VODIČ KROZ PC TEHNOLOGIJU

DIGITALNE
KAMERE

Prevod sa engleskog: Dr Radomir Janković

Nije teško shvatiti uspon koji ovih dana doživljavaju proizvođači digitalnih kamera. Mnoštvo
primena jednostavnih za upotrebu, dramatično proširenje Weba i njegove nezasite gladi za
vizuelnim zapisima, kao i pojava velikog broja jeftinih štampača sposobnih da daju foto-
realističan izlaz, učinili su digitalnu kameru veoma poželjnim dodatnim uređajem. Ovi činioci,
kombinovani sa sve boljim kvalitetom slike i sve nižim cenama, stavljaju digitalnu kameru u sam
vrh poželnih standardnih periferijskih uređaja za domaćinstva ili poslovne PC računare.

U principu, digitalna kamera je slična tradicio-

nalnom fotoaparatu koji koristi film. Ona ima
vizir (tražilo) kojim se usmerava ka objektu
snimanja, objektiv kojim se slika uoštrava i
prenosi na uređaj osetljiv na svetlost, neko
sredstvo pomoću koga više slika može da se
zapamti i premesti za kasniju upotrebu, a sve to
je smešteno u jedinstveno kućište. Kod
konvencionalne kamere, film osetljiv na
svetlost služi za registrovanje slika i memoriše
ih posle hemijskog razvijanja. Digitalna
fotografija koristi kombinaciju napredne
tehnologije senzora za slike i memoriju koja
omogućava registrovanje slika u digitalnom
formatu, praktično trenutno, pa nema potrebe
za procesom "razvijanja".

Iako princip može biti isti kao kod kamere sa filmom, unutrašnji rad digitalne kamere je sasvim
različit, jer se slika stvara ili pomoću uređaja sa spregnutim naelektrisanjem (Charge coupled
device - CCD) ili pomoću CMOS senzora (komplementarni metal-oksidni poluprovodnici).
Svaki od senzorskih elemenata pretvara svetlost u napon proprocionalan njenom sjaju; taj se
napon onda propušta kroz analogno-digitalni konvertor koji prevodi fluktuacije u CCD uređaju u
diskretni binarni kôd. Digitalni izlaz analogno-digitalnog konvertora šalje se u digitalni procesor
signala (DSP - digital signal processor) koji podešava kontrast i detalje te komprimuje sliku pre
nego što je uputi u memorijski medijum. Što je sjajnija svetlost, napon je viši i odgovarajući pik-
sel je sveliji. Što ima više elemenata, veća je rezolucija i može da se registruje više detalja.

Ceo proces je vrlo udoban za korisnika. CCD ili CMOS senzori fiksirani su na jednom mestu i
nastavljaju da registruju slike tokom celog radnog veka kamere. Nema potrebe za premotava-
njem filma između dva kalema, a broj pokretnih delova sveden je na najmanju meru.
CCD

CCD je tehnologija koja se nalazi u srcu većine digitalnih kamera, a zamenjuje i zatvarač i film
iz konvencionalnih kamera. Ona potiče iz šezdesetih godina, kada su svi tražili jeftina rešenja za
masovnu proizvodnju memorijskih uređaja. Eventualna primena CCD za uređaje za registrovanje
slika nije ni padala na pamet naučnicima koji su se u početku bavili tom tehnologijom.

U Bellovim laboratorijama 1969. godine Willard Boyle i George Smith su uspeli da memorišu
podatke pomoću CCD uređaja. Prvi CCD uređaj za stvaranje slike, u formatu 100x100 piksela,
napravljen je 1974. godine u firmi Fairchild Electronics. Sledeće godine, uređaj je upotrebljen u
TV kamerama za komercijalno emitovanje i uskoro je postao opšte mesto u konstrukcijama tele-
skopa i uređajima za rad sa slikama u medicinskim primenama. Nešto kasnije, CCD postaje deo
glavne tehnologije za digitalne kamere.

CCD radi kao elektronska verzija ljudskog oka. Svaki CCD uređaj se sastoji od miliona ćelija
koje se zovu fotodiode. One su u suštini "izvori" za prikupljanje svetlosti koji pretvaraju optičke
informacije u električno punjenje. Kada čestice svetlosti, poznate kao fotoni, prodru u silicijum
od koga se sastoje fotodiode, one unesu dovoljne energije da se emituju negativno naelektrisani
elektroni. Što više svetlosti padne na fotodiodu, to je više slobodnih elektrona na raspolaganju.
Svaka fotodioda ima na sebi električni kontakt i kada se na njega priključi napon, silicijum ispod
fotodiode može da prihvata slobodne elektrone, pa se ponaša kao njihovo skladište. Na taj način,
svaka fotodioda ima posebnu količinu naelektrisanja koja joj je pridružena; što je to na-
elektrisanje veće, veći je intenzitet sjaja odgovarajućeg piksela.

Sledeća faza u procesu predaje tu struju onome što

se zove registar za očitavanje. Kako naelektrisanja
ulaze i zatim izlaze iz registra za očitavanje, ona se
uništavaju i, pošto je naelektrisanje svakog reda
"spregnuto" sa sledećim, sve to ima efekat
povlačenja sledećeg iza njega. Signali se zatim
propuštaju - kao signal što je moguće više
oslobođen od šuma - do pojačivača, a zatim na
analogno-digitalni konvertor.

Fotodiode CCD uređaja u stvari daju odziv samo na svetlo, a ne na boju. Boja se dodaje slici po-
moću crvenih, zelenih i plavih filtera, koji se postavljaju iznad svakog piksela. S obzirom na to
da CCD uređaj imitira ljudsko oko, udeo zelenih filtera u odnosu na crvene i plave iznosi dva
prema jedan. Kako piksel može da predstavlja samo jednu boju, prava boja se pravi
uprosečavanjem intenziteta svetlosti na susednim pikselima; taj proces poznat je kao
interpolacija boja.

Dodavanjem staklenog sloja konvencionalnoj konstrukciji uređaja sa spregnutim naelektrisanjem

(CCD), firma Fujifilm je razvila nov, radikalno drugačiji CCD sa većim, osmougaono obliko-
vanim fotodiodama, smeštenim pod uglovima od 45º, umesto standardnog kvadratnog oblika.
Ovaj nov raspored služi da bi se izbegao šum signala koji je ranije postavljao ograničenje u gus-
tini fotodioda u CCD uređaju, što obezbeđuje poboljšanu reprodukciju boja, širi dinamički opseg
i povećanu osetljivost. Svi ovi atributi rezultuju oštrijim digitalnim slikama sa više boja.

CMOS

Godine 1998. pojavio se CMOS (komplementarni metal-oksidni poluprovodnik), kao alternativa

tehnologiji CCD u registrovanju slika. Procesi proizvodnje CMOS-a jesu oni isti koji se koriste i
za proizvodnju miliona procesora i memorijskih čipova širom sveta. Za sve te procese ustanov-
ljene su tehnike visokog prinosa, čija je infrastruktura već na licu mesta, što znači da je
proizvodnja CMOS čipova daleko jeftinija od proizvodnje specijalizovanih CCD uređaja. Druga
prednost je u tome što CMOS ima značajno manje zahteve za napajanjem od CCD uređaja.
Pored toga, dok CCD uređaji imaju samo jednu funkciju registrovanja gde je svetlost pala na
svaku od stotina hiljada tačaka za uzorkovanje, CMOS može obavlja i druge zadatke, na primer,
analogno-digitalna konverzija, obrada signala, podešavanje ravnoteže belog i upravljanje
kamerom i sl. Moguće je, takođe, povećati gustinu CMOS uređaja i dubinu bitova bez rasta
troškova.

Iz tih i još nekih razloga mnogi industrijski analitičari veruju da će na kraju gotovo sve jednos-
tavnije i jeftinije digitalne kamere biti zasnovane na CMOS tehnologiji, a da će samo one iz sred-
nje klase i vrhunske koristiti CCD uređaje. Ostaju i problemi koje treba rešiti, na primer, slike sa
šumom i nemogućnost korektnog registrovanja pokreta, pa je na početku novog milenijuma
potpuno jasno kako CMOS treba da pređe izvestan put pre nego što dostigne ravnopravnost sa
CCD tehnologijom.

Ipak, perspektive ove tehnologije veoma su se povećale krajem 2000. godine, kada je firma
Foveon Inc. iz Silicijumske doline objavila proizvodnju svog CMOS senzora za obradu slike od
16,8 miliona piksela (4096x4096) - oko tri puta veća rezolucije od bilo kog ranije objavljenog
CMOS senzora za sliku i više od pedeset puta veće rezolucije nego najčešće proizvođeni CMOS
senzori digitalnih kamera za najšire tržište u tom trenutku.

Do sada je u proizvodnji CMOS senzora za sliku korišćena tehnologija 0,35–0,50-mikronskog

procesa i bilo je opšte prihvaćeno da će 0,25 mikrona predstavljati sledeću rundu ponuda.
Foveonov 16-megapikselski senzor prvi je senzor za sliku bilo koje veličine proizveden upo-
trebom tehnologije 0,18-mikronskog procesa - što je vlasnički proces proizvodnje analognih
CMOS uređaja razvijen u saradnji sa firmom National Semiconductor Corporation - i to pred-
stavlja dva skoka unapred u industriji CMOS uređaja za primene u obradi slike. Upotreba
0,18-mikronskog procesa omogućava da se više piksela spakuje na dati fizički prostor, a ovo daje
bolju rezoluciju senzora. Tranzistori napravljeni 0,18-mikronskim procesom su manji i zato ne
zauzimaju mnogo prostora senzora, pa on može biti upotrebljen za detekciju svetla. Ta prostorna
efikasnost omogućava projekte sa "pametnijim" pikselima, koji mogu da obezbede nove
mogućnosti za vreme ekspozicije, bez žrtvovanja osetljivosti na svetlo.

Senzor 4096x4096 ima dimenzije 22 mm x 22 mm i ima procenjenu ISO brzinu od 100 sa

dinamičkim opsegom od 10 tačaka, a sastoji se od blizu 70 miliona tranzistora. Očekuje se da se
senzor, osamnaest meseci posle pojavljivanja, nađe u proizvodima za profesionalno tržište
visokog kvaliteta - uključujući tu profesionalne kamere, filmske skenere, medicinsku obradu
slike, skeniranje dokumenata i muzejsko arhiviranje. Predviđa se da će takva senzorska
tehnologija, na duži rok, preći i na veće tržište, za široku potrošnju.

Kvalitet slike
Kvalitet slike digitalne kamere zavisi od više činilaca, kao što su optički kvalitet objektiva i čipa
za registrovanje slike, kompresioni algoritmi i druge komponente. Međutim, najvažnija od-
rednica kvaliteta slike jeste rezolucija CCD uređaja. Što je više elemenata, viša je rezolucija i za-
to se može registrovati više detalja.

U 1997. godini tipična prirodna rezolucija digitalnih kamera za tržište široke potrošnje bila je
640 x 480 piksela. Godinu dana kasnije, kako su se poboljšale tehnike proizvodnje i tehnologija
napredovala, pojava "megapikselskih" kamera značila je da se za isti novac mogao kupiti model
od 1024 x 768 ili čak 1280 x 960 piksela. Do početka 1999. godine rezolucije su došle da 1536 x
1024, a pre sredine te godine, pojavom CCD uređaja od 2,3 miliona elemenata, koji su
podržavali rezolucije od 1800 x 1200, bila je probijena barijera od dva megapiksela. Godinu da-
na kasnije, nezadrživi marš megapiksela probio je barijeru od tri megapiksela pojavom CCD
uređaja od 3,34 megapiksela, koji su davali makismalnu veličinu slike od 2048 x 1536 piksela.

Na tom nivou, sirova rezolucija teško da je nešto više od igre brojeva i sporedna je u odnosu na
druge činioce kvaliteta kamere. Jedan od njih - i gotovo najvažniji za kvalitet krajnje slike kao
količine informacija koju je CCD uređaj sposoban da registruje na prvom mestu - jeste čistoća
informacija prosleđenih na analogno-digitalni konvertor.

Kvalitet procesa upravljanja bojama CCD uređaja drugi je važan činilac i jedan od glavnih uzro-
ka razlika u izlazima kamera koje imaju CCD uređaje sa istim brojem piksela. Proces ne bi treba-
lo mešati sa metodom interpolacije koji koriste isti proizvođači da bi došli do datoteka bit mapa
sa rezolucijom većom od prave optičke rezolucije (odnosno rezolucije CCD matrica). Ovaj
metod - koji se tačnije zove ponovno uzorkovanje - dodaje piksele koristeći već prisutne
informacije i, mada povećava efektivnu rezoluciju, čini to po cenu smanjenja oštrine i kontrasta.
To radi kvantifikovanjem piksela i njihovim kvalifikovanjem prema zajedničkim crtama. Umesto
standardne interpolacije, u kojoj se pikseli kopiraju i umeću da bi se stvorile veće slike, neke
kamere koriste softversku tehniku povećavanja za koju se tvrdi da daje bolje rzultate od onih koji
bi se dostigli konvencionalnom interpolacijom. Ona kopira i umeće piksele tamo gde softver za
povećavanje smatra da su oni potrebni da bi napravili linije, oblike, uzorke i konture - da bi se
stvorile veće slike.

Drugi ograničavajući činilac jesu rutine za komprimovanje slike, koje mnoge digitalne kamere
koriste da bi omogućile pamćenje više slika u datoj količini memorije. Neke digitalne kamere
memorišu slike u sopstvenom formatu, zahtevajući softver koji obezbeđuje proizvođač da bi im
se moglo pristupiti, ali većina digitalnih kamera komprimuje i memoriše slike u industrijskim
standardnim formatima JPEG ili FlashPIX, koje mogu da pročitaju gotovo svi grafički paketi.
Oba formata koriste kompresiju sa nešto gubitaka, što dovodi do izvesnog smanjenja kvaliteta
slika. Međutim, mnoge kamere imaju različita podešavanja kompresije, a to dozvoljava da koris-
nik traži kompromis između kvaliteta rezolucije i kapaciteta slika, uključujući i opciju da se sli-
ke, za baš najbolji traženi kvalitet, pamte bez ikakve kompresije ("CCD sirovi režim").
Osobine
Displej sa tečnim kristalima (LCD) u boji jeste osobina koju poseduju gotovo sve savremene di-
gitalne kamere. On radi kao mini grafički korisnički interfejs, dozvoljavajući korisniku da podesi
širok opseg komandi koje nudi kamera i, kao takav, predstavlja neprocenjivu pomoć za prethod-
no pregledanje i uređivanje fotografija, bez potrebe za povezivanjem sa PC računarom da bi se to
izvelo. On se obično može upotrebiti da prikaže veći broj minijaturnih prikaza memorisanih slika
istovremeno ili da obezbedi opciju da se vidi pojedinačna slika na celom ekranu, njen povećani
deo ili, ako se to želi, da se ona izbriše iz memorije.

Dok manji broj kamera dolazi na tržište

sa pravim jednookim refleksnim vizi-
rom (SLR), kroz koji korisnik vidi
tačno ono što "vidi" CCD uređaj kame-
re, većina njih imaju tipični odvojeni
vizir kompaktne kamere, na kome se
slika registruje pod donekle različitim
uglom i zbog toga ima problem sa
paralaksom. Najveći broj digitalnih ka-
mera koristi displej sa tečnim kristali-
ma za kompoziciju umesto optičkog vi-
zira, čime se problem paralakse elimi-
niše. Na nekim modelima displej je
skriven na zadnjem delu, pomoću po-
klopca koji treba da se otvori, rotira i
zatim natrag zatvori. To je pomalo nezgodno, ali ima ima nekoliko prednosti u odnosu na
fiksirani ekran. Prvo, ekran je zaštićen kada se ne koristi i, drugo, može fleksibilno da se postavi
dozvoljavajući fotografu da napravi sopstveni portret ili da drži kameru iznad glave dok
istovremeno zadržava kontrolu nad kadriranjem snimka. To takođe pomaže u vezi s problemom
koji se često javlja prilikom upotrebe displeja sa tečnim kristalima kao vizira - otežanog gledanja
pri direktnom sunčevom svetlu. Druga loša strana je, naravno, u tome što produžena upotreba
brzo troši baterije.

U opisu digitalnih kamera često se navodi da imaju objektive čije su žižne daljine ekvivalentne
onima kod popularnih objektiva 35-milimetarskih kamera. U stvari, većina digitalnih kamera ima
objektive sa žižnim daljinama oko 8 mm; to obezbeđuje pokrivanje ekvivalentno standardnoj ka-
meri na film, jer je CCD uređaj za sliku mnogo manji od kadra 35-milimetarskog filma. Otvor
blende i komanda brzine zatvarača takođe su potpuno automatizovane na nekim kamerama, ali
su dozvoljena i ručna podešavanja. Mada optička rezolucija nije činilac koji mnogo utiče na to
kako se digitalne kamere predstavljaju na tržištu, ona može imati značajnu ulogu u postizanju
kvaliteta slike. Objektivi digitalnih kamera obično imaju efektivni opseg do 20' (oko 6,5 metara),
ISO ekvivalent između 100 i 160 i podržavaju brzine zatvarača u opsegu od 1/4 do 1/500
sekunde.
Sposobnost zumiranja - motorizovani zum-objektivi sa ekvivalentom žižne daljine koji odgovara
žižnim daljinama između 36 mm (srednji širokougaoni objektiv) i 114 mm (srednji teleobjektiv)
na kamerama formata 35 mm - postaje sve popularnija karakteristika. Neke kamere imaju
postepeno zumiranje preko celog opsega žižnih daljina, a druge obezbeđuju dve ili tri unapred
definisane postavke. Digitalni zum ne poboljšava kvalitet slike, nego samo uzima deo slike i
koristi softver kamere da bi, interpolacijom, automatski promenio njenu veličinu na pun ekran.
Neke digitalne kamere obezbeđuju digitalni zum kao alternativu pravom optičkom zumu, a druge
ga daju kao dodatnu osobinu, efektivno udvostručavajući opseg mogućnosti zuma na kameri.

Za snimanja iz velike blizine često se obezbeđuje makro funkcija, koja dozvoljava da se fotogra-
fije snimaju i sa veoma malih rastojanja, na primer, 3 cm, a obično podržavaju žižne daljine od
oko 10 do 15 cm. Neke digitalne kamere čak imaju objektive koji se mogu okretati, sa moguć-
nošću rotacije od 270 stepeni, a dozvoljavaju pogled na vizir sa tečnim kristalima bez obzira na
ugao objektiva.

Neke od kamera nude veliki broj opci-

ja za ekspoziciju slike. Jedan od najpo-
pularnijih je "rafalni" režim koji doz-
voljava da se veći broj snimaka napra-
vi pomoću jednog pritiska na zatvarač
- do 15, brzinom od 1 do 3 snimka u
sekundi. Takođe je uobičajen i
vremenski programiran režim, kojim
se snima u unapred izabranom in-
tervalu. Drugi primeri su mogućnost
četiri uzastopna snimka od kojih svaki
koristi samo po četvrtinu raspoložive
CCD matrice, što kao rezultat daje ka-
dar u kome su četiri različite slike, ili
višestruki snimci u unapred izabranom
vremenskom intervalu, koji se onda
poređaju u jedinstveni kadar.

Neke od kamera imaju ručni režim koji

dozvoljava fotografu veliki stepen umetni-
čke slobode. U ovom režimu obično mogu
da se podese četiri parametra: ravnoteža
boja, kompenzacija ekspozicije, snaga i
sinhronizacija fleša. Ravnoteža boja može
da se postavi za odgovarajuće uslove osve-
tljenosti - dnevno svetlo, tungstenov ili flu-
orescentni izvor veštačke svetlosti. Kom-
penzacija ekspozicije menja ukupnu eks-
poziciju snimka koja se odnosi na izmere-
nu "idealnu" ekspoziciju. Ova osobina je
slična onoj kod jednookih refleksnih
(SLR) kamera i dopušta da snimak bude namerno podeksponiran ili preeksponiran kako bi se do-
bio poseban efekat. Podešavanje snage fleša omogućava da se jačina fleša menja u inkrementi-
ma, a postavljanje sinhronizacije fleša dozvoljava da se isforsira njegova upotreba, bez obzira na
druga podešavanja kamere.

Veoma uobičajene postaju karakteristike koje dozvoljavaju različite likovne efekte. To može biti
izbor monohromatskog režima, negativa ili sepije. Pored umetničkih efekata, monohromatski
režim je veoma koristan za snimanje dokumenata koji posle prolaze kroz optičko prepoznavanje
karaktera (OCR). Neke digitalne kamere takođe imaju "sportski" režim, koji dodaje oštrinu
registrovanim slikama pokretnih objekata, i režim za "noćno snimanje", koji dozvoljava duge
ekspozicije.

Panoramski režimi razlikuju se u stepenu složenosti. Na jednostavnijem kraju spektra nalazi se

opcija u kojoj se naprosto odseku gornja i donja ivica standardne slike, što zauzima manje
memorijskog prostora u toku procesa. Složenija je mogućnost dobijanja pseudopanoramskih
snimaka registrovanjem serije slika pa njihovim kombinovanjem u jedinstven panoramski pejzaž
upotrebom softvera posebne namene.

Samookidač je uobičajena osobina; obično obezbeđuje kašnjenje od 10 sekundi između trenutka

kada je zatvarač aktiviran i trenutka kada se slika registruje. Sve moderne digitalne kamere imaju
ugrađen automatski fleš, sa ručnom opcijom za preuzimanje. Najbolji među njima imaju domet
do 12' (oko 4 metra) i obezbeđuju veći broj različitih radnih režima, kao što su automatski fleš za
slabo svetlo ili za pozadinsko osvetljavanje, fleš za rasvetljavanje radi smanjenja oštrih senki di-
rektnog svetla, eliminisanje efekta "crvenih očiju" i slično. "Crvene oči" se pojavljuju zbog sve-
tla reflektovanog od mrežnjače koja je prekrivena krvnim sudovima. Sistem radi tako što sija
svetlom boje ćilibara sekund pre nego što se aktivira glavni bljesak, tako da se zenica skupi, pa
se smanjuje količina svetla koje se reflektuje od mrežnjače.

Još jedna od uobičajenih karakteristika kamera na film koja je sada raspoloživa i na njihovim di-
gitalnim parnjacima jeste mogućnost da se slika označi datumom i vremenom ili neki drugim
izabranim tekstom. I to nije sve. Poslednja inovacija - ugrađeni mikrofon - omogućava zvučno
obeležavanje u standardnom WAV formatu. Posle snimanja ovaj zvuk može da se pošalje na
spoljašnji uređaj za reprodukciju ili da se sluša na slušalicama uz pomoć odgovarajućeg
priključka.

Nekoliko karakteristika koje pokazuju blisku povezanost digitalnih kamera sa drugim aspektima
tehnologije PC računara jesu funkcija koja omogućava da slike smanjenog formata budu poslate
elektronskom poštom direktno sa kamere pomoću odgovarajućeg softvera i sposobnost da se
registruju kratke video sekvence memorisane u formatu MPEG-1. Skuplji modeli takođe obezbe-
đuju podršku za dve memorijske kartice i osobine koje se više sreću kod jednookih refleksnih
(SLR) kamera - kao što su izmenljivi objektivi i sposobnost da se fleš uređaj napaja ili iz integri-
sanog priključka ili iz spoljašnjeg izvora.

Do početka 2000. godine neki od glavnih proizvođača, među njima Nikon i Kodak, pripremali su
se da prate svog konkurenta Minoltu u pravcu pomeranja digitalnih kamera ka glavnom profesio-
nalnom tržištu nuđenjem tehnologije jednookih refleksnih kamera po "prihvatljivim cenama".
Dok razlika između profesionalnih modela i onih za široku potrošnju ostaje značajna, ona se dra-
matično smanjila u krajem devedesetih. kao što se to dogodilo i sa jazom između digitalnih ka-
mera uopšte i njihovih analognih parnjaka.

Rad
Važno je zapaziti da snimanje digitalnom kamerom nije uvek isto kao snimanje kamerom na
film. Većina uređaja ispoljava vreme kašnjenja od 1 do 2 sekunde od pritiska na dugme zatva-
rača do trenutka kada kamera registruje sliku. Potrebno je neko vreme da se navikne na taj pro-
blem, što čini kameru neprikladnom za akcione snimke. Međutim, ovo se veoma brzo poboljšava
i neke od najnovijih kamera stižu na tržište gotovo bez ikakvog intervala kašnjenja.

Većina kamera zahteva takođe izvesno vreme oporavka između snimaka, zbog obrade posle sni-
manja (analogno-digitalna konverzija podataka, preslikavanje, izoštravanje, kompresija i memo-
risanje slike kao datoteke). Ovaj interval može da traje od nekoliko sekundi do pola minuta, što
zavisi od tipa kamere i stanja baterija.

Većina digitalnih kamera koristi nikl-kadmijumske ili nikl-hidridne baterije koje se mogu pono-
vo puniti, kao i obične alkalne baterije (najšešće 4 AA baterije). Životni vek baterija varira od
kamere do kamere. Kao opšte pravilo, baterije koje se mogu ponovo puniti obično traju od 45
minuta do 2 sata snimanja, u zavisnosti od toga koliko se koriste LCD i fleš, dok skup od četiri
alkalne baterije obično traje 1 sat.

Memorijski prostor
Mnoge digitalne kamere prve generacije imale su unutrašnju memoriju od jednog ili dva mega-
bajta, pogodnu za smeštanje oko 30 slika standardnog kvaliteta i veličine od 640 x 480 piksela.
Na nesreću, kada je memorija jednom bila napunjena, više nije moglo da se snima dok se posto-
jeće slike ne prenesu u PC računar i izbrišu iz kamere.

Moderne digitalne kamere koriste zamenljivu memoriju. Ovo ima dve prednosti: prvo, kada je
memorijska kartica jednom napunjena, ona se može jednostavno izvaditi i zameniti drugom; dru-
go, imajući u vidu potreban PC hardver, memorijske kartice se mogu direktno uključiti u PC ra-
čunar i slike sa njih mogu se pročitati kao sa čvrstog diska. Do početka 1999. godine dva rivalska
formata vodila su borbu za dominaciju na tržištu digitalnih kamera:

• CompactFlash: prvi put ga je uvela korporacija SanDisk 1994. godine. Zasnovan na tehnolo-
giji fleš memorije, CompactFlash obezbeđuje trajnu memoriju kojoj ne treba baterija da bi
zadržala podatke. U suštini to je PC fleš kartica smanjena na oko četvrtinu originalne
veličine, a koristi vezu od 50 pina koja odgovara standradnom 68-pinskom PC adapteru za
kartice tipa II. To je čini kompatibilnom sa uređajima projektovanim da koriste PC karticu
fleš RAM. Kartice CompactFlash imaju dimenzije 43 mm x 36 mm. One su raspoložive i u
tipu I i u tipu II, mada najviše u prvom od njih. Kartica tipa I ima debljinu od 3,3 mm, a
radiće u priključcima i tipa I i tipa II. Kartica tipa II ima debljinu od 5 mm i radiće samo u
priključku tipa II. Krajem 2000. godine kapaciteti su bili 192 Megabajta i 300 Megabajta za
tipove kartica I i II, respektivno.
• SmartMedia: u početku, kada su se pojavile 1996. godine, poznate pod nespretnom
skraćenicom SSFDC (Solid-State Floppy Disk Card), SmartMedia kartice koje je razvila
Toshiba su mnogo manje i lakše od kartica CompactFlash, imaju masu od 0,48 grama,
dimenzije 45 x 37 mm i debljinu od samo 0,78 mm. One koriste sopstvenu 22-pinsku vezu,
ali je kao i njen rivalski format PCMCIA-ATA kompatibilna i zato može da se adaptira za
upotrebu u priključcima za kartice u prenosnim PC računarima. Kapaciteti su manji od onih
za CompactFlash - 128 Megabajta je bio najveći kapacitet krajem 2000. godine, što je moglo
da posluži za smeštanje 560 fotografija visoke rezolucije (1200 x 1024) - ali sa nižom cenom
po megabajtu.

Postoje uređaji raspoloživi za obe vrste medija, koji dozvoljavaju pristup preko pogona stan-
dardne fleksibilne diskete ili preko paralelnog priključka PC računara. Opcija sa najboljim per-
formansama jeste SCSI uređaj koji takođe dozvoljava da PC slotovi za kartice budu dodati na
stoni PC računar. CompactFlash ima daleko jaču konstrukciju od svog rivala, jer mu je elektroni-
ka memorije ugrađena u jako kućište. SmartMedia ima pozlaćene kontakte izložene spoljnim
uticajima i produžena upotreba može da bude uzrok ogrebotinama na njenoj površini. Njena
elektronika za memoriju je zatopljena u smoli i nalazi se u sendviču između kartice i kontakta.
CompactFlash može da radi u temperaturnom opsegu od 250C do 750C i tvrdi se da joj je životni
vek 100 godina; SmartMedia može da se koristi između 00C i 500C i tvrdi se da se u nju može
upisivati najmanje 250000 puta.

Sa bojama od 24 bita i slikama rezolucije 1800 x 1200 koje proizvode potrošački modeli sredi-
nom 1999. godine (a one zauzimaju masivnih 6,2 Mbajta) kapacitet memorije postaje sve važniji
aspekt tehnologije digitalnih kamera. Još nije jasno koji će format izaći kao pobednik u ovoj
borbi između standarda. SmartMedia je imao dobar start, ali CompactFlash se koristi i u ličnim
digitalnim pomoćnicima (PDA - personal digital assistant), pa bi se ta dodatna svestranost na
dužu stazu mogla pokazati kao značajna prednost.

Krajem 1999. godine pojavila se treća memorijska tehnologija, u vidu Sonijevog Memory Sticka.
Manji od žvakaće gume, Memory Stick kapaciteta 32 Mbajta projektovan je za upotrebu u malim
audiovizuelnim elektronskim uređajima kao što su digitalne kamere i kamkorderi. Njegov
sopstveni 10-pinski konektor obezbeđuje sigurno ubacivanje, lako vađenje i pouzdanu vezu, a
jedinstveni prekidač za sprečavanje brisanja pomaže da se zaštite uneseni podaci od slučajnog
brisanja.

Memorijski prostor na disku

Neke skuplje profesionalne kamere koriste PCMCIA (Personal Computer Memory Card Inter-
national Organization - Međunarodna Asocijacija za memorijske kartice personalnih računara)
čvrste diskove kao memorijski medijum. Mada oni ne troše energiju jednom kada su slike
registrovane i imaju mnogo veći kapacitet od fleš memorije (uređaj od 170 Mbajta može da
smesti do 3200 "standardnih" slika 640 x 480), opcija čvrstog diska ima neke nedostatke.
Prosečna PC kartica za čvrsti disk troši oko 2,5 W snage kada se disk slobodno vrti besposlen,
više kada se čita/upisuje i još više kada ubrzava. To znači da nije praktično zavrteti disk, snimiti
nekoliko snimaka i ponovo ga isključiti; sve slike treba da se snime i memorišu u jednom pro-
lazu, pa čak i tada će baterije na kameri trajati žalosno kratko vreme. Krhkost i pouzdanost su ta-
kođe velika briga. Pokretni delovi i izuzetno uske mehaničke tolerancije na čvrstim diskovima
čine ih prirodno manje pouzdanih od medija u čvrstom stanju.

Sa ubrzanim porastom rezolucija digitalnih kamera za fotografije i pojavom digitalnih video ka-
mera, potreba za fleksibilnom memorijom za slike velikog kapaciteta nikada nije bila veća.
Firma Iomega je 1999. godine uvela inovativni izmenljivi memorijski uređaj, namenjen
digitalnim kamerama, kao i prenosnim računarima i ručnim uređajima. Uređaj Clik!, napajan iz
baterija, podržava PC spregu za kartice i obezbeđuje kapacitet od 40 Mbajta na medijumu mase
10 grama i dimenzija 50 x 50 mm. On dolazi na tržište u kompletu sa adapterom i dozvoljava
prenos slika sa kartica CompactFlash i SmartMedia na mnogo jeftiniji magnetni disk kapaciteta
40 Mbajta. Sledeće godine kamera ePhoto CL30 Clik! postala je prva digitalna kamera koja je
koristila Clik! diskove kao primarni memorijski prostor.

Sredinom 1999. godine IBM je ušao u bitku uvodeći najmanji čvrsti disk na svetu,
revolucionarni Mikrodrajva. Mikrodrajv koristi ploču prečnika jednog inča (2,54 cm), koja ima
masu od tačno 16 grama i vrti se brzinom od 4500 obrtaja u minutu. Koristeći spregu za
CompactFlash tipa II, novi uređaj - u početku raspoloživ u kapacitetima od 170 i 340 megabajta -
uvodi memoriju CompactFlash u novu dimenziju. Do kraja 1998. godine najveća raspoloživa
CompactFlash memorijska kartica mogla je da drži 64 Mbajta, a sredinom 2000. godine bile su
retke digitalne kamere sa karticama većim od 8 Mbajta. Štaviše, pošto gustina podataka verzije
od 340 Mbajta iznosi 5,04 Gbajta po kvadratnom inču, a IBM već proizvodi konvencionalne
diskove dvostruko veće gustine, trebalo bi da se uskoro pojavi Mikrodrajv sa dva do tri puta
većim kapacitetom.

Jednu od glavnih prednosti digitalne kamere predstavlja to što ona nije mehanička. Pošto je sve
digitalno, nema pokretnih delova - zbog toga mnogo stvari manje može da pođe naopako. Među-
tim, to nije odvratilo firmu Sony da preduzme korak koji može da se smatra istovremeno i maš-
tovitim i nazadnim - da integriše uređaj fleksibilne diskete od 3,5 inča u neke od svojih digitalnih
kamera iz serije Mavica.

Ova eksluzivna Sonijeva tehnologija dozvolila je dvostruku brzinu kada se slike registruju ili pri-
kazuju. Motor sa velikom brzinom obrtanja osovine kombinovan sa novim digitalnim proceso-
rom signala takođe dozvoljava i bržu JPEG kompresiju. Svaki disk može da drži do 40 nepokret-
nih slika odnosno 60 sekundi MPEG audio ili video snimka.

Kako je kapacitet fleksibilne diskete donekle ograničen, kamere Mavica sa integrisanom

disketom nisu pogodne za rad u visokoj rezoluciji. Međutim, pošto se uređaj dokazao kao
pouzdan, Sony bi mogao da bude pobednik na tržištu široke potrošnje. Dok njihova tvrdnja da
fleksibilna disketa ostaje memorijski medijum za izbor možda postaje sve manje tačna, činjenica
da je fleksibilna disketa univerzalno kompatibilna, jeftina i lako dostupna ne može da se porekne.
Takođe, ona se lako koristi - nema nevolja sa žicama za spajanje ili spregama. Dok integrisani
disk očigledno dodaje i masu i obim uređaju koji se obično projektuje tako da bude što
kompaktniji, neki od korisnika stvarno više vole konstrukcije koje vode ka spravi koja se drži sa
obe ruke. Njena potencijalna nepouzdanost se odnosi u izvesnoj meri na uređaj za kopiranje
"celog diska" koji omogućava korisnicima da lako naprave kopije diskova. Taj uređaj kopira
slike sa originalnog diska u unutrašnju memoriju kamere, a odatle na drugi disk.

U drugoj polovini 2000. godine Sony je obnovio svoj inovativni pristup pitanju ograničenja me-
morije digitalnih kamera kada je uveo model Mavica koji je smeštao slike na specijalnom upi-
sivom kompakt disku (CD-R) od 3 inča, kapaciteta 156 Mbajta. To je obezbedilo dovoljan ka-
pacitet da se smesti 300 slika rezolucije 640 x 480, uz upotrebu kompresije JPEG.

Spojivost
Uprkos težnji ka izmenljivoj memoriji, digitalne kamere još uvek dozvoljavaju vezu sa PC raču-
narom radi preuzimanja slika. Prenos se obično obavlja preko konvencionalnog serijskog kabla
RS-232, maksimalnom brzinom od 115 Kbita u sekundi, mada neki profesionalni modeli nude
brzu SCSI vezu. Izdanje operativnog sistema Windows 98 sredinom 1998. godine donelo je
izglede za vezu preko univerzalne serijske magistrale (USB), pa su digitalne kamere danas često
opremljene i serijskim i USB kablom. Ovaj poslednji je omiljenija opcija, jer omogućava
najmanje tri puta brži prenos slika u računar nego kada se koristi serijska veza. Takođe, postaje
uobičajeno opremanje digitalne kamere TWAIN drajverima koji dozvoljavaju korisnicima da
jednostavno prenose slike do standardnih aplikacija za obradu slika.

Neke digitalne kamere obezbeđuju priključak za video izlaz i kabl S-video kako bi omogućile da
slike budu prikazivane direktno pomoću projektora, televizora ili videorekordera. Dalje proširu-
jući mogućnost "slajd šou", neke od njih dozvoljavaju da se slike prenesu u kameru, čineći je
pokretnom alatkom za prezentacije.

Sve veći broj digitalnih kamera ima mogućnost da se preskoči računar i da se izlazne slike usme-
re direktno na štampač. Ali, bez zasnovanih standardnih sprega, svaka kamera zahteva štampač
koji je posebno razvio njen proizvođač.

Primene
Digitalna fotografija može više da koristi poslovnim korisnicima nego kućnim potrošačima. Teh-
nologija dozvoljava korisniku da stavi fotografiju na računar za nekoliko minuta snimanja, pre-
tvarajući je u veliko poboljšanje produktivnosti i vrednu konkurentsku prednost. Digitalne foto-
grafije se pojavljuju na prezentacijama, poslovnim pismima, u novinama, ličnim identifikacio-
nim značkama te u štampanim i WEB katalozima. Štaviše, segmenti poslovanja koji su se u veli-
koj meri oslanjali na tradicionalnu fotografiju - na primer trgovci nekretninama (zbog fotografija
nekretnina) i službe osiguranja (zbog izrade dokumentacije na terenu) - sada su od sveg srca
prihvatili digitalne kamere.

Ako je potrebno dobiti sliku u elektronskom obliku u što kraćem vremenu, onda je digitalna ka-
mera jedini izbor. U stvari, one su idealne za bilo kakvu upotrebu u izdavaštvu na ekranu ili za
prezentacije, gde ljudi obično rade na PC računarima sa rezolucijama između 640x480 i
1024x768 piksela, jer mogu brzo da snime i izbace sliku u bitmapiranoj datoteci pogodnoj za
računar, spremnoj za unošenje u prezentaciju, za primene u stonom izdavaštvu, za publikovanje
na WEB-u itd.
Digitalno prema filmu
Uprkos krupnim koracima napravljenim poslednjih godina, ostaje da važi konvencionalna mud-
rost koja kaže da, mada digitalne kamere nude prednosti u pogledu fleksibilnosti, kada se dođe
na pitanje kvaliteta slike, one su i dalje daleko iza tradicionalnih kamera na film. Međutim, kako
ova tvrdnja obuhvata poređenje dve radikalno drukčije tehnologije, vredi je detaljnije razmotriti.

Prvo treba uzeti u obzir rezoluciju. Dok je lako ustanoviti rezoluciju CCD uređaja digitalne
kamere, izražavanje rezolucije tradicionalnog filma u apsolutnim terminima znatno je teže. Pret-
postavljajući rezoluciju snimanja od 1280 x 960 piksela, tipičan model kamere iz 1999. godine u
stanju je da proizvede veličinu kadra od preko 1,2 miliona piksela. Objektiv moderne kamere
najviše klase može da razlaže najmanje 200 piksela po milimetru. Kako standardni 35-milime-
tarski negativ osetljivosti od 100 ASA ima dimenzija 24 x 36 mm, to daje efektivnu rezoluciju
od 24 x 200 x 36 x 200 = 34560000. Ta rezolucija se retko kada dostiže u praksi i zaista retko za
njom ima potrebe. Međutim, na osnovu rezolucije jasno je da digitalne kamere treba da pređu još
deo puta put pre nego što dostignu performanse njihovih konvencionalnih parnjaka.

Međutim, to je samo deo odgovora. Sledeći činilac za razmatranje jeste boja, a tu digitalne
kamere imaju prednost. CCD uređaji u digitalnim kamerama obično snimaju informacije o boji
na 24 bita po pikselu. To znači 16,7 miliona boja, što se obično smatra maksimalnim brojem boja
koji ljudsko oko može da zapazi. Samo po sebi, to nije neka velika prednost u odnosu na film.
Međutim, za razliku od srebro-halogenih kristala na filmu, CCD uređaj registruje svaku od tri
komponente boje (crveno, zeleno i plavo) bez ikakve dominante. Fotografski film teži da ima
specifičnu dominantu boje - u zavisnosti od tipa filma i, u izvesnoj meri, od proizvođača - a to
može da loše utiče na ravnotežu boja na slici.

Ipak, srebro-halogeni kristali jesu ono što daje ključnu prednost fotografskom filmu. Dok su
ćelije na CCD uređaju postavljene u redovima i kolonama, kristali na filmu su, za sve svrhe i
namene, slučajno raspoređene, bez unapred određenog obrasca. Kako je ljudsko oko veoma oset-
ljivo na obrasce, ono teži da veoma lako sagleda uređeni raspored piksela registrovanih pomoću
CCD uređaja, posebno kada susedni pikseli imaju značajno različite tonske vrednosti. Povećajte
fotografski film i, mada će se tačke razaznavati, neće biti upadljivih regularnosti. Iz tog razloga
moderni ink-jet štampači koriste tehniku poznatu kao "stohastičko umekšavanje tonova", koja
dodaje slučajni element rasporedu tačaka mastila kako bi se ugladili prelazi sa jednog tona na
drugi. Fotografski film to radi prirodno, tako da oko manje vidi rezultat u "blokovima" nego na
digitalnim fotografijama.

Postoje dva načina da se zaobiđe ovaj problem digitalnih kamera. Proizvođači ili mogu da
razviju i izgrade modele koji mogu registrovati višu rezoluciju od one koju oko može da zapazi
ili mogu da izgrade algoritme za umekšavanje tonova koji menjaju sliku nakon što je registruje
CCD uređaj. Obe ove opcije imaju loše strane, kao što su povećanje datoteka i duže vreme
obrade.

Digitalni video
Sada se pojavljuje se nova generacija potpuno digitalnih video kamera, a sa njom i težnja ka pot-
puno digitalnoj video produkciji. Ranije se stono video izdavaštvo oslanjalo na "snimanje" ana-
lognog videa, ili sa potrošačkih formata kao što su Super VHS ili Hi-8 ili sa profesionalnog
formata nivoa Betacam SP, i na konvertovanje u digitalne datoteke na čvrstim diskovima PC
računara, što je mukotrpan proces, obavezno sa "gubicima" i sa značajnim problemima sa
propusnim opsegom. DV kaseta je mala, metal-oksidna traka, veličine oko tri četvrtine digitalne
audio trake. Taj format nudi značajnu prednost jer dozvoljava da kamera, kartice za snimanje,
uređivanje i konačno glavni zapis ostanu unutar digitalnog domena.

Naravno, sa DV kamerom nije potrebna

tradicionalna kartica za video snimanje, jer je izlaz
iz kamere već u komprimovanom digitalnom
formatu. DV datoteke su, međutim, još uvek velike
i trend ka digitalnom videu uključuje digitalne
video kamere koje su standardno opremljene
spregom IEEE 1394. Zato je kartica za spregu IEEE
1394 sve što je potrebno na sistemu za uređivanje
zasnovanom na PC računaru. Krajem 1998. godine
sistemi za uređivanje zasnovani na sprezi IEEE 1394 ostali su skupi i namenjeni više
profesionalnom delu tržišta. Međitim, sa povećanjem naglaska na rukovanju audio, video i
opštim tipovima podataka, industrija PC računara blisko sarađuje sa gigantima potrošačke
industrije, na primer sa Sonijem, kako bi se komunikacija, kontrola i razmena digitalnih, audio i
video podataka uveli u glavne tokove tržišta.