ЈУДЕЈА У ПЕРИОДУ ПРЕД МАКАВЕЈСКИ УСТАНАК ДО ПАДА У РУКЕ РИМЊАНА 63.

ГОДИНЕ ПРИЈЕ
ХРИСТА

Птолемаиди и селевкиди:

Макавејци и Хасмонејци

- Јудеји се ОПИРАЛИ процесу ЈЕЛИНИЗАЦИЈЕ, који је услиједио нако о АЛЕКСАНДРОВИХ

освајања (А. Велики) .
- У то доба Јудеја је била ТЕОКРАТИЈА – првосвештеник = владар државе. Заједно са њим
владао је Синедрион, чији је он био предсједник.
- Такво стање је остало и за вријеме ПТОЛЕМАИДА (или Птолемејевића  - Деретић) –
владали до 198. прије Христа - и СЕЛЕВКИДА (или Селеуковића  ) – било мирно због: 1.
религијско - државне аутономије и 2. финансијског благостања.
- Стање се мијења за вријеме АНТИОХА IV ЕПИФАНА, који настоји насилно јелинизрати
Јевреје.
- Јевреји се БУНЕ. Два узрока побуне: 1. Антиох IV намеће МНОГОБОШТВО 2. „МУЖЕЊЕ“
јудејских финансија – ЈЕРУСАЛИМСКИ ХРАМ је био врло угледна БАНКА на Истоку, коју је
Антиох настојао да контролише.
- Јудејска побуна није могла угрозити Селевкидско царство , али је имала ЕФЕКТА у ЈУДЕЈИ.
- ОДНОС СА РИМОМ: Јудејски револиционари, почевши од Јуде Макавејца, активно траже
помоћ Рима у борби против Селевкида. Међутим, римљани послије II пунског рата почињу
гајити афинитете за освајањем ових подручја и то ускоро успијевају. Јудеја је потпала под
римску провинцију СИРИЈА.
- УТИЦАЈ ЈЕЛИНИЗАЦИЈЕ НА ЈЕВРЕЈСКУ РЕЛИГИЈУ: Под овим околностима ствара се високи
набој НАЦИОНАЛНО – РЕЛИГИОЗНЕ СВИЈЕСТИ. Стварају се РЕЛИГИОЗНЕ ПАРТИЈЕ: 1.
ХАСИДИ (ригорозно се придржавали свих прописа, поготово оних о суботи; рађе су
пристајали да буду погубљени него да прекрше неку од заповијести)2. ФАРИСЕЈИ
(припадао им и Јован Хиркан) 3. САДУКЕЈИ (припадао им мали број људи – богаташи и
аристократија; водили поријекло ид свештеника Садокита) 4. ЕСЕНИ – (док су претходне
партије религиозно – политичке, есени нису политичка партија, пошто се нису мијешали у
надлежности овога свијета; настали су од прогнаних садокитских свештеника, ОНИАДА
(прогнао их Јонатан), припадника првосвештеничког дома, чији је посљедњи потомак тзв.
УЧИТЕЉ ПРАВДЕ – 159 – 152 (послије њега МАКАВЕЈЦИ ПРЕУЗИМАЈУ ПРВОСВЕШТЕНИЧКО
ДОСТОЈАНСТВО); прво су се настанили у Дамаску, а затим у КУМРАНУ на обалама Мртвог
мора)
- РАБИНИ се пажљиво посвећују ЗАКОНУ.
- Расте РИГОРИЗАМ као крајност либерализму у виду МНОГОБОШТВА.

Римска провинција од 64. године прије Христа

У овом периоду:

- повећана јудејска дијаспора – нови центри: АЛЕКСАНДИЈА и АНТИОХИЈА

 - поново теократија – пали Макавеји, дошли Римљани, па сада првосвештеник = владар;
свештеници=начелници општина. Заједно са провсвештеником управљао и СИНЕДРИОН –
вијеће стараца, чији је он био предсједник.
- Јудеји су имали самоуправу
- ПРОСТОР КОЈИ ЈЕ ОБУХВАТАЛА ЈУДЕЈСКА САМОУПРАВА: ЈУДЕЈА У УЖЕМ СМИСЛУ без:
приморских градова (многобожачки), источне стране Јордана, Келесерија и Феникија на
западу, Галилеје (у доба А. Великог била у саставу Јудеје, док од времена Птолемаида
није), Самарије.
- Јевреји су у овом периоду били ДИЈАСПОРА у Галилеји и Гилеаду, јер су били измијешани
са јелинизованим становништвом.
-
Антиох IV Епифан

(175-163)

- Након Антиоха III Великог1, за цело источно Средоземље, укључујући и Грчку,

наступио је период лома и са њим повезане несигурности. Тада Рим наступа на сцену и
почиње да шири свој утицај на Исток. Прво је на удару била Македонија, затим Мала Азија
и Сирија2. Тада је у Сирији владао Антиох IV Епифан. Антиох се није устручавао да
прекорачи границе и да заузме неке области до којих Селеукиди никада нису дошли. 3
Антиох је био син Антиоха III Великог и на власт је дошао уз помоћ Евнемеса Пергамског. 4
Антиох IV Епифан је био посебне природе, често мења расположење, прави тиранин,
егоцентричан и напрасан. Велике је почасти указивао боговима. Доказ за ово је Зевсов
храм у Атини и осликани стубови олтара у Делосу. Полибије (грчки историчар) уместо
„Епифаније“-Бог који се открива, објављује, он га назива „Епиманије“-манијак. Тацит
наводи да је Антиох заиста желео да јелинизује Јудеју, али да је тај процес донекле био
ометен ратом са Парћанима.5
- Међутим, велики допринос јелинизацији допринела је једна домаћа пројелистички
орјентисана јудејска странка. Јудејски култ је био укинут и забрањн, па је тако у
Јеусалимском храму уведен култ бога Зевса. Јудејски првосвештеник Онија III остао је
веран и није прихватио јелинизацију, али је његов брат Јехошуа био за јелинизацију. 6
Јехошуа (Јасон) је потплатио Антиоха IV Епифана да пренесе првосвештеничко

1
Римљани су га поразили код Магнезије у Малој Азији 190. тада је његова моћ ослабила и ускоро је и убјен
187.
2
Римска веза са Египтом је допринела угрожавање власти у Сирији.
3
Династија Селеукида је влкадала пре Антиоха.
4
Антиох је био брат Селеука 4. кога је убио Хелиодор и и поставио Селеукидовог сина Антиоха, али је
Антиох 4. убио свог сестрића и домогао се власти. Хелиодор је протеран уз помоћ поменутог пергамског
цара Евнемеса.
5
Он је тада отишао да ратује против Египта, па је избио и рат са Парћанима, тако да је Антиох био ометен
тим ратовима, а Лисија његов изасланик није имао пуно успеха против Јудеје (тада је у Јудеји био увелико
букнуо Макавејски устанак).
6
Чак је себе називао грчким именом Јасон.
 достојанство на њега и у томе је имао успеха. Онија бива уколоњен и долази Јасон са
својим присталицама и започиње јелинизавију.7Пуне три године Јасон је вршио
јелинизацијуј, док није пао као жртва сплетке Менелаја, који је успео да се домогне
првосвештеничког достојанства потплативши Антиоха са већом сумом новца. Манелај
потиче из Венјаминовог пламена и нее зна се тачно да ли је био свештеничког порекла.
Према Ј. Флавију на страни Манелаја стајали су „Товијеви синови“. 8
- Доле приложени текст се тиче догађаја пре Антиоха IV и служи као једно историјско
објашњење догађаја између Оније III, Јасона и Менелаја, као и да је пре Антиоха IV
постојала религијска незаинтересованост и тежња ка јелинизму.
- Оснивач породице Товијада био је ожењен са сестром првосвестеника Оније II. Они су
били у добрим односима, наводи се да је овај Товија чувао у Храму свој новац. Међутим,
убрзо је избио сукоб између Товијиних синова и првосвештеника Оније II тј.између
Товијада и Онијада. Оније II, због своје старости и конзервативности, суздржљивости и
шкртости довео је Јудеју на руб пропасти и то углавном због финансија. Тада са сцену
ступају Товијади који се финансијско-политички боље односе према властима Сиријским.
Приметљива је религиозна незаинтересованост Товијада, а појављује се с друге стране
њихово пријатељство са са утицајним лицима из Самарије. 9 Породица Товијада је
првобитно имала утицаја на двору Птолемајида у Египту, а касније су успели да сузе и
смање утицај јудејског Првосвестеника и свештеника уопште и на селевкидском двору,
тако су се Онијади морали ослањати на утицај конзервативнијих кругова свога народа.
Тако је Симону II Праведном успело да после боја код Рафије 217. онда после 210.када је
Товијадима истекло скупљање пореза у Јудеји да дође на власт и да учврсти положај
првосвештеника. Такође, након смрти Товијада Јосифа 10 већина Јудејског народа
прикључује се старијим Јосифовим синовима и првосвестенику Симону II Праведном. Тако
када је Антиох III Велики поразио Птоломеја IV код Панина 198. Симон је прихватио нову
политичку ситуацију, а Антиох III Велики дао је повластице Јудеји тј. он им је оставио
унутрашњу управу и слободу вере. Са доласком на власт Антиоха IV Епифана укинуте су све
повластице.
-
- ПОВЛАСТИЦЕ АНТИОХА III ВЕЛИКОГ: Антиох III је укинуо порез на три године, трибут за
провинцију Јудеју смањио на 1/3 и помагао у финансирању Храма. После смрти Симона II
7
Ова јелинизација је ишла тако далеко да су неки од Јудеја одлучили хирушким путем уклонити трагове
обрезања.
8
Имамо доста опречних мишљења ко је заправо Товија. Ј. Флавије наводи да је оснивач породице
Товијадаб био ожењен са сестром првосвештеника Оније II. Један научник види у Товијадима богате
полујудеје који су живели у Амону. Иначе име Товија је потпуно јудејског порекла. Међутим, неки сматрају
да ипак нису били чисто јудејског порекла. У време Ј. Флавија ова породица је живела у Јерусалиму. Можда
је битно запамтити да је и Никанор, иначе грк, био присталица Товијевих. Никанор се спомиње као онај кога
јелинизовани јудеји, ступивши у спор са својом браћом (јудејима који су се држали старих обичаја) позивају
у помоћ. Из неког Товијиног писма можемо видети како он наглашава необрезаност.
9
Међутим, и овде наилазимо на противреченост од неких историчара који кађу да су ипак били сукоби а не
пријатељсто између ове две стране.
10
Он је био наследник Товије, тј. други у низу лозе Товијада, после њега ће доћи 7 његових синова и онада
Хиркан.
 Праведног долази до сукоба између Онија III и његовог брата Јасона, који је био велики
јелиниста. Антиох III Велики је претрпео пораз од Римљана и закључен је присилни мир
188. Год., када долази до слабљења селевкидског царства.
- Онија III се сукобио са финансијским управником Храма Симоном, након чега је Симон
послао писмо Аполонију, управитељу Келесирије и Феникије (и Јудеје) да Првослештеник
сакрива новац. Аполоније шаље Хелиодора да испита ситуацију, а Осија III се позива на то
да је новац за „удовице и старе“ и да део припада Хиркану (Товиаду?). Због ових притужби
Осија одлази лично пред цара у Антиохију и више се не враћа. Антиоха III убија Хелиодор и
на власт долази Антиох IV Епифан (175-164).
- У Јудеји долази до ,,борбе“ између Првосвештеника Јасона и Менелаја, где цар одлучи да
се умеша. Враћајући се из похода против Египта 169. Год. умаршира у Јерусалим и направи
,,крваво купатило“. Све драгоцености Храма Антиох IV Епифан односи у Антиохију. То је
био тек почетак невоља за јудејски народ. Када цар одлучи кренути на Египат, Римљани му
дају ултиматум и он се повлачи. Због недостатка новца тада настоји наметнути још веће
намете у Јудеји, што Јудејци не прихватају. Становништво Јерусалима је прогањано и
истребљивано, зидови града су срушени, а горњи, Давидов град је утврђен и постављена је
сирска стража. Цар је настојао јелинизовати град.
- Тек 142/141 Симону Јудејцу је пошло за руком да се домогне овог утврђења и запечати
јудејску независност. Уништавање јудејског становништва у Јерусалиму било је само
средство селевкидског цара за искорењивање вере и увођење многобожачких култова. На
жртвенику јерусалимског храма је изграђен многобожачки жртвених и прва жртва је била
принесена олимпијском Зевсу.
- 2. Макавејска описује како је један део народа остао непоколебљив и одан вери отаца.
Тако су нпр. Елеазар и седморица браће пали мученичком смрћу пред очима своје
мајке. Религиозна осећана и понос Јудејаца нису питали за цену, па тако у Модеини избија
устанак који је подржао и свештеник Мататија. Он убија царког посланика и туче Јудејца
који је принео жртву многобожачким боговима. Мататија и његове присталице беже у
планине, а Цар наређује да се пронађу и убију. Део Јудејаца нападају у Суботу и убијају их.
11
Од тада Јудејци одлучују да се у случају непријатељског напада бране и Суботом.
- Свештеник Мататија је умро 167/166 год., а на самрти је препоручио да вођа у бојевима
буде његов син Јуда, а Симон, иако најмлађи, да буде саветодавац.

Јуда Макавејац (166/65-160. год. пре Хр.)

- Јуда је наставио устанак који је започео његов отац. Надимак „οΜακκαβαιος“, јевр.
„maqqaba“, значи „чекић“. Био је изузетан јунак, и храбро се супротстављао Антиоху IV
Епифану и његовим наследницима, иако је био многоструко слабији. Циљ му је био да
поново врати религиозни култ у Јерусалим. Успео је да оствари неколико победа, чак и да
потуче снажну сирску војску под вођством Аполонија, којег је и убио.

11
Јудејци се нису бранили јер је била Субота
- Аполонијев мач је увек носио у наредним борбама. Победио је и сирску војску под
Сероном, у бици код Бет-Хорона. Тада је сирски цар решио да среди стање у Јудеји, и
послао је три војске, под командама Птоломеја, Никанора и Горгије. Јуда је добро
организовану војску, припремљену постом и молитвом, окупио код Миспе. Горгија је
повео своју војску по пустињи, да траже Јуду, а овај је за то време упао у логор и запалио
га. Тада је Горгија морао да се повуче у Филистеју, а Јудеји су извојевали изузетно значајну
победу, 166/65. год. пре Хр.
- Већ наредне, у јесен 165. године, Лисија је повео још већу војску, али их је изненадио с
југа. До судара је дошло код Бет Сура, око 30км јужно од Јерусалима. Јуда је поново
извојевао победу, а Лисија је морао да се повуче у Антиохију. 1Мак не зна ништа о
закључењу мира после овога, али 2Мак говори о томе, и прилаже 4 писма, као
сведочанство. 2Мак чак хронолошки другачије излаже ситуацију него 1Мак, због тога што
2Мак појединачно описује мање ратне походе, док их 1Мак спаја заједно, као и због тога
што у 1Мак смрт Антиоха IVЕпифана пада једну годину касније. Научник Niese даје
предност хронологији из 2Мак.
- Јуда је сада имао у поседу Јерусалим. Опколио је тврђаву у којој је била сирска војска, и за
то време обавио чишћење Храма. Изнета је нечистоћа, срушен стари жртвеник и подигнут
нови, а стене од многобожачког жртвеника однешене су изван Храма, на једно нечисто
место. Стене од старог храмовног жртвеника однесене су на једно одговарајуће место „док
не устане пророк који ће о њима донети одлуку“. Начињени су нови сасуди и све је
освећено 165. год. пре Хр. на исти дан на који су, три године раније, Храм и жртвеник били
оскврнављени многобожачким жртвама. Свечаност је трајала 8 дана, и одлучено је да се
сваке године поново прославља, као „Празник поновног освећења Храма“ – Hanukka.
Овом празнику је посвећен 30. Псалам.
- Ово је све први део историје устанка. Јуда је загосподарио ситуацијом у Јудеји, и учврстио
своју власт до лета 163. год. пре Хр. Елитне јединице сирске војске су за то време биле
заузете далеко ван граница Јудеје. Ускоро су у Јудеју стигле жалбе на положај Јудеја у
Галилеји и Галаду. Симон Макавејац је кренуо да помогне Галилеји са 3000 људи, а Јуда је
кренуо у Галад са 8000 људи. Обојица су остварили неочекиване победе, па су покупили
тамошњи народ и склонили их у Јудеју.
- Док су ови двојица били у походима, вођење послова у Јудеји било је поверено неком
Јосифу и Азарији. Речено им је да мирују, али они су ипак кренули у поход на Јамнију, где
су потучени од Горгије и одбачени натраг у Јудеју. Јуда се потом враћа, креће против
Едомаца, и заузима Марису и Хеврон, а затим и Асдод у Филистеји.
- У Сирији у међувремену изменила ситуација. Антиох IV Епифан није имао успеха у својим
походима на Истоку, већ је само пљачкао да напуни државну касу. Покушао је да опљачка
неки храм у близини Елимаиса, али му није пошло за руком, па се вратио у Вавилонију, где
је и умро, у персијском граду Таве, 164. год. пре Хр. Пре смрти је одредио војсковођу
Филипа, да мења његовог 8-годишњег сина, Антиоха V Евпатора (164-162), али је ипак
превладао Лисија.
- Можда ипак не би напали Јудеју, да Јуда није опсео тврђаву са сирском војском, 163/2.
год. пре Хр. Пар војника је побегло и успело да обавести цара, односно војсковођу Лисију,
 који се сам поставио за старатеља младог цара. Лично је кренуо на Јудеју с југа, и опколио
град Бет Цур. Јуда је био приморан да прекине опсаду јерусалимске тврђаве, и да се
сукоби са сирском војском код Бет Захарије, 70 стадија северно од Бет Цура.
- Иако су се били добро припремили, Јевреји су изгубили ову битку. Елеазар, брат Симеонов
и Јудин, погинуо је тако што га је пригњечио слон којег је пробо копљем. Јудеји су остали
без животних намирница, због тога што је била Суботна година, што нам потврђује да је у
питању 163. год. пре Хр. Лисија им је ипак понудио мир и слободно исповедање вере, као
и да живе по својим законима као и раније, што је био веома повољан договор. Нико од
будућих сирских царева није спроводио јелинизацију Јудеје, као што је покушао Антиох IV
Епифан, а у Храму је успостављен култ.
- После ових догађаја погубљен је Првосвештеник Менелај, који је, према мишљењу Лисије,
био узрочник свих ових немилих дешавања. Јосиф Флавије чак додаје да је он наговарао
народ на одступање од вере отаца. Овде се заправо ради о политичким потезима јудејске
владе и антиохијског двора. Ово више нису била религијска спорења, већ спорења око
власти, како каже Велхаузен. Партија јелиниста је желела да скине с власти Јуду
Макавејца, али им је требала подршка Сирије. То су и добили када је Димитрије I Сотир
скинуо с власти младог Антиоха V Евпатора и војсковођу Лисију, и наредио да се погубе.
- Када је добио потврду и од римског Сената, Димитрије је поставио Алкимоса (јевр. Јаким)
за вођу јелинистичке странке у Јудеји. Овај је стално тужакао цару Јуду Макавејца и његове
присталице, а цар га је чак именовао и за Првосвештеника (162-159. год. пре Хр.). Хасиди,
представници религиозно најстрожег правца, признали су га за легитимног, иако је
требало да дође за Првосвештеника Осија IV, који је на крају морао да бежи у Египат. Тамо
му је дозвољено да подигне храм посвећен Јахвеу.
- Јуда Макавејац и његове присталице нису имали поверења у Алкимоса, и сматрали су да
само они могу заштитити интересе Јудеја. Сведочење из 2Мак 14, 6, да су Хасиди
идентични са Јудиним присталицама, није историјски исправно, јер су се Хасиди само у
почетку прикључили Јудиним устаницима, а касније су одступили од ставова Макавејаца.
- Показало се да је Јуда био у праву, јер је Алкимос одмах наредио да се погуби 60 Хасида, и
тад је кренуо отпор. Алкимос је тражио заштиту од Антиохије, због могућег Јудиног напада,
и Димитрије му је послао војсковођу Никанора, са великом војском. Никанор је покушао
да се дочепа Јуде, али је овај избегао, те су потом имали један безуспешан састанак, па је
Никанор искалио бес на свештеницима, претећи да ће јерусалимски Храм бити спаљен,
ако му не предају Јуду Макавејца.
- Ускоро је Никанор с војском продро до Бет Хорона, добивши појачање из Сирије, а Јуда се
ушанчио код Адасе. До судара је дошло 13. Адара (27. марта) 161. год. пре Хр. Јуда је тако
потукао Никанорову војску, да је погинуо и сам Никанор, побили су противнике до
последњег, а Јудеји од тад празнују „Никаноров дан“.
- Овом победом Јуда је поново загосподарио Јудејом, а Алкимос негде у ово време умире
од можданог удара. Међутим, пре смрти је измолио сирског војсковођу Бакхидиса да још
једанпут нападне Јудеју. Овај пут се Јуда обратио римском Сенату, тражећи заштиту.
- Јуда Макавејац (није никада био Првосвештеник, као што неки наводе), изврстан стратег и
војсковођа, у циљу да се ослободи од сирске власти урадио је паметан потез склошивши
савез (који није био под једнаким условима) са Римљанима (који су вршили утицај и на
Антиоха 4. Епифана и на Антиоха 5. Евпатора).
- Димитрије 1. Сотир под командом војсковође Бакхидиса долази у сукоб са малом четом
Макавеја, који су се разбјежали, те у том сукобу храбро губи живот Јуда Макавејац.

Јонатан (152 – 143)

- Војсковођа Бакхидис је владао земљом а Алкимос, који је изазвао огорчење народа

наредивши да се разруши унутрашњи зид предворја, је био Првосвештеник.
- Јонатан прави нову чету и чека повољан тренутак за обрачун са Сиријом.
- На мјесту Првосвештеника тих година је био есенски вођа Учитељ правде.
- Јонатан јача, шири се, заузима одређене територије, чисти Јерусалим од безбожника, те
постаје велики задатак за Бакхидиса.
- Димитрије Сотир се плаши нове личности, Александра Валаса, који постаје све ближи
престолу Сирије (подржан од стране римског сената, пергамског цара Атала 2., Птоломеја
6. Филометора, Ариатроса Кападокијског), због чега зели савез са Јонатаном који користи
то стање иако ће на крају завршити на страни Александра Валаса.
- Од Александра Валаса добија огртач Првосвештеника и од тада се на челу Храма налазе
нелегитимни Првосвештеници.
- Јонатан Првосвештеник
- Стање у Сирији се након пар година опет мијења, те се сада истиче Димитрије 2. Никанор,
син од Сотира, кога подржавају они који су подржавали и Валаса..само му Јонатан (Валасу)
није окренуо леђа. Ипак Никанор је свргнуо Валаса са власти.
- Јонатан мудро користи опет ситуацију за придобијање територија, јер му нико ништа није
могао у Јудеји (јер је био много јак )
- Again, ситуација се у Сирији љуља јер Антиох, син Валаса напада Никанора, те га скида са
власти и овај опет потврђује Јонатанову политику.
- Јонатан прелази на страну Антиоха VI Дионисиоса (145-141) и осваја Аскалон и Газу, затим
на узвисини код Хазора наноси пораз Димитријевој војсци, а његов брат Симон осваја на
југу Јудеје утврђење Бет Цуру.
- Успјеси у ратовању су га навели да пошаље у Рим изасланике, Нуминија и Антипатра, да
обнове пријатељство које је склопљено раније у вријеме његовог брата Јуде.
- Јонатан је гледао своје сопствене интересе, иако ратује на страни Антиоха VI, због чега ће у
њега посумњати војсковођа Трифон (заштитник Антиоха VI).
- Трифон узима на себе царску круну и креће на Јонатана. Код Бет Сана долази до сусрета
двије војске, али не и до борбе. Трифон на превару одводи Јонатана (који је био у пратњи
од 1000 војника) у Птолемаиду. Ту Јонатана хапсе, а његову пратњу убијају.
- За новог вођу јудејски народ изабира Симона.
- Трифон креће на Јудеју и води заробљеног Јонатана.Од Симона тражи новац да га пусти, а
овај то одмах и шаље.
- Трифон не пушта Јонатана, јер тражи још новца, те покушава да продре до Јерусалима.
Снијежна олуја га спрјечава.
- Убија Јонатана у граду Басками.
- Симон га сахрањује у родном Модеину, поред родитеља и три брата.
- На једном народном сабору 141. год. прије Христа Симон је проглашен и за
Првосвештеника (до тад се не зна да ли је иступао у тој служби).

Симон Макавејац (142-134)

- Са Симоном почиње једна нова епоха. Он задобија скоро неограничену власт за Јудеју и
заузима тврђаву Акру – несавладиви символ сирске власти у Јудеји.
- У вријеме Симона у Сирији долази до сукоба између Трифона и Димитрија. Трифон
дозвољава да стари краљ Антиох VI буде убијен и узима круну за себе.
- Симон стаје на страну Димитрија, зато што му је Трифон убио брата. Заузврат од њега
тражи самосталност за Јудеју. Димитрије их ослобађа пореза и тиме бива потврђена
политичка самосталност Јудеје. (због важности тог догађаја године код Јудеја се почињу
рачунати од тог датума 143/142 год)
- Да би учврстио власт ставио је под своју контролу два утврђења: Гезару и јерусалимску
тврђаву. У Гезеру поставља свог сина Јоханана (Јован) да управља. Јерусалимско утврђење
осваја 23. дана другог мјесеца 142. год прије Хр.
- У 1 Мак се наглашава његова брига за материјално и духовно благостање.
- Његово присвајање политичке и духовне власти, односно Првосвештеничке службе на
сабору 141. год, утврдило је Хасмонејце (Макавејце) као политичку и првосвештеничку
династију.
- Симон шаље изасланство, на челу са Нуминијом, у Рим гдје је донесена одлука да се
Јудејима гарантује власт у областима које држе.
- Умјесто Димитрија у Сирији на власт долази његов брат Антиох VII Сидет који на почетку
потврђује сва права Јудејима, да би касније промјенио своју политику. Он тражи да Јудеји
врате све градове које су заузели или да исплате надокнаду.
- Борба између Симона (чију војску због старости предводе његови синови Јуда и Јован) и
сиријаца се завршава у корист Јудеја, чиме се још више учвршћује јудејска независност.
- Симон, заједно са своја два сина Мататијом и Јудом, бива убијен од свога зета Птолемеја у
тврђави Док код Јерихона фебруара 135/4, док су били код њега на пијанци. Његов трећи
син Јован је био обавјештен у Гезеру о томе и успјева да дође у Јерусалим прије Птолемеја
и тако сачува власт.

Јован Хиркан I (134-104. год. пре Хр.)

 Успешно је стигао у Јерусалим пре Птоломеја, који је убио његовог оца Симона Макавејца,
његову мајку и двојицу браће.
 Већ прве године владавине Јована Хиркана, цар Антиох VII Сидет стиже са великом
војском у Јудеју и пустоши земљу, да би на крају опсео и град Јерусалим. После више
 преговора коначно је постигнут договор између њих двојице, где су Јудејци морали
положити оружје, а Јопа и остали градови који су били заузети од стране Јудеја, морали су
платити порез и испоручити заробљенике.
 Први јачи иступ Антиоха VII Сидета одузео је Јудејима раније стечену слободу под
Симоном Макавејцем. Хиркан је постао његов вазал, и као такав, морао је 130. год. пре Хр.
да учествује у ратном походу против Парћана, у ком Антиох умире (129. пре Хр.).
 На место Антиоха долази Димитрије IIНиканор који је био заузет политичким сукобима у
Сирији што је Јован Хиркан знао да искористи. Снажно је наставио политику коју су водили
Макавејци Јован и Симон тако што је почео освајати области које су се налазиле у
суседству Јудеје, на истоку, северу и југу. Покорио је Самарјане и разрушио њихов храм.
 Његова освајачка политика је имала чисто световни карактер, а то се види по томе што
своје ратове није водио са јудејском војском, него се ослањао на плаћенике.Освајачки
походи су били могући због унутрашње слабости централне сирске власти.
 Антиох VIIIГрипос је неколико година мирно владао Сиријом. Иако су политички услови
били повољни, није предузимао никакве акције против Јована Хиркана јер није имао вољу
да сирском царству поврати ранију славу и моћ.
 Јудеја је после смрти Антиоха VII Сидета 129. године пре Хр. постала потпуно независна од
Сирске власти и то ,,Фанијевим декретом“ али без поновног враћања града Јопе. Обавезно
плаћање пореза више никада није уведено.
 Опколио је град Самарију која је пала после годину дана опсаде.
 Под Хирканом Јудеји су и даље власт у земљи схватали теократски.
 Прекинуо је своје везе са Фарисејима, а приближио се Садукејима. Фарисеји су у почетку
подржавали политику Макавејаца. Свој првобитни циљ, а то је очување вере и предања
отаца Макавејци нису ни касније напуштали, али временом су се усмерили ка
овоземаљском и практичном решавању политичких циљева што их је довело у близину
садукејских ставова.
 Хиркан је постао славан због три ствари пред Богом: власти над народом,
првосвештеничког достојанства и пророчког дара.
 Хиркан је Јудеју највише просторно проширио, а кроз осигурање Јудеје од власти Сираца,
створио је јудејску државу каква није постојала све од пада јужног јудејског царства у руке
Вавилонаца, односно све од периода власти царева Давида и Соломона.

Аристовул I ( 104 – 103. год. пре Хр.)

 Аристовул долази на власт после смрти свога оца Јована Хиркана 104. год. пре Хр. тако што
је узурпирао престо и преотео га од своје мајке, иначе легитимне наследнице. Своју мајку
и брата Александра Јанеја је утамничио, чак је и допустио да му мајка умре од глади.
Унутрашња политика му је била апсолутистичка, али првих година је био блажи јер се о
политичким питањима саветовао са братом Антигоном. Имао је доста непријатеља и на
самоме двору, чак и међу „поверљивим“ му људима, који су успели да Аристовула начине
братоубицом. Сплеткароши су на један лукав начин успели да: учине Аристовула
омраженим у народу, јер је убио брата, да склоне Антигона и да учине да се Аристовул
озбиљно разболи, јер га је много прогањала савест због почињеног греха. У Јудејској
 традицији остао је упамћен као лош владар који се одаљио од славне традиције
Макавејаца.
 Унутрашња политика: Био је апсолутистички владар, чак је себе самога прогласио за цара.
И поред тога што се сматра да је био про-јелински настројен, он је ценио традиционалне
вредности и у његово време се одиграло покоравање Јудеје и Галилеје и њихова
јудеизација, на тај начин што је становнике приморао на обрезање и живот по јудејским
законима и обичајима.
 Спољна политика: Рат против Ирутреје, од којих је освојио део Јудеје.
 Умире од последице неке тешке психичке болести, која је изгледа била наследна болест
Макавејаца а сигурно је поспешена сплетком у којој је убио брата, после чега је постао
алкохоличар.
 Нејудејски историчари су га окарактерисали као доброг владара. Постоји сумња да су му
ови злочине приписани од стране Фарисеја, као и то да је приступио Садукејима и био
јелинофил. Све у свему успео је да инкултурира Јудеју и Галилеју и врати их Јеврејској
традицији.

Александар Јанеј (103 – 76. год. пре Хр.)

 После смрти Аристовула његова супруга Салома (= Александра) ослобађа његовог брата
Александра Јанеја (Јонатана) из тамнице и преудаје се за њега.
 Спољашња политика: Рат са Феникијом и опсада Птоломаиде! Грађани Птоломаиде
позивају египатског принца Птоломеја Латироса 12, који је обећао помоћ. После пропалог
савеза са Птоломејем, пропао је јер је Јанеј ковао заверу са Клеопатром против
Птоломеја, Птоломеј креће са војском на Јанеја. Јанејева војска била је разбијена и Јудеја
остало на милост или немилост Птоломеја. Клеопатра како би сузбила јачање Птоломеја
шаље војску у Палестину, која је запосела Јудеју. Када се Птоломеј повукао на Кипар и
Клеопатра је повукла своју војску у Египат. У Сирији је избио грађански рат, тако да је Јанеј
искористио овај тренутак слабости и осваја: Гадару и Амату. Креће поново на Филистеју и
заузима: Рафију, Антидон и Газу13. Међутим ови успеси нису били трајни: што због
експанзије Наватејског царства због којег се морао повући у Јерусалим; што због
унутрашњих немира који су погодили његово царство. Покренуо је војни поход на Моавце,
који је имао успеха, али у походу на арапског цара Овидаса био је страшно потучен.
Наватејско царство (Арабљнско) јача, шири се на рачун Сиријске територије и опасно
почиње да угрожава Јудеју. Против цара Арете, који је кренуо у поход на Јудеју, Јанеј је
претрпео пораз и морао је да му плати да би се повукао у Арабију. Последњих година
своје владавине има великих војних успеха јер осваја Источну Јорданију и заузима три јака
утврђења на северу.
12
прогнаног од стране његове мајке Клеопатре, иначе био је владар Кипра, касније постаје и цар.
13
Газу је спалио до темеља
 Унутрашња политика: Оштри и крвави сукоби политичко-религиозних странака разареле
су царство. Многе легенде сведоче о Јанејевом сукобу са Фарисејима, које је предводио
Симоне бен Шетах. Сукоби са Фарисејском странком дубоко су укорењени још од почетака
владавине династије Макавејаца. Фарисеји задобијају велике симпатије народа и почињу
доста политички да јачају, али и поред тога Јанеј и даље подржава хасмонејску политику.
Јанеј је коначно изгубио подршку и симпатије народа када је због инцидена који се десио
док је приносио Жртву, када га је народ гађао лимуном јер је погрешио обредну радњу,
одобрио војсци да уђе у сукоб са народом, а који се претворио у масакар у коме је
страдало 6 000 људи. Народ је само чекао неки моменат како би показо своје
незадовољство. Тај моменат су дочекали ( народ и Фарисеји) кад се Јанеј вратио из
пропалог војног похода, где га је страховито потукао Арапски цар. Тада у Јудеји настаје
грађански рат који је трајао 6 година и у њему је страдало 50 000 људи. Фарисеји су били
уверени у своју победу тако да су одбијали примирије које је нудио Јанеј. Фарисеји су у
помоћ позвали Димитрија III који је управљао једним делом Сирије, а који се радо
одазвао позиву Фарисеја. Јанеј је у овоме рату имао среће, јер су рат пресудили, у његову
корист, јевреји који су се борили на страни Димитрија, као плаћеници, а који су у току
битке пременили страну и стали уз Јанеја. Јанеј је са ових 6 000 плаћеника успео да угуши
устанак, а побуњени фарисеји су се склонили у град Бетом. Јанеј је опколио овај град,
освојио га и заробио све побуњенике. Наредио је да се 800 њих разапне на крст, а овква
бруталност је заплашила фарисеје и изазвала њихову масовну миграцију из Јерусалима.
Настаје период јачања царста које шири своје границе, чак је успео да подигне три јака
утврђења која су спречавала продор наватејаца.
 Јанеј је оболео од алкохолизма, коме је био склон и Аристовул, и умро 76. год. пре Христа,
и то у току војног похода. За наследника је одредио своју жену, коју је саветовао да се
измири са фарисејима, који су за дивно чудо његово тело дочкали и погребли уз велике
почасти.

Александра Салома (76 - 67)

 Успела је да успостави МИР са ФАРИСЕЈИМА (Александар Јанеј, њен муж, је имао лоше
односе са фарисејима, који су били најутицајнија религиозна партија у Јудеји – РАЗЛОГ
ФАРИСЕЈСКЕ МОЋИ: имали су највише представника у Великој синагоги. Раније су Велику
синагогу сачињавали представници великих свештеничких породица и аристократије, а од
сада су се почели укључивати и фарисеји)
 После смрти мужа њен син ХИРКАН постаје првосвештеник.
 Њен муж је био тиранин, а она скромна, чиме је задобила СИМПАТИЈЕ НАРОДА и
ФАРИСЕЈА.
 Фарисеји су бивали све моћнији, а Александра им је све више уступала. Тако је, на наговор
фарисеја, објесила свог савјетника ДИОГЕНА, којег су фарисеји окривили за убиство 800
устаника – фарисеја – за вријеме Александра Јанеја. И Хиркан је молио маму да не прави
овакве уступке фарисејима. Јосиф Флавије каже: «Она (Александра) је владала другима, а
фарисеји њоме».
 СПОЉНА ПОЛИТИКА: У спољној политици Александра је показала велику енергију и
вештину. Успела је да купи мир од стране селевкидског цара Тиграна – није нападао Јудеју
захваљујући њој.
 Период њене владавине је позитивно оцењиван због унутрашњег и спољашњег мира.
 Пред крај њеног живота избио је сукоб између њеног старијег сина Хиркана II и млађег
сина Аристовула II.

Аристовул II (67 - 63)

 Сукоб између браће довео је догубитка слободе јеврејског народа за коју су се борили
Макавејци. Јудеја је прешла у руке Римљана.
 Хиркан II је владао три месеца. Изгубио је од брата Аристовула II код Јерихона.
 Хиркан је изгубио, али је уз посредовање АНТИПЕ (Иродовог оца), намесника Идумеје,
нашао уточиште и помоћ. Уз њега је придобио и наватејског цара АРЕТУ III (цена је била
губитак Моава).
 АРЕТА III је кренуо са војском против Аристовула II, победио. ЗАНИМЉИВОСТ: Тада је од
Оније (један од Хирканових војника) тражено да прочита молитву за уништење
Аристовула. Он то није учинио, напротив, помолио се за мир међу браћом. После тога је
био каменован.
 За време ових догађаја римски војсковођа ПОМПЕЈ је кренуо у поход на МАЛУ АЗИЈУ.
 Помпеј је стао на страну ХИРКАНА, иако је му је Аристовул поклонио чокот лозе у
вредности од 500 талената сребра.
 Део људи Аристовула II се затворио у најутврђенији дио јерусалимске тврђаве – Сион – и
Римљанима је требало три месеца да освоје Јерусалим.
 Помпеј је УШАО у Светињу над светињама, али није ништа опљачкао.

Јован Хиркан II (63 - 40)

 Помпеј је Хиркана поставио за ПРВОСВЕШТЕНИКА у Храму, али му је одузео царска права и

титулу.
 Аристовула и његову породицу је одвео у Рим. Аристовул је морао да иде испред његових
кола.
 Јудејци су ИЗГУБИЛИ НЕЗАВИСНОСТ 63. г. прије Христа. Један век су живели мирно са
Римљанима.