Snimanje i produkcija muzike 1

Istorijat
Mehanički uredjaji
Prvi uredjaji za zapis zvuka javljaju se u drugoj polovini 19. veka. To su bili mehaničke sprave
gde je zvuk, pojačan kroz neku vrstu trube, pokretao membranu povezanu sa sistemom poluga. Poluge
su nosile olovku (u početku) ili iglu koja je „zapisivala“ zvuk na rotirajući bubanj.
Fonoautograf (Scott de Martinville,1857) +je koristio olovku koja je pisala po specijalnom
papiru na rotacionom bubnju. Ovaj zapis je predstavljao „sliku“ zvuka. Reprodukcija nije bila mogića,
ali su ovi zapisi služili za analizu zvuka. Pokušaji da se prenese
zapis na metalnu foliju postupkom fotogravure, kako bi se zvuk
reprodukovao, davali su skromne rezultate. U novije vreme su
neki od tih zapisa pomoću kompjutera pretvoreni u zvuk, pa
danas možemo čuti prvi muzički snimak napravljen 1860.
godine!
Prvi uredjaj koji je snimao i reprodukovao zvuk je fonograf
(Tomas Edison, 1878). Korišćen je rotirajući cilindar prekriven
metalnom folijom ili voskom u koji je igla urezivala zvuk.
Dubina reza je predstavljala dinamiku zvuka.Posle
(mehaničkog) pojačavanja zvuka, moguće je bilo slušati snimak.
sl.1 Edisonov Phonograph Osnovni nedostatak ovog uredjaja je nemogućnost masovnog
umnožavanja-kopiranja zapisa – bilo je moguće uraditi 20-tak
kopija od jednog originala.
Gramofon (am. Phonograph, Emile Berliner, 1887) je po
istom principu zapisivao zvuk na ravnu ploču. Ovde je dinamiku
predstavljala širina zapisa, a dubina je bila konstantna. Berliner
je ovu ploču nazvao „gramofonska ploča“ (gramophone record).
Sada je bilo moguće višestruko kopiranje presovanjem „mastera“
na ploče (u početku od šelaka, a kasnije od vinila).
Cilindri su ostali u upotrebi do 1929.god., a gramofonska
ploča i danas predstavlja vrlo kvalitetan nosač zvuka.
Mehanički gramofoni za reprodukciju su krajem 1930-tih
godina ustupili mesto električnim gramofonima.
sl. 2 Grammofon Nordisk familjebok

Električni uredjaji
Mikrofon
Sa pojavom električnih uredjaja za zapis na gramofonsku ploču omogućeno je korišćenje
mikrofona za snimanje zvuka (1925) umesto akustičke „trube“. Već krajem 20-tih godina sve

strana 1
Snimanje i produkcija muzike 1
komercijalne ploče su snimane mikrofonom. Time je značajno podignut kvalitet zapisa, ali se još uvek
snimalo direktno na ploču, tako da se u slučaju greške ceo snimak ponavljao.
U ovom periodu se javljaju i prvi postupci „nasnimavanja“ (eng. over-dubbing). Snimljena
muzika se reprodukuje sa gramofona i preko toga se svira novi sloj, a sve to se snima na novu ploču.
Ovo je bio redak postupak sve do pojave magnetnog zapisa – magnetofonske trake. Magnetofoni su
omogućili višestruko nasnimavanje (overdubbing) bez značajnog gubitka kvaliteta.
Magnetofon
Magnetni zapis je demonstriran kao princip još 1898 (Valdemar Poulsen - „telegrafon“).
Magnetni medijum prelazi preko glave za snimanje koja ostavlja trag u vidu promene namagnetisanja
medijuma.
Prvi magnetofoni tokom 40-tih godina 20.veka koristili su žicu koja je prelazila preko glave.
Kvalitet zapisa je bio mnogo slabiji od gramofonske ploče.
Magnetofonska traka
Početkom 40-tih u Nemačkoj je proizvedena prva magnetofonska traka. Do sredine 50-tih
godina 20.veka razvijeni su prvi studijski magnetofoni sa trakom. Sada je reprodukcija bila jednaka
kvalitetu radio prenosa, i magnetofoni su postali glavni uredjaji za studijsko snimanje.
Prvi magnetofoni su bili mono (1 kanal), a zatim stereo (2 kanala). U oba slučaja radilo se o
jednom sloju, jednoj muzičkoj informaciji.
Višekanalni magnetofon
Početkom 50-tih godina pojavio se prvi komercijalni 3-kanalni magnetofon (američke firme
Ampex), koji je uneo revoluciju u snimanje, naročito popularne muzike.Sada se orkestar snimao na
jedan kanal, a zatim bi se na druga dva kanala nasnimavali
solisti ili grupe instrumenata.
4-kanalni magnetofoni su bili sledeći korak koji je
obeležio snimanje muzike u 60-tim godinama 20.veka.
Postupkom nasnimavanja (overdubbing) mogle su se dobiti
vrlo složene zvučne strukture bez naročitog gubitka
kvaliteta. Svi snimci pop i rok muzike iz tog perioda (prve
ploče grupa kao što su The Beatles, The Rolling Stones, itd.)
snimani su u ovoj tehnici.
Dalje su se pojavili 8-kanalni, zatim 16-kanalni, da bi se
sl. 3 24-kanalni magnetofon Studer A800 format zaustavio na 24-kanalnim magnetofonima. 70-tih i
80-tih godina u studijima su se obično koristila dva
sinhronizovana 24-kanalna magnetofona, tako da se snimalo na 48 kanala (zapravo 46, jer su dva
kanala korišćena za sinhronizacioni signal).
Digitalni zapis
1982 godine se pojavio prvi komercijalni audio CD, čime je počela nova era u snimanju zvuka
– snimanje u digitalnom formatu. Ustanovljen je prvi standard za digitalni audio – format audio CD-a ,
sa frekvencijom semplovanja od 44100 Hz (44,1 kHz) i kodiranjem sa 16 bita. Prva izdanja na CD-u
strana 2
Snimanje i produkcija muzike 1
su bili analogni snimci prebačeni u digitalni format.
Ubrzo su se pojavili i digitalni magnetofoni sa trakom (48-kanalni) pa je bilo moguće snimiti
zvuk od početka u digitalnom formatu. Tada je ustanovljena i šifra od tri slova na audio CD-u koja
označava da li je u pojedinim fazama snimanja zvuk zapisan analogno ili digitalno. Slova mogu biti A
– za analogni zapis, ili D – za digitalni zapis. Prvo slovo označava medij na koji je prvo usnimljen
zvuk, drugo – medij na koji je prebačen finalni miks, a treće slovo označava krajnji medij – u slučaju
CD-a, to je uvek D – digitalni. Na primer, ako se u studiju snimalo na digitalni snimač (magnetofon,
kompjuter ili slično), i miksovalo na digitalni nosač (CD rezač, hard disk) onda je oznaka na CD
izdanju „DDD“; vrlo često se snima na analogni višekanalni magnetofon, a miksuje na digitalni
master, pa je to „ADD“.
Digitalno snimljen zvuk ima neosporne prednosti u odnosu na analogni zapis: odsustvo šuma
trake, teoretski bez izobličenja , mogućnost velikog broja kopija bez opadanja kvaliteta, kompjuterska
obrada i montaža, itd. Međutim, posle prvobitnog oduševljenja novom tehnologijom, pojavila su se
kritička poređenja sa analognim snimcima gde su, po ne-tehničkim, subjektivnim kvalitetima snimaka,
kao što su toplina zvuka, gustina, energija, dubina, prostornost, analogni snimci smatrani boljim.
Rasprava o tome da li je bolji digitalni ili analogni zapis zvuka vodi se i danas, a u upotrebi su
zadržani mnogi analogni studijski uređaji.
Razvoj procesa snimanja muzike
Kao što je već pomenuto, prva snimanja muzike su bila direktno na rezač ploče. Cela ploča (ili,
kasnije, jedna strana ploče) morala je da se odsvira odjednom, a ukoliko se pogreši, snima se ponovo
sve.
Sa pojavom magnetofonske trake sve je snimano na traku, a zatim, po završenom snimanju,
traka se „montirala“ i, u postupku rezanja ili „mastering-a“, narezivala na ploču. Ovim je omogućeno
snimanje jedne po jedne kompozicije, često u više verzija. Montaža (sečenje i lepljenje trake, eng.
splicing) je omogućavala da se kombinuju najbolji delovi iz raznih verzija snimka jedne kompozicije,
pa čak i da se snimaju delovi kompozicija i umeću ili spajaju u celinu.Tehnologija je sada
omogućavala i nasnimavanje (eng. over-dubbing). Reprodukcija sa jednog magnetofona i „živo“
sviranje su zajedno snimani na drugi magnetofon. Ovo se moglo ponavljati i više puta, mada je broj
nasnimavanja bio ograničen na dva-tri puta, jer se svaki put šum trake sa starog snimka dodavao u
novi snimak, a time je opadao kvalitet zapisa.
Sa pojavom višekanalnih magnetofona proces snimanja muzike je dobio novu dimenziju. Pre
svega, nasnimavanje je postalo redovan postupak u studiju, s tim što se snimljeni kanali nisu kopirali,
već se nasnimavalo na nove kanale. Time je izbegnuto dodavanje šuma trake. Druga, mnogo važnija
posledica nove tehnologije je mogućnost naknadnog miksa. Čak i ako je sve snimljeno odjednom,
snimalo se na više kanala tako što su pojedini instrumenti ili grupe instrumenata snimani na posebne
kanale. Postupak snimanja se podelio na dve faze: usnimavanje i miksovanje. Po završetku
usnimavanja (sa ili bez nasnimavanja) nastupala je faza miksa u kojoj je bilo moguće menjati odnose
pojedinih instrumenata – kanala, nezavisno obrađivati njihovu boju, dinamiku, dodavati efekte,
odredjivati im poziciju u prostoru, itd. Ovim je produkcija muzike dobila značajan udeo u konačnom
izgledu snimljene kompozicije.
Sa pojavom digitalnog snimanja proširile su se mogućnosti obrade zvuka, montaže, dodavanja
efekata i sl. Završna obrada snimaka se izdvojila kao posebna faza produkcije muzike –
postprodukcija, u kojoj je moguće popraviti greške u zvuku i optimalno ga pripremiti za rezanje na
CD ili ploču.

strana 3
Snimanje i produkcija muzike 1
ZVUK
Zvuk je mehanički talas koji nastaje promenom pritiska koja se prenosi kroz medij (najčešće
vazduh, ali se zvuk prenosi i kroz tečnosti i čvrsta tela).
Zvuk u vazduhu nastaje tako što izvor zvuka počinje da treperi, osciluje, i te oscilacije prenosi na
susedne čestice vazduha, čije oscilovanje dovodi do promene pritiska. Ova promena pritiska se prenosi
kroz vazduh i dolazi do slušaoca koji promene pritiska percepira kao zvuk.
Brzina zvuka
Brzina zvuka u vazduhu je brzina kojom se prenose promene (oscilacije) pritiska kroz vazduh i
izražava se u metrima u sekundi (m/s). Brzina zavisi od više parametara- gustine vazduha, atmosferskog
pritiska, nadmorske visine, temperature itd. Ipak, radi lakšeg računanja, uzećemo da je srednja brzina
zvuka u vazduhu približno 340 m/s. Brzina zvuka se označava sa c, tako da je:
c = 340 m/s
Dakle, za 1 sekundu zvuk pređe 340m, za 1/10 sekunde – 34m, itd. Ovo je značajan podatak u snimanju
zvuka, naročito kod postavke više mikrofona. Na primer, ako su dva mikrofona postavljena na
medjusobnom rastojanju od 3,4 metra onda će signal iz udaljenijeg mikrofona kasniti u odnosu na signal
iz bližeg mikrofona za 10ms (1/100 s), što nije zanemarljivo.
Frekvencija
Frekvencija predstavlja broj oscilacija u jednoj sekundi. Izražava se u hercima (Hz). Ako jedna
oscilacija traje jednu sekundu, onda je frekvencija = 1Hz.
Audio opseg frekvencija
Najniža frekvencija koju ljudsko uvo može da čuje je 20 Hz, a najviša 20.000 Hz (20kHz). Opseg
od 20 Hz do 20kHz naziva se audio opseg. Frekvencije ispod 20 Hz predstavljaju infrazvuk, a
iznad 20 kHz – ultrazvuk.

sl. 4 Frekvencije muzičkih tonova

strana 4
Snimanje i produkcija muzike 1

Frekvencije u muzici
U muzici frekvencija predstavlja visinu tona. Standardna frekvencija tona a1 = 440Hz. Odnos
frekvencija 1:2 u muzici predstavlja razmak oktave, pa je frekvencija tona a2 = 880Hz, a3 = 1760Hz, itd.
Na sl. 5 su prikazani rasponi pojedinih instrumenata. Crnom bojom označeni su rasponi osnovnih tonova,
a žutom – alikvotni tonovi (boja).

sl. 5 Frekvencijski opsezi instrumenata - osnovni tonovi i alikvote

strana 5
Snimanje i produkcija muzike 1

Nivo zvuka, decibel

U fizici se nivo zvuka izražava u jedinicama pritiska – Paskalima (Pa). S obzirom da je raspon
nivoa koji ljudsko uvo može da čuje vrlo veliki, u akustici se nivo izražava u decibelima (dB).
Decibel predstavlja meru odnosa dve veličine, a ne samu fizičku veličinu. Stoga se decibelima
može izraziti odnos bilo koje dve veličine A i B, na sledeći način:
odnos A:B u dB = 10 log (A/B).
Na primeru dva zvuka, A i B, posmatraćemo nekoliko karakterističnih slučajeva:
Nivo zvuka A jednak je B => A/B = 1, (log 1 = 0) => to je 0 dB;
Ako je nivo zvuka A = 0 => A/B = 0, ( log 0 = - ∞ ) => to je - ∞ dB;
Ako je nivo A veći od B, vrednost u dB je pozitivna;
Ako je nivo A manji od B, vrednost u dB je negativna.
Ako je nivo A dvostruko veći od B => A/B = 2, ( log 2 = 0,30) => to je +3dB
Ako je nivo A dvostruko manji od B => (ista vrednost, samo negativna!) => to je -3dB
S obzirom da je log 10 = 1, log 100 = 2, log 1000 = 3, itd, dobija se:
za A = 10 B => pojačanje od 10 dB
za A = 100 B => pojačanje od 20 dB
za A = 1000 B => pojačanje od 30 dB ( hiljadu puta veći nivo!)
---------------------------------------------
za A = 1000000 B => pojačanje od 60 dB (milion puta veći nivo!)
Iz ovoga se vidi da se velike promene nivoa zvuka A izražavaju malim vrednostima u dB.
U akustici je usvojeno da je nivo zvuka u odnosu na koji se računaju svi nivoi (vrednost B ) jednak
nivou zvuka na tzv. pragu čujnosti (najtiši zvuk koji je ljudsko uvo u stanju da čuje). Dakle, ako neki zvuk
ima nivo od 0dB, on je jednak pragu čujnosti. S druge strane, najjači zvuk koji ljudsko uvo može da
registruje pre trajnog oštećenja sluha ( gluvoće) je zvuk od 140dB! Ovaj nivo se naziva granicom bola. Iz
toga proizilazi da je dinamički opseg zvuka koji možemo da čujemo od 0dB do 140dB.
Frekvencijski spektar zvuka
Zvuk koji sadrži samo jednu frekvenciju je vrlo jednostavan, „čist“ zvuk. Ovakav zvuk se ne
nalazi u prirodi. Zvuci muzičkih instrumenata su po pravilu vrlo složeni i sadrže veliki broj frekvencija.
Ukupan sadržaj frekvencija u nekom zvuku je frekvencijski spektar zvuka. Složen zvuk se može
posmatrati kao zbir velikog broja „čistih“ zvukova, odnosno pojedinačnih frekvencija.
U muzici osnovni ton i alikvotni tonovi čine zvuk instrumenta. U frekvencijskom spektru osnovni
ton je mnogo jači po nivou od alikvota, tako da mi čujemo frekvenciju osnovnog tona kao visinu, a zbir
alikvotnih tonova kao boju ( „tembr“).

strana 6
Snimanje i produkcija muzike 1

sl. 6 Frekvencijski spektar note g1 odsvirane na flauti i violini

Na slici 6. se vidi da su u spektru zastupljene iste frekvencije, ali je raspored nivoa različit, otuda razlika u
boji zvuka.
Frekvencijski spektar se prikazuje na frekvencijskom dijagramu. Na horizontalnoj osi su
frekvencije, a na vertikalnoj osi je nivo u dB.
Na gornjoj slici su frekvencije prikazane na linearnoj skali, kako bi se lakše uočio raspored
alikvotnih tonova. Medjutim, linearna skala nije pogodna za prikaz i analizu frekvencijskog spektra zvuka
jer isti intervali u različitom delu spektra zauzimaju različit prostor, što ne odgovara načinu na koji mi
doživljavamo zvuk (uočite kolika je oktava u levom delu dijagrama, a kolika u desnom!). Yato je uvedena
logaritamska skala na kojoj isti intervali predstavljaju isti razmak u svakom delu spektra, što odgovara
našem subjektivnom doživljaju zvuka – ljudsko uvo nivo i frekvencije zvuka čuje "logaritamski“ , a ne
"linearno".

strana 7
Snimanje i produkcija muzike 1

ELEKTRO-AKUSTIČKI PRETVARAČI
Kao što sam naziv kaže, elaktro-akustički pretvarači pretvaraju akustičku energiju u električnu, i
obrnuto.Jednostavno rečeno, zvuk se pretvara u električni signal na ulazu u sistem za snimanje i obradu
zvuka, i ,posle obrade, taj električni signal se ponovo pretvara u zvuk. Prvu grupu pretvarača (zvuk - el.
signal) čine mikrofoni i razni "hvatači" (eng. pick-up), dok drugu grupu (el. signal - zvuk) predstavljaju
zvučnici i slušalice.

MIKROFONI
Osnovni princip rada mikrofona je sledeći: kada zvučni talasi dodju na membranu mikrofona, ona
se pokrene u ritmu promena vazdušnog pritiska koje izazivaju ti talasi.Ovo kretanje membrane proizvodi
električni signal koji predstavlja vernu sliku zvuka.Sve osobine zvuka imaju svoju analogiju u osobinama
električnog signala:visina tona je predstavljena frekvencijom, boja tona sadržajem i rasporedom viših
frekvencija u signalu(frekvencijskim spektrom), a jačina zvuka nivoom signala.
Prema načinu pretvaranja zvuka u električni signal razlikujemo:
1. Kondenzatorske mikrofone,
2. Dinamičke mikrofone,
3. Mikrofone sa trakom (ribbon),
4. PZM mikrofone,
5. Ugljene mikrofone,
6. Kontaktne mikrofone.
Često se govori o tome koji je mikrofon kvalitetniji, bolji po ovoj ili onoj karakteristici, ali treba
shvatiti da će u odredjenim situacijama "lošiji" mikrofon bolje poslužiti svrsi od nekog skupog i vrlo
kvalitetnog.
Zato ne treba deliti mikrofone na "dobre" i "loše", već treba za svaku situaciju odabrati mikrofon
koji će dati najbolje rezultate. Pravilnim izborom i, naročito, postavkom mikrofona dobija se u samom
početku snimanja zvuk koji može da odredi kvalitet celog snimka.
Kondenzatorski mikrofoni
Kod ovih mikrofona membrana predstavlja jednu ploču kondenzatora.Pomeranjem membrane
menja se kapacitivnost kondenzatora,i ova promena se pretvara u samom mikrofonu u električni signal.
Da bi se promena kapacitivnosti pretvorila u električni signal potreban je elektronski sklop koji ujedno i
pojačava taj signal, tako da kondenzatorski mikrofoni imaju po pravilu najjači signal (oko 20dB jači od
ostalih mikrofona). Za napajanje tog elektronskog sklopa koristi se poseban sistem napajanja poznat kao
"fantomsko napajanje". Naime,da se ne bi koristili posebni provodnici za napajanje,što bi komplikovalo
vezu mikrofona sa mikserom i iziskivalo specijalne mikrofonske ulaze samo za kondenzatorske
mikrofone, pronadjen je sistem napajanja koji koristi već postojeće provodnike, a tako je povezan da ga
"običan" mikrofon (dinamički ili neki drugi) "ne vidi". Dakle, na mikrofonski ulaz sa fantomskim
napajanjem mogu se priključiti sve vrste mikrofona, s tim što će kondenzatorski mikrofoni koristiti
napajanje, a za ostale će ono biti "fantomsko".
strana 8
Snimanje i produkcija muzike 1
Standardni napon fantomskog napajanja je 48V, i svi kondenzatorski
mikrofoni rade sa tim naponom.Ukoliko mikser nema ugradjeno fantomsko
napajanje, neki kondenzatorski mikrofoni mogu da rade i na bateriju koja se
obično stavlja u mikrofon.
Usled ovakve konstrukcije membrana kondenzatorskih mikrofona
može da ima vrlo malu masu, odnosno malu inerciju, što je osnovni uslov da se
prenesu i najbrže promene zvučnog pritiska. Zato ovi mikrofoni verno prenose
najviše frekvencije zvuka i dobro reaguju na tranzijente, te se smatraju
najkvalitetnijim mikrofonima. Takodje su i najosetljiviji, jer će i najtiši zvuk
izazvati kretanje membrane, a dobijeni signal se pojačava već u samom
mikrofonu.
Zbog ograničenog kretanja membrane kondenzatorski mikrofoni ne
mogu da prenesu vrlo jake zvučne pritiske. Kod snimanja iz blizine vrlo glasnih
instrumenata kao što su neke udaraljke, pojačala, ili limeni duvači, postoji
opasnost da se mikrofon preoptereti i da dodje do izobličenja.
Kondenzatorski mikrofoni su i mehanički osetljivi tako da se
uglavnom koriste u studiju ili za koncerte u zatvorenim prostorima gde ne
postoji opasnost od udaraca ili pada mikrofona. Za koncerte na otvorenom ili
koncerte rok muzike redja je upotreba ovih mikrofona.
sl. 7 Kondenzatorski mikrofon Neumann U47

Dinamički mikrofoni
Kod ovih mikrofona membrana nosi kalem žice koji se nalazi u polju stalnog magneta.
Pomeranjem membrane pomera se i kalem,te se, zbog prisustva magnetnog polja, u njemu indukuje
("proizvodi") struja. Krajevi kalema su dovedeni na priključke na mikrofonu. Ovde nema nikakvog
pojačanja signala u mikrofonu (mikrofon je "pasivan",tj. ne treba mu napajanje), pa je i signal po pravilu
slabiji nego kod kondenzatorskih mikrofona.
Zbog kalema koji membrana mora da "nosi" veća je masa odn. inercija sistema koji vazduh treba
da pokrene. Zato ovi mikrofoni slabije reaguju na tranzijente u zvuku, i teže hvataju najtiše signale tako
da im je dinamički opseg koji mogu da prenesu manji nego kod kondenzatorskih mikrofona. S druge
strane, zbog robusnije konstrukcije i većeg hoda membrane, ovi mikrofoni teško mogu da se preopterete i
pri najjačim zvučnim udarima.
Karakteristika ovih mikrofona je kompresija dinamike pri jakim zvučnim pritiscima.Naime,
membrana je elastično vezana za kućište mikrofona, ali pri velikim otklonima kretanje membrane ne
može linearno da prati promenu pritiska, već "sabija" dinamiku vrlo jakih delova zvučnog signala.Ova
"mana" dinamičkih mikrofona je često korisna kod snimanja udaraljki i drugih perkusivnih instrumenata
ili vrlo jakih signala iz pojačala jer se dobija "prirodna" kompresija koja daje utisak većeg volumena ili
veće energije u zvuku.
Dinamički mikrofoni su i po konstrukciji najrobusniji tako da su nezamenjivi u ozvučavanju
otvorenih prostora ili kada postoji opasnost od udaraca i mehaničkih oštećenja.

strana 9
Snimanje i produkcija muzike 1

Mikrofoni sa trakom (ribbon)

Ovo su prvi mikrofoni koji su se upotrebljavali za studijsko snimanje muzike. Danas se ređe
koriste, mada su zbog svog izuzetno toplog zvuka i izbalansiranih visokih frekvencija izuzetno cenjeni.
Membrana ovih mikrofona je u obliku trakastog provodnika koji se nalazi u jakom magnetnom
polju.Pomeranjem u magnetnom polju u traci se indukuje struja koja predstavlja mikrofonski
signal.Princip je sličan dinamičkom mikrofonu, s tim što ovde samo jedna "žica" preseca magnetno
polje, a ne namotaj žice.Da bi se dobila potrebna jačina signala magnetno polje kod mikrofona sa trakom
mora da bude mnogo jače nego kod dinamičkih mikrofona.
Zbog ovakve konstrukcije mikrofoni sa trakom imaju bidirekcionu karakteristiku, što znači da su
podjednako osetljivi na zvuk koji dolazi i sa prednje i sa zadnje strane mikrofona. Ovakav mikrofon
može da se koristi za snimanje zvuka prostorije. Postavljanjem mikrofona tako da se izvor zvuka nalazi
sa njegove bočne strane, mikrofon neće "čuti" direktan zvuk, već samo zvuk koji se odbija od zidova
prostorije.Na taj način može i da se proceni kako će prostorija da oboji snimak, odnosno da li je dobra za
snimanje pojedinih instrumenata ili muzičkih žanrova.
Mikrofoni sa trakom su relativno glomazni i teški zbog velikog magneta, i proizvode jako
magnetno polje pa treba obratiti pažnju na ostavljanje mikrofona blizu magnetofonskih traka, jer mogu
da oštete snimak na traci. Mehanički su vrlo osetljivi pa zahtevaju pažljivo rukovanje.
PZM mikrofoni
Ovi mikrofoni su se pojavili oko 1980. god. i predstavljali su malu revoluciju u zvuku.Naziv je
skraćenica od Pressure Zone Microphone, kako je nazvan princip po kome rade.To su u osnovi
kondenzatorski mikrofoni(traže fantomsko napajanje), s tim što je membrana vrlo malih dimenzija
postavljena na 1-2mm od metalne ploče i okrenuta prema
njoj.Spolja mikrofon i nema izgled uobičajen za
mikrofone, imaju oblik metalne pločice (kvadrat 15x15cm)
sa nosačem na čijem je vrhu membrana, a na drugom kraju
priključak za kabl.Zvuk se po dolasku do mikrofona odbija
od ploče i dolazi na membranu.Na taj način je dobijena
odlična fazna uskladjenost signala iz svih pravaca, pa je
zvuk vrlo transparentan, sa izuzetnom definicijom.
Relativno male dimenzije pločice uzrokuju pad
frekvencijske karakteristike u basovima (ispod 200-
sl. 8 PZM mikrofon firme Crown 300Hz).Zato se redovno PZM mikrofon postavlja na veću
ravnu površinu, staklenu pregradu, vrata, poklopac klavira,
drveni pod ili zid, da bi mu se proširio frekvencijski opseg sa donje strane. Odličan ambijentalni zvuk se
dobija kada se dva PZM mikrofona postave na parket na rastojanju od 1-2m ili većem, udaljeni par
metara od izvora zvuka. Lepljenjem dva PZM mikrofona na poklopac klavira sa donje strane, dobija se
svetao zvuk bogat alikvotama.
PZM mikrofoni izuzetno verno prenose tranzijente i daju vrlo "otvoren" zvuk u visokom delu
spektra, ali je glavni problem u komplikovanom postavljanju, gde zvuk dosta zavisi i od površine na
koju se postavljaju.

strana 10
Snimanje i produkcija muzike 1

Ugljeni mikrofoni
Ovi mikrofoni se danas skoro nigde ne koriste, čak su i u telefonima zamenjeni manjim i
trajnijim elektret mikrofonima (jeftinija varijanta kondenzatorskih mikrofona).Pominjemo ih samo kao
najstarije mikrofone, koje možemo eventualno upotrebiti za neke specijalne efekte (zanimljivo je da je
prvi mikrofon koji je 1923. godine napravio Georg Neumann, osnivač firme Neumann poznate po
proizvodnji najkvalitetnijih kondenzatorskih mikrofona, bio upravo ugljeni mikrofon!).
Kontaktni mikrofoni
Ovo nisu mikrofoni u pravom smislu reči, jer ne hvataju treperenje vazduha, već vibracije
površine na koju su pričvršćeni.Engleski naziv je "pick-up".Oni se pričvršćuju na rezonatore gudačkih
instrumenata ili gitare, mada se danas koriste i za duvačke i druge instrumente.Nikad ne daju sasvim
veran i prirodan zvuk, ali je velika prednost što su potpuno neosetljivi na zvuke sa strane, prenose samo
zvuk instrumenta na koji su pričvršćeni. Ova separacija je često potrebna kada se neki tiši instrument
nalazi blizu vrlo glasnih instrumenata, na pr. akustična gitara pored kompleta bubnjeva. Takodje su
korisni u ozvučavanju koncerata jer omogućavaju vrlo glasan zvuk bez pojave povratne sprege
("mikrofonije").
Zvuk kontaktnih mikrofona mnogo zavisi od pozicije na rezonatoru, tako da za svaki instrument
treba eksperimentisati sa različitim pozicijama dok se ne dobije najbolji ton.Teškoća je u tome što se pik-
apovi obično lepe na instrument pa ih nije lako pomerati. Proizvodjači obično sugerišu najbolju poziciju
za svaki instrument, ali to ipak može da zavisi i od konkretnog instrumenta, i od ukusa muzičara.

Karakteristike mikrofona
Dve osnovne karakteristike mikrofona koje određuju njegov zvuk su frekvencijska karakteristika i
karakteristika usmerenosti. Obe karakteristike prikazuju zapravo promenu osetljivosti mikrofona,
odnosno jačine signala koji mikrofon daje za određenu konstantnu jačinu zvuka. Ako na membranu
mikrofona iz jednog pravca dolazi zvuk konstantne jačine ali različite frekvencije(od 20Hz do 20kHz)
dobijamo frekvencijsku karakteristiku, a ako je zvuk konstantne jačine i frekvencije, a dolazi iz različitih
pravaca, dobijamo sliku usmerenosti mikrofona - polarni dijagram.
Frekvencijska karakteristika
Na sl. 7 je prikazana frekvencijska karakteristika vrlo kvalitetnog kondenzatorskog mikrofona
firme NEUMANN. Na ovakvim dijagramima se uvek uzme osetljivost mikrofona na 1kHz kao referentna
vrednost (0dB) i onda se prikazuju
odstupanja od te vrednosti za
različite frekvencije. Ovaj mikrofon
ima potpuno ravnu karakteristiku od
50Hz do 6kHz i blago izdizanje oko
9kHz. Tipičan je pad osetljivosti u
sl. 9 Frekvencijska karakteristika mikrofona donjem i gornjem delu spektra, ali je
i taj pad na 40Hz svega 3dB, a na
16kHz oko 4dB.
strana 11
Snimanje i produkcija muzike 1
Ovako "dobra" karakteristika ne znači da je ovaj mikrofon i najbolji za snimanje. Međutim,
ovakvi mikrofoni ponekad zvuče hladno, sterilno, upravo zbog svoje neutralnosti. Mikrofoni koji nemaju
ravnu frekvencijsku karakteristiku daju specifičnu "boju" zvuku koja može da doprinese lepoti i
uzbudljivosti snimka. Naročito "prija" blago izdizanje u visokom delu spektra čime se restaurišu alikvote
koje mogu da se izgube prilikom snimanja.
Na slici 10 je frekvencijska karakteristika mikrofona U47fet firme NEUMANN kojim se u svetu
snima oko 60% vokala na pločama, a vrlo često se koristi i za duvače kao i za ostale instrumente:
Kao što se vidi frekvencijska
karakteristika nije ni malo ravna, ali
je idealno prilagođena snimanju
ljudskog glasa i većine instrumenata.
Iako je ovaj mikrofon na prvi pogled
lošiji od prethodnog, on ipak u
mnogim situacijama "bolje zvuči",
što je samo još jedan dokaz da ne
sl. 10 Frekvencijska karakteristika mikrofona Neumann U47 postoji idealan mikrofon, već da
svaki mikrofon ima svoju primenu.

Usmerenost mikrofona: polarni dijagram

Kao što je rečeno, polarni dijagram predstavlja osetljivost mikrofona na zvuk koji dolazi iz
različitih pravaca. Sastavljen je od više koncentričnih krugova koji predstavljaju pojedine nivoe signala
(skala u dB) u koje je ucrtana osetljivost mikrofona iz različitih pravaca (skala u stepenima, 0 stepeni
predstavlja prednju stranu mikrofona, 180 stepeni predstavlja zadnju stranu, itd.). Što je linija osetljivosti
dalje od centra, mikrofon je osetljiviji (signal je jači), a kada se linija približava centru, mikrofon "slabije
hvata" sa te strane. Referentni nivo (0dB) je osetljivost sa "prednje" strane mikrofona (0 stepeni).
Postoje tri osnovna tipa mikrofona prema karakteristici usmerenosti: omnidirekcioni
(neusmereni), kardioidni (usmereni) i bidirekcioni (dvostruko usmereni).

neusmereni usmereni dvostruko usmereni

sl. 11 Tri karakteristike usmerenosti mikrofona prikazane na polarnom dijagramu

strana 12
Snimanje i produkcija muzike 1
Omnidirekcioni mikrofoni imaju polarni dijagram u obliku kruga, što znači da su podjednako
osetljivi na zvuk iz svih pravaca. Teorijski ovi mikrofoni i nemaju "prednju" i "zadnju" stranu, jer je
svejedno kako se usmeravaju. U praksi to nije sasvim tako, jer oblik polarne karakteristike zavisi i od
frekvencije koja se posmatra. Ako je dijagram za 1kHz kružnog oblika, za visoke frekvencije obično se
pokazuje blago usmerenje, tako da boja zvuka nije ista sa prednje i zadnje strane mikrofona, mada ova
razlika može da bude zanemarljiva. Po pravilu svi mikrofoni su jače usmereni za visoke frekvencije, a
blaže usmereni za niske. Zato se često prikazuje nekoliko polarnih dijagrama za različite frekvencije jedan
preko drugog da bi se videla odstupanja od dijagrama za 1kHz (kao na slici 11).
Kardioidni mikrofoni su dobili naziv prema polarnom dijagramu u obliku kardioide (srca).
Analizirajući dijagram na sl.11 vidimo da je mikrofon najosetljiviji za zvuk koji dolazi sa prednje strane
(0 stepeni) a najmanje osetljiv sa zadnje strane (180 stepeni). Vidi se da je signal sa zadnje strane slabiji
za oko 25dB, dakle mikrofon je "usmeren".
Mikrofoni sa ovakvom karakteristikom se najčešće koriste u snimanju, jer dobro odvajaju
"koristan" zvuk od zvukova koji nisu bitni, što odgovara načinu na koji ljudsko uvo čuje zvuk.
Najzad, bidirekcioni mikrofoni su podjednako osetljivi na zvuk sa prednje i sa zadnje strane, dok
pokazuju maksimalno slabljenje sa bočnih strana (dijagram u obliku osmice).
Kod kondenzatorskih mikrofona često postoji mogućnost da se biraju različiti polarni dijagrami, tj.
isti mikrofon može da bude usmeren ili neusmeren, prema potrebi.
Postoje i razne varijante usmerenih mikrofona, tzv. hipokardioide (poluusmereni) ili
hiperkardioide (vrlo usmereni). Mikrofoni za specijalne namene kao što je snimanje iz daljine (za
pozorišne predstave, televiziju i film) moraju biti izuzetno usmereni kako bi izdvojili željeni signal od
šumova okoline.Tu uvek dolazi do kompromisa izmedju kvaliteta zvuka i sposobnosti mikrofona da
odvoji željeni signal od okolnih šumova.Vrlo usmereni mikrofoni najčešće nisu dovoljno kvalitetni za
snimanje muzike u studiju.
Impedansa mikrofona
Treća karakteristika mikrofona koju ćemo samo pomenuti u okviru ovog kursa je impedansa, a
označava se sa Z. Impedansa se izražava u omima, a mikrofoni mogu imati visoku impedansu -" Hi-
Z"(veličine 10-50 kilooma) ili nisku impedansu -"Lo-Z"(200-400 oma). Impedansa mikrofona mora biti
prilagođena impedansi mikrofonskog ulaza uređaja na koji priključujemo mikrofon.Ako imamo pojačalo,
mikser ili snimač sa mikrofonskim ulazom visoke impedanse,onda možemo koristiti samo mikrofone
visoke impedanse, i obrnuto.
Profesionalni mikrofoni su uvek niske impedanse, što omogućava korišćenje dugačkih kablova za
mikrofone (nekoliko desetina metara) bez gubitaka u kvalitetu. Jasno je da za ovakve mikrofone moramo
imati i profesionalne uređaje sa balansiranim "niskoomskim" ulazima kako bi došlo do prilagođenja
impedansi.
Kod mikrofona visoke impedanse kablovi ne mogu biti duži od 2-3m.

strana 13
Snimanje i produkcija muzike 1
Nekoliko najpoznatijih modela mikrofona

AKG C451
AKG C414

Neumann U87

Shure SM57

Shure SM58 AKG D12E strana 14

Snimanje i produkcija muzike 1

AKG C411

Sennheiser MD421

Beyerdynamic M88

strana 15
Snimanje i produkcija muzike 1

ZVUČNICI I SLUŠALICE
Zvučnici i slušalice su elektroakustički pretvarači koji se nalaze na drugom kraju lanca: dok
mikrofoni pretvaraju zvuk u električni signal, zvučnici i slušalice ponovo pretvaraju taj električni signal u
zvuk. Time se završava prenos zvuka od izvođača do slušaoca.
Zvučnici i slušalice rade na istom principu, tako da ćemo ovde govoriti pretežno o zvučnicima.
Princip je isti kao kod mikrofona, samo u obrnutom smeru: električni signal pokreće membranu koja
kretanje prenosi na čestice vazduha. Na taj način se pretvara električna energija u akustičku.
Membrana zvučnika
Idealno bi bilo da je membrana tzv."tačkasti izvor", odn. da je vrlo malih dimenzija u odnosu na
talasnu dužinu zvuka. To je ostvarivo kod niskih frekvencija, gde su velike talasne dužine, ali za
reprodukciju visokih frekvencija neophodno je da dimenzije membrane budu reda veličine 1cm. Ovako
male membrane nisu u stanju da pokrenu veću masu vazduha, što je opet neophodno da bi se dobila
dovoljna snaga na niskim frekvencijama. Zato se membrane većih dimenzija koriste pretežno za
reprodukciju niskih frekvencija, dok se mali zvučnici koriste za gornji deo spektra.
Kao i kod mikrofona, membrana zvučnika mora da bude što lakša da inercija membrane ne bi
proizvodila dodatne oscilacije koje bi prljale zvuk. Zbog većih dimenzija, kod zvučnika se javlja i
problem čvrstine, odn. krutosti membrane, da ne bi pojedini delovi membrane vibrirali za sebe i tako
unosili izobličenja. Zato se membrane većih zvučnika prave u obliku konusa, što daje veću čvrstinu.
Dinamički i elektrostatički zvučnici
Danas velika većina zvučnika i slušalica radi na tzv. elektrodinamičkom principu pretvaranja
električnog signala u zvuk, što odgovara principu dinamičkih mikrofona o kojima je bilo reči. Membrana
nosi namotaj žice koji se nalazi u magnetnom polju. Električni signal doveden na namotaj izaziva njegovo
kretanje u tom polju, odnosno kretanje membrane. Membrana pokreće vazduh oko sebe i tako izaziva
promene pritiska koje mi primamo kao zvuk.
Manji broj zvučnika radi na elektrostatičkom principu koji ima analogiju u principu
kondenzatorskih mikrofona: membrana je jedna ploča kondenzatora koja se pokreće sa promenom
naelektrisanja i tako izaziva zvučne talase.Osnovna mana ovih zvučnika je mala amplituda kretanja
membrane, pa dimenzije moraju biti vrlo velike (i do 2m u visinu) da bi se ostvario potreban nivo zvuka.
To još uvek nije dovoljno za najniže frekvencije, pa se često dodaje dinamički zvučnik za bas. Odnos
kvaliteta zvuka elektrostatičkih i elektrodinamičkih zvučnika bi mogao da se uporedi sa odnosom
kondenzatorskih i dinamičkih mikrofona.
Zvučne kutije
Da bi se odvojilo kretanje vazduha ispred i iza membrane (ova dva kretanja su u protivfazi, pa bi
njihovo mešanje izazvalo potiranje zvuka) idealno bi bilo da membrana bude ugradjena u beskonačnu
ploču. Kako je to vrlo nepraktično, zvučnik se ugradjuje u kutiju koja odvaja zvuk sa zadnje strane
zvučnika od zvuka sa prednje strane.
Postoje tri osnovne vrste zvučnih kutija: kompresione, bas refleks i kutije sa
lavirintom(transmission line).
strana 16
Snimanje i produkcija muzike 1
Kompresione kutije su potpuno zatvorene.Vazduh u kutiji prigušuje kretanje membrane pa
zapremina kutije mora biti velika da bi to prigušivanje bilo minimalno, što je mana ovog sistema. S druge
strane ovo prigušivanje doprinosi preciznom i definisanom zvuku u donjem spektru.
Bas refleks kutija je kutija sa otvorom koji je tako dimenzionisan da zvuk koji kroz njega izlazi
pojačava donji deo spektra zvučnika. Time se smanjuju potrebne dimenzije kutije i proširuje opseg u
niskim frekvencijama. Nedostatak je što kutija u oblasti niskih frekvencija može da ima suviše mekan i
nedovoljno definisan zvuk. Bolja kontrola donjeg spektra se dobija dodavanjem "tunela" na otvor za bas
refleks (cev odredjene dužine i prečnika) čime se preciznije odredjuje frekvencija na kojoj dolazi do
pojačavanja basova.
Kutija sa lavirintom (transmission line) je negde izmedju prva dva sistema i objedinjuje prednosti
oba sistema. Ona takodje ima otvor, ali se zvuk u kutiji vodi kroz lavirint pregrada gde prelazi tačno
odredjen put pre nego što dodje do izlaza. Konstrukcija i proračun su složeniji, pa su ove kutije obično
skuplje od ostalih. I dimenzije su relativno velike (visina je često preko 1,5m), ali je zvuk koji se dobija
vrlo kvalitetan. Karakteristike su kontrolisan i čvrst bas i dobra definicija zvuka.

Višesistemski zvučnici
Kako jedan zvučnik nije u stanju da kvalitetno reprodukuje ceo opseg frekvencija a da pri tom
proizvede i dovoljno jak zvuk došlo se na ideju da se frekvencijski opseg podeli na dva ili više delova pa
da se svaki deo reprodukuje posebnim zvučnikom. Po broju delova na koje je podeljen frekvencijski
opseg razlikujemo dvosistemske, trosistemske, četvoro- i
više-sistemske zvučne kutije. Pri tom treba razlikovati broj
zvučnika u kutiji od broja sistema, jer jedan opseg
frekvencija mogu da reprodukuju i dva i više zvučnika, pa
kutija sa šest zvučnika ne mora biti šestosistemska, već tro-
ili četvorosistemska i sl.
Podela signala koji se dovodi na zvučnik vrši se u tzv.
skretnici koja se najčešće nalazi unutar zvučne kutije. Pre
dolaska na zvučnike signal prolazi kroz skretnicu gde se deli
na dva ili više signala koji predstavljaju pojedine opsege
frekvencija. Ovi signali iz skretnice se dovode na
odgovarajuće zvučnike koji reprodukuju samo jedan deo
frekventnog opsega. U vazduhu ispred kutije se meša zvuk iz
ovih zvučnika i dobija ponovo ceo opseg frekvencija. Na
ovaj način se mogu bolje kontrolisati pojedini delovi opsega
sl. 12 Vrhunski studijski monitor Quested čime se dobija ujednačeniji zvuk u celom čujnom spektru.
Q210. U gornjem delu se vide dva otvora Kritični delovi spektra su na prelaznim frekvencijama (tzv.
za bas refleks. Kutija je 3-sistemska sa 4 crossover frekvencije) gde po dva zvučnika zajednički
zvučnika: dva za niski opseg, jedan za proizvode zvuk. Tu često dolazi do poremećaja u zvuku bilo
srednji i jedan za visoki opseg zbog faznih potiranja ili zbog neujednačene usmerenosti
sistema, što može da dovede do "rupa" u frekvencijskoj
karakteristici zvučne kutije, pa je bolje da takvih područja
bude što manje. Zato bi neka granica u prihvatanju kompromisa bila trosistemska kutija, višesistemske
kutije rizikuju da šteta bude veća od koristi. U principu, što je manje zvučnika to je lakše dobiti dobar
zvuk.

strana 17
Snimanje i produkcija muzike 1

Studijski monitori
Zvučnici su po svojim karakteristikama najslabija karika u audio lancu: izobličenja su veća od
bilo koje komponente lanca, frekvencijska karakteristika je neravnomerna, efikasnost vrlo mala, itd. S
druge strane, zvučnici su najvažnija komponenta u snimanju zvuka: ako ne čujemo realnu zvučnu sliku,
bez promene boje, širine, dubine, prostornosti, onda ne znamo kako zaista zvuči muzika koju snimamo.
Zamislite da slikate noseći naočare različite dioptrije, a jedno
staklo je žućkasto a drugo zelenkasto? Ne biste znali šta radite!
Zato se u studiju koriste najkvalitetniji i , što je izuzetno važno,
najneutralniji zvučnici, tzv. studijski monitori. Komercijalni
zvučnici često imaju za cilj da se dopadnu slušaocu, pa na
različite načine „ulepšavaju“ zvuk. Studijski monitori imaju
upravo suprotan cilj: da prikažu realnu, ogoljenu zvučnu sliku da
bi se čuli svi nedostaci i greške koje treba ispraviti. Kada snimak
zazvuči dobro na studijskim monitorima, možete biti sigurni da
sl. 13 Legendarni near field monitor će na svim ostalim zvučnicima zvučati samo još bolje.
Yamaha NS10m Izbor zvučnika je često subjektivna stvar, jer čak i najkvalitetniji
zvučnici različitih proizvođača različito zvuče. Osim toga, u
studiju je potrebno proveriti kako će snimak zvučati u prosečnim uslovima kućnog slušanja. Zato se
koriste bar dva para studijskih monitora, jedan par velikih, glavnih monitora i jedan par manjih monitora
koji se obično nalazi bliže mestu slušanja ( tzv. near field monitori). Za proveru je korisno imati u studiju
i jedan par prosečnih HiFi zvučnika.
Near field monitori daju vrlo preciznu zvučnu sliku u oblasti srednjih i visokih frekvencija gde se
nalazi najvažniji deo zvuka u muzici. U toku snimanja kontroliše se zvuk uglavnom na ovim
monitorima, dok se glavni monitori koriste u završnom delu, prilikom dobijanja konačne zvučne slike.
Još jedan razlog korišćenja near field monitora je vrlo bitan: u dužem radu u studiju near field monitori
ne izazivaju zamor slušaoca kao veliki monitori.

Karakteristike zvučnika
Frekvencijska karakteristika:
Poželjno je da zvučnik što ravnomernije prenosi ceo čujni opseg (20Hz-20kHz), ali s obzirom na
već pomenute kompromise u konstrukciji zvučnih kutija tolerišu se relativno velika odstupanja. Vrlo
kvalitetni zvučnici su oni sa opsegom od 30Hz do 18kHz uz odstupanja od linearne karakteristike od
± 2dB!
Maksimalna snaga:
Ovo je karakteristika koja unosi najviše zbrke u opis zvučne kutije, tako da je neki proizvođači
vrhunskih zvučnika jednostavno izostavljaju. Nominalna snaga bi bila snaga pri kojoj zvučnici još mogu
normalno da rade bez većih izobličenja ili pregorevanja namotaja žice, i izražava se u vatima(W). Uslovi
pod kojima je izmerena ta snaga moraju biti jasno navedeni. Vrlo pouzdan podatak je tzv. sinusna snaga
(RMS power), odn. sposobnost reprodukcije sinusnog signala određene snage u dužem trajanju, dok se
strana 18
Snimanje i produkcija muzike 1

tzv. muzička snaga (Music power) bazira na diskutabilnoj statistici o prosečnoj snazi muzičkog materijala
koji u toku izvođenja samo povremeno, kratkotrajno, dostiže maksimalnu snagu. Proizvođači više vole da
navedu muzičku snagu, koja je obično dvostruko veća od sinusne, računajući s tim da će zvučnik biti
opterećen tom snagom retko i samo za kratko, što se često pokaže pogrešnim, naročito pri reprodukciji
pop i disko-muzike, gde je dinamika svedena na svega par dB.
Veoma koristan podatak je tzv. vršna snaga ( peak power) koja pokazuje sposobnost zvučnika da
izdrži kratkotrajna opterećenja u trajanju od 10ms. Vršna snaga je kod dobrih zvučnika i do deset puta
veća od sinusne. U muzici ima često kratkotrajnih akcenata čiji nivo višestruko premašuje srednji nivo
signala, pa velika vršna snaga omogućava reprodukciju velike dinamike bez izobličenja.
Efikasnost:
Ovo je podatak koji u kombinaciji sa nominalnom snagom govori o tome koliki nivo zvuka može
zvučnik da proizvede, odn. koliko će se glasno čuti za određenu snagu signala. Izražava se u dB po vatu i
metru, naime dovede se signal snage 1W i meri jačina zvuka na rastojanju od 1m ispred zvučnika (neki
proizvođači daju efikasnost za rastojanje od 1,2m). Nivo zvuka pri ovim uslovima se kreće od 80-tak dB
kod vrlo "lenjih" zvučnika do preko 100dB kod vrlo efikasnih zvučnika. S obzirom da promena nivoa od
3dB predstavlja dvostruko povećanje snage, jasno je zašto efikasnom zvučniku treba i deset puta manje
snage da bi se čuo istom jačinom kao neki zvučnik male efikasnosti. Često vam u sobi treba više od 100W
iz pojačala da biste slušali malo glasniju muziku, dok je 100W iz pojačala za gitaru skoro granica bola.
Impedansa i odnos snage pojačala i snage zvučnika:
Impedansa zvučnika se izražava u omima (Ω) i kreće se od 4 do 8, ređe 16Ω. Ovaj podatak je
važan zbog prilagođavanja snage pojačala snazi zvučnika. Da bi se razumelo kako impedansa utiče na
vezu pojačala i zvučnika, treba imati na umu sledeće:
- maksimalna snaga pojačala se uvek definiše za određenu impedansu priključenog zvučnika, na
pr. 50W na 8 oma, ili 30W na 4 oma,
- zvučnik manje impedanse će „povući“ više snage iz pojačala i obrnuto. Ako je maksimalna snaga
pojačala 50W na 4 oma, zvučnik od 4 oma će dobiti svih 50W, ali zvučnik od 8 oma će iskoristiti samo
25W. Zvučnik od 2 oma će pokušati da izvuče iz pojačala 100W, pri čemu će pojačalo pregoreti!
Kada se bira pojačalo za određeni zvučnik (ili obrnuto), treba voditi računa kako o snagama
pojačala i zvučnika, tako i o impedansi. U tom slučaju snaga pojačala može biti jednaka ili malo manja od
snage zvučnika. Ukoliko je snaga pojačala veća od snage zvučnika, pri glasnom slušanju može pregoreti
zvučnik, a ako je manja, nivo zvuka može biti nedovoljan.
Dobar izbor je : za zvučnik od 100W/8 oma – pojačalo od 70 – 100W na 8 oma, ili 150-200W na 4 oma!
ili: zvučnik od 50W/4 oma – pojačalo od 30 – 50W na 4 oma (ali ne 30-50W na 8 oma!!)
Nije dobro: zvučnik od 100W/8 oma i pojačalo od 100W/4 oma – zvučnik će dobiti samo 50W, radiće
tiše,
zvučnik od 100W/4 oma i pojačalo od 100W/8 oma – pojačalo i/ili zvučnik će pregoreti!
Aktivni zvučnici
Kako bi se postiglo optimalno prilagođenje sistema pojačalo - zvučnik, danas se kao studijski
monitori uglavnom koriste zvučnici u koje je ugrađeno i pojačalo, tzv. aktivni zvučnici. Na ovaj način je
moguće precizno kontrolisati sve parametre sistema, čime se dobija ravnija frekvencijska karakteristika i
strana 19
Snimanje i produkcija muzike 1
manje problema na crossover frekvencijama. Near field monitori su najčešće aktivni, dok glavni monitori
mogu biti aktivni ili , klasični, pasivni.
Najpoznatiji proizvođači studijskih monitora su JBL, TANNOY, QUESTED, GENELEC,
DYNAUDIO, MACKIE, itd. Cene se kreću od oko 1000$ za par malih nearfield aktivnih monitora do
preko 50.000$ za glavne monitore.

mr Đorđe Petrović, vanr.prof. FMU

strana 20