Свети Игњатије Брјанчанинов - Савети за бављење Исусовом молитвом

Бави се искључиво и са свом савесношћу покајном молитвом; труди се да молитвом принесеш покајање:
уверићеш се у успех подвига, када у себи осетиш сиромаштво духа, умиљење, плач. Такво напредовање
у молитви желим и себи и теби. Достизање натприродних благодатних стања увек је било реткост.
Преподобни Пимен Велики, монах египатског Скита, који је познат по изузетном напретку својих
монаха, који је живео у 5. веку, када је нарочито процветало монаштво, говорио је: „О савршеном говоре
многи међу нама, а савршенство су заиста достигли један или двојица.“ Преподобни Јован Лествичник,
аскетски писац из 6. века, сведочи да се у његово време веома смањио број сасуда божанске благодати у
односу на претходно време, а узрок томе свети види у измењености духа људског друштва, које је
изгубило простоту и заразило се лукавством. Преподобни Григорије Синаит, писац 14. века, одлучио се
да каже да у његово време уопште нема благодатних мужева, толико су ретки постали; као узрок томе,
Синаит указује на необично развијање порока, које произилази од саблазни које су се умножиле. Тим
пре, у наше време делатељ молитве мора бити у највећем опрезу. Ми немамо богонадахнуте учитеље!
Целомудреност, простота, јеванђелска љубав, удаљили су се са лица земље. Саблазни и пороци су се
бесконачно умножили! Свет је обузет развратом! Над људским друштвом господари, као пуновласни
тиранин, грешна љубав у разноразним облицима! Довољно је, и више него довољно, ако се удостојимо
да Богу принесемо једино дело које је суштински потребно за наше спасење: покајање…

Бриге и страсти, које непрекидно одвлаче мисли ка себи, узрок су расејаности при молитви; гордост је
узрок огорчености срца; гнев и злопамћење, који се заснивају на гордости, узрок су узнемирености срца.
Послушање је основни узрок који уништава расејаност, због које је молитва бесплодна; послушање је
узрок смирења, смирење уништава огорченост, због ког је молитва мртва; истерује узнемиреност, због
које је молитве непотребна, срце помазује умиљењем, због ког молитва оживљује, добија крила, узлеће
Богу. Према томе: послушање не делује само против расејаности, него и срце чува од огорчености и
узнемирености, одржава га непрестано кротким, благим, непрестано способним за умиљење, непрестано
спремним да се излије пред Богом у молитви и плачу, који су толико искрени да се са свим правом могу
назвати и исповедањем душе пред Богом и духовним откривањем Бога души.

Они који су Јеванђељем уведени у правилно самоосуђивање, смирено, понизно размишљају о себи:
сматрају се непотребним слугама које нису испуниле назначење које је Искупитељ стекао и предодредио
људима које је искупио. Одбацивање живота по јеванђелским заповестима и по учењу светих отаца
самовољан живот, заснован на сопственом умовању, чак и ако је веома борбен или веома пристојан –
има најштетнији утицај на правилно схватање хришћанства, чак и на догматску веру (1 Тим 1,19). То је
сасвим јасно доказано карактером бесмислених заблуда и разврата, у које су упали сви одступници, сви
јеретици и расколници. Уједно, поново се ослањајући на божанско Писмо и отачке списе, ми тврдимо да
ум и срце који нису покајањем очишћени од страсти нису способни да постану причасници божанске
благодати – тврдимо да они који сами стварају благодатна виђења и благодатна осећања, и њима ласкају
себи и обмањују себе, упадају у самообману и демонску прелест. Неоспорно верујући у постојање
благодатног дејства, дужни смо да исто толико верујемо у недостојност и неспособност човека да у
страсном стању прими божанску благодат. Због тог двоструког убеђења, свецело, некористољубиво се
погрузимо у делатност покајања, свесавршено се предавши и препустивши вољи и доброти Божијој. „У
Богу нема неправде“ – поучава преподобни Макарије Велики: „Бог неће оставити неиспуњено оно што
је Он оставио Себи да испуни, када ми испунимо оно што смо ми дужни да испунимо“.