МИЛОШ ЦРЊАНСКИ, Есеји

приредио Мило Ломпар, Београд: „Штампар Макарије“, Подгорица: Октоих,

2008.

ОДГОВОР HA АНКЕТУ МИСЛИ (1920)

После толико хиљада година, кроз које су уметничка дела и личности била уско везана једно у
друго, не верујем да би се о том могло што ново рећи. Сваки је прави уметник за „gloire de
l'oeuvre“. Док уметничко дело није предато јавности, ја не признајем никакве законе, које би
уметник био обавезан признати сем оних у њему самоме. Од часа кад је уметничко дело узето од
њега, личност уметника постаје апсолутно индиферентна, а само уметничко дело почиње свој
засебан живот и под разним утицајима времена, друштва итд. постаје сасвим туђе за самог
уметника. (...) Ипак је немогуће сасвим оделити дело од личности по кад-кад; има дела за која
треба да се зна ко им је креатор. Ви сте свакако приметили да личност Дантеа, Беранжеа итд. даје
њиховим делима неоцењиве особине. А најзад крај свих дубоких и деликатних естетских узрока,
који говоре за делење личности од дела, ја чесго нпр. код родољубивих, револуционарних итд.
песника радо везујем дело за личност. 9/10

Кад победи револуција душа (без ње неће бити друпггвене победоносне), имаћете новог човека,
нову уметност, нове уметничке појаве и односе међу делом и личношћу. Све дотле, ко зна докле,
узалуд је трошити речи. 10

ОБЈАШЊЕЊЕ „СУМАТРЕ“ (Београд, 1920, а каже да је у Новом Саду написао песму)

((Први део))
Најновија уметност, а особито лирика, напада се, већином, због њене „таме, неразумљивости,
декадентности“ итд. (...) Већина нас, најновијих, иако се налазимо на политичкој левици, одбацује
све корисне, популарне, хигијенске дужности, које поезији, код нас, људи без осећања за уметност,
а препуни социолошког самољубља, тако често намећу. Coцијализам, на пример, ми не бисмо
ширили лирским песмама! ((одбацивање утилитаризма)) 12

Ни наша, најновија, уметност, a најмање поезија, не спава, како је често читаоци замишљају, као
нека лепотица, у кули од слоноваче. ((против готјеовског ларпурлатизма)) (...) Већину тих напада
на најновију, нашу, поезију, води бедна глупост малих средина. Баш је „популарнocт“ наше
књижевности била узрок да је била тако устајала. (...) „Расно, јасно, пpocтo“ у уметности не
помаже ништа. Све је то дао Витмен, па ипак је, пола столећа, био, за Американце, будала. (...)
Положај, дух, наше поезије, после рата и, не могу а да не напишем, после Скерлића, сасвим је нов
и измењен. Пале су идеје, форме и, хвала богу, и канони! Најновија уметност, а особито лирска
поезија, претпоставља извесне, нове, осетљивости. Они који не могу да дишу изван предратне,
уметничке, атмосфере, прилазе јој узалуд. 13

Свуд се данас осећа да су хиљаде и хиљаде прошле кpaj лешина, рушевина, и обишле свет и
вратиле се дома, тражећи мисли, законе и живот какви су били. Тражећи стару, навиклу,
књижевносг, познаге, удобне, сензације, протумачене мисли. Лирску поезију вечних,
свакидашњих метафора, оно драго циле-миле стихова, сликова, хризантема, које су цветале у

1
нашим, недељним, додацима. Али су дошле нове мисли, нови заноси, нови закони, нови морали!
Може се бити против нас, али против наших садржаја, и интенција, узалуд. 13/14

Као нека секта, после толико година, док је књижевносг значила само разбибригу, ми сад
доносимо немир, преврат, у речи, у осећању, у мишљењу. (...) Песник је био, код нас – где је
Крањчевић мислио о њему као о искупитељу – фанатик нових, националних, покрета. Зар да од
све те мистичне радости остане само мистика лепозвуке чекртаљке сликова? Прекинули смо са
традицијом, јер се бацамо, стрмоглав, у будућност. Одбацили смо бивше законе. Beчити проблем
„њеног венчања“ нас не буни! (...) Пишемо слободним стихом, који је последица наших садржаја!
(...) Без баналних четворокута и добошарске музике досадашње метрике, дајемо чист облик
екстазе. (...) Покушавамо да изразимо променљиви ритам расположења, који су, давно пре нас,
открили. Да дамо тачну слику мисли, што спиритуалније! 14

Да употребимо све боје, лелујаве боје, наших снова и слутњи, звук и шапутање ствари, досад
презрених и мртвих. У форми то није богзна шта! Али, делимо ритам сунчаних дана, од вечерњих
ритмова. He мећемо све то у приправљене калупе! Опет једном пуштамо да на нашу форму утичу
форме космичких облика: облака, цветова, река, потока. Звук наших речи неразумљив је, јер се
навикло на мењачки, новинарски, званични, смисао речи. (...) Зато је наша метрика лична,
спиритуална, магловита, као мелодија. (...) Стих је наш занесена играчица, па своје покрете чини у
екстази. Своју екстазу претвара у голе покрете. (...) Ослободили смо језик баналних окова и
слушамо га како нам он сам, слободан, открива своје тајне. (...) Можда те, формалне, новости мање
занимају читаоца? О њима треба говорити други пут. Што се пак тиче наших, хипермодерних
садржаја, ми их се не бојимо. За њима корача маса оних који су, међу лешинама, под отровним
гасовима, осетили итекако „хипермодерне“ сензације. (...) Тврдимо, фанатично, да постoje нове
вредносги, које поезија, одувек пре него живот, налази! 15

Верујемо у те невидљиве, предестиниране, слушаоце и читаоце наше! Као што верујемо у дубљи,
космички, закон и смисао ради којег се туга, из Камоењшових сонета, кроз толика столећа,
преноси у нас. Ако су фељтони литератypa, онда модерна поезија постаје исповест нових вера. (...)
Без препирке о версификацији, ја ћу, просто, да испричам како долази до тих песничких,
хипермодерних, бунцања, као што је „Суматра“. 16

((Други део))
Осетих, једног дана, сву немоћ људског живота и замршеност судбине наше. Видео сам да нико
не иде куда хоће и приметио сам везе, досад непосматране. ((Сусрет са другом који се враћа из
рата.)) 16

Све се то одиграло на станици у Загребу. После сам ја сео у воз и отпутовао даље. У возу је било
препуно света, нарочито војника, жена у ритама, и много збуњених људи. (...) Док су око мене
причали, приметио сам да су и ти гласови некако тешки и да људски говор, пре, није тако звучао.
(...) Осетих тако сву ту белу, неизмерну тишину, тамо у даљини. (...) У моме сећању, нервозно,
почеше тако да се мешају бледа лица жена, од којих сам се и ја растајао, или која сам видео по
возовима и бродовима. (...) Воз је био стигао у Срем и пролазио испод Фрушке Горе. Неке гране
ударале су у окно, које је било разбијено. Кроз њега је у воз падао влажан, мокар, хладан мирис
дрвећа и чуо сам и жубор неког потока. Стали смо били пред једним разривеним тунелом. Хтео
сам да сагледам тај поток што је у мраку жуборио и учинило ми се да се румени, и да је весео.
(...) Помислих: гле, како никаквих веза нема у свету. (...) Ништа не може да се задржи. И ја, куд
све нисам ишао. 17

2
А ето, овде, како весело тече овај поток. Он је румен, и жубори. (...) А сва та бледа лица, и сва
моја жалост нестаде у жуборењу тог потока у мраку. Воз није могао даље. Ваљало је прећи,
преко Чортановачког тунела, пешке. (...) Кад смо се успузали на брдо, под нама се, у свитању,
указао Дунав, сив, магловит. Сва та магла, иза које се назирало небо, била је неизмерна и
бескрајна! Зелена брда, као острва над земљом, нестајала су још у свитању. (...) А моје мисли,
једнако су још пратиле мог друга на оном његовом путовању о којем ми је, безбрижан, са горким
хумором, причао. Плава мора, и далека острва, која не познајем, румене биљке и корали, којих сам
се сетио ваљда из земљописа, једнако су ми се јављали у мислима. Најзад, мир, мир зоре, полако је
улазио и у мене. Све што је мој друг причао, па и он сам, погурен, у похабаном, војничком шињелу,
остало је заувек у мом мозгу. (...) Први пут приметих неку огромну промену у свету. На другој
страни тунела, чекао нас је други воз. Мада је у даљини већ свитало, у возу је опет био потпун
мрак. Изнурен, опет сам сео у мрачан кут вагона, сам самцит. По неколико пута рекох сам себи:
Суматра, Суматра! Све је замршено. Изменили су нас. Сетих се како се пре друкчије живело. И
погнух главу. (...) Успављивало ме је то да је све сад тако необично, и живот, и те огромне
даљине у њему. Куд све нису стигли наши боли, шта све нисмо, у туђини, уморни, помиловали! (...)
Помислих: како ли ће ме дочекати мој завичај. Трешње су сад свакако већ румене, а села су сад
весела. 18/19

Гле, како су и боје, чак тамо до звезда, исте, и у трешања, и у корала! Како је све у вези, на
свету. „Суматра“ – рекох, опет, подругљиво, себи. Одједном се тргох, неки немир у мени, који
није стигао ни до свести, пробудио ме је. (...) Видео сам још Месец, сјајан, па се и нехотице
осмехнух. Он је свуд исти, јер је мртвац. Осетих сву нашу немоћ, сву своју тугу. „Суматра“,
прошаптах, са извесном афектацијом. Али, у души, дубоко, крај свег опирања да то признам, ја
сам осећао неизмерну љубав према тим далеким брдима, снежним горама, чак тамо горе до
ледених мора. За она далека острва, где се догађа оно што смо, можда, ми учинили. Изгубио сам
страх од смрти. Везе за околину. Као у некој лудој халуцинацији, дизао сам се у те безмерне,
јутарње магле, да испружим руку и помилујем далеки Урал, мора индијска, куд је отишла румен и
са мог лица. Да помилујем острва, љубави, заљубљене, бледе прилике. Сва та замршеност
постаде један огроман мир и безгранична утеха.

После, у Новом Саду, у једној хотелској соби, направио сам од свега тога једну песму.

ЗА СЛОБОДНИ СТИХ (1922)

Књижевне борбе, особито кад се воде због идејних противности, иако не толико као политичке,
ипак су, већином, безобзирне. (...) Код нас су те борбе несносне, јер у малим социјалним
срединама то не може бити другачије. Свесност, оно што је најважније, и што је створило и
хеленизам и ренесансу и барок, нама је недостајала увек. Зато је глас наших полемика тако
недостојан. Измешаност, тако да нико није на своме месту, узрок је свију забуна. To се скоро неће
решити и зато код нас полемике, најмање у књижевности и уметности, немају циља.
Ha жалост, либерализам у уметности, и свуда, застарео је, остаје за оне који немају уметничких
циљева, при остварењу код нас, само уметнички макијавелизам. Треба истини погледати у очи.
стр. 20
Код нас, гдe ce деведесет и девет од сто смеје Мештровићу, гдe се, наш најјачи прозаиста,
Станковић, сматра порнографом, где се једна група уметника, одушевљена и модерна, ставља у
један ред са шантаном, значи сваки покушај доказивања само трошење снаге.
стр. 20/21

3
Јер и без неке националне теорије: „transformation des nations directrices“, сад, после уједињења,
однос наше уметности према европскима постаје други. Најновија руска музика, чешки
футуризам и Мештровић, први су знаци тих нових, словенских појава. (...)
Полемике око наше најновије лирике један су део те граје, која постаје све гласнија, а нема ни
ироничну чистоту, ни љупкост оних препирака и увреда из Вукова и Вујићева доба. (...)
Неминовна тенденција уметности, свих, најновијих у Европи изгледа да је: повлачење од оних
вредносги које је досад живот истицао и уздизање досад непримећених, вредности. Мистицизам,
футуризам и све друго, динамично или сасвим спиритуално изражено, у свим гранама уметности и
књижевности у Европи задњих двадесет година пре свега није случајно.
стр. 21

Тај велики расганак уметности и живота, уосталом историјски обичај, ако ништа друго, разумљив
је. (...) Живот ће лепо, не преостаје му ништа друго, поћи за уметношћу, остварити све оно што је,
засад, идеја; тако је увек било. И само тако је уметност Ничеово „Bejahung des Daseins”.
((афирмација живота1).
стр. 21/22

Код нас се од свега тога назиру само формалне промене и настају препирке око форме.
И баш су оне те за које се и јавно треба борити. Идеје побеђују и без граје, форме у свакидашњим,
неукусним борбама. (...)
Питање форме наше данашње лирике, питање Слободног Стиха треба решавати што пре. (...)
Питање vers libre-a, слободног стиха је, осим код нас, давно решено. Пошто није стих оно што
чини песму песмом, и јер је тај појам променљив као и сви други, то је слободни стих постао
равноправан стиху са метром и римом. (...)
Код нас се он тврдо и упорно сматра прозом, а г. Б. Поповић је потрошио на то питање неколико
финих естетичких cтрана. ((buuuuurn))
стр. 22

Необавештени, скучени, смешни, ми смо научили да је стих и лирска песма оно што смо добијали
у римованим строфама наслаганим као добро печене цигле из дрвених калупа.
Дучићеве песме у прози, слободан ритам Ћурчинов били cy незаконити. (...)
И досад је наша књижевност (о ликовној уметности до најновијег доба не треба ни говорити), крај
неколико великих торза, била само музеј европских копија, Па кад се славио стих и версификација
француска, пренесена у нашу, могао би и слободни стих тако ући.
Али ми њега стављамо као покушај оригиналне, наше версификације, сазидане на традицијама
народним. To не значи враћање нити рушење оног ? од Војислава амо, то је проста, неминовна
nojaва. He тражи се десетерац, али се тражи ритам и стих наш, no духу нашег језика наш.
Стварању тог новог стиха служи традиција народне песме. Она је достојна бар као и
александринац. Тон ритма, и то ритма мисли, дух обраде и израза из „Зидања Скадра“, или из
„Почетка буне на дахије“, може и треба да доживи једну обнову у нашој уметничкој
версификацији. Колико то не смета спиритуалним, уметничким и модерним тенденцијама, око
доказа у Андрићевом vers libre, y Крклецовим метафорама, а највише y Миличићевој
версификацији. (...)
стр. 23

1
(Извор Википедија:) If we affirm one single moment, we thus affirm not only ourselves but all existence. For nothing is self-sufficient, neither
in us ourselves nor in things; and if our soul has trembled with happiness and sounded like a harp string just once, all eternity was needed to
produce this one event—and in this single moment of affirmation all eternity was called good, redeemed, justified, and affirmed. — Nietzsche,
Friedrich, The Will to Power (Walter Kaufmann and R. J. Hollingdale translators). New York: Random House, 1967. pages 532–533..

4
Наша лирика је после Војислава дошла сасвим под утицај француске. He може се побијати да је
дух задње њене епохе често као једна нијанса Малармеове, Рењијеове и Ноајеве версификације. То
је понекад висока част, увек не. (...)
Трева запазити да је наша најновија лирика: целина. Нестало је утицаја подељеног по племенима,
она има исте уметничке менталитете. Утицаји на њу више нису више онако јасни (можда Уитман,
Тагоре, Момберт, „динамизам“ и, да, ипак, Хамсун итд.), јер се осећа јасно покушај оригиналног,
ако хоћете, расног, у изразу садржаја.
стр. 24

У латинско-романским лирикама је она ((рима)) збиља дошла до звучних архитектонских звонких

облика. Никад она међутим, у германским а најмање у словенским језицима, није постигла неку
завидну лепоту. (...)
стр. 24/25

Живот је други, а у њему је и уметност заузела ново место. Па и лирика. Логично је да се траже
нове форме.
Модерна уметничка лирика се чита. Она је сублимно уживање, и слободни стих, са својим ритмом
полусна, сасвим везаним за ритам мисли, код сваког новог расположења нов, флуидан, без
добовања окованог ритма, врхунац је израза. Он одбацује све, и оставља душу саму. (...) Слободни
стих, кад је задржао где риму, употребљује је асиметрично. Она је тако нова, а то у уметности ипак
вреди нешто, и спиритуалнија сензација. (...) Велики утицај китајске и јапанске лирике, (...)
покушај нове и модерне американске лирике, све је то против слика. Већ симболисте, од којих
почиње дубока обнова лирике (...) уводе слободан стих. (...) Наше доба тражи у првом реду
садржај и интелект. (...)
стр. 25