Na polzu svome narodu

Ili
Moj slucajan susret sa Milanom Kasaninom
Subota noc vitalam po kanalima trazim nesto za uspavljivanje jer ja i sutra radim
Dvoumim se izmedju travela mtv kad slucajno prelecem preko repriznog davno zapostavljenog Rts 2 Kozervativni
revolucionar
Direktor Muzeja Kneza Pavla
Posleratna vlast ga je gurnula na margine drustvenog knjizevnog i kulturnog zivota
Sin druga clana
Davno sam naucio da djavo nije bas tako crn kako ga obicno prikazuju
Vidinac i pohovane telece noge (nisu nesto posebno pohovana zelatinska masa ali kada se malo zacini savrsena
podloga za spricer i sto je najvaznije nisu bili skupe
Obuzima me Mesavina radosti i nezaovoljstava stao otkrivam nesto novo i nezadovo;ljsta sto do sada nisam bio u
prilici da se sretnem sa njim koliko malo znam o svojim korenima i kulturnom nasledju citirati korene i lisce
Svega desetak hiljada godina je coveku bilo potrebno da od lovca postane programer da od uplasenog i
zadivljenog silama prirode postane njihov gospodar. Koliko smo stavarno dobili tim na oko fascinantnim
napredkom.
Tako da je milan k samo povod razmisljanjima koliko malo znamo o sebi o svojim korenima i pravim vrednostima
koliko je jos toga ostalo neprocitano koliko racionalno trosimo vise nego ograniceno vreme koje nam je dato koliko
malo possvecujemo vremena radu na sebi a samim tim limitirani svojim ogranicenjima pruzamo i drugima
„Bože, daj mi strpljenja da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim. Bože daj mi snage da menjam stvari koje
mogu da izmenim i Bože daj mi razuma da te dve stvari razlikujem“.

Milan Kašanin (21. februar 1895, Beli Manastir — 22. novembar 1981, Beograd) je bio srpski istoričar umetnosti,
književnik, istoričar književnosti i kulturni radnik.

Istoriju umetnosti studirao je na Sorboni kod profesora Malea, Baša i Šnajdera. Tezom Bela crkva Karanska
doktorirao je u Beogradu 1926. godine. Bio je direktor muzeja kneza Pavla, Muzeja savremene umetnosti i Galerije
fresaka u Beogradu. Značajan je i kao jedan od organizatora prvih velikih evropskih izložbi u Beogradu: Italijanski
portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo 19. veka (1939). Bio je pokretač i urednik časopisa Umetnički
pregled koji je izlazio između 1937. i 1941. godine.

U naučnom radu bavio se istraživanjem srpske umetnosti od srednjeg veka do novijih vremena. Njegova tumačenja
zasnovana su na učenjima francuske škole između dva svetska rata i zasnivaju se pre svega na prefinjenoj analizi
stila. Dao je značajan doprinos poznavanju srpske srednjovekovne književnosti. prema rečima Dimitrija
Bogdanovića njegova knjiga o staroj srpskoj književnosti predstavlja odstupanje od glavnog toka njenog
pručavanja ali sa vrlo osvežavajućim pristupom. Kašanin nije nastojao da da pregled celokupnog razvoja srpske
srednjovekovne književnosti već je hteo da revaloarizuje njeno mesto u srpskoj kulturi i da među čitalačkom
publikom promoviše najvrednija ostvarenja srpskog srednjovekovnog nasleđa. Objavljivao je likovne kritike od
1924. u listovima Politika, Vreme i časopisu Reč i slika.

НЕПОЗНАТА ГЕНЕЗА СРПСКОГ СЛИКАРСТВА

Средњовековно сликарство није било на високој цени до пре педесет година. Његове теме, којима често
треба коментар, одсуство перспективе и пластичности, стилско, нереалистичко третирање људских фигура
и природе — код многих гледалаца је бунило навике стечене у посматрању сликарских дела од ревесанса
наовамо. Поготово се на Западу неповољно мислило о споменицима византијског стила, чијим се
мозаицима и фрескама пребацивала хијератичност и недостатак хуманих ооећања. Данас, кад су
преброђене предрасуде везане за уску област класичне и ренесансне уметносги, види се сва узвишена
лепота средњовековног сликарства у земљама и западне и источне Европе.

Српске средњовековне фреске нису добиле достојно место у историјама уметности из још једног разлога.
Све до пре четири деценије, највећи број цркава у којима су оне насликане налазио се у Отоманској
империји, и тек по завршетку првог светског рата могло се прићи несметаном проучавању тога блага, које
је, пронађено после пет векова, имало чар открића драгоцености у ризници предака.
1
У невеликој земљи каква је била средњовековна Србија очувано је, поред свих пустошења времена и људи,
око шест хиљада фресака. Откуд толико богатство? У западној и средњој Европи био је обичај да се
подижу, по градовима, грандиозне катедрале, које су се градиле деценијама, па и вековима, уз учешће
целих покрајина, и које су биле у првом реду украшене скулптурама. У средњовековној Србијн, манастире
су оснивали и њихове цркве подизали појединци, владари и великаши, најчешће ван градова, у слободној
природи. У веома кратком року, за њих су зидане невелике цркве, од којих је једна, увек, служила владару
за његову личну гробницу и, по обичају на православном Истоку, биле украшававе првенствено или скоро
искључиво фрескама. Грађевине, с малобројним уским прозорима, а с пространим зидним површинама,
савршено су прилагођаване потреби за сликама.

Архитектонски облици и простор цркве били су први фактор који је условљавао распоред фресака, као што
је са своје стране црква била прилагођена иконографском систему фресака. Други фактор били су време и
људи у том времену. Уколико је оснивач једног манастира био моћнији и образованији, утолико је он више
утицао на избор тема и њихов распоред. Исто тако, уколихо је један сликар био већи, утолико је било
развијеније његово осећање сликарског ансамбла: у највећих уметника, законима пропорција подређен је
не само декоративан систем, у целини, него и свака композиција и на композицији свака појединачна
фигура. Мали уметници се распознају не само по томе што слабије цртају и немају развијено осећање
колорита, него и по томе што су и систем и саставни делови система у нереду.

Површине које су сликари имали на располагању нису утицале само на распоред, него и на естетичке
вредности фресака. Нигде се уметници нису тако добро осећали као на периметралним зидовима
пространих базилика XIII века — у Милешеви, Пећи, Сопоћанима, Грацу — где је свако просторно поље
добило по једну монументалну композицију. И нигде се они нису тако нелагодно осећали као средином
XIV века у Дечанима, на пиластрима и на крстастим сводовима, на којима су композиције унапред биле
осуђене да буду ситне и раскидане. Кадгод су, у ХIV веку, на танке стубове и уске пиластре, уместо
издвојених фигура светитеља и њихових биста, сликари стављали композиције — у Старом Нагоричину, у
Грачаници — то је било на штету монументалности сликарског ансамбла у тој цркви и појединих фресака у
њој. Пример ингениозног распореда и зналачки искоришћених површина даје црква Богородице Љевишке
у Призрену, где су, чини се, архитекти и сликари били исти људи. Последњи пут су зидне површине и
стубови уистину разборито искоришћени у Тројичиној цркви у Ресави, где је систем декорисања доведен
до савршенства.

Не сликајући људе из живота и не илуструјући њихове историје, сем по изузетку, сликари су радили своје
композиције и фигуре не по природи, него по примеру свог мајстора код кога су учили и по угледу на узоре
које су имали уза се. За ту врсту рада, у науци се често употребљава термин копирање, иако он врло ретко
одговара правом стању ствари. Узори су били за сликаре више подсетник него канон и ти узори су се из
деценије у деценију мењали; нема ни једног случаја да се фреске у разним црквама дословно понављају.
Чак и кад је сликао тако трајне теме као што су Успење Богородичино и Рођење Христово, уметник није
копирао ни друге ни себе. Концепција је често слична, али извођење није исто. Понавља се у извесној мери
mise-en-scene, али се не појављују детаљи, још мање цртеж и колорит, не понавља се, нити се, у разним
вековима и код разних уметника, може поновити исто осећање. Отуда, за дивљење је не само то, што се, у
временском распону од три века, стално понављају исте теме, него и то, што се старе теме третирају увек
на нов начин. То сликарство није механички плод рутинског рада безличних уметника који приљежно
копирају дела својих претходника. У широком оквиру традиције и иконографских прописа, са сваким
новим ансамблом пред нама стоји друго сликарско дело и друга сликарска индивидуалност. Поготово је
различит степен уметничке вредности појединих фресака и талената појединих уметника. У Тројичиној
цркви у Сопоћанима, по истим узорима и у исто време, радио је у наосу велик уметник, а у јужној капели
осредњи занатлија. Удео уметника, њихове културе, искуства и знања у широком орбиту традиција није
био мали. Као и у свим епохама, и у средњем веку је исто тако било скромних сликарских работника и
сјајних виртуоза, једноставних личности и великих уметника. Разлика између поједииих епоха није у
вредности, него у стилским особинама фресака.

У прве три четвртине XIII века број композиција у једној цркви и број фигура на композицијама је
лаконски, хармонија ансамбла мирна и уравнотежена, покрети фигура одмерени, акорди боја снажни; у
последњој децецији тога века поредак слаби, фигуре губе монументалност, ставови и покрети постају
2
немирнији, цртеж живљи, боје светлије и сировије. У XIV веку, наративни стил доноси огромно богатство
иконографских идеја, обиље детаља, фини цртеж, оплемењен колорит; израз није само светитељски, него и
људски, и није првенствено достојанствен,већ првенствено идиличан или драматичан; од средине тога века,
идеализам и рутина, пуни античких наслеђа, уступају место мистичном реализму и фантастици. У XV веку,
с интересовањем за човека и природу јавља се чулно осећање материје и простора, буди се сензитивност. У
све три епохе, по један споменик обележава једнак домет великог, а друкчијег сликарства: у XIII веку
Сопоћани, у XIV веку Богородица Љевишка у Призрену, у XV веку Ресава.

Развијајући се неразлучно од уметничког града у Византији, српско средњовековно сликарство се није ни у

чему угледало на сликарство у другој суседној земљи, Италији. У српском и италијанском сликарству ХIV
века интересовање за покрет, за драму, за људске масе, за хумано осећање, слично је, али је интерпретација
друкчија. Онако како слихају Ђото и Дучо у Србији се неће сликати. Италијански сликари материјализују
предмете, дају волумена облицима, откривају тродимензионални простор, осећају природу, уносе се у
човечји живот — с њима се рађа грађанско и лаичко сликарство. Од XIV века даље, светитељи сликани у
Италији биће све мање светитељи и све више људи, Богородица све мање Мајка Божја, све више лепа
мајка, анђели све мање надземаљска бића, све више идеални младићи и девојке. Уметност је нова, јер је
ново друштво; слично Фландрији, у Италији од XIV века доминира трговачка моћ грађанства која
подупире новчану моћ кнезова. Насупрот италијанским републикама, Србија и у XIV веку остаје
монархија, у којој грађански сталеж, његов менталитет, његов укус, његови обичаји и поглед на свет и на
жнвот долазе у уметности до малог израза.

Средином тога, по западно сликарство тако важног XIV века, у Србији, напоредо с проглашењем царства и
подизањем архиепископије на степен патријаршије, мистичне струје, дотле слабо приметне у уметности,
долазе до пресудног значаја. Све до краја средњег века, уметничка дела у Србији не настају под утицајем
општина, ни еснафа; уметници продужују да буду у служби монархије и цркве. Нема хуманизовања
божанских лица, ни лаицизације верских осећања; фигуре су претежније од природе, дух претежнији од
материје, мисао примарнија од чула — не слика се реалан живот, већ материјална обележја духовнога
света. Уколико на сликама уопште има природе, то још увек није одређено растиње и биље, нису реалне
грађевине, већ

њихови симболи, настали неиз непосредног запажања, већ из хеленистичког наслеђа. Тек у другој деценији
XV века јавља се у српском сликарству директно интересовање за материјални свет.

Генеза српског сликарства ће, вероватно, занавек остати непозната. Готово све грађевине

подигнуте у IX—XI веку стоје у рушевинама или су нестале са лица земље.Из те епохе, која још увек чека
своје проучаваоце, очуване су само неколике фреске романског стила у цркви Св. Михаила у Стону на
Јадранском приморјуи, још у мањем броју и лошијем стању, фреске византијског стила у цркви Св. Петра у
Расу.

Почетак српске монументалне уметности пада у тренутку када се ближи крају хегемонија Византије на
Балкану и настаје подизање Србије на висину државе првог реда. Најстарије, до пре пола века очуване
фреске из те епохе, која траје од средине XII до средине XV века, налазиле су се у цркви Св. Ђорђа у Расу,
које датирају из 1168. Иако су до нас дошли само остаци остатака, још увек се виде две значајне особине
тих фресака: хеленистичка традиција и високи сликарски квалитети. У тимпану западног портала ове
цркве, коју је подигао велики жупан Стефан Немања у част својс победе над византијском војском,
џиновска фигура св. Ђорђа, »брзог помоћника у биткама«, има сву достојанственост античких коњаника, а
залепршани плашт на њему сву лепоту крила античких победа.

Од фресака XII века, које су скоро све уништене, боље су среће биле фреске XIII века, од којих је очувано
неколико стотина у релативно добром стању. Не само повремено, него и по уметничкој вредности, једно од
првих места међу њима заузимају фреске у Богородичиној цркви у Студеници (1209), у којој се, с пуно
гипкости и слободе, наставља велика традиција XII века: композиције грандиозних димензија,
достојанствени ставови и покрети, поуздан и широк цртеж, богата гама боја. Фреске у јужној капели уз
припрату исте цркве (око 1233) прве показују већ поменуту значајну црту српског средњовековног
3
сликарства — скоро све зидове у тој капели покривају историјски портрети и биографске композиције у
славу владалачке куће Немањића.

Потпуну идеју о лепоти и значају сликарства у XIII веку дају фреске у манастиру Милешеви (око 1236), где
су очуване у већем броју него и у једној дотадањој цркви. Без обзира на порекло тема и мотива и на пут
којим су они дошли до Милешеве, није могло бити мале културе друштво које је поручивало фреске на
којима војници у Јудину издајству и анђео на Христову гробу евоцирају рељефе и статуе императорског
Рима. Портрет св. Саве, првог архиепископа српске православне цркве, и његовог синовца, краља
Владислава, фундатора манастира Милешеве, свакако иду у најзначајније европске портрете XIII века.

Из других разлога су занимљиве фреске у цркви Св. Апостола у Пећи, рађене око 1250. И избором
иконографских тема, и њиховим распоредом, и сликарским тумачењем, нарочито монументалном
композицијом Деисиса у олтарској апсиди и Вазнесењем Христовим у кубету, оне се одвајају од већине
фресака тога доба монашким схватањем архиепископске цркве. Сасвим другачије су конципиране и
другачије изведене фреске у манастиру Морачи (1252), које одликују супротне врлине, префињеност
колорита и деликатност цртежа.

И по времену и вредности, у средишту историје српске средњовековне уметности стоје фреске у

Тројичиној цркви манастира Сопоћана (1265). С правом се говори о генијалности њиховог мајстора, који се
убраја у највеће сликаре средњег века; грандиозно Успење које покрива цео западни зид цркве, иде у
најлепша сликарска дела свих народа и времена. Слобода и смелост сликареве руке, осећање пропорција и
физичке лепоте људског тела, озареност боја и ритам линија, хеленистичко схватање уметности, скоро
паганско осећање природе и ствари, задивљују у времену пре ренесанса, у тренутку када се они на Балкану
не би очекивали.

Фреске у Богородичиној цркви манастира Граца, завршене пре 1276, обележавају последњу фазу
монументалности стила у српском сликарству. Крајем XIII века монументални стил се постепено гаси.
Његови последњи представници, фреске у цркви Св. Ахилија у Ариљу (1296) и у

Спасовој цркви у архиепископској Жичи (1292— 1309) већ су пуне новог, драматског израза, непознатог
фрескама ранијих година.

Уистину, на самом почетку ХIV века у српском сликарству долази до крупних промена, паралелних са
онима које се врше у византијском сликарству за владе Палеолога: уместо композиција великих размера и
уместо фигура натприродне величине, почињу се радити мање слике, које каткад не превазилазе димензије
великих икона. До промене је дошло, с једне стране, услед тога што се од сликарства тражило да у првом
реду буде наративно — требало је илустровати у једној цркви што је могуће више тема дидактичног и
драматичног карактера; с друге стране, нов тип црквених грађевина стављао је сликарима на располагање
мање површине на зидовима употребом многих стубова и пиластара.

Међу прве веснике новог, наративног стила долазе прекрасне фреске у епископској цркви у Призрену
(1308), са дотле невиђеним сензитивним осећањем колорита и светлости. Зрели плодови наративног
сликарства се срећу потом у цркви Св. Јоакима и Ане у Студеници, са идиличним сценама из живота
Богородичина (1314), и у цркви Св. Ђорђа у Старом Нагоричину (1318), у којој је очувано неколико
стотина композиција са темама, из Јеванђеља, живота св. Ђорђа и Црквеног календара, — очи
фасцинираног гледаоца не могу да се начитају узбудљивих догађаја и потресних прича. Истој наративној
школи припадају фреске у Грачаници (1321), где су хитар цртеж и јасан колорит живописних композиција
и фигура још једном проговорили најчистијим језиком негованог мајсторског сликања. Не може се то исто
рећи за све фреске по црквама Патријаршије у Пећи, из тридесетих година XIV века, где се међутим налази
неколико значајних композиција из историје српске државе и цркве.

Ни у једној цркви, ни пре ни после, не може се наћи толико фресака као у Пантократоровој цркви у
манастиру Дечанима, где их има преко хиљаду. На њима се радило дуго (1335—1350) и, природно, било је
4
запослено не само много, него и веома различитих уметника. Иконографска инвентивност је неисцрцна,
нова интерпретација старих тема задивљујућа, стилске варијације збуњујуће — требало је показати да је
српско царство (проглашено 1346) прва сила на Балкану и уметнички, а не само војнички и политички.
Међутим, у тој непрегледној миожинн слика, које данима треба разгледати, поред све њихове крајње
занимљивости само за мањи део се може рећи да су по лепоти равне делима из ранијих епоха.

Новост у то време су цркве које су, по примеру владара, узели у великом броју и у монументалним
сразмерама да подижу бољари. Појава тих цркава је омогућила, с једне стране, да се још више умножи број
фресака, а с друге стране да се разради нов тип световних слика на којима су израђени портрети великаша
и њихових породица. Међу таквим црквама једно од првих места заузима црква манастира Леснова (1349),
где се царев војсковођа деспот Оливер поређује на свом портрету са »небеским војсковођом« арханђелом
Михаилом и — друга алузија на ктитора манастирског — илуструје циклус сцена у којима учествује ратник
светитељ Михаило, насликан на једној фресци на коњу у пуном ратничком оделу. Није мање значајна
појава средином XIV века нов сликарски стил коме би се могло датииме мистичног реализма. С њиме се
појављују и нове теме, све драматичније једна од друге — у Матејчи и у Маркову манастиру нарочито.
Напоредо с тим, сликарство се све више провинцијализира и његова уметничка вредност опада — губећи
меру, сликари повишавају глас и падају у гримасу и патетику.

У последњој четвртини XIV века формира се нова сликарска школа, као реакција на стил мистичног
реализма. Битне особине те нове школе, која ће дати своја најкарактеристичнија и најлепша дела у прве две
деценије XV века, јесу сензитивно осећање материје и декоративна раскош. Већ на фрескама у манастиру
Раваници (1385) с великом јасноћом пробија жеља за изразом пластичности и тактилних вредности. Та
жеља ће у пуној мери доћи до израза на фрескама у Тројичиној цркви у Ресави (1418), где су се појавили
први елементи световних осећања и наговештаји грађанског сликарства. Они су, истих година, на видан
начин изражени и на фрсскама у цркви манастира Каленића: деликатношћу извођења и љупкошћу фигура,
л‫ظ‬ричношћу колорита и ведрином ктиторских портрета, оне не говоре само оࠠ новом сликарском осећању,
него и о новом друштву. С њима се затвара једна епоха историје српске уметности и отвара друга, којој
није било суђено да буде дугог века: Србију су за пет векова заузели муслимански Турци. (Catena Mundi)

Milan Kašanin: Konzervativni revolucionar

Milan Kašanin (1895 - 1981), veliko je ime naše istorije umetnosti, pisac, direktor i osnivač Muzeja kneza Pavla i
Galerije fresaka, svojim životnim opredeljenjima, postojanošću i u najtežim okolnostima, zaslužuje danas našu
pažnju, čini se više no ikad.

On nam je strašću i razumevanjem protumačio naš aristokratski srednji vek, period kada smo jedini put bili
naporedo sa velikim narodima Evrope, i pokazao nam da je mrak srednjeg veka, mrak našeg neznanja.

Veliki poznavalac evropskog slikarstva, uz podršku prosvećenog princa Pavla, stvorio je Muzej kneza Pavla, prvi
naš muzej ozbiljne koncepcije i evropskog ranga.

Život mu je, kako je sam govorio, bio težak ali srećan. Svedočio je o višem smislu postojanja. Čovek tradicije,
ostavio nam je delo - ključ, bez koga nam je prošlost nerazumljiva a budućnost neizvesna.

Prva epizoda je biografija Kašaninova. O njemu govore ćerka Marina Kašanin - Bojić, i oni koji su ga poznavali i
učili od njega. Saznaćemo kako je, od krajnjeg siromaštva dospeo na studije na Sorboni a zatim postao direktor
Muzeja kneza Pavla, da bi posle dramatičnih ratnih godina, pao u nemilost novih vlasti. Uprkos spaljenim
rukopisima, piše dela bez premca, o našoj srednjovekovnoj državi.

O intelektualnim razgovorima u kafani "Vidinac", o idejama koje su ga pokretale, o kulturnoj atmosferi poratnog
Beograda, govore nam Đorđe Ocić, prof. Žarko Vidović, dr Miodrag Jovanović a Kosta Dimitrijević nam govori o
čuvenom Kenetu Klarku, koji odbija ponuđenu mu seriju o umetnosti na Balkanu, za RTS, jer postoji Milan
Kašanin, njegov prijatelj i bolji poznavalac. Serija nikad nije napravljena.
5
Urednik i reditelj serije je Dragan Ćirjanić
komentari broj komentara 8 | pošalji komentar

(subota, 10. jan 2009, 18:34)

A.Semjonov [neregistrovani] pošalji odgovor

Opomena

Narod koji se ne bi u teskim i sudbonosnim trenutcima odricao svojih velikana kao sto su Milan Kasanin, Slobodan
Jovanovic , Jovan Ducic i mnogi drugi njihovi savremenici imao bi mnogo vise sanse da razume smutna vremena
koja ce doci i snadje se u njima na dostojan i za svoj narod najbezbolniji nacin.
Ovako, ostaje nam kao lekcija za buduce narastaje da vise nikada nesledimo tudje eksperimente i udruzujemo se sa
onim narodima ma koliko oni sa nama bili slicni po jeziku, kulturi ili geografski bliski.

(subota, 10. jan 2009, 22:31)

vlada [neregistrovani] pošalji odgovor

Историја се понавља

Посебно је у мени одјекнула реченица да смо пред Други светски рат били народ без националне
стратегије. Да ли се то историја понавља?

Moja mati

Nikada me necije delo nije toliko dirnulo kao Kasaninovo - Moja mati.
Za emisiju nemam dovoljno reci hvale, jer su takve jedne od retkih koje nam govore kakvi ljudi treba da budemo i
zbog kojih vredi gledati televizijski program danas.

Mene gleda moja mati, ali ja nju ne vidim. Sve žene imaju za me linije i boju, samo ona nema. Umrla je kada sam
bio tako mali da nisam mogao upamtiti njene crte, a bilo smo siromasni i nije se nikada slikala. Nisam se ni paštio
da je pamtim, jer su mi rekli da je otišla u goste ocu, od koga će se brzo vratiti, i da se ne žalostim i ne brinem ako
se ne vrati brzo, jer ću jednom dana ja otići k njoj.
Kažu da joj je lice bilo drukčije od mojeg, ali ja se ne sećam. I da je s plavim očima imala crnu kosu, ali se je ne
opominjem. Ni za šta je ne volim toliko kao zato što ne mogu da je zamislim. Ona mi je život dala, a ja je ne znam.
Od svega što je bila moja mati ja vidim svetlost. Vidim gde se nagnuo nada me neko ozareno lica, srećan što me
drži na prsima i gleda me, ja mu se radujem, jer znam ko je, mada mi ne kaže. Da se sutra s materom sretnem,
odmah bih je poznao. Poznao bih da je to moja mati, mada je se ne sećam. Između hiljade matera i žena koje sam
sreo u životu niko me nije tako gledao ni toliko voleo ćuteći.
Moja mati je sada mlađa od mene, i uvek će biti mlada. Nikada ona neće imati sedu kosu, ni bore na licu, niti imati
ugašen pogled, kao što ga ja imam. Da se pojavi i stane do mene, niko ne bi pomislio da su to mati i sin. Znam da
neće doći. Davno sam prestao verovati da će se vratiti s puta na koji je pošla kada sam bio mali. I ne boli me to već
više. Sada mi je draže da ja odem k njoj. Da li će me poznati, ostarelog, kada se sretnemo?

Milan Kašanin

С поштовањем,
Јасмина Ћирић
историчар уметности
Својим изузетним образовањем и отменошћу, органским спајањем врхунског српског и врхунског
европског, самопоштовањем и самопоуздањем, снагом да без роптања издржи тешке неправде и клевете, не
губећи при том свој пут и не изневеравајући своју идеју – овај великан културе представља узор какав нам
је данас потребнији него икад.
6
Милан Кашанин је рођен 1895. године у Барањи, припадао је онима које у Европи зову ''изгубљена
генерација'', онима које је блесак Првог светског рата трајно обележио (Милош Црњански, Растко
Петровић, Тодор Манојловић...). Са студија историје уметности у Паризу враћа се 1923. године. Године
1927. постаје кустос и управник Музеја савремене уметности у Београду, а од 1936. директор Музеја кнеза
Павла, све до 1945. Тада остаје без стана, који је у борби уништен са свим рукописима, без посла, да би
1950. постао директор Галерије фресака у Београду.
Година 1945. јасно дели његов живот надвоје. До тада све што је предузимао полазило му је за руком, а од
тада је био у немилости. Да тако није било, можда не би ни настала његова најзначајнија дела о српском
средњем веку. Међутим, трагичност изузетних људи мери се оним што су били способни да ураде, по
сопственом потенцијалу, а нису урадили. Таленат и способност Кашанина дошли су до пуног израза у
сусрету са просвећеним кнезом Павлом, јединственом сусрету и у европским размерама. Основали су
Музеј кнеза Павла. То није била механичка колекција уметничких предмета, већ збирка строго одабраних,
илуминираних експоната високог ранга, као што су прстен цара Душана, Мирослављево јеванђеље, накит
краљице Теодоре, а били су прецизно распоређени по спратовима, хронолошким редом. Замишљено је да
наш средњи век буде представљен по собама где би наши значајни манастири имали своје покретне
поставке. У приземљу је био наш богати стари век (винчанска култура, келтски и римски период), да би
горњи спрат био посвећен савременој уметности, не само нашег него и значајног европског сликарства. С
жаром и предузимљивошћу Милан Кашанин је по европским метрополама куповао вредне слике (Реноара,
Короа, Дерена, Тулуза Лотрека, Матиса...). Јасно усмерење је било да се не сабира само национална,
локална уметност, већ да се досегне ранг европског музеја, где би се сопствена дела видела у широј
перспективи и била мерена највишим критеријумима.
Организовао је репрезентативне изложбе модерног француског сликарства, савремене данске уметности и
величанствену изложбу италијанског портрета кроз векове, са ремек-делима највећих уметника још од
римског доба. То су били дани када су Тицијан, Микеланђело, Ђорђоне, Верокио, Рафаел, Ботичели, све до
савременика Ђузепеа Грациозиа, аутора Мусолинијевог портрета, посетили Београд.

Оснивач је и уредник часописа ''Уметнички преглед'', који ни до данас по квалитету није превазиђен. Кроз
буру Другог светског рата сачувао је целокупну збирку Музеја, да би 1945. године грубо био разрешен
дужности, задобивши стигму издајника.

У међуратном периоду јављају се уметници који осећају тескобу академизма, с једне стране, и
незадовољство исходиштима модерне, с друге. Кашанин је у Паризу био ученик чувеног медијевалисте
Емила Мала и Ренеа Шнедера, стручњака за новију историју. Читао је Монтења, али очаравали су га и Пол
Моран, Шарл Пеги, Хаксли и Унамуно, Ремизов и Шестов, кога је и лично упознао. У Паризу је откривао
Русију у егзилу и заувек се за њу везао оженивши се Катарином, ћерком наших 'белих' Руса.
Париз емиграната и центар сликарства, много незадовољства а мало одговора. Шарл Морас и ''Аксион
франсе'' траже друге хоризонте. Једна другачија Европа лагано сазрева. Традиција Европе добија нови
израз. Нова светлост се јавља и нестаје у трагичној олуји Другог рата, да би све згасло у мору демокртије и
комунизма. Кашанин неуморно упија живот Париза, а коју годину касније и живот многих европских
метропола, тражећи слике за Музеј кнеза Павла и отварајући наше изложбе на страни. Страна су му
левичарска убеђења модерне.

Са чувеним византологом Габријелом Мијеом путује Србијом, по нашим манастирима и дворовима. Тада
му се указују обриси велике теме о нашој средњовековној уметности, којом ће се бавити целог живота.
Никада у литератури о средњем веку није то доба тако засијало као испод пера Милана Кашанина. ''Српска
књижевност у средњем веку'' и ''Камена открића'' само су делови никада довршене синтезе о нашој
средњовековној уметности, од IX века па до пропасти, средином XV века. Наш средњи век нашао је у
Кашанину свога тумача. Нико пре њега није тако видео високе идеале државе и вере у расутим
развалинама нашега средњег века. Смело је повезивао архитектуру и књижевност, фреске и идеологију,
лепоту језика и рат за државу. ''Иако су до нас дошли само остаци остатака, још увек се виде две значајне
особине тих фресака: хеленистичка традиција и високи сликарски квалитети. У тимпану западног портала
ове цркве, коју је подигао велики жупан Стефан Немања у част своје победе над византијском војском,
џиновска фигура светог Ђорђа, 'брзог помоћника у биткама', има сву достојанственост античких коњаника,
а залепршани плашт на њему сву лепоту крила античких победа.''
7
Човек многих талената, Милан Кашанин је, као скоро сви најбољи Срби, платио високу цену за своју
доследност. Велики историчар уметности средњега века, зналац савременог сликарства, књижевник,
есејиста, директор јединствено замишљеног Музеја кнеза Павла, уредник ''Уметничког погледа'', директор
Галерије фресака, после Другог светског рата доживео је успон и страдање које на мало коме не остављају
трага.

Крај Другог рата дочекује као бескућник са спаљеним рукописима, бива истеран из Музеја кнеза Павла,
тада Народног музеја, у који је уложио читавог себе. Проглашен квислингом и издајником, скрајнут са
културне сцене, стоички подноси ударце и пише дела без премца, без којих би наша култура сигурно била
сиромашнија.

Ништа од огорчености и резигнације нећете срести у делу тога постојаног човека, који као да је знао да и
страдање чини срећу јер доноси спознају. ''Можда је мој живот био тежак, али сигурно био је срећан.''
Озарен неком унутрашњом светлошћу, зрачио је чврстином човека убеђеног у виши смисао живота. Био је
посвећен у тајну лепоте, свестан да је непобедив онај који је поседује.

Књижевни и научни рад

Кашанин је писао и приповетке и романе, нарочито у младости, бавио се историјом уметности, али је
главни допринос дао књижевно-историјској есејистици. Његово најбоље дело је Судбине и људи (1968),
дванаест огледа о српским писцима 19. и 20. столећа. Аутор је до сада најпотпуније и најчитљивије
историје српске средњовековне књижевности.
Кашанин је био свестан значаја онога што је радио, о чему сведоче и ове његове речи: „Веома је важно
изучавати и упознавати нашу културно-историјску прошлост, на коју можемо бити поносни. Своју
прошлост не проучавају само они који је немају или се, пак, ње стиде”. А колико је ценио српску
средњовековну књижевност сведочи и његов суд о Јефимијиној „Похвали кнезу Лазару”, за коју каже да је
светска вредност и да је равна свакој великој светској литератури.

Милан Кашанин, (21. фебруар (стари кал.) 1895 Бели Манастир, Барања - 1981), српски књижевник,
књижевни критичар, ликовни критичар, историчар уметности и полиглот.
Одличан познавалац светског и српског сликарства и управник Музеја кнеза Павла. Посетио је и упознао
скоро све светске музеје. За време Другог светског рата спасао је све пуковске заставе из Првог светског
рата. Својевремено веома присутан и цењен у српској културној јавности, послератна власт га проглашава
колаборационистом, прећуткујући га и не признавши његову величину и значај.
Као ученик био је миљеник новосадског професора Јована Грчића, као и Тихомира Остојића. Већ као
средњошколац занимао се за француску књижевност, Пруста, Клодела и приповедача Пола Морана. 1910.
почео је да сарађује у новосадском Бранику, затим сомборској Слоги, загребачким глащилима
Савременикы и Књижевном југу, а затим и другим водећим часописима. Његово примарно занимање била
је уметност, али се огледао и као књижевник и књижевни критичар. Захваљујући свом великом познавању
уметности водио је три српске еминентне културне установе: Музеј кнеза Павла, Музеј савремене
уметности и Галерију фресака. Као књижевнику и критичару највише му је импоновао стил Слободана
Јовановића, Јована Дучића и Љубомира Недића, које је сматрао за „најбоље стилисте у прози које је дао
српски народ.

С поштовањем,
Јасмина Ћирић
историчар уметности

8
Vesti | Srbija | Region | Svet | Hronika | Društvo | Ekonomija | Kultura | Servisne

Dr. Milan Kašanin (Palmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. veljače 1895. po starom
kalendaru - Beograd, 21. studenoga 1981.), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, povjesničar
književnosti, likovni kritičar, povjesničar likovnih umjetnosti, kustos i ravnatelj galerija i muzeja u
Beogradu.Sadržaj [sakrij]
1 Djetinjstvo i školovanje
2 Prvi svjetski rat
3 Studij
4 Povijest umjetnosti
5 Književnost
6 Privatni život
7 Bibliografija
7.1 Knjige
7.2 Prijevodi
7.3 Predgovori, pogovori, redakcije
8 Suradnja u časopisima, listovima i drugim publikacijama
9 Odlikovanja, portreti, rukopisi
10 Greške
11 Izvori

Djetinjstvo i školovanje [uredi]

Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potječe iz siromašne seljačke
obitelji. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića),
Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani
pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin.

Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem
razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan
Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se
četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio
1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već
pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je
ravnatelj gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i ishodovao mu
stipendiju.

Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se
majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima
brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala.
Prvi svjetski rat [uredi]

Zbog sudioništva u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na
vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studirati
filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog "nepodobnosti" (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915.
godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28.
osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu
kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na bojište, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine
povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici
Sestara milosrdnica zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko
Bartulović).
Studij [uredi]

U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877.-1947.), koji ga je htio uzeti za
svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa

9
Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji "Srpskog lista",
glasila SNO (Srpskog narodnog odbora).

Kad je skladatelj i političar Petar Konjović (1883.-1970.) pokrenuo u Novom Sadu 20. travnja 1919. novi dnevni
list "Jedinstvo" kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca,
otišao u Pariz studirati na Sorboni povijest umjetnosti, usporednu povijest književnosti i ruski jezik s književnošću.
Kao dopisnik "Jedinstva" iz Pariza više je naginjao dopisima književnog i umjetničkog sadržaja. I pored mnogih
obećanja, dugo nije dobivao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u "Jedinstvu".
Stipendiju je dobio tek krajem 1920., kad se i oženio studenticom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom
emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini,
odložio pisanje i, sustavno učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i povijest umjetnosti
te se vratio u Beograd.
Povijest umjetnosti [uredi]

Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926.
doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-
godišnjicu Matice srpske, primio se obveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888-1967) - proputuje Vojvodinu i
istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige "Srpska umetnost u Vojvodini", objavljene
1927., u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovice XVIII. stoljeća, minijature, gravure i primijenjenu
umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928.).

Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravitelj beogradskog Muzeja
savremene umetnosti (1928.-1936.). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine ravnateljsko
mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti
organizirao je prve velike europske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938.) i Francusko
slikarstvo XIX veka (1939.). Pokrenuo je i uređivao časopis "Umetnički pregled" (1937.-1941.). Objavljivao je
likovne kritike u Politici", "Vremenu", časopisu "Reč i slika" i dr. Predavao je povijest umjetnosti u Umetničkoj
školi u Beogradu.

Umirovljen je 1945., a reaktiviran 1953. kad je postavljen za ravnatelja Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka
mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu,
Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je održati predavanja o
umjetnosti na Sorbonni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za povijest umjetnosti u Beču, na
sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi.

Objavljivao je eseje iz povijesti umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom
srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini.
Književnost [uredi]

Pisanjem se počeo baviti još kao gimnazijalac. Na natječaju somborskog lista "Sloga" dobio je nagradu za rad o
Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu "Obzor", u "Književnom jugu" i u tada
najuglednijem književnom časopisu "Savremenik". Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. S vremenom je
stvorio takvu književnu kritiku koja je "analitičko-znanstvena i umjetnička u isti mah". Pisao je pripovijetke o
Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrate.
Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio "Srpski književni glasnik", otkrivale su pisca koji je
ovladao obrtom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja proživljavanja, a i vanjsko
okruženje tipične prečanske sredine.

U dvosveščanom romanu "Pijana zemlja", za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932.), nastojao je "iz sfere
svakodnevnog života doprijeti do duhovnog obzora vremena" i kritički progovoriti o temama koje su zaokupljale
njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija
nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka "Jutrenja i bdenja" (1926.) i "Zaljubljenici" (1929.), a Kolarčeva
zadužbina za prvi roman "Trokošuljnik" (1930.). Dobitnik je Oktobarske nagrade za književnost.

Značajan je njegov rad iz područja književno-povijesne esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj
zbirci eseja "Sudbine i ljudi" (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i
10
20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo
Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim osobnim izrazom, polemičkim
tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvaćanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću,
dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena.
Privatni život [uredi]

Sa suprugom Katarinom (1898.-1985.) imao je četvero djece: Mirka, arhitekta (1921.-1993.), dr Ratomira Ratka,
pravnika (1923.), Pavla, pravnika (1935.) i Marinu, udanu Bojić, koja je završila književnost (1937.). U Beogradu
je stanovao u Hilendarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi.
Bibliografija [uredi]
Knjige [uredi]
"Jutrenja i bdenja", pripovijetke, Beograd, 1925, 1926.
(s Veljkom Petrovićem) "Srpska umetnost u Vojvodini", Novi Sad, 1927.
"Zaljubljenici", pripovijetke, Beograd, 1928.
"Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis", Beograd, 1928.
"Sabrana dela I-II", Beograd, 1929-1932.
"Trokošuljnik", roman, Beograd, 1930.
"Pijana zemlja I, II", roman, Beograd, 1932.
"Jugoslavische hedengasche beldenge kunst", Amsterdam, 1935.
"Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe", Novi Sad, 1939.
"L' art yougoslave des nos origines a nos jours", Beograd, 1939.
"Dva veka srpskog slikarstva", Beograd, 1942.
"Umetnost i umetnici", Beograd, 1943.
"Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije", Beograd, 1953.
"U senci slave", Novi Sad, 1961.
"Pronađene stvari", eseji, Beograd, 1961.
"Umetničke kritike", Beograd, 1968.
"Sudbine i ljudi", ogledi, Beograd, 1968.
"Susreti i pisma", eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero
Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović)
"Srpska književnost u srednjem veku", Beograd, 1975.
"Slučajna otkrića", eseji, Novi Sad, 1977.
"Izabrani eseji", Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan
Popović, Jovan Dučić)
"Pogledi i misli", eseji, Novi Sad, 1978.
"Kamena otkrića", studije o umetnosti, Beograd, 1978.
"Priviđenja" I, Novi Sad, 1981.
Milan Kašanin, Svetislav Marić: "Prepiska dvojice mladića", Novi Sad, 1991.
"Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima", Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović
Zmaj, Laza Kostić, jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan
Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić)
"Izabrana dela Milana Kašanina"
* 1. "Srpska književnost u srednjem veku", Beograd, 2002.
* 2. "Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke", Beograd, 2003.
* "Zaljubljenici": "Porušeni dom", "Preobraženje", "Ženih", "Grešnici"
* "U senci slave": "Mrav", "Udovica", "Uoči praznika", "Zaljubljenik", "Parbenik božji", "Vestalka", "Na
mesečini", "Braća pravoslavna", "Na pijaci", "Viđenje", "Seljaci", "Usamljenik", "Nemoć", "U senci slave"
* 3. "Pijana zemlja ; Trokošuljnik", Beograd, 2003.
* 4. "Priviđenja", Beograd, 2003.
* 5. "Sudbine i ljudi", Beograd, 2004.
* 6. "Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli", Beograd, 2004.
* 7. "Umetnost i umetnici", Beograd, 2004.
* 8. "Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu", Beograd, 2004.
Prijevodi [uredi]
Fjodor Mihajlovič Dostojevski: "Selo Stepančikovo i njegovi žitelji"; "Njetočka Njezvanova"
Lav Nikolajevič Tolstoj: "Hadži Murat i druge pripovetke"
11
Gi de Mopasan (Guy de Maupassant): "Ljubimac"
J. J. Anisimov
S. S. Makuljevski
V. M. Žirmunski: "Istorija francuske književnosti I"
Predgovori, pogovori, redakcije [uredi]
Vladimir Vasić (1842.-1864.): "Celokupna dela", Beograd, 1929.
Jovan Grčić Milenko (1846.-1875.): "Celokupna dela", Beograd, 1930.
Stevan Kaćanski (1830.-1900.): "Celokupna dela", Beograd (bez godine)
Veljko Petrović (1888.-1967.): "Sabrana dela 1-4", Beograd, 1930.
Jovan Dučić (1871.-1943.): "Pesme", Beograd, 1968.
Jakov Ignjatović (1824.-1889.): "Večiti mladoženja", Beograd, 1968.
Simo Matavulj (1852.-1908.): "Bakonja fra Brne", Beograd, 1968, 1975.
Laza Lazarević (1851.-1890.): "Švabica i druge pripovetke", Sarajevo, 1973.
"Srednjovekovne freske", Beograd, 1961.
"Žiča. Istorija. Arhitektura. Slikarstvo", Beograd, 1969. (priredio s Đurđem Boškovićem i Pavlom Mijovićem)
Suurednik "Srpskog lista" (Novi Sad, 1918.), urednik "Letopisa Matice srpske" (1927-1928) i "Srpskog književnog
glasnika" (1935.-1939.). Uređivao je i "Biblioteku savremenih jugoslovenskih pisaca" (1929.), pokrenuo i uređivao
"Umetnički pregled" (1937.-1941.). Sarađivao je u "Sveznanju", "Prosvetinoj" "Maloj enciklopediji" i
"Enciklopediji likovnih umjetnosti" u Zagrebu. Zastupljen je u knjigama: Mladen Leskovac: "Laza Kostić"
(Beograd, 1960.); "Pisci kao kritičari posle prvog svetskog rata" (Novi Sad - Beograd, 1975.).
Suradnja u časopisima, listovima i drugim publikacijama [uredi]

"Sloga" (1909.-1911.), "Obzor" (1917.-1918.), "Savremenik" (1917.-1918.), "Hrvatska njiva" (1918.), "Omladina"
(1918.), "Ljubljanski zvon" (1918.), "Glas Slovenaca, Hrvata i Srba" (1918.), "Književni jug" (1918.), "Ženski
svijet" (1918.), "Veliki kalendar Književnog juga" (1919.), "Jedinstvo" (1919.-1921.), "Venac" (1921.-1922.,
1925.-1927.), "Srpski književni glasnik" (1921.-1936.), "Glasnik - organ Saveza bankarskih, trgovačkih i
industrijskih činovnika" (1923.), "Misao" (1924.), "Pokret" (1924.), "Letopis MS" (1924.-1929., 1954., 1956.,
1967.-1968., 1970.-1977., 1979.), "Vreme" (1924.-1928., 1930.-1931., 1936.-1937., 1940.), "Kalendar 'Vardar'"
(1925., 1927., 1929.), "Kalendar 'Vreme'" (1925.), "Godišnjak SKA" (1925.), "Gruda" (1926.), "Politika" (1926.-
1937.), "Pravda" (1926., 1929.-1933., 1939.), "Naša domovina" (1926., 1938.), "Reč i slika" (1926.-1927.),
"Subotički dnevnik" (1926.), "Starinar" (1926.-1927.), "Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor" (1927.),
"Glasnik Istorijskog društva" (1929.), "Jubilarni zbornik života i rada Srba, Hrvata i Slovenaca" (1929.),
"Društvena obnova" (1929.-1930.), "Les nouvelles Yougoslaves" (1929.), "Narodna odbrana" (1929.), "Dnevnik"
(1929.), "Ilustrovani list" (1929.), "Hrvatska revija" (1929.), "Žena i svet" (1930.), "Jugosloven" (1931.),
"Jugoslovenski dnevnik" (1931.), "Jugoslovenski glasnik" (1931.), "La Yougoslavie" (1931.), "Godišnjak i
kalendar Srpske pravoslavne patrijaršije" (1933.), "Novo doba" (1933.), "Novosti" (1933., 1939.-1940.), "Nedeljne
ilustracije" (1933.), "Štampa" (1934.), "Turistički Lloyd" (1934.), "Museion" (Amsterdam, 1935.), "Sportski
turistički Lloyd" (1936.), "Umetnički pregled" (1937.-1941.), "Jugoslavija" (1938.-1939.), "Kroz Jugoslaviju"
(1939.), "Glas juga" (1941), "Srpski narod" (1942-1943), "Novo vreme" (1943), "Donauzeitung" (1943.),
"Obnova" (1944.), NIN (1953., 1958.), "Almanah Saveza književnika Jugoslavije" (1953.-1955.), "Književnost"
(1953.-1957., 1964.-65., 1969.-1973., 1975.), "Književne novine" (1954., 1957., 1962., 1975., 1977.-78.), "Zbornik
MS za društvene nauke" (1955.), "Slobodna Dalmacija" (1958.), "Nova Makedonija" (1958.), "Pobjeda" (1961.),
"Zbornik MS za likovne umetnosti" (1966.), "Dnevnik" (1967., 1971.), "Zograf" (1969.), "Savremenik" (1977.),
"Sveske" (1977.).
Odlikovanja, portreti, rukopisi [uredi]

Odlikovan je Ordenom sv. Save I. stepena s lentom, francuskom Legijom časti, nizozemkim ordenom Oranj-Nasau
III. stupnja, danskim III. stupnja, poljskim Polonija Restituta III. stupnja i italijanskim II. stupnja.

Portrete su mu radili: Milan Konjović (1898.-1993.), Milenko Šerban (1907.-1979.), Anka Krizmanić (1896.-
1987.) i Stojan Ćelić (1925.-1992.), a bistu Risto Stijović (1894.-1974.). Originalni rukopisi i prepiska čuvaju se u
Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Brojni rukopisi i biblioteka izgorjeli su mu za vrijeme bombardiranja
Beograda.

Potpisivao se pseudonimima i šiframa: Milan Popović; A.; B. B.; J.; K.; L.; L. N.; M.; M. K.; M. M.; N.; S.; X.; Y.
Greške [uredi]
12
U knjizi "Ko je ko u Jugoslaviji", umjesto "Jutrenja i bdenja", piše Jutarnja bdenja. U "Maloj enciklopediji
Prosveta": L'art yougoslave, u ELZ: L'Art yougoslave. Po EJ Srpska umetnost u Vojvodini izdana 1928. U EJ
pogrešan naslov Sudbine ljudi. U CIP-u knjige "Zaljubljenici ; U senci slave" piše Zaljubljenici u senci slave.
Izvori [uredi]
Božidar Kovaček: "Milan Kašanin i Matica srpska", Letopis Matice srpske, god. 181, knj. 476, sv. 5 - Novi Sad,
XI. 2005. (str. 929-938)
Milivoj Nenin: "Pisma Milana Kašanina Tihomiru Ostojiću", Letopis Matice srpske, god. 181, knj. 476, sv. 5 -
Novi Sad, XI. 2005. (str. 938-950)
mr Drago Njegovan: "Znameniti Srbi iz Baranje (od početka XVI. do sredine XX. veka)", u: "Međunarodni naučni
skup Srbi u istočnoj Hrvatskoj", Osijek, 2003, str. 138-139.
Marko Nedić: "Razgovori sa Milanom Kašaninom", u: Ljetopis dvije hiljade druge, SKD "Prosvjeta", Zagreb,
2002. (str. 225-246) - Tekst je objavljen i u 8. knjizi "Izabranih dela Milana Kašanina", Beograd, 2004, str. 237-
255)
Đorđe Ocić: "Razgovori s Kašaninom", u: Milan Kašanin: "Sudbine i ljudi - ogledi o srpskim piscima", SDK
"Prosvjeta", Zagreb, 2001, str. 381-394.
"Bilješka o piscu", u: Milan Kašanin: "Sudbine i ljudi - ogledi o srpskim piscima", SDK "Prosvjeta", Zagreb, 2001,
str. 395-397. (preuzeto iz "Leksikona pisaca Jugoslavije")
(Radivoj Brnjevarac): "Poznati Baranjci: Dr Milan Kašanin, književnik - Cenila ga i Evropa", Baranjska reč, I, 9, 7
- Beli Manastir, 14. I. 1997.
R(oksanda) Nj(eguš) i Va(so) Mi(linčević): KAŠANIN, Milan, "Enciklopedija Jugoslavije" (1-6, A-Katl-), JLZ,
Zagreb, 1980-1990. (sv. 6, str. 724)
KAŠANIN, Milan, "Opća enciklopedija JLZ"' (1-8, Dopunski svezak), JLZ, Zagreb, 1977-1988. (sv. 4, str. 302)
KAŠANIN, Milan, "Mala enciklopedija Prosveta" (Opšta enciklopedija, treće izdanje). Prosveta, Beograd, 1978.
(sv. 2, str. 218) + slika
Marko Nedić: "Odnos prema tradiciji", u: Milan Kašanin: "Izabrani eseji", Rad, Beograd, 1977. (str. 191-201)
Kašanin Milan, "Popularna enciklopedija", BIGZ, Beograd, 1976. (str. 539)
ok (Ostoja Kisić): KAŠANIN dr Milan, "Jugoslovenski savremenici - Ko je ko u Jugoslaviji", Hronometar,
Beograd, 1970. (str. 448)

Napomena:
Cijeli tekst ove stranice preuzet je, uz suglasnost autora, iz knjige S njive do akademije.

Vremeplov: Rođen srpski književnik Milan Kašanin

21. februar 2009. | 00:30

1895. - Rođen je Milan Kašanin, srpski književnik, esteta, istoričar umetnosti, prevodilac. Rodio se u Belom
Manastiru (Baranja) a gimnaziju je završio u Novom Sadu. Studirao je na pariskoj Sorboni estetiku i istoriju
umetnosti. Radio je u Ministarstvu prosvete, zatim kao upravnik Muzeja savremene umetnosti. Godine 1936.
Muzej savremene umetnosti i Istorijsko-umetnički muzej su spojeni i oformljen je Muzej kneza Pavla i za direktora
je postavljen Kašanin. Zbirku Muzeja savremene umetnosti oformio je sam knez namesnik Pavle, iz privatnih
sredstava, takođe veliki zaljubljenik u umetnost. Kao lični prijatelj Kneza Pavla, posle Drugog svetskog rata
Kašanin je živeo potpuno skrajnuto, od retkih prevodilačkih poslova - pri tom nepotpisanih. I kao književnik bio je
izuzetan stilista. Dela: "Jutrenja i bdenja","Slučajna otkrića", "Zarobljenici", "Kamena otkrića", "Srpska
književnost u srednjem veku", "Srpska umetnost u Vojvodini".

Danas je subota, 21. februar, 52. dan 2009. Do kraja godine ima 313 dana.

1437. - Škotskog kralja Džejmsa Prvog ubili su zaverenici, sprečivši tako njegov pokušaj da suzbije uticaj visokog
plemstva na vođenje državnih poslova. Na presto Škotske stupio je 1406. ali je stvarno vladao od 1424. kad su ga
Englezi pustili iz zatvora. Uspeo je da ojača kraljevsku vlast, posebno u oblasti sudstva, ali i uprave, čime je
izazvao žestok otpor plemstva, što ga je na kraju koštalo i prestola i glave. Pretpostavlja se da je on autor poeme
"Kraljevska knjiga".
13
1513. - Umro je papa Julije Drugi, izvorno sveštenik Đulijano dela Rovere, od 1503. do smrti 1513. papa Julije
Drugi, najveći pokrovitelj umetnosti među poglavarima rimokatoličke crkve. Od Mikelanđela Buonarotija, svog
bliskog prijatelja, naručio je izradu fresaka u Sikstinskoj kapeli u Vatikanu, uključujući džinovski "Strašni sud", od
Bramantea rekonstrukciju crkve Svetog Petra u Vatikanu, a Rafael je oslikao njegove privatne odaje.

1613. - Na ruski presto stupio je Mihail, sin moskovskog patrijarha Filareta, rodonačelnik dinastije Romanov koja
je vladala Rusijom do 1917.

1677. - Umro je holandski filozof jevrejskog porekla Baruh de Spinoza, tvorac monističkog determinizma.
Izdržavao se brušenjem optičkih sočiva i odbio je katedru u Hajdelbergu, jer je želeo da očuva potpunu
intelektualnu nezavisnost. U mladosti je isključen iz jevrejske zajednice i anatemisan pod optužbom da je govorio o
telesnoj prirodi Boga. Dokazivao je da filozofija "nema druge svrhe osim istine", dok religija "teži jedino
pokoravanju i pobožnosti". Jedan je od osnivača liberalističke političke filozofije i znatno je uticao na francuske
prosvetitelje. Za života je objavio "Teološko-politički traktat" i "Principe filozofije Renea Dekarta", a posthumno je
objavljeno njegovo kapitalno delo "Etika" podeljeno u pet delova - o Bogu, o prirodi i poreklu duha, o poreklu i
prirodi afekata, o ljudskom ropstvu, ili o snazi afekata, o moći razuma, ili ljudskoj slobodi.

1728. - Rođen je ruski car Petar Treći Fjodorovič Romanov. Bio je nemačkog porekla i rođen je kao Karl Peter
Ulrih, vojvoda od Holštajn-Gotorpa. Vladao je samo nekoliko meseci, bio je na prestolu od 5. januara 1762. do 9.
jula iste godine, kada je zbačen i nekoliko dana potom ubijen prema nalogu supruge, kasnije carice Katarine
Velike. Dvorskom prevratu prethodilo je nezadovoljstvo labilnim Petrom III, koje je kulminiralo sramnim
okončanjem Sedmogodišnjeg rata s Pruskom, kad je pruski uticaj postao presudan u ruskoj unutrašnjoj i spoljnoj
politici. Zaverenici koji su pridobili carsku gardu, senat i Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve - prisilili su cara na
abdikaciju, potom ga uhapsili i otrovali na osnovu naredbe Katarine Velike.

1794. - Rođen je meksički general i državnik Antonio Lopes de Santa Ana, predsednik Meksika od 1833. do 1836.
Potom je ponovo vladao Meksikom kao diktator 1839. i od 1841. do 1845, kada je primoran da ode u izgnanstvo.
Posebno je upamćen po osvajanju tvrđave Alamo u Teksasu 1836, kad je oko 4.000 vojnika pod njegovom
komandom masakriralo nešto manje od 200 branilaca, uključujući i legendarnog Dejvija Kroketa, od čega je u
istoriografiji SAD napravljen mit.

1795. - Holandija je predala Velikoj Britaniji ostrvo Cejlon u Indijskom okeanu, današnju Šri lanku.

1836. - Rođen je francuski kompozitor Leo Delib, romantičarski stvaralac koji je među prvima komponovao
simfonijski balet i razvijao ga do pantomime. Komponovao je i opere i operete, lake, dopadljive i elegantne
melodike. Ispoljavao je melodijsku fantaziju i smisao za instrumentalne efekte. Dela: baleti "Kopelija", "Silvija",
opera "Lakme".

1866. - Rođen je nemački bakteriolog August fon Vaserman, koji je 1906. uveo metodu pregleda krvi, pomoću
koje je utvrđivano postojanje sifilisa. Proučavao je i strukturu ćelija, antitoksine, uzroke tuberkuloze i raka i bavio
se izolacijom i identifikacijom zaraznih klica.

1885. - Rođen je francuski pisac, režiser i glumac ruskog porekla Aleksandar Žorž Gitri, poznat kao Saša Gitri,
autor lakih komedija, koje je sam režirao i u njima igrao glavne uloge. Dela: komedije "Noćni čuvar", "Lepa
svadba", operete "Maskirana ljubav", "Mocart", filmovi "Kad bi Versaj progovorio", "Roman jednog varalice".

1893. - Rođen je španski gitarista Andres Segovija, najveći majstor tog instrumenta u 20. veku. Već sa sedam
godina počeo je da priređuje koncerte širom sveta, izvanredno tumačeći dela klasičnih majstora, čime je gitaru
uvrstio u koncertne instrumente ozbiljne muzike. Transkribovao je za gitaru niz kompozicija Johana Sebastijana
Baha. Mnogi kompozitori posvetili su mu dela koja su komponovali za gitaru.

1903. - Rođena je američka književnica francusko-španskog porekla Anais Nin, čiji su dnevnici remek delo
samoanalize i zanimljivo svedočanstvo o modernoj boemiji. Osnovna tema njenih romana je traganje za vlastitim
identitetom, a pisala je i po narudžbini erotske priče za kolekcionare erotike. Dela: romani "Požarne lestve", "Kuća

14
incesta", "Zavođenje Minotaura", "Deca Albatrosa", "Šijun u kući ljubavi", zbirka priča "Pod staklenim zvonom",
priče "Venerina delta", "Ptičice", studije "D. H. Lorens: neprofesionalna studija", "Roman budućnosti".

1907. - Rođen je engleski pisac Visten Hju Odn, duhovni vođa kruga levičarskih pesnika koji su uoči Španskog
građanskog rata obnovili englesku poeziju i pisali pod uticajem Tomasa Eliota. Podržavao je republikance u
Španiji, a otadžbinu je napustio 1939. u znak protesta zbog potpisivanja Minhenskog sporazuma sa Hitlerom i do
1972. živeo je u SAD. Dela: zbirke pesama "Pesme", "Govornici", "Ples smrti", "Gle, stranče", "Drugo vreme",
"Novogodišnje pismo", "Ahilov štit", "Oko kuće", "Grad bez zidova", "Za sada", drame - pisane s Kristoferom
Išervudom - "Pas ispod kože", "Uspon F6", "Na granici", eseji "Sporedni svetovi".

1911. - Japan i SAD potpisali su trgovinski ugovor kojim je ograničen priliv japanskih radnika u Ameriku.

1916. - Nemačkim napadom počela je bitka kod Verdena u Francuskoj, najkrvavija u Prvom svetskom ratu na
Zapadnom frontu, u kojoj je do decembra 1916. poginulo oko 250.000 nemačkih i francuskih vojnika, a oko
500.000 je ranjeno. Nemački napad je na kraju odbijen.

1924. - Rođen je zimbabveanski državnik Robert Gabrijel Mugabe, koji je posle sticanje nezavisnosti Zimbabvea
1980. postao prvi premijer te afričke zemlje. Prethodno je kao vođa partije ZANU predvodio najjači gerilski pokret
u Južnoj Rodeziji protiv režima bele manjine. Na vlasti je ispoljio upadljive autokratske osobine, vrlo oštro se
obračunavajući sa opozicijom.

1941. - U avionskoj nesreći poginuo je kanadski fiziolog Frederik Grant Banting, koji je s Čarlsom Bestom 1921.
izolovao insulin, što je omogućilo lečenje dotad smrtonosne šećerne bolesti. Za to epohalno otkriće 1923. je s
Džonom Meklaudom, s kojim je takođe sarađivao, dobio Nobelovu nagradu za medicinu. Smatrajući da je Best
neuporedivo zaslužniji od Meklauda, svoju nagradu je podelio s njim.

1943. - Britanski kralj Džordž Šesti odlikovao je Moskvu Mačem časti zbog odbrane Staljingrada.

1947. - Polaroid, prvi instant fotografski aparat, prikazao je u Njujorku njegov pronalazač Edvin Herbert Lend.

1958. - Gamal Abdel Naser izabran je za prvog predsednika Ujedinjene Arapske Republike, federacije Egipta i
Sirije.

1963. - Sovjetski Savez je upozorio SAD da bi napad na Kubu mogao da izazove svetski rat.

1965. - Ubijen je Malkolm Iks vođa američkih crnaca, u trenutku dok je u Njujorku govorio na skupu svoje Afro-
američke organizacije jedinstva. Bio je vatreni propovednik "rasnog ponosa" i crnačkog nacionalizma.

1972. - Ričard Nikson doputovao je u Peking, kao prvi predsednik SAD - čime je počela normalizacija američko-
kineskih odnosa, posle dugogodišnje podrške SAD Tajvanu (Nacionalistička Kina) i nepriznavanja komunističke
Kine. Poseta je otvorila put za prijem Kine u UN i njeno stalno mesto u Savetu bezbednosti.

1973. - Libanski "Boing 727" oboren je iznad jednog izraelskog vojnog aerodroma, što nije preživeo niko od 104
putnika i člana posade.

1974. - U Skupštini SFRJ proglašen je Ustav za koji je rečeno da je "nova etapa u razvitku jugoslovenskog
socijalističkog samoupravljanja", kojim je zemlja konfederalizovana, a Srbija dezintegrisana, pretvaranjem njenih
pokrajina Kosova i Metohije i Vojvodine u svojevrsne "države u državi". Taj ustav je omogućio razbijanje
Jugoslavije početkom devedesetih godina 20. veka.

1983. - U etničkim nemirima posle izbora u indijskoj državi Asam poginulo je više od 800 ljudi.

1991. - Umrla je engleska balerina Margot Fontejn, jedna od najvećih u 20. veku. Sa izvanrednim uspehom igrala
je širom sveta niz uloga u klasičnim baletima, poput "Žizele", "Labudovog jezera", "Začarane lepotice".

15
1994. - Pakistanski komandosi upali su u ambasadu Avganistana u Islamabadu, oslobodili petoricu učenika i ubili
trojicu avganistanskih terorista koji su za taoce tražili novčani otkup.

1997. - Predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić izabran je za gradonačelnika Beograda, na osnovu pobede
opozicione koalicije "Zajedno" na lokalnim izborima u novembru 1996, postavši prvi nekomunistički
gradonačelnik glavnog grada Srbije posle Drugog svetskog rata.

1999. - Indijski predsednik vlade Atal Bihari Vadžpai posetio je Pakistan. Bila je to prva poseta šefa vlade Indije
susednoj zemlji posle 10 godina, okončana dogovorom dveju država da se ostvari bliža saradnja sa ciljem rešenja
spora u Kašmiru, kao i smanjenja rizika izbijanja nuklearnog sukoba.

2002. - Predsednik SAD Džordž Buš posetio je Kinu tačno 30 godina posle predsednika Ričarda Niksona - kada je
okončan period dvodecenijskog otvorenog neprijateljstva Vašingtona i Pekinga.

2008. - U Beogradu je održan veliki protestni miting zbog priznavanja nelegalno proglašene nezavisnosti Kosova
od strane SAD i niza drugih zapadnih zemalja.

Baranjski korijeni braće Kašanina

Radivoj i Milan Kašanin potiču iz vrlo siromašne belomanastirske porodice. U ranoj mladosti ostali su bez majke
Anke Kašanin, pa se o njima brinula njena starija sestra Latinka, koja se nije udavala. Ona će ih voditi kroz život s
ljubavlju, nesebično, mudro, energično i s čvrstom voljom da postignu najviše ciljeve. Bila je neumorni borac,
vječiti optimista. Kad god bi naišle nevolje, tješila ih je svojom filozofijom: "Šutite, djeco, sve će proći"

Braća Radivoj (matematičar i akademik; 1892-1989) i Milan Kašanin (književnik i historičar umjetnosti i
književnosti; 1895-1981), potiču iz vrlo siromašne belomanastirske porodice. U ranoj mladosti ostali su bez majke
Anke Kašanin, pa se o njima brinula njena starija sestra Latinka, koja se nije udavala.
Četiri razreda srpske osnovne škole Radivoj je završio u tadašnjem (Pel)Monoštoru (kasnijem Belom Manastiru).
Potom se upisao u klasičnu gimnaziju u Osijeku, u kojoj se nastava odvijala na hrvatskom jeziku i latiničnom
pismu, i prva tri razreda položio, kako se onda pisalo, "s uspjehom prvog reda, s odlikom". Međutim... (dalje
citiramo feljton Žike Živulovića: "Devedeset godina profesora Kašanina", "Politika", 13. oktobar 1982):
"Materijalno stanje porodice postajalo je sve teže i nesnošljivije. Od malog vinograda koji je činio njihovo
celokupno imanje, nije se moglo živeti. Očeva nadnica tek ako je dostajala za hleb. Nade za nastavak školovanja
nije bilo. Vladala je potpuna neizvesnost. Prijavio se Sremskim Karlovcima za stipendiju. Ali, da li će je dobiti?
(...)

Skupljanje boba po nesnosnoj vrućini

A udarci su nadolazili. Otac je bio primoran da proda i kuću. Stanovali su i dalje u njoj, ali pod kiriju. Snovi o
produženju gimnazije sve su dublje tonuli. Nije imao para ni da plati put do Osijeka, a kamoli da tamo ostane.
Živeti se moralo. Imanje Belje erchercoga (nadvojvoda, op. prir.) Fridriha imalo je jedan izolovani deo koji je
držao u najam jedan Jevrejin i na njemu gajio žitarice. Kod njega je nadničio i Radivojev otac (Nikola Popović, op.
prir.). Te godine, Jevrejin je neke parcele zasejao specijalnom vrstom semena, zvanom bob, koji je dobro rodio i
preko leta trebalo je ubirati plod. Leto je bilo vrelo, radilo se brzo, mnogo tog boba ostalo je prosuto po njivama.
Kašanini su zamolili i dobili dozvolu da to seme besplatno skupljaju u svoju korist. Radili su tetka, brat i on po
najvećoj vrućini dvadesetak dana neprekidno. Šuma daleko pedeset metara, Radivoj plače, hoće u hlad, makar
malo da predahne, da se ukloni sa sunca. Ne može, dan juri, treba što više boba prikupiti. Strašno su se umorili i
izmučili, i kasnije kad god bi tetka Latinka naišla na nešto teško, govorila je: "Ta sita sam toga kao onog boba!"
Prečišćeno seme prodali su trgovcu u Belom Manastiru. Zaradili su četrdeset kruna. Latinka ih je stavila u rezervu.
Možda će se njenom Radivoju osmehnuti sreća za školu. Da ima za put. Još se nije znalo šta će biti s njim. Da
problem bude još veći, Milan je završio četvrti razred osnovne. A šta s njim?
16
Na scenu je tada stupio mesni učitelj srpske osnovne škole, Jovan Slavković, Somborac, koji je došao na ovo mesto
kada je Radivoj krenuo u prvi razred Gimnazije. Svakog leta i o božićnim i uskršnjim praznicima dečak ga je
posećivao. I on je bio do detalja upoznat s njegovim ličnim i porodičnim stanjem. Ocenio je uča s kakvom
glavicom ima posla. Ne treba je nikako odvojiti od knjiga.
Vasa Pušibrk, direktor srpske gimnazije u Novom Sadu, bio mu je rođak. Slavković je seo i napisao mu pismo, u
kome ga je svesrdno zamolio da Radivoja primi u novosadsku gimnaziju i da mu osigura neku novčanu pomoć u
vidu stipendije. Uskoro je stigao odgovor. Direktor pristaje s obzirom na njegove ocene. (...)
Sve je još visilo u vazduhu. Stipendije su se dodeljivale tek u septembru i oktobru. Nova školska godina je
počinjala. Ako se ne upiše na vreme, stvar je propala. Trinaestogodišnjak krenuo je hrabro, sam, krajem avgusta,
1905, za Novi Sad, sa onih četrdeset kruna od boba, pa šta bude neka bude. (...) S Milanom je bilo rešeno. Od te
jeseni osnovno školovanje produženo je na šest godina. Mlađi je tri godine od Radivoja i tetka Latinka ostaće pored
njega.

Požrtvovana tetka Latinka

Ta žena zamenila im je rano umrlu majku. Vodiće ih u detinjstvu, dečaštvu, pa i u mladićkom dobu kroz život s
ljubavlju, nesebično, mudro, energično i s čvrstom voljom da postignu najviše ciljeve. Bila je neumorni borac,
večiti optimista. Kad god bi naišle nevolje, tešila ih je svojom filozofijom: "Šutite, deco, sve će proći". Skupljanja
zrnja po velikoj vrućini sjećao se i Milan Kašanin, pa je taj događaju u zapisu iz knjige "Slučajna otkrića" (2004)
opisao nešto drugačije: "Bilo mi je prošlo jedanaest godina kada su moji imali sučim da me pošalju u školu u varoš.
Tada sam prvi put odlazio. Tog leta, presudnog u mom životu, moja tetka, moj brat i ja od jutra do mraka smo
skupljali na hercegovom imanju ovas koji se na njivama rasuo za vreme žetve. Pribirajući zrno po zrno, napunili
smo i preneli na leđima u selo nekoliko vreća i, prodavši ih trgovcu žitom, kupili železničku kartu za mene do
dalekog Novog Sada.
Odlazili smo ranim jutrom na njive. Polazeći od kuće nismo je zaključavali, nego smo pritvarali na njoj vrata da se
zna da u njoj nikog nema. I zašto bismo je zaključavali, šta čuvali, kad nismo imali u njoj ništa što svako nije imao.
Meni je bilo žao i to, zatvarati vrata i prozore, što smo svaki put radili kad smo izlazili. Činilo mi se, kad bih se po
dolasku obazreo na našu kuću, kao da su svi pomrli koji u njoj žive". (str. 226)
"U podne, sklonili bismo se pod drvo, jedino u svem polju, da ručamo pod njim, a ručali bismo hleba i oraha". (str.
169)

Djetinjstvo u Monoštoru

I u drugim zapisima Milan se sjećao svog djetinjstva u tadašnjem Monoštoru: "Moja prva ljubav nije bila
književnost, ni umetnost, nego muzika. Kad bi me neko upitao šta je najlepše što sam čuo, video, doživeo u životu,
rekao bih da su to pesme koje mi je u detinjstvu mati pevala. Moja mati nije znala ni čitati ni pisati, ali je umela da
izmišlja pesme, i noseći me na rukama, da mi peva. Dok bi pevala, nije bilo na svetu nikog sem nje i mene, - njene
sreće što je sa mnom i moje što sam s njom". (str. 161) "Mene su u detinjstvu odvodili u crkvu na jutrenje. O kojim
praznicima je to bilo, ne znam, ali je moralo biti zimi, jer kad je jutrenje počinjalo, bio je još mrak. U Belom
Manastiru je crkva mala, ukopana u zemlju, od naboja, sa svodom od dasaka, bez ikakve druge lepote osim
ikonostasa, i za jutrenja je bila osvetljena samo tanušnim svećicama koje bi se rasplamsale kad god bih se ja
uplašio da se gase". (str. 167)
"Pre osamdeset godina od Belog Manastira do Novog Sada stići, bila je čista fantastika. (Moj brat je) u selu seo na
voz i otišao do Osijeka. Tamo je presedao, seo u novi voz i putovao do Dalja. Zatim je sedao u treći voz da bi
stigao do Vukovara. U Vukovaru je trebalo naći brodsku stanicu jer se lađom išlo u Novi Sad. Kako lađa noću nije
plovila, morao je da prespava uz brodski dimnjak, i tek se izjutra kretalo. Imao je samo mali kaput, nije imao
mantila. Bilo smo odlični đaci, i brat i ja, i jedini od tadašnjih Srba u Baranji išli smo u gimnaziju. Nije bilo lako.
Prokažen zbog siromaštva, nisam u svoje mlade dane zavoleo ljude, već knjige, i što sam više želeo društva, sve
više sam bio bez njega". (227)

U Belom Manastiru nakon 30 godina

"Dogodilo se da trideset godina nisam bio u mestu u kome sam se rodio, u Belom Manastiru, u Baranji. (...) U Beli
Manastir sam prestao odlaziti kad su moji umrli. Nisam imao tamo više nikoga svoga. Mati mi je umrla kad sam
bio tako mali da nisam mogao upamtiti njene crte, a bili smo tako siromašni i nije se nikad slikala. Umrla je i moja
tetka, materina sestra koja se nikad nije udavala, i kojoj moj brat i ja imamo da zahvalimo za sve što smo postali u
17
životu. Otac je umro ovde u Beogradu... Jednom davno, kada je trebalo da budem postavljen za upravnika
Narodnog muzeja u Beogradu, bili su mi potrebni izvesni dokumenti a među njima i jedan iz mog rodnog mesta o
pripadnosti toj opštini. Nisam tamo otišao, nego smo uputili pismo opštini da da podatke o meni. (...) A onda je
jednog dana stigao odgovor iz Belog Manastira: 'Primili smo vaš akt broj taj i taj od tog i tog datuma i potražili
podatke o imenovanom. Uistinu rođen je ovde toga i toga datuma, ali je kao dete od deset godina otišao i od tog
doba se u ovom selu o njemu ništa ne zna.' Tako, Beli Manastir je bio samo moje rodno mesto i ja mu se tri
decenije nisam vraćao. Onda sam otišao. Činilo mi se da sam prvi put prošao kroz sokake koje sam znao. Izgledalo
je sve isto, međutim, nije. Gledao sam one kuće, znao sam ih, a bile su druge: tačno kao da sam umro i došao sa
onog sveta posle trideset godina, tri veka, ili tri hiljade godina. Povratak sa onog sveta..." (str. 225)
(...) Posle koliko hiljada godina sam se vraćao u Beli Manastir? U moje vreme je imao oko tri hiljade stanovnika,
većinom Nemaca. Srba je bilo malo, sokak i po. Bilo je selo tada, kada sam ponovo došao imao je gimnaziju, sreski
sud... A onda, nije bilo nikakve žandarmerije, bila su samo dva putara, od kojih je jedan bio ćopav, i oni su obilazili
njive. Pazili su da neko nekome ne pokosi seno ili žito". (str. 227)

Ususret Tribini "Braća Kašanin"

Kao što se iz ovih zapisa vidi, braća Kašanin su imala težak, ali i zanimljiv i bogat život. U Belom Manastiru,
njihovom rodnom mjestu, o njima se malo zna. Zato je Mirovna grupa "Oaza" organizovala Građansku inicijativu
Tribina "Braća Kašanin" finansiranu od Nacionalne zaklade za razvoj civilnog društva, koja će se održati 25. marta
u belomanastirskoj "Ljepotici" (zgrada P+8), s početkom u 18.30 sati. Samom Tribinom i popratnim aktivnostima
(izložbom o njihovom životu, izdavanjem knjižice "S njive do akademije" i brošure o samoj Tribini,
umnožavanjem feljtona iz "Politike", pripremom internetskih stranica o braći Kašanin, doniranjem osmotomnih
"Izabranih dela" Milana Kašanina Gradskoj knjižnici, objavljivanjem članaka o njima u "Novostima", "Baranjskom
domu", "Glasu Slavonije" te na lokalnim radio-stanicama...) braća Kašanin će se približiti današnjim
Belomanastircima i Baranjcima i podstaći čuvanje uspomene na njih i inicirati slične aktivnosti posvećene i drugim
zaslužnim Baranjcima.
Jovan Nedić

Постоји могућност да сваки народ симболично буде представљен једном личношћу. Е, сад, ту долазимо до
најтежег и најинтереснтнијег задатка. Ко је заслужио да буде проглашен идеалним Србином? И са којим
аргументима?

„У споју уметности, књижевности и историје, он је афирмисао Лепоту".

Дејан Медаковић

Вероватно постоји могућност да сваки народ симболично буде представљен једном личношћу. Једним
јединим човеком. Неким идеалним Русом, Немцем, Енглезом, Шпанцем - тачно по мери њихових
карактера, обичаја, навика, жеља, снова, понашања...

Наравно, одмах нам пада читав низ оваквих имена на памет. Ту су Гете, Шекспир, Достојевски, Леонида,
Сервантес, Луј XIV, Данте, Моцарт...

Неки народи би у овом избору прошли ипак мало боље, неки нешто лошије, али би се за сваког пронашло
бар по нешто.

Е, сад, ту долазимо до најтежег и најинтереснтнијег задатка. До избора нашег репрезентативног

представника у том бираном, елитном друштву.

Стварно, ко би у нашем случају био личност за вечност? Ко би био наш изабраник? Ко је заслужио да буде
проглашен идеалним Србином? Коме би то припала част представљања наше земље?

И са којим аргументима?

Размишљајући о свему томе, пустио сам да ми пред очима и у мислима продефилује све оно што је заиста
вредело у нашој готово хиљадугодишњој историји.

18
Наравно, одмах сам изоставио све велике духовнике, да их не бих узнемиравао у њиховом вечитом миру и
спокоју и „терао их" овако да се - у виртуелном европском салону - опуштено друже и ћаскају са својим
бечким, лондонским или лисабонским парњацима. Некако им све то не приличи.

Зато за ове сврхе нису најпогоднији ни наши велики јунаци (све од реда мученици и стадалници), ни наши
још тужнији и несрећнији краљеви и краљице, политичари и државници.

На ум ми је пао, наравно, Црњански (компликована природа: сувише пргав, равничарски непредвидљив,

свађалачки и осветнички расположен), па онда Винавер (нажалост: сав у лавиринту својих космичких,
свемирских планова; са духовитошћу која понекад уме да пређе и у заједљивост), па онда и Јован Рајић,
Анастас Јовановић, Доситеј, Стеван Сремац, Лаза Костић, Момир Коруновић, Добрица Милутиновић,
Јован Дучић, Иво Андрић, Јован Цвијић, Никола Тесла, Михаило Пупин, Станислав Краков, Ђорђе
Вајферт, Светомир Ђукић... и још одређен број најинтересантнијих јунака наших „минулих дана".

Дошао сам тако и до Нушића, Зорана Радмиловића, Паје Вујисића, Салета Ђорђевића... чак ми се,
признајем, и Милорад Чавић мотао по глави.

И свако од њих би (на неки свој начин) могао да буде наш представник на овом имагинарном скупу свега
најбољег што имају Србија, Европа и свет.

Међутим, кога бих год замислио, нешто би ми недостајало.

Нешто би ми било прејако или, опет, недовољно изражено.

Сувише опште или превише специфично.

И на крају сам дошао до решења. До чак двојице људи који би могли да по свим мерилима и по сваком
критеријуму буду оно што сам тражио.

И један и други се зову Милан.

Обојица су били веома образовани, угледни и поштовани. Обојица су били јаког карактера, обојица
факултете завршили „на страни" (у Паризу), обојица су били одлични познаваоци европских језика и
обичаја, обојица су били радо виђени гости у сваком друштву...

Први од двојице је Милан Ракић.

Отац му био министар финансија и преводилац, мајка кћерка чувеног Милана Милићевића (аутора
„Поменика", писца „Зимњих вечери"). Сам је био ожењен кћерком историчара, академика и политичара
Љубомира Ковачевића (чији је син, рођени брат Ракићеве супруге херојски погинуо у отаџбинском рату
1912. године).

Милан Ракић је Београђанин, рођен на ћошку Кнез Михаилове и Краља Петра (тада Дубровачке) улице). У
уметности је од почетка био савршен, у животу апсолутно суверен. Ратник у специјалним, „четничким"
јединицама Војводе Вука у Првом балканском рату (учествовао у ослобођењу Косова). Члан Српске
краљевске академије. Елегантан, умерен, фантастичног укуса, смирен, супериоран. Европљанин до краја,
Србин без остатка, грађанин од рођења, хришћанин по уверењу... а изнад свега господин.

Џентлмен каквог пре ни после њега нисмо имали.

Други Милан је Кашанин.

Историчар уметности, књижевник, есејиста, савршено образовани интелектуалац истанчаног укуса. Ученик
Јована Скерлића и Богдана Поповића, Кашанин је убрзо почео да чита све што му је долазило под руку,
научивши претходно латински, немачки, руски и француски језик. Иако рођен у сиромашној породици, у
19
Белом Манастиру (у Барањи), Милан Кашанин је био свој на своме где год би живео и путовао, обилазио
музеје и манастире, галерије и концертне сале. Његова предавања о српској средњовековној уметности су
била прави догађај у Београду, Бечу, Паризу, Нансију, Монтреалу, Квебеку... Он је био, одувек, пар
еxелленце истраживач високе културе и промотер истинске уметности. Ипак, права круна Кашаниновог
живота је, сигурно, његова суштинска улога у оснивању и вођењу Музеја Кнеза Павла. А после рата, након
низа тешких година под новом влашћу (која га је сматрала непоправљивим реакционаром), Кашанин је
покренуо Галерију фресака. Такође, нећу да заборавим да овде поменем како је Милан Кашанин директно
заслужан за спас највеће ратне светиње нашег народа. Он је, у време немачке окупације, лично спасио
оригиналне заставе српских пукова (преневши их из Тополе у Београд, где је дао да се зазидају док не
прође рат). Ионако, по Кашаниновим речима: „Ниједан човек не носи у себи само своју личност, него и
личности својих предака - гранато дрво живи од корења у земљи, колико и од лишћа у атмосфери. О
прошлости не воле да мисле и говоре само они људи и народи који је или немају или је се стиде".

О томе најбоље сведочи животни и уметнички пример два Милана - два идеална представника свега оног
најбољег у нашем народу.

(Текст објављујемо уз дозволу аутора и часописа Стандард.)

Knez Pavle - Muzej kneza Pavla - Milan Kašanin

SVETLOST MILANA KAŠANINA*

(Povodom emitovanja serijala na RTS-u

posvećenom Milanu Kašaninu; reditelj: Dragan Ćirjanić)

Preuzeti baštinu, predati je dalje,

znači živeti logosom a ne jezikom.
Bela Hamvaš
Milan Kašanin

Kritičar umetnosti i književnosti, istoričar umetnosti, esejista, pripovedač i romansijer, Milan Kašanin je rođen 21.
februara 1895. godine u Belom Manastiru. Preminuo je 21. novembra 1981. godine u Beogradu.

Maturirao u Novosadskoj gimnaziji 1914, a posle odsluženja vojnog roka, 1918. godine, sa državnom stipendijom
započinje studije u Parizu. Na Sorboni diplomira 13. aprila 1923. godine istoriju umetnosti.

Vraća se u Beograd i započinje svoje bavljenje likovnom kritikom.

Doktorsku disertaciju Bela crkva Karanska odbranio je 29. maja 1928. godine na Beogradskom univerzitetu kod
profesora Vladimira Petkovića.

Iste godine, Knez Pavle Karađorđević izabrao je Milana Kašanina za direktora svog Muzeja savremene umetnosti
(Muzej se nalazio u Konaku kneginje Ljubice). Posle sedam godina, 11. aprila 1935. godine, Milan Kašanin postaje
direktor novoosnovanog Muzeja Kneza Pavla (nalazio se u palati koja je danas Predsedništvo Republike) koji je
nastao spajanjem Muzeja savremene umetnosti i Istorijsko-umetničkog muzeja. Godine 1937, pokrenuo je
izdavanje čuvenog časopisa Umetnički pregled. Za vreme nemačke okupacije Muzej vegetira a odmah posle
završetka rata, decembra 1944. godine, Milan Kašanin biva brutalno penzionisan a na njegovo mesto dolazi Veljko
Petrović. Nova vlast menja ime Muzeja u «Umetnički muzej». Dve godine kasnije sele ga u drugu zgradu i to
postaje «Narodni muzej».

U vreme borbi za Beograd, oktobra meseca 1944. godine, stan Milana Kašanina biva uništen, u vatri nestaje
njegova biblioteka, rukopisi, slike... Osam godina je u velikoj nemilosti i pravo je čudo kako je ostao živ. Piše za
rubriku «Da li znate» u «Politici» - inkognito. Godine 1953, biva vraćen iz penzije zbog osnivanja Galerije fresaka.
Na dužnosti direktora Galerije ostaje do 1961. godine.

20
Danas kultna Kišaninova knjiga Srpska književnost u srednjem veku je bila završena 1941. godine, ali je i taj
rukopis izgoreo kad i sve što je imao. Uspelo mu je da je ponovo napiše(!) i objavi 1975. Na sebi svojstven,
neponovljiv način, otkrio je šta se sve krije u staroj srpskoj književnosti. Oživeo je srpski srednji vek, kroz
Kašanina je progovorila o sebi ta slavna epoha u našoj kulturi. Zato je on mogao da kaže: «Ni geografski, ni
psihološki, ni vremenski, to nije uska ni periferijska književnost. Kao svod nad građevinom, nad njom dominira
osećanje uzvišenog i svetog.»

U Srpsku akademiju nauka i umetnosti nije primljen. Kad je trebalo, po direktivi, Vasko Popa je izbor sprečio
rekavši da je Milan Kašanin četnik. Veliki srpski pesnik Popa je poštovao i voleo Kašanina, ali vernost Partiji je
bila jača.

Sabrana dela Milana Kašanina objavljena su u Beogradu, 2002. godine. Izdavač je Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva.

***

Muzej kneza Pavla:

Knez Pavle i Milan Kašanin

Poslednji srpski džentlmen, aristokratski otmen kako u životu - tako i u svemu što je napisao, veliki pronicatelj
naše baštine i učitelj, svoj život i delo ugradio je u temelj srpske tradicijske misli.

Objasnio je kako treba govoriti o umetnosti i toga se sam pridržavao: «Ne verujte slepo nikom, ni sebi ni drugima,
nego se stalno kontrolišite, dok ne dođete do jednog svega iskrenog, dubokog uverenja. Nemojte biti snob, niti
papagaj. Bolje je ne voleti, nego voleti lažno.»

Posmatrajući slike, skulpture, katedrale, srpske crkve i manastire i naše freske, stvarajući Muzej kneza Pavla,
Milan Kašanin je došao do zaključka da je plastična lepota istorijska stvar.

U brojnim ogledima i knjigama izrazio je do kraja svoja ubeđenja o povezanosti epoha, kontinuitetu srpske kulture,
o prirodnom prepletu književnosti, slikarstva i arhitekture, govoreći o «viteškom raspoloženju i znacima
samopouzdanj»a koje je nalazio u delima velikih Nemanjića. I zaključio: «Moć srpske umetnosti u doba Nemanjića
nije eklektizam, već sinteza».

Objedinjavajuća misao Milana Kašanina povezala je vreme kralja Milutina i despota Stefana Lazarevića sa
vremenom moderne srpske države i umetnosti, i tako sa savremenim evropskim tokovima uspostavila se čvrsta
veza, a Muzej je, to kapitalno delo kneza Pavla i Milana Kašanina, postao kultno mesto na kome je imalo da se
plodotvorno ukršta naše i evropsko lepo.

Tradicijska aksioma: suverena je, neuništiva celina (narod) u kojoj se ostvarilo savršenstvo, kao da najbolje
oslikava osnovni stav Milana Kašanina prema srpskoj umetnosti.

Sagledavši celinu srpske kulture, koja se nastavlja na vizantijsku, mediteransku, Kašanin je u istoriju književnosti
uveo pojam naše «srednjevekovne osećajnosti» i zbog toga je učio da treba pisati samo o onome što volimo i čemu
se divimo. Njegovi ogledi, kako oni o srednjevekovnoj sklupturi, slikarstvu, arhitekturi, tako i njegovi eseji o
srpskim pesnicima i piscima uistinu su apoteoze bez premca u našoj književnosti.

Bez razumevanja i promišljanja estetskog prožimanja vizantijske i srpske kulture, nemoguće je poimanje naše
osobenosti, naše prošlosti i budućnosti. Jer, kako kaže Milan Kašanin, «srpska kultura možda ima početka, ali kraja
nema».

«Svako treba da se drži svoga nasleđa. Srbin srpskog, odnosno vizantijsko-pravoslavnog. Ako počne da se zanosi
tuđim i njegovoj duši stranim uticajima, može samo da napravi zbrku u glavi, neki nebulozni eklekticizam, ako ne i
nešto gore.» Tako je govorio Milan Kašanin.
21
«Umetnost je jedna od onih retkih pojava na svetu - kao dijamant, istina, zlato, ljubav - koja nestaje onog trena kad
se laž pojavi u njoj.»

O velikim ruskim piscima ( kao što su Čehov, Tolstoj, Dostojevski, Gogolj, Puškin) Kašanin je rekao: «Ima
trenutaka kad se čini da su svi pisci na svetu književnici, a samo ruski - ljudi.»

«Zadovoljstvo pisanja je najintenzivnije i najšire, ali nije i najplemenitije. Najplemenitije je osećanje koje se ne
kazuje.»

Kašanin o Simi Matavulju: «On je demistifikovao Crnu Goru, izobličio katolički bigotizam u Primorju i vulgarni
život pravoslavnog monaštva u Sremu, skinuo masku sa prostaštva građanskog reda u Srbiji i, na zaprepašćenje
demagoga, napisao: U nas demokratija znači odsustvo svega onoga što je lepo.»

Iz Galerije fresaka, marta 1958. godine piše Isidori Sekulić, koja je za njega bila «gospođa, ne samo književnik»:
«Nisam očekivao Vaše pismo. Čitajući ga, imao sam utisak da mi govorite iz daljine i da Vam je glas tih.
Vekovima se nismo videli, i kad bismo se sastali, imali bismo toliko da kažemo jedno drugom, da bismo sigurno
ćutali. Ako Vas nanese put ovuda, učinićete mi veliku radost da Vas dočekam u svojoj pustinji, ozarenoj samo
svetlošću fresaka. Nemanjići, kad bi prestali carevati, odlazili su u manastir. Ja nisam Nemanjić, ali ću umreti u
senci Nemanjića.»

Upravo su Nemanjići izašli iz senke zahvaljujući Kašaninovom svetlosnom geniju.

Voleti Srbiju. Kao Milan Kašanin: «Kad idem kroz Srbiju, uvek se zadržim, između Topole i Kragujevca, na,
Svetinji, gde se odvaja put za Stragare i ukazuje se neuporediv pogled na Šumadiju. Ničeg patetičnog, ničeg
divljeg, čak ničeg ni romantičnog: brežuljci, polja, šumarci, groblja, kuće s crvenim krovovima, velike kapije na
avlijama, tremovi u cveću, kako je to sve uravnoteženo, i kako je sve to blago, a nadmoćno i sigurno. Nema
komada srpske zemlje, koji bi bio tako raznoličan u jedinstvenosti, ni tako harmoničan, - ako ima klasične zemlje,
onda je to Šumadija. I kakva je ona, takvi su njeni ljudi, u kojih se više no ma kojih u ijednom srpskom kraju
održava ravnoteža odvažnosti i uzdržljivosti, razuma i osećanja.» Klasične reči o klasičnoj zemlji. Definicija naše
Otadžbine.

Šta je glavna odlika lepote? Možda se, po tom pitanju, najbolje izrazio Hipolit Ten: «U umetnosti i u državničkim
poslovima treba se zadovoljiti poluuspesima. Lepo nije ni da ni ne, - lepo je teško.»

Da je tako govori, evo, ova, još jedna Kašaninova rečenica o Srbiji:

«Ništa na prvom svom prolazu kroz Šumadiju nisam video lepše od predela kroz koji su jahali na konjima četiri
momka naporedo svom širinom puta...»

Uzvišeni Kašaninov stil možda najbolje može da definiše misao jednog velikog njegovog savremenika - Bele
Hamvaša. Blizu jedan drugog su i rođeni, i obojica, i Mađar i Srbin su originalni tradicionalisti. O velikom razlogu
pisanja Bela Hamvaš kaže: «Pisati znači isto što i govoriti, ali govoriti svim vremenima, ne govoriti čoveku, nego
Bogu. I to ne kao smrtan čovek, nego govoriti kao besmrtno i večno biće.
Zgrada Muzeja kneza Pavla

Kneza Pavla je voleo i poštovao, govorio da nikada nije sreo čoveka sa tako sigurnim, istančanim ukusom za
umetnost. U Arhivu kneza Pavla sačuvana su neka Kašaninova pisma knezu. Godine 1939, Kašanin je, u izdanju
Muzeja kneza Pavla objavio izvanredno lepu knjigu (na francuskom jeziku) "Umetnost Jugoslavije" i prvi primerak
poslao knezu Pavlu.

"Beograd, 16. IV 1939.

Vaše kraljevsko visočanstvo,

22
Istinski sam srećan što Vam se svidela knjiga o našoj umetnosti. Dozvolite da Vam toplo blagodarim na laskavom
mišljenju i pismu koje me je tako prijatno iznenadilo. Vaša pohvala, visočanstvo, to je najveće priznanje koje sam
mogao dobiti, i najveće ohrabrenje za dalji moj rad, jer ni do čijeg mišljenja na svetu ne držim koliko do Vašeg.

Znam da ste sada u velikom poslu i da Vas ne mogu viđati onako često kao ranije. Ali isto onako želim i isto onako
verujem da će sve Vaše brige i napori dovesti do uspeha. Naš svet je sav zabrinut, ali niko nije malodušan.

Ja bezgranično verujem u srpski narod, u Srbiju i onoga koji ih sad vodi.

Iskreno odani

M. Kašanin."

Zašto su svi pesnici ogledalo svog zavičaja objašnjava nam Milan Kašanin, pisac onog tako slavnog ogleda o
Branku Radičeviću (Između orla i vuka):

«Kad god mislim o Radičeviću, vidim pred sobom Frušku goru, od koje je on i u smrti ostao nerazdvojan. Vidim
šume i vinograde, bele kuće i zvonike, tihi Dunav sav u suncu, nedoglednu ravnicu svu u žitu, oblake po moru
plavetnila i oluju svetlosti što nosi radosnu zemlju - i čujem šum vetra u granama, zvuk motika i glasove ptica i
devojaka. Nema, posle Kosova, komada srpske zemlje koji je našim pesnicima bio toliko svet i mio, ni o kome su
oni toliko pevali kao o Fruškoj gori, koja je ne samo očuvala raške lare i penate, nego ih i odenula u evropsko
odelo. Ni manje Srba, ni više srpstva, niti manje gore, a više pesama!»

O Sentandreji i Hilandaru: «Nigde nije srpski barok, u svetlosti slobodnog života, čist kao u Sentandreji, ni srpski
srednji vek, kroz vizantijsku i mediteransku kulturu, živ kao u Hilandaru. (...) Sudbina, koja se ne bi tako zvala kad
ne bi bila dosledna, htela je da se na toj razdaljini od hiljadu milja, i u vremenskom rasponu od šest stotina godina,
na tim dvema periferijama koje su bili srpski centri, javi pisac prvog očuvanog srednjevekovnog srpskog romana,
Hilandarac monah Teodosije, i pisac prvog srpskog modernog romana, Jakov Ignjatović, koji je Sentandrejac.
Nismo, mi, tražeći izlaz na svetsku scenu, uzalud išli od Studenice do Hilandara i od Hilandara do Sentandreje, ni
sejali putem samo kosti; sejali smo i misli».

Kašanin o svom životu: «Na žalost mojih starih, nisam postao bogat, ni moćan. Da li sam bar postao učen? Možda
sam. No da se život može ponoviti i da se može birati, da li bi se i tad okrenuo književnosti i nauci? Nijedna strofa
nije ravna svitanju dana, nijedan koncert žamoru mora, nijedna misao ravna poljupcu. Da to nije samo slučaj, igra
sudbine, podsmeh, osveta, to što sam ja postao naučnik i pisac? Dao sam možda ceo jedan život za tanušnu
duhovnu svetlost.».

Ova «tanušna duhovna svetlost» je ona sveta veza koja sve povezuje. Umetnik i znalac, učitelj buduće srpske elite,
Milan Kašanin nam je ostavio zlatan ključ za razumevanje naše prošlosti: podario nam je sećanje na budućnost.

Miodrag Janković

*Nešto izmenjen, prilagođen dnevnim novinama, ovaj napis posvećen Milanu Kašaninu objavljen je 11. 01 2009.
godine u Press magazinu.

Drugi program RTS-a emitovao je serijal od 4 emisije posvećene Milanu Kašaninu. Prve dve epizode su emitovane
10. i 11. januara 2009., a preostale dve prikazane su 17. i 18. januara 2009. godine u 21.15 časova na istom kanalu.
Scenario potpisuju Miodrag Janković i Dragan Ćirjanić, a režiju Dragan Ćirjanić.
Mapa sajta

Muzej kraljevskog sjajaD. MATOVIĆ, 20.08.2009 20:07:11 Ocena: 4.65 (Glasova: 14) Komentara: 3

23
Gogenova "Tahićanka"
NARODNI muzej uskoro bi mogao ponovo da se useli u zgradu nekadašnjeg Novog dvora na Andrićevom vencu
u Beogradu, ako se iz ovog rafiniranog zdanja iseli Predsedništvo Srbije. Ukoliko bude prihvaćena ideja da se
nekadašnji Umetnički muzej kneza Pavla vrati pod okrilje Narodnog muzeja, taj prostor bi brzo i sa malo novca
mogao da se prilagodi za izlaganje dela umetničke kolekcije naše najznačajnije institucije kulture. A, Beograđani i
turisti bi mogli da vide dela iz riznica Muzeja, koja čame u depou i čekaju otvaranje obnovljene zgrade na Trgu
republike, čija rekonstrukcija već godinama - tek što nije počela!
Pre Drugog svetskog rata, jedno od najlepših i najvrednijih obeležja Beograda bio je baš Muzej kneza Pavla, koji je
imao zbirku kao nijedan na jugoistoku Evrope. Oni koji su bar jednom bili u njemu kažu da je to bio nezaboravan
doživljaj. Tadašnji upravnik Milan Kašanin nije tek tako napisao da je to „bio najinteresantniji muzej savremene
umetnosti u centralnoj Evropi, a na Balkanu to nije imao niko“.
Dolaskom komunista na vlast zadesila ga je tužna sudbina. Jednostavno - u Novi dvor su se uselili novi vladari!
Beograd je izgubio Umetnički muzej kneza Pavla. Zgrada je pretvorena u reprezentativno administrativno zdanje
tadašnjeg političkog sistema, dok se čitav fond utopio u Narodni muzej.
Iza Muzeja ostala su samo sećanja, koja zahvaljujući detaljnim opisima Milana Kašanina, Dejana Medakovića i još
nekih njihovih kolega oživljavaju sliku kako je ovo zdanje izgledalo u svom punom sjaju. Dela jugoslovenske
umetnosti bila su izložena na prvom spratu. Zbirka je počinjala značajnim srpskim portretistima iz 18. veka
Arsenijem Todorovićem i Pavelom Đurkovićem, a dalje su bila izložena dela srpskih majstora 19. veka:
Konstantina Danila, Nikole Aleksića, Uroša Kneževića, Jovana Isailovića, Katarine Ivanović, Dimitrija
Avramovića, Pavla Simića, Novaka Radonića, Đure Jakšića i Stevana Todorovića.
Posebno mesto imali su jugoslovenski realisti druge polovine 19. veka - Đorđe Krstić, Vlaho Bukovac, Paja
Jovanović, Uroš Predić, Leon Koen i Marko Murat. Paja Jovanović je lično poklonio neke svoje slike, a na kraju su
bila raskošna platna mlađih umetnika - Save Šumanovića, Mila Milunovića, Jovana Bijelića, Zore Petrović, Petra
Dobrovića, Milana Konjovića i najmlađih - Peđe Milosavljevića, Marka Čelebonovića, Ivana Tabakovića, Petra
Lubarde i Nedeljka Gvozdenovića.
Jugoslovenska skulptura bila je, takođe, izuzetno predstavljena. Bilo je izloženo četrdeset Meštrovićevih dela, sa
fragmentima grandiozno zamišljenog Vidovdanskog hrama, a i drugi skulptori, poput Tome Rosandića, Sretena
Stojanovića, Frana Kršinića, Rista Stijovića, Petra Palavičinija su reprezentativno prikazani.
Drugi sprat je bio ispunjen delima inostranih umetnika. Francuzi su bili predstavljeni u dve dvorane: Koro, Sisle,
Pisaro, Dega, Renoar, Gogen, Tuluz-Lotrek, Bonar, Matis, Šagal, Pisaro, Difi, Pikaso..., Englezi u dve - Vots,
Konrad, Stir..., Holanđani u četiri - Van Gog, Brajtner, Tolen, Zvarta, Slojters, Van Res..., Belgijanci i Rusi u po
dve - Daj, Tajtagat, Servas, Maljevič, Harlamov, Kuznjecov, Bjeljski...
Neka od ovih dela, danas možda i zaboravljena, ponovo bi mogla ugledati svetlost dana ukoliko se prihvati ideja o
pripajanju Novog dvora Narodnom muzeju. Kako za sve ove godine, enterijer Novog dvora nije mnogo izmenjen,
postavka najboljih dela iz umetničke kolekcije bi vrlo lako mogao da se uklopi u taj prostor.

MODERNA GALERIJA
ŽELJU da se nađe na čelu nekog velikog i značajnog muzeja knez Pavle je poverio svojim drugovima još kao
student u Oksfordu. Zato je već 1925. godine predložio da se u Beogradu osnuje muzej moderne umetnosti. Kralj je
u početku bio rezervisan prema ovoj ideji svog tridesetjednogodišnjeg rođaka, ali je ubrzo predložio da se javi
ministru finansija. Knez je to shvatio kao pokušaj odbijanja, no od svoje namere nije odustao. Moderna galerija
otvorena je 1926. u Konaku kneginje Ljubice i tu je ostala do 1935. U međuvremenu se kraljevska porodica iz
Starog dvora odselila u Novi, na Dedinje, pa je ova lepa zgrada ustupljena za Muzej.

SVI DARODAVCI
ČIM je prihvaćen njegov predlog da muzej bude u Konaku kneginje Ljubice, knez Pavle je krenuo u akciju. Počeo
je da piše poznatim galeristima i drugim uticajnim ljudima iz sveta umetnosti, ali i ostalima koji bi mu mogli
pomoći u onome što je naumio. Do proleća 1927. godine, Pavlu je uručeno ili obećano pedesetak slika, među
kojima je bio jedan Kamij Pisaro i dva platna Paje Jovanovića - „Krvna osveta“ i „Umetnikova žena“. Među
darodavcima su bili kralj Aleksandar i kraljica Marija, Darja Karađorđević, ledi Emerald Kjunerd, Artur Ekton,
lord Ajvor Čerčil, Lisjen Pisaro, ser Džozef Davin, Bernard Berenson...

Milan Kašanin: Muzej kneza Pavla

24
Milan Kašanin (1895-1981), veliko je ime naše istorije umetnosti, pisac, direktor i osnivač Muzeja kneza Pavla i
Galerije fresaka, svojim životnim opredeljenjima, postojanošću i u najtežim okolnostima, zaslužuje danas našu
pažnju, čini se više no ikad.

On nam je strašću i razumevanjem protumačio naš aristokratski srednji vek, period kada smo jedini put bili
naporedo sa velikim narodima Evrope, i pokazao nam da je mrak srednjeg veka, mrak našeg neznanja.

Veliki poznavalac evropskog slikarstva, uz podršku prosvećenog princa Pavla, stvorio je Muzej kneza Pavla, prvi
naš muzej ozbiljne koncepcije i evropskog ranga.

Život mu je, kako je sam govorio, bio težak ali srećan. Svedočio je o višem smislu postojanja.

Čovek tradicije, ostavio nam je delo - ključ, bez koga nam je prošlost nerazumljiva a budućnost neizvesna.

Treća epizoda, "Muzej kneza Pavla", kroz svedočenja akademika Dejana Medakovića i prof. dr Irine Subotić,
dočarava nam domete i značaj ovog jedinstveno zamišljenog muzeja u nas. Muzej kneza Pavla, pod upravom
Milana Kašanina, predstavlja svojevrsnu Nojevu barku srpske kulture.

Velike međunarodne izložbe, koje su bile organizovane, predstavljaju značajne kulturne događaje tadašnje Evrope.
Bilo je to doba kada su Ticijan, Mikelanđelo, Đorđone, Botičeli, posećivali Beograd.

Urednik i reditelj serije je Dragan Ćirjanić

Srpska kultura ima početak, ali nema i svoj kraj

Za vreme nemačke okupacije Muzej vegetira, a odmah posle rata, Kašanin biva brutalno penzionisan, stan mu biva
uništen, u vatri nestaju njegova biblioteka, rukopisi, slike... Pravo je čudo kako je ostao živ

Ponos Beograda... Knez Pavle i Milan Kašanin (skroz desno) na otvaranju Muzeja kneza Pavla s najvrednijom
umetničkom kolekcijom u ovom delu Evrope

Milan Kašanin je ponovo među Srbima. „Najelitniji Srbin 20. veka", kako su ga nazivali Francuzi, koji je
Beogradu podario najvredniju umetničku kolekciju u Muzeju kneza Pavla, posle 60 godina progona, vraća se u
svoj narod velikim serijalom koji od danas počinje na RTS-u i o ovom velikanu srpske umetnosti ići će čitavih
mesec dana.

Najelitniji Srbin 20. veka... Milan Kašanin

Kritičar umetnosti i književnosti, istoričar umetnosti, esejista, pripovedač i romansijer, Milan Kašanin rođen je 21.
februara 1895. godine u Belom Manastiru. Preminuo je 21. novembra 1981. godine u Beogradu. Maturirao u
Novosadskoj gimnaziji 1914, a posle odsluženja vojnog roka 1918. godine, s državnom stipendijom započinje
studije u Parizu. Na Sorboni diplomira 13. aprila 1923. godine istoriju umetnosti.

Vraća se u Beograd, što je tada bilo aktuleno kod najznačajnijih Srba i započinje bavljenje likovnom kritikom.
Doktorsku disertaciju „Bela crkva karanska" odbranio je 29. maja 1928. godine na Beogradskom univerzitetu. Iste
godine, knez Pavle Karađorđević izabrao je Milana Kašanina za direktora svog Muzeja savremene umetnosti
(Muzej se nalazio u Konaku kneginje Ljubice).

25
Posle sedam godina, 11. aprila 1935. godine, Milan Kašanin postaje direktor novoosnovanog Muzeja Kneza Pavla
(nalazio se u palati koja je danas Predsedništvo Republike) koji je nastao spajanjem Muzeja savremene umetnosti i
Istorijsko-umetničkog muzeja. Godine 1937, pokrenuo je izdavanje čuvenog časopisa „Umetnički pregled". Za
vreme nemačke okupacije, Muzej vegetira, a odmah posle završetka rata, decembra 1944. godine, Milan Kašanin
biva brutalno penzionisan, a na njegovo mesto dolazi Veljko Petrović. Nova vlast menja ime Muzeja u „Umetnički
muzej". Dve godine kasnije sele ga u drugu zgradu i to postaje ono što danas znamo kao „Narodni muzej".

U vreme borbi za Beograd, oktobra meseca 1944. godine, stan Milana Kašanina biva uništen, u vatri nestaju
njegova biblioteka, rukopisi, slike... Osam godina je u velikoj nemilosti i pravo je čudo kako je ostao živ.

Mesto gde su se ukrštale Evropa i Srbija... Muzej kneza Pavla danas je Predsedništvo Srbije

Piše za rubriku „Da li znate" u „Politici" - inkognito. Godine 1953. biva vraćen iz penzije zbog osnivanja „Galerije
fresaka". Na dužnosti direktora Galerije ostaje do 1961. godine.

Danas kultna Kašaninova knjiga „Srpska književnost u srednjem veku" bila je završena 1941. godine, ali je i taj
rukopis izgoreo kad i sve što je imao. Uspelo mu je da je ponovo napiše (!) i objavi 1975. Na sebi svojstven,
neponovljiv način otkrio je šta se sve krije u staroj srpskoj književnosti. Oživeo je srpski srednji vek, kroz
Kašanina je progovorila o sebi ta slavna epoha u našoj kulturi. Zato je on mogao da kaže: „Ni geografski, ni
psihološki, ni vremenski, to nije uska ni periferijska književnost. Kao svod nad građevinom, nad njom dominira
osećanje uzvišenog i svetog".

Veliki ruski pisci

O velikim ruskim piscima (kao što su Čehov, Tolstoj, Dostojevski, Gogolj, Puškin) Kašanin je rekao: „Ima
trenutaka kad se čini da su svi pisci na svetu književnici, a samo ruski - ljudi".

Demistifikacija Crne Gore

Kašanin o Simi Matavulju: „On je demistifikovao Crnu Goru, izobličio katolički bigotizam u Primorju i vulgarni
život pravoslavnog monaštva u Sremu, skinuo masku sa prostaštva građanskog reda u Srbiji i, na zaprepašćenje
demagoga, napisao: U nas demokratija znači odsustvo svega onoga što je lepo."

Voleti Srbiju

„Kad idem kroz Srbiju, uvek se zadržim, između Topole i Kragujevca, na, Svetinji, gde se odvaja put za Stragare i
ukazuje se neuporediv pogled na Šumadiju. Ničeg patetičnog, ničeg divljeg, čak ničeg ni romantičnog: brežuljci,
polja, šumarci, groblja, kuće s crvenim krovovima, velike kapije na avlijama, tremovi u cveću, kako je to sve
uravnoteženo, i kako je sve to blago, a nadmoćno i sigurno. Nema komada srpske zemlje, koji bi bio tako
raznoličan u jedinstvenosti, ni tako harmoničan, - ako ima klasične zemlje, onda je to Šumadija. I kakva je ona,
takvi su njeni ljudi, u kojih se više no ma kojih u ijednom srpskom kraju održava ravnoteža odvažnosti i
uzdržljivosti, razuma i osećanja."

O Sent Andreji i Hilandaru

„Nigde nije srpski barok, u svetlosti slobodnog života, čist kao u Sentandreji, ni srpski srednji vek, kroz vizantijsku
i mediteransku kulturu, živ kao u Hilandaru. (...) Sudbina, koja se ne bi tako zvala kad ne bi bila dosledna, htela je
da se na toj razdaljini od hiljadu milja, i u vremenskom rasponu od šest stotina godina, na tim dvema periferijama
koje su bili srpski centri, javi pisac prvog očuvanog srednjevekovnog srpskog romana, Hilandarac monah
Teodosije, i pisac prvog srpskog modernog romana, Jakov Ignjatović, koji je Sentandrejac. Nismo, mi, tražeći izlaz
na svetsku scenu, uzalud išli od Studenice do Hilandara i od Hilandara do Sentandreje, ni sejali putem samo kosti;
sejali smo i misli."
26
U SANU nije primljen. Kad je trebalo, po direktivi, Vasko Popa je izbor sprečio rekavši da je Kašanin četnik.
Veliki srpski pesnik Popa je poštovao i voleo Kašanina, ali vernost Partiji je bila jača.

Poslednji srpski džentlmen, aristokratski otmen kako u životu, tako i u svemu što je napisao, veliki pronicatelj naše
baštine i učitelj, svoj život i delo ugradio je u temelj srpske tradicijske misli.

Objasnio je kako treba govoriti o umetnosti i toga se sam pridržavao: „Ne verujte slepo nikom, ni sebi ni drugima,
nego se stalno kontrolišite dok ne dođete do jednog svega iskrenog, dubokog uverenja. Nemojte biti snob, niti
papagaj. Bolje je ne voleti, nego voleti lažno".

Posmatrajući slike, skulpture, katedrale, srpske crkve i manastire i naše freske, stvarajući Muzej kneza Pavla,
Milan Kašanin je došao do zaključka da je plastična lepota istorijska stvar.

U brojnim ogledima i knjigama izrazio je do kraja svoja ubeđenja o povezanosti epoha, kontinuitetu srpske kulture,
o prirodnom prepletu književnosti, slikarstva i arhitekture, govoreći o „viteškom raspoloženju i znacima
samopouzdanja koje je nalazio u delima velikih Nemanjića. I zaključio: „Moć srpske umetnosti u doba Nemanjića
nije eklektizam, već sinteza".

Objedinjavajuća misao Milana Kašanina povezala je vreme kralja Milutina i despota Stefana Lazarevića s
vremenom moderne srpske države i umetnosti i tako se sa savremenim evropskim tokovima uspostavila čvrsta
veza, a Muzej je, to kapitalno delo kneza Pavla i Milana Kašanina, postao kultno mesto na kome je imalo da se
plodotvorno ukršta naše i evropsko lepo.

Sagledavši celinu srpske kulture, koja se nastavlja na vizantijsku, mediteransku, Kašanin je u istoriju književnosti
uveo pojam naše „srednjovekovne osećajnosti" i zbog toga je učio da treba pisati samo o onome što volimo i čemu
se divimo. Njegovi ogledi, kako oni o srednjovekovnoj skulpturi, slikarstvu, arhitekturi, tako i njegovi eseji o
srpskim pesnicima i piscima nemaju premca u našoj književnosti.

Bez razumevanja vizantijske i srpske kulture, nemoguće je poimanje naše osobenosti, naše prošlosti i budućnosti.
Jer, kako kaže Kašanin, „srpska kultura možda ima početka, ali kraja nema".

„Svako treba da se drži svoga nasleđa. Srbin srpskog, odnosno vizantijsko-pravoslavnog. Ako počne da se zanosi
tuđim i njegovoj duši stranim uticajima, može samo da napravi zbrku u glavi, ako ne i nešto gore." Tako je govorio
Milan Kašanin.

Piše: Miodrag Janković

Култура: Dragan Ćirjanić: OTKRIĆE SVETLOSTI KOD MILANA KAŠANINA(Napredni konzervativizam)

Постављено 25.02.2006
Тема:

OTKRIĆE SVETLOSTI KOD MILANA KAŠANINA

Napredni konzervativizam

Svojim izuzetnim obrazovanjem i otmenošću, organskim spajanjem vrhunskog srpskog i vrhunskog evropskog,
samopoštovanjem i samopouzdanjem, snagom da bez roptanja izdrži teške nepravde i klevete, ne gubeći pri tom
svoj put i ne izneveravajući svoju ideju – ovaj velikan kulture predstavlja uzor kakav nam je danas potrebniji nego
ikad

Piše: Dragan Ćirjanić

Pojava dugo očekivanih Sabranih dela Milana Kašanina predstavlja kulturni događaj prve vrste i za mnogo srećnija
vremena i društva nego što je naše.
27
Čovek mnogih talenata, Milan Kašanin je, kao skoro svi najbolji Srbi, platio visoku cenu za svoju doslednost.
Veliki istoričar umetnosti srednjega veka, znalac savremenog slikarstva, književnik, esejista, direktor jedinstveno
zamišljenog Muzeja kneza Pavla, urednik Umetničkog pregleda, direktor Galerije fresaka, posle Drugog svetskog
rata, doživeo je uspon i stradanje koje na malo kome ne ostavljaju traga.

Kraj Drugog rata dočekuje kao beskućnik sa spaljenim rukopisima, biva isteran iz Muzeja kneza Pavla, tada
Narodnog muzeja, u koji je uložio čitavog sebe. Proglašen kvislingom i izdajnikom, skrajnut sa kulturne scene,
stoički podnosi udarce i piše dela bez premca, bez kojih bi naša kultura sigurno bila siromašnija.

Ništa od ogorčenosti i rezignacije nećete sresti u delu toga postojanog čoveka, koji kao da je znao da i stradanje
čini sreću jer donosi spoznaju. “Možda je moj život bio težak, ali sigurno bio je srećan.” Ozaren nekom
unutrašnjom svetlošću, zračio je čvrstinom čoveka ubeđenog u viši smisao života. Bio je posvećen u tajnu lepote,
svestan da je nepobediv onaj koji je poseduje.

CENA DOSLEDNOSTI

Rođen 1895. u Baranji, pripadao je onima koje u Evropi zovu “izgubljena generacija”, onima koje je blesak Prvog
svetskog rata trajno obeležio (Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Todor Manojlović...). Sa studija istorije umetnosti
u Parizu vraća se 1923. Godine 1927. postaje kustos i upravnik Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, a od
1936. direktor Muzeja kneza Pavla, sve do 1945. Tada ostaje bez stana, koji je u borbi uništen sa svim rukopisima,
bez posla, da bi 1950. postao direktor Galerije fresaka u Beogradu.

Godina 1945. jasno deli njegov život nadvoje. Do tada sve što je preduzimao polazilo mu je za rukom, a od tada je
bio u nemilosti. Da tako nije bilo, možda ne bi ni nastala njegova najznačajnija dela o srpskom srednjem veku.
Međutim, tragičnost izuzetnih ljudi meri se onim što su bili sposobni da urade, po sopstvenom potencijalu, a nisu
uradili. Talenat i sposobnost Kašanina došli su do punog izraza u susretu sa prosvećenim knezom Pavlom,
jedinstvenom susretu i u evropskim razmerama. Neku vrstu srpske Nojeve barke, u okvirima kulture, ostvarili su u
koncepciji Muzeja kneza Pavla. To nije bila mehanička kolekcija umetničkih predmeta, već zbirka strogo
odabranih, iluminiranih eksponata visokog ranga, kao što su prsten cara Dušana, Miroslavljevo jevanđelje, nakit
kraljice Teodore, a bili su precizno raspoređeni po spratovima, hronološkim redom. Zamišljeno je da naš srednji
vek bude predstavljen po sobama gde bi naši značajni manastiri imali svoje pokretne postavke. U prizemlju je bio
naš bogati stari vek (vinčanska kultura, keltski i rimski period), da bi gornji sprat bio posvećen savremenoj
umetnosti, ne samo našeg nego i značajnog evropskog slikarstva. S žarom i preduzimljivošću Milan Kašanin je po
evropskim metropolama kupovao vredne slike (Renoara, Koroa, Derena, Tuluza Lotreka, Matisa...). Jasno
usmerenje je bilo da se ne sabira samo nacionalna, lokalna umetnost, već da se dosegne rang evropskog muzeja,
gde bi se sopstvena dela videla u široj perspektivi i bila merena najvišim kriterijumima.

Organizovao je reprezentativne izložbe modernog francuskog slikarstva, savremene danske umetnosti i

veličanstvenu izložbu italijanskog portreta kroz vekove, sa remek-delima najvećih umetnika još od rimskog doba.
To su bili dani kada su Ticijan, Mikelanđelo, Đorđone, Verokio, Rafael, Botičeli, sve do savremenika Đuzepea
Graciozia, autora Musolinijevog portreta, posetili Beograd.

ZNALAC SREDNJOVEKOVNIH TAJNI

Osnivač je i urednik časopisa Umetnički pregled, koji ni do danas po kvalitetu nije prevaziđen. Kroz buru Drugog
svetskog rata sačuvao je celokupnu zbirku Muzeja, da bi 1945. godine grubo bio razrešen dužnosti, zadobivši
stigmu izdajnika.

U međuratnom periodu javljaju se umetnici koji osećaju teskobu akademizma, s jedne strane, i nezadovoljstvo
ishodištima moderne, s druge. Kašanin je u Parizu bio učenik čuvenog medijevaliste Emila Mala i Renea Šnedera,
stručnjaka za noviju istoriju. Čitao je Montenja, ali očaravali su ga i Pol Moran, Šarl Pegi, Haksli i Unamuno,
Remizov i Šestov, koga je i lično upoznao. U Parizu je otkrivao Rusiju u egzilu i zauvek se za nju vezao oženivši
se Katarinom, ćerkom naših ‘belih’ Rusa. Pariz emigranata i centar slikarstva, mnogo nezadovoljstva a malo
odgovora. Šarl Moras i Aksion franse traže druge horizonte. Jedna drugačija Evropa lagano sazreva. Tradicija
Evrope dobija novi izraz. Nova svetlost se javlja i nestaje u tragičnoj oluji Drugog rata, da bi sve zgaslo u moru
28
demokratije i komunizma. Kašanin neumorno upija život Pariza, a koju godinu kasnije i život mnogih evropskih
metropola, tražeći slike za Muzej kneza Pavla i otvarajući naše izložbe na strani. Strana su mu levičarska ubeđenja
moderne.

Sa čuvenim vizantologom Gabrijelom Mijeom putuje Srbijom, po našim manastirima i dvorovima. Tada mu se
ukazuju obrisi velike teme o našoj srednjovekovnoj umetnosti, kojom će se baviti celog života. Nikada u literaturi o
srednjem veku nije to doba tako zasijalo kao ispod pera Milana Kašanina. Srpska književnost u srednjem veku i
Kamena otkrića samo su delovi nikada dovršene sinteze o našoj srednjovekovnoj umetnosti, od IX veka pa do
propasti, sredinom XV veka. Naš srednji vek našao je u Kašaninu svoga tumača. Niko pre njega nije tako video
visoke ideale države i vere u rasutim razvalinama našega srednjeg veka. Smelo je povezivao arhitekturu i
književnost, freske i ideologiju, lepotu jezika i rat za državu. “Iako su do nas došli samo ostaci ostataka, još uvek se
vide dve značajne osobine tih fresaka: helenistička tradicija i visoki slikarski kvaliteti. U timpanu zapadnog portala
ove crkve, koju je podigao veliki župan Stefan Nemanja u čast svoje pobede nad vizantijskom vojskom, xinovska
figura svetog Đorđa, ‘brzog pomoćnika u bitkama’, ima svu dostojanstvenost antičkih konjanika, a zalepršani plašt
na njemu svu lepotu krila antičkih pobeda.”

VELIKI LJUDI I VELIKO VREME

“... Domentijan je pisao istih godina kojih je nepoznati slikar radio freske u Sopoćanima. Najznačajnija dela
književnosti i najreprezentativnija slikarska dela srpske srednjovekovne umetnosti nastala su u isto vreme i za isto
društvo.” Ova dela bila su plod naše visoko razvijene kulture. Iako pretežno religiozna, umetnost srpskog srednjeg
veka je dvorska, a manje crkvena. Ona nije neka autonomna duhovna oblast već organski sastavni deo državnog i
crkvenog života. “U srednjem veku je teško naći vladarsku kuću koja je tako glorifikovana u književnosti i
umetnosti kao kuća Nemanjića, ni koja je toliko učinila za književnost i umetnost kao ona.” Bili su deo moćne
duhovne i materijalne civilizacije.

Oličavajući ideal svake velike tradicionalne kulture, u Srbiji srednjeg veka vladala je “simfonija” duhovne i
svetovne vlasti, suzbijajući tendencije osipanja i usitnjavanja. Svojevrsna “monarhijska religija” iskazivala je
jedinstvo volje i cilja. Sakralizujući svoje kraljeve, osnivače i rodonačelnike, ona je obezbeđivala samostalnost i
legitimitet kroz dodir sa sakralnim. “Religiozna mistika je u naših živopisaca dobila nacionalne crte. Po njima, u
Nemanje je večna ljubav prema svojoj deci, on se i na nebu brine o njima i o srpskoj zemlji. Nemanja, Stefan i
Sava, to su ‘tri svetlila Bogom obdarena na čuvanje naroda svoga’.”

Simeon Nemanja, sveti Sava, Stefan Prvovenčani, Domentijan i Teodosije, Danilo II, car Dušan i svi Nemanjići,
Lazarevići, Brankovići, pojavljuju se ne više kao monotone figure iz crkvenih spisa, već postaju za nas “odjek
poznatog glasa iz velikih daljina”. “Od sve naše prošlosti, mi najmanje znamo o vremenu kad smo jedini put u
istoriji išli naporedo sa velikim narodima u Evropi.” Kašanin je prvi povezao i stavio u evropski kontekst domete
našeg freskoslikarstva. “Nema u svoj južnoj Italiji savršenije skrojenih portala od studeničkih i dečanskih, niti
originalnije i lepše oltarske trifore od studeničke. Ni na Zapadu ni na Istoku, sistem dekorativne plastike naših
crkava moravske škole nema presedana.” Mnogo pre renesanse počinje individualizacija u našem freskoslikarstvu.
“To da je Srbija nekada bila kao Toskana danas nam je teško zamisliti, ali je tako bilo.” Kašanin na umetnost
srednjeg veka gleda kroz ličnosti naručilaca i ličnosti umetnika. U svemu se ogledala ličnost. “LJudi velikih ljubavi
i velikih mržnji, oni su voleli svečanosti, raskošna odela, nakite...”

Naš srednji vek pripada velikoj tradiciji jer je iznedrio izuzetne ljude, koji su se svojom superiornošću izdigli iznad
pukog ljudskog u čoveku, i koji svedoče o prisustvu viših sila na zemlji. Naši sveti kraljevi su naša konkretna veza
sa sakralnim, a Nemanja je naš pontifeks (onaj koji spaja zemlju sa nebom).

LEKCIJE O VERI I SAMOPOUZDANJU

“Sa srednjovekovnim književnim delima treba se sroditi kao što se srodi sa drugom melodijom, drugim gradom.”

Kada bi despot Stefan kojim čudom došao među nas, ne bismo ga razumeli. Kašanin je u pravu kada kaže da smo
odsečeni jezičkom barijerom od sopstvene prošlosti, kao nijedan drugi narod u Evropi koji se ne odriče svog starog
jezika. “Srpskoslovenski jezik nije bio samo književni jezik nego i sakralni. Uvodi čitaoce u jedan drugi svet, koji
nije profan svet već tajanstvenošću, muzikalnošću i lepotom zvuka zaodenuti svet uzvišenoga.”
29
Otkrivanje i tumačenje srednjeg veka sa Kašaninom ima nečeg tako uzbudljivog, tako radosnog. To su uistinu
glasovi davno zaboravljenih predaka. Putujući kroz vreme posle čitanja ovih otkrića vi niste više isti čovek.
Osećate se kao naslednik velikog blaga koji je upravo to saznao. Još i sad čujem škripanje pera, i šum mantije,
zveket uzengija i zov bubnjeva i rogova u daljini... To su naši “brzi pomoćnici” za borbe koje dolaze. Velike
lekcije o veri i samopouzdanju skoro su u svakom poglavlju. Ništa manje težak i komplikovan život naši preci nisu
imali nego mi danas, ali neuporedivo jasnije su mislili i delali i u najtežim okolnostima. Govoreći o manastiru
Resavi, despota Stefana, posle kosovskog poraza, on lucidno zapaža: “Resava je stvorena u viteškom raspoloženju
i u znaku samopouzdanja. Po grandioznosti svoje arhitekture i svojih fresaka ona daje utisak spomenika iz vremena
ne propadanja jedne zemlje nego njenog uspona.” Samo da je napisao ova svoja dva dela o srednjem veku bio bi
veliki istoričar umetnosti, a on je još mnogo više. Sve ozbiljno u životu počiva u kulturi.

Simptome jeseni našeg srednjeg veka suptilno uočava u humanizovanju i većem prisustvu profanih elemenata u
freskoslikarstvu (Resava), a u književnosti Konstantin Filozof ne opisuje život svetitelja već život ratnika i
prosvećenog kneza – despota Stefana Lazarevića...

Ti simptomi humanizovanja u zapadnoj Evropi su već doveli do pojave renesanse. U krajnjem ishodu, procesi
sekularizacije vode do modernog doba, gde su sile razaranja tradicije odavno prešle iz sfera nevidljivog u vidljivo.

POGRDNE GRIMASE PLEBEJACA

Aristokrata u svemu, Kašanin upozorava da i naša narodna epika pruža pojednostavljenu i iskrivljenu sliku
srednjeg veka, kao uostalom i većina naših istoričara. Posle pada države u XV veku, u Srbiji nikada više nije
zavladalo aristokratsko načelo, izuzev kod pojedinaca. Sveprožimajući duh prosvetiteljstva i narodnjaštva ovladao
je postepeno kulturom.

U knjizi Sudbine i ljudi Kašanin govori zanosom i hladnom strašću o dvanaestorici naših pisaca. Vidi ono što niko
pre njega nije video i meri ih merom svetske književnosti. Branka Radičevića vidi kao jedinstvenog liričara “kao
što je jutarnji osvit nezamenljiv u lepoti dana”, koga je Vuk Karaxić uvukao u patos patriotske epike nižeg ranga.
Ovo je knjiga novih afirmacija, distanci i nepristajanja. Jakov Ignjatović je naš najveći romansijer: “Kao horovi u
daljini, čiji glasovi isto toliko liče na san koliko na stvarnost, romani Jaše Ignjatovića su prestali biti pripovetke i
postali legende.” Ili o Lazi Lazareviću: “Težina njegovih pripovedaka nije u tome što bi bile mnogobrojne, nego
što su nezamenljive, kao god što njihova vrednost nije u dubini nego u visinama. U usamljeničkim momentima
naših misli, u trenucima naših očajanja, njih je dosta da nas, od prvih reči u dijalogu s njima, ispuni svetlost kao što
je u mraku dovoljno parče luča da zameni sunce.”

Kašanin odbacuje sve što sociologizira, ponarodnjava i propagira. Tako, ne nalazi reči hvale za Skerlića koji je
politički aktivista u književnosti i demagog progresa, niti za uskočki stil Sime Matavulja “bez stalnog staništa i
kućišta bića”. Dučić mu je ideal duhovnog čoveka.

Kao što su kod nas mnoge reči i pojmovi oklevetani, tako su i na Kašanina, posle 1945, gledali kao na
konzervativca, sa pežorativnom grimasom plebejaca. To uostalom važi i danas. Retko ko od naših savremenika
ovaploćuje u sebi pojam konzervativnog u najboljem smislu te reči, kao što je to činio Milan Kašanin.
Konzervativno u sebi podrazumeva organski razvoj, gde budućnost ne uništava prošlost. Ko je ako ne on u sebi
spajao tradicionalno i savremeno? Ko je bolje razumeo moderna kretanja u savremenom slikarstvu? Ko je bolje
shvatao da svako vreme ima svoj umetnički izraz? Ali Kašanin je aristokrata u životu i u umetnosti. Kao čuvar
tajne i lepote, vesnik je i jednog kulturnog stava čije najjače uporište leži u proverenoj tradiciji našeg visokog
srednjeg veka. Koje su skrivene poruke Kašaninovog tumačenja srednjeg veka? On nas podseća na ideju celovitosti
božanskog i ovozemaljskog u svim sferama života i ukazuje na važnost koncepta nacionalne religije. NJegovo delo
je i inspiracija za prevrednovanje mnogih vrednosti u našoj novijoj kulturnoj istoriji. Naš srednji vek je i inspiracija
za posvećenu odlučnost i državničku vrlinu i veru koja se produžava u dela. Veliki ljudi čine veliko vreme.

Jedan novi-stari pokret, jedna konzervativna revolucija je potrebna ne samo nama već i Evropi, jedna “revolucija”
čiji je Kašanin možda vesnik. U kulturi leži stvarni početak preporoda.

Temelji udareni u doba Nemanjića dovoljno su čvrsti za svaku srpsku državu u budućnosti. •
30
Европа Нација

31