Seminarski rad

UNIVERZITET U NIŠU
Fakultet zaštite na radu

SEMINARSKI RAD

Predmet:Sociologija I osnovi bezbednosti

Tema: Prirodne I društvene nauke

Mentor: Student:
Ivan Ilić Krstić Nebojša Tomić 17053

Niš, 2017

1
Seminarski rad

SADRŽAJ

Uvod................................................................................................................................................2
1.Pojam nauke..................................................................................................................................3
2.Konsitutivni princip nauke...........................................................................................................4
3.Istinitost naučnog saznanja...........................................................................................................4
4.Pojam naučnog zakona.................................................................................................................5
5. Klasifikacija I integracija nauka..................................................................................................6
6.Prirodne i društvene nauke...........................................................................................................8
7.Klasifikacija društvenih nauka.....................................................................................................8
8.Razlike između prirodnih I drustvenih nauka...............................................................................9
8.1.Pojam kauzaliteta................................................................................................................10
Zaključak.......................................................................................................................................12
Literatura........................................................................................................................................13

2
Seminarski rad

Uvod

Da bi odredili pojam sociologije kao nauke, moramo prvo definisati i razumeti šta su to
nauka i naučni zakoni i posebno društvene nauke. Nauka ima nezamenljivu saznajnu ulogu da
kritički preispituje postojeću stvarnost da bi se otkrila istina. Sociologija kao nauka o društvu,
proučava nauku kao društvenu pojavu, kao vrstu saznanja i sa sociološkog stanovišta, nauka je
organizovana društvena delatnost koja se obavlja u specifičnom društvenom kontekstu.

3
Seminarski rad

1.Pojam nauke

Osnovna karakteristika nauke je da je saznajna delatnost i da teži objektivnom saznanju

istine o svetu kao celini, odnosno o delu stvarnosti koji proučava. Nauka je izraz potreba čoveka
da sazna više, da dodje do objektivnih znanja, da otkrije i utvrdi naučne zakone, ali i da ovlada
problemima. Ovladavanje problemima na koje čovek nailazi u životu i radu daje nauci dimenziju
primenljivosti u praksi, i funkciju individualnog i društvenog razvoja.

“Nauka je, kao samostalni oblik saznajne tvorevine nastala relativno kasno. Prethodili su joj, u
rodovskoj zajednici, zdravorazumska saznanja, kao rezultat iskustva ljudi i mitski pogled na svet.
Nastankom prvog klasnog društva, filozofija se uzdigla iznad ovih oblika I obuhvatila sav korpus
saznanja koji je u tom periodu postojao.” 1 Daljim razvitkom, iz filozofije su se izdvojile
posebno izdiferencirane nauke. Medjutim, sve vreme je opstajao i mitski pogled na svet koji se
transformisao u religiju.

Proces nastanka nauke je tekao kontinuirano, ali sa različitim intenzitetom u zavisnosti od

društveno-istorijskih uslova. Od sedamnaestog veka, stepen znanja dostiže značajan nivo i
nastaje proces jačeg diferenciranja nauka i taj proces i dalje traje.

2.Konsitutivni princip nauke

Da bi jedno saznanje moglo da se smatra naučnim neophodno je da ispuni nekoliko

osnovnih zahteva. To su osnovni principi naučnih saznanja pomoću kojih se utvrdjuje odnos
veza izmedju pojava, ili izmedju delova jedne pojave. Konstitutivni principi, kojma nauka mora
da teži, su:

1
Dr D. Subotić, Sociologija, Beograd, 2005, str 86

4
Seminarski rad

Objektivnost – objektivan odnos prema stvarnosti bez unošenja ličnih ili grupnih interesa

Opštost – da obuhvata sve pojave iste vrste, čime je pojedinačnost isključena kao zanemarljiva

Sistematičnost – podrazumeva sistem neprotivurečnih, logičkih povezanih pojmova i pricipa,

dosledan odnos posebnih i opštih stavova

Preciznost – znači jasan i odredjen naučni stav uz adekvatnu mogućnost provere i siticanje
uočenih razlika čak iako su male, sa preciznim odredjenjem pojmova.

Razvojnost – je otvorenost nauke prema novim saznanjima kojima se koriguju ili dopunjuju
postojeća znanja.

Pored navedenih u princip nauke se može svrstati i pouzdanost, koji podrazumeva da se tek
nakon provere neki stav može smatrati pouzdanim.

3.Istinitost naučnog saznanja

Utvrdjivanje istinitosti saznanja je posebno važno u naučnom saznanju. U filozofiji

postoje razne teorije koje objašnjavaju pojam istine, ali u osnovi postoje dve osnovne podele u
zavisnosti da li je reč o subjektivnom saznanju stvarnosti, ili o objektivnom, po kome istina
postoji nezavisno od toga da li je neko uspeo da je sazna ili ne.

Istina kao deo čovekove saznajne delatnosti ne može biti subjektivna projekcija vidjenja neke
pojave, već objektivno sagledavanje nekog činjeničnog stanja koje mora da zadovolji logičke
zahteve tačnosti. Iako je relativno trajna, istina je podložna promeni usled otkrivanja novih
elemenata, koji nisu ranije bili poznati. U istinu ne spada samo rezultat saznanja već i put do nje i
naučna saznanja do kojih se dolazi odredjenim metodološkim putem obezbedjuju veći stepen
istinitosti saznanja. U naučnom saznanju, istina podrazumeva i ispunjenost osnovnih
konstitutivnih principa nauke. U tom kontekstu istina bi se mogla odrediti kao ljudsko saznanje
koje relativno adekvatno odgovara objektivnoj stvarnosti.

5
Seminarski rad

4.Pojam naučnog zakona

Naučni zakon je najviši oblik naučnog saznanja i najznačajniji cilj naučnog rada i
istraživanja. Naučni zakon je iskaz ili stav koji izražava objektivno postojeće veze medju
pojavama, koje su nužne, suštinske, relativno stalne i opšte. Na osnovu znanja koje pruža zakon,
odredjenje pojave ili procesi mogu da se predvide. Po ovim karakteristikama naučni zakon se
razlikuje od ostalih zakona.

“Objektivnost podrazumeva da se činjenice na koje se odnosi naučni zakon što vernije izraze,
tako da svaki istraživač pod istim uslovima može doći do istih rezultata. To dalje znači da
odredjeni iskazi mogu biti logičko teorijski dokazani i iskustveno provereni” 2 .

Suštinski odnos medju pojavama podrazumeva uzročnost izmedju pojava i obeležja koja su
zajednička za sve ili većinu pojava iste vrste. Uzročnost podrazumeva medjusobno dejstvo
uslova i posledica (i u društvenim naukama zbog složenosti dogadjanja i odnosa ona je pre
najverovatnija mogućnost nego determinisana nužnost).

“Relativna stalnost odnosa medju pojavama je jedan od preduslova da proučavanje tog odnosa
3
uopšte započne, ali opet samo ako je taj odnos nužno uslovljen.” Postojanost odnosa je vezana
za uslove, sa čijom se promenom menja i važnost zakona. S obzirom na ovo obeležje, u
društvenim naukama zakoni se moraju shvatiti kao hipotetični.

Opštost naučnog zakona podrazumeva da se njegova važnost proteže na sve pojave iste vrste. To
ne znači da se pojedinačno negira, jer opšta svojstva proizilaze iz pojedinačnih koja daju važne
podatke o pojavama, već to znači da se naučni zakoni zasnivaju na opštim karakteristikama.

2
Dr D. Ž.Marković, Dr I. Ž.Bulatović “Sociologija” Beograd 2014, str 30.

3
Dr D. Ž.Marković, Dr I. Ž.Bulatović “Sociologija” Beograd 2014, str 31.

6
Seminarski rad

S obzirom na istorijski karakter zakona, bitno je i da li naučni zakon svojim važenjem obuhvata
uži vremenski period ili je istorijski opštijeg karaktera.

U društvu nisu mogući zakoni univerzalne važnosti, jer je moguće mnoštvo odstupanja i
izuzetaka. Za praktičnu funkciju naučnih zakona bitna je njihova naučna predvidljivost, i u
društvenim naukama ona pruža mogućnost predvidjanja budućih procesa i stanja. Ipak
predvidljivost se može direktnije izraziti u prirodnim nego društvenim naukama, jer se društvene
pojave skoro nikad ne mogu ponoviti pod identičnim uslovima.

5. Klasifikacija I integracija nauka

Klasifikacija je sistematizovanje znanja o pojavama na osnovu njihovih suštinskih

osobina. Na osnovu odredjenih kriterijuma, klasifikacijom se odredjuje mesto i odnos konkretne
nauke prema drugim naukama, kao i specifičnosti pojedinih nauka u okviru naučnog sistema.

Klasifikacija se primenjuje u dva osnovna značenja. Prvo, kao klasifikacija nauka, i drugo, kao
klasifikacija unutar neke posebne nauke. U drugom značenju, ona označava naučni metod kojim
se u strukturi svake nauke vrši razvrstavanje pojava po grupama, podgrupama, vrstama i sl. Čime
se vrši raščlanjivanje /deoba nekog pojma na grupe. Klasifikacija tada mora da zadovolji
odredjena logička pravila:

1. doslednost u pridržavanju istog principa podele

2. potpunost – da se sve potklase poklapaju sa celinom klase

3. iscrpnost – da potklase budu što odredjenije

4. isključivost – da medju klasama ne bude preplitanja

5. diskriminacija – zahtev za otkrivanjem značajnih osobina istraživanog predmeta

7
Seminarski rad

Osnovna podela nauka polazi od dela stvarnosti koji proučavaju i po ovom osnovu nauke se dele
na prirodne i društvene. Kako je predmet nauke sistem znanja o prirodi, čoveku i društvu, druga
široko prihvaćena je klasifikacija u tri grupe: prirodne, društvene i psihološko-logičke. S obzirom
na područja naučnog ispitivanja rasprostranjena je klasifikacija na: prirodne, društvene,
psihološke, matematičke i filozofske.

Prema kriterijumu neposredne primenljivosti nauke se dele na fundamentalne i primenjene,

prema tome da li opisuju ili objašnjavaju pojave na deskriptivne i eksplikativne. S obzirom na to
da li u većoj meri ustanovljavaju teorijske postavke ili su u funkciji praćenja toka pojava
empirijskim pute, razlikujemo teorijske i eksperimentalne nauke.

Intenzivan razvoj nauke, mnogostruko brži nego početkom XX veka, danas uslovljava
povezivanje naučnih saznanja i u prirodnim i u društvenim naukama. Naime, niz problema je
mogao biti rešen samo povezivanjem znanja iz različitih nauka. To je proces integracije nauka.

Kada je reč o sociologiji, i uopšte o društvenim naukama, nezamislivo je da se u jednoj nauci ne

koriste saznanja iz drugih nauka. Društvo je predmet proučavanja više nauka, ali sa različitih
aspekata, tako da one medjusobno koriste i dopunjuju saznanja o odredjenim društvanim
pojavama.

8
Seminarski rad

6.Prirodne i društvene nauke

Osnovna podela nauka je na prirodne i društvene. Prirodne proučavaju prirodu u

najopštijem smislu reči. Njihov predmet su različiti oblici kretanja materije u prirodi. Društvene
nauke proučavaju oblike razvoja društva kao celine, kao i pojedine društvene pojave i područja
društvenog života u svim njihovim raznovsnim oblicima i manifestacijama. Izmedju ove dve
gupe nalaze se primenjene nauke koje izučavaju primenu zakona neorganske prirode u
proizvodnji (tehnika) kao i primenu zakona organske primene (poljoprivreda, medicina). Na
granici izmedju prirodnih i društvenih nauka je psihologija. Ovakva podela nauka nastala je kao
rezultat razlikovanja društva od prirode. Razlika u predmetu proučavanja ovih nauka dovela je
do razvoja posebnih metoda istraživanja. Ova podela je relativna zbog jedinstva prirode i
društva.

7.Klasifikacija društvenih nauka

Razvoju društvenih nauka doprinelo je :

1. Posle srednjeg veka u kome dominira misao o religiji i crkvi, u periodu humanizma i
renesanse dolazi do razvoja misli o čoveku i društvu.

2. U 19. veku se stvara gradjansko društvo u kome je ostvaren viši stupanj društvene i političke
slobode. 3. Veći broj društvenih problema podstiče razmišljanja o društvu.

Postoji vise podela drustvenih nauka

I 1. Pojedinjujuće (singularizujuće) - proučavaju pojedine pojave

2. Uopštavajuće (generalizujuće) - proučavaju vrstu pojave sastavljene od pojava istog karaktera

II 1. Istorijske - proučavaju prošle događaje

2. Neistorijske - proučavaju sadašnje i pojave nevezane sa istorijom

III 1. Posebne – proučavaju posebna područja društvenog zivota: politika, pravo, umetnost...

2. Opšte - proučavaju društvene događaje u celini i utvrđuju opšte zakonitosti

9
Seminarski rad

IV 1. Fundametalne - proučavaju osnovne odnose u društvu i utvrđuju bitne veze među

pojavama

2. Primenjene - ukazuju kako treba usmeravati društveni život i rešavati društvene probleme

V 1. Teorijske

2. Empirijske

8.Razlike između prirodnih I drustvenih nauka

Postoji metodološki spor oko toga kakve metode koriste prirodne nauke a kakve
društvene nauke. Ovo pitanje postavlja problem razlike između prirodnih i društvenih
zakonitosti. Prirodne nauke istražuju pojave u kojima vladaju zakoni, dok društvene nauke
ispituju pojave koje su pod uticajem društvenih institucija, pravila i normi ponašanja. Pritom se
posebno ima u vidu istorijska nauka. U društvenim naukama moraju se razumeti motivi, namere
koje istorijski i psihološki utuču na događaje vezane za svet ljudskih stvari. Naučno objasniti
neku pojavu znači dokazati da je ona nužno nastala iz nekog prethodnog činjeničkog stanja.

Svako se objašnjenje sastoji iz sledeća tri osnovna elementa :

1) opis pojave koju treba objasniti.

2) Konstataciju jedne ili više činjenica koje prethode pojavi koju treba objasniti.

3) formulizacija trajne i nužne veze između ove dve vrste pojava u tom smislu da se opis pojave
može objasniti na osnovu druge grupe pojava.

Ovaj vid objašnjenja jeste objašnjenje na osnovu zakona. Za sva naučna objašnjenja
karakteristično je to da ona odgovaraju na pitanje ZAŠTO? Zašto se neka određena pojava

10
Seminarski rad

desila tako, kako se desila? ,,Ako A onda B’’ razlikuju se uzročna, genetička, funkcionalna i
teleološka objašnjenja.

8.1.Pojam kauzaliteta

Opšti i nužni odnos između dve pojave, od kojih jedna svojim delovanjem proizvodi,
stvara drugu pojavu nazivamo kauzalitetom (uzročnošću). Ovaj odnos je opšti zato što važi za
svake pojave određene vrste, tj. važi bez izuztka. On je nužan, zato što ne može da ne važi.
Drugim rečima, kada god postoji uzrok, mora postojati i posledica. Istnisku uzročnost moramo
razlikovati od prostog vremenskog sleda jedne pojave iza druge. Često se dešava da jedna
pojava kosntantno, stalno prethodi drugoj pojavi, a da pri tome nije njen uzrok. Niko, na primer,
ne bi mogao da kaže da je dan uzrok noć i obrnuto, ili da je leto uzrok jeseni i tome slično. Za
pojam uzroka nije neophodno samo to da pojava stalno vremenski prethodi nekoj drugoj pojavi,
već je bitno i to da pojava koja vremenski prethodi svojim delovanjem proizvodi ili izaziva
drugu pojavu. Vrste kauzalnog objašnjenja Pretpostavimo da je jutro i da ste se probudili. Kako
možemo da objasnimo tu činjenicu? Ili drugačije, koju povaju možemo da navedemo kao uzrok
vašeg buđenja. Jedan odgovor bi mogao da glasi: sat je zvonio i to je izazvalo vaše buđenje.
Drugi odgovor bi, pak, mogao biti: probudio sam se kako bih stigao na vreme u školu. Primetite
da je u oba slučaja objašnjena ista pojava – vaše buđenje. Primetite i to da oba objašnjenja mogu
da budu adekvatna – zaista može da bude slučaj da je sat zvonio, i zaista može da bude slučaj da
ste se probudili da biste stigli u školu na vreme. Koja je razlika između ove dve pojave:

a) zvonjenje sata prethodi vremenski vašem buđenju, dok dolazak na vreme u školu vremenski
sledi vašem buđenju,

b) zvonjenje sata deluje razbuđujuće na vas, dok dolazak u školu na vreme predstavlja svrhu, cilj
zbog koga se budite.

“ Za nauku najveću saznajnu vrednost imaju uzročna objašnjenja. Neku pojavu nabolje
upoznajemo preko uzroka koji je izazivaju a poznavanje tih uzroka pomaže naučnicima da tu
pojavu bolje eksperimentalno kontrolišu i da je predviđaju” 4 .

4
Prof.dr S.Nešković “Sociologija, Osnovne kategorije I postmoderno društvo “, Beograd 2010,43 str.

11
Seminarski rad

Kad su u pitanju genetička objašnjenja pojavu koju želimo ba objasnimo dovodimo u vezu sa
prethodnim fazama njenog razvitka . Ova su objašnjenja česta u istoriji, psihijatriji, pedagogiji
itd.

Slična uzročnim su funkcionalna objašnjenja koja govore o uzajamnoj povezanosti pojava u

okviru neke celine posebno ako je u pitanju organska celina. Ova objašnjenja su česta u biologiji
i medicini. Od svih tipova naučnog objašnjenja bitno se razlikuje teleološko objašnjenje jer se
odnosi na subjektivne činjenice bitne za ostvarivanje nekog cilja, neke svrhe. Zato je teleološko
objašnjenje primenljivo na društvene nauke, posebno na istoriju, sociologiju, politikologiju i
psihologiju u kojima je bitno upoznati ciljeve, namere ,svrhe odnos sredstvo – cilj,

12
Seminarski rad

Zaključak

O nauci postoje brojna odredjenja jer je nauka posebno složeno ljudsko saznanje, ali ono
što je bitno, je da nauka mora da se rukovodi samo kriterijumima naučne istine i da takvi
kriterijumi mogu da obezbede objektivnost i univerzalnu ljudsku primenu. Takodje je
opšteprihvaćeno stanovište da se nauka ne može odvojiti od naučnog metoda. Metod nauke je
način pomoću koga se dolazi do saznanja u nauci, ali i do provere saznanja do kojih se došlo.
Stoga se nauka može odrediti kao upotreba sistematičnih metoda ispitivanja, teorijskog mišljenja
i logičkog preispitivanja dokaza u nameri da se razvije korpus znanja o pojedinačnom predmetu
istraživanja.

13
Seminarski rad

Literatura

 Dr Dragan Subotić, Sociologija, Beograd, 2005.

 Dr Danilo Ž.Marković, Dr Ivan Ž.Bulatović “Sociologija” Beograd 2014
 Prof.dr Slobodan Nešković “Sociologija, Osnovne kategorije I postmoderno društvo “,
Beograd 2010

14