UVOD

Lična pitanja; Odnosi muškarac i žena;

Da li ste ikada pokušali da pratite tok sopstvenih misli? Praćenjem misli prvo što
primećujete je da vi zapravo neprekidno razgovarate sami sa sobom.
Na prvi pogled misli deluju haotično, raštrkane na mnogo tema, povezane su medu sobom
nekim čudnim redosledom asocijacija. Ipak, ako imate dovoljno strpljenja da ih posmatrate
malo duže od par sekundi, možete uočiti da se one uglavnom vrte oko jednog centra koji
se zove vaše interesovanje za datu temu. Asocijacije, koje vaše misli čine raštrkanim, u
početku su vezane za centralnu temu, ali ako je vaše interesovanje slabo tada svaka
asocijacija ima mogućnost da postane centralna tema i tako u nedogled. Misli se kreću
kružnom putanjom, to najlakše možete primetiti kada ste okupirani nekim problemom.
Tada ne morate da se trudite, sve asocijacije koje vam se jave kreću se oko centralne misli
nudeći moguće rešenje problema, koji je ipak samo u vašoj svesti. Pronalaženje prave
asocijacije, koja je pravo rešenje, izgleda kao pogodak u centar: najednom osećate
olakšanje, problem je rešen (u vašoj svesti) i jedino što treba da učinite je da realizujete
rešenje problema prenosom tog dela svesti nekoj drugoj osobi. Odličan primer za ovu malu
paradigmu je konflikt sa drugom osobom. Kada u svojoj svesti razrešite problem konflikta,
koji vas je odveo u loše emotivno stanje, olakšanje koje sledi može se nazvati ushićenjem i
vi imate neodoljivu potrebu da svoje rešenje odmah saopštite osobi sa kojom ste imali
konflikt. Razrešenje se postiže popravljanjem narušene komunikacije i ponovnim
uspostavljanjem harmoničnog odnosa.
Drugi vid jasno usmerenog kretanja misli je kod rešavanja apstraktnih problema, na
polju matematike, mehanike i slično. Ponovo misli asocijacijama kruže oko jednog centra,
koji je zadati problem, i opet je rešenje problema pogodak u cilj.
No, ovo su ekstremni slučajevi stanja svesti, koja proizvodimo mimo svesne odluke
jer retki su oni koji uživaju u rešavanju matematičkih zadataka a niko ne voli konkretan
problcm. Rešenje problema iz oblasti svakodnevnog življenja donosi olakšanje ali ne i
uživanje. Pre bi rešenje bilo odstranjivanje tegobe, sa težnjom da se ona što pre zaboravi,
nego radost zbog samog razrešenja.
Treći slučaj je stanje svesti u kome smo svakodnevno, relativno neopterećeni
sopstvenim životom. Već rekoh da je svest čoveka neprekidno u toku sopstvenih misli,
koje ili saopštavamo drugima razgovorom ili razgovaramo sami sa sobom, slobodno
prateći tok asocijacija. Ovo svi znamo ali o tome niko ne govori, jer sve je tako normalno.
Svest ne proizvodi samo govor, u vidu rečenica koje se misle, umesto da se izgovaraju,
već i slike već videnih situacija i predela, zatim reprodukcije zvukova koji su već jednom
zabeleženi u njoj a ponekad i poznate mirise. I vrlo često je to jedan sklop koji zajedno
čini neki utisak. Recimo, miris prženih uštipaka koji dolazi odnekuda, automatski priziva
asocijaciju - sliku nekih drugih uštipaka, na nekom drugom mestu a tu je i glas vaše bake
koja vam se obraća nežnim glasom. Zvuk poznatog baleta doneće vam i sliku pozorišne
scene zajedno sa čitavim orkestrom a uz to se može pojaviti i osećaj negodovanja ako ste
to veče bili nezadovoljni zbog nekog trećeg razloga, i tako u nedogled.
U svakodnevnim aktivnostima vi neprekidno govorite sebi šta treba da uradite
sledeće, postavljate sebi pitanja i odmah dajete odgovore a čitav dijalog se odvija samo u
vašoj svesti. Svest ima svoje ustaljene tokove koji se još zovu način razmišljanja. On je
mešavina naučenog modela razmišljanja i vaše Iične prirode, ali uglavnom je naučen kroz
proces vaspitavanja kroz koji ste prošli kao dete. Naučeni način razmišljanja zapravo
postoji da vam olakša svakodnevni proces mišljenja, kao i da vam pomogne da se snalazite
u svakodnevnom svetu koji vas okružuje. Okoštavanje načina razmišljanja donosi navike,
kojih se teško oslobađamo baš zbog formiranog načina razmišljanja, odnosno ponašanja.
Čovek može do mile volje da razgovara sam sa sobom i to je prirodno, sve dok ne
počne to glasno da čini. To se već proglašava nenormalnim. Takode može da stvara
mnoštvo slikau svojoj svesti, sećajući se ili maštajući, sve dok ih ne proglasi za realnost.
Jedini ljudi kojima je to dozvoljeno su deca. Deci dozvoljavamo da pričaju sa sa sobom,
pa čak se pretvaramo da verujemo da su slike koje ona vide realnost, ali to nam je samo
prilika da im saopštimo gde se zapravo nalazi granica realnosti, granica normalnog.
Odrastanjem deca nauče šta je normalno a šta ne i u okvirima tog normalnog, što će reći
dozvoljenog, kreće se i njihov model razmišljanja i interesovanja.
Sve do sada rečeno toliko je normalno i prirodno da se čini da o tome i ne treba
govoriti, svi to znaju. Sve do skora nisam ni razmišljala o mislima i svom unutrašnjem
razgovoru koji me prati od kada znam za sebe. Moje lično interesovanje, koje je i
napravilo ove stranice, prošireno je dugogodišnjim interesovanjem za metafiziku ili
onostrano, jednostavno rečeno. Godinama unazad tragam ne znajući tačno za čim, čitam
ezoteričnu literaturu pokušavajući da shvatim svet i u dubini, ne samo po širini. Mnogi su
mi rekli da sam dosadna, jer otišla sam preduboko, na uštrb širine. Mnogi su mi rekli da
sam interesantna, jer govorim o starim temama na nov način.
A sve je počelo slučajno (ako je išta na ovom svetu slučajno). Neprekidno u
konfliktu sama sa sobom više sam problema u sopstvenoj svesti stvorila sama sebi nego
što su mi probleme stvarali svi Ijudi sa kojima sam dolazila u kontakt. U jednom trenutku
shvatam tu jednostavnu činjenicu, kao i da sam samoj sebi postavila mnoga nepotrebna
ograničenja kojima se povinujem. Zato sam na vrhu papira napisala:

(04.12.1996.)
Koja su moja ograničenja? Šta ne mogu?
Sledila su nabrajanja, medutim čim sam napisala prvo ograničenje, koje je trebalo
da započne spisak, usledio je odgovor: "Možeš ti to, samo nećeš". Začuđena, stavila sam
nekoliko znakova pitanja i uzvika pored prve stavke na spisku i nastavila sa započetim
poslom. Glas se više nije mešao. Medutim, dopala mi se mogućnost da zapišem dijalog
koji sam zapazila, pa se obratih tom glasu, kao da je u pitanju neko drugi.

Drago mi je što te imam.

I meni je drago što imam tebe.

Šta je sa mojim kompleksima?

Tvoji kompleksi su bili pokretački motiv. Da njih nisi imala, ne bi dospela do nivoa
svesti koji imaš.

Odnos sa ženama?
Plašiš se konkurencije. Opet stari, nepotrebni strah. Odreci se intelekta pa nećeš
imati konkurenciju. A ti to nećeš.

Neću.
Svoj im intelektom i snagom dulia odbijaš muškarce pa oni onda odlaze slabim
ženama. A to su slabi muškarci koji ti ionako nisu potrebni. Jakih muškaraca je veoma
malo a njihova jačina ogleda se uglavnom u tvrdoglavosti. Međutim, i ti si tvrd orah.

Postoji li suštinski veza kakvu želim, veza Ijubavi i razumevanja?

(Molim te uspori odgovore dok pišem)
(Usporavam) Postoji, ali takva veza, takav spoj muškarca i žene može da se ostvari
samo na višim planovima duha.
 Nastupila je pauza. Zato pomislih: "Ipak ubrzaj, mogu da te pratim". Glas me
posluša i nastavi u tempu kojim sam mogla da zapišem svaku reč.
Ti i R. na višim planovima idealno funkcionišete, to je ona spona koja vam ne
dozvoljava da se razdvojite iako ste više puta pokušavali. Ostvarila si ono što si htela. Na
nižem planu komunikacije postoji konflikt, ali prevođenjem nižeg plana u viši forsiranjem
višeg plana doći će do harmonije i razumevanja i na nižem planu. Izdrži, istraj, bićeš
nagrađena.

Konflikt sa majkom?
Prevaziden je.

Odnos sa ocem?
Shvatila si ga.

Problem autoriteta odnosno neprihvatanje autoriteta?

Lepo si definisala sebe kada si rekla da je tvoje ime "Pobuna". Pobuna protiv nižeg
plana. Tebe jednostavno vređa kad neko pokuša da se postavi iznad tebe.

Čarobna formula ?
Ljubav. I to si već znala.

Hvala ti Nema na čemu.

 Igra pitanja i odgovora mi se dopala a tek kasnije sam se upitala otkuda to da muškarac
odgovara na pitanja kada sam ja žena, te bi stoga bilo očekivano da i odgovori budu u tom
gramatičkom rodu.
Odgovora na ovo pitanje ima mnogo i svi mogu da budu pravi. Navešću samo one koji
mogu da objasne nastalu situaciju, iako su na prvi pogled nespojivi.
Prema drevnoj filozofskoj podeli muškarac predstavlja aktivan princip, žena pasivan.
Muškarac je taj koji daje, žena zauzvrat prima. Dakle, onaj koji postavlja pitanje aktivan je
samo u prvom momentu, jer iščekivanje odgovora stavlja ga u poziciju primaoca, dakle onoga
koji je pasivan. Samim tim je sagovornik, onaj koji daje odgovore, aktivan i predstavlja muški
princip. Otuda odgovori u gramatički muškom rodu. Svest, kao celokupnost, u sebi sve sadrži i
sve prima, stoga je pasivna. Razum pokreće akciju misli, radoznalosti i učenja, stoga je
aktivan.
Drugo moguće objašnjenje bilo bi na bazi naučenog modela razmišljanja. Da bih
razgovarala sa nekim potrebno je imati sagovornika: ti, u odnosu na ja. Komunikacija je uvek
u odnosu na nekoga a taj neko je uvek ne-ja. Da sam odgovore davala u ženskom rodu opet bih
govorila iz ja i komunikacija bi se prekinula, jer ne bi postojao drugi, odnosno sagovornik.
Treći mogući odgovor je kontakt sa Svetim Anđelom čuvarom, mitskim bićem koji je
naš lični čuvar i savetnik, sveznajuće stvorenje koje nas uvek i svuda prati, kao senka. Anđeo
čuvar se pominje u ezoteričnoj literaturi te sam u par navrata poverovala u ovu varijantu. Čak
se i u tekstu na par mesta obraćam sagovorniku u mislima na taj način. Nekoliko pokušaja da
razrešim tu dilemu nisu urodili plodom, jer nisam dobila precizan odgovor tipa "jeste" ili
"nije".
U razgovorima preovladavaju svakodnevne teme ali sagledane iz drugog ugla. Tekst je
donekle ezoteričnog karaktera, ima dosta već poznatih elemenata iz oblasti zapadnog
okultizma, ali ima i podataka koje nisam znala pre nego što sam počela da pišem o nekoj temi.
Upravo me je to i navelo da u par navrata poverujem da sam u kontaktu sa nekim nezemaljskim
bićem. Međutim, način na koji sam pisala ovu knjigu ni malo se ne razlikuje od načina na koji
pišem recimo poeziju. Jednostavno prepoznam misao i pišući pratim je ili prateći je pišem.
Pišem onako kako i govorim - brzo i tečno, bez zastoja da razmislim o sledećoj rečenici.
Pitajući se otkuda mi nepoznato znanje shvatih da sam se ponašala kao istraživač koji,
udubljujući se u suštinu problema otkriva nove istine.
Centralna tema, Centrifugalna i Centripetalna sila, nametnula mi se sama po sebi kao
logično objašnjenje postavljenog pitanja. Sile, kao početna snaga svega ispoljenog, postale su
okosnica daljih objašnjavanja. Kroz prizmu njihovog delovanja može se objasniti čitav
Univerzum.
Naravno, logika se uvek bazira na povezivanju prethodnog znanja jednog sa drugim, te
je logično dolaženje do centralne teme bilo logično samo meni, jer baziralo se na prethodnom
iskustvu. A ono je bilo konkretno i vrlo upečatljivo.
Pre nekoliko godina zainteresovala sam se za Junga i njegovu psihologiju nesvesnog.
Zainteresovana je reč slabog intenziteta, pre bi se moglo reći da sam bila opčinjena uvidom da
se svest može istraživati i van granica racionalnog. Proučavanjem svoje svesti, praćenjem
slabih poruka koje izviru iz Nesvesnog, jednog trenutka dospela sam u stanje dubokog transa,
u kome je svesnost bila potpuno zadržana, kada mi se dogodilo najneobičnije i istovremeno
najužasnije stanje svesti koje sam ikada doživela. Odednom je čitav prostor oko mene,
obuhvatajući i moje telo kao centralnu tačku, počeo da vibrira sažimajući i rastvarajući me
istovremeno. Sve je trajalo (neodredenih) par minuta a zatim sam, kao iz katapulta, vraćena u
običnu svest. Smrtno uplašena više nikada nisam pokušala takve igrarije sa sopstvenom svešću.
Ceo doživljaj se može uporediti sa boravkom u mašini za pranje veša za vreme ceđenja
centrifugom.
Istraživanje svesti sam nastavila, ali znatno opreznije nego pre. Sada, nekoliko godina kasnije, shvatam
da sam tada, hrabro i naoružana neznanjem, stigla do samog izvora svesti. Otuda i logika, koja se
savršeno uklapa u bilo koji postavljeni primer, da su svest i svet uopšte stvorile dve sile:
Centrifugalna i Centripetalna, koje svojim naizmeničnim i istovremenim delovanjem i dalje
vrše stvaranje i razaranje sveta.
 Prvih par poglavija pomalo su haotična, asocijacije su me nosile sa teme na temu i sva
su objašnjenja relativno površna, jer htela sam ođednom sve. Disciplinovanjem interesovanja
uspela sam da se održim na svakoj temi ponaosob jedno duže vreme, sve dok ne bih iscrpla sva
pitanja u vezi nje.
I još za kraj: na samom početku pisanja nisam imala u svesti opisani dramatičan
doživijaj koji, mad aje bio intenzivan, nije mogao po značenju da se uklopi u bilo koje
postojeće objašnjenje razuma, te je samim tim donekle zaboravljen. Tek po okončanju pisanja
kockice mozaika složile su se na svoja mesta, a doživljaj je napokon dobio svoje pravo
značenje i objašnjenje.

Sledeći put bilo je veoma jednostavno. Na vrhu lista papira napisala sam pitanje:
Zašto se Ijubavna veza između muškarca i zene suštinski razlikuje u zavisnosti od toga da li je
muškarac onaj prvi, pravi, onaj koji je u javnosti i za koga se zna y odnosno da li je drugi, onaj koji se
krije i za koga se ne zna. Ako u oba slučaja Ijubav povezuje muškarca i ženu, zašto se suština odnosa
razlikuje.
Kada je muškarac prvi, onaj koji se javno prikazuje, muž ili verenik (momak je prelazno rešenje od
pokušaja do ostvarenja verenika, odnosno muža) on polaže izvesno pravo svojine na ženu. Odnos se
"materijalizuje". U pitanju je pravo jačega, odnosno pravo očinstva. Majka je uvek poznata, ali da bi
otac bio siguran da je dete njegovo mora svojinski da se predstavi i da bude siguran da je i žena njegova.
Uzroci ovoj pojavi su predcivilizacijski i današnji moderan muškarac najčešće nije svestan motiva koji
je duboko ukorenjen u njemu. Žena, s druge strane, od muškarca očekuje da zauzvrat bude hranilac
porodice, neko ko će se brinuti o njoj i njenom (njegovom) potomstvu i otuda se javlja osećaj svojine
muškarca, a samim tim i ljubomora. Ljubomora je samo znak nesigurnosti, strah od neizvesnosti
sutrašnjice, mada ne samo to. Muškarac, zbog uživanja u ženi, obezbeđuje joj egzistenciju a žena zbog
egzistencije obezbeđuje porodicu i muškarca.

Dobro, to je geneza, a šta je sa odnosom među polovima u današnje, moderno vreme kada se veze ne
zasnivaju isključivo zbog odrzanja vrste?
U današnje vreme žena je postala pitanje statusa. Imati lepu ženu, imati mladu ženu
odraz je muškarčeve moći.Novac je u moderno doba(a i mnogo ranije, sa pojavom materijalnih
vrednosti tipa zlato i drago kamenje) postao merilo moći. Nekada su muškarci bili lovci na
divljač a danas su lovci na novac. U oba slučaja žene su lovci na muškarce.

Ipak mi odgovor nije baš najjasniji, ili ja nisam pitanje postavila na pravi način, a čini mi se da
jesam. Dakle, zašto u čisto seksualnim vezama pitanje lične slobode nije nametnuto kao prioritetno,
dok je to veoma bitno u javnoj vezi?
U čisto seksualnoj vezi može biti ljubavi, ali onda se javlja potreba da se taj neko
predstavi široj javnosti, opet se može reći kao trofej. Ukoliko par zaista ne sme da obznani
svoj "trofej", jer pravila igre tako nalažu, onda se neometano okreću jedno drugom, jer zbog
toga su zajedno.
Pitanje dominacije takode u tajnoj vezi nije prisutno, jer nebitno je ko će voditi igru,
vođstvo se uzajamno smenjuje. Već u javnoj vezi muškarac mora da bude taj koji dominira i
time pokazuje da je jači i vredan poštovanja. Jer, ako je njegova žena jača od njega i dominira
situacijom, onda to znači da svaki drugi muškarac može da dominira nad njim. Opet se
vraćamo genetskom materijalu, kao što vidiš.
Ima li leka i pomoći?

Ima. Duhovno ostvarenje i osvešćenje pomoći će i muškarcu i ženi da postane čovek.

Ulazimo u doba Vodolije -cloba Čoveka. Žene su već postale ratnice i lovci, samostalno
obezbeđujući sebi egzistenciju. Muškarci im u tom smislu nisu potrebni. Muškarci osnivaju
samostalna domaćinstva i žene im u tom smislu nisu potrebne. Zajednica novih Ijudi biće
zasnovana na uzajamnoj potrebi za energijom drugog pola i na razumevanju. Na prvom mestu
razumevanje među polovima je neophodno da bi se razumeli mali ljudi koji sa njima rastu -
deca, koja tek treba da postanu Čovek.
 Kako stiči do razumevanja?
Razgovorom. Razmenom mišljenja i slušanjem a samim tim i uvažavanjem mišljenja
onog drugog. Ne postoje dve identične osobe, čak se i jednojajačni blizanci razlikuju u
karakteru i načinu razmišljanja. Treba shvatiti svoju različitost u odnosu na ostale a samim tim
i odvojenost od opšteg mišljenja i imati lične stavove o životu. Što znači da treba poštovati
tuđe stavove. Tako dolazi do razumevanja.

Zaista si fascinantan. Pričala bih još sa tobom, ati nemam ideja. Da li je izvodljivo nešto kao
slobodna forma? Recimo, ti diktiraš a ja pišem?
Nije. Moraš da mi postaviš konkretno pitanje koje zavisi od stepena tvoje zrelosti. A
odgovore možeš da dobiješ na sva pitanja. Samo treba da ih postaviš.

Šteta. Dobro, Zašto u povišenom stanju svesti nemam pitanja?

Zato što tada ulaziš u sferu Univerzalnog znanja i svi odgovori su u tebi, medutim, pošto
tada sve znaš, nema potrebe za pitanjem pa samim tim ni za odgovorom.

Pošto mi je rečeno da su mi sve oblasti na raspolaganju poželeh da postavim jedno stručno

pitanje iz oblasti Kabale pa prosto utišanim mislima postavih pitanje (Malo bezobrazno)
Odgovor koji je usledio bio je u istom tonu.
(Nije)

Jesant li upravu sa svojom vizijom Drveta žvota?

I jesi i nisi. Kabalaje veštačka tvorevina, pokušaj čoveka da objasni sebe samog. Predeo
koji tebe najviše interesuje je ipak suviše "visoko" za običnog čoveka. Sta običnom čoveku
znači "Univerzalna ljubav" kada ni sa ovozemaljskom ne može da izađe na kraj. Ili
"Univerzalna sila" i kada za njega reč sila znači: ubij da ne budeš ubijen, pokori da ne budeš
pokoren. Ti ćeš shvatiti univerzalne kosmičke zakone uz pomoc šablona Drveta, jer Božansko
znanje samo po sebi nije znanje i potreban mu je šablon da se izrazi. Kad prevaziđeš okvire
Kabale shvatićeš sve ali tada nećeš moći da to znanje objasniš. Sada si kao Prometej, kradeš
vatru bogovima. U stvari, Prometej je samo mislio da krade nešto dragoceno. Od Beskonačnog
ne možeš uzeti toliko da bi se primetilo da nešto nedostaje. To je isto kao ukrasti zrno peska sa
plaže i pri tome misliti da je uzeta velika stvar.

OSNOVNE SILE STVARANJA

Centrifugalna i Centripetalna sila; prima materia
U početku je to bila prepiska isključivo lične prirode. Već dugo se interesujem za
onostrano, imala sam par onostranih doživljaja, ali ono ljudsko i racionalno u meni uvek je
tražilo ovozemaljska objašnjenja za ono što se događa. Problem zvan "višak energije" je nešto
što me prati godinama i što godinama pokušavam da rešim ili transformišem, ali bez
zadovoljavajućeg uspeha. Sada mi se konačno pružila šansa da razrešim neke suštinske
probleme, pogotovu kada mi je rečeno da na sva pitanja mogu da dobijem odgovor, samo treba
da ih postavim.

Razgovarajmo o tome zbog čega su se javljali oni razarajuči vrtlozi energije u meni, zbog kojih sam
morala da uspostavim biokade u svesti?
Ulaziš u polje čiste energije. Prva forma ispoljenja energije je kroz polarnost, polaritet koji
teži da se ujedini. Centripetalna sila - sila leve spirale teži ka oduhovljenju materije, povratku
celokupnog u centar. Centrifugalna sila, sila desne spirale čini materijalizaciju energije
mogućom i dovodi do ispoljenog. Spoj te dve energije u stvari čini život mogućim a deluju
kroz seksuainu energiju kojaje prisutna u svakom čoveku, ali i uspavana u velikoj meri, osim
kada treba da deluje desna spirala - materijalizacija. Tada se aktivira leva spirala budeći strast
u paru muškarac - žena da bi se po začeću aktivirala desna spirala - materijalizacija novog
čoveka. Zatim se obe sile dovedu u stanje latentnog mirovanja.
Blokade si uspostavila levoj spirali: ako stvar potpuno prizemljimo, izvorna sila
Centripetalne sile raznela bi tvoja tela, fizičko i ostala tela, na sastavne delove sve dok od tebe
ne bi ostalo nista, tačnije dok se i sama ne bi pretvorila u čistu energiju. To bi bio tvoj konačan
spoj sa Apsolutnim. Ti - ispoljena pretvorila bi se u Neispoljeno. Međutim, pošto ovozemaljski
život i materiju uopšte na okupu drži Centrifugalna sila, otuda se, zbog želje za materijalnim
življenjem ili življenjem u materiji, javljaju u tebi blokade koje tela drže na okupu.
Iskonske sile se međusobno dopunjuju, sadržavajući se međusobno, i ti kao
razjedinjenja, gledano kroz polno odredenje, tražiš dopunu - muškarca koji ti na neki način
služi kao oslonac i prizemljenje. Uzdignuti falus predstavlja centar, tačku oko koje se vrti
materijalni svet. Vagina s druge strane predstavlja centar ali Centripetalne sile, težeći da u
sebe "usisa" ceo svet. U toku polnog odnosa muškarac se trudi da što dublje prodre u ženu, jer
privlači ga magija povratka Iskonskom izvoru. Polaganjem semena u centar, ejakulacijom,
počinje proces materijalizacije i takoreći pol energije se menja, pravac ispoljenja sile se menja
ka materijalnom. Valjda sam bio dovoljno jasan.

Pa ne baš. Kako centrifugalna sila može da stvara materiju, valjda je ona razarajuća siia?
Razarajući vrtlozi koje pominješ predstavljaju lični utisak tvoje svesti, koja ih tako
definiše. Svest, odnosno Univerzum svcsti deluje kao ogledalo u odnosu na Univerzum
materije, odnosno ispoljenog, pa tako i sile imaju suprotna dejstva. U Univerzumu materije,
kojj je podložan objektivnom merenju i ispitivanju, materija predstavlja tačku od koje
Centrifugalna sila kreće spolja, uz mogućnost razaranja te iste materije, dok Centripetalna sila
"usisava" materiju okoline, uvlačeći je u sopstveni centar.
Univerzum svesti je subjektivne prirode, mada mu zajedničke zakonitosti svesti daju
karakter objektivnog. On se nalazi unutar jedinke i kao što rekoh, u njemu deluju suprotni
zakoni. Obzirom da je ovaj Univerzum nematerijalan, u smislu čvrstine i konstantnih oblika,
centar delovanje Centrifugalne sile nalazi se svuda, recimo u Neispoljenom. Znači,
Neispoljeno nema centar, centar se nalazi svuda. Stoga, zrak sile polazi od centra, koji se
nalazi svuda, i kretanje zraka moglo bi da bude beskonačno, da nema delovanje suprotne sile.
Zbiranje više zrakova, njihovo sudaranje, daje novu tačku zgusnutog dejstva. Zato
Centrifugalna sila stvara materiju a Centripetalna je rastvara. Naravno, u pitanju je
zgušnjavanje i materijalizacija energije, odnosno svesti u određeni ali i promenljivi oblik.
Sudaranje zrakova, njihovo prelamanje i mešanje, pod uticajem Centrifugalne sile daje
privlačenje, odnosno zgušnjavanje.

Vratimo se meni. Šta ja da radim kada me obuzmu sile?

Prepusti se. Odstrani blokade, onoliko koliko to možeš, i dozvoli da se tvoja svest
rasprsne. Načini psihološku vaginu u svojoj svesti, otvori se delovanju Centripetalne sile koju
osećaš kao stranu i razarajuću. Otvori svest tokovima sile, jer čim preovlada jedna sila na
scenu stupa druga radi ravnoteže. Ta druga sila položiće duhovno seme u tvoju svest i otpočeće
novi život u tebi, na psihološkom niovu naravno, a samim tim i na materijalnom.

Kako da se prepustim?
Relaksiraj telo a zatim i duh. Postani svesna blokada, oseti ih i spoznaj, a zatim ih učini propustljivim za
priliv energije. Ne možeš ih odstraniti u potpunosti, jer tada bi se predala Centripetalnoj sili, ali
propuštanjem sile možeš da kontrolišeš njen priliv. Znači: relaksiraj duh i posmatraj, neutralno, proces
dešavanja.

Imam li hrabrosti za to?

 Nemaš drugog izbora. Ili ćeš se boriti protiv Iskonskog ili ćeš mu se prepustiti.
Delovanje dveju sila čini život. Da bi se život kontinuirano nastavljao potrebni su stalno novi
nosioci, novi ljudi. Zbog toga se delovanje Primarne sile ogleda prvenstveno u njenom
seksualnom ispoljenju. Seksualna energija je najjača energija u čoveku a to je upravo stoga što
predstavlja prvi naredni stepen ispoljenja vitalne energije.

Kad smo već kod teme seks, šta orgazam, sam po sebi, predstavlja, obzirom da je, sa aspekta
čoveka, to izuzetan dozivljaj?
Orgazam je trenutak spajanja obe sile u jednu. Orgazam je trenutak Božanskog
postojanja. Ispoljenje Neispoljenog.

Zašto mi se u ekstatičnom stanju svesti pojavljuju simboli pred očima?

Simboli predstavljaju akumuliranu energiju. Seti se da je trougao bio dominantan
simbol. Tri je broj ispoljenja, broj ujedinjenja suprotnosti. Dva puta po tri, odnosno
heksagram, koji je dva komplementarna trougla predstavlja ujedinjenje muškarca i žene.
Trougao sam po sebi predstavlja životnu energiju, odnosno ujedinjenje dve životne sile.
Heksagram je simbol Androgina. Pojedinačni trouglovi, simbolišući muškarca i ženu
pojedinačno, predstavljaju nedovršeno-dovršeno stvaranje. Muškarac u fizičkom smislu je
dovršen. Žena takođe. Međutim, obzirom da su na neki način to dva suprotna pola koji se
privlače, težeći da se pretvore u jedno, dolazi do toga da delo ipak nije dovršeno.

Sta orgazam znači za običnog čoveka koji se ne razume u metafiziku?

Svakome je data mogućnost da iskusi deo Božanskog, podscćanje na Iskonski uzrok
postojanja. Medutim, to što su Ijudi od orgazma napravili cilj i svrhu, to je već stvar
nerazumevanja, odnosno zaborava suštine.
Zadržavanje ejakulacije, na primer, u Tantra jogi, za muškarca, predstavlja obrtanje
smera sile. Sperma je fizička manifestacija Centripetalne sile čineći time mogućim
ispoljavanje Centrifugalne sile. Dvojnost je prisutna, obe sile istovremeno u sebi sadrže onu
drugu i ispoljavanje jedne moguće je samo uz ispoljavanje druge. Elem, pošto je ejakulacija
centrifugalno (materijalno) ispoljenje Centripetalne (duhovne) sile, povlačenjem semena
unazad muškarac čini izvesnu neravnotežu sila u korist Centripetalne (duhovne) sile. Time on
u svojoj svesti stvara psihološku vaginu u koju Centrifugalna (materijalna) sila polaže svoje
"seme" i rada se novi život ali na višem nivou.
Žena je po svojoj prirodi centripetalna i njen orgazam odvija se unutra.
Centrifugalna(materijalna) silaje u muškarcu, u njegovoj spermi i u trenutku zajedničkog
orgazma dolazi do spajanja obe energije i materijalizacije dominantne, Centrifugalne sile, kroz
začeće. Ako nema začeća u fizičkom smislu dolazi do menstruacije kojaje ustvari materijalni
produkt duhovne sile.

Daj mi rezime, pošto je materija vrlo komplikovana.

Univerzum čine dve sile: Centrifugalna (materijalna) i Centripetalna (duhovna) sila.
Obe sile deluju istovremeno mada je Materijalna sila na prvi pogled dominantnija, jer čini
fizički deo sveta, fizički deo ispoljenog.
Muškarac je po svojoj prirodi Centrifugalan, jer u sebi sadrži jaku Centripetalnu
(duhovnu) silu koja se ispoljava kao Centrifugalna(materijalna) sila kroz spermu kao
materijalni produkt duhovnog (orgazam).
Žena samim tim predstavlja Centripetalnu silu, jer u sebi sadrži mogućnost materijalnog
ispoljavanja kroz začeće i radanje,odnosno potencijal Centrifugalne sile. Orgazam koji se
odvija unutra predstavlja Centripetalnu silu.
(Ala si me upleo...)
Rezime:
Sperma je centrifugalni (materijalni) produkt Centripetalne (duhovne) sile.
Menstruacija je centrifugalni (materijalni) produkt Centripetalne sile (duhovne).
Orgazam po svojoj prirodi predstavlja ispoljenje Centripetalne sile koja teži da se ispolji kroz
Centrifugalnu silu - spermu ili menstruaciju.

Kompiikovano, vrlo.
Ne, vrlo je jednostavno, samo je sa aspekta obične svesti komplikovano, jer čovek ne
može da zamisli da nešto istovremeno jeste i nije, odnosno da se duhovno istovremeno
ispoljava kroz materijalno i obrnuto i da sve čini "čudo jedne jedine stvari".
Uočavaš da i sperma i menstruacija predstavljaju suštinski isti produkt delovanja dveju
sila. Možemo reći da je to Prima materia u pravom smislu te reči. Međutim, postoji još
izlučevina koje su takođe Prima materia, odnosno primarno materijalno ispoljenje energije: to
su suze i mleko. Suze se javljaju kod graničnih emocija kada koncentracija energije, koja se
ispoljava kroz emocije, dostigne kritičnu tačku i otpočne proces materijalizacije.
Majčino mleko je takođe materijalni produkt duhovne sile. U neoplođenoj ženi vitalna
energija se ispoljava kroz seksualnu energiju čiji je cilj začeće novog života. Trudna žena
nema potrebe za energijom muškarca već svoju ličnu energiju koristi za rast novog života koji
nosi u sebi. Obzirom da je energija adekvatno usmerena, nema menstruacije kao
materijalizovane energije. Posle porođaja, javlja se novi oblik iste suštine a to je mleko koje
hrani bebu. Menstruacije i dalje nema, jer se energija materijalizuje kroz mleko. Istovremeno,
nastavlja se energetski kontakt između majke i deteta začet u utrobi. Prestankom dojenja žena
ponovo dobija menstruaciju i ciklus počinje iz početka.

Veoma zanimljivo.
Odgovori koji su mi dati bili su vrlo zanimljivi, čak mi je dat i odgovor na pitanje koje nisam svesno
postavila: zašto žene imaju menstruaciju. Međutim, naknadnim pregledom teksta ustanovila sam da se
odgovori ne odnose samo na mene lično već da su dati kao objašnjenje svim Ijudima koji imaju slična
pitanja i slične probleme.

ENERGETSKA RAVNOTEŽA
Poremećaji elemenata; Poruke razuniu o bolesti; Bioenergija; Patnja kao energetski koncentrat; Izvori
energije; Uspostavljanje ravnoteže;

Već danima osećam glavobolju, a radiia sam neke vezbe sa elementima. Da li je bol koji osećam
posledica aktiviranja elementa vatre?
U pravu si. Bolest koja bi latentno postojala u tebi i uznemiravala te povremeno mora da
se ispolji u potpunosti da bi konačno nestala. Osim toga, svesnim aktiviranjem elementa vatre
napravila si energetsku neravnotežu, prenaglasila si element i otuda bol.
Svaki čovek poseduje određenu količinu lične energije koja mu služi za regeneraciju
organizma i aktivnosti u svim vidovima, kao i za stvaranje podmlatka. Znači, jedan deo
energije služi za pokretanje tela i regeneraciju ćelija uopšte, a drugi, mnogo veći deo čovek
akumulira u misaone procese, kao što su učenje i znanje na primer, zatim u emocije i sećanja,
koja takođe predstavljaju energetske koncentrate, zatim navike, odnosno sve ono što sačinjava
psihološki život.
Uslovljen civilizacijskim normama čovek je naučio da svoju energiju sopstvenom voljom
usmerava na određen način i u odredenom smeru i već tim ne-prirodnim usmerenjem pričinjena
je energetska neravnoteža. Bolest predstavlja upravo tu energetsku neravnotežu. Umesto da se
lična energija upotrebi za ispoljenje u svim vidovima, najčešće se njen neometan tok blokira i
stvara se energetski naboj koji se oseća kao pritisak. U početku taj pritisak stvara psihološke
smetnje a dužim "arhiviranjem" energije kroz patnju na kraju dolazi do bolesti. Možemo reći
da se stvara "energetski tromb" koji ometa slobodan tok energije i stvarajući pritisak na
odredenom organu dovodi do bolesti.
Bol predstavlja skoncentrisanu energiju na odredenom delu tela koja, vršeći pritisak
stvara neugodan osećaj. S druge strane, zvuk predstavlja oblik ispoljenja energije. Zbog toga je
jak bol praćen jaukom a u lakšem vidu bolesnik neprekidno govori o bolu ili o bolesti, jer time
nesvesno umanjuje energetski koncentrat. Pričajući o bolu ili o bolesti svest se usmerava na
određeno mesto u telu i time mu donekle oduzima višak energije.
Lekovi koje ljudi uzimaju samo preseljavaju bolest, obično na drugo mesto u telu.
Bolest je poremećaj prirodnog energetskog balansa. Lekovi ne uspostavijaju potpuni balans
već samo neravnotežu energije jednog, obolelog organa premeštaju na drugi - zdrav organ.
Bolesni organ manje trpi pa zbog toga prestaje da boli, a zdrav organ, koji primi poremećaj
može bez bola, jedno vreme, da podnosi dodatni pritisak.
Ukratko, Iekovi ne Ieče već reorganizuju disharmoniju, naročito sintetički lekovi. Ono
što zaista dovodi do ravnoteže je uskladivanje elemenata.

Da li je čovek svestan toga šta čini sa svojim organizmom?

Donekle. Racionalna svest prima poruke od obolelih organa, ali retko kada ih shvata
ozbiljno. Naravno, toje posledica civilizacijske svesti i gubitka kontakta sa prirodom a naročito
sa sopstvenom prirodom. Celokupna svest, čiji je jedan deo racionalna, odnosno razumska
svest, odlično zna šta se sa ličnom energijom i telom uopšte dešava. Kao što rekoh, zbog
prekida prirodne veze čovek nije svestan (razumom) šta se dešava, a potrebno je samo malo da
obrati pažnju.

Kako da obrati paznju?

Jednostavno. Samo treba da obrati pažnju na uobičajene rečenice koje mehanički
izgovara u trenutku negodovanja. Osoba koja kaže: "Zbog tebe će mi pući srce" svoju ličnu
energiju akumulira u vidu patnje u srcu, tu se stvara "energetski tromb", i time ga opterećuje.
Posle dugogodišnjeg opterećenja sledi infarkt. Izjava: "Piješ mi krv" dovodi do malokrvnosti.
"Ne znam gde mi je glava" ukazuje na mentalne poremećaje u Iakšem vidu ili do tumora na
mozgu u težem obliku. Osoba koja "guta suze" ili nezadovoljstvo oboljeva od štitne žlezde.
Primeri su brojni.

Moja izjava je: "Piješ mi dušu"

To znači da ti dotična osoba uzima ličnu energiju. U tvom slučaju nema akumuliranja
energije u patnju ali nema ni života u smislu vitalnosti i želje za aktivnostima.

Kako uskladiti energetsku neravnotezu?

Ono što zaista dovodi do ravnoteže je usklađivanje elemenata. Povišena temperatura
znači da je elemenat vatre postao predominantan i u tom slučaju treba povećati element vode
da bi se došlo do ravnoteže. A to znači dosta tečnosti unositi u organizam.

A kako se manifestuje poremećaj elementa vazduha?

Element Vazduha dominira grudnim delom tela. Poremećaj elementa vazduha donosi kašalj. Vazduh
takođe predstavlja misaone procese kao i nervna oboljenja. U tom slučaju u organizam treba unositi
element zemlje, odnosno čvrste hrane. Osobe koje dosta jedu u periodu stresa ili nervoze odlično znaju o
čemu govorim.

Poremečaj elementa zemlje?

Poremećaj elementa zemlje se rede dešava, jer samo telo po svojoj strukturi predstavlja
zemljani element. Bolesti elementa zemlje uglavnom su vezane za poremećaj varenja i
kostobolje. U tom slučaju pomaže elemenat vazduha. Znači, lek bi bio pojačan misaoni proces,
vežbe disanja ili jednostavnošetnjakao izlaganje vazduhu.Takoderazgovor sadrugim ljudima
aktivira element vazduha zbog pojačanog misaonog toka u razgovoru.

Hočeš da kazeš da pričalice nemaju problema sa reumom?

Da. Oni koji suštinski imaju potrebu za komunikacijom ne oboljevaju od bolesti zemlje
ili vazduha. Ali pazi da te ne prevari prvi utisak, neko može samo da izgleda komunikativan a
da je u duši izuzetan samotnjak.
Kako da uravnotezim elemente u sebi?
 Vizualizacijom i koncentracijom, zapadni okultizam kao i vežbe joge već imaju detaljno
razrađene sisteme mentalnih vežbi. Ali, pazi, moraš da budeš jako precizna i dosledna. Svako
polovično vežbanje pojačava neravnotežu ili je stvara, ako već nije postojala. Bolje je ne raditi
ništa nego raditi nepravilno.

Postoje Ijudi koji mogu da leče druge Ijude svojom energijom, takozvani bioenergetičari Kako
to oni rade? Pričaj mi malo o tome.
Svaki čovek oko sebe ima energetski omotač obojen ličnom notom preko kojega
upoznaje svet primajući ga (energetski) u sebe i preko kojega svet upoznaje njega. Taj
energetski omotač naziva se Aura.
Energija je data svakom čoveku za normalno funkcionisanje i život uopšte, ali njena
preraspodela unutar jedinke prepuštena je ličnoj volji i izboru. Takođe, dodatno punjenje
energijom je moguće iz više izvora, a samom čoveku je ostavljeno da odluči o tome. Osobe
koje imaju jači energetski potencijal i koje su ga svesne, mogu da leče druge Ijude. Nije tu u
pitanju samo jačina energije već njena kontrola i balansiranje. Bolest je neravnoteža
energetsko gpotencijala i slobodne energije u telu. Bioenergetičar oseća tu neravnotežu i
dovodi je u ispravno stanje. Ukoliko je bolest nastala unutrašnjom voljom bolesnika, ukoliko
on ima neke emotivne ili materijalne koristi od sopstvene bolesti, a ne mora uvek da bude
svestan toga, neravnoteža će se uspostaviti ponovo i ni jedan bioenergetičar neće moći trajno
da izleči takvog bolesnika.

Kako je moguče da neko voljno bude bolestan kada je bolest izuzetno neprijatna stvar?
Još neprijatniji je nedostatak energije okruženja iskazan kroz emotivno zanemarivanje.
Čoveku je potrebna energija drugih ljudi, jer preko njih ispoljava svoju ličnu energiju. Oko
bolesnika, naročito ako je teža bolest u pitanju, uglavnom su zabrinuti svi ukućani i pažnjom
koju ukazuju u stvari prenose svoju ličnu energiju a bolesniku je upravo to i trebalo. Zbog toga
su posete bolesnim osobama preporučljive i neophodne. To je emotivna korist.
Materijalna korist je u udovoljavanju zahteva materijalne prirode. Bolesnik često
ucenjuje svoju okolinu sopstvenom bolešću, stvarajući paklene uslove življenja.

Znači, bolest kao energetska neravnotela nastaje voljom čoveka?

Voljom ili unutrašnjom odlukom. Patnja je najčešći izvor i uzrok bolesti. Čovek raspoloživu energiju
akumulira u patnju a ova kao energetski koncentrat u odredenom delu tela, puni energijom određeni
organ. Pošto je "rezervoar" organa određene veličine prijemom dodatne energije nastaje pritisak a samim
tim i bol. U slučaju dužeg pritiska i tkivo organa počinje da se menja pa bolest postaje vidljiva.

Zbog čega nastaje patnja?

Osnovni uzrok patnje kao negativne emocije nastaje usred blokiranja delovanja dve sile.
Dijapazon ispoljenja patnje je veoma veliki i nema svrhe nabrajati ih, time se već bavi
psihologija. Bitan je ovaj osnovni uzrok.

Moie li čovek cla se odrekne patnje?

Može, jer patnja nije uvek neophodna. Dovoljno je da bude svestan polariteta i da shvati
da ono što mu se trenutno dešava i što shvata i doživljava kao nešto loše, u sebi uvek sadrži
potencijal nečeg novog i dobrog. Čak i najgore situacije koje se dešavaju u sebi sadrže
mogućnost promene čitavog života i to na bolje. Naravno, ukoliko je čovek spreman na
promenu. Češći slučaj je da se patnja prihvati kao takva i "neguje" akumuliranjem nove
energije u nju. Odbijanje promene koja je neminovna, takode dovodi do patnje.

Šta čovek treba da uradi da bi uspostavio ravnotezu energije u sebi?

Neophodno je uspostaviti ravnotežu između primljene i ispoljene energije. Manjak
energije, do kojeg dolazi usled iscrpljenosti preteranom aktivnošću, sasvim sigurno dovodi do
bolesti i što je hiper aktivnost duže trajala to će i bolest biti teža da bi se bolesnik lečenjem
odmorio i povratio izgubljenu energiju. Umor takođe dovodi i do slabljenja muskulature, jer
deo energije utrošen je na formiranje mase tela i po potrebi ta zaliha se može aktivirati.
Višak energije, s druge strane, može da bude vrlo neprijatan, to ti je već poznato. Višak
energije u organizmu po svojoj manifestaciji podseća na nervozu ali udesetostručene snage. U
ovom slučaju višak treba ispoljiti kroz pojačanu aktivnost, bilo fizičke bilo mentalne prirode,
jer i višak energije može da dovede do bolesti oštećenjem srca i krvnih sudova.
Svaki čovek ima tačno određen bonus energije koji se razlikuje od osobe do osobe.
Unutrašnji regulator pokazuje količinu energije koja je potrebna i jedino što treba uraditi je
prepustiti se tom unutrašnjem vodiču. Što znači: spavati dok se sam čovek ne probudi i jesti
dok se ne oseti sitost. Svako preterivanje u bilo kojoj aktivnosti ili u akumuliranju energije
dovodi do neravnoteže a ova opet vodi u bolest.

Znači da su ishrana i san osnovni izvori energije?

Grubo rečeno - da. Postoje dva osnovna izvora energije koje možemo da nazovemo
interni i eksterni, odnosno unutrašnji i spoljni.
Spoljni izvori energije, kao što to sama reč kaže, nalaze se izvan čoveka i stupanjem u
kontakt sa njima čovek akumulira energiju. Hrana predstavlja primarni izvor energije koji se
nalazi van čoveka, a koji mu je neophodan. Pri tome treba znati da neprerađena hrana, znači
ona bliska prirodnom, sadrži više energije nego ona koja je prošla bilo kakav proces prerade,
kuvanjem i slično. Znači, sveže voće i povrće a na prvom mestu med i mleko, koji su vrlo jaki
energetski izvori, jer predstavljaju materijalizovanu primarnu energiju.
Svetlost je takođe spoljni izvor energije koji je čoveku neophodan. Ovde se prvenstveno
radi o dnevnoj -sunčevoj svetlosti. Nedostatak prirodne svetlosti dovodi do umora koji je u
stvari osnovni znak da je došlo do poremećaja energetske ravnoteže. Takode, jutarnji zrak
sunca, koji pada direktno na tebe, sasvim sigurno će te probuditi, jer tako dodatno dobijaš
sunčevu energiju i energija sna više ti nije potrebna.
Unutrašnji izvori predstavljaju neku vrstu akumulatora. Energija asimilovana preko
spoljnih izvora akumulira se u neku vrstu rezervoara iz kojih čovek uzima energiju potrebnu za
funkcionisanje.
U unutrašnje izvore spada i napajanje energijom preko spavanja, zatim tu je seksualna energija koja je
Iatentno prisutna ali predstavlja izuzetno jaku pokretačku energiju koja čoveka uglavnom nagoni da
dela. Treći unutrašnji izvor, koji je takode veoma bitan, je energija okruženja, odnosno energija drtigih
Ijudi. Ljudi medusobno razmenjuju energiju komunikacijom,a naročito ako je ljubav prisutna. Tada je
razmena energije intenzivna. U svakom sitičaju bilo koji intenzitet simpatije je dovoljan da se uspostavi
razmena energije.

Čemu to neprekidno obnavljanje energije?

Covek je prvenstveno stvoren kao svest koja ima zadatak da osvesti sopstvenost
sticanjem svih mogućih iskustava. Svest se ispoljava kroz ličnu energiju pojedinca. Lična
energija se transformiše i ispoljava uglavnom kroz emocije a ove zavise od iskustava, odnosno
odnosa sa drugim Ijudima. Ispoljenje energije kroz obogaćivanje svesti iskustvima - to je
osnovni cilj svakog pojedinca. Obogaćivanje svesti zahteva neprekidne promene, jer promene
su upravo kretanje energije. Čitava priroda se neprekidno menja, jedino se čovek trudi da bude
konstantan i u tome, donekle, uspeva, mada time uveliko blokira ličnu energiju.
Potreba za promenom ogleda se u promeni odeće ne samo iz higijenskih razloga, već
zbog mode koja se neprekidno menja. Dalje, mada je moderna odeća manje - više uniformna,
mnogi pokušavaju da tom modernom daju i neku ličnu notu po kojoj će se razlikovati od
ostalih.
Suštinski gledano, neprekidno obnavljanje energije neophodno je zbog njene same
prirode, koja je kretanje, i zbog neprekidnog obogaćivanja svesti novim iskustvima.
 ČOVEK - ENERGETSKO ISPOLJENJE
Energetska tela: fizičko, astralno, mentalno i spiritualno; Obnavljanje energije;
Spavanje u funkciji regeneraeije energije; Mladost i starost;
Energetski kredit i energetski kanali; Suze kao i materijalizovane emocije; Lična energija i
lična nota; Uklapanje ličnih nota; Razumska svest i vaspitanje; Konfiikti i čista svest;
Preraspodela lične energije i patnja;

Već dosta dugo analiziram elemente Eliksira mladosti. Pomozi mi i reci koji su elementi
zastupljeni, napravimo recepti.
Sve na ovom svetu je energija zgusnuta do tačke vidljivosti, odnosno tačke čvrstine.
Tvom unutrašnjem oku dostupno je viđenje prelaznog oblika energije, oblik zgusnute svetlosti
koji još nema čvrstinu. Svetlosni oblici koje ponekad viđaš predstavljaju astralne matrice koje
još nisu ispoljene i koje ne moraju uvek da se spolje.

Čovekovo telo je materijalna kopija astralne matrice. Astralno telo je telo od zgusnute svetlosti. Zato
ga još zovu Svetlosno telo. U Čovek - energetsko ispoljenje
U prostoru istovremeno postoje svetlo, zvuk i materija, a da se pri tome ne mešaju i ne smetaju
jedni drugima. Preko ovih tela čovek komunicira sa svojom okolinom, bilo da su u pitanju
drugi ljudi ili je komunikacija sa višim sferama.
Kao što rekoh, sva tela postoje istovremeno, povezana su međusobno i suptilinim
prelivanjima utiču jedna na druga.

Kako Astralno telo utiče na fizičko telo?

Fizičko telo se oblikuje i regeneriše prema modeiu Astralnog tela, koje je izabrano
prilikom odluke duha da se materijalizuje reinkarnacijom. Svaki čovek u svojoj svesti nosi
model svog fizičkog izgleda, to bi u stvari predstavljalo Astralno telo, mada je retko kada
potpuno svestan toga. Međutim, i mnogi drugi procesi se odvijaju mimo fokusa svesti koju
nazivamo razum, tako da čovek uglavnom nije svestan svoje Astralne matrice. Dovođenjem
Astralne matrice u fokus, čovek može voljom da je promeni, mada je to proces koji zahteva
vreme. Osoba koja je debela, na primer, duži vremenski period posmatrala je sebe u ogiedalu i
prateći proces fizičkog uvećavanja tela istovremeno menja i svoju Astralnu matricu. Debeli
obično negoduju u sebi zbog svog izgleda, ali negodovanje je unošenje emocija u sliku, što
samo pojačava njeno delovanje. Ako takva osoba želi da oslabi potrebno je da svesno stvara
novu sliku svog tela i umesto u ogledalu sebe treba da posmatra na fotografiji. Cak može da
uzme bilo čije telo, fotografija cele figure iz novina je dovoljna, i da umesto glave osobe sa
slike stavi svoju fotografiju. Dužim posmatranjem i uživljavanjem u sliku i Astralna matrica će
se na kraju promeniti u skladu sa željenim. Dijeta deluje po sličnom principu. Osoba koja drži
dijetu određenim načinom ishrane, u svojoj svesti neprekidno ima sliku sebe kao vitke osobe i
njeno telo na kraju izgleda vitko.
Isto se dešava sa starenjem. Ljudi se mire da TREBA da ostare pa im se to i događa. Preko
Astralnog tela dobija se vitalna energija, potrebna za funkcionisanje života. Smanjenjem
priliva energije dolazi do smanjenja aktivnosti. Stari Ijudi uglavnom nemaju dovoljno energije
u sebi i zbog toga su vrlo malo ili ni malo aktivni. Smanjen priliv energije takode dovodi do
smanjenog funkcionisanja ćelija, odnosno tela a sve to udruženo sa slikom sebe kao stare i
oronule osobe dovodi i do takvog izgleda. Starost vidljiva na prvi pogled je kategorija vezana
isključivo za čoveka, kod životinjaje to već ređi slučaj, jer životinje nemaju svest o svojoj
svesti i samirn tim ne mogu hermetičkim naukama poznato je da fizičko telo nije jedino telo
kojim čovek funkcioniše, madaje ono jedino vidljivo svim ljudima. Pored fizičkog, čovek se
ispoljava kroz Astralno telo, koje smo već pomenuli, Mentalno telo ili telo intelekta i
Spiritualno telo ili telo duha. Sva tela postoje istovremeno, kao što recimo u voljom da utiču
na sopstvenu svest, što čovek već može, svesno ili nesvesno ali može.

Zašto je onda nastala starost?

Kada se prvi čovek umorio od ispoljavanja rešio je da prestane da se obnavlja i njegovo
telo je počelo da se suši i da stari. Drugi Ijudi, videvši da je moguće odbiti priliv energije i
regeneraciju, uvideli su mogućnost odmora od ispoljenja te je tako stvorena smrt.

Znači, miadost predstavlja neprekidnu zelju za obnavljanjem energije?

Upravo tako. Fizičko telo, preko Astralnog tela dobija energiju kojom funkcioniše.
Astralno telo predstavija akumulator energije. Da bi se "istrošeni" akumulator obnovio, da bi
se napunio, potrebno mu je vreme i direktan kontakt sa izvorom energije preko Mentalnog i
Spiritualnog tela, koje je pak u direktnoj vezi sa Neispoljenim koje se neprestano ispoljava.
Sva tela funkcionišu istovremeno ali pošto je dnevna svest dominantna i troši veliki deo
energije za pokretanje fizičkog tela, čoveku je potreban san kao mirovanje. Za vreme sna,
dnevna svest se, figurativno rečeno, pomera u stranu i na scenu, kao dominantna svest stupa
svest Astralnog tela. Suptilnim prelivanjima Astralno telo se puni energijom koju zatim
predaje dnevnoj svesti i fizičkom telu.

Objasni mi logiku snova. Kako sanjamo i kako se sećamo snova ako budna svest spava?

Za vreme sna budna svest je privremeno odstranjena ali zato je Astralna svest
dominantna. Astralni svet je svet mogućnosti ispoljenja. Zbog toga je u snu moguće da recimo
vidiš lik nepoznate osobe a to je u stvari osoba koju poznaješ. Astralni svet u sebi sadrži sve
mogućnosti ispoljavanja od koji se samo neke mogućnosti, čak veoma mali broj, ispolji na
materijalnom planu. Sanjanje je jednostavno boravak u Astralnom svetu.
Pamćenje snova moguće je zbog suptilne veze izmedu budne svesti i Astralne svesti.
Pošto su sva tela sadržana medusobno, među njima postoje komunikacione veze. Ko želi da se
seti svojih snova može voljom da ojača komunikacioni kanal između budne i Astralne svesti i
da se seti svih detalja.
Znači, spavanje je neophodno radi akumuliranja životne energije koja je neophodna za
dnevne aktivnosti.

Šta je sa onim prvim čovekom koji nije hteo da se ispoljava? Sta ako neko to hoće mnogo rano,
ne želi da bude dnevno aktivan, recimo zbog lenjosti?
Vitalna - životna energija je svakome data. Čovek može da odluči da se ne regeneriše,
ali postoji određena količina energije koja je svakome data na početku i koja može da se
potroši tek protokom odredenog broja godina ili preteranom aktivnošću. Ljudi koji su
hiperaktivni a malo ili nimaio se svesno regenerišu, veoma brzo ostare. Tačnije, veoma brzo
potroše bonus koji im je dat. Ostaje im na kraju mala količina energije, tek toliko da
vegetiraju, ili umiru mladi. Oni koji ostanu u životu sa malom količinom vitalne energije u
duši su zapravo mrtvi, nemaju volje za životom a ipak žive čekajući u stvari smrt.
Ono što odlikuje mladost je energija koja vrca unaokolo. Težnja da se život proživi što
više, sakupljanje iskustava, a svest je ispoljena upravo zbog sticanja iskustava.
Količina energije koja je data na rodenju i koja u prvim godinama života služi za rast i
uvećavanje fizičkog tela, u mladosti služi za prikupljanje iskustava. Energija u ispoljenju teži
da se ostvari u svim formama. Sa pubertetom počinje nagli rast fizičkog tela, a sa postepenim
prestankom ispoljenja energije kroz materiju tela počinje ispoljenje enerije kroz emocije. Zato
su mladalačke emocije tako burne. Po završetku puberteta energija se pretvara u strast, aktivira
se njeno seksualno ispoljavanje i to u stvari predstavija vrhunac nematerijalnog ispoljenja
energije. Strast se "materijaiizuje" začećem a onda se ostatak životne energije troši na
podizanje podmlatka.
Vitalna - životna energija koristi se za stvaranje materije tela i jednim delom akumulira se u
tkivu. U doba mladosti pojačan priliv energije dovodi do ubrzanog rasta tela i do razbuktavanja
emocija, jer se sa pubertetom kanali za dovod energije naglo povećavaju. Često se dešava da je
priliv energije veći nego što telo može da ga primi, odnosno veći je priliv energije nego što je
rast tela. Akumulirana energija tako dovodi do bola sve dok se ne pretvori u novo tkivo.
Kod odraslog čoveka takode se vrši regeneracija ćelija organizma putem energije koja se
prima. U slučaju pojačane fizičke aktivnosti pojačan je i priliv energije radi obavljanja datog
posla Međutim, u slučaju sportskog treninga dolazi do povećanja mase mišića, odnosno tkiva,
zbog kontinuirano pojačanog napora. Bol u mišićima koji se javlja na početku napora, zvan
upalom mišića, u stvari predstavlja pritisak energije u tkivu, odnosno pritisak energije koja
teži da se materijalizuje tj. pretvori u mišićnu masu. Kao potvrda tome, dodatna aktivnost
mišića, i pored bola koji se oseća, umanjuje taj isti bol, jer se deo akumulirane energije troši.
Bonus vitalne energije je dat na rođenju i on je konstantan. Međutim, pošto čovek ima
"energetski kredit" on mora svake noći da uzme "novu porciju" energije za sledeći dan.
Nemoguće je svu količinu energije dobiti odmah, jer tada bi energija postala statična, odnosno
pretvorila bi se u materiju.

Pošto postoje "kanali" za dovod energije onda je moguće da se putem tih kanala uzme
dodatna energija kojaje na neki način slobodna - raspoloživa. Ta energija može se iskoristiti za
dodatne aktivnosti. Takođe, veliki deo energije ostaje vezan u traumama, strahovima ali i prijatnim
uspomenama. Restimulacijom tih deiova zarobljene energije u emocijama dobija se dodatna energija.
Šta je sa samoubicama, mladim Ijudima koji odluče, da sebi oduzmu zivot. Šta je sa njihovom
energijom ako im je data količina energije za recimo sedamdeset godina zivota?
Niko se ne ubija zbog prevelike aktivnosti fizičkog tela. Emocije troše dobar deo
energije, naročito patnja i sva ona skala raspoloženja koja ide uz patnju. Samoubica je svu
raspoloživu energiju akumulirao u negativne emocije, odnosno opterećujuće emocije. Ne kaže
se uzalud "pod teretom patnje". Kada bi patnja mogla materijaino da se ispolji bila bi izuzetno
teška, tj. njena specifična težina bila bi mnogo veća od specifične težine bilo koje materije.
Suze, na primer, predstavljaju materijalizovane emocije, jer suze se javljaju kod
graničnih ispoljenja emocija, bilo da je u pitanju tuga ili radost. Sto znači da se pri plakanju
troši ogromna količina energije koja dostiže kritičnu tačku i materijalizuje se kroz tečnost.
Posle plakanja sledi olakšanje.

Šta je sa mojom vitalnom energijom, ohzirom da je imam u ogromnoj količini?

Za Eliksirom mladosti počela si da tragaš pre desetak godina. Seti se, to je bilo onda
kada si shvatila da si mrtva, a imala si tek 26 godina. Tada se nešto u tebi pobunilo, želja za
životom potisnuta na rub svesti. Od tada si počela da širiš kanaie za prijem energije, a ulaskom
u praksu metafizike ti kanali postali su jos prohodniji. Otuda "višak energije" kako kažeš. Ti
nemaš višak energije, imaš je onoliko koliko ti treba i koliko je želiš. "Višak" koji osećaš je u
stvari pritisak, jer uzimaš više nego što može da stahe u tvoj energetski omotač. Širenjem
Astrainog tela taj pritisak se malo smanjuje, ali ma koliko širila svojti Auru ti ulivaš još
energije i proces ide u beskonačno.

A osećaj od sinoć? Zašto mi se svest sužava u tačku? Ulaziš u sfere Nesaznajnog, otvorila si svest...
Po tvom savetu.
U redu, po mom savetu. Otvorila si svest i prevelika količina energija uliva se u nju.
Budna svest je slaba da odoli tom naletu i sužava se, pomerajući se potisnuta Primarnom
energijom. Ta primarna energija teži da se ispolji. Prvi stepen ispoljenja energije su emocije,
zatim zvuk ili vibracija, zatim reč kao oblik (slika) zvuka pa tek zatim materija.
Kada se primarna energija ulije u svest čoveka ona traži model ispoljenja. Pošto je
seksualna energija najjača energija u čoveku, a ipak slabija od primarne energije, primarna
energija se preliva i ispoljava kroz seksualnu energiju, koja se razlaže na energiju emocija,
energiju zvuka i kinetičku energiju - energiju kretanja. Svesni prijem primarne energije dovodi
do ekstatičnog stanja svesti u seksualnom vidu ili, ako nema seksuaine aktivnosti, do stanja
visoke inspiracije. Inspiracija i jeste kontakt sa Primarnom energijom koja po svojoj prirodi
želi da se ispolji.
Znači magična reč za transformaciju primarne energije može da bude reč: Inspiracija.
Upravo tako. Kada si već otvorila svoju svest za prijem energije tada zamisli formu u
kojoj se inspiracija ispoljava i pretoči energiju u tu formu. A zatim poveži inspiraciju i
stvaranje, pa poveži stvaranje i realizaciju. Ne zaboravi realizaciju, jer ako ne prizemljiš
energiju u odredenu formu već sve ostaviš na misaonom planu obogatićeš Mentalni i Astralni
plan i postaćeš veoma maštovita, ali bez rezultata.

Rešena je moja dugogodišnja enigma! Ja sam znala da treba da nadem formu za ispoljenje,
ali sam znanje koristila pogrešno, formu sam pokušavala da dam kroz imenovanje osećaja.
Da, ali ko je još imao koristi od "sedenja na mravinjaku" ili "vulkana pred ertipcijom"?
Sad konačno znaš da ono što uzmeš moraš da ispoljiš. To je univerzalni zakon. Obični ljudi
energiju materijalizuju u patnju. Oni uzvišeni materijalzuju je kroz inspiraciju i delo
umetničkog stvaranja. Iskoristi gravitaciju energije koja je kosmički zakon i stvaraj,
materijalizuj na bilo koji način, jer primarna energija tome i siuži - da se ostvari, da se ispolji.
Zene imaju mnogo veći energetski rezervoar, jer njihova ulogaje da rađaju novu
materiju - nove ljude. Žene su bile mnogo srećnije dok su svoj reproduktivni ciklus obavljale
do kraja, rađajući decu do sve do klimakterijuma. Civilizacijskim promenama u svesti
čovečanstva, žene su smanjile broj radanja ali nisu mogle da smanje energetski rezervoar, a
onda se energija materijalizuje kroz patnju a zatim kroz bolest. Zato muškarci mnogo manje
pate i u proseku su zdraviji od žena. Energija MORA da se materijalizuje i ona to čini mimo
čovekove volje.

Mislila sam da nemam mnogo pitanja, a ipak se setim ponečeg.

Ipak ču još uvek ostati kod teme "Energetsko ispoljenje - čovekn.
Kakav je tok energije među ljudima, jer sva komunikacija se obavlja preko energetskih talasa.
Naročito me interesuje cirkulacija energije medu polovima, muškarac i žena?
Energijaje u večitom kretanju, odnosno u neprekidnom ispoijavanju. Za vreme sna
čovek uzima određenu količinu primarne energije koja mu je potrebna za dnevne aktivnosti
teia i svesti. Otprilike polovina primljene energije koristi se za rast i regeneraciju materije te
očuvanje životnih funkcija a druga polovina data je svesti i njenom ispoljenju. Ljudi su
okruženi energetskim omotačem i neprekidno emituju energiju oko sebe. Primarna energija je
prošla kroz filter svesti i ali pazi - ne kroz filter razuma, razum je jedna od manifestacija
svesti, već kroz čistu svest koja obuhvata svesni i nesvesni, odnosno emotivni i inteiektuaini
deo, da uprostimo anaiizu. Kao što rekoh, primarna energija prolazi kroz filter celokupne
svesti i već je modifikovana ličnom notom osobe kroz koju se ispoljava. Lična energija je ono
što zrači oko čoveka i preko koje čovek saznaje i upoznaje okolinu. Možeš čak vizuelno da
predstaviš sebi kako energetski zrak "opipava" okolinu, slično hobotnici.
Pri prvom susretu dve osobe čije se energije ne uklapaju i dopunjuju medusobno, veoma
oprezno "opipavaju" onu drugu osobu ispitujući joj "kvalitet" energije. Otuda zbunjenost i
stidljivost pri prvom susretu.

Zašto se energije ne uklapaju uvek kada sve potiču od iste, primarne energije?
Svako ima svoju ličnu notu. Sazvučje dve note može biti harmonično i neharmonično,
baš kao u muzici. Dve osobe koje imaju istovetnu notu istovetno i zvuče, naravno samo u
slučaju čistih osoba, energetski - svesno čistih osoba ili da uprostimo, čista je ona osoba koja
JESTE ona koja je svesna sebe i svoje unutrašnje volje.
Sazvučje dve istovetne note, odnosno osobe daje vrhunski sklad. One obično imaju ista
ili slična razmišljanja, ukus ili tome slično. I privlačenje dve takve osobe, bez obzira na pol,
daje čvrst emotivni odnos baziran na dubokom prijateljstvu. Komunikacija između
njih,bazirana na razmeni energije, je čista i jasna i takve osobe veoma često uspostavljaju
telepatski kontakt medu sobom. Razumevanje je apsolutno, konflikti su retki čak i u slučaju da
se mišijenja o nečemu razlikuju.
Dve note mogu da se uklapaju, slično terci u muzici i takve dve osobe mogu da
ftinkcionišu zajedno, ali i ne moraju. Nema one neodoljive privlačnosti i unutrašnje potrebe za
društvom te druge osobe. One nemaju potrebu jedna za drugom, ali kada su zajedno dobro se
osećaju. Međutim, mogu da opstanu zajedno samo ako shvate sopstvenu različitost i poštuju
različitost onog drugog.

Ja bih rekla da je mnogo upravo takvih međuljudskih odnosa gde dve osobe daju sazvučje iako se
razlikuju medu sobom, a život upropaščuju trudom da zvuče istovetno.
Upravo tako. I treća varijanta je kakofonija, gde se osobe apsolutno odbijaju. Paradoksalno je, ali ovo
je najčistiji odnos. Susret dve osobe koje se nikako ne uklapaju daje obostranu antipatiju i takve
osobe se trude da izbegnu prisustvo one druge. Tu je odnos čist i nema konflikta. Konfiikt se javlja
najčešće kod istovetnih osoba. Zvuči paradoksalno ali vratimo se na energetski čiste osobe, one osobe
koja jeste.
Čista volja je retko gde prisutna u apsolutnom vidu, jer uticaj vaspitanja i okoline čini
da se čista volja, pod uticajem razuma, potisne u stranu. Razum je orude svesti i kao što
razumom od malih nogu potiskujete čistu volju u stranu, tako se razumom dolazi do volje u
periodu formiranja ličnosti, tačnije civilizacijske ličnosti. Psiholozi su ovu ličnost nazvali
"persona".
Da bi osoba "X" dosla do čiste svesti, potrebno je da razumom odstrani naučene osobine
i naučeno razmišljanje i tek tada može da BUDE. Proces vaspitanja je veoma bolan, ali deca ga
se jedva sećaju, jer razum je sav usmeren na kreiranje zadovoljavajuće ličnosti a te "kreacije"
skladište se u navike a ne u sećanja, jer navike imaju veći značaj u svesti. Proces očišćenja ide
u kontra smeru ali je opet bolan.

Može li to bez bola?

U slucaju civilizovanog čoveka ne može. Tačnije, kada decu ne bi vaspitavali već ih
jednostavno pustili da se ispolje, ne bi imalo potrebe za kasnijim čišćenjem svesti. Ovako se
vraćate istim putem nazad. I pošto je to bio put bola i povratak je bolan.
Uprljana razumska svest teško može da sagleda sebe u čistom vidu. Uprljana naučenim,
naučila je Iaž o sebi i samim tim i sebe vidi lažno. Poznato je da prosečan čovek ima dobro
mišljenje o sebi a loše o drugima. Cista svest vidi čisto i sebe i oko sebe. Medutim, izuzetno
mali broj Ijudi na zemlji ima apsolutno čistu svest. Svest Ijudi razlikuje se samo u stepenu
čistoće. Figurativno rečeno, čista svest je kao zlato a ljudi predstavljaju zlatnu rudu. Zlata ima
u tragovima, negde više negde manje.
Čista svest daje onu unutrašnju notu o kojoj smo govorili maločas.
Razumska svest pak, daje sekundarnu notu a upravo ona čini vidljivi deo ličnosti
izgrađen vaspitanjem. I dok je lična nota ono što čovek suštinski jeste, sekundarna nota je ono
što je postao. Prvi utisak koji se o čoveku stvara je utisak pod uticajem sekundarne note.
Sekundarna nota je na prvi pogled primarna nota, jer prilikom opisivanja neke ličnosti opisuje
se njeno mišljenje i ponašanje a upravo to sačinjava sekundarnu notu. Ona je prilično stalna i
uslovljena je navikama, odnosno vaspitanjem, medutim voljom se može promeniti. Sve ono što
misliš o sebi, pod uticajem razuma, sadržano je u sekundarnoj noti, stoga je moguća njena
promena.

Kako?
Sekundarna nota je modifikacija lične note. Spoznajom odredenog dela ličnosti koji je
društveno ili lično neprihvatljiv moguća je njegova promena. Čovek obično formira određeni
šablon osobine ili ličnosti kakav bi želeo da bude i dugotrajnim ulaganjem energije u njega,
šablon počinje da deluje kao sastavni deo ličnosti. Tipičan primer za to je formiranje ličnosti u
pubertetu, kada adolescent počne da imitira svog idola i vremenom zaista poprimi ne samo
osobine koje mu se dopadaju već i gestove i mimiku. U periodu izgrađivanja sekundarne note
ponašanje izgleda vestačko onima koji proces posmatraju sa strane, što on zaista i jeste, ali
vremenom se savršeno uklopi u model željene ličnosti. Problem je u tome što se osoba tom
prilikom udaljava od sopstvene suštine, odnosno od lične note.
Vratimo se konfliktima. Rekli smo da se najčešće javljaju kod istovetnih nota. Čista
svest, makar prisutna u neznatnom tragu, prepoznaje istovetnu notu u drugoj osobi ali takode
oseća i uprljanost one druge osobe. Zato dolazi do pobune. Pošto svoju svest posmatra i
procenjuje kroz razumsku svest, ne može sebi da prizna sopstvenu uprljanost, jer time ruši
kompletnu konstrukciju ličnosti. Ali jako želi da se čista svest ispolji u apsolutnom vidu i to
kod one druge osobe. Najčešće se kod drugih ljudi vidi ono što ne volimo kod sebe i otuda
konflikt. Toliko o svesti.

Dobro, to je u redn, ali šta se dešava sa onim ostatkom covecanstva koje svet posmatra kroz prizmu
razumske svesti?
Oni pate.

A razmena energije? Ne bih rekla da energija traži dozvolu za razmenu, jer da je tako Ijudi bi veoma
retko komunicirali medusobno.
Energija ne traži dozvolu da se ispoljava, jer je to njena primarna suština. Ljudi
komuniciraju međusobno čime vrše energetsku razmenu, a iz te razmene nastaje čitava skala
međuljudskih odnosa.
Čovek dobija dovoljnu količinu energije za svoje ispoljenje a interna preraspodela je
donekle prepuštena njegovoj volji. Neko će energiju koja pripada svesti potrošiti na
kreativnost i stvaranje i to je najpozitivniji vid utroška. Dalje, energija svesti može da se utroši
na fizičko ispoljenje bilo kroz rad ili jednostavno fizičke aktivnosti tela koje nisu regeneracija,
na sportske aktivnosti recimo, jer već takvo ispoljenje je čin svesti, odnosno volje. Energija
svesti takođe može da se upotrebi za pamćenje ili mastanje, a najgori i nažalost najčešći vid
akumuliranja je kroz nezadovoljstvo, patnju, strahove ili bolest. Već smo govorili o specifičnoj
težini patnje i bolesti kao energetskoj neravnoteži.
Energija svesti je raspoloživa u svakom trenutku i spremna na ispoljenje. Energija svesti
čini onaj energetski omotač pomoću kojega se Ijudi medusobno prepoznaju, bilo da prepoznaju
unutrašnju notu druge osobe sa kojom se tek upoznaju ili da prepoznaju poznatu energiju
poznate osobe.
Oni ljudi koji su akumulirali preveliku količinu energije u patnju, svoju raspoloživu
energiju obično i dalje ulažu u patnju. Nedostatak lične energije, energije svesti, osećaju kao
nedostatak životne energije, što je tačno, pa pokušavaju da je uzmu po svaku cenu od drugih
osoba u svojoj okolini. Takve osobe su "energetski vampiri" i malo ko se u njihovom prisustvu
oseća dobro. Ovde više nisu u pitanju lične note, takve osobe odbijaju već samim svojim
prisustvom. Jedini mogući zadovoljavajući kontakt je susret između dva energetska vampira i
to kada udruže sopstvenu raspoloživu energiju radi očuvanja patnje. Slikovit primer su
čekaonice ambulanti.

Kako se energija razmenjuje između muškarca i žene? Ili je bolje temu nastaviti drugi put, već je
prilično kasno?
Da li je spajanje sa Apsolutinim direktno ili opet postoje neke međufaze ispoljenja tipa anđeoskih
bića?
Spoj apsolutno ostvarene svesti sa Apsolutnim je doslovce direktno. Ispoljenja tipa
duhova ili anđeoskih bića je pred faza ili involutivna faza ispoljenja na zemlji. Evolucija
nematerijalnih bića usmerena je prema materijalnom ispoljenju i suprotno tvojim
očekivanjima, nematerijalna bića materijalno se ispoljavaju ne kroz čoveka već kroz minerale.
To je okončanje evolucije nematerijalnog življenja, odnosno nematerijalnog ispoljenja svesti.
Govorim o nematerijalnim bićima koja se prvi put ispoljavaju. Ispoljena svest koja se
materijalizovala u čoveku, do te tačke ispoljenja prešla je dugačak ciklus transformacija.
Ispoljena svest čoveka koji je promenio formu ispoljenja, tačnije svest umrlog čoveka, takođe
spada u nematerijalna bića ali sasvim druge vrste, jer njegova svest funkcioniše na sasvim
drugoj frenkvenciji. To su već duše. One se ponovo ostvaruju, odnosno materijalizuju u vidu
čoveka do okončanja evolucije. Zapamti: evolucija nikada ne ide unazad. Svest životinje će
sasvim sigurno evoluirati u svest čoveka, ali svest čoveka nikada neće evoluirati u svest
životinje, ma kakve grehe na zemlji činio. Rodiće se ponovo kao čovek, samo sa drugom
ulogom i opterećenom karmom. Ubica će se u sledećem životu roditi kao žrtva, jer svest mora
da se ispolji u oba vida.

RELIGIJA
Potreba za religijom; Nastajanje Bogova; Organizovana religija;Ateizam; Religioznost i spoznaja
unutrašnje Istine; Gnoza; Smisao inolitve; Povratak Apsolutnom; Demoni i Anđeli; Zašto crne
niantije;Crkve kao akumulatori energije; Prikazi Anđela; Vera; Nada; Inspiracija i umetničko
izražavanje; Iluzija i snolika svest; Umetnost;
Ideali;
Ljudi su oduvek bili religiozni, pripisujući Bozanskom sve ono što nisu umeli da objasne razumom
Hajde da razgovaranto o religiji, zašto je Ijudima potrebna religija?
Čovek kao najviša ispoljena manifestacija svesti ima kao osnovni zadatak ispoljenje, odnosno
osvešćenje svesti. Ono što ljudi nazivaju i nazivali su Bogom je u stvari Apsolutna svest u svom
najvišem vidu. Sve Božanske manifestacije u stvari su vidovi ispoljenja Apsolutne svesti.
Vratimo se opet pred civilizacijskom čoveku. Svest u tom biću bila je iznad svesti
životinje ali ne mnogo ispred nje. Za razliku od životinja, tadašnji čovek jc razlikovao
sopstvenu odvojenost od ispoljenog tj. od prirodnog okruženja. Osećao je, slično životinjama,
delovanje iskonskih sila, plašio se grmljavina i poplava ali se prvi usudio da te pojave
posmatra i, kasnije, da ih koristi. Ne razumevajući suštinu ispoljenog, a osećajući njegovu
silinu, čovek je to pripisao Bogovima. Nedaće koje su ga snalazile pripisivao je Božjoj kazni a
blagodeti Božjem daru. Udarac groma mogao je da bude Božja kazna ili jednostavno opomena,
ali vatra, koja se tom prilikom palila, bila je Božji dar.
Apsolutna svest je jedinstvena ali su njene manifestacije i ispoljenja brojne.
Posmatrajući efekte uočenog, Ijudi su zapazili i njihovu pravilnost i različitost što su
pripisivali višim silama, odnosno Bogovima. Vremenom nastala je čitava plejada Božanstava a
ta klasifikacija javila se tek u vreme formiranjaplemenskih zajednica. Uočivši dasu i ljudi u
plemenu po karakteru različiti, isto kao i Bogovi, a da ljude vodi jedan čovek - poglavica ili
starešina, dođoše i do vrhovnog Boga koji upravlja ostalim bogovima. Da bi bolje mladima
objasnili Božanstva i njihove uticaje, stariji počeše da raspredaju priče o njihovim doživljajima
istovremeno se trudeći da ih tako bolje i sami shvate i približe sebi. Tako su nastali mitovi i
legende. Taj pokušaj približavanja Bogova sebi je istovremeno i pokušaj približavanja sebe
Bogovima a što je konačni i krajnji cilj evolucije svesti i povratak Apsolutnom.
Religioznost, koja je duboko ukorenjena u svakom čoveku, predstavlja u stvari onaj
krajnji i konačni cilj svesti, koji ispoljena svest nosi u sebi kao zadatak. Covek ne mora da
bude svestan tog zadatka da bi ga izvršavao, on je jednostavno tako programiran.

Sta je sa ateizmom, koji negira postojanje Boga?

Ateizam je bio potreban da bi se duhovna evolucija usmerila ka pravom cilju.
Organizovana religija donosila je njenim primarnim nosiocima i sveštenicima odredenu moć.
Prvi sveštenici bivali su oni čija je svest bila naprednija od svesti ostalih ljudi, odnosno čija je
razumska svest, koja je bila već uveliko formirana, postala elastičnija i samim tim prijemčiva
za kontakt sa drugim, nematerijalnim svetovima. U početku proroci i duhovne vode svog
naroda, sveštenici su kasnije počeli time da se bave profesionalno. Danas je sveštenstvo
naučeno da razmišlja na odredeni način i u određenom pravcu i samim tim smanjen je
dijapazon ispoljenja. Vera je ušla u određene dogme i sve ono što je van ustaljenog šablona
pripisuje se iskušenju kome se treba odupreti po svaku cenu.
Organizovana religija, u bilo kom vidu ili nazivu, ipak ima svojih prednosti. Prednost za
visoko sveštenstvo je moć i udobnost. Zbog očuvanja takvih pozicija vernicima se serviraju
bajke uz moralnu prinudu verovanja u njih. Ljudi veruju, uglavnom ne trudeći se da shvate, a i
kako bi. Jer ono što im je ponuđeno može da se shvati samo u stanju izuzetno povišene svesti,
do koje malo ko stiže, jer Univerzalno znanje dato je kroz alegoriju. Većina običnih smrtnika
prihvata priče zdravo za gotovo ne trudeći se da dopre do suštine. Onim malobrojnima koji
naslućuju istinu zavijenu u formu metafore, pružena je mogućnost da i sami postanu sveštenici.
Neki sveštenici pokušavaju da vernicima prenesu pravu istinu, medutim nju mogu da shvate
samo oni koji su i sami spremni da postanu sveštenici, odnosno Ijudi čija je svest evoluirala
dovoljno da mogu da dotaknu delić Univerzalnog znanja.
Vremenom, bivalo je sve manje onih koji su duhom razumevali materiju. Zvuči
paradoksalno obzirom na prirodnu evoluciju duha, ali da bi potencijalno produhovljen čovek
zaista postao produhovljen mora da aktivira svoju volju. Da bi krenuo ka Univerzalnom mora
da ispolji prvi univerzalni zakon. Ali, pošto se volja protivi Ienjosti koja je duboko ukorenjena
u svim živim bićima koja su aktivna samo kada to moraju, čovečanstvo je sve više prihvatalo
veru bez sadržine. To je pretilo da uspori evoluciju i prividno je povuče unazad. Ateizam, koji
se pojavio, samo je vratio duhovnu evoluciju na pravu stranu. Ateisti su takode religiozni ljudi,
ali istinski religiozni. Oni ne prihvataju priče onako kako im se serviraju i negirajući ih oni
upravo pokušavaju da sami, bez verskog vođe, pronađu odgovore na pitanja o suštini življenja.

Šta u stvari predstavlja lenjost, kad smo se već dotakli teme koju sam nameravala da
aktiviram?
Lenjost je produkt Centrifugalne sile. Lenjost je tromost i mirovanje. Glupost je
proizvod lenjosti razuma. Ona postoji kao protivteža volji i akciji koje su Centripetalna sila.
Već sam rekao da obe sile deluju istovremeno i bilo koja neravnoteža jedne dovodi do
aktiviranja druge.

Hrišćanka po okruzenju, mogu da postavljam pitanja samo u vezi hrišćanstva. Nastavimo sa

temom nReIigija, zašto se javila inkvizicija u srednjem veku?
Svojevremena prevaga Centripetalne sile, razvojem većeg broja produhovljenih ljudi
koji su shvatali suštinu ispoljenog, uspostavljena je mogućnost progresivnijeg napretka
čovečanstva. Medutim, Crkva je odigrala ulogu Centrifugalne sile suzbijajući taj napredak jer
joj to nije odgovaralo. Da bi čovek bio religiozan nije mu potrebna ni crkva ni sveštenik.
Crkva, odnosno hram je on sam a sveštenik je opet on sam prateći onaj zov koji oseća u sebi.
Osmatranjem sopstvene svesti i unutrašnjeg života doći će jednog trenutka u stanje povišene
svesti kada će mu se otvoriti novi svetovi i nova saznanja. Ponekad je dovoljna jedna rečenica,
koja je svima beznačajna, osim njemu, pa da u njemu za trenutak zablista čista svest koja će
mu dalje biti zvezda vodilja.

To bi bila Gnoza.
Da, to bi bila Gnoza, čisto unutrašnje znanje. To je neka vrsta prosvetljenja, jer i tu
postoji čitava gradacija i trenutak oslobodenja čiste svesti. Pošto gnosticima crkva nije
potrebna, epidemija gnosticizma pretila je da uništi crkvu koja živi od dobrovoljnih priloga
vernika. Zato su počeli progoni protiv jeretika koji su proglasavani za vešce i veštice.
Međutim, tu nisu stradali samo gnostici već i vernici koji nisu mogli da dokažu da su zaista
vernici, jer vera nije nešto opipljivo što bi poslužilo kao dokaz verovanja.

Religija ipak ima i pozitivnih strana, ne bi se odrzala ovoliko dugo.

Tačno, religija ima čak mnogo prednosti. Na prvom mestu ona uči ljude veri. Istinska
vera predstavlja usmerenje svesti prema određenom cilju. Konačni i krajnji cilj je Apsolutna
svest, što bi bio Bog za vernike. Da bi se do Apsolutne svesti došlo potrebno je ispoljenje
svesti u svim vidovima radi potpunog osvešćenja. Zatim, istinska vera predstavlja svesno
usmerenje lične energije ka odredenom cilju i ostvarenje željenog. Isus je hodao po vodi Jer je
apsolutno verovao da to može.
Dalje, istinski sveštenici, ne oni koji se time bave profesionalno, verom su stekli moć
upravljanja ličnom energijom a samim tim i energijom drugih Ijudi. Zbog toga je molitva, koju
očita pravi sveštenik, delotovorna i može da izleči bolest, odnosno da povrati harmoniju lične
energije pojedinca i samim tim dovede do ozdravljenja. Naravno, potrebna je i vera bolesne
osobe da bi proces ozdravljenja bio moguć, vera kao volja za uspostavljanje ravnoteže.
 Molitva, kao usmerenje misli ka jednom cilju dovodi do discipline nemirnog duha i
samim tim pruža mogućnost za prodor u viša stanja svesti. Dugotrajnom molitvom, odnosno
dugotrajnom predanom koncentracijom, nivo frekvencije svesti je znatno izmenjen u odnosu na
uobičajenu - dnevnu svest, zato je molitva delotvorna. Molitva može da bude usmerena u dva
pravca: molba za ostvarenje željenog ili obraćanje božanstvu.
Većina vernika obraća se molitvom Bogu u želji za ostvarenjem odredenogcilja. Ukoliko
je molitva upućena ili odrađena na pravi način, želja biva uslišena, što se pripisuje
blagotvornom delovanju samog Boga i sopstvenom pravednom življenju. Mcdutim, to je samo
spoljašnji okvir dešavanja nametnut religijskim normama. Suština je ipak u nečem drugom.
Da bi molitva bila delotvorna vernik prvenstveno treba da bude uvežban i za to su potrebne
godine truda. Izuzetak od ovog pravila je u slučaju da je želja izuzetno jaka i dolazi iz dubine
samog bića, tada je podjednako efektna, jer ono što je u molitvi bitno je jasno izražena i
skoncentrisana namera formulisana u vidu želje. Dugogodišnje vežbanje je potrebno da bi se
svest apsolutno usmerila samo najednu stvar. To se vrlo lako postiže ulaskom u viša stanja
svesti, jer samo na planu razuma svest je rasuta. Promenom frekvencije svesti, odnosno
ulaskom u više sfere, vernik stiže do same suštine Neispoljenog aktivirajući ga sopstvenom
namerom tj. voljom za ispunjenje određene želje. Misaonom formulacijom namera se prenosi
na Mentalni plan a zatim kreiranjem željene forme prenosi i na Astralni plan odakle
Centrifugalna sila čini ostalo - materijalizaciju. Da bi se aktivirala Centrifugalna sila, koja je
završna karika u lancu, potrebna je čvrsta i nepokolebljiva namera za ostvarenjem ili apsolutna
vera u Boga i sopstvenu besprekornost, kako to vernik doživljava. Sve to, pojačano snagom
akumulirane energije oltara, dovodi do "Božjeg blagoslova". To je korišćenje Centripetalno -
centrigugalnog principa: spuštanje sa višeg plana na niži.
Molitva kaluđera ili istinskih vernika bazirana je na Centrifugalno- centripetalnom
principu. Ta molitva uglavnom se odnosi na "spas duše", sopstvene ili tuđe, odnosno
predstavlja direktno obraćanje Bogu. Opet se radi o promeni stanja svesti, duh se
nepokolebljivom namerom upućuje ka Neispoljenom -Apsolutnom. Vernik obično ima motiv i
u ovom slučaju, obično se radi o osećaju krivice ili greha koga želi da se oslobodi. Ponovnim
preživljavanjem (ne)željene situacije aktivira se Astralni plan gde je ostao otisak u sećanju i
zadržao u sebi određenu količinu energije. Namerom da se tegoba odbaci, situacija se
sagledava sa svih strana i time se vrši prenos na Mentalni plan. Delovanje Centripetalne sile
ogleda se u reaktiviranju akumulirane energije sadržane u svesti i trenutak oslobadanja
energije doživljava se kao olakšanje ili Božji blagoslov.
Oni posvećeni, koji svojim besprekornim životom ne akumuliraju energiju u grehe,
odnosno osećaj krivice, vremenom sve više aktiviraju Centripetalnu silu i osnovno stanje
njihove svesti se menja. Dugotrajnim molitvama razumska svest se pretapa u čistu svest, okviri
percepcije se proširuju i takvi ljudi, čiji se razvijeniji duh uklopio u važeće religiozne
konvencije, proglašavani su za svece. Oni čija saznanja nisu bila u skladu sa dogmom
proglašavani su za jeretike, a upravo zahvaljujući jereticima izvršen je pomak unapred. Isus je
u svoje vreme bio proglašen za jeretika. Galileo, Kopernik, Đordano Bruno, svi su oni sa
aspekta tadašnjeg vremena bili jeretici čija su učenja javno osuđivana ali koji su svojim duhom
stizali do Univerzalnog znanja.

Rekla bih da ti se jeretici više dopadaju?

Nije da mi se dopadaju, to su ljudi koji ubrzavaju duhovnu evoluciju čovečanstva.

Sveci su obično bili askete, pa i sam zivot u manastiru predstavlja odricanje od svetovnog života. Kako
je moguće doći do čiste svesti u takvim uslovima kada često ističeš potrebu za apsolutnim ispoljenjem
svesti u svim vidovima?
U manastir se odlazi u srednjim godinama života kada je život proživljen u velikoj meri
i svest prikupila dovoljno iskustava. Radi se o unutrašnjoj potrebi za monaškim životom. Nema
potrebe da govorimo o osobama koje mlade odlaze u manastir, one su obično bile prinuđene na
to. Odricanje od svetovnog života i posvećivanje duhovnom životu zaista zahteva askezu, jer
da bi se čovek okrenuo unutrašnjem, odnosno sopstvenom biću, potrebno je da prekine dotok
utisaka koji dolaze spolja i ometaju ga neprekidno novim dešavanjima. Svest koja teži
promenana, u nedostatku spoljašnjih zbivanja, okreće se ka unutrašnjim zbivanjima i ego
počinje da posmatra sebe. Višečasovnim molitvama, tj. dugotrajnim stanjem izmenjene svesti,
vrši se dezintegracija iskustava i samim tim oslobađanje energije akumulirane u sećanjima.
Oćišcenjem dolazi se do unutrašnje harmonije, dubljeg razumevanja svega ispoljenog i potrebe
da se drugim Ijudima pomogne da i sami dođu do istog. Tako se rađaju sveti Ijudi, radaju se na
duhovnom planu.

Otkuda ovoliki broj zvaničnih religija, da ne spominjemo sekte, kada svepotiče iz zajedničkog izvora?
Sve potiče iz zajedničkog izvora i sve religije suštinski govore o istom. Medutim, objašnjenja
ispoljenja su različita što je dovelo do različitih religi ja. Na prvi pogled izgleda da svaka religija ima
svoj pravac a u stvari sve vode ka istom cilju. Putevi povratka se znatno razlikuju među sobom i svaka
religija tvrdi da je njen put pravi. I u pravu su, svaki put jeste pravi, ma koliko izgledao pogrešan u
osnosu na put druge religije. Jer kao što su ispoljenja energije mnoga tako su i putevi povratka
mnogi. Svi su u pravu, jer ono što je svima zajedničko su vera i cilj.
Da li to znači da su i crno magijske organizacije na pravom putu, jer i one imaju veru u ono što rade i
cilj?
Crna magija predstavlja kršenje lične volje drugog čoveka, sprečavanje njegove volje i
njegove duhovne evolucije. Moglo bi se reći da crno magijske organizacije vrše obrtanje smera
unazad, što je po prirodi stvari nemoguće. Osim toga, prizivanje demonskih sila u svrhu
razaranja na kraju razori i samog čoveka. Pitanje ti je bilo dobro, i crno magijske organizacije
imaju veru da su na pravom putu i cilj. Samo oni ne shvataju da im je pravac dobar ali je smer
pogrešan.

Kazeš da priziv demonskih sila na kraju razori čoveka,. Zar spoj sa Apsolutnim nije razaranje
integriteta svesti samim tim što će se dezintegrisati spajanjem?
Tačno je da se svest čoveka koji je dostigao svoj najviši stupanj razvoja dezintegriše
utapanjem u Apsolutno, ali to je proces okončanja, prirodan proces praćen nekom vrstom
radosnog spajanja. Nasuprot tome, priziv demona dovodi do destruktivnog razaranja i jedini
izuzetak od pravila - duhovnu involuciju. Demoni bi, po pravilu, kao nematerijalna bića trebali
materijalno da se ispolje kroz minerale, pa kroz biljke, najčešće otrovne, i tako redom, sve do
čoveka. Međutim, prizivom demona u ritualne svrhe, crni mag pruža svoje telo kao materijalnu
bazu ispoljenja i time se evolutivni ciklus demona na izgled skraćuje. Oni deluju kroz čoveka,
ali ipak ne mogu tako olako da preskoče stepenice duhovne evolucije, jer ne poseduju lična
iskustva prethodnih stepena ispoljenja. Za vreme života crnog maga demoni služe u njegove
lične svrhe, međutim, posle smrti njegova duša ne ide ustaljenim tokovima već, apsorbovana
demonskim silama, vraća se na prapočetak u svet nematerijalnih bića i započinje sopstvenu
duhovnu evoluciju iznova. Usluga koju crni mag čini demonu je da ubrza njegovu duhovnu
evoluciju a to plaća sopstvenom involucijom. Kada sam rekao izričito da se evolucija nikada
ne kreće unazad, govorio sam o normalnim tokovima svesti, nisam pretpostavio tvoju
maštovitost u izboru tema i pitanja. Ali u redu je.

Vratimo se ipak svetlijim temama.

Zašto, pa o ovome i hrišćanstvo govori na svoj način?
Reč crna magija ukazuje na nešto mračrto, ruzno i z!o. Po toj logici bi belo, kao suprotnost,
označavalo radost i sreću. Pravoslavni sveštenici nose crne ntandje a propovedaju dobro. Otkuda taj
paradoks koji verovatno nije slučajan?
Paradoks jeste ali samo na prvi pogled. Zavirimo malo u suštinu boja. I belo i crno nisu
boje ako posmatramo sa aspekta spektra boja koje svetlost nosi u sebi. Crno i belo sadrže sve
boje u sebi, kao lice i naličje svetlosti. I dok belo odašilje svoje boje razlivene kroz sve boje
spektra, crno sve te boje prima u sebe sadržavajući ih. Kada bi sveštenici nosili belu odeždu,
oni bi svu energiju vernika usmerenu prema njima odašiljali oko sebe. Crnom bojom mantija
oni tu energiju prikupljaju, koncentrišu i predanom molitvom upućuju Bogu, odnosno
Apsolutnom. Tako bi bar trebalo da bude. Sveštenici treba da igraju ulogu posrednika između
Boga i čoveka, mada istinskom verniku posrednik nije potreban, jer ništa ga ne sprečava, osim
njegovog verovanja, da lično uputi svoju molitvu Bogu.

Crkve i manastiri predstavljaju sveta mesta. Kako to objasniti?

Vekovima vernici dolaze u Hram verujući u određenu stvar i Božji dom u krajnjoj liniji.
Ulaganjem lične energije i vere i samo mesto postane moćno jer je u njemu akumulirana
ogromna količina energije vernika koji u nju dolaze. Isto se dešava i sa ikonama, one takođe
predstavljaju energetske koncentrate. Krst je izuzetno moćan simbol obzirom na milione
vernika, širom zemljine kugle, koji su hrišćani i koji svakodnevno, vekovima, ulažu svoju
energiju u njega. Naravno, isto važi za bilo koji drugi simbol drugih religija.

Poznajem osobu koja, kada uđe u crkvu i ostane sama u njoj, ima nezadrživ poriv za plakanjem.
Otkuda to?
Ta osobaj e izuzetan medijum za prijem i materijalizaciju energije, to je očigledno. Već
sam govorio da se suze javljaju kod graničnih ispoljenja emocija, suze su materijalizovana
energija. Ta osoba bila bi dobar sveštenik ili dobar mag, jer oseća svu silu akumulirane
energije koja se ispoljava kroz nju. Ima prirodno otvoren kanal za dotok energije i mogućnost
direktnog kontakta sa njom. Ovo bi trebalo da preneseš dotičnoj osobi da bi eventualno
iskoristila sopstveni potencijal i ličnu snagu, koja se ipak retko javlja u tako čistom vidu.

Na ikonama su sveci prikazani sa zlatnim ili plavim oreolom oko glave, Anđeli i Arhanđeli sa kriiima.
Pojasni mi malo simboliku i otkuda ideja da čovek može biti sa krilima?
Oreol koji sveci imaju oko glave u stvari bi trebalo da okružuje čitavu figuru, jer taj
oreol predstavlja ličnu energiju koja se emituje oko njega. Ljudi retko imaju priliku da sretnu
prave svete ljude, jer oko svetaca energija zrači, dovodeći u energetsku ravnotežu sva
ispoljenja oko sebe. Svetac ne poseduje ličnu notu već čistu svest tako da nema mogućnosti da
odbije neku osobu svojim prisustvom. Međutim, takvi ljudi zaista retko hodaju zemljom.
Što se tiče Anđela i Arhanđela, tu je u pitanju čista metafora. Anđeli i Arhanđeli
predstavljaju predevolutivna bića, nematerijalna bića oličena u vidu blagodarnih stvorenja.
Davanjem oblika čoveka sa krilima, umetnici su preneli njihovo postojanje sa Spiritualnog,
preko Mentalnog, na Astralni plan. Unutrašnji osećaj blagoslova koji vernik doživi kao
prosvetljenje pripisivan je Anđeoskim bićima. Ne hrišćanski gledano, taj unutrašnji blagoslov
predstavlja trenutni kontakt svesti sa čistom svešću. Ne može se reći da Andeli postoje u vidu
u kojem su naslikani, ali ni da ne postoje. Anđeli su samo forma ispoljenja sile u određenom
obliku i delovanju.
Da si ortodoksni vernik, a sa potencijalom koji imaš, ja bih ti se javio u vidu nekog
Arhanđela ili samog Isusa. Tada bi tvoja pitanja bila drugačije formulisana i ovo bi bila još
jedna od Isusovih objava vernicima. Inače, kako da nazovemo ovaj kontakt?

Nikako. Objava svakako nije, ostavimo to ipak za kraj. Da rezimiram da li je čoveku potrebna religija
ili ne?
Religija je samo jedan od utvrđenih puteva duhovne evolucije ili povratka Apsolutnom.
Potrebna je onima koji traže vođe i sledbenike. Ostale metode, koje zadnjih godina stupaju na
scenu takođe su dobre, jer sve vode ka istom cilju.

Sta bi savetovao vernicima?

Molitvu, potpuno predavanje molitvi koja obuzima čitav duh i otvara svest prema višim
uticajima.

A onima koji to nisu?

Duboka misaona uranjanja u sopstvenu svest. Učinite svoju svest elastičnom, dajte joj
mogućnost da primi nove uvide i nova saznanja. Okrenite svoju pažnju ka sebi umesto da, kao
do sada, posmatrate okolinu. Proživite svoj život u njegovoj punoći kroz sopstvena iskustva.
Ne zadovoljavajte se surogatom tuđeg iskustva kroz filmove i knjige. Postanite svoji.
 Uz veru, kao pojam, veoma je bliska i nada. Šta predstavlja nada, kao deo ličnosti svakog
Ijudskog biča?
Nada po svojoj suštini predstavlja stepenik ispod vere, da figurativno predstavimo
spuštanje energije. Vera je ipak mnogo kompleksniji pojam nego vera u religioznom smislu, o
čemu smo govorili u prethodnom izlaganju. U današnje vreme Ijudi su religiozni ili nisu,
vernici su ili ateisti ali ono što je svima zajedničko to je vera. Uglavnom svi veruju u bolje
sutra, nadaju se lepšoj budučnosti i upravo je to ono što ih održava u životu. Nedostatak vera i
nadanja naziva se očaj i onaj ko izgubi veru u sebe, veru u bolje sutra, zapada u očaj i gubi
volju za životom, Sa višeg aspekta gledano, sa aspekta duha, vera je glavni energetski kanal
kojim se jedno Ijudsko biće napaja energijom. Ovde takođe leži potvrda čovekove istinske
religioznosti. Verovati u Boga znači otvoriti, učiniti prohodnim kanal za dovod energije koja
se ispoljava od Neispoljenog, znači stupiti u kontakt sa Iskonskim uzrokom, sa Bogom.

Ne volim reč "Bog", mada sam suštinski duboko religiozna. Ta reč je postala isuviše profana
da bi odrazila onu najdublju misteriju Neiskazivog.
Reč jeste postala profana ne samo zbog vekovne upotrebe već zato što je čovek uspeo,
ako se tako može reći, da je materijalizuje. Bog je spušten iz sfere Neizrecivog do sfere
Astralnog plana, najniže sfere do koje je mogao da se uobliči. Hrišćanski ateizam javio se
upravo zbog toga što je Bog slikovito prikazan kao "dobri čika sa sedom bradom koji
nagraduje dobre (čitaj: pokorne) a kažnjava loše" (čitaj: neobuzdane). Takva figura na
univerzalnom planu realno ne postoji.
Ono što čoveka kažnjava je primanje energije po principu magnetizma. Lična energija
jednog čoveka, manifestovana kroz emotivni i intelektualni plan, privlači druge ljude čija je
energija slična. Kazna, kako je čovek shvata, koja dolazi od Boga, u stvari je samo odraz
čovekove Iične energije, odražene kroz unutrašnje raspoloženje, koja privlači identične
situacije. Izvršioci kazne su u stvari drugi ljudi a kazna se ne dešava zbog učinjenog greha,
ovde izostavijam pravosuđe, već zbog dominantne Iične energije transformisane u određen
lični stav u odnosu na okolinu. Plemenit čovek teško će doći u situaciju da bude kaznjen.

To znači da Bog ne brine o nama?

U smislu u kome zvanična religija to objašnjava - ne. Bog nije svest u ljudskom vidu i u
"njemu" nema izdiferenciranih stavova i emocija. Jedino što Bog, tj. Neispoljeno čini za ljude
je da im šalje i omogućava kontakt sa Primarnom energijom koja im daje život i svest. Ta
energija se preraduje na neki način kroz osvešćenu svest i vraća nazad Izvoru. Šta će Ijudi
učiniti sa sobom, o tome se Neizrecivo uopšte ne brine, da sad budem banalan. Sudbina postoji
samo u onom vidu da čovekova svest, kroz njegov duh, odnosno ličnost, treba da se ispolji
kroz određeno iskustvo. O tome opet ne vodi računa Bog direktno već lični duh, svest na višem
nivou, kao jedno od ispoljenja Neispoljenog.
Vratimo se nadi. Čovek se nada, što znači da očekuje neka dešavanja. Medutim, često su ta
očekivanja nerealna, Ijudi žive u iluzijama, otkuda to?
Iluzija je osnovna osobina svesti, odnosno njeno naličje. Prvo ispoljenje svesti kroz
materijalnu formu su minerali a oni, sa aspekta čoveka, uopšte nemaju svest. Nemaju je, jer
nisu svesni sopstvene svesti. Svest minerala je čista iluzija.
Evolucija svesti predstavlja njeno osvešćenje, njeno buđenje kroz transformaciju. Biljke
imaju više svesti nego minerali, svakako i medu njima postoje stepeni osvešćenja. Čovek kao
vrhunsko ispoljenje svesti koja postaje svesna, još uvek u sebi nosi deo snolikog. Mnogi Ijudi
"prespavaju" čitav život, nešto zatvorenih, amnogo veći deo otvorenih očiju. To su ljudi koji
nisu duhovno probuđeni, koji žive život a ne znaju zbog čega. Unutrašnje znanje o tome da
treba da se probudi čovek je opet sveo na banalnost nasilnim jutarnjim budenjem. Svaživabića
suštinski vole da spavaju,jer san im donosi energiju neophodnu za dnevne aktivnosti i
svrhovitost života. Jedino se čovek trudi da ostane budan što više može smatrajući vreme
provedeno u spavanju izgubljenim vremenom.
 Iluzija se uglavnom shvata kao nešto Ioše, što na neki način i jeste. U profanom vidu
iluzija je očekivanje da se nešto dogodi, odnosno da neko drugi postupi po tvojoj ličnoj volji.
Međutim, čovekova lična volja uglavnom nije nešto izuzetno jako, osim ako to nije unutrašnja
volja duha. Osim toga, volja se suprotstavlja volji drugog čoveka i od unutrašnje jačine zavisi
ishod događaja. Onaj koji ostvari ono što je naumio, postaje zadovoljan, jer ispoljio se u
odredenom vidu. Onaj koji gubi je razočaran.

Da nisi možda želela da govorimo o idealima? Osećam da se trudiš da razgovor skreneš na tu temu?
Pa, ako si završio sa iluzijama...
Nisam još, ali vratiću se na tvoju temu. Iluzije imaju i svoju pozitivnu stranu, negativne
su samo u ličnim kontaktima. U stvari iluzija i nije nešto za svakodnevnu upotrebu, ona
pripada Spiritualnoj sferi i svako njeno spuštanje na materijalni plan mora da bude vrlo
pažljivo odrađeno da se njena fina suština ne bi izvitoperila i postala banalna.
Prvobitno ispoljenje Iluzije je kroz muziku i slikarstvo, a kasnije kroz sve vidove
umetnosti. Muzika, kao harmonija nota, vrlo lako se pretvori u kakofoniju ako stvaralac ne
ume da rukuje njome na pravi način. Isto važi za slikarstvo. Da bi se Iluzija iskazala u svom
prefinjenom vidu potreban je kontakt sa Inspiracijom. Inspiracija predstavlja "potrebu"
Primarne energije da se ispolji a Iluzija nudi pogodnu formu. Da bi se energija ispoljila u
savršenoj harmoniji potreban je umetnik kao filter i oruđe za uobličavanje. Opet sam banalan.
Umetnici, s druge strane, često deluju rasejano i sneno, naročito u trenucima stvaranja.
Međutim, paradoksalno zvuči, njihova budnost je tada na najvišem nivou. Svest jedne
umetnički nadarene osobe je elastična i propustljiva za uticaje viših sfera. Svi pravi umetnici
će se složiti da njihova dela dolaze negde izvan njih, a oni su samo izvršioci koji to prenose
drugim ljudima na način koji im je blizak.
Ljubitelji i poznavaoci umetnosti su Ijudi čija je svest takođe elastična i prijemčiva ali u
manjoj meri nego kod umetnika. Ljubitelji umetnosti osećaju svojim duhom umetničko delo,
ali ne umeju sami da stvaraju ili im nije bilo omogućeno da to neometano pokušaju.
Pravo umetničko delo, kao savršena harmonija Ispoljenog je izuzetno retko. Ne mora to
uvek da bude muzika ili slikarstvo, ispoljenja mogu biti brojna. Ono što odlikuje pravo
umetničko delo je utisak koji ostavi na posmatrača kao učesnika. Prava umetnost čoveka
ostavlja bez daha, bez misli i proizvodi veoma jak utisak u njemu. Prava umetnost dovodi
čoveka u direktnu vezu sa Neispoljenim, pa možemo reći da je to jedino pravo poimanje Boga.

Da, sečam se, prviput sam tako reagovala kada sam ugtedala slike Salvadora Dalija.
Dali je bio veliki slikar, to je nesumnjivo, ali u tim prizorima ti nisi bila fascinirana
Dalijem već kontaktom sa Iskonskim. Možda bi sam Dali, da si imala prilike da ga upoznaš, za
tebe bio težak i neprihvatljiv kao ličnost. Možda bi ti se i svideo, ko zna, ali ono što je bitno je
da umetnik nije isto što i njegovo delo. Umetnik je samo orude za prenošenje iluzija u drugi
plan ispoljavanja. Umetnici su duhovno probuđeni ljudi.
Mozemo li sada da nastavimo sa temom "Ideali"
Svakako. Ideali su još jedna iskonska osobina ljudskog duha. Ideale svaki čovek nosi u
sebi, jer Ideal je savršenstvo ispoljavanja.

Pokušaj da daš definiciju, šta zapravo predstavlja Ideal?

Ideal je besprekorna harmonija energije u ispoljenju. Citava priroda je idealno ispoljena
i čovek, kao vrhunac, je ideal ispoljene svesti. Medutim, razum, koji čovek poseduje i logika,
kao oruđe razuma, upravo razaraju tu idealnu harmoniju. Toliko lošeg sam rekao do sada o
razunni, moram da se ispravim, mada sve do sada rečeno je bilo u funkciji. Razum i logika
stvoreni su u cilju klasifikacije ispoljenog i spoznaje svesti. Dalje, govor i komunikacija u u
širem vidu nego što je to telepatija, kao prvobitna komunikacija, takođe su deo razuma.
Napredak nauke i tehnike, koji su čoveku uveliko olakšali život, takođe je dao razum. Da ne
nabrajam dalje. Međutim, razum koji prekida kontaktsa iskonskom prirodom, bilo ličnom bilo
okolnom, je ono o čemu ja govorim kada kažem daje razum uprljana svest.
Razum razara idealnu harmoniju ispoljenja energije, jer čovekov razum je neka ispoljenja proglasio
lošim i samim tim neprihvatljivim i svim silama se trudi da ta ispoljenja spreči. Obzirom da on to čini
voljom, što znači da koristi prvi kosmički princip, to mu i uspeva. Odvojen tim istim razumom od
prirode, čovek (ili njegov razum) ne shvata da odbijanjem određenog ispoljenja i njegovim
sprečavanjem stvara disharmoniju. Smrt je prva disharmonija koju je čovek učinio svojim odbijanjem
da se ispoljava. Smrt je prvobitno bila rezervisana samo za niže oblike ispoljenja zbog transformacije
svesti. Čovek je trebalo da bude besmrtno biće, jer njegova svest predstavlja vrhunac ispoljenja. Ono
što karma predstavlja u današnjem vidu trebalo je da bude čovekov životni put osvešćenja.
Stvaranje imovine je takođe disharmonija,okupljanje u plemena,Ijubomora, materijalne
vrednosti kasnije pretvorene u novac, sve su to disharmonična ispoljenja.
Ideali i težnja za idealima u suštini predstavljaju jedan vid težnje za Iskonskim, za
apsolutno harmoničnim.

Može li čovečanstvo da ostvari tu svoju teznju?

Može, samo potrebno je dugo, dugo vremena da se pradavna neravnoteža pretvori u
ravnotežu. Duhovna evolucija čovečanstva ide neumoljivo napred, jednoga dana će svi Ijudi na
kugli zemaljskoj biti duhovno probudeni i povratiće izgubljenu vezu sa iskonskim. Za sada to
čine usamljeni pojedinci i oni koji dugotrajnim oponašanjem pređašnjih, na kraju uspevaju da
shvate suštinu.

Ideali za sada ne donose ničeg dobrog. Neprekidno okruzeni idealnim prizorima preko TV, najčešče
kroz filmove, Ijudi teže da ostvare ideal izbog neostvarene težnje često nastupaju razočarenja koja
ponekad mogu da budu katastrofalna. Kako rešiti taj problem?
Start iz disharmonije obično vodi u još veću disharmoniju. Vaspitavanjem čovek se uči
da koristi razum na način na koji ga ostali Ijudi koriste. To je startna disharmonija. Razum koji
je sve pokvario ipak može sve i da popravi ali samo pod uslovom da prepusti dominantnu
poziciju čistoj svesti. Jedino je čovekova svest sposobna da spozna sopstvenost i čovekova
svest upavo tome i služi: da posmatra i spozna sebe. Jedino čovek koji spozna sebe kao
jedinstveno ispoljenje, koji se ne boji određenih ličnih osobina, može da uspostavi harmoniju u
sebi a samim tim i harmoniju sa sopstvenim okruženjem i Prirodom uopšte.
Ono što čovečanstvo danas radi opet vodi u disharmoniju. Jer, idealna Ijubav ne može
da se održi razumom već čistim emocijama. Idealna porodica podrazumeva ličnu slobodu svih
koji joj pripadaju. Idealan posao zahteva potpunu predanost radu. Idealna hijerarhija, nešto o
čemu se ne govori ali čemu se teži, podrazumeva osvešćene pojedince koji tačno znaju gde
pripadaju i koji se trude da ličnom duhovnom evolucijom dostignu viši rang, ali zasluženo. U
idealnom drustvu nema potrebe za lažima i prevarama pa samim tim ni za kaznama. U
idealnom drustvu mržnja je nešto čisto, kao i ljubav, ali to je samo susret dveju neharmoničnih
nota, mržnja će dovoditi samo do odbijanja ne i do razaranja. Osvešćeni ijudi nemaju potrebu
za svađom, jer poštuju različitost tudeg mišljenja, u idealnom društvu nema konflikta. Hoćeš li
još?

Nema potrebe, s idealima smo svi upoznati, samo nam još niko nije rekao kako da ih ostvarimo.
Jednostavno, shvatite da ste to što jeste i budite to što jeste. Svest služi da se osvesti, da
spozna sebe. Prihvatite sopstvenu odgovornost za sopstveno ispoljenje i ne tražite krivca za
vaše greške. Ne tražite od drugih da učine umesto vas ono što vi sami morate da učinite.
Shvatite da je vaša svest isključivo vaša i samim tim jedna i jedinstvena. Osetite život u sebi i
živite ga. Postignite harmoniju u sebi i postigli ste ideal za kojim težite.
Nadam se da će recept biti jasan.

MAGIJA
Primenjena niagija: crna i bela magija; Magija = volja; Očišćenje svesti; Uspostavljanje ravnoteže svesti;
Visoka magija; Magija i duhovna evolucija; Udruživanje u magijske organizacije; Tajnost i rituali;
Priziv Anđela čuvara;
 U jednom od prethodnih razgovora pomenuli smo crnu magiju.
Nasuprot crnoj postoji i bela magija. U čentu je razlika?
Magija predstavlja korišćenje osnovnog univerzalnog principa: volje. Razlika između
bele i crne magije je suštinski samo u njenoj primeni, jer obe rade na istom principu.

Crna magija je, kao pojam poznatija, jer se o njoj mnogo više priča, mada su mišljenja o
njenoj verodostojnosti različita. Velika većina čovečanstva ne zna da postoji i neka druga magija osim
crne magije. Suštinski, crna magija je voljno uticanje na volju drugog čoveka i samim tim kršenje
njegove volje. Najčešće se to čini zbog materijalnog motiva mada, se sreće i slučaj čiste dominacije i
vladanja nad drugim čovekom. Magija deluje na principu "zarobljavanja" Iične energije osobe na
koju se utiče.
Svaki čovek ima svoju ličnu energiju koja ga okružuje i koju razmenjuje sa drugim
ljudima. Međutim, svoju energiju čovek akumulira i u predmete (to se dogodilo pojavom
svojine) koji tada sadrže i energiju vlasnika. Udružena lična energija članova porodice i
njihovih Iičnih nota zajedno daje odredenu ličnu notu njihovog doma, odnosno kuće kao
materijalnog nosioca združene energije. Tako kuća predstavlja veliki energetski akumulator
energije njehih članova. Zajednički predmeti sadrže tu zajedničku energiju, dok lični predmeti
nose ličnu energiju vlasnika. Upravo ta lična energija akumulirana u predmetu koji je lično
vlasnistvo neke osobe čini "beleg" kako se to u narodu zove. Preko "belega", odnosno
predmeta koji nosi ličnu energiju vlasnika moguće je doći u posredan kontakt sa odredenom
osobom, neposredno preko njene lične energije akumulirane u datom predmetu. Fotografija,
kao nešto vrlo lično, nosi u sebi ne samo energiju osobe koja je na njoj već i energiju trenutka
u kome je snimana.

Znači, osnovna postavka za magijsko delovanje je lična energija pojedinca?

Lična energijaje vrlo bitna, jer ona u stvari i čini osobu koja se tretira. To je suština
primenjene magije. Od te postavke razilaze se bela i crna magija. Crni mag čini određenu
stvar, po ličnoj volji ili volji naručioca, određenoj osobi delujući na nju preko nekog predmeta.
Najčešće se vrši blokiranje Iične energije čime se blokira delovanje samog čoveka. Crni mag
može i da ubija bezličnog kontakta jednostavnim blokiranjem dotoka primarne energije i time
nastupa smrt.
Magija može da se uradi celoj porodici, kada se svodi na izazivanje konflikata među
ukućanima. Opet se radi o blokiranju ovoga puta kanala za razmenu energije.
Bela magija, s druge strane, predstavlja protivtežu crnoj. Bela magija suštinski
predstavija duhovni razvoj pojedinca i ubrzanje duhovne evolucije. Primenjena, bela magija je
put ljubavi i mira, jer beli mag spaja ono što je crni mag razdvojio. I dok crni mag čini sve što
je u njegovoj mogućnosti, bez obzira na posledice, beli mag strogo vodi računa da ne prekrši
ličnu volju pojedinca, bilo da se radi o osobi koja traži pomoć ili drugoj osobi u njenom
neposrednom okruženju. U primenjenoj magiji razlika između crnog i belog maga je samo u
nepoštovanju, odnosno poštovanju volje drugog čoveka.

Sta je osnova magije?

Volja. Jaka i usmerena volja, a već smo mnogo puta ponovili da je volja prvi i
univerzalni kosmički princip. Volja je impuls za bilo koja dešavanja, volja je trasiranje pravca
materijalizacije energije. Magija je usmeravanje energije u željenom pravcu. Volja = magija =
volja.

Iz toga proizilazi da je svaki čovek jake volje mag?

Tako nekako, mada ne u pravom smislu. Čovek jake volje uglavnom dominira nad
drugim ljudima i sprovodeći svoje odluke u delo u stvari trasira pravac ispoljenja energije. To
je iskonska magija na najnižem nivou i danas su takvi ljudi uglavnom poglavari, odnosno
rukovodioci ili direktori. Jednom rečju - vođe. Medutim, tu nema klasifikacije crne ili bele
magije u jasnom vidu, jer ni oni nisu jasno opredeljeni samim tim što nisu ni svesni svog
delovanja. Primena njihove volje uglavnom podseća na crnu magiju, jer sprovode je bezobzira
na volju drugih Ijudi. Civilizacija je uslovila da to bude skoro jedini put ka uspehu, jer svi se
trude da zauzmu mesto vode. Ako voda uz dominaciju pokaže i razumevanje za određenog
pojedinca koji je ugrožen njegovom voljom, onda se situacija poboljšava. Moglo bi se reći,
mada smešno zvuči, da običnim Ijudima vlada "šarena" magija. Osim toga, volja običnog
čoveka je volja razuma i samim tim slabija je od čiste volje.

Pravi mag je uglavnom malo ili ni malo zainteresovan za ovozemaljske brige svoje okoline, a
poneki čak ni za sopstvene materijalne probleme. Da bi neko postao mag potrebne su mu godine
treninga volje uz kompletnu reorganizaciju razumske svesti. Ta reorganizacija sprovodi se zbog
očišćenja svesti i spoznaje čiste svesti, odnosno čiste volje u sebi. Blagotvoran uticaj takvog procesa je
dovođenje sopstvene ličnosti u harmoniju i sa samim sobom i sa sopstvenom okolinom.
Očišćenje svesti je neophodno prvo radi samospoznaje a zatim zbog očišćenja
energetskih kanala. Oba procesa teku istovremeno. Očišćenje kanala je potrebno radi
proširenja granica percepcije, odnosno prodora u više sfere svesti ili u druge svetove. Astralni
plan je, na primer, svet snova i da bi mag ušao u Astralni plan na pravi način on mora da
zadrži razumsku svest, znači da ostane budan u svetu snova. Istovremeno, njegova svest mora
da bude elastična i da spoji budno i sneno stanje istovremeno. Da bi ostao budan mora da ima
povišenu energiju u samom startu Inače će ga Astralni plan povući u ustaljenom pravcu -
prema izvoru napajanja, što znači zaspaće. S druge strane, njegova volja mora da bude
dovoljno jaka i da ne dozvoli spontano mešanje planova. Ulazak u više planove, boravak u
njima i povratak nazad su isključivo voljni čin maga. U suprotnom dolazi do šizofrenije. Zbog
toga se magija ne preporučuje, čak zabranjuje, nervno labilnim osobama. Osoba latentno
sklona šizofreniji sigurno će ispoljiti ovu bolest ako kojim slučajem počne da se bavi magijom.
Očišćenje svesti je takođe neophodno, jer na Astralnom planu čovek se svesno suočava
sa samim sobom na prvom mestu. Sve ono što ga je razum slagao o njemu samom pojaviće se
jasno na Astralnom planu, a suočenje sa nesvesnim delom sebe obično izaziva užas. Osim toga,
suočavanje sa samim sobom takođe znači restimulaciju traumatičnih doživljaja i dovodi do
ponovnog proživljavanja te iste patnje. Zato je neophodno da se budući mag prvo naplanu
razumske svesti suoči sa samim sobom, jer toje nivo svesti koji mu je poznat. Tek tada može i
sme da se upusti u više sfere.

Mnogi magiju, bez atributa bela ili cma, dozivljavaju kao priziv demonskili sila. Kažu da je
bilo kakvo bavljenje magijom opasno i radije se okreču misticizmu i religiji
Neupućen čovek koji počne da se bavi magijom spontano započinje procese koji su
neophodni na tom putu. To što on izvodi odredene rituale bez unutrašnjeg razumevanja procesa
i sila uopšte ga ne opravdava. Visak je, recimo, zanimljiva spravica i svako može da ga kupi.
Laike privlači njegova jednostavna upotreba i mogućnost dolaženja do odgovora tipa "da" ili
"ne". Medutim, svojirn kružnim kretanjem visak dovodi do uravnoteženja energije osobe koja
ga koristi, znala to ona ili ne. Uravnoteženje energije počinje spontano, korišćenjem viska u
jednom vremenskom periodu. Uravnoteženje znači i očišćenje: svesti i kanala istovremeno.
Nepripremljena osoba sreće se sa samom sobom a svoje unutrašnje konflikte prenosi na
okolinu pripisujući ih spoljnim uticajima. Drugo, povećan dotok energije doživljava kao
razarajući i panično ga pripisuje opsednutosti samim Djavolom. Zbog toga spas najčešće traži
u religiji tražeći u stvari mali mir svog malog života. Crkva rado prihvata takve iskušenike, jer
oni to jesu, proglašavajući magiju zlom. A problem je samo u neznanju. Isto se dešava čoveku
koji neupućen barata električnom energijom. Divljak afričkih plemena, na primer, kontakt sa
strujom bi objasnio kao direktan kontakt sa Bogom i to samo zato što ne poznaje suštinu stvari.

I, da li je bavljenje magijom opasno?

Isto kao i baratanje električnom energijom. Ako ne znaš kako da rukuješ njome ubiće te,
ali ako znaš doneće ti blagodeti. Ono što treba zapamtiti je: volja. Volja je početak i kraj
svega. Ali čista volja, bez uticaja na volju drugog čoveka.
 Kontra pitanje: da li je bavijenje magijom dobro?
Jeste, ako zanemarimo posledice na početku puta, patnju i višak energije koji zna da
bude vrlo neprijatan. Bavljenje magijom na prvom mestu dovodi do apsolutne harmonije,što u
krajnjoj liniji i jeste cilj čitavog čovečanstva. Dalje, magija dovodi do probudenja svesti i
spoznaje ne samo suštine ispoljenog već i spoznaje sopstvene suštine, što je ipak najbitnije.
Time se u velikoj meri saznaje i ubrzava sopstvena duhovna evolucija. Skraćivanjem, na neki
način, sopstvenog duhovnog puta, mag kao da priziva loše dogadaje. Mnogi to tumače opet kao
priziv demonskog i oduštaju. Ponoviću: demoni se prizivaju samo ako ih zaista pozovete, nije
svaki loš uticaj delovanje demona. Osim toga, oni koji odustaju pokazuju da su slabi i da nisu
dostojni tog uzvišenog puta ka Apsolutnom.

Zbog čega se dešava taj "priziv " loših dogadaja.

Skraćivanje puta znači sabiranje iskustava u kraćem vremenskom periodu, njihovo
intenziviranje i intenzivno ispoljavanje. Čoveku svaki intenzitet teško pada, jer nije navikao da
ga podnosi. Primer ledene i vrele vode je veoma dobar pokazatelj. Intenziviranje iskustava
znači i manifestaciju lične energije u svim mogućim vidovima ispoljenja, što joj je i cilj.
Apsolutno Neispoljeno se preko apsolutno Ispoljenog vraća u svoju sopstvenost. Ovo bi bila
kraća definicija svrhe postojanja sveukupnog.
Magija je, isto kao i religija, samo jedan od puteva povratka. Svest u svom najvišem
vidu - svest čoveka - uspavana je zaboravom sopstvene suštine i svrhe. Magija predstavlja
postepeno budenje svesti. Govorimo o visokoj magiji koja nema za cilj materijalizaciju
energije već uzdizanje duha.

U svetu postoje organizacije koje se bave belom magijom. Zašto je neophodno njihovo
postojanje?
Udruživanje više pojedinačnih svesti daje kolektivnu svest. Udruživanje osvešćenih
svesti pomaže bržem razvoju svakog pojedinca. Čovek može sam da korača Stazom, ali kao što
dve baterije udružene daju jaču struju, tako dve udružene svesti zajedno daju čistiju svest.
Osim toga, onome koji uči potreban je onaj koji će da ga uči, znači učitelj. Učitelj ne samo što
zadaje učeniku propisane mentalne vežbe za proširenje i očišćenje svesti, već i prati njegov
razvoj i ukazuje mu na suštinu problema koji se na putu javljaju.
Knjige često mogu da pomognu da bi neko krenuo Stazom probudenja, ali ne mogu uvek
da objasne sve efekte koji se na toj Stazi javljaju, jer ni sam autor ne može tačno da predvidi
šta će se sa nekim dešavati.

U mnogim magijskim organizacijama prisutna je zakletva ćutanja.

Otkuda to i zbog čega je uspostavljeno?
Zavera ćutanja bila je bitna u vreme inkvizicije, jer magove su proglašavali za vešce i
javno ih spaljivali na lomačama. Danas nema lomača ali ima osude javnog mišljenja. Ono što
je bitno u tajnosti jeste zaštita neposvećenih. Magijski rituali, spolja gledano, liče na pozorišne
predstave i vrlo lako je oponašati ih. Međutim ritualom, pa makar ga izvodio neposvećeni, pod
uslovom da to čini dovoljno dugo, na kraju se izazivaju efekti zbog kojih je ritual i sačinjen.
Obično je u pitanju priziv modifikovane sile u vidu nematerijalnih bića. Nepoznavanje nikoga
ne opravdava a neistrenirani um neće moći da podnese silinu ispoljenja te može da dođe do
ludila ili do smrti.

Da li sam ja bezbedna u svim stvarima koje radim, uglavnom na svoju ruku?

Uglavnom jesi... Šalim se, jesi bezbedna, jer imaš istančani osećaj dokle smeš da ideš i
nikada do sada nisi prekoračila granicu. Granica percepcije je kao elastična membrana, to je
bilo jedno od tvojih prvih zapažanja, a strah od ludila sprečavao te je daje pređeš, ponekad i
nepotrebno. Koliko je strah doprineo tvojoj bezbednosti toliko je sprečavao tvoju evoluciju,
tačnije usporavao je. Međutim, sve u svoje vreme. Da si stupila u kontakt sa mnom pre
nekoliko godina, kada nisi bila spremna na to, dijalog bi proglasila pomračenim umom i
prekinula bi bilo kakav rad na ličnom usavršavanju. Sada, kada si spremna, imaš mene kao
korisnog savetnika i sagovornika.

Koliko sam ja upučena iz knjiga, priziv SvetogAnđela čuvaraje vrlo komplikovan. Zašto?
Sveti Andeo čuvar, nazovimo to takoje Viša svest, Više ja ili Ja, tj. moja malenkost.
Rituali priziva rade se pod okriljem neke organizacije i komplikovani su jedino zbog vremena
koje je potrebno da bi se izvršila transformacija svesti niaga u stanje u kome je sposoban da
primi novo znanje.

Ima slučajeva da se kontakt odvija u stanju transa, gde se medijum ničega ne seča.
Ima, tačno je, ali takav medijum je blokiran razumom i za njega je jedino opravdano da
nije svestan dogadanja. Razum mu ne dozvoljava objektivnost, jer smatra takvu pojavu
nenormalnom. Medijumi nisu magovi, jer nisu istrenirani. Jednostavno su rođeni takvi, nešto
elastičnije svesti nego što je svest prosečne osobe.

A slučajevi pisanja na nerazumljivom jeziku?

To su rekli šarlatani. Jedini jezik koji je nerazumljiv je jezik simbola, ali nerazumljiv je
samo u prvom momentu. Mogući su, doduše slučajevi kada medijum govori na nepoznatom
jeziku ali to nije kontakt sa Anđelom čuvarom već ulazak svesti u sećanje na neku davnu
inkarnaciju. Pravi kontakt je uvek čist -jasan i razumljiv.

PRORICANJE SUDBINE
Neminovnost sudbine; Sudbina i karma; Sudbinska predodređenost;
Kako je moguće proricanje; Astrologija;
Ljude je odvajkada zanimala njihova lična sudbina. Proricanje je verovatno staro koliko i Ijudski rod.
Reci mi šta zapravo predstavlja sudbina?
Kao i obično, krenuću od početka. Prošlost, sadašnjost i budućnost su kategorije ljudske
svesti, ne predstavljaju objektivnu kategoriju. Istorija, doduše beleži činjenice koje su se dešavale u
prošlosti, ali istorija predstavlja kolektivnu prošlost i spada u jedan od produkata razumske svesti. Ni
jedan pojedinac nema lične koristi od istorije, osim onih koji pokušavaju da dostignu neku slavnu
istorijsku ličnost.
Čovekova svest se uglavnom kreće u okvirima prošlost - budućnost, malo ko je svestan
sadašnjosti i onoga što mu se trenutno dešava. Prošlost predstavlja Iičnu energiju pojedinca
akumuliranu u sećanjima. Budućnost je opet akumulirana energija, ali u drugom vidu.
Budućnost predstavlja želje, planove i htenja pojedinca, a Iocirana je, ako tako možemo reći,
na Astralnom planu. U stvari, i prošlost je locirana na Astralnom planu, ali dok prošlost
predstavlja mogućnosti koje su se ostvarile, budućnost predstavlja mogućnosti koje mogu da se
ostvare. Ukoliko život teče ustaljenim tokom, budućnost će se ostvariti u skladu sa željom i
unutrašnjom voljom pojedinca, ali ne u skladu sa čistom voljom već voljom razuma. Jaki
stresovi mogu dosta da poremete, odnosno promene buduća dogadanja, ali to je samo zato što
stres deluje na razbijanje zabluda i tako dovodi do ostvarenja čiste volje.
Sudbina nije egzaktno određena kategorija. Sudbina po definiciji predstavlja zbir svih
događanja u životu jedne osobe. Sudbinom upravlja čista volja pojedinca, često veoma
modifikovana razumom, koji je opet, uglavnom posledica vaspitanja. Ono što je fiksno i
nepromenljivo je karma, ova dva pojma se često mešaju. Za razliku od sudbine, karma
predstavlja osvešćenje svesti u jednoj određenoj oblasti života i samo to. Karma, s druge
strane, ne mora da bude neminovna, volja pojedinca može da se odupre izvršenju karmičkog
zadatka, ali taj zadatak mora jednom da se uradi, nauči. Samo sa aspekta večnosti, odnosno
Univerzalne svesti, karma je neminovna. Lični duh ili čista svest pojedinca je u službi
karmičkog zadatka i čovek nesvesno sledi životni put koji ga dovodi do osvešćenja.

Postoji li predodređen zivotni put koji neka osoba treba da sledi?

Mislim na neminovnost sudbine, kako se Inače sudbina shvata?
 Već rekoh, neminovnost ne postoji u apsolutnom vidu, sve je prepušteno volji pojedinca
da sam odlučuje o tome. Put koji treba slediti predstavlja karmički put sa svim svojim
sastavnim elementima. Karma je konačan cilj a Put bi bio upravo zbir svih okolnosti i događaja
koji prate izvršenje karmičkog zadatka.
Ljudi koji izbegavaju svoju karmu jednostavno izabiraju put koji im se čini lakšim za
življenje, misleći da će na tom putu imati manje problema, umesto da se svesno suoče sa
svojim zadatkom. U pitanju je samo privid, neka dešavanja jesu olakšana, ali generalno
gledano taj put je samo siguran put ka ponovnom rođenju sa istim zadatkom. Mnogi čak biraju
ustaljene i konvencionalne načine življenja kao svoj životni put a kao takav on ima samo jednu
prednost: nema pritiska okruženja da se živi na odredeni način. Inače, takav način života
generalno donosi nezadovoljstvo sobom i sopstvenim životom, jer nije svakome data karma
osnivanja porodice i rad radi očuvanja egzistencije.
Biti na pogrešnom putu znači sigurno osudivanje sebe na večno nezadovoljstvo i
neprekidno suočavanje sa problemima čije rešavanje ne dovodi do olakšanja. Rešavanje jednog
problema na lažnom putu dovodi do radanja novog problema i tako u nedogled.
Pravi put, s druge strane, težak je i trnovit. U pitanju je osvešćenje nove oblasti i
ispoljenje kroz nova iskustva. Medutim, rešavanje problema koji iskrsavaju na ličnom putu
donosi zadovoljstvo i osećaj da je uradena prava stvar. Problemi se shvataju kao takvi samo u
fazi početnog osvešćenja karmičkog zadatka. Kasnije put postaje zadovoljstvo a problemi koji
se javljajti doživljavaju se kao izazov.

Kako je onda moguće proricanje budućnosti?

Rekoh daje budućnost kategorija svesti i da suštinski predstavlja želje, planove i htenja
pojedinca. Obzirom da se namere čoveka rađaju na Mentalnom planu i oblikuju na Astralnom
planu, vidovitoj osobi je lako da "pročita" informacije sa Astralnog plana i predoči ih pitaocu.
Ako je namera povezana sa drugim Ijudima, a najčešće je taj slučaj, onda vidovnjak "čita" i
namere osoba koje su neposredno vezane za pitaoca pa se tako dobija kompletnija slika
situacije.

Šta možemo reći o proricanjima koja su vezana za čitav buduci život?

Vidovita osoba može da predvida dogadaje do kraja života, ali takvo proricanje je pod
velikim znakom pitanja. Budući događaji nisu nešto što je formirano, kao prošlost, pa ili će
pričati o vizijama koje vidi a koje ne moraju da se ostvare ili će "pročitati" buduće namere
pitaoca. Upravo zbog ovog prvog razloga, mogućnosti koje i ne moraju da se ostvare, često se
dešava da prognoze nisti tačne, jer uvek je ostavljeno ličnoj volji pojedinca da odabere
dogadanja. Ukoliko se proricanje obistini onda je to samo pod uticajem ličnog verovanja
pitaoca u prorečene događaje, jer čovek sam oblikuje sopstvenu budućnost.

A loši dogadaji? Ne verujem da čovek veruje i u događanje loših situacija?

Znaš i sama da čovek uglavnom pesimistički posmatra svet iščekujući loše stvari i loša
dešavanja. Negativno razmišljanje je kolektivna bolest i logično je da takvo razmišljanje
privlači i određene dogadaje koji su u skladu sa takvim razmišljanjem.

Tumačenjeje uglavnom zasnovano na simbolima. Kako je moguće da se određeni broj simbola

rasporedi baš na način koji će dati pravi odgovor?
Simbole, pomoću kojih se proriče, raspoređuje lična energija pitaoca, mada je to tek
polaz. Tumačenje zavisi od sposobnosti vidovnjaka da uz pomoć datih simbola pročita otiske
sa Astralnog plana, koji su takode slikovito prikazani.

Na koji način deluje Astrologija?

Astrologija pokazuje modifikovane uticaje Univerzalne energije simbolično prikazane
kroz osobine planeta, odnosno Bogova čija su im imena data. Astrologija je višestruki
pokazatelj delovanja i može se primeniti bilo na čoveka bilo na kolektiv tipa država, grad,
porodica.
 Planetarna energija je vid ispoljenja Iične svesti modifikovane kroz određeno ispoljenje.
Duh planete je neka vrsta nematerijalnog bića koje deluje kroz Ijude ispoljavajući se kroz njih.
Isto važi i za astroloske znake. Čovek u stvari predstavlja, astrološki gledano, zbir svih
manifestacija svih astroloških znakova i njihovih vladaoca ponaosob. Uticaji znakova i planeta
predstavljaju načine ispoljenja čiste svesti kroz prizmu lične svesti pojedinca. Obzirom da se
čista svest ispoljava u svim mogućim vidovima, ne postoje dve istovetne jedinke koje
identično razmišljaju ili reaguju. Natalna karta pojedinca je astrološka mapa koja pokazuje
najčistije uticaje moclifikovane energije. Naravno, i ovde čovekova volja, pod uticajem razuma
može da napravi čuclo, pa se ijudi ponašaju suprotno od onoga što u stvari jesu.

Kako je moguče predvidati budučnost uz pomoč Astrologije?

Astrolozi često greše kada pokušavaju da striktno odrede budućnost kroz Horoskop date
osobe. Kretanje planeta na nebu pokazuje spoljašnje uticaje na određenu osobu i moguće
promene u određenom pravcu, ali oni zaboravljaju ili ne znaju jednu stvar: energija planeta ne
deluje pravolinijski. Njihov uticaj nije samo dobar niti samo loš. Uticaj je istovremeno i dobar
i loš, sve zavisi od volje pojedinca i toga kako će upotrebiti određenu energiju i u koje svrhe.
Jedino što se izvesno može tvrditi je da energija deluje ali kroz spektar mogućnosti. Na
pojedincu je da odabere na koji tiačin će je upotrebiti.

Šta ako neko ima katastrofalno loš horoskop, prepun teskih aspekata?
Znači "Božju milost" da upotrebim hrišćanski termin, ali zaista milost. Teški aspekti
ukazuju na spremnost lične svesti da se ispolji kroz mnogo više vidova nego osoba čiji je
horoskop lak. Osoba sa teškim aspektima ima mogućnost da ubrza svoju duhovnu evoluciju.
Teški aspekti ukazuju na tezak život, odnosno patnju i tragedije.
Ovo što si rekao ipak je stalo u suprotnosti sa predašnjim.
Patnja i tragedija dešavaju se jedino ako čovek prizna poraz i pomiri se sa situacijom da njime
upravljaju drugi ljudi. Tragedija se ogleda jedino u odustajanju od sopstvene volje i ispoljenja u
sopstvenom smeru. Svest koja je svesna nikada neće pristati na ovu varijantu, a osobe čiji je horoskop
težak na kraju će se uputiti upravo svojim putem Jer teski aspekti su oni koji pomažu osvešćenju.
Moze li se loša budučnost, prorečena uz pomoć Astrologije, promeniti ličnom voljom pojedinca?
Može, naravno. Nepristrasni astrolog, a takvi su retki, treba čoveku da predoči moguća
događanja ali ne sme da tvrdi da će se nešto dogoditi tako i tako. Može reći da nastupa period
teškoća u određenoj oblasti, da bi se čovek pripremio na moguća ispoljenja ali nikako ne sme
decidirano da tvrdi određene stvari. Pa i sama imaš primer predvidanja budućih događaja koji
se nisu ostvarili na način na koji ti je rečeno.
Teskoće koje će se desiti u stvari predstavljaju nova ispoljenja svesti sa kojima čovek
treba da se suoči i da ih osvesti, ne nešto što neminovno dolazi da ga uništi. Problemi sa
okolinom su u stvari lični problemi, odnosno ne prilagođenost čistoj svesti. Osoba čiste svesti
je apsolutno svesna sopstvenosti, kao skupa svih osobina i njoj se nikada neće desiti da dode u
sukob sa okolinom, tj. sa sobom. Neprijatna dešavanja koja se tako doživljavaju u prvi mah,
samo su nepoznata iskustva i potreba za osvešćenjem, odnosno ispoljenjem u određenom vidu.

Koja tehnika predvidanja je najbolja?

Ne postoji najbolja tehnika, postoji najbolji tehničar. Pravi vidovnjak je onaj koji će
pitaocu objasniti poziciju iz koje postavlja pitanje, uticaje okoline i moguće rešenje, ne
pokušavajući pri tome da sugeriše svoju volju.

TAJNE ISTINA
Tajne i uzroci tajnovitosti; Potreba za tajnom; Moral i tabu; Iznošenje istine; Apsolutna laž i apsolutna
istina; Neophodnost laži; Istina je bolna; Različitost tajni;
Svet je prepun tajni. Već sam život predstavlja veliku misteriju. Nauka sluzi za otkrivanje tajni a
čovek, pojedinačno gledano, verovatno je največe skladište tajni dok neprekidno traga za nekom
istinom. Reci mi otkuda dolazi potreba za tajnom, šta je u stvari tajna a šta istina?
 Univerzalno gledano tajna je barijera koja odvaja poznato od nepoznatog, znanje od
neznanja. Istina, kao jedna od mogućih suprotnosti tajni, je kao svetlost koja obasjava
određeno područje. Tajna je sve ono što se odvija u mraku, odnosno nije vidljivo. Otkrivanje
velikih tajni su naučna otkrića recimo ili filozofska otkrića, koja često mogu po značaju da se
mere sa naučnim otkrićem. Razlika između nauke i filozofijeje samo u pristupu. Ko želi
merljive argumente prihvatiće nauku. Ko želi duhovne argumente naći će se u filozofiji. Inače
obe oblasti, ako u istraživanju odu daleko, razumljive su samo elitnoj manjini.
Sto se tiče čovekove tajnovitosti tu je stvar već sasvim drugačija. Čovek je na prvom
mestu tajna sam za sebe, često drugi Ijudi mnogo bolje uočavaju njegove osobine nego on sam.
Uzrok tome je iskrivljena slika sveta poci dejstvom razuma. Covek se trudi da sebe sakrije od
drugih iz mnogo razloga. Osnovni razlog su neprihvatljive osobine, kako ih je društvo nazvalo.
Lična energija teži da se ispoljava u svim vidovima i pojedinac se često oseća sputanim
odredenim normama i konvencijama. Ne ispoljavanje energije u određenom pravcu kroz
određenu osobinu stvara unutrašnji pritisak i čovek se trudi da takvo ispoijenje sopstvenosti
sakrije od drugih. Dalje, postoji izvesnapotrebaza intimnošću, naročito kadaje razmenaenergije
u ljubavnom odnosu u pitanju. Tom prilikom razmenjuju se velike količine energije i prisustvo
treće osobe remeti prenos, jer u tom slučaju i ta treća osoba samim svojim prisustvom
učestvuje u razmeni. "Kanali" za prenos energije samo su figurativno dati, svakako da ne
izgledaju kao udubljenja ili cevi recimo. Energija se prostire unaokolo, oko osobe koja je
emituje, slično zvuku.

Drugo, vremenom zaboravljeni primarni, odnosno prirodni kanali za dotokenergije uzrokovali

su pojavu "energetskih vampira", Ijudi koji po svaku cenu dolaze do energije crpeći je iz drugih Ijudi
u svojoj neposrednoj okolini. Energetski vampiri svoju ličnu energiju uglavnom akumuliraju u
patnju, mada nije obavezno, tako da im ni jedna primljena količina energije nije dovoljna, te je tako
neprekidno kradu od drugih. Da bi se zaštitio čovek je morao da podigne barijeru između sebe i
ostalih ljudi. Rešenje ovog problemaje veoma jednostavno, mada sa aspekta uobičajene ljudske svesti
veoma teško razumljivo. Treba se otvoriti prema prilivu energije u svim mogućim pravcima, što znači
osetiti celokupnu prirodu svojim unutrašnjim bićem. Ipak, ovo je poruka za ljude daleke budućnosti,
jer čovečanstvo uglavnom ne poznaje i ne oseća svoje unutrašnje biće. Namerno govorim o ovome, jer
neka poruka dopre do samo jednog čoveka - to će biti sasvim dovoljno. Evolucija duha podrazumeva
čitavo čovečanstvo ali se u prvom redu odnosi na pojedinca.
Treće, prvobitna komunikacija bila je zasnovana isključivo na telepatskim osnovama.
Telepatija se i danas javlja ali samo kod osoba koje se vole, što znači kod osoba koje su
otvorile svoje energetske kanale i usmerile ih jedna prema drugoj. Takođe, nužan uslov za
telepatski kontaktje pristanak. Ukoliko jedna strana odustane od takvog vida komunikacije, to
je isto kao da je prekinula razgovor u verbalnom vidu. U telepatskom kontaktu nema iažnih
informacija, obe osobe su potpuno otvorene i spremne da onoj drugoj upute čistu informaciju.
Kod verbalnog prenosa misli, odnosno informacija, stvar je već drugačija. Sagovornici
mogu da razgovaraju sa potpuno iskrenim namerama a da pri tome pogrešno razumeju jedan
drugog. Ljudski govor je veoma složena stvar, ali ipak nije ni približno toliko kompleksan
koliko bi trebalo cla bude da bi informacije bile adekvatno prenete i shvaćene. Jedino u
kombinaciji sa telepatskom razmenom misli moguć je precizan razgovor koji je tada najčešće
suvišan. Međutim, sa pojavom verbalne komunikacije i pogrešnog shvatanja rečenog, došlo je
do mogućnosti laži. U početku je ne razumevanje bilo tome uzrok, a kasnije su Iaži preuzele
samostalnu ulogu. U korenu Iaži je uvek prikrivanje neke istine, odnosno tajne. Već ovde je
veza sa ličnom energijom na mnogo složenijem nivou, jer laži su produkt kolektivnog duha i
civilizacije uopšte.
Pokušaću da uprostim stvar. Lažima se dolazi do lične koristi ili se izbegava kazna.
Ličnu korist suštinski čovek dobija osećajem zadovoljstva, koje može da se defmiše kao
pobeda, sreća, radost i slično. Zadovoljstvo u stvari predstavlja priliv energije zbog ispoljenja
u određenom pravcu i stoga se oseća kao pozitivno delovanje. Čak i lična korist u vidu
materijalnih dobara predstavlja samo i jedino osećaj zadovoljstva, jer to je jedina korist koju
čovek može cla ima. Kazna, s druge strane, može da bude u vidu bola ako je kažnjavanje
fizičko, ili uskraćivanje energije ako je kazna psihološka, u svakom siučaju predstavlja
neprijatnost. Uskraćivanje energije, a to se može samo uskraćivanjem energije drugih Ijudi, u
korenu donosi smrt, odnosno strah od smrti. Kada bi čovek spoznao svoje unutrašnje biće
spoznao bi i načine primanja energije i tada psihološke kazne ne bi uticale na njega. Doduše ne
bi bile ni potrebne, jer za čistu svesti sva ispoljenjasu prihvatljiva, ne postoji ispoljenje koje je
zabranjeno i koje treba kažnjavati.

Šta čemo onda sa ubicama?

Čista svest nema potrebu za uništavanjem drugog bića. Čista volja podrazumeva ispoljenje
sopstvenosti ali i postovanje volje drugog bića. Osoba čiste svesti nikada neće poželeti da ubije bilo
koga.
Zašto čovek ima potrebu da se krije, što je, rekla bih, osnovni uzrok tajnovitosti?
Pojavom morala, kao uslovljene civilizacijske svesti, pojedinac je došao u konflikt prvo
sa društvenom svešću uslovljenom normama a, pošto je prihvatio norme, sa samim sobom na
prvom mestu. Čistoj svesti uskraćene su beskonačne mogućnosti ispoljenja i prinudno je
podvrgnuta razumskoj svesti kojaje postala dominantna. Javno, što će reći pod prismotrom
okoline, čovek je naučio da se ponaša na poželjan način. Medutim, ni jeclna norma nije mogla
apsolutno da ga prisili da se ne ponaša kako hoće kada je sam ili u društvu sebi sličnih osoba.
Obzirom da je svestan da je njegovo ponašanje ili njegova suština, društveno neprihvatljiva,
pojedinac pristaje da javno bude ono što se od njega zahteva ali zato "neprihvatljivi" deo sebe
prikriva, čuvajući ga u tajnosti.
Potiskivanje nezadovoljavajućeg ispoljenja dovodi do patnje, zatim bolesti i slično.
Nagomilavanje nezadovoljstva dovodi do destruktivnosti, koja se uglavnom manifestuje na
okolini umesto da je usmerena unutra, ka razbijanju ličnih ograničenja.

Zašto je uopšte uspostavljen moral?

Zbog očuvanja vrste, da se banalno izrazim. U prirodi vlada zakon jačega, odnosno
zakon volje. U tom slučaju slabi, nemoćni i bolesni imaju male šanse da prežive. Osim toga
gubitak drage osobe izaziva patnju, pa su se ljudi postarali da uvođenjem pojma morala dovedu
u red međusobne odnose. Tako su nastali humanost, razumevanje i poštovanje.
Lenjost je drugi faktor koji se izrodio iz prvog. Jači su pomagali slabije a vremenom
određeni pojedinci su počeli da izvlače ličnu korist iz sopstvene slabosti bilo lenjošću bilo
krađom. Jer, zašto bi se neko mučio da sam napravi nešto, kada to može da uzme od drugog
koji je to već napravio.
Materijalne vrednosti i pojam Iične svojine uslovili su ljubomoru kao vid posedovanja
duhovnog, odnosno energije druge osobe. Otuda pojam neverstva kao nemoral. A u korenu
morala, kao što vidiš, stoji sprečavanje neometanog ispoljenja čiste svesti.

Pod pojmom "moral" mole da se iskale i pojam "tabu" kao pojam

"svete tajne", Otkuda pojava zabranjenog znanja?
Usmeravanjem Čiste svesti ka razumskoj svesti i njenim šabloniziranjem, čovek je
postepeno prekidao ličnu vezu sa Aposolutnim, granice percepcije su se suziie na okvire
razuma i čovek je zaboravio svrhu sopstvenog postojanja. Svest je postala kruta. Oni
malobrojni pojedinci koji su u sebi zadržali elastičnosti svesti imali su mogućnost spoznaje
Apsolutnog i samim tim bili su izdvojeni iz mase. Takvi Ijudi birani su za sveštenike.
Dominantnog duha, sveštenici su bili neposredno uz kraljeve i sama priroda njihove svesti
davala im je određene povlastice. Novi kandidati za sveštenike birani su veoma pažljivo i
znanje im je prenošeno u određenim dozama, jer znanje je postalo moć. Otuda svete tajne.
Druga vrsta tabua koja je rasprostranjena je u zabrani konzumiranja odredene vrste
hrane ili činjenja određenih radnji. Ovde je u pitanju čista manipulacija ljudima u cilju jačeg
očvršćenja razumske svesti, stvaranju iracionalnih strahova a tako je najlakše uspostaviti
vladavinu.
 Da lij e jasno i otvoreno iznošenje znanja zabranjeno?
Ako misliš na zabranu od strane javnih institucija onda svakako jeste. Osvešćen narod
pokazaće sopstvenu volju koja je često u suprotnosti sa voljom vladara. Tada postoji
mogućnost svrgavanja takvog vođe sa vlasti i zbog toga postoje cenzure javnog mišljenja.

Što se tiče iznošenja izvornog, suštinskog znanja, tu već nema zabrane. Istina koja je izneta
javno imaće značaja samo za određenog pojedinca čiji je duh na nivou na kome može da primi to
znanje. Običnim Ijudima te reči neće značiti ništa, jer neće podstaći njihovo unutrašnje razumevanje.
Prema tome, iznošenje istine nije opasno i nema opasnosti od "božje policije" ili tome slično.
Šta u stvari predstavlja istina?
Istina bi trebalo da pokazuje apsolutno objektivno poimanje stvari. To je Apsolutna
istina. Nasuprot njoj svet, odnosno svest u kojoj Ijudi žive predstavlja Apsolutnu laž.

Ovo prvi put čujem!

Apsolutnu laž ljudi su već spoznali, hindusi recimo celokupan ispoljeni svet nazivaju
maja, odnosno iluzija. U tom viđenju oni su potpuno u pravu. Doduše, greše u nekim drugim
stvarima ali to trenutno nije tema naše rasprave.

Zašto "Apsolutna laz"?

Okovan okvirima sopstvene percepcija čovek je NAUČIO da vidi svet onakvim kako ga vidi.
Prost primer za to su optičke varke. Ti si recimo ubeđena da vidiš jednu stvar i to veoma jasno.
Međutim, posle kraćeg posmatranja shvatiš da prizor pred tvojim očima predstavlja nešto
sasvim drugo. Da nisi dodatno obratila pažnju, prvi utisak bio bi istinit za tebe.
Isto važi za kontakte među Ijudima. Ubeđenje o nekoj osobi čini tu osobu takvom i
takvom za tebe. Mnogo je nesređenih odnosa medu Ijudima upravo zbog pogrešne slike u
sopstvenoj svesti. Razočarenja nastaju zbog rušenja lažne slike. Naravno, nova slika se opet
uspostavlja ali nema garancije da je i ta slika prava i realna. Čovekova sposobnost da
prosuđuje upravo je dovela do pogrešnih uvida. Da bi se nešto procenilo, uvek se procenjuje u
odnosu na nešto drugo. Procena ljudi se vrši uvek u odnosu na sebe, a kako da takva procena
bude istinita kada čovek čak i sebe procenjuje lažno, zatvarajući oči pred sopstvenim
osobinama?
Istina koju čovek predočava drugim Ijudima u najboljem slučaju je bela Iaž. Dovoljno je
ne izneti sve detalje o određenoj situaciji ili osobi pa da slika koja se predstavlja bude lažna.
Međutim, pošto je čovečanstvo naučilo da tako komunicira među sobom, obično nema
problema. Ono što Ijudi preziru su crne laži koje se najčešće prezentiraju iz čistog
koristoljublja.
Svetska politika predstavlja idealnu pozornicu za prezentaciju laži. Mnoge profesije
bazirane su na lažirna, nećemo ih nabrajati da se ko od prozvanih ne bi osetio uvređenim.

Znači laz je na neki način neophodna?

Na neki način jeste. Visoko znanje, čoveka čija je svest na višoj ravni, običnom čoveku
je neshvatljivo ili čak štetno. Čovek sa više ravni može da sakrije istinu od čoveka na nižoj
ravni ako proceni da je iznošenje takve istine opasno ili da će biti pogrešno shvaćena i preneta.
Samo u tom slučaju, znači prilikom znatne razlike u nivou svesti, dozvoljena je laž kao
prikrivanje istine. Između dve osobe čija je svest na istoj ravni, Iaž je besmislena ili štetna.
Kod dve osobe visoko razvijene svesti laž je besmislena, jer ono što je njima prioritetno je
uzajamno pomaganje u daljem osvešćenju. Svaka laž samo pokazuje nedostatak zrelosti onoga
koji laže.
Među ljudima čija je svest na nižoj ravni, a upravo je tu idealna podloga za razvoj i rast
laži, laž je takode besmislena samo to Ijudi ne shvataju. U pitanju su i bele i crne laži.
Kreiranje stvarnosti bazirano na lažima gradi jednu krhku konstrukciju koja može da se održi
samo zahvaljujući novim i novim lažima, ali uglavnom se brzo ruši. Neki modeli ponašanja
zasnovani na lažima u uzajamnom odnosu stari su koliko i civilizacija i njihova konstrukcija je
donekle stabilna ukoliko se poštuju određene norme. Tipičan primer za to je preljuba. Ukoliko
se Ijubavnici diskretno ponašaju, lažući time kako medu njima nema ničega, okolina to
prihvata i prevareni partner poslednji sazna za preljubu. Okolina, koja sve to zna, savršeno igra
igru bele laži praveći se da ništa ne primećuje i da se ništa ne dešava.

Naravito, ovde je saznavanje istine veonta bolno. Poslovica kaze:

Istina najviše boli. Zašto?
Ulaganje lične energije u Iažnu slikti a zatim njeno rušenje dovodi do bola. U pitanju je
shvatanje besmislenosti puta kojim se do tada išlo, odnosno uzaludnog ulaganje energije. U
slučaju rušenja idealne slike o braku i bračnom partneru, recimo, stvar je u rušenju lažnih
odnosa i mogućnost za uspostavljanje pravog odnosa. To bi trebalo da bude početak puta
osvešćenja i prave ljubavi. Međutim takav par se najčešće razilazi u pokušaju da sa novom
osobom izgradi pravi odnos, ne shvatajući da nov odnos gradi na starim temeljima i da se
suštinski ništa ne menja.
Rušenje lažne slike o sebi je još bolnije, mada se ređe događa. Opet je u pitanju put
povratka čistoj svesti i rušenje lažne konstrukcije ličnosti. Poslovica koju si navela odnosi se
na sitne opaske o nečijim ličnim zabludama a one se veoma često ne shvataju dobronamerno.
Često i nisu dobronamerne, naročito ako su izrečene u svađi, u želji da se druga strana povredi.
Istina je neophodna u odnosu medu ljudima, jer dovodi do čiste svesti i pravog i
harmoničnog ispoljenja. Ali za istinu takve vrste je potrebna hrabrost, da bi se srušile
postojeće norme ponašanja, kao i odgovornost za sopstvene postupke, ali ovoga puta
odgovornost pred samim sobom, ne više pred drugima.

Mnoge religije navode Put Istine kao jedini pravi put. O čemu se zapravo radi?
Oni su shvatili iluzornost pojavnog sveta i pokušavaju svojim sledbenicima da ukažu put
kojim njihova svest treba da ide da bi došlo do osvešćenja, prosvetljenja i slično. Svrha tog
puta je ostvarenje generalne karme za čitavo čovečanstvo:osvešćenje sopstvene svesti,
proživljavanje sopstvenog života savršeno svesno, ispoljavanje u svim mogućim vidovima.
Pojedinci su uspeli da dosegnu delić Apsolutne istine Iičnom spoznajom, ali ta istina se
ne može prevesti na običan jezik. Apsolutna istina je deo Neizrecivog i može se samo pojmiti
duhom. Svaki pokušaj iskazivanja verbalnim putem je njeno pretvaranje u laž. Isto kao pokušaj
objašnjenja Boga. Jednostavno je Neizrecivo neizrecivo.

Može li čovečanstvo da dode do istine?

Može i to će se desiti ali tek pri kraju duhovne evolucije. Još mnogo vekova će živeti na
sličan način, odnosno imaće slično viđenje realnosti kao danas. Ipak, zahvaljujući pojedincima
koji svesno ubrzavaju duhovnu evoluciju čovečanstvo se kreće napred u smislu razvoja svesti.
Proces ipak nije jednostavan, jer većina se odlično snalazi u postojećem stanju svesti vešto
manipulišući drugim Ijudima. Takvi su često na moćnim položajima i igra svesti im savršeno
odgovara. Oni unazađuju duhovnu evoluciju u izvesnom smislu ali gledano sa aspekta večnosti
ta igra će ipak imati kraj.

Rekla bih da tajne ipak sadrze nešto magično u sebi. Činjenica koja je javno izneta gubi na značaju,
Ijubav izmedu muškarca i zene ima veče drazi ako je tajna, poslovi koji se obavljaju iza zatvorenih
vrata su najuspešniji. Sta to magično tajna nosi u sebi?
Tajnošću se stvara zatvoreni krug, da se tako izrazim, koji formiraju učesnici u tajnom
procesu. Krug, kao zatvorena forma, ograničava protok energije samo unutar njega, a
dodavanjem energije, koja se tom prilikom ne rasipa, stvara se mogućnost koncentracije
energije i njena materijalizacija u izvesnom vidu. Tu je razlika između sakralnog i profanog.
Sakralne - svete stvari dostupne su samo malobrojnim posvećenicima i za njihovo razumevanje
neophodan je visoko istrenirani razum koji je uz to elastičan i sposoban da primi nepojmljivo.
Profane stvari, s druge strane, dostupne su masi tj. svima i koriste se površno i često bez
ikakvog razumevanja. Religiozni rituali, koje obavlja masa vernika, imaju snagu i svrhu samo
kada su ujedinjeni, odnosno kada se obavljaju odredenog dana. I bez obzira na nerazumevanje
učesnika, tom prilikom stvara se određeni energetski koncentrat koji može da posluži u više
svrhe. Otuda zabrana proricanja u dane verskih praznika.
Tajnost u odnosima koje si pomenula, utiče na stvaranje energetskog jezgra između učesnika.
Svako otvaranje prema svetu znači odliv energije i samim tim slabljenje veza medu njima.
Ova vrsta svete tajne nema suštinske veze sa tajnom kao nepoznatim znanjem, odnosno tajnom
kao prikrivanjem istine. I medu tajnama postoje suštinske razlike a ovo je dokaz koliko je jezik
neadekvatan da izrazi suštinu stvari.

Osnovni magijski aksiom je: hteti, smeti, znati i čutati. Sada mi je jasno zašto je ćutanje neophodno.
Neophodno je i zbog još jednog razloga: reč je prelazni oblik stvaranja, prelazni oblik između
energije i materije. Reč nastaje na Mentalnom planu kao ideja, oblikuje se na Astralnom planu kao
forma a realizuje se na Materijalnom planu, međutim u dvojakom vidu: ili kao izgovorena reč ili kao
materijalni produkt. Velike ideje mogu da se realizuju samo ako se njihova transformacija dovede do
kraja. Ukoliko se o njoj govori ona gubi na snazi, jer reči joj oduzimaju energiju koja je neophodna
za materijalizaciju.
Razgovor o ideji koja treba da se realizuje dozvoljen je samo među učesnicima
energetskog jezgra. U već uspostavljenom zatvorenom krugu reči samo pojačavaju delovanje
energije, pojačavaju njenu koncentraciju a iznošenje novih ideja u vezi plana omogućava
sklapanje jasnije slike. Ali, ponavljam, tajnost je veoma bitna svo vreme trajanja procesa.
Dragocenosti se plasiraju samo u ograničenim količinama, upravo tu leži njihova moć.
Rasipanje dijamanata čini ih običnim staklenim kamenčićima.

ZNANJE
Sticanje znanja; Naučno i Gnostičko znanje; Sticanje naučnog znanja;
Logika u funkciji znanja; Gnostičko znanje; Apsolutna svest; Prosvetljenje i buđenje; Stepeni
probuđenja; Učenje i saznavanje kroz patnju; Kontakt sa Znanjem; Kontakt sa nematerijalnim
bićima;
Delovanje logike na Znanje; Razuđena logika; Pogrešan prenos Znanja;
Znanje je svest čoveka odvojilo od svesti zivotinje. Kako je čovek došao do logike, obzirom da je jedino
ispoljeno biče koje logički zaključuje?
Logika je viši produkt čiste svesti. Jednostavnim posmatranjem okoline radi zadovoljenja
radoznalosti, čovek je uočio razliku u ispoljenjima kao i izvesnu pravilnost koja se ponavlja.
Formiranjem jednostavnog obrasca koji se ponavlja i njegovim pamćenjem došlo se do logike. Ako je
ispoljenje A jednako ispoljenju B a ovo jednako ispoljenju C onda je ispoljenje A jednako ispoljenju
C. Razvojem logike čovek je došao do znanja.
Upravo je znanje ono što čoveka odvaja od životinja. Radoznalost je odlika svih
ispoljenih formi a najjasnije se vidi kod viših sisara. Radoznaiost udružena sa logikom
predstavlja znanje.

Sta prema tome predstavlja glupost?

Glupost nije ništa drugo do ugušena radoznalost. Glupost takode predstavlja ne-svesno
ograničavanje sopstvenog ispoljenja koje zatim pređe u naviku. Glup čovek lako može da
postane pametan, samo treba da se seti da to može.

Šta znanje predstavlja suštinski?

Po svojoj suštini znanje je jedan od vidova modifikovanog ispoljenja dveju sila. Znanje
je centrifugalno, odnosno materijalno ispoljenje Centripetalne tj. duhovne sile ali na
nematerijalnoj ravni. Znanje samo po sebi ne predstavlja oblik ali potreban mu je oblik da bi se
izrazilo. Znanje predstavlja primarno ispoljenje svesti, svest koja je svesna ZNA da je svesna.
Dalje, znanje predstavlja spoznaju svesti o sopstvenosti, sopstvenom ispoljenju i sopstvenom
okruženju, poznavanje suštine svega ispoljenog, sopstvene svrhe, početka i kraja. To je
Univerzalno, Kosmičko znanje. Možemo mu dati atribut Božanskog znanja da bi smo pojam
približili logici ljudske svesti. To Univerzalno, sveprožimajuće znanje dostupno je svima i
koliko će ko uzeti iztog neiscrpnog izvora zavisi samo od nivoa njegove moći, odnosno nivoa
njegove svesti. Okean je beskrajan a količina vode koja se iz njega zahvata ograničena je
jedino posudom kojom se ta voda zahvata.

Gurdijev tvrdi da je količina znanja koja je čoveku na raspolaganju veoma mala i da samo
odabrani pojedinci mogu da ga prikupe. Šta reći o tome?
Postavka Gurdijeva je samo svrsishodna ali ne i tačna. Svrsishodna je u tom smislu da bi
se učenici potrudili da steknu što više znanja. Da im je rekao da je znanje dostupno na svakom
koraku niko se ne bi potrudio da ga stekne. Isto kao što Ijudima nije rečeno tačno vreme smrti,
jer u tom slučaju život bi pretvorili u čekanje smrti umesto da žive.

Očigledno je da je potrebno uloziti trud u sticanje znanja, često veoma veliki trud. Zašto je to tako?
Za sticanje znanja, u suštini, uopšte nije potreban trud, kao što ni za disanje ne treba uložiti
preveliki trud. Stvar sama po sebi teče glatko i jednostavno. Medutim, ovo važi za Apsolutnu svest
koju čovek ipak nema. Trud koji se ulaže zahteva logika. Način na koji čovek stiče znanje u
uobičajenom vidu je na bazi logike, odnosno poredenja sličnih ili istovetnih ispoljenja. Univerzalno
znanje podeljeno je u dve struje: Naučno i Gnostičko.
Naučno znanje je znanje apsolutno podređeno logičnom načinu razmišljanja. Temelji
takvog znanja zasnovani su na mehanički usvojenim činjenicama na osnovu kojih se, na bazi
poredenja i dokazivanja, dolazi do novog znanja. Za usvajanje ovakvog znanja potreban je
zaista veliki trud, jer pamćenje određenih činjenica u stvari predstavlja akumuliranje lične
energije u pamćenje i njihova mehanička klasifikacija. Logika kojom su te činjenice povezane
takođe je mehanička, jer često je takvo znanje suštinski daleko od stvarnog razumevanja. Zbog
toga se ovakvo znanje teško usvaja ali lako gubi, lako se zaboravlja, jer predstavlja nasilni vid
ispoljenja lične energeije, odnosno lične svesti. One oblasti koje su čoveku bliske i koje ga
zaista interesuju usvajaju se i pamte veoma lako. Tu je u pitanju volja za učenjem iskazana u
vidu interesovanja za odredenu materiju. Tako iskazana volja usmerava Iičnu energiju u pravcu
pamćenja činjenica i mada se čitav proces obavlja mehanički, proces učenja je lak. Ne treba da
te brine ovo mehanički, jer čovek mnogo toga mehanički obavlja da bi mogao normalno da
funkcioniše. Uzmimo hodanje kao prost primer. Kada bi čovek za svaki korak koji napravi
morao da uloži volju, kretanje bi mu oduzelo veliku količinu energije i on ne bi mogao
istovremeno da čini ništa drugo. Mehaničko usvajanje logičkih činjenica i njihova praktična
primena u radu omogućava Iičnoj energiji da se za vreme činjenja određene radnje troši mala
količina energije, ostatak lične energije tako može da se upotrebi u nova ispoljenja ili učenje
novih stvari. Kada ti ne bi mehanički pisala ne bi ni mogla da pratiš i zapisuješ tok svojih misli
koje u ovom trenutku predstavljaju moj gias. Vidiš da je to dobro uređeno.
Mehaničko usvajanje novog, Iogičkog znanja materije koja ne interesuje čoveka, zahteva
ulaganje veće količine energije i zbog toga učenje suvoparnih činjenica iziskuje trud. Ovo
naravno ne znači da je nauka, odnosno logika, pogrešna stvar, naprotiv. Nauka je poboljšala
kvalitet materijalnog življenja čoveka ostavivši mu na raspolaganje mnogo više vremena za
ispoljenje u drugim vidovima. Ono što je kod nauke loše je prisilno učenje naučnih činjenica u
sistemu školovanja. Skola treba da uči mladog čoveka samo ono što ga zaista interesuje, jer tu
može dati maksimum. Budućem pravniku nije potrebna viša matematika, recimo. Primeri su
brojni.
Drugo, ni logika nije pogrešna stvar, jer prvenstveno je odvajanje svesti, odnosno stepen
razvoja svesti ispred svesti životinje. Dalje, logikom su takođe neki životni principi
mehanizovani i samim tim je čovekovo ispoljenje olakšano u nekim uobičajenim stvarima.
Opet, ostavljeno mu je više vremena da svoju svest ispolji na nov način.
Ovo bi bilo o teškoći sticanja znanja. Predimo na drugu vrstu znanja, na Gnostičko znanje.
 Gnostičko znanje po svojoj suštini predstavlja Univerzalno ili Božansko znanje. To je
pravo ili primarno znanje i dostupno je svima koji su spremni da ga prihvate. Kao što rekosmo
na početku, količina tog znanja koje može da se prihvati ograničenaje jedino čovekovom
svešću kao ograničenom "posudom". Znati, u gnostičkom smislu, znači osetiti znanje svim
svojim bićem. I dok je Naučno znanje locirano u giavi, Gnostičko znanje je u celom telu,
odnosno duhu. Ne postoji centar za prikupljanje, odnosno akumuliranje Gnostičkog znanja,
zovimo ga samo Znanje. Ovo znanje se ne zadržava nigde već je sveprisutno. Kao vazduh koji
svi udišete, zadržite kratko u plućima i izdahnete. Kontakt sa Znanjem je lak i jednostavan,
ono ne zahteva akumuliranje, jer je uvek na dohvatu. Tačnije, ovo znanje se ne pamti, mada se
po želji neki njegovi delovi mogu akumulirati. Ipak, za onog koji ima kontakt sa Znanjem
takvo akumuliranje nije potrebno. Zašto bi neko pored izvora čuvao i kofu vode?

Kako stupiti u kotakt sa Znanjem?

Proširenjem svesti a to je moguće samoposmatranjem. Kada svest spozna sopstveno
postojanje, kada ZNA za sebe, onda joj je moguće i da razume sopstvenu funkciju a to je
ispoljenje u svim pravcima. Mogli bi smo reći da je samospoznaja trenutak prosvetljenja ili
buđenja, osvešćivanje sopstvene svesti. To je trenutak razlikovanja i upravo on čini
pojedinačnu svest. Sledeći stepen je spoznaja da ta Iična svest, kako je bivala doživljena,
predstavlja deo Apsolutne svesti.

Zašto je čoveku potrebno prosvetljenje ili buđenje. Zar on već nije vrhunski oblik ispoljene svesti?
Čovečanstvo je vekovima u prelaznoj fazi od svesti životinje do Apsolutne svesti. Čovekova
svest predstavlja onaj poslednji stepenik ka Apsolutnom. To što ima svest čoveka samo mu daje
mogućnost da dostigne Apsolutnu svest, ali prethodno mora da je ispolji u svim mogućim vidovima,
da njome obogati sve svetove koji čine, svi zajedno, Apsolutno. Da ne bude zabune, dosta sam govorio
o Apsolutnom ne objasnivši ga. Apsolutno predstavlja sva moguća ispoljenja svesti u beskonačnim
varijacijama. Neispoljeno i Apsolutno su dve strane iste medalje, i jedno i drugo predstavljaju
Univerzalnu svest koja iz Neispoljenog prelazi put ispoljenja preko svih svetova koji predstavljaju
Apsolutno. Inače, Apsolutno nije neko određeno mesto prema kojemu se svest kreće kao prema
odredenom cilju. Konačno spajanje sa Apsolutnim znači pretapanje lične svesti u Svest.
Vratimo se čovekovoj svesti. Covekova svest predstavlja zbir svih prethodnih stepena
ispoljavanja svesti. Čovek je cilj Neispoljenom, odnosno poslednja etapa. Čovek u sebi ima
uspavanu svest minerala, preko svesti biljaka, insekata, životinja. Svi napred pobrojani imaju
svest ali je nisu svesni niti imaju mogućnost da je postanu svesni. Čovek je jedini koji ovu
mogućnost ima, ali je izuzetno mali broj pojedinaca spozna i iskoristi. Čovekova svest takode
mora da prode određene stepene ispoljenja, odnosno postupnog osvešćenja, kao što je
Univerzalna svest morala da prode put od minerala do čoveka kao put ispoljenja na planu
materije. Tek potpunim osvešćenjem svojih ispoljenja ili uloga, a to su karmički zadaci, čovek
može da doživi potpuno probuđenje. Međutim jedno prosvetljenje ili budenje nije dovoljno,
čovek mora neprestano da teži ka konačnom probudenju. Pitaš se zašto, a nemaš prosto
vremena da zapišeš pitanje. Seti se osnovnih sila ispoljenja.Na probuđenje deluje Centripetalna
sila. Ona oduhovljuje materiju, daje joj svest i vodi je buđenjem u sledeći oblik ispoljenja,
minerale, biljke ... Centrifugalna sila im daje materijalni oblik ispoljenja i zadržava svest u
tom obliku. Možemo reći, mada defmicija nije tačna, da Centripetalna sila deluje pozitivno a
Centrifugalna negativno. Defmicija nije tačna ako pozitivno i negativno označimo kao dobro i
loše.
Ovo je delovanje na evolutivnom toku svesti. Na involutivnom je stvar obrnuta,
Centripetalna sila deluje negativno a Centrifugalna pozitivno. Involutivni tok Inače predstavlja
materijalizaciju svesti preko Anđela, Arhandela, Demona i čitave plejade nematerijalnih bića
koja predstavijaju ispoljenje Univerzalne svesti. Ispoljenja svesti kroz nematerijalna bića su
bezbrojna, kao i ispoljenja materijalnih bića, uostalom.
Kao što rekoh, na probuđenje deluje Centripetalna sila i trenutkom osvešćenja ona
postaje dominantna, što istovremeno, zbog neravnoteže, aktivira Centrifugalnu silu koja teži da
svest vrati u materijalno ispoljenje. Zbog togaje na putu Osvešćenja potrebno svesno praviti
balanse između ovih dveju sila da bi se probuđena svest zadržala na određenom nivou. Znači,
pored svesnog aktiviranja Centripetalne sile treba svesno aktivirati i Centrifugalnu silu. Dobar
model za ispoljenje Centrifugalne sile, jer upravo ono pruža šablon za ispoljenje, je znanje ali
ovoga puta logičko znanje. Logičko znanje nije materija, ali za Centripetalnu silu, koja nema
oblik ispoljenja, predstavlja dobru osnovu. Logičko znanje je Centrifugalni oblik Centripetalne
sile.
Takođe, šablonski usvojene mentalne vežbe, a njih takođe ima bezbroj, u zavisnosti od
sistema ili religija, pružaju dobru osnovu za ispoljenje Centripetalne sile te se probuđena svest
može zadržati na određenom nivou. Medutim, ponoviću opet, jedno jedino probuđenje nije
dovoljno, ono samo predstavlja mogućnost da se svest uzdigne na viši nivo i tu zadrži, da bi se
uzdizalu dalje. Ovo su recimo "stepenice za nebo".
Ponekad nije dovoljan jedan život da bi se visoko probuđena svest osvestila u
potpunosti. Svi veliki mistici obično su živeli nekoliko ljudskih života sa visoko probuđenom
svešću pre nego što su postigli potpuno osvešćenje, odnosno mogućnost pretapanja u
Apsolutnu svest.

Mnoge religije tvrde da je patnja neophodna za probudenje svesti. Sta reći o tome?
Osvešćenje znači prepoznavanje ličnog puta na izvršenju sopstvenog karmičkog zadatka
ali i spoznaja i ispoljenje kroz sve naredne karmičke zadatke u aktuelnom životu. Patnja u
ovom slučaju predstavlja neprihvatanje zadatka koji treba da se odradi, odnosno odbijanje
novog izazova. Neophodna je na neki način, jer je pravi pokazatelj da je iskušenik na pravom
putu. Ukoliko sva iskustva koja mu se nadu na putu prihvata lako i bezbrižno to je sasvim
siguran znak da nije na pravom putu ili da nije razumeo suštinu iskustva kroz koje treba da se
ispolji. Naravno, u svom izvitoperenom vidu neke tradicije idu do mere fizičkog samomučenja
radi prosvetljenja, što je suštinski besmisleno.

Iz patnje se ipak nešto moze naučiti.

Učenje kroz patnju je moguće, ali radi se samo o suštinskim spoznajama. Problemi koji
se javljaju na Karmičkom putu u početku izazivaju patnju, dok se ne shvate i ne razreše, a
razrešavanje donosi ne samo olakšanje već i radost, ukoliko je spoznata suština problema,
odnosno patnje.

Otkriće novog znanja kroz otvorenu svest takode donosi radost, a da pre toga pitanje nije bilo
postavljeno kao problem. Sticanje novog znanja kroz uvide donosi proširenje logičkog znanja što
istovremeno znači obogaćivanje lične svesti.
Vratimo se kontaktu sa Gnostičkim znanjem ili jednostavno Znanjem. Kazeš da je sveprisutno i da se
lako uzima. Ali kako?
Probudenje svesti odvija se mimo ustaljenih šablona koji su uslovljeni Iogikom. Logika je pre
probuđenja predstavljala jedini oblik ispoljenja svesti kroz razum. Probudenje je širi oblik svesti a da
pri tome logika ni malo ne trpi.
Doduše, nepripremljena svest je zbunjena u prvi mah, pokušavajući da logikom objasni proces,
što je nemoguće. Ovde u pomoć priskače znanje u vidu tuđeg objašnjenja koju svest može
mehanički da primi i eventualno razume. Razumevanjem stvara se osnova za sledeći stepen
probuđenja.
Kada probuđeni pojedinac počne da proširuje svoju svest i uoči da svest nije samo
razum, tada mu se pruža mogućnost stupanja u kontakt sa Znanjem. Intuicija predstavlja jedan
deo kontakta za Znanjem, mada takav kontakt nije dovoljan. Intuicija se javlja u ne-voljnom
bljesku a kontakt sa Znanjem predstavlja akt volje ali bez napora. Kazem: bez napora, jer volja
aktivirana razumom predstavlja napor. Volja aktivirana svešću deluje bez napora.
Znači: proširenje svesti kroz njeno osvešćenje i samoposmatranje dovodi u direktnu
vezu sa Znanjem. Takvo znanje je sveprisutno i ne zahteva napor. Ili što reče E.Levi: "Govoriti
učeno o svim stvarima bez njihovog prethodnog poznavanja".
 Evo ti odgovora, u širem vidu, zašto u povišenom stanju svesti nisi imala pitanja. I sada
ih veoma malo imaš, dozvoljavaš da Znanje samo prode kroz tebe i ne trudiš se da zapamtiš
bilo šta. Trud zahteva ulaganje energije a ona ti je potrebna za kontakt sa Znanjem.

Zašto mi treba povišena energija?

Obična - dnevna svest zahteva određenu količinu energije. Ta količina energije data je
svakom čoveku i služi za dnevne aktivnosti. Proširenje svesti predstavlja istovremeno
proširenje osnove svesti, odnosno proširena svest poseduje i zahteva više energije. Proširenom
svešću dobija se i povišena svest koja ima mnogo jači energetski naboj nego dnevna svest.
Proširenom, odnosno višom svešću ti pretapaš svoju svest u svest drugih svetova. Dnevna svest
predstavlja zgusnuti oblik, viša svest je porozna, frekvencija se menja i daje ti mogućnost da
uskladiš svoju frekvenciju sa frekvencijom određenog plana. Pri tome ulazak u višu svest sa
drugacijim vibracijama ne remeti frekvenciju dnevne svesti. Naravno, ukoliko je to čin volje.
Ne voljne promene vibracija svesti već spadaju u šizofreniju i druga psihološka ispoljenja,
pardon, oboljenja. Mala šala. Ludilo je takođe jedan od oblika ispoljene svesti samo što ljudi
takvo ispoljenje nisu prihvatili kao neophodno pa te ljude zatvaraju u ludnice.

Kako je moguće kontaktirati Božanstva, Duhove sfera i slično, kada su oni ispoljenja involutivne
faze?
Oni jesu ispoljenja involutivne faze i kao takva imaju određenu frekvenciju na kojoj
obitavaju. Njihova karma, da tako kažem, predstavlja promenu frekvencije ka materiji. Njih je
moguće kontaktirati samo uz uskladivanje frekvencije sopstvene svesti sa njihovom. Da bi
kontakt bio moguć potrebno je dati im i materijalnu formu kroz koju mogu da se ispolje. To
može biti sopstveno telo, što nije preporučljivo za onoga koji to čini ili materijalna forma u
vidu odredenog znaka ili predmeta, što opet nije dobro za njih. Zašto nije dobro, zato što se
time remeti njihova evolucija. Stepeni ispoljenja nematerijalnih bića tačno su odredeni kao i
stepeni ispoljenja materijalnih bića. Da li je Golemu bilo dobro kadaje napravljen?
Mineralima, odnosno zemlji dat je oblik čoveka i mogućnost da se kreće kao čovek. Ali Golem
nije mogao da postane čovek, jer preskočeni su mnogi stepeni evolucije.
U slučaju priziva inteligencija drugih sfera jedini bezbedan kontakt je ponuditi im
odgovarajuću formu zatrenutno ispoljenjeazatim ih vratiti nazad. Prizivati ih treba samo u
slučaju potrebe, sa adekvatnim znanjem i svrhom, nikako iz hira. Zato su spiritističke seanse
opasne kada ih izvode neupućeni.

Opet smo odlutali sa osnovne teme, kao i obično. Putevi povratka Apso/utnom su bezbrojni, kroz
re/igije, sekte, organizacije. Svi tvrde da poseduju pravo znanje a "činjenice" koje oni navoc/e često
su u suprotnosti jedna s clrugom, odnosno razlikuju se od sistema cio sistema, ocl čoveka clo čoveka.
Postoji li objektivno znanje?
Već sam objasnio šta je Univerzalno znanje. Da bi se ispoljilo potrebna mu je odredena forma.
Uobičajena forma je kroz govor koji je deo logike. Znači, forma za ispoljenje Univerzalnog znanja je
logika. Medutim, logika često deluje pravolinijski, u odredenom smeru, koji često ne mora da bude
ispravan. Logika"zaboravljaM beskonačne varijacije ispoljenjasvesti Jer ne shvata da je put kojim
trenutno ide samo jedna od mogućnosti zaključivanja. Logiku takođe čini prethodno naučeno znanje
pa kada se Univerzalno znanje pretoči u šablon logike tada se dobija određeno znanje koje se zatim
prenosi dalje onima koji nisu u mogućnosti da sami stupe u kontakt sa Znanjem. Otuda razlike.
Razuđena, nešablonizirana logika uočava se kod male dece koja tek uče saznavanje
sveta. Recimo ono što je prljavo se opere da postane čišto. Mačke se ne ljube, jer su prljave.
Mačka se opere pa se može poljubiti. Poljubac je nežnost. Mačka voli nežnost. Mačka voli
vodu. Ovo je dečja logika, savršeno ispravna, jer teče po ustaljenom modelu u ustaljenom
pravcu. To što mačka ne voli vodu, to nije logično, jer sve ukazuje na to. To što mačka ne
priznaje logiku, to već nikoga ne brine.
Ustaljeni pravac logike, koji u stvari čini sliku sveta civilizovanog čoveka, uči se
odrastanjem. Jezik kojim se ljudi sporazumevaju zasnovan je na logici i takođe se uči.
 I ko je onda u pravu?
Niko nije u pravu i svi su u pravu. Gnoza ne može da se iskaže rečima, ona se oseća
celim bićem. Svaki pokušaj izražavanja Gnostičkog znanja verbalnim putem znači njegovo
šabloniziranje kroz govor i logiku. I eto mogućnosti greške. Neka je jedan filozof došao do
pravog znanja, dovoljno je da upotrebi dvosmislenu reč pa da bude pogrešno shvaćen. Neka
njegov učenik prenese dalje to pogrešno shvatanje i već je nastupio haos.
Dalje, prepisivanjem knjiga, pre pojave štamparija, neka prepisivač za trenutak izgubi
koncentraciju i pogrešno prepiše reč, već se stvara haos. A čovek je Inače sklon da na svoj
način tumači izloženo.
Dalje, prevodenjem sa stranog jezika, neka prevodilac usled ne poznavanja materije u
potpunosti, pogrešno prevede reč, opet je nastupio haos. Mogućnosti su brojne.
Kako onda znati, u moru informacija, koja je prava?
Jednostavno. Treba prepustiti unutrašnjem znanju da te vodi i prepozna šta je prava
informacija u tekstu koji čitaš. Ili još bolje, stupiti u direktan kontakt sa Znanjem, onda je čitanje
nepotrebno.

RAZUM
Razum i čista svest; Razum kao raskrsnica svesti; Govor i stvaranje laži; Disciplina je uzrok stvaranja
laži; Koren lažnog viđenja sveta; Licemerje; Pobuna = promena šablona; Disciplinovano ispoljenje
svesti; Rešenje problema; Samospoznaja; Unutrašnje biće; Duhovna evolucija;

Ispostavlja se da je razum čovečanstvu doneo blagodet ali i prokletstva. Sta mozemo reči o tome?
U svojim preobražajima Univerzalna, kosmička svest transformisala se od Neispoljenog,
preko dve sile stvaranja i čitave plejade nematerijalnog i materijalnog ispoljenja, do čoveka
kao vrhunskog oblika ispoljene svesti. Jedino čovek, na tom silaznom putu, ima svest koja je
svesna sopstvenosti, svest nazvana razum. Međutim, upravo ta "raskrsnica" dovodi do toga da
iako poseduje mogućnost spoznaje sopstvene svesti sopstvenim razumom, čovek to veoma
često ne čini. Razum je upravo dat radi osvešćenja, odnosno razumevanja sopstvenosti i
sopstvene odvojenosti kroz pripadanje lspoljenom.
- Čišta svest je rasuta, kao što se svetlost rasipa unaokolo osvetljavajući zemlju. U odnosu na
čistu svest, razum je kao laserski zrak. Ono što čoveka odvaja od životinje je upravo ta
fokusirana svest sposobna za koncentraciju i uočavanje sopstvenosti. Zadatak čoveka je da tu
usko ograničenu oblast, koja izoštrava opažanje i iskustvo ispoljenog, proširi do Apsolutnog
ali sa identičnom oštrinom opažanja. Razum je taj organ svesti, disciplinovana svest, koji
omogućava i zahteva apsolutno osvešćenje.
Čoveku je dat razum ali vrlo često se dešava da razum koristi čoveka umesto obrnuto.
Već je poznato da čovek koristi veoma mali deo potencijala mozga, kao fizičke - centrifugalne
baze ispoljenja. A od tog malog dela izuzetno mali deo se koristi na pravi način.
Rekoh već da razum koristi čoveka umesto obrnuto. Svi znate cla vam se u glavi odvija
neprikidan dijalog sa samim sobom. U stvari, razum neprekidno razgovara sa samim sobom,
neprekidno objašnjavajući pojave koje ga okružuju, počevši od banalnosti kao "ono je drvo" u
trenutku kada ugledate drvo, pa do ponovnog preživijavanja malo pređašnjih ili davnih
dogadaja. Ovaj unutrašnji dijalog veoma je teško prekinuti. U nekim sistemima duhovnog
razvoja mesecima, pa čak i godinama, trenira se zaustavljanje ovog unutrašnjeg dijaloga radi
mogućnosti prodora u višu svest. Običnom čoveku neizvodljivo je da unutrašnji dijalog
prekine u trajanju od čak jednog minuta, da ne govorimo o stanju svesti u kome uopšte nema
dijaloga sa sobom.
Razum treba da služi kao posmatrač i analitičar, ne kaoaktivni učesnik i gospodar
procesa. Ovaosnovna funkcija i dalje postoji, i ako je u velikoj meri zanemarena i uvek se
može aktivirati. Naravno, nedisciplinovanom razumu u početku je teško da preuzme ovu ulogu,
ali dužim treningom, uz pomoć volje, stvar počinje da teče automatski.
Razum je, pored mišljenja, logike i komunikacije, prvenstveno doneo mogućnost učenja
i svesnog napredovanja. Iskustva akumulirana u sećanja trebala bi, suštinski, da služe kao baza
ispoijenog, a svest, sticanjem novih iskustava, kretala bi se napred. Razum služi samo za
selekciju: novo - staro. Govor olakšava komunikaciju povećavajući mogućnost za prenos
informacija, a upravo je razum doneo govor.
Čovekov razum, kao raskrsnica čiste svesti, doneo je svet ovakvim kakvim ga poznajete.
Čovek upoznaje svet preko sopstvenog razuma, kao organa čiste svesti i svet je sve ono što
čoveka okružuje, ali onako kako ga odredeni pojedinac doživljava. Svet je u stvari projekcija
razumske svesti i usmerenja lične energije ka određenoj oblasti. Za biznismena svet je posao,
telefoni, susretanja i zarađivanje novca. Za sportistu svet su treninzi, takmičenja, druženje i
rivalstvo. Za domaćicu, svet je kuća, pranje i kuvanje, deca. Ovo je dobar primer kako čista
svest, prelomljena kroz prizmu razuma, doživljava svet kao sopstveno okruženje. Razum je dao
govor kao mogućnost komunikacije medu Ijudima ali ih je istovremeno odvojio jedne od
drugih. Domaćica i sportista mogu da žive u neposrednoj blizini ali iako govore istim
maternjim jezikom oni ne mogu da se razumeju međusobno, jer različito se ispoljavaju. Razum
je doneo nerazumevanje ljudima.
U suštini stvar je jednostavna, kao i uvek. Svet je jednostavan, život je jednostavan.
Zbog toga je razum sve iskomplikovao da bi imao čime da se "zabavlja". Čista svest je
jednostavnost nasuprot "zdravom razumu" koji je sve komplikovanost. Varijacije ispoljenja,
mogli bi smo da kažemo, macla je zaista besmisleno ponavljati iskustva koja su se jednom
ispoljila, a čovek to neprekidno radi. Uvek je u potrazi za poznatim doživljajima: ljubav,
zabava, radost kao i patnja, bes, žalost. Čovek se stalno vrti po istom krugu smatrajući da se
nekuda kreće. Jedino izvesno čemu se zaista kreće je smrt, a smrt niko ne želi. Čovek je
beskonačnost sveo na pojam kruga, kao beskonačno ponovljenog kretanja. Već time je suština
beskonačnosti iskrivijena, jer krug je obod kružnice koja je zatvoren prostor. Beskraj je
otvoren i neograničen.

Primarna funkcija odvojenosti od okruženja data je zbog delovanja sopstvenosti i uočavanja

sopstvene svesti. Medutim, ta funkcija je deformisana upravo odvajanjem od sopstvenosti. Pogled
uperen spolja trebalo je da bude refleksija, medutim povratna reakcija je izostala i čovek je sav
usmeren na sopstveno okruženje, umesto da mu okruženje služi kao ogledalo. Svest stiče iskustva u
odnosu na druge Ijude i zapravo je odnos izmedu dve osobe ono što čini život. Svest je jedna, čovek
ima jednu svest, sopstvenu svest i ne postoji način da spozna tudu svest. Paradoksalno zvuči, ali
milijarde Ijudi na zemlji imaju samo jednu svest i ostali Ijudi služe samo radi uspostavljanja i sticanja
iskustva. Čoveku je data volja da uspostavi energetsku razmenu samo sa osobama koje sam odabere.
Susret sa neharmoničnom osobom dao bi odbijanje a razum bi registrovao to iskustvo kao neprijatno
i ne bi ga ponavljao. Naravno, pod uslovom da čista svest ima dominantnu ulogu.
Razum je centar svesti a ego je centar razuma kao fokusirane Apsolutne svesti.
Apsolutna svest nema ego. Dosezanje Apsoluta podrazumeva gubitak pojedinačnog, gubitak
ega. Medutim, on se ne može odstraniti na silu ili prevazići, što pokušavaju neke tradicije.
Gubitak ega je stapanje sa Apsolutnim a podrazumeva čistu svest, oslobođenu lažnog
ispoljenja. Kao i obično, čovečanstvo je suštinu ispoljenja Apsolutnog izvitoperilo i celu stvar
postavilo naglavačke.

Razum je čoveku doneo govor a govor je doneo laž

Tačno, govor je doneo laž i jedino među ljudima postoji laž. Opet je u pitanju
samozaborav suštine. Na svim nivoima komunikacija se odvija na telepatskoj osnovi. Razmena
informacija vrši se putem slika i emocija. Životinje se dodatno sporazumevaju ograničenim
dijapazonom zvukova, a čovek ima govor. U pozadini govora i dalje postoji telepatija, jer da
nije nje komunikacija bi bila aspolutno nemoguća. Ali ta sekundarna funkcija je potisnuta i
komunikacija govorom je postala primarna i skoro jedino moguća. Umesto da nadgradi
telepatiju govorom čovek je potisnuo telepatiju a na prvo mesto stavio govor i eto kako je
stvorena laž. Čovek samo sluša šta mu se govori umesto da sluša i oseća istovremeno.
Pogrešan prenos informacija doneo je nerazumevanje a zatim i laž kao netačne informacije.
Laž suštinski donosi pogrešno usmeravanje energije one osobe koja je prevarena. U početku je
bila bitna samo Iična korist, često je i danas je lična korist uzrok Iaži, a kasnije su Iaži postale
barijera koja odvaja čoveka i od sopstvenosti i od drugog čoveka. Laž je toliko ukorenjena u
čoveku da on čak i ne može da spozna njenu bezmernost i ukorenjenost u sve pore ispoljenog.

Kako je uopšte došlo do pojave laži?

Prvobitna i primarna laž je način na koji čovek koristi razum, kao gospodara svesti
umesto kao slugu, što on suštinski jeste. Dalje, doživljaj sveta je čista projekcija razuma,
doživljaj realnosti takode. A najčešće je upravo taj doživljaj sveta koji te okružuje laž. Uzmi
primer osobe koju poznaješ i koja živi u paklenim uslovima, na rubu egzistencije a ubedena je
u to da je srećna i zadovoljna. Razbijati joj iluzije ne bi bilo besmisleno ali to bijoj donelo
veliki bol, jer moralabida sruši čitavu konstrukciju sopstvenog života i započne iznova, na
pravim osnovama. Gradenje novog života podrazumeva novo ulaganje energije a pre svega
očišćenje uprljane svesti da bi se spoznala prava osnova za novi život. Inače, ova izjava može
da se oclnosi na veliki deo čovečanstva, čak inožemo reći na celokupno čovečanstvo, jer broj
osvešćenih pojedinacaje beznačajno mali u odnosu na čitavu populaciju. Laž je ona barijera
koja čoveka odvaja od sopstvene čiste svesti. A osnovni uzrok laži je disciplina.
Disciplina predstavlja voljno usmerenje lične energije u odredenom pravcu. Ona
sprečava spontano ispoljenje čiste svesti kroz iskustva koja su joj data, proglašavajući
određena ispoljenja neprihvatljivim. Civilizacija proklamuje demokratiju kao potrebu za
slobodnim izražavanjem i to je lepo kada bi bilo postavljeno na ispravnim osnovama.
Demokratija disciplinovanog naroda - to je već istinski paradoks. Demokratija predstavlja
slobodu a disciplina je upravo ograničenje slobode i jedno s drugim je nespojivo, jer jedno
isključuje drugo.

Kako je uopšte došlo do discipline, jer ona je koren, očigledno?

Zašto je bila potrebna uopšte?
Disiplina u suštinskom vidu preclstavlja voljno usmerenje svesti ili Iične energije u
određenom pravcu ispoljenja.
Disciplina razuma dovela je do lažne slike sveta, lažne slike sopstvenosti i Iaži uopšte.
Naravno, to je jednostrana upotreba discipline, druga strana, ono pozitivno u svemu je
neophodnost discipline da bi uopšte došlo do spoznaje. Disciplina je voljno usmerenje razurna,
njegovo fokusiranje na određenu oblast, radi spoznaje. Razum je disciplinovana čista svest.

Čovek, kao vrhunsko ispoljenje čiste svesti u sebi nosi sve prethodne stepene ispoljenja počevši od
iskre Neispoljenog - volje. Čovek ima volju i upravo ona mu omogućava spoznaju i odabir određenih
iskustava. Međutim, čovečanstvo je još u fazi odojčeta što se tiče korišćenja te iskonske volje koja mu
je data. Ljudi volju koriste na način deteta koje se igra eksplozivom. Zato je svet ovakav kakav jeste.
Disciplina udružena sa voljom treba da da ispoljenje čiste svesti kroz razum kao oruđe
spoznaje Apsolutnog. Priča o detetu i eksplozivu se ponavlja i kada je disciplina u pitanju.
Covek je čoveku nametnuo disciplinu, voden nagonom čopora. Osećaj za teritoriju čopora
doveo je do stvaranja država a zatim i ratova. Ratovi su iziskivali upotrebu oružja, počev od
kopalja i mačeva pa do nuklearnih bombi. Vojska, da bi uopšte postojala, zahteva strogu
disciplinu i poštovanje volje vojskovođe.
A to još i nije najgora primena discipline. Mnogo suptilniju zamku donela je civilizacija
primenom discipline na celokupno čovečanstvo bilo običajima i tabuima, bilo
zakonodavstvom. Čovek je ukalupljen normama, uzorom primernog građanina. Sve počinje još
u kolevci, disciplina se sprovodi hranjenjem bebe u odredeno vreme. Dete odlazi na spavanje u
određeno vreme, da ne govorimo o sistemima školovanja a naročito o normama življenja i
ustaljenog životnog puta. Osobu koja se usudi da živi spontano, van civiiizacijskih normi, svi
jednoglasno osuduju,progIašavajući je osobenjakom i uglavnom izbegavaju.
Oni koji su bar malo svesni i iskreni prema sebi, takvim osobama zavide, ali retki su oni
koji se usuđuju da protivreče nepisanom zakonu disciplinovane zajednice gde ne postoji
vrhovni zakonodavac. Zakonodavac je čitavo okruženje.
Disciplina razuma dovela je do iskrivljenog ispoljavanja čiste svesti kroz ličnu svest i
donela potrebu za Iažima. To što je disciplina dovela do licemerja i čistih laži u vidu obmane
sagovornika, sa tim čovek može lako da izađe na kraj. Disciplinovana lična svest voljno se
prepušta ustaljenim šablonima življenja čak i ne znajući da postoje druge mogućnosti. Dete se
od samog rođenja uči disciplini, svako iskakanje iz šablona mirnog i pristojnog deteta
drastično se kažnjava. Deca - Iičnosti jake volje - odupiru se vaspitavanju, svesni duboko u
sebi da takav put nije njihov. Takvi ispadi tolerišu se donekle, sve dok mališan koliko toliko
sledi norme. Deca vrlo rano nauče da lažima izbegavaju disciplinu koliko mogu, a one
neobuzdane, koji se nikako ne mire sa konvencijama, čekaju vaspitno popravni domovi i
kriminal. Međutim, ni kriminal nije rešenje, jer anti konvencije su još uvek konvencije. Među
pripadnicima odbeglih, nazvanih ološ ili slično, takođe postoje odredene norme ponašanja,
doduše drugačije od normi građanskog društva ali još uvek su to norme, ponekad strožije od
normi građanskog društva.
Civilizovanom čoveku Iaž je neophodna kao nekakav ventil za ispoljenje van ustaljenog
šablona. Čovek ima jedno lice, tačnije jednu Iičnost za javnost, drugu za porodicu, treću za
prijatelje a suštinski su sve to lažna ispoljenja, jer ličnost je jedna i jedinstvena. Upleten u
čitavu mrežu sopstvenih ličnosti, od kojih ni jedna nije suštinski čista, čovek često i ne zna ko
je on sam. Obmanjujući druge o sebi on najuspešnije obmanjuje sebe. Svaka od tih ličnosti
zajedno čine JA a svaka od njih sebe naziva JA čak i kada je u suprotnosti sa drugim
sopstvenim JA. Sve te ličnosti nastale su vaspitanjem, lična svest se kroz razum uklopila u
važeći šablon u težnji da zadovolji očekivanja drugih: roditelja, prijatelja, čitavog društva.
Upravo u disciplinovanom ispoljenju lične svesti leži uzrok lažnog videnja sveta i sebe
uopšte. Iskrivljeno ispoljenje svesti dovodi do određenog sputavanja energije, njenog
blokiranja. Energija može neometano da se ispoljava samo kroz dozvoljene vidove kao što je
sport i eventualno kreativnost. Oni koji nemaju afmiteta prema sportu ili umetnosti, svoju ličnu
energiju uglavnom blokiraju u ispoljavanju blokirajući time i kanale za dovod energije.
Blokiran dovod energije doveo je do skraćivanja životnog veka što i nije tako strašno u odnosu
na bolesti koje su se javile kao posledica takvog načina življenja. Da li se neko zapitao otkuda
neprekidno rađanje neizlečivih bolesti? Rak je tipičan primer kako se blokirana energija
materijalizuje kroz strano tkivo u organizmu a u odmakloj fazi čovek vene i doslovce se
smanjuje, jer potpuno prekida dotok vitalne energije. Za rak je pronaden lek a onda na scenu
stupa AIDS, gubitak imuniteta, gubitak volje za životom. Kada i protiv ove bolesti bude
pronaden lek pojaviće se nove i nove bolesti sve dok čovečanstvo ne shvati da je uzrok svih
bolesti u njima samima a ne u virusima i zagađenoj životnoj okolini.

Znači li to da čovek treba da se odrekne discipline i usprotivi civilizacijskim normama koje su

dovele do ovakvog sveta kakav je danas?
Naravno da ne treba. Svaka drastična promena uzrokuje jedino ispoljenje suprotnosti,
promenu smera ali ne i promenu pravca. Već smo govorili o kriminalu kao pobuni protiv
građanskog društva. Hipi pokret je pokušao nešto slično ali na drugi način, međutim i njihovo
slobodno ponašanje ispoljavalo se kroz određeni šablon. Suštinski se nista nije promenilo a
ono što je bitno je promena suštine ispoljavanja svesti.

Postoji li rešenje?
Naravno da postoji. Potrebno je vratiti se iskonskom, odnosno vratiti se sebi. Zadnjih decenija
čovečanstvo počinje da uviđa suštinu problema, mada ne jasno, jer problem se posmatra razumom a
sam razum uveliko daje lažnu sliku.
Psihoanaliza je dobar start, jer jedino rešenja za čoveka je samospoznaja. Kažem da je
psihoanaliza dobar start ali ne i dobar završetak. Covek ne može da spozna sopstvenost samo
uvidom u zaboravljene ili potisnute traume a naročito ne okrivljavanjem roditelja ili društva za
sopstvene probleme. Osvešćenje trauma kroz njihovo ponovljeno proživljavanje oslobađa
energiju zarobljenu u sećanju na njih. Što se tiče zaboravljenih trauma, tu je energija ne samo
akumulirana već se neprekidno nova energija koristi za očuvanje traume u zaboravu.
 Covek treba neprekidno da posmatra sebe, ne samo sopstveno sećanje na prošle
dogadaje, već i sopstvene reakcije na aktuelna zbivanja, upoznajući time sopstvenost. Sva ona
JA ispoljenja treba shvatiti kao odvojenost i kao deo celine istovremeno. Niko od vas ne
zahteva da se nepristojno ponašate na javnim mestima, jer time ne samo da kršite ličnu volju
drugih Ijudi već ulazite u šablon anarhije a suština je upravo u oslobođenju od šablona.
Posmatranjem sebe i sopstvenih reakcija vrlo brzo dolazite do sopstvenih osobina koje
ne volite i koje svim silama pokušavate da prikrijete ili promenite. Takvi pokušaji dovode do
novog, bespotrebnog ulaganja energije. Prikrivanje osobine za koju smatrate da je
neprihvatljiva troši energiju na isti način nakoji je troši potisnuta i zaboravljena trauma.
Promena date osobine deluje kroz razumsku svest i opet je ispoljenje disciplinovano, odnosno
lažno.
Jedina disciplina kojoj čovek može da se prepusti je odgovornost za sopstvene postupke
i sebe uopšte. Spoznajom sopstvene suštine kroz sopstvenu jedinstvenu ličnost čovek dolazi do
unutrašnje istine, a ona je ono što čovek zaista jeste. Čovek koji JESTE prihvata sebe onakvim
kakav je i upravo to prihvatanje sopstvenosti dovodi do uravnoteženja. Mane prestaju da budu
negativne crte ličnosti, pretvaraju se u osobine. Vrline isto tako. Razumevanjem sebe dolazi se
do svog unutrašnjeg bića, do čiste i jedinstvene ličnosti oslobodene suprotnosti a samim tim i
konflikta, jer konflikt upravo dolazi iz suprotnosti. Takva ličnost, oslobodena unutrašnjih
barijera može da doživi unutrašnje zadovoljstvo koje dolazi iz osećaja harmonije. Sva potraga
zazadovoljstvom suštinski potiče izpotrebe za unutrašnjom harmonijom koju ni jedan vid
zabave ne može da donese.
Čovek koji živi u skladu sa samim sobom živi u skladu sa okolinom. Ljubav prema
bližnjem ostvaruje se preko ljubavi prema sebi samom. Unutrašnja harmonija donosi
razumevanje ne samo sopstvenosti već i drugih Ijudi sa kojima se dolazi u kontakt. Čista volja
u ispoljenju donosi i visok moral ali ne nametnut. Delovati u skladu sa sopstvenom voijom
istovremeno znači poštovati tuđu volju. U tom slučaju nema prisile za bilo šta ali ni Ijutnje ako
se nesto ne dešava u skladu sa sopstvenim željama. Tek tada ljubav postaje neometana razmena
energije i umesto bola doneće uživanje.
Duhovna evolucija čovečanstva kreće se upravo u ovom pravcu ali još mnogo vekova će
proći dok čitav ljudski rod ude u fazu istinskog humanizma i istinske čovečnosti.
Jedna lasta ne čini proleće ali ga ipak nagoveštava. Nadam se da će ovaj tekst pobuditi još
neku lastu da krene putem osvešćenja.

SUROGATI ISPOLJENJA
Sanjarenje i inašta; Spavanje i snovi; Življenje tuđeg života; Identifikacija: posao, hobi, sportski
klubovi, sopstvena deca i unuci; Vicleo igre; Računari; Politika i religija; Kocka; Alkoholizam i droga;

Do sada smo govorili o tome čemu čovek treba da teži, ali nismo razjasnili osnovnu poziciju - odakle
treba krenuti.
Da, govorili smo o tome da čista svest, fokusirana razumom, teži da se ispolji u svim
oblicima radi sticanja iskustava i obogaćivanja Apsolutne svesti. U stvari, obogaćivanje lične
svesti znači dosezanje Apsolutne svesti, jer Apsolutna svest već podrazumeva sve moguće
oblike ispoljenja kroz razumsku svest.
Vođen tom iskonskom potrebom čovek zaista teži da se ispolji u svim vidovima a ono
što uglavnom čini je ispoljenje u dozvoljenim vidovima. Moral je kategorija šabloniziranog
ispoljenja i konstruisan je tako da njegovo kršenje dovodi do kršenja konstrukcije ličnosti, što
se opet doživljava kao rušenje čitavog sveta i dovodi do osećaja bespomoćnosti, jer razum više
nema formu za koju bi se držao. Obzirom da je slika sveta kreacija razuma i da su njena
potpora upravo norme ponašanja, utisak da se svet ruši je ispravan. Ono što ljudima nije rečeno
je da samo lažno može da se sruši, čista svest se ne može uništiti. Doduše, ljudi su naslutili da
je istina jedina prava vrednost ali čak i sledbenici Puta istine teško shvataju suštinu Istine.

Sledbenici metafizičkih puteva će se već snaći, u skladu sa svojim sistemom. Sta je sa običnim
Ijudima koji, ipak, čine većinu?
Potencijal Apsolutnog svaki čovek nosi u sebi i svak je bar jednom u životu dosegao Apsolutno
u čistom vidu. To je onaj trenutak kada čovek posmatra prirodu ili neku njenu pojavu. Kaže se da je
bio zadivljen. U tom trenutku divljenja nestalo je čovekove pojedinačno izolovane svesti, čovek se
celokupnim bićem pretapa u prirodu, zaboravivši pri tome na centar sopstvenosti, zvan Ja. To je
dosezanje Apsolutnog koje se dešava na tren, jer čovek i Neispoljeno i Apsolutno nosi u sebi.
Običan čovek nosi u sebi potrebu da se ispoljava kroz sva moguća iskustva a ta potreba
iskazana je kroz radoznalost koja u stvari i predstavlja potrebu za novim događanjima. Okovan
civilizacijskim normama i javnim moralom, čovek je ipak morao da pronađe adekvatne ventile
za sopstveno ispoljenje, od kojih je većina sasvim prihvatljiva, mada ima i nekih koji su
proglašeni za poroke.
Sputan od malih nogu, mladi čovek prvi ventil za ispoljenje svesti nalazi u sanjarenju,
odnosno maštanju. Poučeno slikama iz romana ili stripova, dete na krilima mašte doživljava
sebe u raznim mogućim i nemogućim avanturama. Često baš tada počinje formiranje
sekundarne note, ali mališana niko ne shvata ozbiljno.
Sa početkom puberteta mladi čovek se sve više ispoljava na planu Iične svesti i stiče
lična iskustva tako da mašta, kao surogat ispoljenja, Iagano prelazi u drugi plan. Postoje,
doduše, neki retki pojedinci koji ne prelaze ovu granicu i uplašeni od života nastavljaju sa
sanjaranjem umesto da se ispolje u ličnim iskustvima.
Snove modernog doba, kao izvanredne surogate ispoljenja, doneli su računari. U suštini
veliki napredak civilizacije, računari su doneli silikonsku realnost u vidu video igara.
Bezopasnim izlaganjem opasnostima uz istovremeno apsolutno učešće svesti, video igre
donose iskustvo akcije, uzbuđenja i straha zbog ishoda, zatim takmičarski duh i mogućnost
preiaska u više nivoe. Suštinski, video igre mogu da budu pozitivne ako se tako shvate: kao
bezopasno iskustvo straha, suočavanje sa nepoznatim, gde se jasno vidi da je nepoznato samo
novo a ne i neispoljeno. Najbitnija paralela, odnosno duhovna korist, je upravo prelazak na
više nivoe igre koji je analogan prelasku u više nivoe svesti. Video igre su jedan vid Znanja
prikazan u nižem vidu. Međutim, oni koji traže Znanje uglavnom smatraju igranje video igrica
na računaru gubljenjem vremena a onaj ostatak čovečanstva, koji rado gubi vreme pored
računara, nije zainteresovan za proširenje svesti.
Računari su doneli i hakere, mlade Ijude koji su opsednuti "stvaranjem uz pomoć reči".
Božanska uloga je neodoljiva i oni čitavo vreme posvećuju programiranju ili istraživanju
programa koje su stvorili drugi hakeri. Ovde je ispoljenje usko ograničeno, jer takvi Ijudi su
apsolutno van običnog života i samim tim uskraćeni za neka uobičajena iskustva.

Ovo su bili ekstremni primeri. Veći deo čovečanstva, pod uticajem morala ili javnog mišljenja,
ispoljava se na uobičajen način, naravno u velikoj meri sputan za odredena ispoljenja. Sve potisnute
želje, odnosno potrebe odslikavaju se u snovima i Ijudi često sanjaju zabranjene stvari. Mehanizam
samoodbrane sistema ogleda se u iskrenom čuđenju: "Ne znam šta mi je bilo da to sanjam!"
Vaspitanje u velikoj meri utiče na formiranje javne ličnosti kojoj ondajednio polje snovaostaje kao
mogućnost za ispoljenje. Žalostan je primer mladog čoveka prepunog energije kome nije dozvoljeno
da tu energiju ispolji. Takve osobe uglavnom mnogo spavaju što je istinski paradoks, jer spavanje
upravo napaja energijom. Ovde se radi o čistoj inverziji. Sputavanjem ogromne lične energije ta ista
energija troši se samo na potiskivanje i zato dolazi do manjka, odnosno pojačane potrebe za snom.
Neretko su takve osobe bolešljive, sa konstantnim lakim bolestima koje se brzo leče ali i brzo
reaktiviraju, jer energija traži ventil za ispoljenje.
Ulazak u rane srednje godine već podrazumeva formiranje porodice i življenje
ustaljenim životom građanskog društva. Surogat ispoljenja je opet dozvoljen, a to je življenje
tudeg života. Ljudi uglavnom žive život svog neposrednog okruženja, trudeći se pri tome da
sakriju sopstveni život i evo stvaranja laži medu ljudima. "Prljav veš" se retko iznosi pred
drugima a akumulirano nezadovoljstvo dovodi do neuroza i depresija. Na scenu stupaju
prijatelji i psihijatri aii niko se ne usuđuje da postavi pravu dijagnozu: "pusti te besmislice i
živi svoj život" Jer time bi prvo sebi trebali da upute tu poruku da bi uopšte imali pravo da je
saopšte bilo kome. Oni su dobar ventil ali samo kada unutrašnji pritisak postane neizdrživ.
Slično ekspres loncu.
Viši nivo surogata ispoljenja kroz tude živote je čitanje knjiga i gledanje filmova.
Prosečna domaćica uživa u sjaju i glamuru sapunskih opera dok se intelektualka radije okreće
dubokim tragedijama gde jednim delom prepoznaje tragediju sopstvenog promašenog života.
Međutim izuzetno malo je dela pisane i izgovorene reči gde glavni junak doživljava
transformaciju i konačno slobodan počinje da živi svoj život. Kraj dela je uglavnom sličan
njegovom sadržaju i sve podseća na psa koji juri sopstveni rep.
Onemogućen da živi sopstveni život, čovek se okreće poznatom. Ono što je nekada bilo
sanjarenje i dešavalo se samo u mislima sada postaje identifikacija i dogada se samo na javi.
Čovek se najčešće identifikuje sa radnim mestom a naročito mu određeni polozaj koji zauzima
daje sigurnost i u privatnom životu. Ovo je još jedna dozvoljena kategorija s tim što je mešanje
suprotnih profesija zabranjeno. Ovaj tekst, kao deo metafizike, dozvoljen je jednom profesoru
filozoflje ali tebi - knjigovodi - ovo ipak ne priliči. Ti to znaš i ovo namerno pominjemo, tek
koliko da pokažemo ljudima da stvar može da bude drugačija.
Oni srećni Ijudi koji pronađu hobi koji ih zadovoljava, mogu da se ispoljavaju u tom
pravcu, mada ne nalaze uvek na razumevanje okoline. Ali i ovo je dozvoljen vid ispoljenja.
Identifikacija sa sportskim timom u formi navijača je možda najrasprostranjeniji vid ispoljenja.
Identifikacija čak ide dotle da se mase sukobijenih navijača krvavo fizički obračunavaju među
sobom. Isto važi za pripadnike političkih partija ili religija čija se identifikacija u formi vere
graniči sa fanatizmom. Ekstremni slučajevi se ili kažnjavaju od strane pravosuđa ili takav
čovek, vođen unutrašnjom snagom, postaje vođa. Istorija je zabeležila određeni broj diktatora
koji su fanatično sprovodili svoju volju čak goneći Ijude u smrt. Isto važi za verske vode.
Verovatno je svima poznat slučaj masovnog samoubistva vernika odredene sekte.
Ostatak čovečanstva koji nemadozu fanatizma u sebi ispoljavase kroz življenje života
sopstvene dece u formi brige o njima. Odvajanje dece od sebe, jer deca počinju svoj život i
zasnivaju sopstvene porodice, doživljava se veoma teško, jer čitava konstrukcija života se ruši.
Medutim, dovoljno je sačekati nekoliko godina i unučići vraćaju na scenu stari šablon
ispoljenja.
Jedan mali broj Ijudi uživa u istorijskim ličnostima i diveći se njihovim delima
ispoljavaju se uživljavanjem u mit o heroju.
Napomenuću još jednom daje sve napred pobrojano surogat ispoljenja lične svesti,
donekle prihvatljiv, za one sa naprednijom karmom, jer svest se donekle ispoljava kroz razne
identifikacije. Takode, uočavanje ličnih osobina u junaku filma ili knjige pomaže osvešćenju.
Ne mogu da kažem da se treba apsolutno odreći civilizacijskih tekovina, naprotiv, one
ubrzavaju duhovnu evoluciju. Ono što je bitno je upravo osvešćenje i sagledavanje ispoljenog
sveta sa odredene distance da bi se mogla uočiti sopstvena ličnost i odrediti sopstveni put, koji
je pravi.
Pored prihvatljivih, tačnije rečeno civilizacijski dozvoljenih surogata ispoljenja lične
svesti, postoje i neprihvatljivi nazvani porok. Čovek koji se odaje poroku suštinski pokušava
da pobegne od nezadovoljavajućeg življenja ali na žalost, put koristi na pogrešan način i sa
pogrešnim ciljem.
Poroci koje želim da pomenem su kocka s jedne i alkohol i droga s druge strane.
Kocka je, suštinski, potreba za doživljavanjem uzbudenja, avanturizam sadržan u
neizvesnosti ishoda. Kockar može da bude na pravom putu, samo treba da ga shvati.

Moram da se umešam. Kako porok moze da bude pravi put?

Spoznajom suštine svaki put je pravi. Nema pogrešnog puta ima samo pogrešnog cilja.
Nastaviću sa kockanjem. Prvo, kockari imaju veoma razvijenu intuiciju, što je odlika viših
stanja svesti. Dalje, maksimalnom koncentracijom, koja je neophodna ako se želi pobeda,
postiže se usmerenje misli i aktiviranje Centripetalne sile. Sa istom predanošću vernik se
obraća Bogu. Šta više, kockari su veoma često u predanoj molitvi da dobiju određene karte i
slično, tako da kockarnice predstavljaju hramove vere, ali u drugom vidu. Aktiviranje
Centripetalne sile dovodi do aktiviranja Centrifugalne sile istovremeno, koja se manifestuje
kroz materijalni motiv, odnosno novčanu dobit. Kockanje je porok, jer je dejstvo involutivnog
luka i spuštanje energije u materiju. Kao što rekoh, put je dobar ali je cilj pogrešan. Jedino što
treba uraditi u ovom slučaju je kockanje radi kockanja a ne radi sticanja dobiti. Doduše, tada bi
kockarnice gubile dobit, jer bili bi potrebni veoma mali ulozi, nesto kao članarina. Kada bi se
ljudi kockali samo radi igre, ali sa istom predanošću, tada bi fokusiranom svešću postepeno
ulazili u više sfere duha, odnosno njihova svest menjala bi frekvenciju što bi dovodilo do
dubljeg razumevanja. Vrati se i pročitaj onaj deo o smislu molitve u poglavlju "Religija" pa će
stvar biti mnogo jasnija.
Drugi porok koji direktno utiče na menjanje stanja svesti su alkohol i droga. Pod
uticajem alkohola tanje se barijere u svesti i čovek se ispoljava neometano, u zavisnosti od
količine alkohola koju je uneo u sebe. Kada bi čovek koji pije posmatrao promene u svojoj
svesti sasvakom sledećom čašom, to bi bio put očišćenja, samospoznaje i duhovnog
napredovanja. Medutim, najčešći je slučaj da se pije u društvu, uz muziku i tako je
onemogućeno samoposmatranje, jer i druženje i muzika, koja se sluša u takvim prilikama,
zahtevaju komunikaciju sa drugima, čime je onemogućeno samoposmatranje. Veoma je čest
slučaj da pijana osoba tada ispoljava svoje potiskivane osobine koje, u akumuliranom vidu
često deluju groteksno.
Alkohol je opravdan samo u cilju postepene samospoznaje. U slučaju besciljnog
konzumiranja samo dovodi do zavisnosti.
Isto važi i za drogu koja, čak mnogo lakše, ne tanji već ruši barijere u svesti, odnosno
barijere lažnog ispoljenja. Laka droga je dovoljna za ciljnu samospoznaju, teške droge već
izazivaju halucinacije od koji se uglavnom nema koristi.

Kako deluju droge?

Droga utiče na promenu frekvencije svesti i svojim dejstvom fiksira čovekovu svest na
određenoj frekvenciji. Ukoliko čovek ima jaku volju i zna da upravlja sopstvenom svešću, tada
može po želji da menja frekvencije i zadržava se po volji na određenom nivou. Droga je u prvi
mah kao lift a u drugom slučaju kao prevozno sredstvo, figurativno rečeno.
Upotreba droga ipak nije preporučljiva, uostalom prvobitna upotreba bila je rezervisana
za vračeve, koji su uz pomoć nje stupali u direktan kontakt sa božanstvima ili za dovođenje u
trans učesnika rituala koji su tako kolektivno primali poruke sa višeg nivoa. Za običnog čoveka
droga je ipak opasna, jer ako krene putem samospoznaje suočiće se, nepripremljen, sa svim
užasom potisnutih osobina, emocija i sećanja a bez štita razuma, koji je potpuno odstranjen.
Covek je nemoćan pred Gorgonom a ono što se okameni je želja da se postupak ponovi bez
obzira na posledice. Naravno, droga može da iznedri i prijatne osećaje i vizije ali suštinski su
takva ispoljenja besmislena, jer nemaju podlogu na konkretnom ispoljenju svesti.
Neki umetnici koristili su drogu za kontakt sa Inspiracijom i čak su uspevali da stvore
prava umetnička dela, ali na kraju su ipak bivali savladani njenom razornom snagom koju nisu
mogli da podnesu.
Ako se neko odluči da krene putem samospoznaje i ubrza duhovnu evoluciju ipak bi
trebalo da se kloni droga, jer lift uvek može da se zaglavi ili otkači, stepenice su ipak
bezbednije.
Najbolji i najefikasniji način je promena stanja svesti relaksacijom duha. Meditacija je
dobar način, ali samo kao polaz, ne kao krajnji i konačni cilj. Psihoanaliza je takode dobar
poiaz. Dolaženje do sopstvene suštine uz istovremeno jačanje volje je spor ali siguran put.

Kako da čovek spozna sopstvenu suštinu i odvoji sebe od laznih ispoljenja?

Nezadovoljstvo sobom je siguran znak ne da nešto nije u redu, već da sve nije u redu.
Cista svest šalje neprekidne poruke razumu da je na pogrešnom putu. Utapajući se u okolinu,
ispoljavajući se kroz surogate, čovek pokušava da ispuni zadovoljstvom sopstvenu svest bežeći
ili u rad ili u zabavu. Kao nove varijacije ispoljenja, to donekle okupira i na neko vreme zaista
donosi zadovoljenje, ali na kratko. Nezadovoljstvo, koje je suštinsko, ipak ostaje. Jer kada
čovek zadovolji potrebu za druženjem, Ijubavlju i materijalnim dobrima, kada jednog trenutka
shvati da ima sve što je želeo a ipak nije suštinski zadovoljan, tek tada može da se okrene sebi,
kao jedinom pravom izvoru. Oni retki pojedinci, razvijenijeg duha mogu i pre nego što
zadovolje sve uobičajene potrebe da shvate da je izvor potreba u njima samima. Međutim,
bavljenje metafizikom, u svim njenim ispoljenim oblicima - joga, meditacija i razni psihički
treninzi, ipak mogu da budu surogat ispoljenja. Covek koji nije duhovno zreo a bavi se nekom
od metoda samorazvića može to da čini iz dva razloga: iz pomodarstva , jer to je sada u trendu,
ili kao beg od stvarnosti sa svom odgovornošću koju ona u sebi nosi.
Zanemarićemo ove poslednje, mada će se retko ko prepoznati u ovom opisu upravo zbog
sujete koja je štit lažnom ispoljenju. Govorićemo samo o onim ljudima koji su zaista spremni
da krenu putem samospoznaje.
Kao što rekosmo, prvi siguran znak da nešto nije u redu je osećaj hroničnog
nezadovoljstva koji ni jedan vid zabave ne može da potisne. Osoba modernog doba u tom
slučaju odlazi psihoanalitičaru ne bi li otkrila korene tog nezadovoljstva. Više puta sam
ponovio da je psihoanaliza dobar start ali ne i dobar završetak. U tretmanu, pričajući otvoreno
o sebi, čovek prvi put stiče mogućnost da iskreno iznese neke svoje stavove i osobine a da pri
tome nema negodovanja od strane sagovornika. Osvešćenje traumatičnih doživljaja je
poželjno, jer time se oslobađa energija akumulirana u sećanjima i istovremeno se oslobađaju
osećaji vezani za doživljaj kao što su bes, tuga i osećaj krivice. Međutim, upravo ova
restimulacija, koja je predstavljena kao krajnji i konačni cilj psihoanalize, predstavlja sporedan
produkt. Pravi put je upravo u spoznaji sopstvene ličnosti.
Ukoliko je čovek zaista spreman da se uhvati u koštac sa samim sobom, psihoanalitičar
mu nije potreban. Jedino što mu je potrebno je rešenost i disciplina da se istraje do kraja, a kao
pomoć može da mu posluži knjiga iz oblasti popularne psihologije kojih zaista ima dosta. Uz
knjigu koja ga podstiče na razmišljanje, treba započeti sa analizom sopstvenih reakcija sa
pitanjem: zašto reagujem na određeni način? Naravno, za samospoznaju potrebne su godine
truda, preobražaj ne može da se dogodi preko noći, jer i lažno ispoljenje formirano je
godinama unazad.
Ovo bi bio aktivni vid samospoznaje. Pasivni vid će nekima više odgovarati, naročito
onim osobama koje su u svakodnevnom životu veoma aktivne. Samospoznaju u pasivnom vidu
predstavlja meditacija. I ovde postoje mnoge škole meditacije kojima čovek može da se
pridruži, ali nije neophodno. O meditacijama je napisano more knjiga, ja ću ipak biti kratak.
Potrebno je izolovati se od buke i prisustva drugih Ijudi. Za neke osobe je ovo veoma
teško, ali za početni impuls je potrebno imati volju. Uz apsolutnu volju sve prepreke se
povlače. Znači, potrebno je izolovati se od spoljašnjih uticaja da bi se razum neometano
okrenuo sebi. Poželjno je da to bude uvek isto mesto u istoj prostoriji, jer svaki novi detalj
spoljašnjeg okruženja odvlači pažnju.
Namestite se udobno i potrudite se da činite što manje pokreta. U početku, telo traži
aktivnost i biće vam teško da se potpuno opustite, javice se svrab ili bol zbog neudobnog
polozaja koji je pre samo par minuta bio dobar. Nema potrebe da se opirete, počešite se ili
namestite udobnije. Sve su ovo samo početne smetnje koje vremenom nestaju. Ono što je
jedino bitno je volja da se proces nastavi.
Prepustite se sopstvenim mislima ali ne kao onaj koji razmišlja već kao posmatrač.
Posmatrajte svoje misli kao da gledate film recimo. Verovatno ćete prvo razmišljati o dnevnim
aktivnostima proteklog dana, zatim o osobama koje ste sreli. Ako ste doživeli neku
neprijatnost, sasvim sigurno će ona biti u fokusu. Nelagodne emocije su siguran znak da tu
nešto nije kako treba i upravo njih treba analizirati. Pokušajte da pronadete uzrok sopstvenoj
nelagodnosti ali ne tako što ćete odmah okriviti druge za vaš loš polozaj. Potražite sopstveno
ponašanje koje je dovelo do određenog događaja. Shvatanjem da je sukob podrazumevao i vas,
spoznajom neke svoje osobine koja je dovela do sukoba, doći ćete do razrešenja.

Proces nije ni malo jednostavan, trud može da se uporedi sa Sizifovim, ali ipak je efikasan.
Posle nekoliko meseci prakse počeće da se javljaju efekti. Vremenom ćete se toliko uvežbati da ćete
već u toku nekog događanja shvatati vaše sopstveno učešće u eventualnom sukobu kao i sopstveni
motiv.
Suština svega je u razumevanju sopstvenosti. Svaki čovek je savršena svest ali do nje
treba doći trudom, jer civilizacija je tako napravljena da je samo slepa poslušnost poželjna, sa
naglaskom na "slepa". Nema potrebe za strahom da će osvešćeni Ijudi razoriti civilizaciju.
Civilizacija je duh čovečanstva a osvešćeni ljudi razumevanjem će uspostaviti mnogo bolju
civiiizaciju. Da bi se do toga došlo potrebno je da svaki pojedinačni nosilac razuma - čovek -
osvesti sopstvenu svest a to se na prvom mestu postiže razumevanjem sebe, odnosno sopstvene
ličnosti. Samo tako nastaje pravo zadovoljstvo.

DUHOVNA EVOLUCIJA
Primarni atom i primarna svest; Stvaranje svesti; Objašnjenje bogova i demona; Duhovna
evolucija čoveka; Ravni duhovne evolucije; Duhovna evolucija čovečanstva;
Često pominješ duliovnu evoluciju čoveka i čovečanstva uopšte.

Hajde da ntalo pojasnimo, šta je zapravo duhovna evolucija?

Duhovna evolucija je celokupan put razvoja svesti od Neispoljenog do Apsolutnog. O celokupnoj
duhovnoj evoluciji možemo da govorimo samo u metaforama, sve do ispoljenja svesti kroz čoveka, jer
sve prethodno ispoljene faze nisu doslovce ono što mogu reći o njima. Mada ću se truditi da budem
jasan.
Uzmimo termin "Kosmički prasak", koji je manje - više bližak svima, da bi smo označili
prvobitan trenutak ispoljenja Neispoljenog. Kosmički prasak u stvari predstavlja primarni
impuls Neispoljenog, odnosno primarnu volju za ispoljenjem. U tom prasku prvobitno
ispoljenje je volja, odnosno volja je dovela do prvobitnog ispoljenja. Istovremeno sa voljom
nastale su i primarne sile: Centrifugalna i Centripetalna, koje su samim svojim postojanjem
predstavljale Apsolutno u primarnom vidu. Ispoljenjem sila počelo je stvaranje svemira. Jedna
sila stvarala je forme čiste energije, druga je te forme rastvarala i vraćala u prvobitni centar.
Tako je začeto pulsirajuće ciklično kretanje gde je sve ispoljeno Apsolutno koje se vraća u
Neispoljeno odakle se ponovo ispoljava.
Stvaranje formi od čiste energije, delovanjem dveju sila, bilo je moguće zbog stabilnog
momenta sila, odnosno momenta uravnoteženja dejstva sila. Stvaranje prvobitne forme, čiji
oblik daje Centrifugalna sila, stvorilojeneku vrstu gravitacije kao težnje za održanjem oblika i
istovremeno privlačnu snagu kojom su se dve ispoljene forme spajale u treću kao nov oblik.
Ispoljenje sila podrazumeva kretanje koje pak stvara oblik. Prvobitni oblik ispoljenja bio
je moguć u najjednostavnijem obliku a to je trougao, kao površina sa najmanjim brojem strana.
Najjednostavniji atom je atom vodonika koji u sebi sadrži tri elementa: proton, neutron i
elektron. Proton i neutron daju osnovicu trougla a elektron je varijabilni vrh koji je u
neprekidnom kretanju čime dvodimenzionalnu površinu pretvara u trodimenzionalnu. Dalje,
proton je ispoljenje Centrifugalne sile, čineći centar materije dok je elektron ispoljenje
Centripetalne sile. Neutron je stabilni momenat koji drži dve sile u ravnoteži. Formiranje
prvog oblika predstavlja formiranje primarnog atoma. Spajanje i multiplikacija primarnih
atoma stvara složenije forme ispoljenja, bilo po obliku, bilo po gustini, u beskonačnim
varijacijama.
Svest se na ovom nivou ispoljavala samo kao volja za postojanjem.
Uočavaš, verovatno, primarni faktor volje, o čemu sam često govorio. Neispoljeno se
voljom ispoljava. Prvobitna materija postoji samo zahvaljujući volji za postojanjem, pa sve do
čoveka koji voljom kreira sopstveno življenje.
Ravnoteža sila dovela je do težnje obe sile za neometanim ispoljenjem, pa kako je
Centrifugalna sila stvorila materiju, tako je Centripetalna sila stvorila duh, odnosno svest.
Daljom multiplikacijom materije Centrifugalna sila činila je prevagu u svoju korist
čimeje Centripetalna sila bivala aktivirana, stvarajući složenije oblike svesti. Proces možemo
da postavimo i obrnutim redosledom, da je multiplikacija duha uzrokovala stvaranje složenije
materije. Ono što je osnovno je stvarajuće-razarajuće ispoIjenje Jer Centrifugalna sila od
energije stvara materiju, uzimajući na neki način energiju Centripetalnoj sili koja stvara duh i
obrnuto. Obe sile deluju istovremeno, tako da duh predstavlja Centrifugalnu ravan za
ispoljenje Centripetalne sile, iako je po svojoj prirodi nematerijalan. Takođe, znanje uokvireno
razumom predstavlja Cenrifugalnu osnovu za ispoljenje Univerzalnog znanja tako da razumsko
znanje predstavlja Centrifugalnu bazu za Centripetalnu silu, iako se radi o nematerijalnim
ispoljenjima. Materijalno ispoljenje Centrifugalne ravni, kada je znanje u pitanju, predstavlja
mozak, kao fizički nosilac razuma koji je nematerijalan.
Gravitacija koju su obrazovale dve sile, radi održavanja forme na Centrifugalnom planu
donela je spajanje materije a na Centripetalnom planu spajanje duha. U oba slučaja sila koja
teži spajanju identična je sa pojmom ljubavi. O tome smo već govorili ranije. Centripetalna
sila, koja teži da materiju pretvori u svest kao i da svest vrati u Neispoljeno, znači anti-
gravitacija, predstavlja mržnju.

Čini mi se da si rekao da mržnja nije potrebna i da bi i bez nje bilo moguće postojanje ijubavi.
Tačno je to, ali govorili smo o ljubavi i odnosu među ljudima. Mržnja kao neophodnost
javlja se samo na višim planovima svesti, i to ne kao potreba za razaranjem drugog čoveka već
kao potreba za odvajanjem duha od materije, odnosno odvajanja čovekove svesti od njegove
telesnosti, od identifikacije sa sopstvenim telom.
Vratimo se ipak duhovnoj evoluciji, mada je tvoj komentar bio na mestu.
Duhovna evolucija deli se, grubo rečeno, u dva pravca: involutivni i evolutivni luk,
madaoba deluju istovremeno u svim oblicima ispoljene svesti. Involucija bi bila
materijalizacija duha a evolucija oduhovljenje materije. U stvaranju materije Centrifugalna sila
deluje pozitivno a Centripetalna negativno, odnosno za primarni atom evolucija je stvaranje
forme uz pomoć centrifugalne sile a involucija je povratak ti Neispoljeno pod dejstvom
Centripetalne sile. Ovo istovremeno delovanje oba luka može se uočiti u svim ispoljenim
formama.

Pominjao si "stanovnike" involutivnog luka.

Da, mada to nisu stanovnici u pravom smislu reči već intenzitet delovanja svesti,
gledano sa aspekta čoveka. Svest u svom razvoju predstavlja modifikacije ispoljene
Centripetalne sile koja se centrifugalno ispoljavali na nematerijalnoj ravni - na planu duha.
Tako muitiplikacija primarne svesti dovodi do bezbroj različitih varijacija ispoljenja duha. Na
najnižem, odnosno najvišem planu ispoljenja - kod čoveka, multiplikovana svest predstavlja
osobine jedne ličnosti. Na ovom nivou ispoljenje je jasno izdiferencirano ali i u velikoj meri
ublaženo u odnosu na primarno ispoljenje. Upravo to primarno ispoljenje, "zgušnjavanje" i
uobličavanje svesti u odredenu osobinu, na primarnom planu predstavlja delovanje
Božanstava, Arhanđela i slično.
Svest primarnog atoma može se predstaviti vrhovnim božanstvom koje je stvaralac, a
ima ih u svim mitologijama. Ta svest ili to božanstvo zove se Postojanje. Sledeće ispoljenje
svesti su spajanje i razdvajanje, odnosno Ljubav i Mržnja. Suštinski, nema podele na Bogove,
Arhanđele i slično, jer sva ispoljenja su varijacije jedne svesti. Jedina razlika medu njima
ogleda se u intenzitetu njihovog delovanja, gledano iz čovekovog ugla, jer čovek je taj koji je
uspostavio hijerarhije božanskog, tako da u objektivnom smislu na involutivnom luku ne
postoji izdvojeno postojanje Bogova, odnosno Arhandela, odnosno Anđela i slično, ma šta
religije govorile o tome. Uzmimo ljubav kao jednostavan primer. Ljubav je strast u kojoj dvoje
izgaraju, Ijubav je i voleti prijatelja, ljubav je voleti roditelje, ljubav je i osećati simpatiju
prema nekome ili voleti svoj automobil. Sve su to različite manifestacije iste suštine koje se
među sobom razlikuju jedino po intenzitetu.
Umeren doživljaj pripada, po tome Andeoskoj sferi, dublji prodor je pak rezervisan za
Arhanđele i već ovde je nivo delovanja sile svesti prejak za čoveka. Direktan kontakt sa
božanskim je skoro nemoguć, jer to znači kontaktirati silu svesti u primarnom vidu.
Demoni predstavljaju drugu stranu medalje iste suštine. Realno, takva ispoljenja svesti,
kao negativan vid delovanja ne postoje. Negativno, kao loše, odnosno kao nepoželjno,
klasifikovao je čovek. Ispoljenje demona predstavlja priziv jačeg delovanja sile svesti od
strane nepripremljenog čoveka. Taj priziv ne mora uvek da bude nameran, intenziviranjem
sopstvenih emocija menja se frekvencija lične svesti i tako dolazi do prodora u više sfere.
Delovanje jačeg nivoa svesti, uslovno rečeno, deluje razarajuće na niži plan pa se takav uticaj,
obzirom da je vrlo neprijatan, naziva demonskim silama. Odbijanje takvog priziva, bilo da je
namerno izazvan, bilo da je izazvan neznanjem, samo pojačava dejstvo.

A meni si rekao da je energetske larve lako oterati jednostavnim odbijanjem.

Energetske Iarve su lični misaoni produkti, lične emocije koje intenzivirane nose u sebi
određenu svest koju osećaš kao prisustvo strane svesti.Njih je jednostavno oterati,jer
odbijanjem njihovog prisustvati ustvari eliminišeš sopstvene emocije koje su ih i kreirale. Ovo
o čemu sam sada govorio je nešto drugo, mada ljudi često, usled ne poznavanja prirode
nematerijalnog, energetske larve proglašavaju demonima, odnosno đavolima.
Otvaranjem svesti prema višim planovima znači promenu frekvencije svesti. Prilikom
predane molitve događa se isto, ali vernik ili češće monah, sa poverenjem se otvara spreman da
primi novo ispoljenje. On deluje centripetalno nudeći svoj razum kao centrifugalnu bazu za
ispoljenje kroz lično iskustvo. Prizivom, sila svesti se aktivira težeći izvesnom prizemljenju.
Prekidanjem procesa koji je u toku, odbijanjem, koje je vid mržnje, umesto centrifugalne baze
deluje se centripetalno što prizvanu silu, koja je Inače centripetalna, samo pojačava. Minus i
minus, matematički sabrano daju veći minus.

Kako je uopšte moguće da čovek dode u kontakt sa demonima, odnosno jakim silama jer
monaha je, ipak, vrlo malo u odnosu na čitavo čovečanstvo?
Pored predane molitve, koju sam pomenuo i gdeje potreban istreniran duh, svako
intenziviranje emocija može jednog trenutka da dovede clo proboja granica razumske svesti.
Uzmimo bes kao primer, koji kada je intenzivan izaziva prekid logičnog razmišljanja i daje
pojačanu energiju koja se uglavnom razarajuće koristi. Svako takvo otvaranje svesti dovodi do
njcnog proširenja i ulivanja jače sile svesti u razum. Ono što sam govorio da je centrifugalna
baza u stvari je "veličina" razuma koji može da primi uobičajen nivo energije. Da bi se baza
razuma centrifugalno postavila potrebno je primiti ispoijenje bez opiranja. Zato se svim
plahovitim osobama savetuje da "izbroje do deset" a to vreme brojanja predstavlja vreme
mirovanja uma, odnosno stvaranje centrifugalne baze. Ko uspe da napravi pauzu uočava da ga
je bes prošao. Ko ne napravi pauzu, već se odupre takvom ispoljenju, u formi odupiranja osobi
koja je izazvala reakciju besa, potpada pod delovanje jače sile, jače energije i njegovo
ponašanje postaje demonsko, razarajuće. Kao i uvek, recept je jednostavan.

A šta suy iz ovog ugla gledano, neorganska bića?

Neorganska bića su ispoljena svest u nematerijalnom vidu. Sa aspekta razvoja svesti analogna
su čoveku. Odvajanje ispoljenja neorganskog bića u čoveka mitološki je predstavljeno
isterivanjem Adama i Eve iz raja i oblačenje odela od kože. Neorganska bića imaju svoj svet u
koji čovek može da dospe tokom sna, jer njihov ispoljeni svet je nematerijalan i liči na
Astralni plan, koji je takode nematerijalan.

Šta odlučuje o materijalnom, odnosno nematerijalnom ispoljenju?

Volja svesti, naravno, mada je čovek jedini koji ima mogućnost dosezanja Apsolutnog
kroz materijalnu formu, mislim na telesnost. Tek čovek može materijom da dosegne Apsolutno
i kao takav predstavlja vrhunac ispoljene svesti. Neorganska bića ipak predstavljaju ćorsokak u
nekom vidu.

Kako to - dosegnuti materijom Apsolutno?

Čovek je svesna materija ili materijalizovana svest, u oba slučaja u najvišem vidu.
Jedino je čovek svestan sopstvene svesti. Upravo osvešćena materija ima mogućnosti da
započne novu evoluciju sa više ravni gde je Centripetalna sila dominantna, odnosno pozitivno
deluje. Naravno, fizička težina ili masa tela ovde je potpuno nebitna. Centrifugalnu ravan, kao
bazu za prelaz na viši nivo, predstavlja razum koji se proširuje znanjem. Za telo koje je
Centrifugalno po prirodi razum predstavlja Centripetaino ispoljenje. Na involutivnom luku
Centripetalno ispoljenje težilo je Centrifugalnom, kao vrhuncu sopstvene evolucije, na
evolutivnom luku Centrifugalno ispoljenje teži Centripetalnom a čovek je "raskrsnica" sila, jer
tek osvešćenjem svesti uključuje se božanski faktor: volja. Sve prethodno ispoljene
Centrifugalne forme, od minerala do životinja, nemaju svest o sopstvenom postojanju i njihova
evolucija odvijase spontano, bez znanja i delovanja njihove volje. Sa čovekom je stvar
drugačija, čovek ima mogućnost da sopstvenom voljom ubrza ili uspori sopstvenu evoluciju.
Duhovna evolucija čoveka predstavlja višu ravan ispoljenja svesti, pa iako evolutivni
luk počinje sa mineralima, sva prethodna ispoljenja svesti, zaključno sa svešću životinja, za
čoveka predstavlja involutivni Iuk. Primera radi, svako poistovećivanje sa svešću životinje
predstavlja klasičnu degradaciju svesti i reći nekome da je životinja uvek predstavlja uvredu.
Covek je raskrsnica, tačka koja završava jednu fazu ispoljenja svesti i započinje novu.
Cista svest, ispoljavajući se kroz čoveka, započinje novu evoluciju koja se, kao i u prethodnim
fazama ispoljenja razvija postupno, možemo reći po određenim ravnima.
Ciklus od sedam ravni aktuelan je za čitav ciklus razvoja svesti: Božanstva, Arhanđeli,
Andeli, minerali, biljke, životinje, čovek. Od toga svaka ravan u sebi sadrži sedam pod-ravni.
Obzirom da se ispoljenje svake ravni drastično razlikuje od prethodnog, odnosno narednog
ispoljenja, neizvodljiv je "skok" sa jedne ravni na drugu. Razlike izmedu ispoljenja susednih
pod-ravni već su manje uočljive. Naravno, reč ravan treba shvatiti metaforički, tačnije
matematički. Sve ravni i pod-ravni postoje istovremeno ne ometajući jedna drugu, jer sve
zajedno i čine Apsolutno u ispoljenju.
Čovek, kao raskrsnica, istovremeni završetak i početak evolutivnog Iuka, takode svoju
duhovnu evoluciju izvršava po ravnima, kojih takode ima sedam od kojih svaka u sebi sadrži
sedam pod-ravni, s tim što je sedma pod- ravan sedme ravni potpuno pretapanje u Apsolutno.

Ovde ravui nisu omeđene jasnim granicama, pa je pravilo da čovekova svest obitava na nekoliko
ravni istovremeno i tek uzdizanje na petu ravan omogućava oslobođenje od prve ravni, ali nije
obavezno.
Na najnižem nivou svesti, na prvoj ravni, čovek je identifikovan sa sopstvenim telom.
Odavde polazi verovanje da je moguće "vaskrsenje u mesu", jer za običnog čoveka osećaj
sopstvenosti podrazumeva samo sopstveno telo. Svest je zarobijena u materiji, ali duh - ili ona
spontana evolucija u više ravni ispoljenja - oseća se sputano a sputan duh dovodi do
nezadovoljstva i potrebe razaranja uskih okvira razuma. Obzirom da je sve podređeno volji,
duh ili čista svest, pod uticajem razuma može da se potisne nazad. Svest koja je čista energija
obdarena voljom, potiskivanjem akumulira se u telu i tako nagomilana izaziva bol ili bolest, o
čemu smo naširoko govorili.
Sledeća ravan su ljudi razvijenijeg razuma, ljudi obdareni intelektom, koji bolje
razumevaju sopstveno okruženje ali i smatraju da savršeno poznaju sebe, odnosno sopstvenu
ličnost. Njihova duhovna evolucija se ovde i završava, jer ne shvataju da čine grešku u
razumevanju. Ono što oni poznaju nije sopstvena ličnost već samo potisnuti delovi ispoljenja
koji se drže pod kontrolom.
Svaka sledeća ravan sadrži onu prethodnu u sebi ali prelazak na viši nivo ispoljenja ne
podrazumeva apsolutno oslobadanje od prethodne ravni već njeno prevazilaženje. Tako, čovek
druge ravni savršeno funkcioniše na obe ravni ne uočavajući razliku među njima. Čak više
ravni mogu da deluju istovremeno a tek visoko razvijena svest prevazilaži prvu ravan,
identifikaciju sa sopstvenim telom.
Treća ravan predstavlja nadgradnju prethodne dve, pa tako inteligentan čovek počinje da
koristi sopstveni intelekt u određenom pravcu, najčešće interesovanjem za neku oblast ili
studiranjem neke oblasti. Ove osobe deklarišu se kao intelektualci smatrajući da više vrede od
ostalih. Vrednost jeste uvećana ali ne toliko da bi se previše razlikovali od većine. Uvećanje
vrednosti je u tome što se dugogodišnjim usvajanjem naučnog znanja proširuje baza razuma ali
ona je ovde samo potencijal. Ono što generalno razlikuje ravni medu sobom je proširenje
svesti i njeno obogaćivanje.
Vrhunac treće ravni i njen krajnji domet predstavljaju Ijudi koji su svoj intelekt razvili
do genijalnosti. Čak i ako se iskoristi, što nije uvek slučaj, genijalnost je ipak jednostrano
usmerenje svesti na odredenu oblast. Sa talentima se događa isto. Talentovani muzičar, na
primer, najveći deo svoj života provodi vežbajući ili prezentirajući svoj talenat tako da mu
suštinski ostaje malo ili ni malo vremena za druga ispoljenja.
Ljudi četvrte ravni su shvatili jednim delom suštinu ravni na kojoj su i osećaju potrebu
za prelaskom sa treće ravni na nešto više, ali uglavnom su zbunjeni. Spoznavši da ih sopstveno
ispoljenje ne zadovoljava, oni osećaju tiho nezadovoljstvo u sebi i neodoljivu potrebu za
ispoljenjem u novom vidu. Oni osećaju potrebu za "nečim" ali često ne umeju da definišu šta
im to nedostaje. Tek na ovoj ravni počinje svesna duhovna evolucija. Nezadovoljan sobom,
čovek u stvari oseća nezadovoljstvo sopstvenog duha. Depresije i neuroze su najčešći nazivi za
unutrašnji nemir i potrebu za oslobađanjem. Put za početak razrešenja je interesovanje za
metafiziku, interesovanje za onostrano, van dometa uobičajene svesti.
Peta ravan već donosi ozbiljno interesovanje za metafiziku i "nadprirodne pojave",
čovek počinje dublje da uočava suštinu materije i sam da uviđa neke skrivene međusobne veze
među svim pojavama koje ga okružuju. Dubljim ulaženjem u suštinu života čovek se neosetno
odvaja od ljudi sa treće i druge ravni, sve više se osećajući izdvojenim i usamljenim.
Ulaskom u neku organizaciju ili samostalnom praksom čovek prelazi na šestu ravan.
Svest se proširuje, počinje proces saznavanja sebe, saznavanja sopstvene svesti i raznolikosti
njene frekvencije. Proširenjem svesti proširuje se razum kao osnova za primanje novog znanja.
Tek tada je čoveku moguće da dođe u kontakt sa Znanjem, lako kao što diše.
Sledeća ravan, sedma, rezervisana je za malobrojne pojedince.Na njoj se nalaze prosvetljeni
pojedinci koji u pravom kontaktu sa Znanjem,osvešćeni u velikoj meri, donose čovečanstvu
nova učenja. Za novo znanje zainteresovani su samo ljudi sa četvrte ravni pa nadalje, ostali to
proglašavaju glupostima, jer njihova svest i nije u stanju da spozna visoku istinu.
Sa ove ravni, potpunim osvešćenjem svesti kroz prizmu razuma, moguće je dosegnuti
Apsolutno.
Prva, druga i treća ravan predstavljaju urodene osobine i talente čoveka. Četvrta ravan je
stvar ličnog izbora i na nju se može doći ali i ne mora. Za sve naredne ravni potreban je trud i
napredovanje je veoma sporo.

Da je napredovanje sporo, to mi je poznato, ali nije mi jasno zašto je to tako.

Čovek kao pojedinac razvija svoju svest ubrzavajući duhovnu evoluciju ali ubrzanjem
sopstvene evolucije on daje doprinos evolucij i čitavog čovečanstva. Zadnjih sto godina, grubo
rečeno, čovečanstvo prelazi na četvrtu ravan. Karakteristika prelaska su novi naučni pronalasci
koji omogućavaju lakše življenje svakom pojedincu, dajući mu više vremena da se bavi sobom
i sopstvenošću. Zbog toga je prelazak od prve do treće ravni brz i relativno lak. Citavo
čovečanstvo je već prošlo kroz prethodne faze i put je prokrčen. Formiranje četvrte ravni je u
toku. Trka za novim naučnim pronalascima trajaće još vekovima ali ono što će čovečanstvo
odvesti na petu ravan, kao svesno probuđenje duha, je interesovanje za parapsihologiju i
parapsihološke mogućnosti čoveka, kako se to inače naziva.
Neuroza, kao bolest modernog doba postala je svakodnevnica većine ljudi i upravo će
neuroza dovesti do progresivnijeg napretka, jer ljudi će sve više odgovore tražiti u nevidljivom
delu života. Sedativi i barbiturati usporavaju proces, ali onaj ko se usudi da izdrži unutrašnji
pritisak, na kraju će početi sa razumevanjem, odnosno proširenjem svesti.
Odlika kolektivne četvrte ravni je i prava poplava proroka i proricanja od kojih su
mnogi lažni. Pa svaka druga domaćica u Srbiji ume da proriče buduća događanja giedajući u
razliveni talog kafe. Vidovnjaci, iscelitelji i proroci javno se reklamiraju, bioenergija i
radiestezija su u trendu.
Sve ovo može da deluje smešno i naivno čoveku sa više ravni, ali to je ipak pravi
početak novog puta. Dete koje uči da hoda napravi tek par samostalnih koraka, koji deluju
smešno u odnosu na trčanje koje im sledi.
Vratimo se čoveku sedme ravni. Ako jc čovek osvešćena materija koja tezi Apsolutnom moze li čovek
u svom materijalnom telu da dosegne Apsolutno?
U apsolutnom vidu ne može. Stapanje sa Apsolutnim podrazumeva postajanjem čistom
svešću a čista svest je energija. Da bi desegao Apsolutno, čovek mora da se oslobodi svog
fizičkog omotača. Jedino što čovek, kao telesno ispoljenje, može je da nasluti Apsolutno,
spoznajući ga deo po deo a to se događa upravo na način na koji smo govorili u celoj knjizi:
osvešćenjem sopstvene svesti kroz sopstveno ispoljenje u svim mogućim iskustvima.
Obogaćivanjem sopstvene svesti čovek se približava Apsolutnom.
Najiskrenije ti se zahvaljujem na učenju koje si mi dao.
Neka ovo ne bude učenje za neke druge ljude, pa čak ni za tebe. Učenje opet zahteva odredeni
šablon po kome se treba kretati. Poruka za sve vas bila bi: SPOZNAJTE SEBE I KRENITE
SOPSTVENIM PUTEM, VAŠE UNUTRAŠNJE BIĆE ZNAĆE KUDA TREBA DA
VAS VODI.
Kraj