Функционално раслојавање лексике

На основу функционалног раслојавања лексике, лексички

фонд се дели на општи и специјални (терминолошки).
Лексика која се не везује ни за један посебан домен
употребе спада у општи фонд. Терминолошка лексика са
највећом тачношћу одређује појмове у науци, техници и
уметности.
Терминологија је посебна лингвистичка дисциплина, која
се бави терминима. С обзиром на место у лексичком фонду,
разликујемо три врсте термина:
1. Чисти термини су лексеме које функионишу у оквиру
затворених терминолошких система.
Примери:
Хемија: натријум, хлорид, молекул
Граматика: акузатив, фонема, придев
Информатика: рачунар, табулација
Медицина: пеницилин, антибиотик, хирургија
Географија: громадне стене, седименти, еквадор

2. Лексеме код којих је само једно од значења њихове

полисемантичке структуре терминолошко.
Пример: лексема – марамица, примарно значење је
деминутив од марама. Такво значење речи марамица
 припада општем лексичком фонду. Дакле, секундарно
значење је терминолошко.
 Терминологизација је процес у ком лексема из
општег фонда прелази у специјални и постаје
термин.
Пример: ћелија – (1) собица за самца; собица у
манастиру; (2) основна јединица грађе и функције
свих живих бића.
 Детерминологизација је процес у ком лексема из
терминолошког фонда прелази у општи фонд.
Пример: грозница – (1) болест; (2) узбуђење.

3. Лексеме које у својим примарним значењима у исто

време припадају и општем фонду, али и специјалном
терминолошком фонду: језик, око, мозак, рука.

Карактеристике термина:
- Имају ограничену способност ширења значења
- Деривациона способност им је ограничена

Настајање термина:
- Позајмљивањем
- Творбом (множилац, именилац)
- Терминологизацијом (праћено променом значења)
- Преузимањем из друге струке (валентност –
лингвистика преузела из хемије)
 - Употребом вишечланих назива (штитна жлезда,
слепо црево)

Раслојавање лексике према регистру

Док термини припадају формалном регистру, разговорни

стил припада неформалном. Разговорни језик
карактеристичан је по спонтаности, непредвидљивости,
неочекиваности и емоционалности. Слојеви језика који
припадају неформалном регистру/разговорном стилу су
колоквијализми, вулгаризми и жаргонизми.
 Колоквијализми – изрази који припадају
неформалном регистру и користе се у говору
свакодневнице, ван литературе: доћи – у смислу бити
у сродству; дуговати) , нафракати се – нашминкати
се превише.
 Вулгаризми – простачки изрази који настају као
потреба за ослобађањем негативних осећања, а
представљају одраз изразите језичке некултуре.
Саставни су део псовки и увредљивих коментара:
Носи се!
 Жаргонизми – Ранко Бугарски сматра да је жаргон
сваки неформални и претежно говорни варијетет
неког језика који служи за идентификацију и
комуникацију унутар неке друштвене групе која је
одређена према професији, социјалном статусу,
узрасту итд. Тако се може говорити о новинарском,
војничком, уличном, лоповском и наркоманском
жаргону. Дакле, ограничен је на једну групу, а
испољава се на лексичком, не и на граматичком
нивоу.

Карактеристике жаргона:
- Лексичка продуктивност и иновативност:
могућност стварања нових лексема, али и
изражена пролазност
- Граматичка флексибилност која се огледа у
непоштовању норми
- Експресивност кроз исказивање (најчешће
погрдног) односа према човеку
- Асоцијативност
- Хуморно поигравање звуком и значењем; игра
речи
 Настајање жаргонизама:
- Промена значења већ постојећих лексема које
припадају стандардном језику ( риба – девојка;
тастер – издајица)
- Позајмљивање праћено модификацијом (спика,
фаца)
- Премештање слогова ( брате – тебра; здраво –
воздра)
- Скраћивање (факс, бус)
- Слагање – стварање сложеница и полусложеница
(баба – сера; шуткарта)
- Сливање – први део једне речи и други део друге
речи сливају се у једну (кафућино, гнуспојаве)
- Суфиксација – од суфикса који постоје у
стандардном језику, али подлежу процесу
жаргонизације или од суфикса који су изворно
жаргонски ( црњак, падињак, кварњак, чорбаја,
жураја, глупандер)
 Територијално раслојавање лексике

Резултат укрштања територијалног критеријума и

критеријума нормативности јесу дијалекатска и
стандарднојезичка лексика. Дијалекат је говор одређеног
подручја, због тога се другачије и назива Народни говор, а
дијалекатска реч је Дијалектизам. Дијалекатска лексика је
сама по себи маркирана и она се у корпусу стандардног
језика може срести у стриктно одређеним контекстима, пре
свега као средство њиховог стилистичког истицања.
Реч је дијалекатска:
- Уколико за обележавање истог десигната постоји
друга реч, која се сматра стандардизованом: канда
– изгледа.
- Ако се било којом појединошћу своје гласовне
структуре разликује од оне која је
стандардизована: ома – одмах; ди – где.
- Ако се облички разликује од оне која је
стандардизована: болу ме ноге, најволем.
- Ако се творбеном структуром разликује од
стандардног језика: сиграти се.
- Ако се својим значењем разликује од оне која је
стандардизована: здраво сам болестан.
Регионализам – је дијалекатска лексема, која
захтева шире подручје, а у речницима се
обележава скраћеницом покр.Такве су речи валов –
корито за храњење свиња; богар – сиромах...
Локализам – је дијалекатска лексема заступљена
на ужем говорном подручју.