ste se dogovorili, po pravilu samo cena i eventualno
notifikacija, retko kad se unose drugi uslovi. Jedini uslovi koje možete uneti jesu uslovi za
izvršenje ugovora koji su u skladu sa ostalim odredbama ugovora ukoliko kupac ne prigovori.

Druge obaveze kupca: preuzimanje robe, pribavljanje uvoznih dozvola, plaćanje uvoznih dažbina
,vraćanje ambalaže (osim ukoliko je jednokratna to jest minimalna ambalaža, ona se ne vraća
svaka preko toga se vraća), davanje specifikacije takođe ako je reč o ugovoru o prodaji sa
specifikacijom.

17.05. predavanje 24
15. ODGOVORNOST PRODAVCA

Prodavac je nešto uradio što nije u skladu sa ugovorom i kupac ostvaruje odredjena prava po
osnovu toga. Postavlja se pitanje koja to prava ima kupac i pod kojim uslovima će ih ostvariti i to
je tema odgovornosti prodavca.

I UTVRDJIVANJE DA LI ISPORUČENA ROBA IMA NEDOSTATKE

Ono od čega treba krenuti je utvrdjivanje da li isporučena roba ima nedostatke, tj.roba bi trebalo
da se pregleda i utvrde ti nedostaci.
Pregled robe vrše:
- Kupac;
- Prodavac
- Treće lice (npr.društvo za ispitivanje kvaliteta);
- Komisija, tj.komisijski pregled robe.
Najzainteresovaniji za pregled robe je kupac, ali je podjednako zainteresovan i prodavac kako bi
znao da li je roba isporučena tačno (u smislu količine, vrste i po uslovima navedenim u ugovoru).
Prema našem zakonu, jedino zakonsko pravilo kada je reč o pregledu robe glasi: kupac je dužan
da primljenu robu pregleda ili da se da na pregled, jer on ne može ostvariti svoje pravo pre
izvršenja pregleda.
Kupac po zakonu može da pregleda robu sam, komisijski, zajedno sa prodavcem ili to mogu
činiti treća lica (ukoliko je potrebno da više lica prisustvuje pregledu robe).

VREME PREGLEDA ROBE

Prema našem zakonu, roba se pregleda čim je to prema redovnom toku stvari moguće. Postoje
odredjeni izuzeci za odlaganje pregleda: dalja otprema robe bez pretovara; ukoliko prodavac ne
dostavi potrebne isprave.

112
 Način pregleda uključuje utvrdjivanje kvantiteta (vaganjem, merenjem, prebrojavanjem u
zavisnosti od toga koja je roba u pitanju) i kvaliteta robe (koji se utvrdjuje stručnim pregledom,
fizičkim merenjem, vadjenjem uzoraka, uporedjivanjem sa uzorkom, hemijska analiza itd).
Ono što je interesantno kod načina pregleda robe je šta ukoliko roba ima originalno pakovanje. U
tom slučaju je kupac dužan da čim primi robu, momentalno ispita pakovanje, ne mora da ga
otvara i da gleda šta se unutra nalazi, samo je nužno da pregleda pakovanje i proveri da negde
nije oštećeno, tj.da načini spoljni pregled, sve ostalo se moće pregledati naknadno. To su
tzv.skrivene mane.
Takodje se dešava u praksi često da se isporučuje velika količina robe (u buradima, kutijama), pa
se ne može očekivati od kupca da svu tu robu pregleda, tehnički je to neizvodljivo (npr.kilo
kesa). Tada se ispitivanja vrše putem ŠTIK PROBE. Uzima se nekoliko komada robe nasumice
sa nekoliko mesta i ispituje se svaki od njih. Tada se može javiti nedostatak i kod ostalih
nepregledanih komada robe, ali je obaveza kupca ispunjena i moći će da se kupac naknadno
pozove na te nedostatke.

Troškove pregleda robe snose:

- Prodavac, ukoliko su u pitanju troškovi utvrdjivanja količine i
- Kupac, ukoliko su u pitanju troškovi utvrdjivanja kvaliteta.

II OBAVEŠTENJE O NESAOBRAZNOSTI ISPORUKE ROBE.

U pravu se to zove PRIGOVOR, u praksi to može biti i REKLAMACIJA, ali su to sininonimi u

pravu.
To funkcioniše na sledeći način; prvo se utvrdjuje pregledom roba, da li ima neke kvalitete ili ih
nema (da li je isporučena roba koja je i trebala biti po ugovoru, da li količina robe odgovrara
onoj navedenoj u ugovoru). Ukoliko je utvrdjeno da roba ima neki nedostatak, tj.isporuka nije u
skladu sa ugovorom, kupac je dužan da o tome obavesti prodavca.
Značaj OBAVEŠTENJA ili PRIGOVORA je u tome da mi obaveštavamo drugu stranu o
nadjenom nedostatku (npr.pet mašina ne radi, pošalje se na popravku), tako da prodavac može da
sanira nedostatke. Dakle, kada se utvrdi nedostatak bilo koje vrste na nekoj robi, kupac je dužan
da uloži prigovor (reklamaciju). Prigovor mora biti blagovremen (rok); konkretan (sadržina),
upućen na siguran način.
A ukoliko navedeni uslovi u vezi prigovora nisu ispunjeni, kupac snosi sankcije.

Rok za ulaganje prigovora. Postoi puno rokova za ulaganje prigovora, koji zavise od utvrdjenih
nedostataka (mana). Mane (nedostaci) u kvalitetu mogu biti:
- Vidljive mane (nedostaci) su nedostaci koji se samim pregledom robe mogu utvrditi da
postoje.
Prema našem zakonu, dužno je da kupac uloži prigovor/reklamaciju odmah, bez
odlaganja, čim se uoče iste pri pregledu robe, ukoliko su strane prisutne. Ukoliko se to ne
učini, onda nije ispunjen uslov prigovora.
- Skivene mane (nedostaci) su one koje ne mogu na oko sda se vide.
Stvar ima nedostatak koji se nije mogao otkriti uobičajenim pregledom pri preuzimanju.
Na njih se takodje mora uložiti prigovor bez odlaganja, ali nakon što su se oni ispoljili,
tj.nakon što su otkriveni ili naknadnom analizom (npr.nabavio je kupac sto kompjutera,

113
 ne zna se da li svaki baš rad). Ali taj nedostatak mora da se ispolji u roku od 6 meseci od
trenutka prijema robe i da se uloži prigovor.
- Rokovi u slučaju opravke/zamene;
- Sukcesivne isporuke;
- Dalja otprema bez pretovara;
- Isporuka veće količine robe;
- Isporuka manje količine robe;
- Isporuka druge vrste robe (ovde je značajno da je prodavac znao za ovaj nedostatak).

Sadržina prigovora.
Postavlja se pitanje o čemu je to kupac dužan da informiše prodavca.
Kupac je dobio robu koja ima nedostatak (mane) i on želi da uputi prigovor. Prigovor mora biti
konkretan (nije dovoljno samo uopšteno reći da roba ima nedostatak, već i da se bliže opiše
nedostatak) i dužnost pozivanja prodavca da pregleda robu i da mu se to omogući, jer to je
njegovo pravo, ali ne i njegova obaveza. Tj.on to ne mora da uradi. Prodavca treba obavestiti na
siguran način (preporučenim pismom, telgramom, telefaksom, mail-om).

Pravne posledice nepostupanja, tj.nepodnošenja prigovora.

Koje su to posledice usled nepodnošenja prigovora zavisi od toga o kojim nedostacima pričamo.
Uopštena podela nedostataka je na:
 Kvalitativne i
 Kvantitativne.

 Nedostaci u kvalitetu robe su najkompleksniji, ali i najvažniji, tu se javlja dosta problema

i zato je fokus na njima.
- Rok za ulaganje prigovora je prekluzivan, što znači da kupac gubi prava prema prodavcu
po osnovu kvalitativnih nedostataka, ukoliko ne uloži prigovor bez odlaganja.
- Sud/sudija u sporu ne pazi po službenoj dužnosti, već to čini na zahtev prodavca koji
mora da se pozove (da kaže) sudiji, nije me kupac obavestio o nedostatku robe. Sudiju
zanima samo da li je kupac obavestio prodavca o nedostaku robe u skladu sa zakonom ili
ne. Ukoliko nije, onda kupac gubi prava.
- Razlozi za strogost roka, tj. Ti rokovi su kratki, jer se na taj način štite interesi prodavca.
Želja je da se što pre uloži prigovor, kako bi prodavac mogao adekvatno da reaguje
(npr.kupljene su jagode i njihova cena danas je viša nego cena sutra i one se neće moći
preprodati ukoliko se nije adekvatno uložio prigovor na njih).

 Kvantitativni nedostaci podrazumevaju:

 Isporuku veće količine robe i
 Isporuku manje količine robe.

Kod isporuke veće količine robe, kupac je dužan da prigovori da odibja višak robe u razumenom
roku (ovde je zakonodavac fleksibilniji i dalje kupcu vremena da razmisli). Ukoliko protekne
razuman rok koji zavisi od okolnosti, pretpostavlja se da je kupac prihvatio višak robe i plaća
cenu za svaku isporučenu jedinicu robe.

114
Isporuka manje količine robe je češća situacija u praksi. Po našem zakonu ne postoji rok za
ulaganje prigovora. Plaća se ono što se primi. Ovde zakonodavac ne zahteva obaveštenje (u
trgovinskom pravu, za razliku od grajanskog), tj.prigovor, jer je kupac dužan da primi manju
količinu robe (npr.kupca zadovoljava da primi i 80 mašina od 100 koje je kupio, pa neće odbiti,
tj.prihvatiće ih). U trgovinskom pravu dakle postoji obaveza prihvatanja delimične isporuke.

III USLOVI ZA ODGOVORNOST PRODAVCA ZA MATERIJALNE NEDOSTATKE

Najuopštenija podela nedostataka je na pravne i materijalne nedostatke.

Materijalni nedostaci se izjednačavaju sa kvalitativnim nedostacima u trgovinskom pravu,

tj.sinonim su.
Postojanje materijalnog nedostatka stvari obuhvata (smatra se da isporučena roba ima
materijalne nedostatke ako):
 Roba nema potrebna svojstva za redovnu upotrebu ili proment (npr.isporučene su
hemijske olovke koje ne pišu);
 Roba nema potrebna svojstva za posebnu namenu za koju je kupac nabavlja, a prodavcu
je ona bila ili morala biti poznata (Ako se posebno ugovori proizvod za posebnu namenu,
a prodavac je to znao, onda je prodavac dužan da isporuči robu koja odgovara toj
posebnoj nameni).
 Roba nema ugovorena svojstva, iako je ugovoreno da proizvod nešto mora da ima, on to
nema, što znači da ima materijalan nedostatak (npr.legura mora imati 15%zlata).
 Roba nije sabrazna modelu ili uzorku i kao takva ima materijalni nedostatak (roba ne
odgovara tom modelu ili uzorku);
 Roba nije zapakovana ili zaštićena na odgovrajući način (ovo je izvedeno iz Bečke
konvencije kao medjunarodni izvor prava). Pakovanje se tretira kao deo robe.

Uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi prodavac odgovarao za materijalne nedostatke su:
o Da postoji materijalni nedostatak, tj.da ga roba ima;
o Da taj materijalni nedostatak mora da postoji u trenutku prelaska rizika ili posle ukoliko
je uzrok postojao pre isporuke (uzrok se nije još ispoljio, ali je postojao, npr.zaraženo
meso);
o Da je uložen blagovremeni prigovor kupca (kod vidljivih nedostataka odmah, a kod
skrivenih nakon što su otkriveni);
o Nakon što je uložen prigovor kupac stiče odredjena prava prema prodavcu.
o Rok z aostvarivanje prava je govdinu dana, tj.nakon ulaganja prigovora kupac može
ostvarivati prava prema prodavcu u narednih godinu dana. Posle tog roka, dolazi do
gubitka prava. Ovde sud ne vodi računa po službenoj dužnosti, on nakon isteka roka
treitira da kupac nema prava osimako druga strana ne uloži prigovor.

Postoje izuzeci za nedogovornost prodavca, tj.kada on neće odgovarati:

 Ukoliko nisu ispunjeni prethodni uslovi, osim ako je prodavac bio nesavestan i znao da
roba ima materijalne nedostatke, ali se to mora dokazati.
 Ukoliko je nedostatak neznatan, osim kada je ugovoreno „bez tolerancije kupca“ (bitno je
da tačno bude onako kako je kupac tražio, npr.hemijsko jedinjenje).

115
  Ukoliko je kupac bio nesavestan, ukoliko je znao da mu se isporučuje roba sa
materijalnim nedostacima i zakonodavac takvu osobu ne želi da štiti.
 Prolazni nedostatak (npr.ozdravljanje zaražene životinje, takav nedostatak se treitira kao
da nije ni postojao).
 Prodaja na prinudnoj javnoj prodaji/aukciji. Kupac ne može da se pozove na to da nije
zadovoljan kvalitetom robe, jer je postojla prilika da kupac sve pregleda, tako da ne može
da uloži prigovor.
 Ugovorno ograničenje ili isključenje odgovornosti „vidjeno-odobreno“, „kakva, takva“.
Ništavno je u slučaju nesavesnosti prodavca ili njegovog monopolskog položaja.

PRAVA KUPCA
Kupac je sve uradio kako treba po pitanju ulaganja prigovora i njega sada zanima koja on
prava može da ostvari. Koja prava će on ostvarivati zavisi od toga koja vrsta nedostatka je u
pitanju. Iz različitih nedostataka nastaju različita prava, pa tako imamo sl.nedostake:
1) Kvalitativni;
2) Kvantitativni;
3) Neispunjenje ugovora (nije izvršena isporuka robe);
4) Isporuka druge vrste robe.

1) U kvalitativne nedostatke spadaju:

- Lošiji kvalitet (isporuka robe lošijeg kvaliteta).

Tada kupac može da ostvaruje sledeća prava:

o Opravka! Kod nje se traži pravo ispunjenja ugovora od strane ugovorne strane. Ovo
pravo ne mora biti definitivno, jer ako druga strana tj.prodavac ne reaguje, kupac
zadržava pravo na sniženje cene ili raskid ugovora.
Opravka ne važi ukoliko bi to bilo nerazumno (ukoliko se stvar nije ni koristila); sniženje
cene zbog smanjenja vrednosti.

o Zamena! Kod nje se traži pravo ispunjenja ugovora od strane ugovorne strane. Ovo pravo
ne mora biti definitivno, jer ako druga strana tj.prodavac ne reaguje, kupac zadržava
pravo na sniženje cene ili raskid ugovora.
Uslovi da bi zamena bila ispunjena su: stvar odredjena po rodu, krupniji nedostatak;mora
biti u stanju u kojem je roba poručena i da nije nerazumna.

o Sniženje cene robe zbog smanjenja vrednosti ili bonifikacija!

Kupac ima pravo da ako je dobio stvar lošijeg kvaliteta od navedenog u ugovoru,
prodavcu plati nižu cenu. Poredi se vrednost robe koju je trebalo dobiti (bez nedostatka) i
vrednost dobijene robe sa nedostatkom. Kupac dobija pravo na razliku u ceni, tj.fer
vrednost.
Za slučaj da je kupac avansno platio robu, imaće pravo povraćaja dela novca za iznos
umanjene vrednosti.

116
 o Raskid ugovora! Ovo je krajnje sredstvo.
- Naknadni primereni rok. Zakonodavac kaže da ako se kupac odluči na raskid ugovora,
neophodno je da ostavi prodavcu naknadno primereni rok za izvršenje raskida ugovora.
Prodavcu se šalje izjava o raskidu ugovor, ali uz to kupac mora da mu ostavi i naknadni
rok za izvršenje ugovora od 10 dana.
Ukoliko prodavac u tom roku nije izvršio, onda se ugovor raskida.
- Ako je raspolagao robom.
- Ako samo deo robe ima nedostatke.

Bez obzira koja prava kupac ostvaruje od ovih navedenih, on ima pravo i na nnaknadu štete koju
je kupac pretrpeo zbog isporuke robe koja ne odgovara ugovorenom kvalitetu.

2) U kvantitativne nedostatke spadaju:,

- Isporuka veće količine robe.
Kupac nije dužan da primi višak robe, on može višak da vrati, ali ako u razumnom roku izjavi da
odbija višak. Po isteku tog roka, ako ne odbije, onda se pretpostavlja da je kupac prihvatio višak
robe i plaća cenu celokupno primljene robe.
- Isporuka manje količine robe.
Kupac je dužan da primi deo robe (građevinsko pravna prodaja), jer se podrazumeva da
kupcu odgovara da primi i deo te isporuke.
Kod isporuke manje količine robe, nema roka za očuvanje prava po ZOO, tj.nema potrebe za
podnošenjem prigovora. Cena se plaća za isporučenu količinu robe.
Ovde se može javiti izuzetak kada postoji opravdan interes da se primi ugovorena količina
(npr.98 viljušaka za 100 gostiju nije dovoljno). Ovo se u praksi ne dešava uglavnom.

3) Neispunjenje ugovora (prodavac nije isporučio robu) – dužnička docnja.

Ovde kupac ispunjava dva prava:
 Pravo na ispunjenje (izvršenje) ugovora, tj.da mu se isporuči roba.
 Pravo da raskine ugovor.
Raskid ugovora podrazumeva da se prodavcu mora ostaviti naknano primeren rok za
ispunjenej ugovora, osim u sl.situacijama: fiksna prodaja; ako iz držanja prodavca proizilazi da
on obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku.
Oba prava idu uz dodatno pravo naknade štete.

4) Isporuka drugih vrsta robe (ALIUD) u odnosu na onu koja je trebala biti
isporučena po ugovoru.
Ovde se sada javlja sporno pitanje, da li je sada ova isporuka isporuka lošijeg kvaliteta ili je reč o
neizvršenju ugovora.
Ovo nam je važno da znamo, jer ako treitiramo ovu isporuku kao neizvršenje ugovora, kupac ne
mora da uloži prigovr, a zadržava prava prema prodavcu.
Ali ako tretiramo ovu isporuku kao isporuku robe sa nedostacima, onda to podrazumeva da bi
kupac morao bez odlaganja da prodavca informiše, tj.uloži prigovor.

18. GARANCIJA (za ispravno funkcionisanje prodate tehničke stvari)

117
Ova garancija je nastala i razvila se iz pravnog instituta odgovornosti prodavca za materijalne
nedostatke stvari. Ovaj oblik odgovornosti se isključivo vezuje za posebne vrste stvari – tehničku
robu.
Tehnička roba je složena stvar, odnosno uredjaj inustrijske proizvodnje trajnije prirode (TV,
kompjuter...) za čiji je rad neophodna električna energija.

Tradicionalno shvatanje!

- Prodavac=proizvodjač
Tradicionalno se nije postavljala potreba za ovom temom, zato što je proizvodjač bio isto lice
kao i prodavac, pa su oni imali ista prava. Pa se može reći da je prodavac odgovarao za
materijalne nedostatke stvari
- Prodavac≠proizvodjač
Medjutim, situacija se značajno menja posle dva veka, kada se izmedju proizvodjača i finalnog
kupca formiraju neki posrednici. Danas je pravilo da danas imamo prozvodjača koji isporučuje
robu prodavcu koji će onda prodati robu kupcu.
Pri čemu su proizvodjač i prodavac u direktnom pravnom odnosu po osnovu ugovora o prodaji, a
kupac i prodavac takodje u neposrednom pravnom odnosu po osnovu ugovora o prodaji. Kako su
ovo ugovori o prodaji, ovo su inter partes odnosi, tj.ugovori imaju inter partes dejstvo. To znači
da kupac može da ostvaruje prava samo prema prodavcu, a da nema nikakva prava prema
proizvodjaču iako je on prouzrokovao neke materijalne nedostatke. To je zato što je on ugovor o
prodaji zaključio samo sa prodavcem, a kako se ovaj ugovor odnosi samo na osobe koje su ga
zaključile, on ne deluje na druga lica, iako su ona ekonomski i na druge načine povezana tom
transakcijom, ali su to pravno odvojeni odnosi. Dakle prodavac je odgovorarao kupcu za sve
materijalne nedostatke stvari.

Moderno shvatanje!

I sada u novije vreme se povelo razmišljanje u pravcu, kako da ipak uspostavimo neki oblik
pravnog odnosa izmedju proizvodjača i kupca, lica koja nisu zaključila ugovor o prodaji?
Bilo je potrebno da se smisle neki novi pravni instituti i smišljeni su:
- Institut garancije (u Zakonu o zaštiti potrošača 2010) i
- Institut refleksne štete koji podrazumeva da ako se pusti u promet opasna stvar (npr.lek
bez adekvatnog uputstva za korišćenje), a da nije obezbedjena na adekvatan način putem
ambalaže, upustva itd., odgovara direktno za načinjenu štetu proizvodjač kupcu.
GARANCIJA se uglavnom koristi kod tehničke robe/mašina. Postoje dve vrste garancija:
1. Dobrovoljna garancija nastaje dobrovoljnim izdavanjem garantnog lista po osnovu
jednostrano izjavljene volje ili sporazuma saugovarača.
- Kod nje ne postoji pravna obaveznost izdavanja garancija. Ona se izdaje da bi se dodala
neka dodatna vrednost proizvodu.
- One odgovaraju konceptu tržišne ekonomije.
- Značaj ove garancije se objašnjava preko signalne teorije, gde se njom signalizira
kupcima o kvalitetu proizvoda.

2. Obavezna garancija je garancija po sili zakona, gde je proizvodjaču naloženo da ne može

da pusti robu u promet bez garantnog lista.

118
 - One ne vladaju gde vlada tržišna ekonomija. Tj.ona postoji tamo gde mora da se zaštiti
kupac (npr.muzički uredjaji, bela tehnika...).

Ekonomski posmatrano značaj garancije (dobrovoljne) je u tome što predstavlja signal kvaliteta
prodavca (što neko nudi duži period garancije, to ukazuje da je njegov proizvod kvalitetniji) i
takodje predstavljaju mehanizam zaštite kupca.

»Garancije su jednostane izjave volje kojom prodavac daje obećanje u vezi sa robom tj.garantuje
da se roba neće pokvariti ili ispoljiti neki materijalni nedostatak u odredjenom roku; a u slučaju
da se to desi, on preuzima na sebe odgovornost da će tu istu stvar popraviti, zameniti o
garantnom roku o svom trošku... Roba mora biti pravilno upotrebljavana i čuvana od strane
kupca.
Subjekti odgovornosti: Garant može biti proizvođač, prodavac, uvoznik, zastupnik
Garancija je isprava koja se izdaje u obliku garantnog lista u pisanom ili elektronskom
obliku, čiji je sadržaj propisan zakonom. Garantni list je ograničenog vremenskog trajanja, zbog
čega je nastanak i prestanak garancije povezan sa garantnim listom i garantnim rokom.

Garantni list je pisana isprava koju izdaje garant uz tehničku robu i koju kupac dobija
prilikom kupovine, a kojom se garantuje njeno ispravno funkcionisanje u datom roku uz
preuzimanje obaveze da neispravno funkcioniše u tom roku.
Elementi garantnog lista su:
- Prava potrošača po osnovu odgovornosti prodavca za nesaobraznost isporučene robe uz
obaveštenje da se ugovornom garancijom ne dira u ta prava;
- Naziv i adresu davaoca garancije;
- Sadržina ugovorne garancije;
- Uslovi za ostvarenje prava
- Garantni rok (Garantni rok je vremenski interval u kome garant jemči ispravno
funkcionisanje tehničke robe preuzimajući na sebe odgovornost ukoliko prethodno
navedeni garantovani slučaj nastane. Može se ugovarati ili ga odredjuje zakon. Minimalni
rok je dve godine. Odredjuje se kao vremenski interval(i) u kombinaciji sa nekom
jedinicom merenja (predjeni km). Tri momenta mogu označavati početak garantnog roka:
datum proizvodnje, datum prodaje ili datum puštanja tehničke robe stvari u rad).
- Neprenosivost garancije.
Izdavanje garantnog lista može nastati po osnovu zakona ili po osnovu slobodno izražene volje
izdavaoca (proizvodjač, a u odredjenim slučajevima i prodavac). Ako je garant propustio da izda
garantni list, u tom slučaju kupac ne gubi prava po osnovu garancije. Gubitak garantnog lista
takodje nema za posledicu gubitak prava.

Osnovna uloga garancije je u tome da sada u zonu odgovornosti uključujemo i proizvodjača,

tj.naš kupac sada ima dva dužnika prema kojima ostvaruje različita prava.
Kupac prema proizvodjaču i prodavcu ostvaruje prava na:
- Opravku i
- Zamenu robe uz naknadu štete.
S tim da prema prodavcu ostvaruje prava i na raskid ugovora i sniženje cene.

119
 Kupac može ostvariti prava na produženje garantnog roka (u slučaju manje opravke) ili
garantni rok počinje ponovo da teče (u slučaju veće opravke ili zamene).
Dejstvo garancija na prodavca:
- Ne utiče na odgovoronost prodavca za materijalne nedostatke;
- Opravka ili zamena prema garanciji,
- Raskid i sniženje cene (ako ne izvrši opravku ili zamenu u razumnom roku)
- Garantni list postaje sastavni deo ugovora o prodaji.
Specifičnosti odgovornosti po osnovu garantnog lista:
- Garantni list mora biti izdat;
- Sada postoje dva subjekta odgovornosti (proizvodjač i prodavac);
- Postoji dvostruka odgovornost prodavca.
- Kod garancija je da se materijalni nedostatak MORA pojaviti u garantnom roku. Po
zakonu o obligacionim odnosima, materijalni nedostatak mora da postoji u momentu
prelaska rizika, tj.rizik mora da se ispolji (nastane) u garantnom roku. Garancijom se
garantuje da taj materijalni nedostatak, odnosno garantovani slučaj neće nastati.
Garantovani slučaj je nedostatak koji mora biti u vezi sa funkcionisanjem prodate
tehničke stvari (prestanak funkcionisanja, pogrešno funkcionisanje ili podbacivanje u
funkcionisanju.
- Proizvodjač sam odredjuje uslove koje će uneti u garantni list.
- Pregled i reklamacija nisu uslovi.
Izvori prava: Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o zaštiti potrošača.

21.05. predavanje 25
UGOVORI O PRIVREDNIM USLUGAMA

Veliku grupu ugovornog poslovnog prava čine ugovori o privrednim uslugama, u koju spadaju:

1. Ugovori o posredovanju
2. Ugovor o trgovinskom zastupanju
3. Ugovor o komisionu
4. Ugovor o kontroli robe
5. Ugovor o uskladištenju
6. Ugovor o špediciji…

I Ugovor o posredovanju (20. Ispitno pitanje)

Prilikom prodaje određenih proizvoda javlja se niz praktičnih problema (naći kupca, kakav je
kupac, da li će platiti,da li je solventan…), i u tom pogledu se kao izlaz javlja ugovor o
posredovanju. Ugovor o posredovanju nudi profesionalca/lice koje se time bavi i koje će naći
kupca. Time se dobija veća izvesnost da će ugovor verovatno biti zaključen, a smanjeni su rizici
kada je potpisan takav ugovor.

a) Pojam ugovora

120
Ugovor o posredovanju je ugovor kojim se posrednik obavezuje da nastoji da nađe i dovede u
vezu sa nalogodavcem lice koje bi sa njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, a
nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu, ako taj ugovor bude zaključen.

Ugovor o posredovanju, kod nas je uređen Zakonom o obligacionim odnosima.

b) Pravni izvori
Lex generalis – opšte generalno uređenje ugovora o posredovanju

Lex specialis – razlikujemo i neka specifično uređena posredovanja. Takođe je to ugovor o

posredovanju, ali koji je uređen po posebnim pravilima, ali on odstupa od onog opšteg lex
generalis režima. Najznačajnija odstupanja:

 Zakon o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti (kada angažujemo posrednika

da nađe stan postoje tačno određene obaveze koje posrednik mora da ispuni i one su više
u odnosu na one koje su predviđene za ugovor o posredovanju po zakonu o obligacionim
odnosima)
 Zakon o osiguranju (posredovanje u osiguranju) – posebno uređeno, specifična pravila
 Zakon o tržištu kapitala (broker kao posrednik)
Međutim, u ugovore o posredovanju ne spadaju:

 Zakon o posredovanju u rešavanju sporova

 Zakon o sporazumnom finansijskom restruktuiranju
c) Ugovorne strane
Kada pričamo o ugovoru uvek počinjemo od ugovornih strana. Ugovorne strane u ovom slučaju
su nalogodavac – strana u čijem interesu se sve ovo radi, lice koje prodaje potraživanje ili hoće
da kupi neku robu, tj. lice koje daje nalog drugoj strani. Ovo lice nema poseban naziv u našem
pravu, ali se iz ugovora o nalogu koristi naziv nalogodavac.

Druga strana, ona strana koja pruža karakterističnu uslugu, ima poseban naziv u našem pravu i to
je posrednik.

d) Terminologija
Ugovo o posredovanju nije sporan termin, ali raniji termin za ovaj ugovor bio je Ugovor o
senzalstvu ili mešetarenju (Srpski građanski zakonik 1844). Mešetar i senzal su stari termini koji
su se koristili za posrednike.

e) Privredni i pravni značaj ovog ugovora

121
Kod ugovora o trgovinskom zastupanju angažuje se lice koje poznaje tržište. Obično su
posrednici specijalizovani i to je ono što je njihova karakteristika. Ne postoji posrednik za sve,
jer nemoguće je poznavati svako tržište, tako da je poznavanje tog specifičnog tržita glavna
prednost angažovanja posrednika.

Ugovor o posredovanju olakšava zaključivanje drugih ugovora. Cilj ugovora o posredovanju

je da dođe do zaključenja nekog drugog ugovora, najčešće ugovor o prodaji. Posebno su
posrednici važni u međunarodnoj trgovini zbog jezičkih, prostornih barijera...

Posrednik je takođe važan jer omogućava i daje određenu stručnu pomoć tokom pregovora sa
stranom koju je našao.

Još jedan značaj ovog ugovora se ogleda u odgovornosti posrednika za izvršenje svojih
obaveza.

f) Osobine ugovora o posredovanju

Ugovor o posredovanju spada u imenovane ugovore (zakonom uređen), neformalan ugovor (on
se zaključuje prostom saglasnom izjavom volja) i dvostranoobavezan i teretan (obe ugovorne
strane imaju obaveze, ugovor se plaća, izvršenje obaveze se plaća).

g) Bitni elementi ovog ugovora

Jedini bitan element oko čega moraju da se dogovore je oko ugovora koji prodavac nastoji da
zaključi, tj. koji ugovor želite da zaključite i to je predmet ovog ugovora. Naknada nije bitan
element ugovora, već je prirodni element ugovora.

h) Pravni odnosi
Kod ugovora o posredovanju razlikujemo tri lica. Sa jedne strane imamo nalogadavca,
posrednika i treće lice sa kojim se kasnije zaključuje ugovor. Kod ugovora o posredovanju
imamo dva pravna odnosa. Odnos između nalogodavca i posrednika (unutrašnji – ugovor o
posredovanju). Kada posrednik izvrši svoju obavezu, nađe treće lice i zaključi se ugovor, ugovor
sa trećim licem zaključuje nalogodavac (spoljni), tj. tada se pravni odnos uspostavlja između
nalogodavca i trećeg lica. To mogu biti razni ugovori npr. ugovor o prodaji. Pravni odnos ne
postoji između posrednika i trećeg lica.

i) Pravna priroda ovog ugovora

Kada se kaže da je pravna priroda ugovora o posredovanju ugovor o nalogu, to je opšti tip
ugovora. Taj ugovor je pravna priroda ugovora o posredovanju, a značaj se ogleda kada dođe do
nekog problema gde se prvo posmatra regulativa ugovora o posredovanju, ako tamo nema ništa
specifično napisano, gleda se pravna priroda tog ugovora. Ako je pravna priroda ugovor o

122
nalogu, gleda se regulativa ugovora o nalogu i tu se traži odgovor. Ako ni tu nema odgovora,
onda na trećem nivou idemo na opšta pravila ugovornog prava. Ta tri seta pravila se primenjuju
hijerarhijski. Ugovor o nalogu - opšte pravilo, a ugovor o delu - posebno pravilo.

j) Obaveze posrednika (postoje dve vrste obaveza)

Zakonske obaveze koje su napisane u zakonu. Ako zaključimo ugovor bez preciziranja, obaveze
posrednika su samo one koje se nalaze u zakonu.
Ugovorne obaveze ako pored zakonskih ugovorimo još neke obaveze, inače ne postoje.

Zakonske obaveze

Traženje saugovarača i dovođenje u vezu -

Treba da traži prilike za svog nalogodavca. On to čini sa pažnjom dobrog privrednika. Prilikom
ovog posla posrednik je dužan da se drži svih naloga koje mu je dao nalogodavac. Po zakonu
posrednik samo treba da nađe priliku za pregovore, ne postoji obaveza pristupanja
pregovorima niti zaključivanja ugovora. Njegova obaveza je obaveza sredstva, to znači da on
ne garantuje rezultat. Ne može nalogodavac da tuži posrednika ako nikoga nije našao, jer je
njegova obaveza samo da traži. Ova obaveza je primarna, te se nalazi u definiciji ugovora o
posredovanja.

Obaveza obaveštavanja nalogodavca - posrednik je dužan da obaveštava nalogodavca o svim

okolnostima za ugovor koje su mu poznate ili morale biti poznate. Usko je vezano samo za
lice koje je pronađeno, a ne i za stanje na tržištu.

Zaštita oba saugovornika (drugačije od ugovora o komisionu i trgovinskog zastupanja)

Posrednik je nepristrasna ugovorna strana. Pravno posrednik jeste u ugovornom odnosu sa

nalogodavcem, ali po zakonu on je dužan da štiti interese obe ugovorne strane. To je moguće
zato što je po zakonu on nepristrasan. On ne radi u interesu nalogodavca, već za nalogodavca.
Praktično je dozvoljeno da može biti posrednik za obe ugovorne strane.

Obaveza čuvanja posredničke tajne - posrednik je dužan da čuva kao tajnu sve ono što sazna o
nalozima, pregovorima, zaključenom ugovoru. Ona se odnosi i na treća lica i na nalogodavca.
Ona traje i posle izvršenja ugovora.

Obaveza vođenja posredničkog dnevnika - izričito zakonom rečeno; samo za posredovanje u

privredi i ugovori koji su zaključeni njegovim posredovanjem.

123
Obaveza izdavanja posredničkog lista - izdaje se u tri lista i služi kao dokazno sredstvo da je
ugovor zaključen, a da je on bio prisutan kao lice koje je učestvovalo.

Ugovorne obaveze (ne postoje po zakonu, već se moraju predvideti ugovorom)

Posredovanje u pregovorima - posrednik po zakonu ne učestvuje u pregovorima, ali mi imamo
pravo ugovorom uključiti posrednika u pregovore.
Zaključivanje ugovora - ovo je veoma specifična obaveza, jer se time isključuje njegova
nepristrasnost.
Primanje ispunjenja - posredniku može biti dato pismeno punomoćje da primi cenu, robu i da
je prosledi.
Čuvanje uzoraka - kupac i prodavac predaju posredniku uzorak na čuvanje, a od njega se
očekuje da ga čuva kao dobar stručnjak.

k) Odgovornost posrednika

Kod obaveza posrednika se primenjuju opšta pravila, zakonodavac nije definisao ništa. Njegova
odgovornost je blaga zbog blažih obaveza. Međutim, u zakonu su posebno pomenute tri vrste tj.
slučaja odgovonosti: Posrednik će posebno odgovarati

- kada posreduje za poslovno nesposobno lice, a za to je znao ili morao znati

- kada posreduje za lice za koje je znao ili morao znati da neće izvršiti obaveze iz ugovora
- ako obavesti treće lice o sadžini naloga, ppregovora ili uslovima zaključenog ugovora

l) Prava posrednika (ili obaveze nalogodavca)

Pravo na proviziju – što se tiče provizije uređeno je nekolliko tema među kojima
visina provizije - plaća se ona provizija koja je ugovorena, ako nije ugovorena onda se posmatra
tarifa/cenovnik, ako nema ni tarife onda se primenjuje ccena prema običajima, a ako nema ni
običaja onda se primenjuje uobičajena koliko god ona bila. Ne može da se desi da ne može da se
odredi cena. Uobičajenu cenu može da odredi sud prema posrednikovom trudu. Postoji
mogućnost sudskog sniženja provizije, sve dok ne plati.
vreme sticanja prava na proviziju – njegova obaveza je dovođenje u vezu nalogodavca sa trećom
stranom. Međutim, zakonodavac pomera to i kaže da posrednik nema pravo na proviziju u
momentu kada dovede u vezu nalogodavca i 3. lice, već kad oni zaključe ugovor. Ovo je urađeno
da ne bi dolazilo do zloupotrebe. Sve ovo su dispozitivna pravila, te se mogu drugačije ugovoriti.
dvostruko posredovanje
gubitak prava na proviziju zbog povrede odanosti

Pravo na naknadu troškova – posrednik nema pravo na naknadu troškova, osim ako to nije
ugovoreno. Zakonska pretpostavka je da su troškovi uključeni u proviziju izuzev vanrednih troš.

124
II Ugovor o trgovinskom zastupanju (21. ispitno pitanje)

Ugovor o trgovinskom zastupanju je privredno značajniji ugovor od ugovora o posredovanju.

Posredovanje je ad hoc odsno, dok trgovinski zastupnik je trajan odnos. Trgovinski zastupnik
istupa u ime i za račun nalogodavca, a posrednik istupa u svoje ime i za svoj račun.

a) Pojam ugovora o trgovinskom zastupanju

Prema zakonu ugovor o trgovinskom zastupanju je: “Ugovor kojim se trgovinski zastupnik
obavezuje da se stalno stara da treća lica zaključuju ugovore sa nalogodavcem, i da u tom
cilju posreduje između njih, kao i da po dobijenom ovlašćenju zaključuje ugovore u ime i
za račun nalogodavca, a nalogodavac se obavezuje da mu za svaki zaključeni ugovor isplati
određenu naknadu.”

Ova definicija je kompleksnija od definicije ugovora o posredovanju. Kraj je isti, gde se

nalogodavac obavezuje da plati neku naknadu. Prvi deo se razlikuje, jer je zakonodavac naveo tri
obaveze trgovinskog zastupnika, gde su prve dve zakonske obaveze, a treća nije zakonska nego
je ugovorna tj.mora posebno da se ugovori (ubačena jer je važna i često se ugovara):

1. Da se stalno stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem

2. Da posreduje između trećih lica i nalogodavca
3. Da zaključuje ugovor u ime nalogodavca

b) Ugovorne strane
Prva strana je nalogodavac i to je osoba u čijem interesu se ovo radi. Druga strana se uobičajeno
zove trgovoinski zastupnik.

c) Terminlogojia
Prva strana može biti nalogodavac, što je opšti termin, ali se mnogo češže koriste termini
vlastodavac, principal, zastupani. Druga strana se uobičajeno zove trgovoinski zastupnik, mada
se u praksi ona često zove agent. Ovaj ugovor se zove Ugovor o trgovinskom zastupanju ili
ugovor o agenturi (principal – agent).

d) Posebna vrsta delatnosti (zastupanja)

Zastupanje u ime i za račun nekoga je opšti pojam u obligacionom pravu, a trgovisnko

zastupanje je posebna vrsta zastupanja koja je posebno uređena, ima poseban ugovor, prava i
obaveze. Specifičnosti trgovinskog zastupanja se ogledaju u:

125
 Profesionalnom zastupanju
 Uz naknadu
 Stalan odnos (..stalno se stara da treća lica..) nije ad hoc lice koje angažujemo za 1
ugovor, već za stalno zastupanje npr. nekoj teritoriji, a možda i da zaključuje ugovor u naše
ime
 Kombinacija posredovanja i zastupanja pošto i pronalazi, a često i zaključuje ugovore u ime
nalogodavca.

e) Pravni izvori
Lex generalis – opšte generalno uređenje ugovora o trgovisnkom zastupanju

Lex specialis – razlikujemo i neka specifično uređena zastupanja. Takođe je to ugovor o

zastupanju, ali koji je uređen po posebnim pravilima, ali on odstupa od onog opšteg lex generalis
režima. Najznačajnija odstupanja:

 Zakon o osiguranju (posredovanje u osiguranju) – posebno uređeno, specifična pravila

 Zakon o tržištu kapitala (broker kao posrednik)

f) Osobine ugovora o tgovinskom zastupanju

Ugovor o posredovanju spada u imenovane ugovore (zakonom uređen), formalan ugovor za
razliku od ugovora o posredovanju ( obavezno se zaključuje u pismenoj formi) i
dvostranoobavezan i teretan (obe ugovorne strane imaju obaveze, ugovor se plaća, izvršenje
obaveze se plaća).

Vrste zastupanja

Postoje razne vrste i razne podele ovog ugovora prema različitim kriterijuma. Najznačajniji
kriterijumi za podelu trgovinskog zastupanja su prema:

 Teritoriji: lokalno-područno (zastupa na određenoj teritoriji) i opšte-generalno (neograničeno

na određenu teritoriju, generalni zastupnik)
 Obimu ovlašćenja: opšta (TZ za sve ono što spada u opšte poslovanje) i posebna (koji se
angažuje za neke posebne aktivnosti koje ne moraju biti u okviru redovnog poslovanja
principala)
 Uputstvima koja daje nalogodavac: ograničeno (daje određena uputsva, koja privredna
društva želi) i neograničeno (može nalogodavac potpuno da prepusti zastupniku)

126
 Pokretljivosti: stacionirane i putujuće
 Vrsti prometa tj.za šta se angažuju: roba, novac, HOV, turizam (turističke agencijee se dele u
dve kategorije turističke agencije organizatori mogu da organizuju putovanja/paket aranžmani
i turističke agencije posrednici koji ne mogu da organizuju paket aranžmane)...
 Strogosti obaveze: obično i delcredere (pojam u pravu koji se koristi kod značajnog broja
ugovora; trgovinski zastupnik kada posreduje/zaključi ugovor on ne odgovara za neizvršenje
obaveza, ali ako se zaključi ugovor kao delcredere trgovinsko zastupanje, trgovinski zastupnik
odgovara za neizvršenje obaveze, samim tim preuzima mnogo veću obavezu ali i veću
delcredere proviziju)
 Na unutrašnju i spoljnu trgovinu
 Isključivosti: isključivo (ako ste na odrešenoj teritoriji TZ samo vi možete biti zastupnik na
toj teritoriji) i konkurentsko (nalogodavac može za istu vrstu posla da angažuje više
trgovinskih zastupnika i ono se pretpostavlja, dok se isključivo mora biti posebno ugovoreno)
h) Pravni odnosi
Kod ugovora o TZ pravni odnosi između nalogodavca i zastupnika su unutrašnji. Trgovinski
zastunik nalazeći treće lice i zaključivanjem ugovora sa trećim licem nije on zaključio ugovor
nego je direktno zaključivao u ime i za račun svog nalogodavca. To znači da čim je zaključen taj
ugovor ugovorna strana je njegov nalogodavac, pa je odnos nalogodavca i treće strane spoljni.
Trgovinski zastupnik i treća strana nisu u pravnom odnosu.

i) Bitni elementi
Bitni elementi su samo vrsta posla za koji se angažuje TZ, koje ugovore treba da zaključuje.
Rok, provizija... nisu bitni elementi ovog ugovora.

j) Pravna priroda je ugovor o nalogu

Kada se kaže da je pravna priroda ugovora o TZ ugovor o nalogu, to je opšti tip ugovora. Taj
ugovor je pravna priroda ugovora o TZ, a značaj se ogleda kada dođe do nekog problema gde se
prvo posmatra regulativa ugovora o TZ, ako tamo nema ništa specifično napisano, gleda se
pravna priroda tog ugovora. Ako je pravna priroda ugovor o nalogu, gleda se regulativa ugovora
o nalogu i tu se traži odgovor. Ako ni tu nema odgovora, onda na trećem nivou idemo na opšta
pravila ugovornog prava. Ta tri seta pravila se primenjuju hijerarhijski. Ugovor o nalogu - opšte
pravilo, a ugovor o delu - posebno pravilo.

k) Obaveze trgovinskog zastupnika

Obavljanje stalnog posredovanja – da se stalno stara da treća lica zaključuju ugovore sa
vlastodavcem. Stalno ne znači zauvek, niti mora značiti na neodređeno vreme, ugovor može biti
zaključen na određeni vremenski period. Ova obaveza je obaveza sredstva, on ne duguje rezultat
nalogodavcu. Ovaj odnos je odnos intuitu personae ugovor (spominje se negde), dok ugovor o

127
posredovanju nije ugovor intuitu personae. Zastupnik je dužan da pristupa sa pažnjom dobrog
privrednika. Snosi odgovornost za reklamicaije (proveriti)

Obaveza da učestvuje u odnosu između nalogodavca i trećeg lica – različito od posredovanja,

jer tamo ovo može biti preuzeto na ugovornoj osnovi, a kod TZ on učestvuje u pregovorima kako
bi došlo do zaključenja ugovora. Dužan je da posreduje sve do okončanja ugovora. Pravo na
primanje ispunjenja i zaključenja ugovora ima samo ako je dobio posebno ovlašćenje, inače
nema.

Obaveza staranja o interesima nalogodavca (obaveza koje se podrazumeva) – zastupnik je

pristrasna strana. On je dužan po zakonu da štiti interese svog nalogodavca, pa je zabranjeno po
zakonu da je zabranjeno zastupanje dva nalogodavca u kontekstu istok ugovora. Reč je o
aktivnom zastupanju kada su izjave u ime nalogodavca u cilju očuvanja prava, dok je pasivno
zastupanje kada su izjave zastupniku za nalogodavca.

Obaveza pridržavanja instrukcija – zastupnik je dužan da se pridržava svih naloga koje je

dobio od svog vlastodavca

Obaveza obaveštavanja – ova obaveza je mnogo šire postavljena u odnosu na posrednika.

Posrednik obaveštava samo o okolnostima vezanim za određeni ugovor koji se zaključuje, a TZ
je dužan da svog nalogodavca obaveštava i o tržištu, o svemu što je od značaja za svaki posao, o
pregovorima, o ugovorima koje je zaključio.

Obaveza vođenja dnevnika i izdavanja zaključnica o zaključenim ugovorima

Obaveza odanosti – obaveza čuvanja poslovne tajne.

l) Prava trgovinskog zastupnika

Pravo na proviziju TZ. Naknada TZ može biti fiksna, varijabilna i mešovita, zavisno od toga
kako se ugovori. U praksi su se izdvojile neke vrste provizije:

1. Provizija za posredovanje ili zaključenje ugovora (ova provizija se podrazumeva)

2. Provizija za područje ili klijente – npr. nalogodavac angažuje posrednika za neku
teritoriju i on tokom svog rada organizuje čitavu mrežu kupaca; provizija je provizija što
je doveo nove klijente koji ostaju i kada ode; ova provizija se naknadno ugovara
3. Provizija za naknadno zaključene ugovore – npr. TZ radi za svog nalogodavca godinama
i nalogodavac mu plaća proviziju za svaki ugovor koji bude zaključen i nakon nekog
vremena prestane ugovor između nalogodavca i TZ, a nalogodavac nastavi da sklapa
ugovore sa svim klijentima sa kojim ga je zastupnik spojio. Kod ove provizije se ugovara
da će u određenom roku nakon prestanka ugovora nalogodavac nastaviti neko vreme da
plaća proviziju svom bivšem TZ.

128
 4. Delcredere provizija - provizija koja se plaća ako TZ preuzme odgovornost za izvršenje
obaveze druge ugovorne strane
5. Incaso provizija – provizija za pružanje usluge naplate potraživanja na drugoj strani; ako
TZ preuzme obavezu da će naplatiti cenu dobiće incaso proviziju
6. Provizija za klijentelu (osnov je zakon, a ne ugovor)
Visina proviziji - visina se najčešće određuje po zaključenom poslu ili u određenom procentu od
vrednosti zaključenog posla. Provizija može biti ugovorena, ako nije ugovrena onda se uzima
ona iz tarife, a ako nema tarife onda se primenjuje uobičajena. Sud prema zastupnikovom trudu i
učinjenim uslugama određuje tu uobičajenu. Sud može sniziti naknadu.

Obuhvat provizije – obuhvata i redovne troškove njegovog poslovanja

Nastanak pravnog zahteva - trgovinski zastupnik stiče ppravo na proviziju ne u momentu

zaključenja ugovora kao kod posrednika, već u momentu izvršenja ugovora. Postoji mogućnost
drukčijeg ugovaranja. Izuzetak kada je uzrok na strani nalogodavca

Pravo na naknadu troškova – pravo na naknadu troškova ima samo kod vanrednih troškova,
dok kod redovnih/uobičajenih nema. Redovni troškovi su uključeni u proviziju, dok vanredni
troškovi nisu uključeni pa može da traži naknadu.

Pravo na uvođenje u posao – stavljanje na raspolaganje materijal ili dokumentaciju

Pravo na obaveštenje – ima pravo da dobije sve informacije od svog nalogodavca koje su mu
neophodne i nužne za izvršenje svih obaveza. Nalogodavac će pružiti sve informacije jer mu je
to u interesu, tako da ovde ne dolazi pravno do problema.

Pravo na zakonsko založno pravo –u trgovinskom pravu ne mora ništa da se ugovara. Čim se
zaključi ugovor o trgovinskom zastupanju TZ ima zakonsko založno pravo na svim stvarima
koje zastupa.
Razlike TZ i posredovanja

1. Stalni (reč o ugovoru sa trajnim izvršenjem prestacija) v. ad hoc odnos

2. Formalni (zaključuje u pisanoj formi) v. neformalni ugovor
3. Pravne (TZ dužan da vrši i pravne i faktičke radnje) v. faktičke radnje (naći kupca,
dovesti ga, spojiti sa nalogodavcem...)
4. U ime i za račun principala v. u svoje ime i za svoj račun
5. Pristrasan (štiti interese svog nalogodavca) v. nepristrasan
6. Prava v. Obaveze

129
24.05. predavanje 26
22. Ugovor o komisionu

Pojam – Ugovor kojim se komisionar obavezuje da za naknadu obavi u svoje ime i za račun
komitenta jedan ili više poslova koje mu poveri komitent; a komitent se obavezuje da plati
određenu proviziju.

Latinski termin commission – ovlastiti nekoga da nešto učini za drugoga

Ugovorne strane

- Lice koje daje nalog (nalogodavac) – KOMITENT

- Lice koje pruža karakterističnu prestraciju – KOMISIONAR

Značaj ugovora o komisionu

- Ušteda u vremenu i troškovima

- Specijalizacija (komisionar je specijalizovan i time angažujemo profesionalca)
- Kod spoljne trgovine – nije lako plasirati robu u inostranstvo bez posrednika
- Korišćenje poslovnog ugleda komisionara
- Komision omogućava da komitent ostane skriven (kupac vidi komisionara, čija je roba to
kupac ne vidi)
Bitan element ugovora je određivanje posla.

Osobine ugovora o komisionu:

- Imenovan
- Neformalan
- Dvostrano obavezan i teretan
Pravni odnosi

KOMITENT KOMISIONAR
Unutrašnji odnos (Ugovor o komisionu)
(Ugovor o prodaji)

X (treće lice)

130
Komitent nije ni u kakvoj pravnoj vezi sa trećim licem. Ideja je da dođe do te veze, jer će se
efekti ugovora odraziti na komitenta. Kako ga zaštititi? Time što će se ograničiti prava
poverilaca komisionara. A ukoliko komisionar padne pod stečaj, komitent bi morao da prijavi
potraživanje u stečaju. U tom slučaju ima izlučno pravo. Komitent može da traži i direktno od
trećeg lica izrvšenje obaveze po osnovu ugovora ukoliko komisionar ode u stečaj.

Vrste komisiona

Prema strogosti obaveza komisionara

- Običan komision – culpa in eligendo (odgovornost za izbor) podrazumeva da komisionar

odgovara da je savesno zaključio ugovor sa trećom stranom.
- Delkredere komision – on se ugovoara, ne pretpostavlja se. Komisionar odgovara za
neispunjenje obaveza trećeg lica.
Prema vrsti posla

- Prodajni
- Kupovni
- Komision u transportu (špedicija)
Prema načinu prodaje

- Redovan
- Konsignacioni – sadrži Ugovor o komisionu i Ugovor o skladištenju. Uvek se vezuje za
spoljnu trgovinu.
Obaveze komisionara

- Da nastoji da obavi povereni posao. Komision je intuitu personae ugovor.

- Da se pridržava svih naloga koje mu da komitent. Postoje: imperativni (nema
odstupanja, potrebna je saglasnost komitenta), demonstrativni (komisionar može da
odstupi kad god je to u interesu komitenta) i fakultativni (neobavezujući – saveti,
sugestije) nalozi.
Ukoliko komisionar zaključi ugovor po povoljnijim uslovima od onih koji su dati u
nalogu, sva korist pripada komitentu, jer komisionar radi za proviziju. Ukoliko
komisionar zaključi ugovor po nepovoljnijim uslovima, pravo je komitenta da odbije, ili
mora da prihvati ako mu komisionar nadoknadi razliku.
- Obaveze u vezi sa robom (obaveze čuvanja, osiguranja…)
- Dužnost odanosti (komitent je dužan da bude lojalan komisionaru)
- Obaveza polaganja računa

131
 - Obaveza vođenja poslovnih knjiga

Prava komisionara

- Osnovno pravo komisionara je pravo na proviziju (ugovorenu, iz tarifnika ili prema

učinjenom poslu/rezultatu).
Postupno izvršavanje - 50 + 100 + … = 1000 patika (prati ga srazmerna isplata provizije)
Gubitak zbog neverstva – nema pravo na proviziju komisionar koji je povredio dužnost
lojalnosti, tj. nije zastupao interese komitenta.
- Pravo naknade troškova
- Uvođenje u posao
- Zakonsko založno pravo
- Predujam troškova (samo ako je ugovoreno)

Samostalno istupanje komisionara

Predstavlja transformisanje trostranog u dvostrani pravni odnos.

Ovde mogu biti ugroženi interesi komitenta i zato kod samostalnog istupanja komisionara mora
biti reč o kupovini/prodaji robe i ta roba mora imati definisanu vrednost, tj. tržišnu cenu.
Neophodna je i prethodna saglasnost komitenta.

23. Ugovor o kontroli

Pojam - Ugovor kojim se jedna ugovorna strana (vršilac kontrole) obavezuje da stručno i
nepristrasno obavi ugovorenu kontrolu i izda certifikat o tome; a druga ugovorna strana se
obavezuje da plati određenu naknadu.

Ugovorne strane:

- Naručilac kontrole
- Vršilac kontrole
Pravna priroda

- Ugovor o delu – obična kontrola

- Ugovor o nalogu – kontrola sa vršenjem pojedinačnih pravnih radnji
- Ugovor o garanciji – kontrola sa garancijom

Privredni značaj

- Specijalizacija
- Ekonomičnost
- Povodom kontrole se izdaje certifikat

132
 - Poseban značaj ugovor o kontroli ima kod distancione prodaje
- Uobičajno prati neke ugovore
Bitan element ovog ugovora je obuhvat kontrole. (Šta to treba da se kontroliše?)

Osobine:

- Imenovan
- Konsensualan
- Formalan
- Neformalan
- Dvostrano obavezni i teretan
Vrste ugovora o kontroli

Prema obimu kontrole

- Potpuna kontrola (kontola celokupne količine)

- Delimična kontrola (na preskok)
Prema predmetu kontrole

- Kontrola robe
- Kontrola usluga
- Kontrola stvari koje nisu namenjene prometu
Prema obimu obaveza vršilaca kontrole

- Obična (podrazumeva vršenje samo faktičkih radnji – merenje i sl…)

- Kontrola sa vršenjem pravnih radnji (pravne radnje najčešće prate faktičke)
Prema odgovornosti

- Bez garancije (podrazumevana)

- Kontrola sa garancijom (garantuje nepromenjivost svojstava robe u određenom roku)
Obaveze vršioca kontrole

- Obaveza izvršenja ugovorene kontrole

- Obaveza izvršenja određenih pravnih normi
- Obaveza izdavanja certifikata
- Obaveza čuvanja robe i uzoraka
- Ništavna je svaka oodredba Ugovora o kontroli kojom utičete na njenu nepristrasnost
Prava vršioca kontrole

133
 - Na proviziju
- Naknada troškova
- Pravo da mu se omogući vršenje kontrole
- Zakonsko založno pravo
- Prava u slučaju jednostranog raskida naručioca. Druga strana (naručilac) uvek može da
raskine ugovor i da plati proviziju srazmerno obavljenom poslu.
Odgovornost vršioca kontrole:

- Po osnovu ugovora (ugovorna)

- Po osnovu prouzrokovane štete prema trećem licu (deliktna)
Da li kontrolna organizacija može da angažuje drugu?

Ovo nije intuitu personae ugovor i može da angažuje drugu kontrolnu organizaciju, ali odgovara
za njen rad.

25.05.(1. dvočas) predavanje 27

24. UGOVOR O USKLADIŠTENJU
Nastanak

Skladištari su postojali još u starom veku, u većim morskim lukama.

Pravni posao uskladištenja, kao posebna vrsta privrednog ugovora, pojavio se u XVIII veku u
Engleskoj, sa pojavom prekomorske i prekookeanske trgovine. Kasnije, sa razvojem železničkog
i drumskog saobraćaja, skladišta se organizuj i na važnijim železničkim čvorištima i drumskim
raskrsnicama.

Pojam ugovora o uskladištenju

Ugovor kojim se skladištar obavezuje da primi i čuva određenu robu i da preuzima potrebne ili
ugovorene mere radi njegog očuvanja u određenom stanju, te da je preda na zahtev ostavodavca
ili drugog ovlašćenog lica, a ostavodavac se obavezuje da mu za to plati naknadu.

Dakle, skladištar je dužan da primi, čuva i preda robu ovlašćenom licu.

Pravni izvori:
 Zakon o obligacionim odnosima (čl. 730 -739)
 Opšte uzanse
 Zakon o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode (2009)
 Carinski zakon (2010) – carinska skladišta

134
Pravna priroda
Odnosno iz kog građanskopravnog ugovora se razvio ugovor o uskladištenju:

 Ugovor o ostavi (ostava u privrednim odnosima)

Iz tog ugovora se kasnije razvio Ugovor o uskladištenju, koji podrazumeva veće obaveze
skladištara odnosno onog lica koje prima stvar na čuvanje.

- Uredjena je ostava tuđe stvari

- Predaja stvari drugom na čuvanje
- Upotrebljavanje stvari

Privredni značaj
- Ekonomičnost
- Specijalizacija
- Skladišnica
* Izdaje se samo povodom Ugovora o uskladištenju
*Veoma važna robna HOV jer glasni na određenu robu.
Omogućava lak prenos svojine na robu – npr. Možemo uskladištiti robu kod
skladištara A, npr 10t pšenice, i umesto da nam on da jednu skladišnicu na 10t
pšenice, mi mu tražimo 10 skladišnica na po 1 t pšenice. Zašto? Zato što ću lakše
prodati po 1t nego 10t pšenice. Kada ja zaključim ugovor o prodaji sa nekim i taj
neko kupi 1 t pšenice, ja mu predam skladišnicu i praktično na taj način sam ja
prenela pravo svojine.
*Skladišnica omogućava promet robe, a da je roba na istom mestu. Roba Cirkuliše u
prometu, a sve vreme je na istom mestu.
*Skladišnica se u srpskom pravu sastoji iz 2 dela:
- Priznanica – ko ima pravo svojine
- Založnica - ko ima pravo zaloge
- Pooštrena odgovornost
- Uticaj na ponudu i tražnju

Bitni elementi ugovora

- Određivanje robe koja se čuva;

Nisu bitni elementi ugovora:

- Rok

135
 - Naknada/Provizija

Osobine Ugovora o usladištenju

- Imenovan
- Neformalan
- Nije realan ugovor
Realni ugovori su oni ugovori koji se zaključuju predajom stvari.
- Dvostranoobavezan i teretan
- Formularan
- Ugovor sa trajnim prestacijama – ne izvršava se u jednom momentu, stvar se ostavlja
na čuvanje u dužem periodu

Ugovorne strane
1) Skladištar
2) Ostavodavac
- Fizičko ili pravno lice
- Od njega zavisi pravna priroda ugovora o uskladištenju
- Ne mora biti vlasnik stvari
- Potrošački ugovor

Skladištar

Pojam – ugovorna strana koja prima, čuva i predaje robu ovlašćenom licu.

Suštinska podela:
1) Javno skladište
- Carinska skladišta
- Javna skladišta za poljoprivredne proizvode

2) Privatno skladište
- Njih organizuju privredni subjekti radi uskladištenja robe za sopstvene potrebe,
nemaju obavezu prijema tuđe robe i nisu ovlašćena da izdaju skladišnicu

Razlika: Javna skladišta imaju obavezu prijema robe, jer ostvaruju opšte društvene interese.
Uslov je da ima mesta i da se bavi uskladištenjem te robe.
Država kontroliše ko će biti javno skladište, daje im dozvole, saglasnost itd., što nema veze sa
privatnim skladištem.
Obaveze skladištara
1) Obaveza prijema robe

136
2) Obaveza izdavanja isprave o tome da je primio robu na čuvanje
Skladištar može da izda 2 isprave:
- Skladišnica i ona je HOV
- Potvrdu – ona je samo dokaz i ona nije HOV
Da li skladištar ima obavezu da izda skladišnicu ili je to njegovo pravo?

 Naš ZOO – Na zahtev ostavodavca skladištar ima obavezu izdavanja skladišnice.

Ako ostavodavac to ne želi, skladištar će mu izdati potvrdu.

 Zakon o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode - Uvodi obavezu izdavanja

skladišnice, bez zahteva
Kada se zaključi ugovor o uskladištenju poljoprivrednih proizvoda ne izdaje se
skladišnica nego skladišnica po tom zakonu ima drugačiji naziv – robni zapis.

To nije samo razlika u nazivu, jer robni zapis je serijska HOV koja glasi na robu tj. to je
berzanski materijal i njime se trguje na robnoj berzi. Ideja ovog Zakona je bila da se
razvije berzanska trgovina sa robnim zapisima. i zato je on drugačiji od skladišnice.

3) Obaveza čuvanja uskladištene robe

- Preduzimanje mera radi očuvanja u određenom stanju

- Da obezbedi smeštajne kapacitete
- Da je zaštiti od rizika i opasnosti, kao i protivpravnih zahvata trećih lica

4) Obaveza nemešanja uskladištene robe

Načelno je pravilo da se svaka roba svakog ostavodavca mora odvojeno čuvati od kog
Zakon polazi.
Dva izuzetka – kada ipak može da se meša roba više ostavodavaca:

a) Uz saglasnost ostavodavca. Podrazumeva se da se meša roba iste vrste i istog

kvaliteta
b) Ako je očigledno da se stvari mogu mešati bez opasnosti od nastanka štete za
ostavodavca

Kada se pomeša roba više ostavodavaca, postavlja se pitanje –Šta je tu pravno

nastalo?
Pravna priroda:
- Susvojina

137
 - Obligaciono pravo (ovo se izbegava jer stvarno pravo može da
zastari, za razliku od susvojine)

5) Obaveze staranja o interesima ostavodavca

Skladištar je dužan da štiti interese ostavodavca jer radi u njegovom interesu.

6) Obaveza postupanja po nalozima ostavodavca

7) Obaveza omogućavanja pregledanja robe i vađenja uzoraka

8) Obaveza vođenja određenih knjiga

Ova obaveza tiče se samo skladištara koji su ovlašćeni da izdaju skladišnicu.
Osim što skladištar kao privredni subjekt ima obavezu da vodi poslovne knjige ,on je
dužan da jodi i skladišnu knjigu i matičnu knjigu skladišnica.

9) Obaveza osiguranja uskladištene stvari

- Samo ako je ugovoreno – Po zakonu ZOO nema obaveze osiguranja uskladištene

robe, ta obaveza postoji samo ako je ugovoreno

- Od uobičajenih rizika vezanih za poslove uskladištenja (poplave, zemljotres, požar,

krađa...)

- Osiguranje skladištara od odgovornosti

Skladištar može sebe da osigura od odgovornosti za slučaj da nastane određena šteta,
kradja...

- Drugačija pravila za javna sladišta za poljoprivredne proizvode

*Skladištar je dužan da osigura uskladišteu robu u kratkom roku od 3 dana nakon
prijema od uobičajenih rizika
*Skladištar je dužan da osigura i svoja osnovna sredstva od istih rizika

10) Obaveza predaje stvari ovlašćenom licu

Kome je dužan da preda robu?

Zavisi da li je izdata skladišnica.
Ako je izdata skladišnica, dužan je robu da preda samo zakonitom imaocu skladišnice
Ako nije izdata skladišnica, onda robu vraća ostavodavcu tj. onome ko mu je predao

138
 Prava skladištara

1) Pravo da bude obavešten o svojstvima i vrednosti uskladištene robe

Da bi znao koje mere čuvanja da primeni
2) Pravo na proviziju, koja se naziva skladištarina
3) Pravo na naknadu troškova
4) Zakonsko založno pravo na robi
5) Pravo prodaje robe, ako ostavodavac neće da preuzme robu

Odgovornost skladištara

 Skladištar odgovara za štetu na robi, osim ako dokaže da je šteta prouzrokovana:

- Uskled okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti – viša sila
- Krivicom ostavodavca
- Manama ili prirodnim svojstvima robe
- Neispravnom ambalažom

Priroda odgovornosti?

- Objektivna odgovornost – odgovornost bez obzira na krivicu

Jer se skladištar ne može osloboditi odgovornosti dokazom da nije kriv.

 Drugačije pravilo u Zakonu o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode:

’’Javno skladište je dužno da imaocu robnog zapisa, odnosno imaocu odvojene založnice
ili priznanice naknadi štetu nastalu na uskladištenoj robi zbog propusta u svom radu po
kom osnovu odgovara i jemči celokupnom svojom imovinom’’
Praktično, on odgovara za propuste u svom radu, to je klasična subjektivna odgovornost
sa pretpostavljenom krivicom.

 Ograničena odgovornost (pravilo)

- Odgovara samo do visine stvarne vrednosti robe koju je primio

 Neograničena odgovornost (izuzetak)

Ako je šteta nastala usled namere ili krajnje nepažnje skladištara

 Prigovor na nedostatke pri prijemu robe

- Vidljive , skrivene mane
- Karakter rokova

139
25. Ugovor o otpremanju – Ugovor o špediciji

O nastanku špedicije se može govoriti tek kada se transportna delatnost osamostlila od

trgovačke. Nastala je u XVIII veku u srednjevekovnim nemačkim gradovima.

U špediciji je od posebnog značaja bio pronalazak parne mašine i upotreba železnice za prevoz
robe.

Špedicija je danas samostalna delatnost. Medjutim ne mozemo da ne kažemo da je ona pomocna

u odnosu na prevoz robe, jer špedicija bez prevoza robe nema nikakvog smisla.

Definicija špedicije:

Ugovor o špediciji je ugovor kojim se špediter obavezuje da radi prevoza odredjene stvari
(najčešće robe) za račun nalogodavca zaključi ugovor o prevozu i druge ugovore potrebne za
izvršenje prevoza, kao i da obavi ostale uobičajene poslove i radnje.

Nalogodavac se obavezuje da mu za to isplati odredjenu naknadu.

Špediter radi za račun svog nalogodavca.

Za pojam špedicije nije bitno u čije ime istupa špediter, bitno je da to samo radi za račun druge
strane tj nalogodavca. i tu imamo dve varijante:

1) Špediter je komisionar – radi u svoje ime, a za rn

nalogodavca
2) Špediter je trgovinski zastupnik – radi u ime i za rn
nalogodavca

Ugovorne strane:

1) Špediter – otpremnik. U današnje vreme se zove i logističar

2) Nalogodavac

Terminologija:

Naš termin je otprema

Nemački termin je špedicija i on se odomaćio kod nas.

140
Svojstvo ugovora: imenovan, dvostrano obavezan, teretan, neformalan, kauzalni,
specijalizovani, Ugovor o uslugama.

Dve vrste pravnih usluga:

1) Između špeditera i komitenta

2) Između špeditera i trećeg lica

Špediter ima zakonsko založno pravo na komitentovoj robi predatoj na otpremu radi obezbeđenja
naplate svojih potraživanja.

U našem zakonu mi uredjujemo špediciju kao poseban imenovan ugovor i to u ZOO.

Značaj otpremništva odnosno špedicije – Prostorna funkcija, vremenska funkcija, pojeftinjenje,

povećava se valjanost prevoza (kada bismo sami organizovali prevoz, ne bismo znali ko je
najbolji, a špediter dobro poznaje prevoznike), kreditna funkcija, otpremničke potvrde (Dokaz da
je zaključen ugovor o špediciji kao i da je roba predata u stanju opisanom u datoj špediterskoj
potvrdi. Danas se često koriste kod akreditiva)

Podele špeditera

1) Nacionalni i međunarodni
Trgovinski ugovori su često pokriveni medjunarodnim konvencijama, ali za špediciju
nema međunarodne konvencije koja bi uređivala ovu oblast. i to je dosta problematično
jer se zapravo ne zna, kada udjemo u drugu zemlju u kom smo pravnom režimu i kako
odgovara špediter kada nastane neka šteta.
2) Opšti (mešoviti) i posebni (specijalizovani)
Opšti se bavi svim vrstama prevoza, a posebni su najčešće specijalizovani za organizaciju
pomorskog prevoza
3) Lučki, kopneni i pogranični
4) Glavni, podšpediter i međušpediter - najznačajnija podela

Glavni špediter – onaj koji je zaključio ugovor o špediciji sa nalogodavcem

Podšpediter – Špediter kome je glavni špediter poverio izvršenje ugovora o špediciji bez
saglasnosti nalogodavca. Glavni špediter nije imao ovlašćenje od nalogodavca da to
poveri drugom. Dakle, iz ugla nalogodavca, on neovlašćeno vrši organizaciju prevoza
Međušpediter – Špediter kom je glavni špediter poverio izvršenje ugovora o špediciji, a
na to je imao pravo. Nalogodavac je to dozvolio.

141
Bitni elementi ugovora
1) Roba koja se prevozi
2) Prevozna relacija

Svi ostali elementi nisu bitni, uključujući i druge ugovore koje treba da zaključuje, uobičajene
poslove, proviziju.

Izvori prava:
1) ZOO
2) Opšte uzanse
3) Opšti uslovi poslovanja špeditera
4) Međunarodni izvori – FIATA
5) Poslovni običaji

Razgraničenje od prevoza

U čemu je razlika između špedicije i prevoza:

1) Organizacija prevoza, a ne sam prevoz

Razlika je u tome što se špediter obavezuje, ne da preveze, nego da organizuje prevoz. i
zato je on organizator prevoza, on ne mora biti prevozilac i često to i nije.
2) Pravne i faktičke radnje
Prevozioci vrše samo faktičke radnje, a špediter obavlja faktičke, ali i pravne radnje. On
zaključuje ugovore o prevozu i razne ugovore za račun svog nalogodavca. Zato je
njegova delatnost mnogo kompleksnija od delatnosti prevozioca.

3) Odgovornost

Vrste ugovora o špediciji

1) Prema vrsti obaveza špeditera:
- Prava i neprava špedicija

Prava špedicija je kada je špediter dužan samo da organizuje prevoz, a neprava ako se obavezuje
i da će da preveze robu ( npr. svojim kamionom).
2) Prema trajanju
- Okvirni i pojedinačni ugovor

142
Pojedinačan je kada špediter prevozi robu od tačke A do tačke B, a okvirni ugovor je da se
špediter obavezuje da on uopšte prevozi robu nalogodavcu tako da u okviru tog ugovora, može
biti više pojedinačnih i oni su svi obuhvaćeni jednim okvirnim ugovorom.
3) Prema načinu ugovaranja naknade
- Redovna i fiksna špedicija

Fiksna špedicija ili paušalna, je specifična vrsta špedicije gde nalogodavac daje špediteru fiksnu
naknadu koja obuhvata sve troškove i proviziju samog špeditera. Ona odgovara nalogodavcu koji
je voljan da plati taj iznos i zna da preko te cifre neće imati dodatnih troškova. Problem fiksne
špedicije je ako nalogodavac da fiksan iznos špediteru, onda špediter ima interesa da angažuje
najjeftinije prevozioce koji su često nepouzdani. U tom slučuaju špediter odgovara i za rad lica
koje angažuje.
4) Prema ogdovornosti za treća lica
- Obična i delkredere

Delkredere špedicija podrazumeva da špediter jemči za valjano ispunjenje obaveza trećeg lica.
Podrazumeva i da će provizija biti veća.

5) Prema broju nalogodavaca za koje organizuje prevoz

- Pojedinačna i skupna (zbirna)

Pravilo je da špediter prevozi robu jednog nalogodavca na određenoj relaciji. Ali je za špeditere
mnogo ekonomičnije da robu više nalogodavaca zajedno prevoze jednim prevoznim sredstvom.

Ukoliko špediter prevozi robu više nalogodavaca istim prevoznim sredstvom i jednom
prevoznom ispravom, takva špedicija se zove zbirna špedicija. Zbirna špedicija je načelno
dozvoljena, i odgovornost špeditera je pojačana jer on odgovara za svu štetu prouzrokovanu zbog
zbirne špedicije. Špediter ima pravo na posebnu naknadu, jer je on zapravo uštedeo tj. pojeftnio
troškove svojim nalogodavcima.

Obaveze špeditera
1) Organizacija prevoza
- Obaveza rezultata
- Pažnja dobrog stručnjaka
- Pravne radnje, npr. zaključenje ugovora, ali i zastupanje pred carinskim organima
- Faktičke radnje, npr. prijem robe, prevoz do prevozioca robe, pakovanje, sortiranje,
obeležavanje
- Carinske radnje npr. Obaveza carinjenja robe i plaćanja carinskih dažbina
2) Postupanje po nalozima nalogodavca
- Osim ako nije moguće postupiti po njima

143
 - Ako ih nema – instradacija
- Obaveštavanje u slučaju odstupanja

3) Zaštita interesa nalogodavca

- Upozorenje zbog nedostataka u nalogu
- Upozorenje zbog nedostataka u pakovanju
- Obaveštenja (oštećenja stvari)
- Mere za očuvanje prava prema trećem licu

4) Osiguranje robe
- Samo ako je ugovoreno (uobičajeni rizici)

5) Polaganje računa
- Po okončanju posla
- Na zahtev nalogodavca

Prava špeditera
1) Omogućavanje vršenja naloga
- Predaja robe i dokumenata
- Optrema opasnih stvari
- Otprema dragocenosti, HOV
2) Pravo na naknadu
- Ima pravo na ugovorenu naknadu. Ako nije ugovorena, onda po tarifi, a ako nema
tarife, onda je sud određuje prema okolnostima slučaja
- Ako nalogodavac odustane od ugovora
- Ako je ugovoreno da plaća primalac (kupac), onaj koji je primio robu. Ako kupac ne
plati, on zadržava svoja prava prema nalogodavcu za isplatu provizije i troškova
3) Pravo na naknadu troškova
- Ima pravo na naknadu svih troškova koji su potrebni za izvršenje naloga
- Čim ih je učinio
- Po našem zakonu ima pravo i na predujam troškova, da mu nalogodavac unapred plati
za troškove koje će imati prilikom prevoza, da on ne bi kreditirao svog nalogodavca

Odgovornosti špeditera
1) Odgovornost za svoje radnje
A) Subjektivna odgovornost sa pretpostavljenom krivicom

144
 On se moze osloboditi odgovornosti dokazom da je postupao u skladu sa pravilima struke.
Špediter se oslobađa odgovornosti kada dokaže da je šteta nastala usled više sile, prirode same
robe ili krivicom nalogodavca. Odgovornost špeditera za štetu na robi nije zakonom ograničena
(neograničena odgovornost).
B) Objektivna odgovornost
- Odstupanje od naloga
- Kada čuva robu u svom skladištu
- Lično obavlja prevoz onom granom saobraćaja u kojoj je predviđena objektivna odgovornost
2) Odgovornost za tuđe radnje
A) Ogdovornost za prevozioce i druga lica
- Špediter odgovara samo za culpa in eligendo, za savestan izbor 3. lica, ne i za njegov rad
- Izuzetak je del credere špedicija, jer ima odgovornost i za rad trećih lica
- Drugi izuzetak se odnosi na fiksnu špediciju
B) Odgovornost za drugog špeditera. Zavisi da li je to lice:
- Podšpediter - Špediter je angažovao lice, a da nije imao pravo da ga angažuje i u tom slučaju,
odgovara i za njegov rad
- Međušpediter – Špediter je imao pravo da ga angažuje, tada ne odgovara za njegov rad, već
samo za savestan izbor tj za culpa in eligendo

Obaveze komitenta
1) Obaveza omogućavanja izvršenja naloga
Nužno je da komitent preda robu koja je predmet otpreme i sa njom sva potrebna
dokumenta. Potrebno je da obavesti špeditera o oposebnim osobinama robe kao i njihovoj
vrednosti
2) Obaveza plaćanja naknade – određena ugovorom, tarifom ili sudom. Pravo na naknadu
špediter stiče izvršenjem svojih obaveza iz ugovora.
3) Obaveza naknade troškova – nužnih i korisnih

Samostalno istupanje špeditera

Prema našem zakonu, špediter ima pravo na samostalno istupanje, osim ako se drugačije ne
ugovori. Samostalno istupanje je kada špediter sam prevozi robu.

Dva shvatanja:
1) Ima pravo na samostalno istupanje bez ikakvih ograničenja i dobiće naknadu za
prevozninu, a špeditersku naknadu će dobiti odvojeno.
Dakle, dobiće naknadu i po osnovu prevoza i dobiće pravo na proviziju kao špediter.
2) Špedicija je neka vrsta komisiona najčešće u transportu, a kod samostalnog komisiona
imamo čitave uslove koji se traže i postavlja se pitanje da li te uslove treba primeniti i na
špediciju.

145
Dakle, imamo potpuno dva različita stanovišta na koje zakon nije dao jasan odgovor,
najverovatnije treba primeniti prvo stanovište. U svakom slučaju, špediter ima pravo da
samostalno istupa tj. da sam vrši radnju prevoza na određenoj relaciji, a izuzetno ako se
drugačije ugovori, to pravo neće imati.

Značaj ugovora

Provizija špeditera je minimalna u odnosu na koristi koje ova delatnost pruža privredi. Osnovne
karakteristike savremene špedicije se ogledaju u njenoj međunarodnoj delatnosti, velikom
obimu, raznovrsnosti i specijalizaciji.

Kod same špedicije dolazi do izražaja prostorna, vremenska, kvantitativna, kvalitativna, kreditna
i propagandna funkcija.

25.05. (2.dvočas) predavanje 28

27. Ugovor o kreditu
Pojam
 U našem pozitivnom pravu to je pravni posao koji gotovo isključivo mogu zaključivati banke,
pa se zato često u pravnoj teoriji pominje kao “bankarski ugovor o kreditu”. Njime se reguliše
pravni odnos između banke kao davaoca kredita i korisnika kredita, kao njegovog primaoca.
 Zakonska definicija (ZOO, čl. 1065):
Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni
iznos novčanih sredstava, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i da dobijeni
iznos vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.
 U pravnoj teoriji postoji dilema u pogledu pojma ugovora o kreditu, jer osim ugovora o
novčanom kreditu postoje i tzv. ugovori o kreditima odgovornosti. Zato definicija ovog pojma u
pravnoj teoriji podrazumeva šire tumačenje. (objašnjenje o kreditima odgovornosti je kasnije u
lekciji)
 Definicija u pravnoj teoriji:
Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni
iznos novčanih sredstava ili da će za njega preuzeti odgovornost prema trećem licu, dok se
korisnik obavezuje da dobijeni iznos koristi u skladu sa uslovima ugovora i da će nakon proteka
određenog vremena vratiti sa kamatom, a za slučaj preuzimanja odgovornosti prema trećem licu,
da će platiti određenu proviziju.
 U ugovoru razlikujemo dva lica:
1. Kreditor (davalac kredita) - to je banka
2. Debitor (korisnik kredita)
 Bankarski/finansijski kredit se razlikuje od robnog ili komercijalnog, tj. trgovinskog kredita.

146
 Naziv potiče od latinske reči credere- verovati, imati poverenja (u tom smislu se smatra da lice
koje daje kredit mora da ima poverenja u drugu stranu da će pozajmljeni iznos vratiti) .U ranijem
okruženju ova reč je bila primenjiva u bukvalnom smislu njenog značenja, danas, u promenjenim
uslovima poslovanja, uglavnom se vrši ispitivanje kreditne sposobnosti. To podrazumeva
ispitivanje:
 Formalne kreditne sposobnosti- npr. ako se uzima kredit za izgradnju zgrade proverava se da
li su prikupljene sve dozvole za izgradnju na tom zemljištu
 Materijalna kreditna sposobnost- ona je značajnija jer banka na osnovu toga može da uvidi
da li će njen kredit biti ugrožen; odnosi se na imovinsko stanje, rentabilnost poduhvata…
 Ugovor o kreditu uređuje ZOO, ali se radi o lošoj regulativi koja ne sadrži skoro ništa
objektivno i ima relativno mali broj članova. Ovakva regulative nije odgovarajuća, jer iako je
ova vrsta ugovora obično jednostavna, nekada može sadržati priličan broj složenih članova. Kada
je donet Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga (ZZKFU), počeo je da se primenjuje i na
ugovor o kreditu. U cilju da se zaštite korisnici uvode se potpuno nova pravila koja se
primenjuju na potrošačke kredite.
Izvori prava
 Osnovni izvor prava u unutrašnjem pravu je Zakon o obligacionom odnosu. Poseban značaj za
prava fizičkih lica kao korisnika kredita ima Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga (2011),
revidiran 2014. godine, a posredno i Zakon o zaštiti potrošača (2014), izmenjen 2016. Izvori
prava su takođe i Zakon o bankama i Zakon o deviznom poslovanju i Zakon o platnim uslugama,
ako se kredit izdaje u stranoj valuti.
 Kao podzakonski akti značajne su odluke narodne banke Srbije.
 Prisustvo autonomnih izvora prava je najočiglednje kod ugovora o kreditu.
 Na međunarodnom planu najizraženija je posvećenost organa Evropske unije zaštiti prava
korisnika potrošačkog kredita, pa se ističu Direktiva o ugovorima o potrošačkom kreditu iz 2008.
i Direktiva o ugovorima o potrošačkim kreditima koji se odnose na stambene nepokretnosti iz
2014.
 Utičući na kreditnu politiku banaka i odnos države prema kreditnim institucijama, uticaj na
kreditno poslovanje imaju i MMF, Međunarodna i Evropska banka za obnovu i razvoj i
Evropska investiciona banka.
Značaj kredita
 Za privredne subjekte- savremena privreda je kreditna privreda
 Za potrošače- potrošački kredit
 Za privredu i društvo u celini
Rizici vezani za kredit
 Kreditni rizik- mogućnosti nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat i kapital banke
usled neizvršenja obaveze korisnika kredita prema banci
 Inflacioni rizik - proističe iz mogućnosti neočekivanog opšteg rasta cena iznad projektovane
inflacije
 Rizik kamatne stope- mogućnosti nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat i kapital
banke usled nepovoljnih promena u visini kamatnih stopa

147
  Osnova ugovora o kreditu je ekonomija, a pravo ga uobličava u određene institute.
Elementi ugovora o kreditu
 Ima više bitnih elemenata u odnosu na druge ugovore, to su:
1) Iznos- mora biti određen prema ZOO ili odrediv prema ZZKFU i to:
 Precizno
 Do određenog limita (kreditni plafon)- korisnik bira iznos ali se zna njegov maksimum
2) Uslovi davanja kredita- ovo je neprecizan termin i zbog toga su mnogi smatrali da se radi o
grešci i da se on odnosi na kreditnu sposobnost, ali to nije slučaj. Ovaj element ugovora ne bi
trebalo shvatiti kao uslove pod kojima banka daje kredit, već kao način stavljanja novčanog
iznosa na raspolaganje korisniku i da li će ga ona staviti na raspolaganje odmah ili po proteku
određenog vremena
3) Uslovi korišćenja kredita- kamata i namena kod namenskog kredita koji moja biti korišćen
isključivo u svrhe određene ugovorom
4) Uslovi vraćanja kredita- ko, kada i kako je dužan da vrati kredit
 Dodatno se za potrošačke kredite prema ZZKFU, čl. 19 navode obavezni elementi ugovora o
potrošačkom kreditu kao što su: vrsta kredita, period na koji se odobrava, oznaka ugovornih
strana, iznos, uslovi povlačenja sredstava, nominalna i efektivna kamatna stopa, plan otplate
kredita, pravo korisnika na odustanak od ugovora, adresa NBS…
 Ukoliko se u ugovor ne unese neki od obaveznih elemenata nema privatnopravnih posledica-
ugovor opstaje iako nema sve elemente. Dolazi jedino do pravnih posledica koje podrazumevaju
da Narodna banka sankcioniše banku izricanjem novčane kazne koja se uplaćuje na račun NBS.
Međutim ako ugovor ne sadrži neki od bitnih elemenata, ne može opstati, jer mi ne možemo
pretpostaviti te elemente, nemamo po kom osnovu.
Osobine ugovora o kreditu
 Osnovni bankarski posao- banka direktno zarađuje od ovog posla
 Zakonu o bankama: Niko osim banke se ne može baviti davanjem kredita osim ako je za to
ovlašćen zakonom. Ovo ne znači da jedno lice ne može drugom dati kredit, već da mu to ne
može biti delatnost.
 U bankarskom pravu razlikuju se tri kategorije bankarskih poslova:
1. Kreditni- njihova okosnica je ugovor o kreditu; podrazumeva davanje kredita korisnicima
2. Depozitni- njihova okosnica je ugovor o depozitu; podrazumeva prihvatanje depozita koji služe
za finansiranje izdatih kredita
3. Uslužni- platni promet, akreditiv, ugovor o tekućem računu (nije smisao u deponovanju novčanih
sredstava, već banka pruža uslugu klijentu vođenja tog računa); osnova ovih poslova jeste
pružanje usluga koje banka naplaćuje

 Imenovan ugovor
 Dvostranoobavezan i teretan
 Ugovor po pristupu- uvek, unapred spreman
 Formularan
 Formalan (ali ne realan)- obavezno u pisanoj formi
 Ugovor intuit personae (zbog poverenja)

148
Pravna priroda ugovora o kreditu
 Pravna priroda je posebna za svaki konkretan ugovor
 Sui generis ugovor- odlikuje ga jedinstvenost
 Ovaj ugovor je srodan sa ugovorom o zajmu, jer se iz njega i razvio.
Ugovor o zajmu: Ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu
određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati
posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno stvari, iste vrste i istog kvaliteta.
 Razlike između zajma i kredita

ZAJAM KREDIT

Građanskopravni posao Ugovor u privredi (bankarski)

Zajmodavac- svako fizičko ili pravno lice Kreditor- samo banka
Neformalan ugovor Formalan ugovor
Dobročin (bez zarade zbog davanja) ili teretni Teretni (uvek se plaća kamata)
Zamenljive i potrošne stvari Novčana sredstva
- Krediti odgovornosti

 Zaključak o pravnoj prirodi: Kredit je bankarski zajam koji se sastoji u novcu (novčanim
sredstvima) i za koji se banci plaća kamata. Izuzetak su krediti odgovornosti.
Sadržina ugovora o kreditu
 Sadržinu čine međusobna prava i obaveze njegovih saugovorača.
1. Obaveze banke
 Stavljanje na raspolaganje kreditnog iznosa po dogovoru- to ne podrazumeva prenos prava
svojine jer je predmet ugovora žiralan novac (novac na računu, retko kada se daje u kešu) pa
stoga ne postoji svojina nad ovim novcem, već se on pripisuje saldu na odgovarajućem
tekućem računu
 Izvršenje drugih radnji kreditnog karaktera- akceptiranje, avaliranje, eskontovanje (kod
kredita odgovornosti)
 Prema ZZKFU kod potrošačkih kredita uvodi se obaveza informisanja: u fazi oglašavanja
(šta se mora staviti u oglas), u predugovornoj fazi (minimalna sadržina ponude), u toku
trajanja ugovornog odnosa
2. Obaveze korisnika kredita
 Vraćanje kreditnog iznosa- obaveza koja je uređena zakonom i koju korisnik ispunjava u
skladu sa dogovorenim vremenom ili načinom; ukoliko ugovorom ništa nije predviđeno,
korisnik po dospelosti vraća iznos u celini i odjednom
 Plaćanja kamate- ugovorena kamata je određena ili odrediva; može biti fiksna, mešovita i
varijabilna

149
  Davanje sredstva obezbeđenja- iako se ovaj ugovor zasniva na poverenju, banka je izložena
brojnim rizicima (kreditni, kamatni, valutni i rizik kupovne moći) zbog čega gotovo uvek
ugovor o kreditu prati ugovaranje sredstava obezbeđenja (ličnih ili realnih)
 Namensko korišćenje kod namenskih kredita- korisnik je dužan da koristi kredit sa namenom
za koju mu je kredit odobren, a banka vrši proveru
 Poštovanje ograničenja- restriktivne klauzule; banka želi da se obezbedi da će korisnici
poštovati pravila igre pa zato unosi ove klauzule, npr. ograničenje isplate dividendi (ne mogu
se isplaćivati dividende dok se ne vrati kredit), ograničenje naknada, ograničenje mogućnosti
dodatnog zaduživanja... Banka ne može zabranit ovakvo ponašanje, ali u slučaju
nepoštovanja ovih obaveza ima pravo da raskine ugovor.
Zakonom su predviđeni posebni načini prestanka ugovora o kreditu
 Otkaz od strane banke- jednostrana izjava banke
1) Nenamensko korišćenje kredita- banka proverava da li se kredit zaista koristi sa namenom zbog
koje je uzet
2) Insolventnost korisnika- ukoliko bi banka došla u bitno nepovoljniji položaj zbog insolventnosti
korisnika (ima smisla do otvaranja stečajnog postupka), ovo ne važi za sanacione kredite jer se
oni upravo daju u uslovima insolventnosti
3) Prestanak ili smrt korisnika- ukoliko bi banka došla u bitno nepovoljniji položaj, obuhvata i
statusne promene
 Otkaz od strane korisnika
 Prema ZOO korisnik može pre početka korišćenja odustati od ugovora pri čemu mora platiti
naknadu štete banci.
Prema ZZKFU kod potrošačkih kredita potrošač može i nakon zaključenja ugovora u roku od 14
dana odustati od ugovora bez navođenja razloga. Mora o tome obavestiti banku u pismenoj formi
i vratiti banci glavnicu i kamatu za vreme korišćenje najkasnije u roku od 30 dana. Izuzetak je
hipotekarni kredit.
 Postoji i mogućnost prevremene otplate kredite. Korisnik ima pravo da vrati kredit u bilo kom
trenutku pre isteka ugovorenog vremena i to u potpunosti (banka ne može zaračunavati kamatu
od trenutka vraćanja kredita do isteka ugovorenog roka) ili delimično (pri čemu se stiče pravo na
umanjenje cene kredita za preostali iznos) o čemu mora unapred obavestiti banku. Međutim,
banka ima pravo da naplati od korisnika naknadu štete, pri čemu je taj iznos ograničen na neki
umeren iznos kako bi se zaštitili potrošači (na ugovoreni iznos, do visine pretrpljene štete, do
visine iznosa kamate za preostali period, limit: 0,5 do 1% iznosa kredita...).
Vrste ugovora o kreditu
1) Prema vrsti korisnika
 Proizvođački- povećavaju proizvodnu moć
 Potrošački- povećavaju kupovnu moć
2) Prema nameni
 Nenamenski (slobodni)
 Namenski (vezani)- investicioni, poljoprivredni, potrošački, izvozni, uvozni, stambeni,
eventualni... Kontrola namene se vrši: direktno, pomoću asignacionog kredita (banka plaća
direktno poveriocu umesto korisniku kredita) ili pomoću cesionog kredita (poverilac ustupi
potraživanje banci prema korisniku, a banka mu plati vrednost potraživanja-„namiri
potraživanje“)

150
3) Prema vremenskom kriterijumu
 Značaj razlikovanja je rizik otplate (kreditni i inflacioni) i visina kamate.
 Na neodređeno vreme
 Na određeno vreme:
kratkoročni- do 1 godine
srednjoročni- do 5 godina
dugoročni- preko 5 godina
4) Prema obezbeđenosti
 Neobezbeđeni (nepokriveni)- danas veoma retki; to su lični (blanko) kredit
 Obezbeđeni (pokriveni)- banka je obezbedila svoja potraživanja po osnovu kredita; danas su ovi
krediti pravilo; zastupljena su sva sredstva obezbeđenja: personalna (jemstvo, aval, skriveni aval,
garancija, osiguranje kredita, zalaganje polise, vinkuliranje polise) i realna (lombard, hipoteka)
5) Prema načinu davanja
 Gotovinski- danas retkost; podrazumeva isplatu novca korisniku
 Bezgotovinski- danas su ovi krediti pravilo; obuhvataju izdavanje čekova, kreditnog pisma,
preko tekućeg računa, prekoračenjem računa (ulaskom u minus se zaključuje ugovor u kreditu
koji je integrisan u ugovor o tekućem računu), upotrebom kreditnih kartica, plaćanjem trećem
licu, avaliranjem menice, akceptiranjem menice, rambursni kredit
 Krediti odgovornosti- kod ovih kredita, za razliku od novčanih kredita, banka ne preuzima
obavezu da korisniku kredita stavi na raspolaganje određenu sumu novca, već na osnovu ugovora
preuzima odgovornost za korisnika kredita i na taj način mu omogućava da izvršava neke svoje
obaveze ili da zaključivanjem dodatnih kreditnih ugovora dođe do gotovog novca. Na taj način
banka “pozajmljuje” ugled svom klijentu, a tek ako dođe do realizacije njene odgovornosti plaća
određenu sumu novca.
1. Akceptni (akceptacioni) kredit- nastaje akceptiranjem menice od strane banke, ona preuzima
odgovornost po osnovu menice i postaje glavni menični dužnik, a obaveza korisnika se
sastoji od davanja meničnog pokrića pre dospelosti menice i plaćanju određene provizije
2. Avalni (kaucioni) kredit- aval je menično jemstvo; ovde se banka javlja kao avalista na
menici u korist svog klijenta (u užem smislu), odnosno u ulozi njegovog jemstva
3. Rambursni kredit (profesor je rekao da ovo preskače)
 Ovde ne znači da će banci iko išta tražiti, ali ona daje svoju odgovornost i odgovara kao dužnik
po osnovu date menice ili avala.
6) Prema načinu vraćanja
 Odjednom ili u ratama (anuitetima)- amortizacioni krediti gde rata obuhvata deo glavnice i
kamatu
 Sa ili bez mirovanja otplate- banka može odobriti grace period u kome se daje mogućnost
dužniku da koristi kredit koji ne mora odmah da krene da vraća nego tek nakon određenog
perioda, npr. 1 godine, pri čemu za vreme ovog perioda teče posebna kamata koja se naziva
intekalarna kamata
 Obnavljajući (revolving, rotacioni)- višekratno korišćenje u ugovorenom periodu do utvrđenog
limita; u užem smislu podrazumeva obnavljanje iznosa, više puta se može koristiti kreditni iznos
do određenog limita, a u širem smislu postoji mogućnost da se taj iznos obnavlja u određenom
roku npr. na 6 meseci; imaju različite pojavne oblike, veoma su značajani i detaljno uređeni u
našem ZZKFU

151
7) Prema domicilu davaoca kredita (profesor je rekao da ovo preskače)
 Domaće (unutrašnje)
 Međunarodne (inostrane)

31.05. predavanje 29
29. UGOVOR O FINANSIJSKOM LIZINGU

Je pravno veoma kompleksan ugovor i ekonomska suština nije jednostavna.

Spada u novije, modernije ugovore trgovinskog prava (kao ugovori o franšizingu i faktoringu).

IZVORI PRAVA

- Domaći Zakon o finansijskom lizingu (Službeni glasnik RS, br 55/2003, 61/2005, 31/2011,
99/2011) iz 2003. godine sa najznačajnijim izmenama iz 2011;
- Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga,
Zakon o obligacionim odnosima,
Odluka o minimalnim uslovima za zaključenje ugovora o finansijskom lizingu i o načinu
iskazivanja lizing naknade i drugih troškova koji nastaju zaključenjem tog ugovora (Službeni
glasnik RS, br 94/2011).
- Međunarodni: UNIDROIT Konvencija o međunarodnom finansijskom lizingu, Otava, 1988.g,
stupila na snagu 1995. godine, nije ratifikovana u Srbiji, smo preuzeli mnoga rešenja te
konvencije.

Do 2003. godine ugovor o finansijskom lizingu je bio neuređen ugovor, autonoman izvor,
subjekti su ga sami smislili i onda su ga i drugi trgovci koristili, poprimilo je određene srazmere i
zakonodavac je odlučio da takav ugovor zakonski uredi.

Ugovor o finansijskom lizingu je postojao decenijama pre 2003. godine, kod nas je bio manje
zastupljen, tek krajem ’90tih i početkom 2000. je počeo više da se koristi i bilo je veoma
neobično da se za dosta složen pravni posao kakav je finansijski lizing koristi opšta pravila
ugovornog prava.

Pravni problem je odgovoriti na pitanje: „Koja pravila, kog ugovora biste primenjivali?“, zato što
ima sličnosti sa nekoliko ugovora.

Relevantan ugovor od 2003. god, a velike (kozmetičke) izmene su se desile 2011. godine.

Pored tog zakona i opštih zakona moramo spomenuti Zakon o zaštiti korisnika finansijskih
usluga, koji se takođe odnosi na lizing. Ovaj zakon je posebno zahtevan i donosi dodatne

152
obaveze (obaveze koje davalac lizinga ima u odnosu na primaoca lizinga) kojih nema u Zakonu
o finansijskom lizingu i mi ga nećemo raditi.

NEBANKARSKI POSAO
Ranije se posao finansijskog lizinga tretirao kao bankarski posao, ali lizing nije bankarski posao.
Davaoci lizinga su bile samo banke, ali od donošenja zakona o finansijskom lizingu to više nije
tako. Davalac lizinga nije banka, već su odvojeni i posebni subjekti u pravu. Zakon je veoma
detaljno odredio status davaoca lizinga. Ne može bilo ko da se bavi lizingom, moraju se ispuniti
posebni uslovi koje proverava Narodna Banka, mora da dobije dozvolu za tu delatnost. Davaoci
lizinga su specijalizovani privredni subjekti i mogu biti sva društva kapitala, DOO i AD uz
ispunjenje određenih uslova. (istorijat u knjizi, manjeg značaja za ispit). USLOVI:

- Davalac lizinga obavlja delatnost finansijskog lizinga kao pretežnu delatnost

Mi ne želimo da davalac lizinga obavlja neku drugu delatnost kao osnovnu, a da mu sporedna
delatnost bude davanje lizinga, već želimo da je obavlja kao pretežnu.

- Davalac lizinga ne može davati novčane zajmove

Zakonodavac izričitno kaže,da ne bi bilo zabune sa bankom, da se davalac ne može baviti
davanjem kredita. Kreditni posao je bankarski posao, nije posao davaoca finansijskog lizinga,
iako imaju nekih sličnosti između kredita i lizinga, ali njih obavljaju različite finansijske
institucije, pravno je veoma različito iako je ekonomski vrlo slično.

- Davalac lizinga nije banka.

-Pored delatnosti finansijskog lizinga, davalac lizinga može obavljati delatnost davanja u zakup
vraćenih predmeta lizinga, kao i delatnosti koje se uobičajeno obavljaju uz delatnost finansijskog
lizinga (usluge obuke primaoca lizinga u vezi sa korišćenjem predmeta lizinga, usluge montaže,
demontaže, usluge servisiranja predmeta lizinga, nabavka rezervnih delova i sl.).

-Davalac lizinga može, uz naknadu, otuđivati predmete lizinga koji su mu vraćeni u državinu, po
prestanku ugovora o lizingu, odnosno ugovora o zakupu.

*VRSTE UGOVORA Prema kriterijumu:

Broj subjekata u lizing poslu, ugovori se dele na: direktan lizing i indirektan lizing.

Da li je ugovoren bazični rok (rok u kome se ne može otkazati ugovor o lizingu) ili ovaj rok nije
ugovoren, ugovori o lizingu se dele na: finansijki i operativni lizing.

153
Koje su karakteristike predmeta ugovora o lizingu, on može biti: ugovor o lizingu pokretne i
nepokretne stvari, ugovor o lizingu potrošnih dobara.

Položaj davaoca lizinga, u jednom slučaju on je samostalni subjekt privređivanja,

u drugom slučaju on je član koncern-lizinga (proizvođač - trgovac – finansijer lizing
posla).

Dužina trajanja lizing poslova, oni se dele na: -kratkoročni (do 3 godine), -srednjoročni (3-7 g),
-dugoročni (više od 7 godina).
UGOVOR O LIZINGU i POSAO LIZINGA Treba razlikovati posao lizinga od samog ugov.
o lizingu. Ugovor o lizingu je srce lizing posla, ali to je samo jedan segment lizing posla.

Zakonska definicija posla lizinga: Posao finansijskog posredovanja kojim davalac lizinga,
zadržavajući pravo svojine, na primaoca lizinga prenosi, na određeni vremenski period,
ovlašćenjem držanja i korišćenja predmeta lizinga, sa svim rizicima i svim koristima povezanim
sa pravom svojine, a primalac mu za to plaća lizing naknadu, ako postoji barem jedno od
posebnih nagodbi. Pojednostavljena lizing konstrukcija: ja dođem kod lizing društva i
kažem: “hoću da nabavim taj i taj automobil, od tog proizvođača“, a društvo kaže: „važi, ja ću
da ti ga kupim“. Lizing kuća kupi auto, auto kuća doprema automobil i ja dobijam automobil
iako nemam novac, lizing kuća je platila automobil, a ja plaćam lizing naknadu davaocu lizinga.
Lizing kuća zadržava pravo svojine, a ja koristim automobil iako nisam vlasnik.

Da bi imali finansijski lizing, neophodno je, pored navedenog, da je lizing društvo finansiralo i
da je isporučilac isporučio stvar, a mi da plaćamo lizing društvu određenu naknadu (ispunjen 1
od 5 uslova.

Posebne nagodbe:

1. određenje (specifikacija) predmeta lizinga od strane primaoca lizinga

Primalac lizinga daje tačnu specifikaciju predmeta lizinga davaocu lizinga, tako što mu kaže
hoću tu mašinu, tog oblika, te boje, tih performansi, te veličine, a lizing kuća treba da nađe lice
koje to prodaje. Ako je primalac dao specifikaciju imamo finansijski lizing.

2. pravo svojine na predmetu lizinga se prenosi na primaoca lizinga istekom roka i

isplatom ukupne lizing naknade.
Može samo 1 od uslova da bude ispunjen, ne mora više, npr često su prva dva ispunjena.

154
Ako ja platim poslednju lizing naknadu (plaćao sam 5 godina, mesečno po 300 e), pravo svojine
prelazi na mene i to više nije pravo svojine davaoca lizinga, već sam ja otplatio predmet lizinga.
To je kao da smo kupili stvar na rate. Najčešće lizing kuća ne želi da ostane s predmetom.

3. primalac ima pravo opcije otkupa predmeta lizinga po isplati ukupne lizing naknade
Kad istekne ta 5. godina, naš primalac ima pravo opcije da otkupi datu stvar po unapred
ugovorenoj ceni od davaoca lizinga.

4. primaočevo pravo produženja trajanja lizinga

Primaoc ima pravo nakon isteka roka trajanja lizinga da traži produženje roka.

5. trajanje lizinga jednako je periodu amortizacije celine ili najbitnijeg dela predmeta
lizinga (jer nakon toga knjigovodstveno posmatrano nema vrednost).

Učesnici u poslu lizinga

- Davalac lizinga – lizing društvo
- Primalac lizinga
- Isporučilac predmeta lizinga, proizvođač (ili veletrgovac), ima stvar i može je prodati.
Ranije je lizing podrazumevao da isto lice ima i stvar i da je finansirao, tj da je lizing društvo
finansijer i da on isporučuje svoju robu. To je ranije bio način prodaje sa određenim
pogodnostima koje dajemo. Ta vrsta lizinga gde nemamo 3 lica, nego imamo 2 lica je nešto što
mi zovemo direktan lizing ili operativan lizing i on danas ima mnogo manji značaj i za njega
nemamo regulativu. Finansijski lizing se kasnije javio specijalizacijom i on podrazumeva
minimum 3 učesnika (lica).

PRAVNI ODNOSI IZMEĐU UČESNIKA Ceo posao lizinga ima trostrani odnos.

Zaključuje se ugovor o lizingu, ugovor o prodaji i nastaje odnos između prodavca i primaoca;
isporuka predmeta se vrši direktno primaocu.

155
1. odnos između davaoaca lizinga i primaoca lizinga, zasnovan je na Ugovoru o finansijskom
lizingu.
Lizing posao je širi od tog odnosa imamo i treće lice i tu se ostvaruju interesantne pravne relacije
u odnosu s isporučiocem predmeta.

2. odnos između davaoca i isporučioca predmeta lizinga, koji zaključuju Ug. o isporuci-prodaji.

Davalac lizinga kupuje od isporučioca, njegova je mašina, jer je kupuje svojim novcem, ali to se
isporučuje primaocu lizinga koji će davaocu lizinga isplaćivati lizing naknadu i možda će ta
mašina na kraju i ostati kod primaoca, jer davalac ne želi da ostane s mašinom nakon 5 god.

3. odnos između isporučioca i primaoca lizinga (je pravno najneuobičniji). Nema ugovora
između njih. Odnos postoji i zakonom je uređen tj ugovor je zasnovan na zakonu. Zakon je dao
meni neka prava u odnosu na isporučioca iako ja ne bih trebala da imam nikakva prava u odnosu
na njega, jer postoji posrednik koji je finansirao tu mašinu, ali to je kupovina iako nisu zaključili
prodaju. Ponašam se kao kupac iako ja nisam kupio, tj tuđim novcem (novcem lizing društva) je
kupljena.

Član Zakona o finansijskom lizingu čl. 5: Dužnost davaoca da obavesti isporučioca da predmet
pribavlja radi izvršenja ugovora o lizingu i da označi primaoca – najkasnije do trenutka
zaključenja ugovora sa isporučiocem. Važno je da isporučilac bude informisan da se radi o lizing
poslu i mora da se naznači kome isporučuje predmet lizinga npr. zbog nekih prigovora, primalac
sa isporučiocem nema ugovor, ali neko mu je dao neka prava.

Odnos između davaoca i isporučioca je pravno najnebitniji odnos, jer u tom ugovoru nema
pravno ništa specifično, osim obaveze davaoca da isporučioca obavesti da je treće lice primalac i
da se stvar daje po osnovu finansijskog lizinga.

Čudan odnos primaoca i isporučioca predmeta, otkud da primalac ima prava prema isporučiocu
kada nisu u ugovornom odnosu? Centralni igrač je davalac lizinga, jer je on u ugovornom odnosu
i sa isporučiocem i sa primaocem lizinga.

POJAM UGOVORA O LIZINGU

Zakonska def: je ugovor između davaoca i primaoca lizinga kojim se davalac lizinga obavezuje:

1) da na primaoca lizinga prenese ovlašćenje držanja i korišćenje predmeta lizinga, određeno

vreme, tokom koga primalac lizinga uživa sve koristi i snosi sve rizike u vezi sa vlasništvom,
(tj obezbeđuje se da primalac dobije stvar i da je drži (hoću auto, da ga vozim i da ga
držim)),

156
2) a primalac se obavezuje da mu za to plaća ugovorenu naknadu, u ugovorenim rokovima, ako
postoj barem jedna od posebnih nagodbi. pod uslovom da imamo jednu od 5 pogodnosti.

KARAKTERISTIKE UGOVORA O LIZINGU

1. Imenovan ugovor jer je uređen posebnim zakonom. (Zakon o obligacionim odnosima nije
menjan i zato su se razvijali novi zakoni, npr Zakon o finansijskom lizingu i Zakon o faktoringu,
nastali su iz neimenovanih).

2. Formalan ugovor: Tri su razloga za to:

a) Složen ugovor želimo da bude formalan

b) Zbog zaštite primaoca lizinga, jer lizing stvara značajne finansijske obaveze koje terete
primaoca lizinga u dugom roku.
c) Zbog zaštite javnog interesa, da bi država lakše kontrolisala ispunjenje poreskih obaveza.

3. Dvostranoobavezan i teretan ugovor

4. Ovo je ugovor sa trajnim izvršenjem obaveza (prestacija), najkraći rok trajanja se uređuje
zakonima od 1,5 do 3 godine, on se izvršava u dužem periodu. Nekad je naš zakon o fin. lizingu
propisivao i minimalno trajanje ugovora, više to zakon ne kaže, ali mora se ugovorom urediti tj
napisati koliko meseci će plaćati lizing naknade.

5. ovo je mešovit ugovor, ima elemente brojnih (3) ugovora.

Ima elemente ugovora o zajmu: novac koji primalac plaća, odgovara iznosu koji je unapred
uložen u nabavku predmeta, primalac vraća davaocu ovo ulaganje tokom perioda, koji traje
koliko i vreme amortizacije zajma. (Nemam novac, a dobio sam stvar, pozajmilo mi lizing
društvo na jedan specifičan način i ono je na neki način pozajmilo novac koji ja njemu vraćam
lizing naknadom). Ekonomski najviše liči zajmu.

Međutim pravno, to ima mnogo sličnosti sa zakupom, jer ti meni obezbeđujes tvoju stvar koju ja
držim i koristim, automobil lizing društva koji ja koristim, to je zakup. Lizing je dobio naziv od
reči lease što znači zakupiti.

A opet imamo i elemente ugovora o prodaji, jer ovde dolazi do prodaje, jedno lice kupuje.

6. ugovor je akcesoran jer zavisi od sudbine ugovora o prodaji (isporuci predmeta). Npr. ako se
raskine ug. o isporuci, otpada kauza obaveze primaoca – tako da dolazi i do raskida ug. o lizingu.
Lizing sam po sebi nema smisla bez tog ugovora, jer je povezan sa tim ugovorom kao osnovnim.

157
7. Bez obzira na svojstva ličnosti ipak naglašen je element zajma, a zajam počiva na poverenju,
koje može da se ukaže samo određenom licu, davalac zaključuje ugovor uzimajući u obzir
kvalitete i lična svojstva primaoca.

ZNAČAJ / funkcije finansijskog lizinga:

1. Finansijski lizing se definiše kao posao finansijskog posredovanja – to je njegov osnovni

značaj. Lizing društvo posreduje u finansiranju.
2. Značaj ima i za primaoce i za davaoce i za isporučioce.

Značaj za primoaca: Primaoci lizinga dolaze do stvari koje su im neophodne za obavljanje

profesionalne delatnosti, a ne plaćaju cenu odjednom, sve vreme mogu da koriste stvar i da
prihode koje ostvare upotrebe za plaćanje lizing naknade.

- Kreditiranje
- Mogućnost korišćenja predmeta
- Pravo na ubiranje prihoda od upotrebe.
Za primaoce lizinga je najvažniji, on se i razvio jer su ga oni tražili i za njih podrazumeva
kreditiranje (nemam novac da kupim neku stvar, a dobio sam je jer me neko kreditira (a nije
banka); mogu da koristim predmet i da ubiram prihode od upotrebe date stvari – sve što se
prihoduje od stvari pripada primaocu lizinga). Ovo je vrlo primamljiva pozicija.

Značaj za davaoca: - Bezbedno ulaganje kapitala i

- Sigurnost (ulaganje bez rizika, jer je zaštićen pravom svojine na stvari

datoj u lizing (svojina je svedena na ovlašćenje raspolaganja).
Za davaoce, kao kod banaka i kredita: to je način da uložimo sredstva. Imam sredstva ne znam
gde ću s njima, finansiraću nekoga da preko lizinga dođe do stvari. Međutim lizing pokazuje
veliku prednost za lizing društvo u odnosu na banke: lizing je takav da omogućava lizing društvu
da kreditira nekoga ali da je lizing društvo vlasnik stvari i to je velika razlika u odnosu na banku,
jer banka nikad nije vlasnik nečeg kada daje kredit. Banke to nadomeste tako što ugovaraju
sredstvo obezbeđenja, a to je ipak malo rizičnije nego kad ste vlasnik nečeg. i vlasništvo nosi
rizik, ali to su 2 načina kako možete da se obezbedite.

Značaj za isporučioce - prodavce:

- Produžava se vek iskorišćavanja predmeta i
- Usporava tempo zastarevanja tehnologije.

158
Isporučioca interesuje prodaja stvari. Nije njegov interes da li će predati isporučiocu u okviru
lizing posla ili običnom kupcu. Lizing traje nekoliko godina 3-5god i više. Ako si ti kupio
određena kola na lizing, to znači da ćeš ih plaćati narednih 5 godina, što znači da nećeš tražiti
nova kola i isporučioc ima klijenta za narednih 5 godina da servisira, koristiće rezervne delove u
narednom dužem periodu.

ZAKLJUČENJE UGOVORA O LIZINGU

Forma Ovaj ugovor se zaključuje u pisanoj formi ad solemnitatem, (formalan ugovor). što
znači da je uslov za nastanak ugovora.

Značaj registracije ugovora o lizingu:

Registar finansijskog lizinga je javni registar u koji se, u skladu sa ovim zakonom, upisuju
podaci o ugovorima o lizingu zaključenim između fizičkih i pravnih lica. Registar finansijskog
lizinga vodi Agencija za privredne registre (APR).

Obaveza registracije tereti davaoca lizinga.

Smatra se da su treća lica upoznata sa postojanjem ug. o lizingu na osnovu njegovog upisa u
registar. Kada je registrovan ugovor o lizingu to je javnodostupan podatak i pretpostavka je da
treća lica znaju da je zaključen ugovor o finansijskom lizingu, tj. treće lice ne može da se poziva
na to da nije znao.
Podaci upisani u registar nisu dokaz punovažnosti bilo kog pravnog posla.

Davalac lizinga je dužan da zahtev za upis ugovora o finansijskom lizingu podnese u roku od
sedam dana od dana isporuke predmeta lizinga.
Treće lice može da stekne pravo svojine od primaoca po pravilima o sticanju od nevlasnika – ali
kada se pravo davaoca upisuje u registar, svako bi mogao da se obavesti o tome da primalac nije
vlasnik, pa ne bi bio ispunjen uslov savesnosti trećeg lica u pogledu ovlašćenja za raspolaganje -
upravo zbog toga se najčešće zahteva publicitet ugovora o lizingu.

Sadržina – bitni elementi: predmet, naknada i vreme trajanja

Predmet lizinga – precizno određen može biti samo pokretna nepotrošna stvar prema zakonu
donetom 2003. god. Svaka stvar se troši (habanje), ali ovde se misli na brašno i šećer, automobil
nije potrošna stvar. Međutim 2011. godine uvedena je mogućnost lizinga na nepokretnosti, može
i stan da se kupi na lizing.

Nepotrošna stvar – u suprotnom ne bi mogao da vrati u stanju u kome je primio, uz normalnu

istrošenost usled redovne upotrebe;

159
Ograničenja: nekad ne mogu neka bestelesna dobra (pravo na patent, koncesija);
Predmet je: moguć dopušten i određen (odrediv).

Lizing naknada: vrsta (u novcu) i visina su bitni elementi, način i uslovi plaćanja (broj i vreme
plaćanja pojedinačnih rata), rok dospevanja.

Nabavna vrednost predmeta lizinga mora da bude minimum 200.000,00 din.

Lizing naknada se utvrđuje na osnovu iznosa koji je davalac lizinga platio za sticanje svojine na
predmetu lizinga, uvećanog za kamatu i druge troškove koje, u skladu sa ugovorom o lizingu,
primalac lizinga plaća davaocu lizinga.

Vreme trajanja lizinga i mogućnost produženja: ne može na neodređeno vreme, imperativno

se određuje minimalno trajanje – sprečava se da stranke izbegavaju primenu određenih propisa –
carinskih ili poreskih, tako što će da se oslobode ugovora vrlo brzo nakon zaključenja.

Na ugovor o finansijskom lizingu se primenjuje i poseban zakon o zaštiti korisnika finansijskih

usluga, ali samo u slučaju gde je primalac lizinga potrošač. Ako ste vi primalac lizinga, vi
kupujete kola, na vas se primenjuje i poseban rigorozniji zakon, to će vama doneti samo dobro,
jedino će da natera lizing društvo da pruža mnogo više informacija i da se više bavi vama nego
što bi radila da se radi o privrednom društvu.

STVARNOPRAVNI ODNOSI U POGLEDU PREDMETA LIZINGA

- Ko ima pravo svojine na predmetu lizinga?

Davalac lizinga je vlasnik predmeta lizinga. Kao kod zakupa kad dajemo nešto u zakup,
zakupodavac je vlasnik stvari, ali ne mora. Međutim, on ima samo golu svojinu nuda proprietas,
što znači da nema ono što proizilazi iz svojine, niti može da koristi, niti da drži, niti ubira
plodove, a on samo to i hoće tu golu svojinu. Društvo da želi da je koristi, kupilo bi je i koristilo.

Primalac lizinga ima pravo korišćenja i ubiranja plodova (usus i fructus), to znači da davalac
zadržava samo golu svojinu (jer mu je to sredstvo obezbeđenja da će mu primalac plaćati lizing
naknade), a neka svojinska ovlašćenja daje primaocu.

- Primalac lizinga ima državinu (drugo stvarno pravo), faktičku vlast nad stvari.
Primalac je neposredni držalac stvari i koristi.

Davalac lizinga je posredni držalac stvari.

- -Šta se dešava ukoliko se stvar uništi, tj ko snosi rizik od slučajne propasti i oštećenja stvari?

160
Uvek rizik snosi vlasnik stvari, međutim društvo kaže da je lice (primalac) koje koristi stvar
suštinski i ekonomski vlasnik, to odgovara društvu, a i realnosti. (kupio sam kola, neko udari..).
Primalac lizinga snosi rizik slučajne propasti i oštećenja stvari.

OSNOVNA UGOVORNA PRAVA i OBAVEZE

Obaveze davaoca lizinga su da:

1) pribavi predmet od isporučioca,
2) preda predmet lizinga tradutio brevi man, ne lično, već će isporučilac direktno da preda
stvar primaocu i
3) garantuje mirnu i korisnu državinu.

Obaveze primaoca lizinga:

1) da preuzme predmet lizinga,
2) da plaća lizing naknadu - centralna obaveza u obrocima tj mesečnim ratama.
Ukupan iznos naknade koju treba da uplati primalac treba da obezbedi cenu koju je platio
davalac lizinga uključujući i njegovu zaradu (kamatu) i troškove.
3) da upotrebljava predmet lizinga u skladu sa ugovorom, tj da upotrebljava stvar kao da je
njegova tj nije njegova, da vozi kola sa pažnjom dobrog domaćina ili privrednika.
4) da održava i popravlja predmet o svom trošku
5) da osigura predmet o svom trošku
6) da vrati (neoštećen) predmet.

Posebna prava primaoca lizinga:

1) pravo na otkup predmeta lizinga
2) pravo na zakiljučenje novog ugovora o lizingu
3) pravo davanja predmeta u podlizing.

UGOVOR O ISPORUCI

Isporuka je obaveza koja postoji po osnovu ugovora o prodaji. Ovde nije reč samo o prodaji već i
isporuci trećem licu.

Ugovor o isporuci je ugovor zaključen između isporučioca predmeta lizinga i davaoca lizinga,
kojim davalac lizinga stiče svojinu nad predmetom lizinga, određenom od strane primaoca
lizinga, u cilju davanja tog predmeta lizinga primaocu lizinga u finansijski lizing.

Iz ugla isporučioca: Pravna priroda je ugovor o prodaji sa definisanom svrhom. Za davaoca

lizinga je to važno jer on izvršava svoju obavezu po osnovu ugovora o finansijskom lizingu. i
ovaj ugovor po zakonu mora biti pismeni ugovor, što je odstupanje od pravog ugovora o prodaji
koji ne mora biti formalan ugovor, ali ako se zaključuje u okviru finansijskog lizinga mora

161
pismena forma. Primalac lizinga treba da primi i potpiše ovaj ugovor iako nije ugovorna strana,
treba da davaocu lizinga odobri da može da koristi tog isporučioca.

Ugovor o isporuci obavezno sadrži: precizno određenje predmeta isporuke, cenu, mesto, način i
rok isporuke, obaveštenje o tome da se predmet pribavlja radi izvršenja ugovora o lizingu, kao i
označenje lica koje u tom ugovoru ima svojstvo primaoca lizinga.

Obaveza isporučioca:
1) Isporuka predmeta lizinga
2) Isporuka trećem licu – primaocu lizinga
3) Pravna dejstva isporuke primaocu – predaja/sticanje posredne državine od strane davaoca liz.
4) Davalac lizinga stiče pravo svojine na predmetu.
Obaveza davaoca lizinga: 1) Plaćanje cene predmeta.

NEISPORUKA ILI ZAKASNELA ISPORUKA PREDMETA LIZINGA

Kakva prava ima primalac lizinga u slučaju da mu se ne isporuči predmet lizinga ili da ga
isporučilac sa zakašnjenjem isporuči ili isporuči predmet lizinga sa materijalnim nedostacima?

Primalac nije u ugovornom odnosu sa isporučiocem, ali su mu data neka prava prema davaocu:

1) može da odbije prijem isporuke (pogrešna mašina isporučena),

2) može da raskine ugovor o lizingu jer je on zaključio sa davaocem lizinga, a nije mu
isporučeno tj kasni mesec dana.

Primalac ima prava prema isporučiocu:

1) pravo da zahteva isporuku od isporučioca, iako bi to pravo trebalo da pripada samo kupcu
tj davaocu lizinga, to je zakonom dato pravo koje nema po osnovu obligacionog prava.
2) Ima prava na naknadu štete, ako je pretrpelo štetu.
3) Ima prava kao da je ugovorna strana u ugovoru o isporuci, tj ako ti meni isporučiš stvari
koje imaju neki nedostatak, ja mogu da uložim reklamaciju kao da sam ja kupio datu
stvar, a nisam već je davalac lizinga.
4) On ne može da raskine ugovor o isporuci, jer ga nije ni zaključio. Nema ni pravo na
sniženje cene, to ima samo pravo davalac lizinga.

MATERIJALNI NEDOSTACI PREDMETA LIZINGA

Za materijalne nedostatke isporučene stvari primaocu lizinga odgovara isporučilac iako nije
zaključio ugovor, a davalac lizinga ne odgovara jer je on finansijer, ali u određenim situacijama
će odgovarati i davaoc.

Odgovornost isporučioca:

162
 1) primalac ima pravo da odbije prijem isporuke,
2) da traži zamenu / opravku i naknadu štete.

Odgovornost davaoca lizinga:

1) je isključena, ali primalac ima pravo da raskine ugovor o lizingu;
2) postoji ako je tako ugovoreno ili ako je davalac izvršio izbor isporučioca (solidarna
odgovornost prema primaocu).

Razlikujemo pravne od materijalnih nedostataka.

PRAVNI NEDOSTATAK je pravo trećeg lica na predmetu lizinga (3. lice se odjednom pojavi i
hoće da ostvari neko pravo koje isključuje, umanjuje i ograničava državinu primaoca).

Za pravne nedostatke odgovara davalac lizinga jer je on vlasnik, tako da je pretenzija 3. lica
neosnovana, u praksi se retko dešava.

Obaveza davaoca lizinga da oslobodi predmet lizinga prava / pretenzije 3. lica.

Prava primaoca prema davaocu:

1) Oduzet predmet lizinga (raskid ugovora + naknada štete)
2) Umanjena / ograničena državina (raskid ugovora ili srazmerno sniženje lizing naknade +
naknada štete)

Pravna ODGOVORNOST u slučaju NEPLAĆANJA LIZING NAKNADE

Lizing društvi ima posebna prava u slučaju da primalac lizinga ne plaća lizing naknade.

Prava davaoca lizinga: 1.Raskid ugovora, 2.Isplata ostatka naknade odjednom, 3.Naknada štete
Davalac lizinga može da raskine ugovor ako primalac lizinga zadocni sa isplatom prve rate.
Ako posle isplate prve rate primalac lizinga zadocni sa isplatom jedne ili više uzastopnih
rata čiji ukupan iznos dostiže četvrtinu ukupne naknade, davalac lizinga može da raskine ugovor
ili da zahteva od primaoca lizinga isplatu ostatka naknade zajedno sa kamatom.

163